Kako kaže za Telegraf Biznis, Siniša je kovački zanat nasledio od dede i oca, koji su mu ostavili radnju, koja je izvela na put i ishranila mnoge članove ove poznate pirotske porodice.

– Tradicija je duža od stotinu godina. Kada sam pre tridesetak godina ostao bez posla u društvenom preduzeću, nisam imao izbora, pa sam počeo da radim u porodičnoj kovačnici, u tijabarskom delu grada, gde je nekada bilo pedeset kovača. Nažalost, sada sam ostao samo ja, a kada za dve godine odem u penziju, moraću teška srca da zatvorim radnju, pa Piroćanci više neće imati da dobiju kovačke usluge – kaže Siniša i dodaje da posla i dalje ima za kovače.

– Iako živimo u eri informatike, posla i dalje ima. Ne može da se živi, ali može da se preživljava. Dolaze ljudi da im klepam sekire, popravim poljoprivredne alatke, motike, ašove, lopate, naoštrim noževe i slično – kaže Siniša.

U tijabarskom delu grada, nekada zanatskom centru Pirotu, bilo je na desetine radnji koje spadaju u stare zanate. Sada ih je ostalo svega par, jedan limar i Siniša – poslednji pirotski kovač.

– Moja deca su završila medicinske škole i nisu voljna da nastave da se bave ovim teškim i prljavim poslom, mada i ovaj posao ima lepe strane kao i svaki drugi – kaže Siniša.

Izvor: Telegraf.rs
Foto: Pixabay

Чланак Utihnuće i poslednji kovački čekić u pirotskom kraju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tržištu rada u Srbiji najviše nedostaju zanatlije, dok su neka odnajtraženijih zanimanja trgovci i prodavci, IT stručnjaci i administrativni radnici, rekao je danas predstavniksajta za zapošljavanje „Infostud“ Miloš Turinski.

On je za Tanjug naveo da je do juna ove godine na „Infostudu“ objavljeno više od 38.000 oglasa za posao, što je za 10 odsto manje nego u istom periodu prošle godine, kada ih je objavljeno oko 42.000.

Sve više nedostaju i profesionalni vozači i kuvari

„Trgovina i prodaja drži prvo mesto od osnivanja ‘Infostuda'“, rekao je Turinski i dodao da su poslovi u mašinstvu, elektrotehnici i ugostiteljstvu najtraženiji već godinama i da u tom smislu nema velike razlike u odnosu na prošlu godinu.

On je istakao da će ti poslovi biti traženi i u narednom periodu a da se može očekivati da će ubuduće automehaničari, frizeri, stolari i vodoinstalateri biti u deficitu.

Turinski je rekao i da tržištu rada, sve više nedostaju i profesionalni vozači i kuvari.

On objašnjava da nema dovoljno zanatlija jer je veliki broj kvalifikovanih radnika otišao u Zapadnu Evropu, dok mladi u Srbiji nisu zainteresovani da se bave tim zanimanjima, već žele da rade neke savremenije poslove.

IT sektor je ove godine pretrpeo blagu krizu

„Moramo da radimo na edukaciji, da mladi shvate da ova zanimanja nisu manje vredna i da mogu da im donesu, siguran i stabilan posao sa jedne strane, a sa druge i visoku zaradu“, rekao je Turinski.
Kada je reč o zanimanjima koja su najbolje plaćena, Turinski navodida prednjače poslovi u IT sektoru, gde je prosečna zarada oko 1.700 evra, a dobro su plaćeni i zanati, gde zarada može da iznosi do 3.000 evra.

„IT sektor je ove godine pretrpeo blagu krizu i tu imamo blagi zastoju zapošljavanju, ali očekujem da će se to promeniti već početkom sledeće godine“, kazao je Turinski.

Pandemija je donela brojne novine u načinu poslovanja, poput rada od kuće koji je postao praksa u mnogim firmama, a Turinski ističe da sena godišnjem nivou nudi oko 4.000 poslova koje omogućavaju rad od kuće ili sa nekog udaljenog mesta.

„Dovoljno je da imate laptop, internet ili mobilni telefon u zavisnosti od pozicije i posla kojim se bavite“, rekao je on.

Turinski je istakao je da je digitalna pismenost važna za svaki posao i da se očekuje da ljudi znaju da koriste barem osnovne alate.

Izvor: Kamatica.com/Alo.rs

Izvor: Pixabay

Чланак Da li mlade treba više edukovati o zanatima jer ti poslovi donose dobru zaradu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iz čađave radionice širi se miris zavarivanja i vatre. Zvuk mašina odzvanja zidovima sa kojih vise na desetine čekića koji čekaju svoj red. Zaokupljen poslom, čovek u kožnoj kecelji, sa maskom za varenje igra se sa vatrom, brusi, vari i kuje. Iskre lete na sve strane. Komad čelika na kome radi će za nekoliko sati postati sečivo izuzetne lepote, nož sa desetinama ili čak stotinama šara na sebi, takozvani nož od damaskus sečiva.

Hiljadama godina kovači su bili kao mađioničari ili alhemičari, pretapali i spajali razne elemente, stvarajući mala remek dela od mačeva i noževa. Iako je u današnje vreme sve više onih koji ne žele da zamaste ruke, birajući nove, modernije, mahom kancelarijske poslove, postoje i oni koji čuvaju ovakav zanat od zaborava.

Promena posla više nije bauk kao nekada kada su ljudi u istoj firmi ili u istoj profesiji ostajali ceo radni vek. Sve je više radnika koji se odlučuju na nagli zaokret u svojim zanimanjima. Na taj korak se odlučio i Dalibor Trkulja, koji je svoj dobro plaćen kancelarijski posao zamenio majstorskom radionicom, a odelo – kožnom keceljom.

Da je pre deset godina neko rekao da će mu radno mesto biti radionica u dvorištu kuće, a kolega na poslu sopstvena žena, rekao bi da je to šala. Ipak, uz razna sečiva, Dalibor je iskovao i svoju sreću – posao koji raste neverovatno brzinom i, što je najvažnije, u kome uživa i on i ostatak porodice.

Radionica Trkulja je dobar primer kako se za kratko vreme može uspešno prekvalifikovati za potpuno drugu poslovnu delatnost. Dalibor je specijalizovan za izradu sečiva, dok se njegova žena Borislava specijalizovala za izradu kožnih futrola za sečiva. Zajedno, uspeli su da radionicu „iz hobija“ pretvore u jednu od najpoznatijih kovačkih radnji za ručno pravljenje sečiva u Srbiji i regionu.

Nema kraja učenju

Trkulja kaže da je u početku učio ovaj zanat gledajući snimke na Jutjubu. „Iako je deda sa majčine strane bio kovač, nisam imao nikakvo znanje o tome, ali pretpostavljam da je kovački posao ipak i u genima“, šali se Dalibor. Trebalo mu je jedan do dva meseca da napravi prvi savršen nož od damaskus čelika, ali ono što ga fascinira u ovom poslu je to da i dan-danas uči i eksperimentiše sa novim materijalima. „Nema kraja učenju. Sad smo počeli da mešamo i druge elemente, bakar na primer, što je potpuno nespojiv materijal, ali ide, postoji način da se to napravi“, objašnjava naš sagovornik.

Sve je počelo 2014. godine kada je Trkulja, u želji da se odmori od svog stalnog posla, počeo u slobodno vreme da pravi noževe. „Bio sam zasićen kancelarijskim poslom i trebalo mi je nešto da me opusti i da mi skrene misli jer sam dugo radio u istoj firmi i prošao sam maltene sve pozicije. Nakon 15 godina sam stigao do najviše pozicije sa koje više nisam mogao da napredujem i želeo sam da probam nešto novo“, priča Trkulja kako je došlo do toga da napusti dotadašnji posao i potpuno se posveti pravljenju damaskus noževa.

Dodaje da je razlog bio i novac: „Počeli smo dobro da zarađujemo pravljenjem noževa, a pošto me je ovo mnogo više ispunjavalo nego stari posao, odlučio sam da je to prava stvar“. Glavna prednost ovog posla je prema njegovim rečima to što vreme provodi sa svojom porodicom. „I deca se sad igraju u radionici i polako uče posao. Svi smo tu zajedno. Jedina mana je u tome što sam stalno prljav, ali zadovoljstvo dok ovo radim je neizmerno”, ističe Dalibor.

Naš sagovornik napominje da za ovaj posao nisu potrebna velika početna ulaganja, dovoljno je nabaviti polovni alat koji košta do 1.000 evra. Kako napreduje posao, povećava se i potrebna oprema. Sada, njegova radionica vredi daleko više, kaže Trkulja i dodaje: „U početku smo radili samo sa starim alatom, dok danas uglavnom radimo sa modernijim. Sve što uložite u nabavku alata i mašina služi da ubrzate i poboljšate svoj posao, tako da se isplati kroz cenu finalnog proizvoda“.

Na pitanje zašto baš damaskus čelik, Dalibor odgovara: „Zbog izazova. Ne može svako da napravi taj čelik. Postoje mnoge knjige i snimci, ali se iz njih ne može naučiti ništa, već morate sami da vežbate. Posao je takav da moraš da učiš u svojoj radionici i to često iz grešaka. Ako pogrešiš, sledeći put probaš nešto drugačije. Sam sam svoj šef, pa nema ko ni da me grdi ako pogrešim“, šali se Trkulja.

Ručni rad se vraća u modu

Do sada je u njegovoj radionici nastalo oko 1800 noževa i drugih sečiva, jer dodatno pravi i sekire, priveske i britve. Pored mušterija iz Srbije, Daliborove noževe naručuju kupci iz drugih zemalja, pa i kontinenata, kao što je Amerika. Cena sečiva se kreće od 250 do 500 evra, ali praktično nema gornje cene jer mušterije često imaju posebne zahteve. „Mi ne radimo šablonski, gledaš dok kuješ kako ide i trudiš se da zadovoljiš želje kupaca. Oni su ti koji diktiraju šta pravim. Svaka nova porudžbina je izazov, zato naši noževi imaju po 100 do 120 slojeva, a nekad napravimo i šaru od 1.500 slojeva“, objašnjava Trkulja dok na mašini oštri nož.

Ceo proces, uključujući i šivenje futrole, traje oko tri do četiri dana punog radnog vremena, ili oko tridesetak sati. Svako sečivo, kao i futrola, su unikatni i ručno pravljeni. Dalibor kaže da je dobra stvar u ovom poslu to što uvek ima narudžbina. Trenutno, polovina kupaca je iz inostranstva, a preostali su iz Srbije. Kako se šire vesti o Trkuljinim unikatnim sečivima, povećava se i broj mušterija.

„Mi se trudimo od početka da nam kupci budu sa svih mogućih strana. Kada smo pre tri godine ozbiljno krenuli u ovaj posao, 90% kupaca su nam bili lovci, pa smo se plašili da ćemo im možda dosaditi. Međutim, sada je drugačije. Naši klijenti su i kuvari, ljubitelji sekira i sečiva, kolekcionari“, nabraja Trkulja.

Većinu materijala uvoze iz inostranstva. Koža za futrole se uvozi iz Italije, jer fabrika kože u blizini ne postoji. Čelik najvećim delom uvoze iz Engleske, mali deo iz Hrvatske, a još manji deo kupuju u Srbiji, jer je prema rečima našeg sagovornika ponuda čelika u našoj zemlji mala.

Zahvaljujući američkoj emisiji „Foreged in Fire“, u kojoj se kovači takmiče ko će napraviti bolji i kvalitetniji nož, posao nožara je sve popularniji u svetu, pa i kod nas. „Sada bi svi da budu nožari i kovači, što je dobro u neku ruku jer zanat opstaje, ali i dalje nema puno onih koji rade baš sa damaskus čelikom. Recimo, ne više od desetak u Srbiji“, tvrdi Trkulja.

Vrata njegove radionice su otvorena ne samo za mušterije već i za one koji žele da se upoznaju sa ovakim zanatom. „Ručni rad se vraća u modu, ljudi vole da prljaju ruke, dolaze u radionicu da se slikaju jer im je zanimljivo da vide kako se to radi ručno kao nekad”, priča Dalibor. Dodaje da se preporodio od kako je počeo da se bavi ovim poslom, „ali ko hoće to da radi, u početku neka zaboravi na pare, jer zarada dolazi kasnije”.

U svetu konfekcijskog i serijskog, noževi od damaskus čelika su jedna od retkih stvari koja se može praviti samo ručno. Ovim nožem dobijate garanciju da je 100 posto unikat, pošto se nož sa istom šarom ne može ponoviti. Osim što je jedinstven, ovakav nož je svojevrsno umetničko delo. Damaskus sečivo je više od praktične stvari, ono je ukroćeno vatrom, čekićem i veštom rukom kovača. Veština i mašta kovača koji ne proizvodi već stvara i dalje su na ceni, što doprinosi tome da ovaj zanat, za razliku od nekih drugih, doživljava svoju renesansu. Iako živimo u vremenu informatike i kompjuterskih poslova, stari poslovi poput ovog i dalje idu u korak s vremenom.

Katica Đurović

Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023. 

Чланак Proizvodnja unikatnih sečiva od damaskus čelika: Pesma čelika i vatre се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stari pohabani jorgani vise sa terase jednog beogradskog doma. Neki imaju rupe od moljca, neki su pohabani od starosti, na nekima rasparan konac. Sanja Šutinoski, domaćica iz Beograda, provetrava vremešne jorgane dok se sprema za nadolazeću zimu. „Nismo ih koristili godinama. Neka ih par dana na suncu i svežem vazduhu pa ih nosim kod jorgandžije na popravku. U kući se grejemo na gas, ali kako najavljuju moguće nestašice i smanjeni dotok gasa, moramo da računamo i na druge opcije. Nema bolje toplote od debelog jorgana”, kaže Sanja dok proverava stanje u kome se jorgani nalaze.

U drugom delu grada, u suterenu stare zgrade vešte ruke jorgandžije Radomira Đinđića, vlasnika jorgandžijske radnje „Ruža“, ubrzano šiju po jorganu. Na policama i stolovima leže jorgani koji čekaju svoj red na popravku. „Već početkom septembra je krenuo pojačan posao”, kaže Radomir dok provlači konac kroz iglu i kreće da zašiva jorgan. Igla, konac, i makaze – to je sav alat koji Radomir koristi u svom poslu. Na stolu se nalazi i ogromna šivaća mašina za ozbiljnije popravke i pravljenje jorgana.

Radomir je jorgandžija od 1995. godine. „Tada sam ovu radnju preuzeo od ljudi koji su pedesetih godina prošlog veka bili jorgandžije i članovi nekadašnje jake jorgandžijske zadruge. Kako je zanat propadao, tako su devedesetih odlučili da prekinu posao, a ja sam preuzeo radnju“, počinje svoju priču Radomir, koji je jedan od trojice preostalih jorgandžija u Beogradu.

Dobar jorgan je kao kuća

Jorgandžijski posao je uglavnom sezonski. Početak jeseni pa do kraja zime je vreme kada jorgandžije imaju najviše posla, ali iz godine u godinu se njegov obim smanjuje pa ni sezona nije više kao što je nekad bila. Zato opada i broj ljudi koji se bave ovim poslom. Nekada je u Beogradu postojalo preko 30 jorgandžijskih radnji. I u ostatku Srbije situacija je alarmantna, tako da se broj jorgandžija može nabrojati na prste obe ruke.

„Većina ljudi u Srbiji ne zna za nas i mislim da je to glavni problem. Mnogi nemaju informacije da je moguće popraviti stari ili napraviti novi, kvalitetni jorgan koji će trajati generacijama. Umesto toga, kupuju sintetičke jorgane koji nisu ni približno kvalitetni kao domaći“, tvrdi Radomir. Iskustvo govori da stari, ručno pravljeni jorgani mogu da traju decenijama, a pritom ih je moguće popravljati i do dva-tri puta i tako dodatno produžiti vek trajanja.

„Dobar jorgan je kao kuća, on traje minimum 50 godina i nema zime koja mu može nešto. Glavni neprijatelj su mu moljci i nekorišćenje”, nastavlja Radomir i kaže da od jorgandžijskog posla može lepo da se živi i zaradi, ali nema ko da radi, i to baš sada kad je interesovanje za jorganima sve veće.

Kako Radomir primećuje, povratak zanatskim jorganima je započeo još pre desetak godina kada su ljudi počeli da traže da se, kao nekada, prave jorgani od vune i pamuka, samo tanji. Međutim, ove sezone, Radomirovi kupci traže da se prave deblji jorgani, a sve je više i mušterija koje donose svoje stare jorgane na prepravku. Koliko su jorgani nekada bili kvalitetni govori činjenica da se od materijala iz jednog starog jorgana, napravljenog od vune ili pamuka, danas može napraviti jedan i po ili čak dva tanja jorgana.

„Poslednjih godina su ljudi tražili tanje jorgane, pretpostavljam zato što se kuće i zgrade sada prave sa izolacijom, a i zime su blaže. Međutim, ova najava energetske krize je očigledno zabrinula ljude i sada uglavnom naručuju debele jorgane ili donose stare, koje žele da popravim tako da jorgani zadrže istu debljinu koju su imali i ranije”.

Nekad lakše napraviti novi, nego popraviti stari jorgan

Naš sagovornik objašnjava da je jorgandžijski posao sličan krojačkom, čak i lakši. Jorgane prepravlja ručno, a mašinu koja besprekorno radi već četvrt veka, koristi za komplikovanije popravke ili pravljenje novog jorgana.

„Ovaj jorgan na kome trenutno radim je pravljen pre više od 45 godina. To znam jer je vuna u njemu rađena ručno kao i sam jorgan, a mašina koju koristimo za šivenje jorgana je napravljena tek 1977. godine”, priča Radomir i prekida posao na kratko kako bi od mušterije preuzeo još jedan jorgan za popravku. Što se tiče vremena potrebnog za popravku i pravljenje jorgana, ističe da je nekad lakše napraviti novi nego popraviti stari jorgan. Za ručni rad novog jorgana potreban je ceo radni dan, dok nekad i sama popravka traje satima. Popravka jorgana se naplaćuje 7.500 dinara, dok nov jorgan košta 9.500 dinara.

Razlika između starih i modernih jorgana je, osim u materijalu, i u načinu proizvodnje. „Nekad su se jorgani pravili namenski, za određenu porodicu ili događaj i važilo je pravilo – što deblji, to bolji“, podseća Radomir. Kako tvrdi, moderni jorgani nikad ne mogu da zagreju kao oni stari, jer se uglavnom prave od veštačkih materijala, mada ima i onih koji se prave od vune i od perja. Njihova mana je i masovna proizvodnja, te kratkotrajan kvalitet. Takođe, noviji jorgani u sebi mogu sadržati alergene, što nije slučaj sa starim jorganima.

„Raduje me što se ljudi opet okreću starim jorganima, ne samo što to znači više posla za nas, već sto se vraća topla zima u naše domove“, zadovoljan je Radomir, koji se nada da će biti još više posla u narednih mesec, dva.

Bogati jorgandžija samo u romanu

Iako su ulaganja u ovaj posao minimalna, a veština se brzo stiče, mladi nisu zainteresovani za ovaj zanat, pa kada bude odlučio da ode u penziju, Radomira neće imati ko da nasledi. I država se uključila aktivno u održavanje starih zanata, u koje spada i jorgandžijski koji se uopšte nije promenio u poslednjih pola veka. Postoje subvencije za stare zanate, ali Radomir ih do sada nije koristio. „Srećom, još uvek nema potrebe da tražim subvencije od države, a i bez toga imamo određene olakšice, oslobođeni smo fiskalnih kasa i porez nam je umanjen. Potrebno je samo plasirati robu na tržiste i naći nekog da nastavi sa ovim poslom”, uveren je Radomir.

Da bi se ostvarile pogodnosti koje nudi država, potrebno je proći proces sertifikacije da je u pitanju stari i umetnički zanat koji je neophodno sačuvati od nestanka. Prema podacima Ministarstva privrede, u Srbiji postoje samo dvojica sertifikovanih jorgandžija – jedna je Radomirova radnja u Beogradu, a druga se nalazi u Zrenjaninu. Situacija nije bolja ni kad su u pitanju drugi zanati. U Registru o sertifikovanim zanatima, iz avgusta 2022. godine, navedene su svega 962 zanatske radnje na teritoriji cele Srbije.

Nekad su stari ljudi govorili da je najtoplija zima pod jorgan planinom, a kad zazimi bitno je čime se čovek može pokriti u hladnim noćima. „Možda će ova energetska kriza i imati neki dobar uticaj na naš posao, skrenuti pažnju ljudi na ovaj zanat i pomoći mu da opstane”, nada se Radomir.

Jorgandžija je nekada bio cenjeni zanat, o kome je i Stevan Sremac pisao u svom romanu „Ivkova slava“, u kome je glavni junak gazda Ivko – jorgandžija. Današnje jorgandžije su daleko od Sremčevog gazda Ivka i njegovog bogatstva. Zanatske radnje, poput jorgandžijskih, često nemaju reklame i sajtove, imaju obične, neugledne natpise koji ne štrče. Ne sijaju neonskom svetlošću, nemaju stranu reč u imenu, već prostim jezikom govore o onome šta je unutra – a to je stari zanat koji je na ivici opstanka.

Katica Đurović

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Чланак Jorgandžije i energetska kriza: Zimovanje pod jorgan planinom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Radnika u ovoj oblasti ima sve manje, i gotovo da se na mesečnom nivou gase radnje. Takvo stanje nisu sprečile ni zarade koje se u ovom poslu kreću oko zvaničnog republičkog proseka, od 60.000 – 70.000 dinara.

Težak posao

Posao stakloresca je fizički težak i nimalo jednostavan, bez obzira što se za razliku od nekih ranijih vremena mnogo toga radi mašinski, umesto ručno. Mladi ljudi sve manje žele da se upuštaju u avanturu izrade stakla, a ono malo njih koji iz čiste ljubavi prema ovom zanatu ne žele da odustanu, teško moogu da se takmiče sa velikim sistemima koji melju sve pred sobom.

– Moja radnja postoji od 1957. godine, a ja se staklorezačkim zanatom bavim preko 30 godina. Nekada je Beograd bio pun ovakvih malih zanatskih radnji, što više nije slučaj. Ljudi možda i nemaju pravu predstavu koliko je ovo fizički težak posao. Radi se po ceo dan, konkretno ja nemam pomoćnika, sve radim sam i slobodan sam samo nedeljom. Uz to, sve vreme se radi sa materijalom koji može lako da povredi. Zbog toga koncentracija mora da bude na najvišem nivou – kaže za sajt Poslovi Infostud staklorezac Zdravko Injac.

Najgore u januaru i na leto

Pored toga što je posao naporan i iziskuje veliki fizički napor, problem sa kojim se susreću stakloresci je i taj što posao nije ravnomerno raspoređen tokom cele godine.

– Leti posla gotovo da nema, a najgori su januar, jul i avgust, dok je povećan obim posla u oktobru, novembru i u rano proleće. Tada ima baš mnogo posla i često nisam u stanju sve da postignem. Ljudi me zovu za uramljivanje slika, izradu ogledala, gelendera, a u poslednje vreme su aktuelne i tuš kabine. Njih u toku mesec dana mogu da uradim od dve do četiri, što znači da nemam kapacitet da sarađujem sa investitorima koji zidaju zgrade, već su za to zaduženi veliki sistemi – otkriva Injac.

Mladih ljudi koji bi se bavili zanatskim poslom je sve manje, vidi se to i golim okom, a kroz višedecenijsko iskustvo to nam potvrđuje i Milan iz Zemuna, koji je promenio nekoliko staklorezačkih radnji.

– Ima, nije da nema mladih ljudi koji žele da se bave ovim poslom, ali to je sve zaista mizerno. Za poslednjih 20 godina sam promenio desetak radnji i mislim da sam sveukupno video 10-15 staklorezaca mlađih od 40 godina. Mladi ljudi su uglavnom okrenuti nekim drugim zanimanjima, gde može više da se zaradi, a opet koji su manje zahtevni. Ovde kod nas imate platu od oko 60.000 dinara, a onda kad dođete kući radite privatno i život gotovo da nemate. Sve se svodi na pasao – smatra Milan.

I po koja žena u poslu

Da staklorezački zanat nije rezervisan samo za muškarce potvrđuje i Smiljka Kuzmanović iz radnje Glassline u centru Beograda.

– Staklorezaca svakako sada ima manje nego što ih je bilo pre 15-20 godina, ali posla ima. Zima jeste malo problematična, tada nema mnogo klijenata, ali preživljavamo. Bavimo se uramljivanjem slika, izradom ogledala po meri, zamenom starih stakala, peskarenjem flaša, izradom staklenih tuš kabina…Mnoge klijente imamo godinama, i trudimo se da se prilagodimo svim novim zahtevima. Posao nije lak, ali volim ga i ne pada mi teško – kaže Smiljka.

Konstantin Radulović

Izvor: Infostud

Foto: Pixabay

Чланак Zašto u Srbiji propada staklorezački zanat? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poput bajke o maci papučarici, i ova priča rođena je u bivšoj Jugoslaviji. Mirna Rackov je detinjstvo provela u majčinom rodnom mestu Orebiću na Pelješcu. Čim je napravila prve korake, roditelji su joj kupili šumadijske opanke koje je ona ponosno nosila na hrvatskom primorju.

No, za njenu odluku da se i profesionalno bavi opancima nije krivo more, kao u pesmi „Divljih jagoda“, već splet životnih okolnosti. Posle završetka osnovne škole preselila se u očev rodni kraj – Vojvodinu. Zaposlila se u Kikindi u jednom privatnom preduzeću za proizvodnju obuće.

Godine su prolazile a sa njima su bledela sećanja, sve dok jednog dana preduzeće u kojem je radila nije dobilo veoma zanimljivu poslovnu ponudu. „Kontaktirali su nas ljudi iz Akademskog društva za negovanje muzike ’Gusle’ i tražili da im napravimo opanke pertlaše“, priča Rackov i dodaje da je to bio profesionalni izazov za nju jer su do tada uglavnom radili obuću za svakodnevnu upotrebu. „Pertlaši“ su među svim opancima najjednostavniji za proizvodnju – koža se savija prema kalupu, na prstima se ušiva, okolo se plete tankim trakama napravljenim od kozje kože i na kraju se ovoj obući dodaju pertle, koje se vezuju oko zgloba noge.

Naša sagovornica je uživala dok je pravila ove opanke, i počela je da mašta o tome kako bi bilo lepo da se bavi njihovom proizvodnjom. Nažalost ili na sreću, kako se uzme, prilika za to se ukazala vrlo brzo.

„Nisam bila zadovoljna uslovima u toj firmi jer sam sve vreme radila ’na crno’, a osim toga i atmosfera na poslu se pogoršala. Zato sam 2009. godine dala otkaz i otvorila svoju zanatsku radionicu“, priča Rackov. Radionicu je nazvala „Maca Papučarica“.

Kolegijalna solidarnost

Ali, kako započeti zanat koji nemate od koga da učite, u situaciji kada svoju robu nemate baš ni kome da prodate?

Opančarski zanat se obično prenosi „s kolena na koleno“ i ostaje u porodici. Međutim, to nije bio slučaj naše sagovornice. Zato je morala da pokuca na vrata svojih budućih kolega, tražeći brojne savete. Oni su joj nesebično pomogli da nauči sve što je potrebno o ovoj vrsti proizvodnje. Slali su joj video snimke sa objašnjenjima i nacrtane mustre, i odgovarali na sva pitanja koja je imala. Svako kome se obratila za pomoć izašao joj je u susret, ističe Mirna, koju je iznenadila ovolika solidarnost u opančarskom svetu.

„Ali najveće ohrabrenje dobila sam od nekoliko bivših mušterija, među kojima su bili i ljudi iz Akademskog društva za negovanje muzike ’Gusle’. Kada sam im saopštila da ću se upustiti u sopstvenu proizvodnju opanaka odmah su ih naručili od mene, a dali su mi i neke svoje kontakte i uzorke na osnovu kojih sam mogla da ’skinem’ druge modele opanaka osim ’pertlaša’. Međutim, trebalo je naći još klijenata“, počinje Rackov priču o svom poduhvatu privlačenja kupaca.

Kao na filmu

Kikindsko tržište je bilo premalo za tako specifičnu vrstu obuće kao što su opanci, pa je počela da širi posao po Srbiji. U tome joj je pomogla Dajana Kostić, koreografkinja narodnih igara Srbije, kada ju je pozvala na seminar u Vrdniku i na festival koji se održavao u Vrbasu. Tamo je bilo mnoštvo rukovodilaca folklornih grupa i kulturno-umetničkih društava sa kojima je ostvarila značajna poznanstva i kojima je neumorno pokazivala svoje proizvode.

Od velike pomoći su joj bile i društvene mreže, koje, između ostalog, povezuju ljude zainteresovane za različite društvene teme. Mirna je okupila one koji se zanimaju za folklor ili se bave njim.

Posao se brzo razvijao, broj mušterija je rastao, a o našoj sagovornici se nadaleko čulo. Ne samo zato što se bavi zanatom koji izumire i koji obavlja samo tridesetak ljudi u Srbiji. Niti zato što je jedina registrovana opančarka u zemlji, već, pre svega, zbog kvaliteta njenih proizvoda. Ali, i zbog dobre a besplatne reklame koju je dobila izrađujući opanke za filmove i serije.

„Prvo sam napravila obuću za glumce u seriji ’Koreni’. To mi je donelo iznenađujuću popularnost. Godinama sam radila ovaj posao i malo ljudi koji nisu iz sveta folklora je znalo za mene. Međutim, posle te serije se moje ime pročulo, pa sam počela da dobijam raznovrsne narudžbine“, kaže sagovornica B&F-a. Usledili su angažmani za još nekoliko igranih filmova i serija, među kojima su i „Kralj Petar I“, „Vreme zla“ i „Nečista krv“.

Sada opanke naručuju i oni koji se ne bave profesionalno folklorom. Mnogi traže broj 19 za krštenje beba, ali prodaju se i ostale veličine za razne vrste svetkovina. Ima i kupaca koji uzimaju opanke kako bi ih nosili svaki dan. Najveći naručioci su i dalje kulturno-umetnička društva iz Srbije, ali Mirna ih šalje i u inostranstvo – njeni opanci su putovali u razne zemlje, od Švajcarske do Kanade.

No, svega ovoga danas ne bi bilo da je Mirna u najtežim vremenima za njen posao, tokom prve pandemijske godine, stavila katanac na bravu. „Razmišljala sam jedno vreme o tome, kada je sve bilo mrtvo. Mesecima mi nije zazvonio telefon, čak ni da se neko raspita o opancima, a kamoli da ih naruči”, priča naša sagovornica koja je tada dane ispunjavala šijući zaštitne maske za zdravstvene i druge javne ustanove u Kikindi. Besplatno, naravno, u sklopu napora Udruženja preduzetnika Kikinde da zajedno doprinesu borbi protiv nevidljivog neprijatelja.

Posao koji se može raditi samo s ljubavlju

Onome ko nikada nije probao opanak ova obuća verovatno ne deluje udobno, kaže Rackov, ali, dodaje – to je velika zabluda. Za proizvodnju opanaka koristi se isključivo prirodna koža, za razliku od „kožnih“ cipela koje čak i kada im to piše na deklaraciji nisu u potpunosti od ovog materijala.

Za izradu donjih delova opanaka koristi se koža sa junećeg vrata, a ostatak se plete od kozje kože. Ovi materijali, osim što su savitljivi, izuzetno prijaju nozi, objašnjava Mirna. Za đon se koristi guma, i ona se može menjati kada se izliže, kako bi opanci što duže trajali.

No, kvalitetni materijali ne bi imali nikakvu funkciju kada ne bi bilo spretnih ruku da ih uobliče. Mirnine ruke su najvažniji „alat“ u njenoj radionici, jer ova opančarka ima samo dve mašine, jednu za šivenje i jednu za sečenje kože u trake. Sve ostalo radi ručno.

„Opančarstvo nije lak posao, niti može preko noći da vas obogati. Jedini recept za uspeh u ovom poslu je da ga radite s ljubavlju. Jer, često ćete kroz rad nailaziti na teškoće, ponekad i gubiti živce, a sve to možete da prevaziđete ako vas kroz posao vodi nešto veće i dublje od materijalne koristi”, ističe Rackov, koja radi između 12 i 16 časova dnevno. Ali, kako kaže, ne bi toliko radila da joj se to ne isplati.

Obim posla nije uvek isti. On zavisi i od vrste narudžbina. Neki modeli se prave za nekoliko sati, a ima i onih za čiju je proizvodnju potrebno dva dana. Asortiman je veliki, jer Mirna u svojoj ponudi ima preko 40 vrsta opanaka, a proizvodi i drugu obuću, poput cipela i muških čizama za igre iz Vojvodine, zatim cipela koje se koriste na probama folklora, a od nedavno pravi i kožne baletanke.

Marija Dukić

Biznis i finansije, broj 197, maj 2022.

Чланак Jedina registrovana opančarka u Srbiji: Kikindska „Maca papučarica“ се појављује прво на Biznis i Finansije.