Kada je Srbija 2005. uvela porez na dodatu vrednost (PDV), preuzimajući evropsku praksu, na tržištu je praktično vladalo opsadno stanje. I pre ovog poreza, kod nas je postojao porez na promet, ali je poreska nedisciplina bila ogromna. Zato se PDV uvodio „čvrstom rukom“, kontrole su bile svakodnevne, a kazne su samo pljuštale. Za privrednike je to bilo neočekivano, ali su svi naučili da PDV mora da se plati. I to na vreme.

Danas PDV čini polovinu poreskih prihoda republičkog budžeta. Stoga ne čudi što se najveći broj poreskih kontrola odnosi na PDV. S druge strane, praksa pokazuje da privrednici imaju najviše nedoumica upravo oko propisa koji prate primenu ovog poreza.

„PDV je ispunio svoju svrhu. Ali u njegovoj primeni postoji najviše dilema i prostora za edukaciju ljudi. Ovaj porez stalno izaziva veliko interesovanje zato što se svi obveznici PDV-a u svakodnevnom radu suočavaju sa brojnim pitanjima. Takođe, česta je izmena propisa koji se prilagođavaju praksi ili evropskim trendovima, a to otvara nova pitanja“, objašnjava Aleksandar Vasić, poreski savetnik sa višedecenijskim iskustvom u ovoj oblasti, zašto je nedavno pokrenuo portal PDV.rs

Zakon ne može da se uhodava godinama

Poreska politika mora da obezbedi pravednost i jednostavnost u primeni poreskih propisa. Ukoliko se u praksi pokažu manjkavosti vezane za ova dva ključna aspekta, to znači da regulativa mora da se poboljša. PDV u najvećoj meri jeste pravedan, ali nije jednostavan, ocenjuje Vasić. „U jednom broju slučajeva, primena PDV-a ne može da bude jednostavna jer su procesi složeni, ali ima i onih gde postoji veliki prostor da se administracija pojednostavi i nije jasno zašto država to nije učinila“, kaže Vasić za B&F.

Jedan do pokazatelja da je neko rešenje suviše komplikovano može biti broj izdatih mišljenja o njegovoj primeni. Kada Ministarstvo finansija objavi više hiljada mišljenja o nekom propisu, to znači da on nije jednostavan za primenu. „Niko neće da traži mišljenje nadležnog ministarstva iz besa, jer ona koštaju i dugo se čeka odgovor“, ističe poreski stručnjak i kao primer navodi građevinski sektor: „Najveći broj mišljenja je dat iz oblasti prometa usluga i dobara u građevini. Sada smo se već uhodali i naučili, ali ne može se dozvoliti da se zakon uhodava tako što će građevinci ili knjigovođe prolaziti godinama kroz poresku neizvesnost. Može se uhodavati mesec dana, ali ne godinama. Stalna poreska nesigurnost ne sme da postoji“, naglašava Vasić.

Naš sagovornik skreće pažnju i na problem da se za određivanje šta se smatra prometom dobara i usluga u građevini koristi klasifikacija delatnosti koja nije napravljena za te svrhe, već za statistiku. Sama klasifikacija potiče iz vremena kada nisu postojale mnoge tehnologije, materijali i metode rada koji se danas primenjuju u građevinarstvu, što je stvorilo brojne nedoumice, a time i potrebu da se za mišljenje pitaju nadležni.

Poledice takvih rešenja opet idu preko leđa privrednika, kojima ako nehotice pogreše naknadno može da bude nametnut porez ili osporen odbitak poreza.

Izmene propisa u oblasti klasifikacija delatnosti su trenutnu u pripremi, ali ćemo, kako kaže Vasić, tek videti šta će one doneti. „Postojalo je obećanje da će država doneti poresku klasifikaciju delatnosti i za poreske potrebe opisati radove koji se smatraju građevinom, ali izgleda da se to neće desiti“, predviđa poreski stručnjak.

Od viška evidencija boli glava

Drugi problem kod PDV-a jesu stalne izmene. Neke su opravdane, neke nisu, ali čak i kada je izmena bila potrebna, način njenog sprovođenja je previše komplikovan. Primer je nova evidencija PDV-a u sistemu elektronskih faktura (SEF), koja je dodatak evidencijama koje već postoje.

„Kada vidite da postoje dva ili tri nivoa evidencija, koje pritom nisu ni usklađene, nameće se pitanje čemu one služe? Država uopšte ne razmišlja koliko će savesnog privrednika, koji želi sve da obračuna i plati, opteretiti tolikim evidencijama i da li su one zaista neophodne. Ponekad mi se čini da država zbog svoje nemoći da efikasnije naplaćuje porez pribegava besmislenim evidencijama“, ocenjuje Vasić.

Pored toga, kada uvede neku obavezu, država bi posle izvesnog vremena trebalo da podnese izveštaj kakve je rezultate dala ta nova obaveza i da li su ispunjeni ciljevi. „Država može sve a ne mora ništa, a privreda mora sve a ne može ništa“, ističe Vasić, koji kaže da je svestan potrebe za promenama, ali upozorava da učestale i nepotrebne izmene samo stvaraju dodatne probleme.

On napominje da Srbija nije izuzetak, i EU razmatra uvođenje elektronskih faktura zbog problema sa evazijom poreza u prekograničnim transakcijama, „ali mi smo izgleda majstori da zakomplikujemo administraciju“.

Gde je odgovornost države?

U domaćoj javnosti se malo govori o odgovornosti državnih službenika za počinjene greške u radu, posebno kada je reč o Poreskoj upravi. Ali šta se dešava ako, recimo, rešenje koje je doneo neki inspektor bude poništeno na drugostepenom organu? „Da li iko odgovara za grešku? Sistem kontrole kvaliteta u firmama je napravljen tako da se preduprede greške. Takav bi trebalo da bude i poreski sistem, ali to, nažalost, nije slučaj. Slično je i kod poreske evazije. Ukoliko neko izbegava plaćanje poreza onda je to pojedinačni problem, ali ako je takvih mnogo onda sistem nije dobar“, naglašava Vasić.

Država je dužna da efikasno naplaćuje porez i da od tih prihoda obezbedi kvalitetnu infrastrukturu, zdravstveni i obrazovni sistem, a ne da objavljuje spiskove poreskih dužnika. Čemu to služi, pita se naš sagovornik i dodaje:

„U Nemačkoj, kada obveznik ne plati porez, inspektor ga zove da ga pita da li je dobro, da li je zdrav. A u Srbiji se pitamo kako je moguće da neka firma duguje 100 miliona dinara? Ako je potraživanje sporno, opet se nameće pitanje ko je odgovoran što ono nije naplaćeno, jer država ima ozbiljne mehanizme za to ako želi da ih koristi“, podvlači naš sagovornik.

Platforma za PDV

Zbog svih navedenih i drugih problema sa kojima se privrednici suočavaju u praksi, ovaj poreski stručnjak je odlučio da pokrene specijalizovani sajt PDV.rs. Cilj je da korisnici te platforme na jednostavan način mogu da dođu do svih potrebnih informacija o PDV-u na jednom mestu. Veliki deo sadržaja će biti besplatan i predstavlja podršku PDV Akademiji, instituciji u kojoj Vasić planira različite vrste obuka o primeni PDV-a.

„Pored tekućih izmena vezanih za plaćanje ovog poreza, imaćemo edukacije za zaposlene u različitim privrednim sektorima, ne samo za one koji rade u računovodstvu, već i za sve druge kojima su znanja o primeni PDV-a neophodna za obavljanje njihovog primarnog posla“, najavljuje Vasić. Njegova želja je da edukuje i nove mlade stručnjake za ovu oblast, jer predviđa da će takvi kadrovi biti sve traženiji.

Naš sagovornik ističe da je veliki zagovornik poreske discipline, ali da će se uvek odnositi kritički prema zakonskim rešenjima koja nisu dobra i morala bi da se unaprede. „Mi smo još uvek daleko od državne uprave koja je okrenuta interesima građana i privrednika. Kod nas se državni organi ne doživljavaju kao institucije kojima možemo da se obratimo za pomoć, već kao neko ko nam stvara prepreke i sprovodi kazne. To moramo da menjamo“, uveren je Aleksandar Vasić.

Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj

Foto: Pixabay

Чланак Zašto je PDV najsloženiji porez? Ispunio svrhu, ali izaziva glavobolju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Niko u Srbiji ne zna koliko je domaćih firmi osnovalo svoja preduzeća u inostranstvu. Podacima, čak ni procenom, ne raspolažu ni PKS ni APR, dok se Ministarstvo privrede ne izjašnjava. Okvirni broj ne znaju ni poslovna udruženja iako obično više od zvaničnih institucija barataju brojkama vezanim za svoju delatnost.

Privrednici i analitičari navode različite razloge za takvo širenje ili preseljenje poslovanja, a na prvom mestu je potreba da se lakše sagleda tržište na kojem se planira plasman. Neke firme opredele bolji uslovi poslovanja i niži troškovi, dok je za druge to uslov da dobiju posao, uz mogućnost da u realizaciji koriste i javne fondove.

Prema rečima Dragoljuba Vukadinovića, predsednika Metalac grupe, posebno u velikim državama najbolje je da se tržište kontroliše preko svoje firme, sa svojim ljudima koji se postavljaju na njihovo čelo uz domaće prodavce.

„Metalac je imao firmu u Americi, ali smo je ugasili i sada jako dobro radimo sa jednim lancem robnih kuća. Imamo u Rusiji firmu sa desetak zaposlenih, ona zbog ratne krize teško funkcioniše, ali ostajemo pri tome da će se sve završiti, da će početi obnova i vratiti se život. Iz istog razloga, držimo i firmu u Kijevu, iako radi uz gubitke. Imamo svoja preduzeća u Podgorici, Zagrebu, ona rade dobro, a sad nameravamo da osnujemo firmu u Poljskoj. Ranije smo imali preduzeća u Sloveniji i Makedoniji, ali smo ih predali partnerima jer smo postigli visok stepen poverenja. Radili su, a i sada rade dobro, iako više nisu pod kontrolom Metalca”, kaže Vukadinović za B&F.

Svako nađe svoj interes

On dodaje da privrednici iz mnogih drugih delatnosti osnivaju firme vani i navodi primer naših izvoznika voća i povrća, koji su u Rusiji i Ukrajini osnovali priličan broj preduzeća.

„Svako nađe svoj interes i način da što bolje obradi neko tržište. Ako među domaćima nema pouzdanog partnera, on krene sa svojim čovekom kao direktorom, koji će se maksimalno angažovati da savlada uslove trgovanja u toj sredini i izvuče najveće koristi za njegovu firmu”, ističe Vukadinović.

Među vlasnicima transportnih firmi koje rade međunarodni prevoz tereta do pre desetak godina bio je trend da ili u inostranstvu otvore još jednu firmu, ili da zatvore srpsku i osnuju vani istu takvu, kaže za B&F Aleksandar Spasić, generalni sekretar Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“.

„Glavni razlog bio je nedostatak dozvola za prevoz po inostranstvu, država ih nije imala dovoljno. Naime, za svaki transport u određenu zemlju srpski prevoznik mora da ima dozvolu. Ali, sigurno je da nakon isporuke robe iz Srbije u istom mestu neće imati utovar koji odmah vozi nazad. On mora da nađe najisplativiji put do neke lokacije gde postoji utovar za povratak u zemlju, a da pri tom ne pravi ’prazne’ kilometre. To podrazumeva više različitih prevoza između više zemalja, pa vozač mora da ima veliki broj dozvola pri ruci, kako bi sve mogao da obavi. Konačno, u bilansima firmi otvorenih u inostranstvu dominantniji je upravo taj prihod od prevoza po zemljama EU“, objašnjava Spasić i navodi da je najviše srpskih firmi u to vreme otvoreno u Sloveniji, nešto kasnije u Hrvatskoj, sada i u Mađarskoj.

U međuvremenu država je obezbedila veći broj dozvola, a sa nekim zemljama, poput Slovenije, Švajcarske ili Velike Britanije prevoz je potpuno liberalizovan, jer one ne žele da guše sopstvenu privredu uslovljavajući dozvolama prevoz roba. Ipak, veliki broj zemalja i dalje ima sistem dozvola, a među njima je i Nemačka sa kojom Srbija ima najintenzivniju robnu razmenu.

Birokratija oterala firme

„U poslednjih nekoliko godina pojavio se mnogo veći problem – zadržavanja na granici između Srbije i okolnih zemalja, članica EU, počev od Mađarske i Hrvatske koje su nam vrata ka Zapadnoj Evropi. Zbog toga su prvo vozači počeli masovno da napuštaju Srbiju, ni fizički ni psihički nisu mogli da podnose dugotrajno čekanje, a pogotovu ne ekonomski. Jer, vozilo koje stoji ne prihoduje, prevoznik ima manji obrt i ne može da zaradi dovoljno da bi bolje platio vozača, pa su oni počeli masovno da prelaze u firme iz okruženja. To isto, sada u drugom talasu, učinile su i prevozničke firme, prebacile su vozila u neku od zemalja EU i dobile otvorena vrata. Nemaju problem da angažuju vozače, nema granice među državama, pa jedno vozilo može da pređe hiljade kilometara više nego da je firma odavde, a nema čekanja ni na unutrašnjim carinarnicama, to je tamo zaboravljena priča”, navodi naš sagovornik i dodaje da firme osnovane vani uglavnom više ne rade transport iz Srbije.

Olakšano im je i poslovanje. Kod nas i dalje postoji velika birokratija, gubljenje vremena i novca na administrativnim procedurama i zastarelim načinima rada. To u evropskim državama ne postoji, sve je usmereno na elektronsku komunikaciju, prevoznik sam vodi računa o svojim vozilima u smislu potrebnih dokumenata za prevoz, nema prijava, dokazivanja, svi podaci postoje u sistemu države, povezane su im institucije, nigde ne mora da se ide, ne kuca se ni na jedna vrata.

„Nemoguće je proceniti koliko je firmi preselilo poslovanje i na koji način. Neki su potpuno ugasili preduzeće u Srbiji i preselili se. Ali ima i onih koji rade mešovito, registruju firmu vani, obezbede zakonski minimum, lice koje ima licencu registruje vozila, prijavi vozače, ali se poslovodstvo, dispečeri, računovodstvo, vozni park i mehaničarska podrška, dakle ’srce’ firme i dalje nalazi u Srbiji. Zemlja od te transportne firme gubi sve, od naplate poreza i doprinosa za radnike, svih ostalih poreza, zakupa prostorija, prihoda od prodaje goriva, registracije vozila, naknada, priliva deviza…”, kaže Spasić i dodaje da se i dalje prevoznici najčešće odlučuju da pređu u Sloveniju kao zemlju koja nudi olakšano poslovanje transportnim firmama.

Na naše tržište se ulazi sa „ograničenom odgovornošću“

I građevinska preduzeća koja ugovaraju poslove u inostranstvu, tamo često osnivaju i firme. Stojan Čolakov, predsednik Građevinske komore Srbije, kaže za B&F da se ta industrija prilagođava regulativi zemlje u kojoj nastupa.

„U velikoj većini zemalja ne može se ni ponuda dati preko novoformirane firme, jer ona nema tehničke bilanse ni karakteristike, već se nastupa preko matičnog preduzeća. Ako se ponuda za posao prihvati, lokalno zakonodavstvo određuje da li će se otvoriti filijala, ispostava ili neki drugi oblik, ali je odgovornost i dalje na osnivaču, matičnom preduzeću. Može da se radi i na tradicionalniji način, tako što se registruje projekat, ali su i tada odgovornost i poreske obaveze na matičnoj firmi“, objašnjava Čolakov.

Ipak, najčešće u afričkim zemljama zahtevaju da se firma koja konkuriše za posao inkorporira u lokalni privredni sistem, što znači osnivanje preduzeća. Negde to mogu da tretiraju kao razvojni projekat, pa traže da se sa nekim lokalnim preduzećem formira zajednička kompanija.

„Razni su uslovi, a neke kompanije iz Srbije odlučuju se za dugoročniji nastup u tom delu sveta, pa preko matične firme obezbeđuju da im filijala posluje nekoliko godina na tom području, a potom mogu u dogovoru sa drugim strukturama da obezbede carinske povlastice ili da koriste sredstva Azijskog, Islamskog, Afričkog razvojnog fonda, ili banke koja ulaže u lokalne kompanije. Takvi uslovi postoje, na primer u Nigeriji, Zimbabveu, ali tamo više nema naših preduzeća”, ističe Čolakov i dodaje da postoje srpske firme u Rusiji i Ukrajini, ali im je zbog sankcija rad jako otežan.

Naš sagovornik tvrdi da je domaćim građevincima otežano poslovanje u sopstvenoj zemlji, „jer mi kao država dozvoljavamo da nam poslove dobiju strane firme koje sa 150 evra osnivaju preduzeća pod sličnim imenom kao matična ino firma, u formi d.o.o., što znači da je njihova odgovornost limitirana, a to je samo kod nas dozvoljeno”.

Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj
Foto: Pixabay

Чланак Zašto domaće firme osnivaju preduzeća u inostranstvu: Srce u Srbiji, novčanik u pečalbi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kanadski div za elektronsku trgovinu Shopify postavio je na svojoj internoj mreži alat koji je više obradovao zaposlene nego njihove rukovodioce. Program omogućava da se proceni koliki je trošak svakog zakazanog sastanka u firmi, odnosno da se vreme koje je svaki zaposleni potrošio na sastanke umesto da radi i cena njegovog rada po satu, naknadno uporede sa procenama kakvi su bili konkretni efekti priče o poslu.

Mada na osnovu ovog alata nije moguće izračunati tačno „u dolar“ da li je neki sastanak bio koristan ili uzaludan po bilanse kompanije, već i okvirna računica je pokazala ono što su zaposleni znali i bez pomenutog softvera – da ih njihovi direktori „udaviše“ besmislenim sastancima, umesto da ih puste da rade.

Rukovodstvo kanadske multinacionalke nije jedino koje je konačno shvatilo da im gomilanje rasprava o tome šta bi trebalo da se obavi umesto da se zaista radi, nezajažljivo nagriza zaradu. Neobuzdani Petar Pan tehnološkog sveta Ilon Mask, više puta je bio vrlo izričit u javnosti da je „alergičan na sastančenja“. Džef Bezos je zabranio svojim direktorima u Amazonu da mu na sastancima troše vreme svojim prezentacijama. Umesto toga, uveo je pravilo da se radni materijal dostavlja ranije i da se svi pripreme za sastanak tako što će u najkraćem vremenu sažeti ono što smatraju zaista bitnim.

Mark Kuban, televizijski producent i investitor, javno je poručio da neće pristati na sastanak osim ako mu osoba koja ga poziva da „sastanče“ ne ispiše ček, koji će mu nadoknaditi potrošeno vreme. Istraživanje koje je jedan proizvođač rešenja za planiranje vremena sproveo među 200 izvršnih direktora u SAD i Velikoj Britaniji je pokazalo da više od tri četvrtine anketiranih smatra da sastanci u njihovim kompanijama postaju sve neefikasniji, da ih ometaju u radu i nanose štetu poslovanju.

Ne mogu da radim, idem na sastanak

Ako ljudi na čelu najvećih svetskih kompanija imaju ovakav odnos prema sastancima, kako to da oni sve više izmiču kontroli, preteći da ozbiljno uruše vekovni mit o kapitalističkoj delotvornosti i produktivnosti? Da ova tema sve više žulja korporativni svet potvrđuju i učestala istraživanja koja o tome objavljuju američki univerziteti.

Jedno od najnovijih je analiza Univerziteta u Severno Karolini, koja je urađena na osnovu ankete među više od 1.500 zaposlenih u 20 različitih industrija. Dobijeni odgovori upućuju da radnici provode između 18 i 21 sat nedeljno na sastancima, iako se smatra da je 11 sati sedmično kritična granica preko koje „prekovremena razglabanja“ postaju neproduktivna. Još su alarmantniji nalazi kada je reč o zaposlenima koji se bave visokostručnim i najplaćenijim poslovima – oni troše 85% svog radnog vremena pričajući o poslu umesto da rade.

Istraživači ističu da problem nije u sastancima, kojih je bilo od kada je sveta i veka, već u činjenici da se ubrzano nagomilavaju loše pripremljeni i nesadržajni sastanci, toliko da su postali najveća pretnja produktivnosti.

Dokaz za to je i istraživanje Univerziteta u Juti o ovoj temi. Analizirajući probleme koje prave nefunkcionalni sastanci u velikim kompanijama, stručnjaci su došli do zaključka da jedan loše pripremljen sastanak produkuje bar tri još gora. Kao ilustraciju su naveli jedan tipičan primer.

Zbog redovnog nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom u jednoj multinacionalki, prvo se održava pripremni sastanak sa ostalim vodećim direktorima u kompaniji, oni potom sazivaju pripremni sastanak sa šefovima drugih odeljena, ovi to rade sa vođama timova u njihovom sektoru, potonji sazivaju članove tima a ovi sve ostale zaposlene.

Krajnja računica pokazuje da samo za pripremu nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom, firma troši oko 300.000 radnih sati godišnje! Svi ovi sastanci ostavljaju malo vremena radnicima za obavljanje stvarnog posla. Istraživanje je pokazalo da prosečnom zaposlenom treba gotovo pola sata da se ponovno usredsredi na ono što je počeo da radi, pre nego što su ga pozvali na sastanak.

„Šta, dođavola, ti ljudi uopšte rade?“

Ali čini se da i akademska elita koja izučava ovaj problem i deli savete drugima kako da ga reše, boluje od istih teškoća. Mark Kalan, profesor na Univerzitetu u Misuriju, u razgovoru za jedan poslovni portal je izjavio i sledeće: „Zatrovan sam tolikim brojem sastanaka na fakultetu i prezentacijama koje moram da slušam satima, a na kraju ne vidim bilo kakav smisao svega toga. Stvarno želim da trošim svoje vreme samo na rešavanje konkretnih problema sa kojima se suočavamo, a ne da slušam uopštene i isprazne priče o tome kako bismo mogli da spasemo svet. Možda druge moje kolege misle da je to najvažnije, ali ja od toga ne vidim bilo kakvu korist“.

Verovali ili ne, ali ovaj problem nije bio ovoliko izražen u vreme kada smo nekako preživljavali bez veštačke inteligencije i ostalih svemogućih tehnologija za koje njihovi proizvođači tvrde da nam danas štede vreme i novac. Istraživači još jedne naučne ustanove, ovog puta Londonskog univerzitetskog koledža, objavili su studiju koja pokazuje da su šezdesetih godina prošlog veka direktori u Velikoj Britaniji trošili na sastanke u proseku manje od 10 sati nedeljno, da bi sada taj prosek iznosio 30 sati.

U studiji se zaključuje da je jedan od bitnih razloga za tri puta duže sastančenje demokratizacija u donošenju odluka. Ranije je isključivo važio princip upravljanja odozgo prema dole, odnosno kako kaže onaj na vrhu, tako se radi. Razvoj ekonomije zasnovane na znanju doneo je i stav da je važno čuti i mišljenja zaposlenih kada se donose korporativne odluke, jer to može biti korisno za sve strane. Iz ovoga nije jasno zašto su onda ukinuti naši radnički saveti, kad se ispostavlja da su u stvari bili avangarda?

Ed Zitron, britanski ekonomski novinar stvari vidi nešto drugačije. Po njemu, problem je u gomilanju bespotrebnih rukovodilaca, jer prema britanskim statističkim podacima sada u proseku na svakih pet radnika dolazi jedan menadžer. A oni provode 70% svog vremena na sastancima, pa Zitron postavlja pitanje: „Šta, dođavola, ti ljudi uopšte rade?“ I dodaje: „Sastanci su sjajan način da prikrijete neznanje i sopstvenu beskorisnost, da delujete stalno zauzeti, bez potrebe da se dokazujete na konkretnom poslu“.

Više verujemo mašinama nego kolegama

Sastanci su „eksplodirali“ i zahvaljujući radu od kuće, naročito tokom i nakon korone. U slučaju kada veliki deo radnika ne dolazi fizički na posao, svako malo se preko platformi organizuju sastanci kako bi se oni „iz daljine“ bliskije povezali, a još više da šef prekontroliše čime se zaista bave u radno vreme. Majkrosoft navodi podatke da se nakon pandemije, zbog učestalih sastanaka sa zaposlenima koji rade od kuće radno vreme produžilo u proseku za najmanje sat vremena, ali da svega 12% direktora veruje da radnici koji su im daleko od očiju, zaista svojski zapinju kad ih oni ne kontrolišu.

Ovaj tehnološki gigant koristi pomenute i slične podatke da ponudi sopstvena rešenja zasnovana na veštačkoj inteligenciji, koja omogućavaju direktorima da vode bar pet sastanaka istovremeno i u hodu donose strateške odluke, čiji će kvalitet verovatno biti istovetan vremenu koje su potrošili na njih.

Francuski sociolog David Rišar ne veruje da tehnologije mogu da reše suštinski problem u današnjim odnosima među ljudima u kompanijama. „Mi smo izgubili poverenje jedni u druge. Apsurdno je da danas više verujemo mašinama, nego čoveku pored nas sa kojim svakodnevno provodimo više vremena na poslu, nego sa porodicom i prijateljima“.

Biznis & finansije 220, april 2024. 

Foto: Campaign creators, Unsplash

Чланак Besmisleni sastanci guše korporacije: Prekovremena razglabanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sa aspekta bogatog čoveka, treća generacija se neće sećati novca i imovine koju im je ostavio, ako je druga do tada sačuva, ali će svakako biti ponosna svaki put kada prođe pored bolnice, škole ili druge zadužbine koju je svojoj zemlji ostavio njihov pradeda.

Koliko ste puta čuli: „Taj je obezbedio naredne tri generacije“? Siguran sam vrlo često, ali da li ste ikada u našim krajevima upoznali nekog ko i dalje uživa u plodovima rada svog pradede? Urbana legenda kaže da u beogradskom elitnom naselju Dedinje, ne postoji vila u kojoj kao odrasli ljudi žive predstavnici treće generacije porodice koja je vilu stekla. Proverite da li takvih ima u elitnim naseljima vaših gradova.

Jedan od mehanizama koji se u razvijenim zemljama primenjuje već decenijama, a koji služi da se deca ne opuste previše, ali i da smanji socijalno raslojavanje, upravo je porez na nasledstvo, često nazivan i taksa na smrt. Gotovo svaka zemlja na svetu u svom poreskom sistemu ima neki vid ovog poreza, kod nas je on simboličan, a kod naslednika prvog reda poreska stopa je 0%. Takođe, značajna je razlika između subjekata koji se oporezuju. U mnogim sistemima, uključujući i poreske sisteme naše regije, oporezuje se naslednik, dok u značajnom broju sistema, oporezovan je pokojnik.

Kako to rade Englezi?

Najčešće analiziran porez na nasledstvo je onaj koji se primenjuje u Velikoj Britaniji, jer sve više zemalja svoje poreze na nasledstvo oblikuje na sličan način. Naime, predmet oporezivanja je imovina koja ostaje iza pokojnika, a koja uključuje nekretnine, novac i sve druge vrednosti kao što su firme, udeli, obveznice, hartije od vrednosti, vredne umetnine, kolekcionarski predmeti velike vrednosti, te sve ono što se smatra tržišno vrednom imovinom.

Porez se naplaćuje na vrednost imovine pokojnika koja prelazi prag od 325.000 funti, po poreskoj stopi od 40%, bez obzira ko imovinu nasleđuje. Od ovoga postoji nekoliko izuzetaka, pa je poresko oslobođenje potpuno u slučaju da je nasleđuje bračni ili vanbračni partner, te ukoliko svoju imovinu ostavljate dobrotvornim organizacijama, lokalnoj zajednici ili amaterskim sportskim društvima.

U slučaju da imovinu nasleđuju deca ili unuci, neoporezivi iznos je 500.000 funti. U imovinu pokojnika se računaju i svi pokloni koje je pokojnik davao u poslednjih sedam godina života, kako bi se sprečilo davanje imovine kada se sazna da je osoba ozbiljno bolesna.

U praksi to znači da ako deci i unucima (svima ukupno) ostavite nekretnine, novac i umetnine u vrednosti od 2.500.000 funti, od te imovine će na ime poreza biti plaćeno 800.000, dok će naslednicima ostati 1.700.000.
imovina 2.500.000
– prag oslobođenja 500.000
= osnovica 2.000.000 x 40%
= 800.000 funti

Korigovanje sreće

Moguće je tražiti potpuno ili polovično oslobođenje od poreza na nasledstvo u slučaju da se naslednicima ostavlja kompletan posao, udeli u firmama koje nisu listirane na berzi, kontrolni paketi akcija u listiranim firmama (preko 50% prava glasa), mašine, zgrade i ostale nepokretnosti, no uslov je da je pokojnik to posedovao najmanje dve godine pre smrti.

Sa druge strane, oslobođenje od ovog poreza nije moguće tražiti za imovinu firme koja nije u funkciji osnovnog poslovanja (poslovni objekat koji se izdaje zakupcu, stan u kom živi vlasnik a vodi se na firmu, itd.), te za firme čija je delatnost vezana za nekretnine, hartije od vrednosti i slično.

Ideja ovakvog sistema je prvenstveno u tome da koriguje nagomilavanje nasleđenog bogatstva kod onih koji ga nisu sami zaradili, već su imali sreću da budu rođeni od bogatih roditelja. Po podacima Britanskog zavoda za statistiku, medijalno domaćinstvo u Velikoj Britaniji raspolaže imovinom od 302.500 funti, dakle ispod praga posle kog se ovaj porez plaća, te velika većina stanovništva ovaj namet i ne oseća.

Sa druge strane, kod onih koji ovaj namet osećaju i imaju imovinu koja će biti oporezovana, budi motivaciju da u svoju decu ulažu kroz vaspitanje i školovanje, jer možda neće imati iste poslovne talente i ambicije kao i roditelji. Takođe, stimuliše ih da investiraju dugoročno u poslovanje i produktivnost, a ne u nekretnine i velike brojke na računima u banci.

Novac se potroši, ponos ostaje

Aspekt oslobađanja od poreza za iznose koji su poklonjeni zajednici i dobrotvornim organizacijama veoma stimuliše filantropiju i zadužbinarstvo, te je veliki broj aktivnosti lokalnih zajednica finansiran poklonima bogatih ljudi, mnoge javne zgrade nose table za imenom zadužbinara, a fundusi muzeja su dobrim delom punjeni poklonima iz kolekcija imućnih.

Vrednosti na kojima se zasniva ovakav vid oporezivanja, ali i posledice koje proizvodi su veoma korisne za svako društvo i ekonomiju, pa bi bilo dobro u tom pogledu ugledati se na razvijene zemlje i prilagoditi i naše poreske sisteme tome. Sa aspekta bogatog čoveka, treća generacija se neće sećati novca i imovine koju im je ostavio, ako je druga do tada sačuva, ali će svakako biti ponosna svaki put kada prođe pored bolnice, škole ili druge zadužbine koju je svojoj zemlji ostavio njihov pradeda.

Izvor: Decembarski broj magazina Biznis i finansije

Marko Ilić, direktor Beotim, Bimbo, Beograd, www.porodicnekompanije.com

Чланак Porez na nasledstvo: Za koga sam sve ovo stvarao!? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Početak drugog dela godine je obeležio nagli porast spajanja i preuzimanja (M&A) na globalnom tržištu. Tokom juna i jula, realizovane su akvizicije sa pojedinačnom vrednošću većom od 300 miliona dolara, što je dvostruko više od vrednosti takvih transakcija u odnosu na prolećne mesece, a za samo mesec ipo dana sprovedeno je osam transakcija vrednijih od 10 milijardi dolara.

Američke kompanije u zaletu

Ovakav skok M&A aktivnosti je bio neočekivan, ocenjuju analitičari banke Goldman Sachs, imajući u vidu da je pandemija prekinula šestogodišnji rast ovog segmenta tržišta jer su kompanije obustavile sve planove za širenje poslovanja. Ali sa oporavkom cena akcija na berzama, spajanja i preuzimanja su naglo postala aktuelna, a većinu najvrednijih preduzele su američke kompanije.

Analitičari američke investicione banke Citigroup, očekuju da će u narednim mesecima na globalnom tržištu dominirati velika strateška preuzimanja, zatim spajanja kompanija u industrijama koje su najteže pogođene pandemijom, kao i da će rasti ulaganja investicionih kompanija. U švajcarskoj banci UBS, takođe predviđaju da će deo kompanija pokušati da M&A aktivnostima lakše prebrodi ekonomske potrese izazvane pandemijom.

Čak i NATO upozorava na neprijateljska preuzimanja

Za razliku od sporazumnih spajanja i preuzimanja, čiji zalet većina analitičara nije očekivala, o rizicima od neprijateljskih preuzimanja je počelo da se govori već na vrhuncu prvog talasa pandemije, odmah posle kraha akcija na berzama. U zapadnim državama aludiralo se pre svega na Kinu, koja je i pre korona krize imenovana kao pretnja tamošnjim ekonomijama zbog preuzimanja sve većeg broja lokalnih firmi, pa je donošenje pojedinih propisa koji bi to ograničili pravdano odbranom strateški važnih industrija.

Zato ne bi trebalo da čudi da je među prvima koji su javno upozorili na rizike od neprijateljskih preuzimanja u korona krizi bio i jedan vojni savez – NATO. Istovetno je reagovala i Evropska komisija, dok je Nemačka među prvima preduzela mere koje su delom imale za cilj da spreče i potencijalna neprijateljska preuzimanja.

Granice su tamo gde su granice velikih kompanija

Branislav Jorgić, vlasnik „Jorgić broker“ kaže da takve reakcije nisu iznenađujuće i podseća da je i u našem regionu nekada ekonomski najmoćniji čovek, Ivica Todorić, govorio da su „granice Hrvatske tamo gde su marketi Agrokora”.

Početak krize je upravo bio idealan za neprijateljska preuzimanja jer su berzanski indeksi pali širom sveta. Index DAX, koji meri vrednost nemačkih kompanija, pao je sa 13,800 na 8,250 poena ili za 40 odsto u roku od 30 dana. „Zbog toga je nemačka država pojačala nadzor nad kompanijama na berzi, upozorila menadžment na opasnost neprijateljskog preuzimanja, naročito onih koje mogu preduzeti kineske kompanije“, kaže Jorgić i navodi kao primer da su Kinezi već vlasnici 14,5 odsto akcija kompanije Daimler-Mercedes.

Vlasti su zato pružile podršku i nacionalno značajnom avioprevozniku, kompaniji Lufthanza, čija je vrednost akcije pala sa 22 na sedam evra. Kompanija koja je u prošloj godini ostvarila prihode od 36,4 milijarde evra i dobit od 1,2 milijarde evra, vredela je u martu 2020. svega tri milijarde evra. Nemačka država je odobrila devet milijardi evra pomoći, tri kroz kredite, a šest kupovinom akcija, pa je postala vlasnik 20 odsto ove kompanije.

Državni intervencionizam bez kočnica

Ova kriza će ostati upamćena po državnom intervencionizmu koji više nema kočnice i ruši sve liberalne teorije kao domine. Ogromni finansijski paketi pomoći su sprečili nelikvidnost i u sektorima koji su zbog posledica pandemije gotovo u potpunosti izgubili prihode.

Takva rekacija centralnih banaka je zaustavila masovna bankrotstva do kojih bi sigurno došlo u avio-saobraćaju, turizmu, hotelijerstvu, kruzerskoj industriji, ukazuje Nenad Gujaničić, glavni broker u kompaniji Momentum Securites.

„Kao posledica toga, akcije su se munjevito oporavile od drastičnog pada u martu i aprilu koji je iznosio oko 35 do 40 odsto, i sada su blizu pretkriznog nivoa, a pojedini sektori, poput IT-a, čak i iznad njega”, kaže Gujaničić.

U regionu više priče o neprijateljima, nego neprijatelja

Sagovornici magazina „Biznis i finansije“ predviđaju da u regionu i Srbiji neće biti značajnijih akvizicija, ni prijateljskih ni neprijateljskih, delom i zbog toga što je već sve što je imalo da se preuzme – preuzeto.

Dragana Radusinović Tafra, kolumnistkinja portala „Direktno“ iz Hrvatske i spisateljica, potvrđuje da se u toj zemlji mnogo više govori o neprijateljskim preuzimanjima nego što se ona događaju. Poslednje se vodilo oko kompanije Kraš, u kojem su učestvovali srpski biznismen Nebojša Šaranović, vlasnik Kappa Star Limited i Braća Pivac iz Vrgorca.

„Kompanija je ipak našla ‘prijateljskog’ preuzimača. No, ima i elemenata za večnu sumnju da je u tom slučaju bila reč o donekle dogovaranom podizanju konačne cene za deonicu koju je platila MI Braća Pivac. Da im se nije ‘dogodio’ Šaranović, Pivci bi potrošili mnogo manje novca na deonice Kraša”, objašnjava ona i dodaje da su se pre oko decenije neprijateljska preuzimanja povezivala sa slučajevima kompanija Pliva i Podravka, koja su prerasla u velike regionalne afere.

Skromne zalihe za plivanje kroz recesiju

Pošto je korona pokosila hrvatsku privredu, posebno turizam koji godišnje prihoduje oko deset milijardi evra, veruje da će biti više željenih nego neprijateljskih kupovina. Napominje i da u Hrvatskoj posluje dosta zanimljivih kompanija u sektorima u kojima leži budućnost, poput tehnologija, energetike, farmacije i prehrambenih proizvoda.

Hrvatska potencijalno ima i jednog „jednoroga“ – kompaniju Infobip koja se sprema da svoje akcije izlista na njujorškoj berzi, a vrednost se procenjuje većom od milijardu evra. Ipak, napominje da je upitno da li su ostale kompanije iz pomenutih oblasti uopšte globalno vidljive.

S druge strane, biće, kako kaže, zanimljivo posmatrati kakve će odluke hrvatska vlada donositi o najavljenoj kupovini akcija kompanije INA, kao i moguće vlasničke promene u Hrvatskoj Elektroprivredi (HEP), te sudbinu avioprevoznika Croatia Airlines, kojem je država obećala ponovno spašavanje.

„Hrvatske kompanije su uglavnom slabo kapitalizovane, likvidnost im je niska, a zalihe za ’plivanje’ kroz recesiju malo koja od njih ima”, ističe naša sagovornica iz Hrvatske.

Mršava ponuda i za prijatelje i za neprijatelje

Nenad Gujaničić objašnjava da na smanjenu mogućnost bilo kakvih, pa i neprijateljskih preuzimanja berzanskih kompanija u regionu, utiču plitka tržišta kapitala, ali i njihove druge slabosti, poput vlasničke strukture kompanija. „Tako je u Sloveniji država i dalje značajan činilac u većini ključnih kompanija, a firme koje je ocenila kao strateške teško da će ikada privatizovati. S druge strane, postoji veliki broj berzanskih kompanija u regionu koje imaju većinskog vlasnika, što značajno smanjuje prostor za spajanja i preuzimanja, nevezano da li je kriza ili ne”, kaže Gujaničić.

Takva situacija je i u Srbiji, zbog čega Branislav Jorgić misli da smo, ako uzmemo u obzir trenutno prisutne kompanije na Beogradskoj berzi, već prisustvovali poslednjem neprijateljskom preuzimanju.

„Poslednje neprijateljsko preuzimanja je bilo preuzimanje Energoprojekta, mada neki smatraju da ono i nije bilo neprijateljsko, pošto država kao vlasnik 32 odsto akcija nije pružala otpor tom preuzimanju. Poslednje prijateljsko preuzimanje bilo je preuzimanje Komercijalne banke u kome je država kao većinski vlasnik postigla dogovor sa NLB bankom o prodaji svojih akcija. Ostale su još dve važne kompanije, Elektroprivreda i Telekom, koje su u većinskom državnom vlasništvu. Ako dođe do preuzimanja ovih kompanija – to će biti prijateljsko preuzimanje, uz saglasnost države”, objašnjava on.

Na razvijenim tržištima je situacija bitno drugačija, pa analitičari upozoravaju da će rizik od neprijateljskih preuzimanja biti veći što kriza bude duže trajala. Posebna briga za države će biti i otkrivanje sve zamršenijih vlasničkih struktura fondova, koji najčešće učestvuju u takvim aktivnostima. Jer kad ne znaš ko ti je neprijatelj, ne znaš ni protiv koga treba da se boriš.

Vesna Lapčić, Biznis i finansije, septembar, broj 177

Foto: Piabay

Чланак Da li je trenutna kriza pogodna za neprijateljska preuzimanja? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Teško je zamisliti kako je čovečanstvo do sada preživelo bez „naočara koje jecaju“. To su naočare sa ugrađenim sunđerima za sakupljanje suza, pa možete da plačete do mile volje i na javnom mestu.

Za one manje emotivne i više sklone praktičnim životnim rešenjima, u ponudi je posebna zaštita u ova bolesna vremena. To je set malih navlaka koje prekrivaju samo vrhove vaših prstiju na rukama. Komplet se može upotpuniti istim takvim minijaturnim navlakama i za nožne prste, zlu ne trebalo, jer možda se otkrije da korona prodire i kroz otvorene sandale ili papuče.
A tu je i nezaobilazna maska, ali multifunkcionalna: štiti od virusa (valjda) i u isto vreme služi i kao posuda za pivo (ovo je provereno).

Zaštitna krpa da „jedete u privatnosti“

Kad smo već kod prehrambenih navika, ako ste milenijalac koji ne može da zamisli svoj život bez avokada – jer ko danas ne konzumira ovo tropsko voće taj je niko i ništa – a nemate vremena da pravite tost sa omiljenom namirnicom, pravi proizvod za vas je avokado na štapiću. U ponudi je i krpa koja se prikači na nos i prekriva usta, omogućavajući vam da „jedete u privatnosti“.

Za vatrene aktiviste koji se beskompromisno bore da zaštite prava životinja, tu je uređaj koji celu odeću za čas prekrije lažnim životinjskim dlakama u više varijanti, zavisno od toga s kojom životinjom aktivista želi javno da se identifikuje. Može da se koristi u raznim prilikama, dok aktivista protestuje, ali i kada, recimo, želi da već na prvom ljubavnom sastanku sa koleginicom aktivistkinjom ostavi nezaboravni utisak. Ovo važi i u doba korone, jer je uveliko dokazano da se može i protestovati i ljubavisati – virtuelno.

Poklonici novih tehnologija takođe nisu uskraćeni. Mogu da nabave majicu sa ugrađenim solarnim panelom za prikupljanje sunčeve energije, ili minijaturni kišobran koji se kači za dron da ga zaštiti od padavina.

Dokaz da ništa nije glupo, osim potrošača

Samo se vi smejte, ali ovi i još gomila podjednako besmislenih proizvoda koji ne služe ničemu odlično prolaze na tržištu u doba kada se najveći ekonomski umovi i najbogatije kompanije preznojavaju nad pitanjem kako preživeti koronu. Problem najpoznatijih „brendova“ je u tome što je stezanje kaiša izazvano koronom pokazalo koliko toga nam ustvari nije potrebno, odnosno koliko se tržišna kapitalizacija velikih kompanija zasnivala i na „prodaji magle“.

Za razliku od njih, američki preduzetnik Met Benedeto je napravio korak napred – on je rešio da pravi proizvode koje i reklamira kao potpuno besmislene, piše portal „TheHustle“. Ohrabruje druge, koji imaju ideje ali ih je strah da pokrenu posao u ovakva nemila vremena – da se odvaže na taj korak. Kako ističe, sam je najbolji primer da danas pod milim bogom „ništa nije glupo“. Pod uslovom da se besmislici prikače napredne ideje, što Benedeto nije baš isturao u prvi plan u intevjuu, ali proizilazi iz priče o njegovom uspehu.

Profitabilna „jazbina“

Njegova prodavnica „liči na jazbinu“ priznaje novinar pomenutog portala, „ali se čak 187 potpuno beskorisnih predmeta koje je Benedeto sam smislio i napravio jako dobro prodaju preko interneta“. Proizvodi koštaju između pet i 20 dolara, a Benedeto ih sam pravi u svojoj radionici veličine kontejnera, gde je 3D štampač jedino što koristi od naprednih tehnologija.

Ovaj tridesetogodišnjak nije u poslu od juče. Prve preduzetničke korake ja napravio već sa 15 godina, počevši da se zanima za odeću za skijanje. Sam je pleo neobične skijaške kape i poklanjao prijateljima. Potražnja ga je ohrabrila da se upusti u dizajniranje i proizvodnju pomoćne skijaške opreme, pojedinih odevnih predmeta koji će izgledati drugačije, odnosno garantovati onome ko ih nosi da će se zahvaljujući takvom detalju izdvajati iz mase.

Vodeći se logikom „proizvedi jeftino, prodaj skupo“ i sledeći staze koje su već velike korporacije utabale pre njega, Benedeto se preko kineske kompanije za elektronsku trgovinu „Alibaba“ povezao sa partnerima iz Kine. Otvorio je ofšor firmu, potom sajt za elektronsku trgovinu i prodavao pomoćnu odevnu opremu za skijanje koja se po njegovim nacrtima proizvodila u Kini pod njegovom markom.

Hvala Trampu za ideju

Posao je išao odlično sve dok (sada već bivši) američki predsednik Donald Tramp nije objavio Kini rat carinama, a posle u ime patriotizma počeo da proširuje tu borbu na više frontova. Benedeto kaže da nije bio baš toliki vizionar da predvidi dolazak korone, no već mu je i carniski rat nagovestio da ono što je po Trampu dobro za Ameriku, ne mora nužno biti dobro i po njegov posao.

Zato je potražio ideju koja bi mu obezbedila alternativne prihode. Družeći se poslovno sa Kinezima, uvideo je da ta nacija ne samo da je u stanju da proizvede sve što čovek zamisli, već i da je sklona malim izumima za koje većina Zapadnjaka ne razume čemu to uopšte služi. Ipak, njegova dirtektna inspiracija da se baci u preduzetnički poduhvat proizvodnje potpuno beskorisnih stvari nije bio Kinez, već jedan – Japanac.

Jevanđelje za širenje smisla besmislenih stvari

Japanski dizajner Keniji Kavakami je svoj kućni budžet popunjavao i tako što je bio urednik jednog časopisa koji je reklamirao jako skupe proizvode za kuću. Sit bogatih domaćica iz predgrađa, koje su mu bile glavna ciljna grupa, počeo je iz šale da na pojedinim stranicama časopisa reklamira proizvode koje je sam dizajnirao i čija je svrha bila potpuno besmislena, poput noćne lampe koja se napaja solarnom energijom. Ironija se, međutim, neočekivano pretvorila u vrlo profitabilan posao i Kavakami je rešio da iskoristi iznenadnu potražnju tako što je oformio pokret „chindogu“.

Ovaj pokret je devedesetih godina prošlog veka postao jako popularan kao protest protiv tiranije konzumerizma, a borba se odvijala tako što su osvešćeni aktivisti masovno kupovali gluposti koje je smišljao japanski dizajner, rukovodeći se njegovim „Jevanđeljem za širenje smisla besmislenih stvari“. Najveću slavu, i shodno tome i zaradu, angažovani umetnik je stekao na tržištu SAD, gde ga je progurao jedan američki novinar.

Amerika sada sama proizvodi besmislice, umesto da ih uvozi

Sada se besmislice proizvode u lokalu, u američkoj državi Vermont, zahvaljujući preduzimljivom Benedetu. Pokrenuo je svoju veb stranicu „Nepotrebni izumi“ i počeo da reklamira svoje proizvode na društvenim mrežama. Zahvaljujući činjenici da ima preko dva miliona pratilaca na svojim stranicama, uspeo je da zainteresuje i ulagače preko kraufanding platforme „Kickstarter“ za jedan od svojih izuma – stočić za kafu koji se sklapa kao slagalica.

Benedeto, sledeći svoj uzor iz Japana, takođe tvrdi kako njegove besmislene stvari imaju misiju – one nas opominju na kakve sve budalaštine trošimo novac, hipnotisani potrošnjom. I što je vrhunac ironije, sada ga podržava i sve veći broj američkih kompanija, koje su postale i poznate i bogate podgrevajući taj isti konzumerizam.

Kad će ta cipela koja služi kao držač za čaše?

I tako, dok svaki dan pristižu vesti koliko je miliona radnih mesta već izgubljeno i tek će se ugasiti zbog korone, Benedeto radi punom parom, na talasu društvenih „korona“ kritika i sveopšteg preispitivanja u kakvom mi to svetu živimo.
Na kraju, ni reporter portala „TheHustle“ nije uspeo da odoli zaključku kako su Benedetovi proizvodi veoma smisleni, jer predstavljaju „oštru kritiku modernog kapitalizma“. I najavljuje da potrošači s nestrpljenjem očekuju novi besmisleni proizvod iz Benedetove radionice – cipelu koja može da posluži kao držač za čaše dok sedite prekrštenih nogu.

Ako vam se plače posle ovakvog novinarskog zaključka, a još više od toga kakve poslovne ideje prolaze na tržištu, poručite od američkog preduzetnika „naočare koje jecaju“.

Piše: Zorica Žarković

Septembarsko izdanje magazina Biznis i finansije

Чланак Naočare koje jecaju, trebaće vam posle ovog teksta се појављује прво на Biznis i Finansije.

Aleksandra Kovčić je tokom svog života izvojevao mnoge bitke, ali jedna je postala poznata širom sveta. Zahvaljujući profesoru Žozeu Mouri, mentoru kod koga je radio doktorski rad, Kovčić je svoj izum za čitanje zapisa sa magnetnih memorija zaštitio, što je kasnije Karnegi Melon univerzitetu i njemu omogućilo da uđu u sudski spor sa multinacionalnom kompanijom Marvel tehnolodžis, koja je njihov patent godinama nezakonito koristila. Posle sedam godina sudski spor je okončan tako što je ta multinacionalka uplatila 750 miliona dolara Karnegi Melon univerzitetu. Deo je pripao i Aleksandru Kavčiću kao i njegovom mentoru, profesoru Žozeu Mouri.

BiF: Koliko vam se život promenio od trenutka kada je postalo jasno da će presuda biti u vašu korist?

Aleksandar Kavčić: Prvo što sam osetio bilo je jedno veliko olakšanje. Nikakvu euforiju, ništa. Toliko je bilo koraka pre toga gde smo pobeđivali, pa se protivnička strana snašla da ponovo pokrenu neku novu proceduru. Bilo je tri, četiri pokušaja da se poništi patent. Zatim, na apelacionom sudu ih nismo dobili, nego su oni vratili na osnovni sud, ali na takav način da je bilo jasno da ćemo novom parnicom verovatno dobiti. I to je bio razlog zašto smo uopšte ušli u poravnanje, jer je protivnička strana videla da će izgubiti.

A život je počeo da mi se menja pre oko dve godine. Od 2016. do 2018. sam možda bio u nekoj nedoumici šta ću sa svojim životom, gde ću raditi, koji su mi primarni interesi..mogao sam da biram gde ću živeti, malo sam i putovao, prijalo mi je.. U jednom trenutku počeo je da mi nedostaje rad, po inerciji sam pomislio da treba da se vratim u život profesora, poslao sam prijave za neke univerztete ali sam shvatio da me to više ne ispunjava. Zapravo, počeo sam da mnogo više pratim šta se dešava ovde u Srbiji. Hteo sam, ako već imam mogućnosti, da radim ono što me trenutno stvarno zanima. Znate, ja imam potpunu nezavisnost, biti finansijski potpuno nezavistan, to je već neki drugi nivo.

BiF: Kako je opšte izgledao ceo taj dugogodišnji sudski proces? Da li ste Vi zadovoljni ishodom?

Aleksandar Kavčić: Kao u holivudskim filmovima, sve je teatralno i advokati su veliki glumci. Prave galamu i predstavu za porotu. Ali, sve to je vrlo stresno za strane koje su u sporu. To sve rade timovi advokata. Mi smo imali tim od oko 15, a protivnici 20 advokata. I jedan deo tima je u sudnici, po osam sati, i onda se još po tri sata sastaju sa drugim delom tima, koji tokom noći radi na spisima. Jer svaki dan, nakon suđenja, mora da se uloži nova žalba. Oni su se smenjivali za doručak i večeru i praktično radili po 24 sata. Naravno da sam zadovoljan, to je i moje i mog mentora životno delo. Mladom naučniku koji radi doktorat je jedini cilj da svoje delo što pre objavi. Ja to ne bih ni zaštitio, ali je moj mentor gledao dugoročno. Prepoznao je do čega smo došli. Zbog toga sam i godinu dana kasnije doktorirao.

BiF:Kako ste uopšte otkrili da se vaš patent nelegalno koristi?

Aleksandar Kavčić: To nije bilo lako. Sve se držalo u tajnosti, vi ne možete da otvorite čip pa da vidite šta se u njemu nalazi. Ne možete ni da ga rasečete. Neke kolege su mi govorile o tome, ali to su sve bile glasine, i nije bilo dovoljno za sudski proces. I usred toga, ja sam pisao jedan naučni rad, kako izgledaju čitači sa memorije. Da bih bio temeljan, listao sam raznu literaturu i naišao na nov patent kompanije Marvel. Oni su za to dobili svoje patentsko pravo, ali ja sam shvatio, da bi taj njihov patent radio, oni neminovno moraju da krše naše patentsko pravo. Naime, oni su znali za naš rad iz časopisa, ali nisu češljali patentsku literauru. Testirali su ga na svojim proizvodima, i radio je fenomenalno. I tada su ga, u svojim internim dokumentima i mejlovima, nazvali „Kavčićev detektor“.

Nešto kasnije, neko od njihovih inženjera setio se da pogleda i patente, i od tada prestaju da ga zovu „Kavčićev detektor“, već mu daju neko drugo ime. Sve je to ostalo zapamćeno u nekim mejlovima koji su bili jedan od dokaza da su znali da krše naše patentsko pravo. Mušterije Marvela, kad su videle da se ime menja, pitali su zašto to menjaju kad odlično radi, a jedan od tih Marvelovih inženjera je i napisao da budu bez brige i da je sve to isti detektor samo mu menjaju ime. Što znači da su svesno išli na to da sakriju ime, a samim tim i patent. Tako je i došlo do sudskog spora, u kom smo, na kraju Karnegi Melon univerzitet, moj mentor profesor Žozeu Mouri i ja dobili ukupno 750 miliona dolara.

BiF: Delom tog novca osnovali ste fondaciju „Aleksandar Kavčić“. Koji su vam bili motivi za to? I zašto ste je nazvali vašim imenom?

Aleksandar Kavčić: Fondacija je napravljena odmah posle poravnanja, zato što smo moj mentor i ja odlučili da pomognemo nauku. Jedan deo novca, koji smo mi dobili od presude, ustupili smo Karnegi Meloun univerzitetu da napravi fond za projekte koji nemaju šanse da dobiju neke državne pare. To su uglavnom projekti koji bi bili revolucionarni, ako se ostvare. Ciljevi fondacije su promocija nauke i obrazovanja, a u Srbiji radimo na tome da udžbenici za osnovnu školu budu besplatni. Oni ne postoje samo u veoma bogatim zemljama, poput Finske recimo. Zaista postoji svuda u svetu. Ne znam da negde postoji liberalno tržište udžbenika, čak ne ni u Americi, koja je bastion liberalizma.

Zamislite da imate obavezno služenje vojnog roka, a da onda regrut mora da kupi svoju pušku ili čizme. Onda se napravi oko toga tržišna borba, a zatim on se ni ne pita od koga će da kupi, već neki starešina. E, isto to je sada kod nas i sa udžbenicima. Osnovno obrazovanje je obavezno, dete mora da ima udžbenike, ali roditelj ne odlučuje šta će da kupi, već direktor. I na internetu može da se nađe „mali milion“ besplatnih udžbenika, od Indonezije do Amerike.

Ovo u Srbiji je nešto neverovatno, da se dozvoli upliv slobodnog tržišta za nešto što je strateški bitno za jednu zemlju, a to je obrazovanje, koje je još i obavezno. Moja fondacija to želi da promeni. Mi smatramo da svi đaci imaju pravo na besplatne udžbenike. Biti filantrop anonimno je možda plemenito, ali raditi iza svog imena i prezimena je mnogo odgovornije. Ako stavite svoje ime iza fondacije, po meni je to kao da sam stavio neki pečat kvaliteta. Time dajete lični primer koji je meni veoma bitan.

BiF: Kako iz Vašeg ugla danas izgleda prosveta u Srbiji?

Aleksandar Kavčić: Mi smo još pre nekoliko decenija imali primere da smo iz malih seoskih škola dobijali vrsne lekare, naučnike, inženjere.. Ali, to se sada promenilo. Doveli smo prosvetu do toga da samo tri procenta dece iz radničke klase i dece seljaka upisuje i završava fakultet. To je poražavajuće. Ja znam primer škole iz sela Tulare, kod Medveđe. Pitao sam profesora informatike u toj školi kako je izgledala nastava u doba korone, na daljinu. A on mi je odgovorio da ne izgleda nikako. Oni nisu imali računare, ni telefone, ni internet. I onda je taj nastavnik kolima išao od kuće do kuće, svake dve nedelje, i govorio deci šta da rade.

BiF: Mislite li da Vi možete nešto da promenite?

Aleksandar Kavčić: Krenuo sam od udžbenika. Oni simbolišu stanje u kome se nalazi čitavo naše društvo. Tržište udžbenika smo prepustili strancima, a koriste se i koruptivne metode. Da bi se udžbenik stavio na internet i dobio odobrenje ministarstva za primenu u nastavi košta između pet i šest hiljada evra po jednom predmetu, za jedan razred. To uključuje i honorar autoru, razne neke takse, lektore, prelom, ilustratore… I otprilike potrebno je oko godinu dana rada, po jednom udžbeniku. Za sve naslove, prema našim računicama, potrebno je nešto više od pola miliona evra. Mi smo decenijama udžbenike radili sami, nije to neka ogromna nauka.

Naša fondacija već ima ugovore sa nekim profesorima koji pišu udžbenike. Oni će biti plaćeni po ceni koja je slična onoj koju plaćaju i strani izdavači. Iz mog iskustva prosvetni radnici su ovde veliki entuzijasti. Nisu dovoljno plaćeni, a oni našu decu stavljaju na taj prvi stepenik društveno-ekonomske lestvice.

BiF: Da li danas, posle svega, imate neku neostvarenu profesionalnu želju?

Aleksandar Kavčić: Da je imam, radio bih na njoj. Mene je jako pogodilo što nisam uspeo da postanem redovni profesor na Harvardu. To mi je bila velika želja, i ostala je neostvarena. Sada mi to više nije želja. Ali me tada strašno pogodilo. Naročito što sam ja i tada znao za veličinu tog izuma. Tada šira javnost, pa i sam Harvard nisu sve to propoznali. Znate, nije važan samo neki matematički rezultat već i primena toga. A moj patent se prodaje u milijardama primeraka, i to je veliki uspeh. Da se to tada prepoznalo, verovatno bih dobio profesuru.

Da bi se dobila redovna profesura na Harvardu mora dvadesetak profesora iz vaše oblasti da anonimno napiše preporuke za vas. I od tih dvadesetak bar polovina mora da kaže da ste vi broj jedan u svetu u toj oblasti. I opet kažem, da se znalo za taj patent, sigurno bi njih deset to reklo. Ja jesam bio svestan toga, čak sam i svim svojim prijateljima to i govorio, što je verovatno delovalo i arogantno. Na kraju se ipak ispostavilo da je tako i bilo. Da je patent sve vreme korišćen u tajnosti i da su ga koristile velike svetske kompanije.

Piše: Aleksandra Galić

Oktobarski broj Biznis i finansije

Foto: Pixabay

Чланак „Kavčićev detektor“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vagoni su sadržali deo dragocenosti

Sudbina „blaga generala Vranglera“ ili ruskog carskog zlata u Beogradu je urbana legenda koja istrajava od druge polovine prošlog veka do današnjih dana, a najveću popularnost je doživela tokom prikazivanja prve sezone domaće serije „Senke nad Balkanom“. Ipak, kao i u svakoj urbanoj legendi, i u ovoj ima zrnce istine. To zrnce je, doduše, poveliko jer zauzima 25 železničkih teretnih vagona. Oni su dospeli u Kraljevinu Jugoslaviju 1920. godine, ali u njima nije bilo sakriveno blago, prokrijumčareno iz carske riznice pred kraj građanskog rata u Rusiji.

Vagoni su sadržali deo dragocenosti Petrogradske založne banke (PZB), no istorijski zaplet oko toga gde su one završile podjednako je dramatičan kao i urbana legenda o nestalom carskom blagu. Šta više, ova bankarska priča u pojedinim momentima ima elemente najnapetijeg trilera, piše dr Jovan Kačaki, potomak ruskih izbeglica u Srbiji.

Ovaj medicinski stručnjak iz Beograda, koji je najveći deo svog radnog veka proveo na Univerzitetu Nijmegen u Holandiji i postao poznat u svetu po svojim publikacijama o Elisa-tehnologiji, pasionirano je zainteresovan i za istoriju.

Pored brojnih prevoda, autor je i više knjiga o učešću Rusa koji su pobegli od Oktobarske revolucije u životu Kraljevine Jugoslavije.

Kačaki napominje da o sudbini dragocenosti Petrogradske založne banke nema detaljnih podataka u srpskim arhivama, „izuzev najverovatnije u arhivu Narodne banke, ali ona je hermetički zatvorena za istraživače“. Stoga je dokumente o toj temi pronašao u arhivama američkog Univerziteta Stenford, gde se čuva mnoštvo podataka o ruskom rasejanju tokom Oktobarske revulucije, uključujući i teritoriju nakadašnje Jugoslavije.

„Srebrni lom“

Petrogradska založna banka (PZB) s kojom počinje ova priča je bila ruska državna založna banka, koja je uz zalog, za dragocenosti poput zlatnih i srebrnih predmeta ili nakita, davala na određeno vreme pozajmice u novcu, uz kamatu. Drugi deo predmeta koji su se u njoj nalazili bile su dragocenosti koje su klijenti deponovali na čuvanje, uz plaćanje ležarine. Kada je tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine zapretila opasnost da Nemci prodru do Petrograda, PZB je svoju imovinu evakuisala vozovima na jug Rusije, koju je tada kontrolisala vlada carskog generala Vranglera .

Tu je i započela odiseja sa dragocenostima koje su zapale u vrtlog građanskog rata. Jedna od kompozicija se zatekla na železničkoj stanici u Jejsku gde su se vodile borbe između „Crvenih“ i „Belih“. Nijedna od zaraćenih strana nije znala šta se u njoj nalazi sve dok činovnici PZB nisu skrenuli pažnju na dragocen tovar jednom komandantu carske vojske. Kompoziciju od 25 vagona je odmah preuzeo general Vrangler, koji je u ime Vlade Južne Rusije uputio molbu Kraljevini SHS da te dragocenosti privremeno prihvati na čuvanje.

Molba je prihvaćena, pa je teret stigao brodom „Samara“ u julu 1920. do Kotora, gde je smešten u carinske magacine. Dopremljeno je 1618 velikih sanduka, koji su pored zaloga i uloga Petrogradske založne banke, sadržali deo dragocenosti Ruske državne banke.

Njih su, između ostalog, činili i vrednosni papiri, koji su po jednoj verziji vredeli sto miliona carskih rubalja a po drugoj svega 31,8 miliona, zatim 7.000 kilograma srebrnog, 1.500 kilograma bakarnog i manja količinu zlatnog novca. Tu je bio i deo umetnina sklonjenih iz Kijeva kao i dragocenosti iz Ruskog muzeja Imperatora Aleksandra III, koje su procenjene da vrede najmanje milion funti.

 Dragocenosti su otkupljivale engleske firme

Mesec dana pre dospeća dragocenog tovara u Kotor, juna 1920. godine, u Beogradu je osnovano preduzeće „Russoserb“, koje je nešto kasnije dobilo monopol za upravljanje tom imovinom. U nedostatku finansijskih sredstava, vlada generala Vrangela je preko tog preduzeća ubrzano rasprodala imovinu Ruske državne banke, kao i zaloge PZB kojima je prošao rok čuvanja.

Ove dragocenosti su otkupljivale engleske firme specijalizovane za promet srebrnina, ali pod uslovom da se umetnine unište i prodaju kao „srebrni lom“ po ceni koja je bila za 30% niža od one koja je tada vladala na svetskom tržištu. Za lomljenje srebrnine angažovani su nezaposleni ruski oficiri izbeglice, a cela ta operacija je najverovatnije preduzeta kako bi se izbegli eventualni sudski procesi sa nezadovoljnim vlasnicima čija je imovina prodavana bez njihovog pristanka.

Kačaki ističe kako niko u tom poslu ne bi dozvolio da se razbijaju vrhunske tvorevine ruskih carskih liferanata, Faberžea, Sazikova, Gračeva, Ovčinikova i drugih koje su već tada na aukcijama na Zapadu postizale vrlo visoke cene, što dodatno dokazuje da njih u pomenutom tovaru nije ni bilo.

Zbog krađa i uzbune u jugoslovenskoj javnosti oko tih prodaja, vlada Kraljevine Jugoslavije je naložila da se dragocenosti dopreme u Beograd. Ali kada su stigle u prestonicu krajem 1923. godine, ispostavilo se da je ostalo samo 657 od prvobitnih 1618 sanduka.

Sudska zabrana korišćenja te imovine se povremeno ukidala, pa su vlasnici dragocenosti koji su imali priznanicu i mogli da plate troškove transporta, ležarine i zaloga, mogli da preuzmu svoje predmete.

Nestajao po jedan sanduk na svake dve nedelje

Oni bez gotovine, prodavali su priznanice na crnom tržištu, a kako su ruske izbeglice bile rasejane širom sveta i mnoge od njih u teškoj oskudici, to je dodatno pogodovalo raznim prevarantima da se preko takozvanih „društava za povraćaj imovine“ dokopaju dragocenosti. Kačaki navodi i tekstove iz tadašnje beogradske štampe, prema kojima je nova sovjetska vlada zvanično zatražila da joj Kraljevina Jugoslavija preda preostale predmete, ali je taj zahtev odbijen.

Do nemačke okupacije 1941. godine, preostalo je svega 112 od onih već „smršalih“ 657 sanduka, što znači da se „u međuvremenu na svake dve nedelje ’topio’ po jedan sanduk težine od oko 150 kilograma“, piše Kačaki. Nemci su zajedno sa vojnom jedinicom sačinjenom od izbeglih Rusa koji su stali na stranu okupatora da bi se borili protiv boljševika, zatražili od Nedićeve vlade da im te sanduke preda.

Nedić je to i učinio, pa su tokom rata u posebnom komisionu prodavani manje vredni predmeti za, kako se navodilo, „potrebe ruske emigracije“. Oni najvredniji su menjali vlasništvo ispod ruke, koje su najviše pripadale oficirima Gestapoa. U septembru 1944. godine, zbog nadiranja jugoslovenskih partizana i Crvene armije, Nemci su iz preostale zaostavštine PZB odabrali najvrednije predmete i poslali ih u Beč, gde im se gubi svaki trag.

Prodato „đuture“ nekom švajcarskom trgovcu

Posle te „akcije spasavanja“ preostalo je 20 sanduka. Oni su preneti u Beč, pa u Minhen, gde su ih zaposele američke snage i poslednjih 18 sanduka (još dva su se „nekako zagubila“) predale vođama ruskih izbeglica. U njima su bile uglavnom stare ikone, srebrni crkveni predmeti i srebrni escajg, i to je bilo prodato „đuture“ nekom švajcarskom trgovcu.

Posle Drugog svetskog rata, a pred objavu Rezolucije Informbiroa, Vlada SSSR je 1948. zatražila od vlade FNRJ objašnjenje o sudbini ovih dragocenosti. Narodna banka FNRJ je dobila zadatak da to istraži, a odgovor je glasio da se u njenim depoima ne nalazi ništa od zaostavštine PZB, a da je sva, pa i ta dokumentacija izgorela prilikom savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine.

U Beogradu je 2000. godine u Etnografskom muzeju otvorena izložba starog ruskog srebra sa mnogo izuzetno lepih i vrednih predmeta. Kačaki piše da je tom prilikom dobio nezvaničnu informaciju iz Muzeja da su te dragocenosti dopremljene 1948. godine iz depoa Narodne banke, ali napominje da nigde nema pisanih tragova o toj pošiljci, a još manje o poreklu tih predmeta.

Izvor: Zorica Žarković, junski broj Biznis i finansije-Finansije TOP

Чланак Bankarski triler u ratnom vrtlogu се појављује прво на Biznis i Finansije.

U našoj zemlji ima devet sistemski značajnih banaka

Prema kriterijumima Narodne banke Srbije, u našoj zemlji ima devet sistemski značajnih banaka koje bi, ukoliko bi im se pogoršalo finansijsko stanje ili prestale da rade, narušile stabilnost domaćeg finansijskog sistema. Na toj listi su: Banka Inteza, Unikredit banka, Komercijalna banka, OTP banka, Rajfajzen banka, Erste banka, Poštanska šredionica, AIK banka i Vojvođanska banka.

Spisak sistemski značajnih banaka centralna banka od 30. juna 2017. godine donosi najmanje jednom godišnje i u odnosu na prošlu godinu nije bilo nikakvih izmena na listi. Na pitanje „Biznisa i finansija“ kako se određuje ta lista i stopa zaštitnog sloja kapitala za te banke u centralnoj banci su rekli da se njihova ocena zasniva na korišćenju najmanje jednog od sledećih kriterijuma: veličina banke, značaj za ekonomiju, značaj prekograničnih aktivnosti banke, povezanost banke s finansijskim sistemom, zamenljivost banke u finansijskom sistemu ili složenost poslovanja banke.

Sistemski značajne banke u Srbiji identifikovane su na osnovu kriterijuma i pokazatelja koji su utvrđeni smernicama Evropske bankarske agencije i koje važe za države Evropske unije.

„Bazelski komitet za superviziju banaka objavio je krajem 2011. godine metodološki okvir za utvrđivanje globalnog sistemskog značaja banaka, a krajem 2012. godine i okvir za identifikaciju sistemskog značaja banaka na nacionalnom nivou. Usklađujući pravni okvir s međunarodnim standardima i propisima Evropske unije i uz uvažavanje specifičnosti domaćih propisa i tržišta, Narodna banka Srbija je nakon usvajanja propisa kojima su standardi Bazel III uvedeni u Republici Srbiji u decembru 2016. godine donela odluke kojima se utvrđuju stope i način održavanja zaštitnih slojeva kapitala“, naveli su u NBS.

Zaštitni kapital

Kako su objasnili, usvajanje ovih propisa predstavlja deo usklađivanja sa standardima Bazel III, budući da se njima u domaći regulatorni okvir transponuju odredbe Direktive o kapitalnim zahtevima za kreditne institucije, kojima su zaštitni slojevi kapitala uređeni u Evropskoj uniji. Članom 131. navedene direktive regulatorno su uređeni zaštitni slojevi za sistemski značajne banke.

Na osnovu domaćeg regulatornog okvira koji je u potpunosti usklađen sa evropskim regulatornim uređenjem zaštitnih slojeva kapitala, Narodna banka Srbije utvrđuje sistemski značajne banke i primenjuje ista ograničenja u pogledu visine stope zaštitnog sloja kapitala za te banke po istim pokazateljima i kriterijumima koji su utvrđeni relevantnom regulativom i smernicama na nivou Evropske unije.

Sistemski značajne banke će od juna ove godine morati da održavaju određene stope zaštitnog sloja kapitala, odnosno procenat osnovnog akcijskog kapitala koji je svaka od njih dužna da održava iznad propisanog minimuma.

Za Intezu, Unikredit i Komercijalnu banku procenat zaštitnog sloja kapitala je dva odsto, a za sve ostale sistemski značajne banke jedan odsto.

Zaštitni slojevi kapitala predstavljaju dodatni osnovni akcijski kapital koje su banke u obavezi da održavaju iznad propisanog regulatornog minimuma. To je instrument koji doprinosi očuvanju i jačanju stabilnosti finansijskog sistema jer se njime povećava otpornost bankarskog sektora, utiče na ograničavanje prekomernih ili potcenjenih izloženosti, povećava kvalitet kapitala banaka i ograničava njegova raspodela.

Kakva je otpornost na nepredviđene događaje

Bankari iz sistemski značajnih banka nisu bili voljni da za Biznis i finansije komentarišu po kojoj zasluzi su na toj listi i da li im propisivanje zaštitne stope kapitala na bilo koji način otežava poslovanje. Nezvanično priznaju da se njima postavljaju stroži zahtevi i da se ta lista utvrđuje na osnovu procedure koja uzima u obzir veličinu svake banke, njen značaj za ekonomiju, obim prekograničnih aktivnosti, povezanost sa finansijskim sistemom, složenost poslovanja i njenu zamenjivost.

Takođe, tvrde da, imajući u vidu njihovo tržišno učešće i ostale pokazatelje poslovanja, nemaju problem da u odnosu na druge banke povećaju stopu zaštitnog sloja kapitala i da to nije nikakav ograničavajući faktor u njihovom radu.

Profesor Beogradske bankarske akademije Zoran Grubišić smatra da je važno da NBS odredi spisak sistemski značanih banaka i propiše im strože kriterijume kad je reč o zaštitnom kapitalu, jer se u prošlosti dešavalo da globalne ekonomske krize pogode velike banke, što se prelije na privredu i građane i izazove velike potrese.

„Uticaj sistemski važnih banaka u Srbiji na finansijski sistem je veliki jer imamo oligopolsko bankarsko tržište tako da svaki njihov potres izaziva značajne negativne posledice na ekonomiju zemlje. Te velike banke moraju da imaju visoku kapitalizovanost i likvidnost. Nekoliko banka u Srbiji koje nisu bile sistemski značajne, kad su ostale bez dozvole za rad nisu izazvale značajnije potrese, njihovo gašenje je prošlo skoro bezbolno, što ne bi bio slučaj da je bilo potresa u nekoj velikoj banci“, kaže Grubišić.

On predlaže da NBS jednom godišnje, pored utvrđivanja liste sistemski značajnih banaka radi i stres test, da se vidi kako bi velike banke reagovale na nepredviđene događaje kakav je bila epidemija korona virusa.

Na listi sistemskih banaka samo jedna državna

Po oceni profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodraga Savića nema sumnje da svih devet sistemski značajnih banka ima veliku ulogu u finansijskom sistemu zemlje. „Dobro je da u Srbiji postoje takve banke, ali je važno i da ima i manjih banaka, da jača konkurenicja, kako bi cene usluga i kamate bile povoljnije za privredu i građane“, ističe Savić za „Biznis i finansije“.

Komentarišući listu sistemski značajnih banaka, Savić je ukazao da na njoj, osim Poštanske štedionice, nema nijedne banke u državnom vlasništvu jer je Komercijalna banka prodata slovenačkoj NLB banci.

„Poštanska štedionica ima ulogu banke preko koje idu državne isplate, poput penzija i socijalnih davanja, ali nije veliki kreditor privrede. Stoga bi bilo dobro da je država zadržala jednu banku u svom vlasništvu, kao što je Komercijalna, što bi posebno bilo važno sada kada se u okviru paketa pomoći privredi u vreme krize izazvane epidemijom korona virusa daju krediti sa garancijama države. Da je ta banka ostala u državnom vlasništvu država ne bi morala da značajna sredstva drži kao garanciju tih kredita, a istovremeno bi se i druge banke ravnale prema uslovima po kojima bi ta banka odobravala kredite“, objašnjava Savić, naglašavajući da je država iz nekog razloga prodala Komercijalnu banku, ne sagledavajući sve posledice takve odluke.

Komercijalnu banku je ove godine kupila NLB banka po ceni od 3.250 dinara po akciji, odnosno ukupno 387 miliona evra za državni paket od 83,2 odsto akcija, ali preuzimanje još nije završeno. To znači da će dogodine na listi sistemski značajnih banaka biti samo jedna državna banka, ako i ona do tada ne bude privatizovana.

Izvor: Marica Vuković, junsko izdanje Biznis i finansije-Finansije TOP

Чланак Banke od sistemskog značaja се појављује прво на Biznis i Finansije.

U periodu od prethodnih nekoliko meseci, ceo svet, pogođen korona virusom, morao je da se prilagodi novim uslovima života. Nema segmenta stanovništva ili dela industrije koji nije pretrpeo promene usled toga. Pre svega, svi smo naučili kako da se ponašamo odgovornije i pokažemo solidarnost u svemu što radimo. Sada, kada smo u fazi prilagođavanja na „novu normalnost“, moramo ostati odgovorni i pokušati da se vratimo dnevnim aktivnostima u poslovanju i životu uopšte.

Industrija osiguranja, kao i većina uslužnih delatnosti, osetila je neizbežne promene u poslovanju. Osiguranje je takođe bila jedna od mnogih grana koje su uspele da se prilagode izmenjenom okruženju. Štaviše, osiguranje je pružilo sigurnost za živote i poslovanje onih koji su odlučili da upravljaju svojim rizicima kroz polise osiguranja. Na primer, omogućili smo da se čitav proces zaključenja polise odvija bez kontakta između agenta i klijenta, ali smo i bili prvi koji su uveli poseban proizvod za građane i kompanije, pod nazivom „EPIDEMIK PROTEKT“. Ovaj proizvod pruža finansijsku podršku i set asistencija svima koji su hospitalizovani zbog epidemije ili pandemije.

Industrija koja nije mogla da stane iz bilo kog razloga je prehrambena industrija. Kao kompanija iz Novog Sada koja se nalazi u delu države sa najplodnijim zemljištem, mi smo strateški fokusirani na poljoprivredu, koja je na samom početku lanca prehrambene industrije. Kao osiguravač, susreli smo se sa jednim specifičnim izazovom tokom vanrednog stanja na vrhuncu epidemije u Srbiji. Tokom perioda od marta do maja, većina poljoprivrednih proizvođača je zaključivalo osiguranja, jer je to period početka rasta većine biljnih kultura. Situacija je bila ista u čitavoj zemlji i pored svih razlika u nivou razvoja primarne poljoprivredne proizvodnje.

Zajedničko u razlikama

Na osnovu našeg iskustva, znamo da postoje razlike u pogledu kvaliteta zemljišta, tako i u pogledu sistema poljoprivredne proizvodnje i društveno-ekonomskog nivoa razvoja. Ovo je naročito vidljivo u poređenju između razvijenih ruralnih područja različitih delova Srbije. U Vojvodini i u plodnim ravničarskim predelima centralne Srbije dominira intenzivna proizvodnja žitarica i industrijskog bilja, kao i farme muznih krava u intenzivnom uzgoju.

U manje plodnim, i uglavnom planinskim regionima centralne Srbije poljoprivreda je raznovrsnija (povrtarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo i proizvodnja krmnog bilja kao podrška stočarstvu). U pogledu opsega osiguranja, prema nekim podacima osigurano je samo 12% obradive zemlje u Srbiji. Ovaj opseg je donekle veći u Vojvodini, ali je i dalje nedovoljan, pogotovo u poređenju sa opsegom u razvijenim zemljama Evrope.

Kako osiguranje u poljoprivredi prati podelu poljoprivredne proizvodnje i deli se na osiguranje useva i plodova i osiguranje životinja, tako neminovno prati i geografsku i regionalnu diversifikaciju poljoprivredne proizvodnje. U Vojvodini se tradicionalno osiguravaju ratarski usevi – žitarice i industrijsko bilje, povrtarske kulture i manje voće i vinogradi. U centralnoj Srbiji je obrnuta situacija. Ono što je zajedničko za sve regione je da polise osiguranja više zaključuju poljoprivredni proizvođači u regionima u kojima se štete javljaju češće ili redovno.

Imajući na umu uslove na vrhuncu epidemije, mora se imati u vidu fleksibilnost organizovanja proizvodnje hrane u odnosu na veličinu gazdinstava u Srbiji, koja je višestruko manja u odnosu na evropski prosek. Prosečna veličina zemljišnog poseda po gazdinstvu u Republici Srbiji je 6,1 hektara, u centralnoj Srbiji se kreće oko 4 hektara, dok je u Vojvodini 12,3 hektara.

Dominacija malih poseda predstavlja ozbiljno ograničenje za razvoj agrarnog sektora u Srbiji, jer većina ovih gazdinstava zbog svoje veličine proizvode dovoljno samo za potrošnju sopstvenog domaćinstva ili prodaju samo mali deo svojih proizvoda. Na takvim gazdinstvima nemoguća je efikasna primena savremene agrotehnike, pa su troškovi proizvodnje veći.

Ovo je delimično misija poljoprivrednih zadruga koje pomažu u logistici i zajedničkim veštinama i znanju. Na ovaj način, spajanjem zemljišta, sredstava i truda, čak i mali proizvođači mogu biti konkurentni i mogu razviti svoje imanje postepeno, nadopunjujući jedan drugog. Tokom kriznih perioda, kao što je period pandemije, zadruge i savezi zadruga predstavljaju organizacije koje povezuju državu sa njenim potrebama i proizvođače sa njihovim zalihama.

Ovo deluje i u suprotnom smeru, tj. pomoć i podrška koju država pruža bolje i efikasnije se distribuira kroz zadruge i njihova udruženja. Na ovaj način, industrija osiguranja omogućava usmerenije i prilagođenije osiguravajuće pokriće članovima zadruga.

Nedavno smo videli kako se mnoga preduzeća zatvaraju jer nisu bila u stanju da ispune rokove iz svojih ugovora kao dobavljači poluproizvoda. Na primer, mnogi proizvođači nisu bili u mogućnosti da obezbede ugovorene količine proizvoda proizvođačima hrane, ali oni koji su imali polise profesionalne odgovornosti bili su zaštićeni od značajnih finansijskih gubitaka i imali su podršku da lakše savladaju posledice ekonomskog usporavanja usled pandemije.

Zadruge, država i osiguravajuće kompanije treba da rade zajedno kako bi edukovale i objasnile prednosti osiguranja za sve članove u agro lancu. Ovo bi pomoglo da se očuva stabilnost poslovanja u agro sektoru.

Temelj za funkcionisanje društva

Kao što je već spomenuto, digitalizacija je pomogla u pružanju usluga tokom prethodnog perioda tokom kojeg je bilo potrebno socijalno distanciranje. U kontekstu poljoprivrede, ako posmatramo napredak IT tehnologija, manje od 2% gazdinstava u Srbiji koristi računar. U Vojvodini je taj broj veći i iznosi 5,2% što ostavlja veliki prostor za napredak.

Kao značajan partner i na polju osiguranja i digitalizacije, DDOR nastoji da poboljša i automatizuje poslovne procese sa ciljem da obrada osiguranja bude jednostavnija i lakša. Takođe će omogućiti jasne informacije o tome šta se tačno osigurava i gde, i šta se dešava kada dođe do rizika. Digitalna platforma koju trenutno razvijamo pomoći će nam u preciznijoj proceni rizika.

Drugi važan aspekt ove inovacije je da omogućava ubrzavanje celokupnog postupka prijave šteta i, u određenoj meri, procenu šteta bez potrebe za direktnim kontaktom između procenitelja i osiguranika, što se pokazalo presudnim tokom pandemije. Takođe, to pojednostavljuje i ubrzava proces osiguranja i prijave šteta, procene i konačno, isplate štete.

Pandemija i širenje korona virusa su uzdrmali privredu i poljoprivredu u celom svetu, pa i u Srbiji. Prošla svetska ekonomska kriza je pokazala da je poljoprivreda ipak otpornija na recesiju od drugih grana privrede, turizma, uslužnih delatnosti, trgovine nekretninama i automobilske industrije.

Po svoj prilici nas slična situacija  očekuje i nakon korona virusa. Za sektor poljoprivrede, kod uvođenja vanrednog stanja i ograničenja kretanja, najvažnija pitanja su bila kako obaviti radove u polju, negu i kako zaštititi useve. Ovo je posebno teško jer se pesticidi uglavnom nabavljaju u Kini, a uz povećanje troškova proizvodnje i transporta, procenjuje se da će ovo dovesti do povećanja cena poljoprivrednih proizvoda za 15%.

Stručnjaci smatraju da situacija izazvana korona virusom u Srbiji neće imati značajan negativni uticaj na poljoprivredu, napominjući da u ovakvoj situaciji proizvodnja hrane jednostavno ne sme da stane. Kao osiguravači, moramo biti tu da omogućimo buduću poljoprivrednu proizvodnju, obradu i distribuciju, procenjujući rizike i pružajući adekvatnu zaštitu onima koji su odgovorni za ove poslove. Industrija hrane, i stoga poljoprivredna industrija, kao što smo videli u prethodnom periodu, predstavljaju sam temelj za osnovno funkcionisanje celokupnog sistema tokom krize. Zbog toga će DDOR osiguranje ostati strateški partner u zaštiti ovog sistema i značajan deo njegovog razvoja.

Autor je  Đorđo Markeđani predsednik Izvršnog odbora DDOR osiguranja

Чланак Industrija koja ne sme da stane се појављује прво на Biznis i Finansije.