Ovaj dokument koji su izradili profesori fakulteta i stručnjaci relevantnih domaćih instituta i koji će biti deo Strategije razvoja energetike Srbije čije je usvajanje planirano na jesen, predviđa započinjanje proizvodnje vodonika iz obnovljivih izvora energije (OIE), takozvanog zelenog vodonika, do 2025. godine. A kolike su zapravo mogućnosti Srbije kada je reč o proizvodnji zelenog vodonika, i trenutno i perspektivi, pitali smo jednog od autora izrade Nacrta vodonične strategije, profesora Miloša Banjca sa Mašinskog fakulteta.

– Nema smisla da Srbija uopšte proizvodi zeleni vodonik, onaj koji se dobija putem elektrolize iz struje dobijene iz obnovljivih izvora energije, dok ne počne da proizvodi više struje iz OIE – kaže profesor Banjac za eKapiju.

I sve dok imamo onoliko struje koliko možemo da potrošimo, ne treba da proizvodimo vodonik, smatra naš sagovornik.

– Iz vetroelektrana trenutno imamo 400 MW. EMS je napravio studije za 7.000 MW priključenja, što je neverovatno i nemoguće da naša mreža prihvati, jer naš ukupni elektroenergetski sistem ima upravo toliko instalisanu snagu – 7.200 MW, ali to ipak govori da ima investitora i potencijala da se napravi mnogo vetroelektrana. Iz solara imamo trenutno 2 MW, ali i tu ima kapaciteta za podizanje kako su krenuli prozjumeri, za plasiranje viškova velikih proizvođača – navodi Banjac.

Ističe da imamo u svakom slučaju još prostora, sigurno još nekih 5-6%, da podignemo varijabilne izvore energije kao što su vetar i sunce.

– Naš elektroenergetski sistem može i dalje da apsorbuje i tu naglu promenu i skokove varijabilnih izvora, još, nekih 12%, ali već posle toga će biti problem. Ako imate višak, prvo gasite hidroelektrane, pa ako mora termoelektrane, da bi se to izbalansiralo.

Država bi morala da subvencioniše

Prema njegovim rečima, u Strategiji je predloženo da se što pre započnu pripreme za takav scenario, ali na malim postrojenjima zelenog vodonika, koja bi morala da subvencioniše ili država, ili da se to čini iz evropskih fondova.

– Ali to bi bili razvojni projekti, koji sigurno još narednih 10 godina neće biti ekonomski isplativi. I u svetu, mada je svetski koncept okrenut ka proizvodnji zelenog vodonika, trenutno se uglavnom proizvodi plavi, dobijen iz prirodnog gasa. Očigledno je da neće biti dovoljno zelenog vodonika sledećih 10 godina, pa je plavi pa prelazno rešenje, dok tehnologije još ne uznapreduju. Kod nas bi takav mogle da prave na primer Rafinerija u Pančevu ili Azotara, najave takvih mogućnosti je i bilo, ali nema potrebe da, ako već imamo prirodni gas, da ga pretvaramo u vodonik, osim ako je on potreban za neke tehnološke procese. Pritom, ako gledamo samo emisije CO2, plavi vodonik nije više ekološki od gasa – navodi naš sagovornik.

Saradnja sa Nemcima, Japancima, ne sa Emiratima

Prof. Banjac ističe i da je za buduću proizvodnju zelenog vodonika važno da uhvatimo i držimo korak sa svetom u razvoju tehnologije:

– Mi imamo znanja koliko i drugi, ali ako to ne razvijamo dalje, izgubićemo priliku kao što smo izgubili za obnovljive izvore energije. Moramo o tome da sarađujemo sa ozbiljnim zemljama, sa Nemcima, sa Japancima, a ne sa Emiratima, kako je nedavno najavljeno. Emirati su tek 1957. otkrili naftu, do tad je to tamo bila pustinja, ni fakulteta ni univerziteta. Sad imaju para pa su preuzeli, ne najbolje, već dobre profesore da evropskih fakulteta da razvijaju tu tehnologiju, ali ne može preko noći da se stigne do znanja, u Evropi univerziteti postoje više od hiljadu godina – kaže Banjac.

Podseća da smo sličnu grešku napravili i kod nuklearne energije, koju bismo, da je sada imamo, takođe mogli da koristimo za proizvodnju tzv. ružičastog vodonika, ali mi više stručnjake za nuklearke nemamo, ostalo nam je samo bazično znanje.

Osim znanja, navodi, problem za proizvodnju je i dostupnost postojeće tehnologije.

– Ne postoji još masovna proizvodnja elektrolizera, kao što je nije bilo ni solarnih panela dok se proizvodnja nije prebacila na istok i dok tamo nisu počeli da se prave u ogromnim serijama. Dakle, kad Kinezi počnu da prave elektrolizere, onda će ih biti dovoljno i svi će ih imati.

Tako je, podeća profesor, bilo i sa obnovljivim izvorima energije, čija je proizvodnja na početku bila jako skupa.

– Od 1990. godine Nemci su počeli da subvencionišu proizvodnju struje iz obnovljivih izvora. Sada je to jeftinije, približno je ista cena proizvodnje energije iz sunca i iz termoelektrana.

Najava koja se izjalovila

Banjac kaže da će nam, kad jednom počnemo elektrolizu za dobijanje zelenog vodonika, plus biti i veliki broj reka i jezera, jer se elektroliza radi na vodi, odnosno iz vode – voda se razdvaja na vodonik i kiseonik.

A gradnja jednog takvog postrojenja bila je čak i najavljena pre manje od dve godine, na Savi. Najavio ju je tadašnji pomoćnik ministra rudarstva i energetike Zoran Ilić, koji je rekao da ćemo „vrlo brzo dobiti jedno plutajuće postrojenje za proizvodnju vodonika na Savi ili Dunavu, koje će proizvoditi ovaj energent iz vode“, ali profesor Banjac kaže da od toga tako brzo nema ništa.

– Problem je, osim proizvodnje, i skadištenje. Jer, vodonik se čuva na pritiscima od 200, 300, 500 bara. TNG koji se koristi u automobilima se čuva na 5-6 bara, pa sad zamislite tu razliku. Za vodonik moraju da se koriste ozbiljni čelični rezervoari, pa čak i tamo postoje curenja.

A kakve su kapaciteti Srbije kada je reč o infrastrukturi za prenos?

– Potencijal za transport imamo, imamo Dunav, pa i Dunavska strategija pominje transport baržama. I gasovodnu infrastrukturu načelno imamo, imamo veliki gasovod, mada Srbija još nije gasifikovana i pokrivena gasovodima u dovoljnoj meri. Pritom treba imati u vidu i da se čist vodonik ne gura kroz gasovode, jer je njegov atom veoma mali, najmanji molekul koji postoji, i on prolazi kroz strukturu materijala, ne možete ga zadržati u kristalnoj rešetki, pa struktura gasovoda postaje krta. Ali namešan sa prirodnim gasom može da se transportuje. Evropa namešava 10% vodonika u gas, Amerikanci su podigli na 15%. Vodonik je mnogo jače i kvalitetnije gorivo od gasa – čim gasu dodate mali procenat vodonika, povećate mu energetski vrednost i takav gas se i ne prodaje na kubike nego na kilovat-sate – objašnjava naš sagovornik.

Na pitanje o mogućnosti proizvodnje vodonika iz struje dobijene iz hidroelektrana, koja takođe spada u zelenu energiju, Banjac kaže da to, kao ni proizvodnja vodonika iz gasa, ne bi imalo smisla.

– Naročito ne iz velikih, akumulacionih hidroelektrana koje služe za balansiranje mreže. Nema ni potrebe. Odatle dobijate odličnu struju koju puštate na mrežu, kad imate manjak puštate više. A viškova nikad neće biti iz hidroelektrana. Mi trenutno 30% struje proizvodimo iz hidroelektrana, a ostatak iz termokapaciteta. Kako ih bude manje, u skladu sa konceptom da izlazimo iz uglja, moraćemo da ubacimo vetar i sunce, koji su problematični jer nekad ih ima a nekad ih nema, pa ćemo vodu morati da koristimo za balansiranje. Ono što ne može da se izbalanira moraće da ide ili na baterije, koje su preskupe, ili na vodonik, što je perspektivno – zaključuje profesor.

Izvor: Ekapija.com

Foto: Pixabay

Чланак Ima li Srbija uslove da pravi zeleni vodonik? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tokom druge polovine prošle godine, u južnom Banatu je pušteno nekoliko parkova vetrogeneratora, proizvođača struje ukupne snage 305 megavata. Do nove godine očekuje se da u Srbiji proradi još parkova, zbirne snage 170 megavata, čije turbine, okrećući se na aerostrujanja, stvaraju električnu energiju. „Zelena struja“ postaje naša svakodnevica.

Cena „zelene struje“

Međitum, ceo postupak promene strukture proizvođača struje u nas prati niz spornih ili nerešenih pitanja, od kojih su najuočljiviji državno jemčenje visoke zarade tajkunima, te sve brža stihijska privatizacije proizvodnje struje, a da generalna strategija razvoja energetike nije ni na vidiku.

Kao i svuda u Evropi, struja iz obnovljivih izvora je skuplja od dobijene na klasične fosilne tehnologije, pa se i dodatno plaća. Tako u nas cena kilovata obične struje u „zelenoj zoni“ je 1,2 za nižu, odnosno 6,1 dinar za višu tarifu, na šta treba dodati akcizu, potom sve začiniti sa 20 odsto PDV.

Fide cena za obnovljivu struju zavisi i od vrste: uočljivo najskuplja je dobijena iz solarnih panela, dok je dobijena korištenjem vetra trinaest dinara po kilovatu. Toliko EPS kao obavezujući kupac obnovljive energije plaća prodavcima i ta cena je dva do tri puta viša nego što bi nas prošle godine koštalo da smo struju kupovali na evropskom tržištu eolske energije.

Nalet vetroparkova

Sa druge strane, država je pre desetak godina propisala da građani sa 9,2 para po svakom potrošenom kilovatu plaćaju za obnovljive izvore. Kako kod nas gro domaćinstava troši između 300 i 600 kilovata, za obnovljive izvore prosečni izdvajaju između 40 i 80 dinara mesečno po računu.

Ukupno se godišnje prikupi 2,7 milijardi dinara, znatno manje nego što EPS plaća ovdašnjim proizvođačima. Nije bilo problema dok su u nas obnovljivi izvori bili prava retkost. Tako je još 2013. godine EPS ovim proizvođačima platio samo tri miliona evra. Poslednjih sezona, najviše zbog naglog uvećanja vetroparkova i sve više mini-hidroelektrana, računi su mnogo veći.

Tako je preklane EPS za obnovljivu struju izdvojio čak 7,4 milijardi dinara, odnosno 64 miliona evra. Lane su izdvajanja uvećana na čak 115 miliona, dok je za prvih šest meseci tekuće sezone EPS već uplatio 7,7 milijardi dinara. Kada do kraja decembra budu uključeni novi parkovi, procenjuje se da će budući godišnji trošak za EPS, i to samo za eolsku struju, biti oko 160 miliona evra, čemu treba dodati još deset do dvanaest miliona evra vlasnicima mini-hidroelektrana, te još nekoliko miliona proizvođačima struje iz biomase, odnosno sunčeve energije.

Istovremene predviđena nadoknada za obnovljive izvore godišnje EPS-u donosi tek 2,7 milijardi dinara, cirka 23 miliona evra, nešto više od šestine stvarne cene potrošene „zelene energije“. Ostalo ide na račun EPS-a i, kako se udeo ovih proizvođača bude povećavao, biće i sve veći trošak po nacionalno energetsko preduzeće.

Država štiti glasače

Naravno da je država upoznata sa apsurdnom situacijom. Ipak, nije htela da građanima i privredi nadoknadu uveća četiri, pet puta koliki je stvarni trošak „zelene struje“. Bio bi to osetan udar na džep potrošača i svakako bi se odrazio na glasanje prilikom izbora.

Cifarski, umesto dosadašnjih 40-80, ubuduće bi prosečan građanin plaćao između 250 i 500 dinara po računu. U takav rizik (ni) aktuelna vlast nije želela ulaziti. Opredelila se da pritiska nadležno javno preduzeće, bez obzira što je EPS i bez nevolja sa „zelenom strujom“ zastarela i izraubovana kompanija. U dugu je milijardu evra, nedostatak je investicija, pre svega za poboljšanje ekoloških parametara.

Tako je ulaganje u neophodne elektrofiltere za odsumporavanje pojedinih blokova u visini 400, dok godišnji profit EPS-a, i kada ga ima, ne prelazi 35 miliona evra. Sa znatno uvećanim obavezama prema proizvođačima „zelene struje“, dobiti će biti još manje. Time i ulaganja.

Sa druge strane, ulaganje u OIE je postala moda među tajkunima, i domaćim i stranim. U vetroparkove ulažu krupniji igrači, s obzirom da je reč o investicijama od 50 do 350 miliona evra, za mini-hidroelektrane i pogone na biogas odlučuju se mini bogataši.

Država kreirala lak profit

Nije lako odgonetnuti zašto se tajkuni opredeliše za obnovljive izvore. Možda neki od njih i imaju sklonosti prema ekologiji, ali su to zapravo neobično povoljni uslovi poslovanja kreirani voljom države. Fide cene se jemče dvanaest godina, nakon čega se i ovim proizvođačima plaća tržišna cena, mada je period isplativosti investicije do pet sezona.

Računica je jasna, profit izvestan i „mastan“. Takođe je značajno da banke projekte sa ovakvim poslovnim uslovima rado i povoljno kreditiraju. Potrebno je imati do petnaest odsto za start, sva ostala ulaganja su iz pozajmica. Startna ulaganja se kreću do deset miliona za vetroparkove, odnosno pola miliona, i manje, za ulaganje u minihidroelektrane.

Ulagačima u prilog ide i činjenica da je održavanje pogona jednostavno i ne zahteva ni naročito znanje, ni posebne stručnjake. Zapravo, na ovakvim objektima je jako malo zaposlenih, na manjim često samo po jedan.

Naravno, državnom politikom obezbeđen visok profit je tajkune snažno motivisao da se utrkuju za vetroparkove, odnosno mini-hidroelektrane. Čak se i preterivalo, pa su objekti građeni i tamo gde nema odgovarajućih uslova, odnosno izgradnja je lokalno stanovništvo ostavljala bez neophodnog za život, pre svega vode.

Pokazalo se da je svojevremena procena o neškodljivosti ovakvih pogona površna. Posledice su vidljive i naročito krupne u slučaju mihi-hiodroeleltrana kada se remeti vodno snabdevanje naselja, ali i vodni režim potoka i manjih rečica, inače sa nedovoljnim kapacitetom.

Građanski protest

Građani su reagovali, pa je posle nekoliko sezona protesta i pokušaja države da obezbedi posao bliskim ulagačima, građanski pokret uspeo da na petnaest godina blokira izgradnju 84 mini-hidroelekrtane, pre svega na Staroj planini, novom turističkom adutu Srbije.

Ostaje, međutim, da se EPS izbori sa neubičajenom obavezama da tajkunima struju iz obnovljivih izvora plaća pet, šest puta više nego što potrošači plaćaju ovom javnom preduzeću. Krajnje je vreme da država ozbiljnije pristupi ovom pitanju, a javnost detaljnije i preciznije upozna sa dobitima i troškovima upotrebe „zelene struje“.

Takođe, i da ulaganja u ovoj oblasti izvede iz sfere galantnog čašćenja bliskih i lojalnih tajkuna i tretira ih kao i svaku drugu investiciju u kojoj, naravno, ima i poslovnog rizika. Tek tada izgradiće se kompletna predstava o struji, kako onoj dobijenoj iz tradicionalnih izvora, tako i „zelenoj“, i stećiće se uslovi za širu i temeljniju raspravu o budućnosti energetike u Srbiji.

Javna rasprava

Potrebu za novom strategijom zahteva i sve vidljivija zaobilazna privatizacija proizvodnje struje u Srbiji.

Do pre desetak godina cela proizvodnja je bila u državnom vlasništvu. Forsiranjem obnovljivih izvora energije na ovaj teren ulaze privatnici i uvećavaju udeo.

Trenutno su na 3,3 a do kraja godine bi trebalo da dostignu svih 5,2 odsto. Ulazak privatnog kapitala u dugo monopolizovan sektor je svakako koristan, međutim zahteva potpuniju i precizniju pravnu regulativu. Pravi je čas za javnu raspravu.

Izvor: 021.rs

Чланак Sve brža, stihijska privatizacija proizvodnje struje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Utisak da se svet nezadrživo okreće obnovljivim izvorima energije – nije tačan. To pokazuje najnovije istraživanje Univerziteta Oksford, koje je sprovedeno među čak 3.000 elektroprivreda širom sveta.
Prema dobijenim rezultatima, samo jedna od deset svetskih elektroprivreda daje prednost ulaganjima u obnovljivu energiju u odnosu na elektrane koje koriste fosilna goriva. Čak i tamo gde elektroprivrede ulažu u obnovljive izvore, i dalje se oslanjaju prvenstveno na fosilna goriva, „zbog čega ’potkopavaju’ energetsku tranziciju“, zaključuju britanski istraživači.

Obnavljaju se ulaganja u neobnovljive izvore

Studija je utvrdila da se većina novca i dalje ulaže u fosilna goriva, uprkos međunarodnim naporima da se smanje emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Šta više, neke elektroprivrede u svetu planiraju povećanje broja elektrana koje koriste foslilne izvore.
Među kompanijama kojima je prioritet rast obnovljivih izvora energije, čak 60 odsto njih nije obustavilo širenje poslova u segmentu fosilnih goriva, a svega 15 odsto tih kompanija aktivno smanjuje kapacitete za eksploataciju gasa i uglja.

SAD forsira škirljce, a Kina ugalj

Istraživanje je pokazalo da 10 odsto preduzeća favorizuje rast gasnih elektrana. Tom grupacijom dominiraju američka poduzeća, koja nastoje da što više iskoriste rezerve gasa iz škriljaca u SAD, a slede ih Rusija i Nemačka.
Samo dva odsto kompanija aktivno povećava svoje energetske kapacitete za preradu uglja i daje im prednost u odnosu na gas i obnovljive izvore. Ovim klasterom dominiraju kineske kompanije, koje čine više od 60 odsto kompanija usmerenih na preradu uglja, a slede energetska preduzeća iz Indije i Vijetnama.

Rizik „napuštene imovine“

Studija pokazuje da je većina kompanija iz oblasti elektroprivrede kojima je prioritet obnovljiva energija grupisana u Evropi. Mnogi najveći igrači u industriji ulažu u energiju s niskim udelom ugljenika i u zelene tehnologije, kako bi zamenili svoje stare elektrane na fosilna goriva.

U studiji se ističe da iako ima odličnih primera kada je reč o ulaganjima u obnovljive izvore, sveukupno energetski sektor u svetu veoma sporo ili nikako ne prelazi na zelene tehnologije.
Istraživači zaključuju da oni koji sada ulažu u fosilna goriva, osim što blokiraju globalne napore protiv klimatskih promena, rizikuju da takva postrojenja postanu „napuštena imovina“, odnosno da prestanu s radom pre isteka njihovog životnog veka.

Чланак Samo jedna od deset elektroprivreda u svetu favorizuje zelene tehnologije се појављује прво на Biznis i Finansije.