Tradicionalno, američka filmska industrija je diktirala globalne trendove „amerikanizujući“ ostatak svijeta. Osnovna pravila za finansijski uspješan film su bila jednostavna: pozitivac je uvijek Amerikanac a nacionalnost „loših momaka“, koji su ionako ružni, prljavi, zli, mijenja se, zavisno od trenutne političke situacije. Na kraju, glavni junak pobije sve i vrati se sam, usput promovišući tradicionalne američke vrijednosti, kao što i priliči.

Na žalost američkih producenata, stvari su se počele mijenjati i stara pravila više ne važe. I to sve zbog Kineza.

Veliko tržište sa svojim specifičnostima

Ekonomski bum Kine i njena rastuća srednja klasa proteklih desetak godina za američke filmske kompanije bile su ispunjenje snova. Tržište od 1,4 milijarde ljudi čija kupovna moć konstantno raste, znači svijetlu finansijsku budućnost sa desetinama milijardi dolara profita, dok na domaćem, američkom tržištu, više i nema prostora za značajan rast.

Ali to podrazumeva da se u startu filmovi prave sa namjerom da se, pored američkog, plasiraju i na kinesko tržište, te je uspjeh na kineskom tržištu postao podjednako bitan kao i zarada kod kuće.

U prošloj godini, filmska industrija na sjevernoameričkom tržištu, SAD i Kanada, obrnula je 11,3 milijarde dolara, što je nešto manje nego prethodne 2018. godine. Istovremeno, ukupan prihod filmske industrije u Kini u prošloj godini iznosio je između devet i 11 milijardi dolara, zavisno koga pitate.

Super herojima protiv cenzure

Svejedno, kinesko tržište raste brže od američkog i što je još važnije, ima još puno prostora za dodatni rast. Dakle, pitanje da li će Kina postati najveće svjetsko filmsko tržište, već kada će se to desiti. U krajnjem slučaju hoće li to biti za godinu, dvije ili pet i nije bitno.

Kina pak nije samo konzument, već i proizvođač filmova. Prošle godine u njoj je proizvedeno 1.037 filmova, od čega 850 igranih. To znači da dugoročna perspektiva za strane filmadžije, kada se radi o uspjehu na kineskom tržištu, i nije baš svijetla.

Kako Kina godišnje dozvoljava uvoz samo 34 strana filma, a kineski cenzori su ideološki vrlo osjetljivi, holivudski studiji šansu su vidjeli u beskonačnom nizu filmova baziranih na super herojima iz stripova. Oni prilagođavaju i scene i scenografiju kineskoj publici, od ubacivanja kineskih brendova pa do angažovanja kineskih filmskih zvijezda. Ovaj recept ipak ima ograničen vijek upotrebe, a i ukus kineskih gledalaca se mijenja.

Rastura „ko beba zvečku“

Akcioni filmovi uvijek su imali dobru prođu na američkom tržištu, pogotovu kad su nafilovani dobrom dozom američkog patriotizma i glorifikovanja tehnološke nadmoći američke vojske, bilo da je riječ o „Rambu“ ili „Top ganu“ i sličnim holivudskim mega hitovima tokom poslednjih tridesetak godina. Kinezi takođe vole dobar akcioni film, sa puno pucnjave, jurnjave, egzotičnih lokacija i svega ostalog, ali ne vole da budu portretisani kao negativci, ili u najboljem slučaju dio dekora za zapadne akcione zvijezde.

Svi smo mi vidjeli filmove sa Rambom ali je malo ko od nas pogledao kineski film „Wolf Warrior 2“ iz 2017. godine. A vjerovatno bi trebali. Ovaj niskobudžetni film u Kini je porušio sve rekorde gledanosti i zaradio impresivnih 870 miliona dolara.
U suštini, film je kineska verzija Ramba, razlika je samo što je glavni junak bivši kineski specijalac, koji se širom Afrike naganja sa negativcima, u ovom slučaju zlim, pokvarenim, korumpiranim Zapadnjacima, spašavajući Afrikance od eksploatacije i pljačke, demonstrirajući tradicionalne kineske vrijednosti, od patriotizma pa nadalje.

Naravno, nije nikakvo iznenađenje što ovaj film nije bio podjednako uspješan i na američkom tržištu, gdje gledaoci nisu navikli gledati Kineza kao super heroja a Amerikance kao negativce, koje glavni junak rastura „k’o beba zvečku“. Zarada koju je ovaj film ostvario na kineskom tržištu dovoljna je da se holivudskim mogulima zacakle oči, jer nije da oni ne bi mogli napraviti gomilu sličnih filmova po istom receptu. Samo u tom slučaju mogu zaboraviti na zaradu na domaćem, američkom tržištu i ta kvadratura kruga nema rješenje.

Učini kineske cenzore sretnim – preventivno

Film je odavno postao čisti biznis i hladna računica kaže da se američko i kinesko tržište trenutno ne mogu ignorisati jedno na račun drugog. Zato su holivudski producenti odlučili da izvuku što se više može i da kineske cenzore, od kojih zavisi hoće li film uopšte doći u kineske bioskope, učine sretnim preventivno, eliminišući sve što bi ih moglo eventualno iznervirati.

Poslednji primjer je „Top Gan 2“. Nakon više od 30 godina priča se nastavlja, ponovo je Tom Kruz u glavnoj ulozi, ali su se detalji kostimografije diskretno promijenili. Kožna jakna koju nosi Tom Kruz u originalu je imala na sebi i tajvansku zastavu. U nastavku filma, sve je isto samo ovog puta nema tajvanske zastave, koja je tabu za Kineze. Američki mediji, patriotski nastrojeni, optužili su producente da su beskičmenjaci koji podilaze Kinezima i sve zarad šake dolara. Producenti mudro ćute, nadajući se da će film dobiti zeleno svijetlo za kinesko tržište.

A pristup kineskom tržištu nije garantovan, što potvrđuje i primjer filma „Bilo jednom u Holivudu“, čija je distribucija u Kini u zadnji momenat stopirana. Cenzori ne daju obrazloženja, ali nezvanično razlog je scena u kojoj je Brus Li na početku holivudske karijere prikazan kao simpatični brbljavac kojeg Bred Pit prebije bez većeg napora. Na kineskim društvenim mrežama ovakav portret Brus Lija je proglašen uvredom za sve Kineze te će producenti filma ostati bez prihoda na kineskom tržištu.

Fabrika snova u kineskim rukama

Kontrola pristupa kineskom tržištu za američke filmove nije jedini način na koji raste kineski uticaj u Holivudu. Proizvodnja filmova – pogotovu mega projekata čija produkcija košta i nekoliko stotina miliona dolara – skup je i finansijski rizičan hobi. Zato su producenti u stalnoj potrazi za ulagačima voljnim da se upuste u takav rizik.

Između 2014. i 2017. godine, kineski investitori uložili su u američku industriju zabave više od šest milijardi dolara, kupujući niz američkih medijskih kompanija i producentskih kuća. Ova suma bila bi znatno veća da 2017. kineska vlada nije „povukla ručnu“ i stopirala dalje, nominalno privatne kineske investicije, nastojeći da ograniči odliv kapitala iz zemlje.

Trend kineskog preuzimanja američkih medijskih kompanija u situaciji kada ekonomski rat između dvije zemlje eskalira, našao se pod lupom i američkih političara i medija, pogotovu onih naklonjenih republikancima. Oni kinesko ulaganje vide prije svega kao pokušaj nametanja i kineskog pogleda na svijet američkoj javnosti. Ili jednostavnije rečeno, pretvaranje holivudske „fabrike snova“ u produženu ruku zvanične kineske državne propagande.

I to je posao

S druge strane kineski investitori tvrde da politika sa ovim nema ništa, te da je u pitanju čista poslovna logika. Istina je, po svemu sudeći, negdje u sredini. Holivud iznad svega voli pare, bilo od prikazivanja filmova u Kini ili u formi kineskih direktnih ulaganja, pa ako je izbjegavanje škakljivih pitanja i tema cijena za ekstra profite, onda šta košta da se plati.

Na njihovu žalost, dugoročno, kinesko tržište je za njih izgubljeno, ali to nije i jedini problem. Kinezi brzo uče, pa se u dogledno vrijeme realno može očekivati da kineski filmovi ozbiljno potisnu holivudske konkurente, ne samo u vlastitom dvorištu, nego i na međunarodnom tržištu, prije svega u Africi i ostatku Azije. Ideja da kineski Rambo sprečava pokvarene zapadnjake u pljačkanju Afrike mogla bi se svidjeti i afričkim gledaocima, koliko god to holivudskim producentima izgledalo čudno.

Dražen Simić

broj 171, mart 2020.

Чланак Muke Holivuda sa Kinezima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Približno 40 odsto svih ispitanika na globalnom nivou veruje da su mito i korupcija široko rasprostranjeni u njihovoj zemlji. Istraživanje je pokazalo da ispitanici smatraju da je korupcija sveprisutna u poslovnim okruženjima mnogih zemalja, pa se čini da rukovodstvo i odbori kompanija imaju dosta problema kako bi odgovorili na postojeće i savremene pretnje kao što je sajber kriminal.

Uprkos globalnoj svesti o opasnosti koju sajber kriminal predstavlja, gotovo polovina ispitanika (48 odsto) smatra da isti ne predstavlja visok rizik za njihovo poslovanje. Rezultati ukazuju na to da rukovodioci ne pridaju dovoljno pažnje rizicima koje sa sobom nosi sajber kriminal. Kao najveću pretnju vide hakere (48 odsto), dok su pretnje koje dolaze od strane organizovanih kriminalnih grupa i stranih država potcenjene.

Dejvid Stalb (David Stulb), globalni lider odeljenja za istraživanje prevara i rešavanje sporova u kompaniji EY kaže: „Dok naširoko poznati slučajevi u vezi sa sajber kriminalom popunjavaju naslovne strane novina, odbori bi trebalo da očekuju od svojih rukovodilaca jasnu i detaljnu strategiju kao odgovor na takve pretnje. Kompanije su sve više suočene sa pritiscima da se prekršaji blagovremeno otkriju, tako da su ova pitanja predmet pažnje pravnih službi i odeljenja za usklađenost poslovanja. Američka Komisija za hartije od vrednosti sve više pažnje pridaje sajber rizicima, imajući u vidu da mogu dovesti u pitanje integritet finansijskih izveštaja, tako da članovi revizorskih odbora moraju biti svesni njihovih rizika“.

Teškoće sa kojim je visoko rukovodstvo suočeno, dodatno su otežane nedovoljno razvijenom svešću o rizicima sa kojima se susreću. Istraživanje ukazuje na to da visoko rukovodstvo ređe prisustvuje anti korupcijskim obukama (38 odsto) i učestvuje u proceni antikorupcijskih rizika (30 odsto), nego što to čine ostali zaposleni u njihovim timovima. Uz to, još jedan alarmantan podatak predstavlja to da je od čak 21 odsto generalnih direktora bilo zatraženo da daju mito, što je više od proseka svih ispitanika iz redova viših rukovodilaca (10 odsto).
Generalni direktori bi trebali biti za primer zaposlenima po pitanju etičnosti poslovanja. Međutim, veliki procenat takvih ispitanika (11 odsto), smatra manipulisanje finansijskim izveštajima kao opravdano, ako je rađeno s ciljem da se pomogne kompaniji u vreme krize.

Istraživanje je pokazalo da podrška usklađenosti poslovanja gubi na snazi u najmanje odgovarajućem trenutku. U regulatornom okruženju, u kom međunarodna saradnja postaje sve češća, ispitanici su funkciju usklađenosti poslovanja opisali kao prilično statičnu:
– Jedna od pet kompanija još uvek nema antikorupcijsku politiku
– 45 odsto organizacija nema sistem za prijavljivanje prevara (whistleblowing hotline)
– Manje od polovine ispitanika pohađalo je antikorupcijske obuke
– Manje od trećine kompanija sprovodi antikorupcijske kontrole u procesu spajanja i akvizicija

12 odsto ispitanika u Srbiji izjavilo da im je tražen mito

Rezultati istraživanja pokazali su da 60 odsto ispitanika iz Srbije veruje da su mito i korupcija široko rasprostranjeni u poslovanju što je više od globalnog proseka (38 odsto), ali nešto bolje od rezultata zemalja u okruženju koje su učestvovale u istraživanju, tj. Hrvatske i Slovenije. Sa druge strane, 12 odsto ispitanika tvrdi da je bilo suočeno sa zahtevom da daju mito.

Na ove rezultate Olivera Andrijaševic, EY Partner u Srbiji daje sledeći kometar: „U ovom slučaju, rezultat globalnog istraživanja prati trend prošlogodišnjeg istraživanja koje je izvršeno u EMEIA regiji (Evropa, Bliski Istok, Indija i Afrika). U prošloj, kao i u ovoj godini, percepcija korupcije se u mnogim zemljama pokazala kao visoka, dok je mnogo manji broj ispitanika odgovarao da se sa korupcijom susreo u svojoj industriji. Ovo može biti rezultat opšteg stanja u tim zemljama gde javnost generalno smatra da je korupcija veoma rasprostranjena, te je moguće da je percepcija korupcije viša od stvarne“.

Kada je reč o neetičkom ponašanju, 42 odsto ispitanika u Srbiji smatra da je opravdano nuditi podsticaje u vidu zabavnog sadržaja u cilju dobijanja ili zadržavanja posla, dok je sve manje prisutno davanje podsticaja u vidu poklona i novca. Velika većina ispitanika u Srbiji (78 odsto) svesna je da u njihovim kompanijama postoje politike za sprečavanje mita i korupcije. Takođe, istraživanje je pokazalo da 80 odsto ispitanika u Srbiji tvrdi da je rukovodstvo jasno pokazalo posvećenost politikama poslovanja koje imaju za cilj da umanje rizik mita i korupcije.

Rezultati istraživanja su takođe pokazali da ispitanici ujedno imaju malo vere u sistem kažnjavanja neetičkog poslovanja; samo 48 odsto ispitanika smatra da je postoje jasne kazne za kršenje antikorupcijskih politika, što je značajno niže u odnosu na globalni prosek od 72 odsto. Od ukupnog broja ispitanika u Srbiji, samo 14 odsto je potvrdilo da su zaposleni bili kažnjeni zbog kršenja tih politika.

Ukupno 20 odsto ispitanika u Srbiji je potvrdilo da je pohađalo antikorupcijsku obuku, dok je 14 odsto ispitanika izjavilo da su u zadnje dve godine učestvovali u proceni antikorupcijskih rizika, što je u oba slučaja niže od globalnog proseka. „Vidimo da u Srbiji formalno postoje antikorupcijske politike u većini kompanija i da veliki broj rukovodioca ističe posvećenost tim politikama. Međutim, samo postojanje formalnih politika nije dovoljno. Nedostaje adekvatna obuka i procena rizika, što može otežati identifikaciju prevara. To može biti dodatno otežano uzmemo li u obzir da je samo 20 odsto ispitanika potvrdilo da njihova kompanija ima sistem za prijavljivanje prevara. Kada je identifikovan počinitelj, treba imati plan za suzbijanje ponavljanje sličnih prevara, uključujući i sistem kaznenih mera, koji je kod nas na osnovu rezulatata istraživanja nedovoljno razvijen“, rekla je Olivera Andrijašević.

Kada su novi vidovi pretnji u pitanju, ni ispitanici iz Srbije nisu u potpunosti svesni koliku opasnost predstavlja sajber kriminal. Ukupno 44 odsto srpskih ispitanika smatra da je rizik od sajber kriminala visok, što je u skladu sa globalnim prosekom (49 odsto).

Rezultati se odnose na percepiju mita i korupcije po zemljama
Pitanje u istraživanju: “Da li se po Vašem mišljenju, sledeća izjava odnosi ili ne na Vašu zemlju?”
Da li su mito i korupcija široko rasprostranjeni u poslovanju u vašoj zemlji?

Чланак Sveprisutna globalna korupcija muči odbore kompanija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Promena vlasništva nad kapitalom, odnosno kupovina privrednog društva u strogo formalnom, zakonskom smislu ima izuzetno veliki uticaj na prava i položaj zaposlenih u društvu koje je predmet kupovine. Ipak, u praksi razlikujemo dva sasvim različita slučaja: u jednom se promenom vlasnika ne dira u postojeći položaj i prava zaposlenih, a u drugom je reč o statusnoj promeni koja i te kako ima dejstvo na položaj zaposlenih.

Naime za zaposlene nije od značaja da li je vlasnik društva lice A ili lice B, jer poslodavac neosporno ostaje isti. Pa ipak, zakonodavac predviđa da poslodavac ima iste obaveze o izveštavanju zaposlenih bez obzira da li je reč o promeni vlasnika, kojom se ne dira u prava zaposlenih ili statusnim promenama koje de facto mogu dovesti do značajnih promena u pravima i položaju zaposlenih. Istovetan tretman dvaju potpuno različitih situacija nije opravdan.

Naime, statusna promena podrazumeva transformaciju društva, te su takve promene značajne i sa aspekta radnog prava, jer poslodavac prethodnik prenosi svoja prava i obaveze prema zaposlenima na drugo društvo, odnosno novog poslodavca, koji je u obavezi da zaposlenima obezbedi najmanje isti obim prava koja su oni uživali kod prethodnog poslodavca. U takvom slučaju i formalno i praktično dolazi do promene poslodavca, pa je sasvim opravdana intencija zakonodavca da zaštiti prava zaposlenih i nametne dodatne obaveze novom poslodavcu.

Važeći Zakon o radu predviđa da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz kolektivnog ugovora ili pravilnika o radu i ugovora o radu koji se prenose, da mu stavi na uvid sve podatke koji se tiču zaposlenih, njihovih zarada, prava na dodatna primanja, godišnji odmor, i slično. Od ovih informacija može da zavisi da li će se potencijalni kupac preduzeća i odlučiti na kupovinu s obzirom na procenjene troškove radne snage budući da on na sebe preuzima sva opšta akta i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Pored prava koja su zaposlenima zagarantovana ugovorima o radu, veliki broj prava zagarantovan je i kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu kod poslodavca. U slučaju kolektivnog ugovora novi poslodavac dužan je da poštuje ono što je ispregovarano kod poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana sprovedene promene, izuzev ako pre isteka tog roka eventualno ne istekne vreme na koje je zaključen takav kolektivni ugovor ili ako kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Dakle, ukoliko sindikat ne prihvati zaključenje novog kolektivnog ugovora sa poslodavcem sledbenikom, on je u obavezi da godinu dana nakon preuzimanja određenog privrednog društva primenjuje kolektivni ugovor koji je bio na snazi u trenutku preuzimanja.

Kolektivni ugovori mogu predvideti veća prava od onih koja su sadržana u Zakonu o radu, ali ne i manja. Kako ne postoji gornja granica prava koju zaposleni mogu ostvariti kod poslodavca, otvara se prostor za mnogobrojne nepravilnosti čime se ugrožava opšta pravna sigurnost. Naime, neretko se dešava da poslodavac prethodnik, pod pritiskom reprezentativnog sindikata, a pre same promene poslodavca zaključi sa reprezentativnim sindikatom novi kolektivni ugovor kojim se predviđaju značajno veća prava zaposlenih. Poslodavac sledbenik će i u tom slučaju morati da obezbedi zaposlenima upravo ta „iznuđena“ prava koja su, na neki način, veštački uvećana iako za tako nečim nije postojala komercijalna potreba. Upravo zbog postavljanja navedenih, u praksi neostvarivih ciljeva, potencijalni investitori često odustaju od svojih poslovnih planova što je, u najmanju ruku, neželjena posledica ovakvog zakonskog rešenja.

Kao što je već rečeno, iako su donekle opravdane obaveze poslodavca u slučaju statusnih promena, Zakon o radu nameće sve navedene obaveze i u slučaju promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, odnosno kupovine društva, što je krajnje neadekvatno rešenje koje značajno otežava pravni promet.

Kao poseban problem javlja se i obaveza poslodavca prethodnika da sve zaposlene pisanim putem obavesti o promeni vlasnika kapitala, što u praksi predstavlja veliku poteškoću, posebno u privrednim društvima koje imaju i više hiljada zaposlenih. Pomenuto obaveštenje ima za cilj da zaposleni budu upoznati sa prenosom ugovora o radu i da im se omogući da izraze svoju volju da li žele da ostanu u radnom odnosu kod poslodavca sledbenika. Ukoliko zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili ukoliko se ne izjasni u zakonskom roku na obaveštenje poslodavca prethodnika, može mu se otkazati ugovor o radu. Dakle, iako promena lica koje je vlasnik kapitala nema nikakvog uticaja na položaj i prava zaposlenih, odnosno promena vlasnika privrednog društva ne dovodi do promene poslodavca niti formalno niti praktično, poslodavac je ipak dužan da informiše zaposlene i o ovoj vrsti modifikacije u okviru poslovne strukture.

Sve ovo prouzrokuje dodatne troškove i usporava i komplikuje sam postupak kupovine privrednog društva.

Po slovu Zakona o radu, poslodavac prethodnik i poslodavac sledbenik dužni su da u roku od petnaest dana pre promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva obaveste reprezentativni sindikat kod poslodavca prethodnika o svim aspektima planirane promene. Ukoliko kod poslodavca prethodnika ne postoji reprezentativni sindikat, poslodavci su dužni da o svim pitanjima vezanim za promenu vlasnika kapitala neposredno obaveste zaposlene, što dodatno otežava postupak. Obaveštenje mora da sadrži podatke o tome kada će planirana promena biti izvršena, koji su razlozi zbog kojih do promene dolazi, kao i o efektima koje će takva promena imati na zaposlene. Imajući u vidu osetljivost informacija koje cirkulišu tokom procesa promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, ovakva rešenja su veoma problematična sa aspekta poverljivosti jer ispunjavanje pomenute zakonske obaveze može negativno da utiče na proces kupovine i prodaje društva. Naime, kada strane u pregovorima imaju obavezu da izveste sindikate ili zaposlene o nameravanim promenama, lako se može desiti da je u tom trenutku prodaja društva još uvek neizvesna, odnosno da nije još potpuno dogovorena. U dinamičnom svetu prodaje i prometa kapitala u privrednim društvima, petnaest dana može biti veoma dugačak i turbulentan vremenski period. Obelodanjivanje informacija o promenama petnaest dana pre njihovog sprovođenja može negativno da utiče na obaveze poverljivosti među stranama, da naruši njihove odnose i da, u najgorem slučaju, dovede do propasti celokupnog posla.

Baš zato se prilikom kupovine određenog privrednog društva, uz detaljnu analizu celokupnog poslovanja društva koje je predmet prodaje, preduzima i analiza stečenih prava i položaja zaposlenih u tom društvu. Smisao radno-pravnih due diligence-a je upravo u tome da se novi potencijalni vlasnik kapitala upozna sa obavezama koje će morati da preuzme na sebe u slučaju da kupi određeno privredno društvo, te da za to unapred obezbedi finansijska sredstva koja mogu biti značajna.

Iako nekada najmanje sporno pitanje, u poslednjih nekoliko godina prava zaposlenih i njihov položaj u slučaju kupovine privrednog društva postali su prelomna tačka prilikom odlučivanja o kupovini određenog društva. Iako nema sumnje da je ovaj pravni aspekt bitan za svaku kapitalnu transakciju, ovako postavljeno rešenje zakonodavca nepotrebno stvara tačku razdora predviđajući jednu kompleksnu i gotovo birokratsku proceduru za slučaj u kome ni elementarna pravna logika ne dozvoljava ovako formalistički pristup.

Planiranim izmenama i dopunama novog Zakona o radu nagovešteno je brisanje odredbe koja propisuje iste obaveze za poslodavca i u slučaju promene vlasnika kapitala kao i u slučaju statusne promene, što bi trebalo da olakša vlasničke promene koje ne podrazumevaju i promenu poslodavca.

Milica Marković, advokat iz advokatskog ortačkog društva “JPM Janković Popović Mitić”

broj 107, maj 2014.

Чланак Zaposleni i kupovina privrednih društava: Od viška glava (ne) boli се појављује прво на Biznis i Finansije.

U istom vremenskom periodu, udeo modernih kanala prodaje (diskonti, supermarketi, hipermartketi) skočio je sa 35% na 37% u Zapadnoj Evropi, sa 27% na 33% u Istočnoj Evropi, i sa 19% na samo 28% u Srbiji. Performanse tradicionalnih prehrambenih trgovaca i modernih prehrambenih maloprodavaca se svakako mogu uzeti kao jedan od boljih indikatora o nerazvijenosti maloprodaje u Srbiji. Međutim, ne može se poreći da ona polako sustiže i prati trendove maloprodaje u razvijenijim ekonomijama.
Postoji nekoliko trendova koji oblikuju razvoj maloprodaje namirnica u Srbiji i među najvažnijima su sigurno praktičnost i konsolidacija tržišta. Pogodnost je delimično odgovorna za konstantnu popularnost tradicionalnih prehrambenih trgovaca u Srbiji zbog činjenice da su oni u neposrednoj blizini i često imaju produženo radno vreme, a da ne pominjemo ljudsku toplinu pošto su u takvim prodavnicama obično jedini zaposleni vlasnik i članovi njegove porodice i svi kupci ih znaju veoma dobro.

Iako to može izgledati paradoksalno na prvi pogled, trend pogodnosti takođe radi u korist povećanja udela modernih prehrambenih trgovaca. Naime, sve više se otvara malih praktičnih prodavnica „na ćošku“ koje pripadaju većim trgovinskim lancima (convenience store) u centrima gusto naseljenih srpskih gradova i njihovo tržišno učešće u srpskoj maloprodaji poraslo je sa 4% u 2008. na 5% u 2013. Pogodnost takođe pokreće razvoj manjih supermarketa koji se brzo povećavaju u broju i njihovo učešće u Srbiji je od 9% u 2009. poraslo na 12% u 2013.
Još jedan važan trend u slici srpske maloprodaje je konsolidacija na tržištu. Bili smo svedoci nekoliko velikih dešavanja u ovoj oblasti u poslednjih nekoliko godina. Prvo je Delhaize grupa preuzela Delta Maxi doo, zatim je Merkator kupio Familija Grupu a Agrokor preuzeo Tuš. Konačno, dugo očekivano spajanje Merkatora i Agrokora koja se dogodila u junu 2013. dovelo je do duopola na srpskom tržištu.

U sledećih pet godina očekujemo da vidimo ulazak više međunarodnih lanaca. U kojoj meri konsolidacija preoblikuje tržište maloprodaje i ugrožava tradicionalne prehrambene prodavce vidi se i po tome što je 2010. osnovano Udruženje trgovaca Srbije (UTS) sa ciljem da bolje zaštiti i zastupa interese malih trgovaca. Međutim, to verovatno neće značajno usporiti modernizaciju srpske maloprodaje. Euromonitor International očekuje da broj i tržišni udeo modernih prehrambenih trgovaca, posebno velikih formata, kao što su supermarketi i hipermarketi, raste zajedno sa novim trendovima kupovine među srpskim potrošačima, kao što je kupovina namirnica jednom nedeljno ili čak jednom mesečno u velikim maloprodajnim centrima.

Milan Cakić, analitičar Euromonitor International

Чланак Trendovi u prehrambenoj maloprodaji u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Razlozi za odlaganje rešavanje ekonomskih problema su brojni, ali je verovatno najvažnija prepreka postojanje heterogenih vlada koje nisu bila sposobne da postignu dogovor o neophodnim reformama. Mere o kojima su članice vladajućih koalicija postizale dogovor nisu bile dovoljne za rešavanje problema, pa su problemi vremenom narastali. U slučaju fiskalne konsolidacije neke stranke su blokirale uštede na platama i penzijama, druge na subvencijama privredi, a to je značilo da nema dovoljnih ušteda na pozicijama koje su najviše predimenzionirane u odnosu na mogućnosti zemlje. Problem heterogenosti najverovatnije neće postojati u novoj Vladi, pa će realizacije reformi ključno zavisiti od odlučnosti i sposobnosti dominantne stranke (SNS) da ih sprovede. Da li će SNS realizovati odlučne reforme, kao što najavljuje, ili će se opredeliti za strategiju odugovlačenja i razvodnjavanja biće jasno već nakon nekoliko meseci od formiranja nove Vlade.

Fiskalni deficit u Srbiji je u 2012 i 20134 godini bio preko 6% BDP što je ujedno i najveći fiskalni deficit u zemljama Centralne i Istočne Evrope, dok se za 2014 godinu planira deficit od 7,1% BDP uz mogućnost da bude još veći (videti detalje u Poglavlju 6). Direktna posledica visokog fiskalnog deficita je rast javnog duga u prethodne dve godine za 5,6 milijardi evra, odnosno povećanje njegovog učešća u BDP sa 46,9% krajem 2011. godine na 63,5% krajem 2013. godine. Ukoliko bi se u ovoj godini ostvario fiskalni deficit od oko 7,5% BDP javni dug bi krajem 2014. godine dostigao 23-24 milijarde evra, odnosno bio bi blizu 70% BDP. Kao posledica rasta javnog duga, ali i rasta kamatnih stopa, rashodi za kamate su povećani sa 0,8% BDP u pretkriznoj 2008. godini na 2,5% BDP u 2013. godini, da bi u ovoj godini dostigli 3% BDP. Očigledno je da ovakve tendencije nisu održive i da bi njihov nastavak u kratkom roku mogao da dovede do toga da rast javnog duga postane samogenerišući, odnosno da se država u sve većoj meri zadužuje da bi plaćala kamate. U takvim okolnostima kriza javnog duga je vrlo moguća, a njeno odlaganje bilateralnim kreditima, koji su motivisani netržišnim (verovatno međunarodno-političkim) razlozima, ima ograničeno trajanje. Stoga je oštra fiskalna konsolidacija kojom bi se fiskalni deficit u naredne tri godine smanjio na 2,5 do 3% BDP urgentan zadatak nove Vlade. Drugi prioritet Vlade Srbije, koji je važan kako za uspešnu fiskalnu konsolidaciju tako i za stvaranje dobrog privrednog ambijenta, treba da bude unapređenje efikasnosti rada javnog sektora. Efikasnost rada javnog sektora u Srbiji je generalno niska, ali su problemi naročito koncentrisani u radu pravosuđa, katastra i urbanizma, tj. u državnim institucijama koje su nadležne za rešavanje svojinskih i ugovornih odnosa u privredi. Kvalitet usluga državne administracije je nizak, što se manifestuje u niskim kapacitetima za kreiranje i sprovođenje ekonomske i drugih državnih politika. Negativna selekcija, partijsko zapošljavanje i nepotizam su postali široko rasprostranjena praksa. Veliki prostor za unapređenje rade države postoji i u oblasti obrazovanja, gde se država javlja u svojstvu regulatora, finansijera i proizvođača. Dugoročni privredni i društveni napredak Srbije nije ostvariv bez podizanja kvaliteta obrazovanja na svim nivoima od osnovnih škole do doktorskih studija.

U oblasti zdravstvene zaštite Srbija je tokom prethodne decenije ostvarila određeni napredak, ali je neophodno da se u narednom periodu poboljša dostupnost i kvalitet zdravstvenih usluga, sa postojećim relativno skromnim sredstvima. Visok stepen neefikasnosti postoji u radu nekih javnih preduzeća, što se ispoljava preko visokih troškova i niskog kvaliteta usluga. Treći prioritet Vlade Srbije je reforma privrednog sistema, odnosno unapređenje privrednog ambijenta. Privredni sistem Srbije u mnogim elementima značajno odstupa od karakteristika dobro uređene tržišne privrede, što povećava troškove i rizike poslovanja u Srbiji. Neka od važnijih odstupanja su: finansijska nedisciplina, predatorska regulativa i korupcija (građevinske dozvole, neki elementi zakona o radu, visoka tolerancija prema sivoj ekonomiji), preterana i distorzivna državna intervencija u privredi, česte i nepredvidive promene propisa, nerazvijena zaštita konkurencije i dr. Posledice neadekvatnog privrednog sistema su niske investicije, visoka nezaposlenost, ali i rashodi države za pokrivanje gubitaka u preduzećima i bankama, visoki poreski dugovi i siva ekonomija. Nepostojanje finansijske discipline, odnosno čvrstog budžetskog ograničenje verovatno predstavlja najkrupnije odstupanje od principa tržišne privrede. Finansijska nedisciplina znači da u Srbiji postoje brojni učesnici na tržištu (preduzeća, državne institucije i dr.) koji svoje obaveze ne izmiruju u ugovorenim i zakonskim rokovima. U odsustvu finansijske discipline mehanizmi tržišne selekcije ne deluju, pa je tako moguće da na tržištu opstaju subjekti koji su godinama, a neki i decenijama nesolventni. Gubici koji nastaju u nesolventnim subjektima se kroz tržišne transakcije prevaljuju na druge učesnike na tržištu: banke, druga preduzeća, državu i zaposlene, a to dovodi do širenja nelikvidnosti i nesolventnosti, a potom i do smanjenja privredne aktivnosti1.

Fiskalna konsolidacija: neophodnost, dinamika, sadržaj

Mada većina ekonomista u Srbiji ocenjuje da je fiskalna konsolidacija nužna, ipak postoje ekonomisti koji tvrde da ona nije neophodna, ili da je od sekundarnog značaja u odnosu na druge politike i reforme. Zastupnici ideje da fiskalna konsolidacija nije nužna često se pozivaju na praksu razvijenih zemlja Evrope i SAD, koji su navodno odustali od fiskalne konsolidacije. Međutim, podaci o kretanju fiskalnog deficita u Srbiji, evropskim zemljama i SAD ukazuju na to da je stvarnost bila sasvim drugačija2. Razvijene članice EU i SAD smanjile su fiskalni deficit od 2009. do 2013 godine, u proseku, sa 6,8% BDP na 4,1% BDP, a u 2014. godini planiraju smanjenje fiskalnog deficita na 3,1% BDP. Slično, i zemlje Centralne i Istočne Evrope su smanjile fiskalni deficit sa 6,8% BDP u 2009. godini na 3,8% BDP u 2013. godini. Čak su i SAD, zemlja koja se obično navodi kao primer ekspanzivne fiskalne politike u aktuelnoj krizi smanjile fiskalni deficit sa 11,5% BDP u 2009. godini na 6,2% u 2013. godini.

Suprotno kretanjima u EU i SAD fiskalni deficit u Srbiji u periodu krize, posmatran kao procenat BDP je rastao. U prve dve godine krize fiskalni deficit u Srbij iznosio oko 4,5% BDP da bi u u 2012 i 2013 godini iznosio je preko 6% BDP. Sve zemlje koje su imale visoke fiskalne deficite u 2013. godinu, uključujući Grčku, SAD i Britaniju planiraju njegovo smanjenje u 2014. godini. Jedini izuzetak je Srbija koja je planirala povećanje fiskalnog deficita u 2014. godini, pa je tako planirani fiskalni deficit Srbije u 2014. godini najveći od svih posmatranih 29 zemalja. Iz prethodnog sledi nedvosmislen zaključak da stav prema kome: Srbija vodi politiku štednje dok druge zemlje, odustaju od štednje, podstiču potrošnju i povećavaju fiskalne deficite jednostavno nije tačan.

Drugi kritičari sprovođenja fiskalne konsolidacije u Srbiji navode teorijske argumente, prema kojima smanjenje potrošnje dovodi do još većeg pada BDP, pa tako poreski prihodi još brže opadaju, fiskalni deficit se povećava, a odnos javnog duga prema BDP raste. Na osnovu teorijskih i empirijskih istraživanja sledi da je ovakav razvoj događa moguć, ali da je malo verovatno da će on duže potrajati (Berti i dr., 2013). Smanjenje državne potrošnje će dovesti do rasta fiskalnog deficita u odnosu na BDP samo ako su fiskalni multiplikatori vrlo visoki i/ili ako investitori ne veruju u istrajnost određene Vlade u sprovođenju fiskalne konsolidacije. Kritična vrednost multiplikatora, nakon koje bi državna štednja uticala na rast deficita u Srbiji iznosi oko 1, dok empirijska istraživanja ukazuju na to da su multiplikatori potrošnje u zemljama kao što je Srbija znatno manji (Petrović i dr., 2014).

Drugi razlog zbog koga bi državna štednja mogla da utiče na povećanje fiskalnog deficita i rast odnosa javnog duga prema BDP je nepoverenje investitora u istrajnost vlade u sprovođenje fiskalne konsolidacije. U tom slučaju državna štednja može da utiče na smanjenje privatnih investicija, jer investitori veruju da će vlada ubrzo odustati od štednje, a da će potom zemlja ući u dužničku krizu. Empirijska istraživanja pokazuju da čak i ako investitori inicijalno ne veruju nekoj vladi da je dovoljno da prođe jedna do dve godine dosledne fiskalne konsolidacije da se stekne poverenje. U tom periodu dok se poverenje ne stekne BDP može da opada, fiskalni deficit i javni dug da rastu, ali to je nužna cena koja mora da se plati za prethodnu istoriju nedoslednosti u sprovođenju fiskalne politike. Prema tome iako je moguće da mere štednje dovedu do privremenog pada BDP i pogrošanja fiskalne pozicije zemlje, njihova primena je nužna jer bi izostanak štednje doveo do nastavka ubrzanog rasta javnog duga, a to bi bio siguran put u dužničku krizu.

Mada je fiskalna konsolidacija u okolnostima u kojim se nalazi Srbija (fiskalni deficit 7,5% BDP, javni dug oko 65% BDP) nužna, postavljaju se pitanja kojom dinamikom i na koji način ona treba da se realizuje? S obzirom na visinu fiskalnog deficita i javnog duga, kao i na dosadašnje neuspehe u njihovom smanjenju ocenjujemo da je za kredibilnost fiskalne konsolidacije važno da se u prvom koraku preduzmu mere kojima bi se fiskalni deficit u 2014. godini smanjio za najmanje 1% BDP3. Pošto će se dodatne mere fiskalne konsolidacije najverovatnije primenjivati u periodu od pola godine, navedene uštede su ekvivalentne godišnjim uštedama od 2% BDP, što znači da se radi o vrlo snažnim merama fiskalne konsolidacije. Važno je da usvojene mere budu trajne, a ne jednokratne, jer bi to omogućilo da se njihovi efekti prenesu i na naredne godine.

Uporedo sa navedenim uštedama neophodno je da se u obliku zakona usvoje planovi koje bi tokom 2015-2017. godine obezbedili dodatne trajne uštede od oko 1% BDP, godišnje. Kao rezultat tih ušteda fiskalni deficit bi opao sa nivoa od oko 7,5% u 2014. na oko 3% u 2017. godini. Mada ovo predstavlja vrlo značajno smanjenje fiskalnog deficita, ono obezbeđuje da se Srbija 2017. godine nađe u fiskalnoj poziciji u kojoj se u 2014. godini, u proseku, nalaze zemlje CIE.

Važno pitanje u vezi sa fiskalnom konsolidacijom je na koji način je moguće smanjiti fiskalni deficit? Smanjenje fiskalnog deficita moguće je realizovati smanjenjem rashoda (štednjom), povećanjem poreza ili kombinacijom ovih mera. Sa obzirom na to da javna potrošnja iznosi oko 45% BDP, što je visoko za zemlju na nivou razvijenosti Srbije, neophodno je da se najveći deo fiskalne konsolidacije ostvari smanjenjem rashoda, odnosno štednjom. Smanjenje rashoda za oko 5 procentnih poena BDP u naredne tri godine, moguće je samo ako se ostvare značajne uštede na najkrupnijim pozicijama rashoda, a to su plate i penzije. Ove dve pozicije rashoda su inače predimenzionirane u odnosu na ekonomske mogućnosti zemlje – Srbija za penzije troši preko 13% BDP, dok druge zemlje na sličnom nivou razvijenosti troše oko 10% BDP. Slično, i u slučaju zarada Srbija troši za oko 2% BDP više od zemalja na sličnom nivou razvijenosti.

Uštede na platama i penzijama verovatno će morati da se realizuju u dva koraka. U prvom koraku biće neophodno nominalno smanjenje plata i penzija tokom 2014 godine koje neće moći da bude manje od 10%. Smanjenje plata i penzija za 10% donelo bi uštede od nešto ispod 2% BDP na godišnjem nivou, što predstavlja 40% od potrebnih ušteda na ove dve poziicije. Ukoliko je smanjenje penzija nezakonito, ili ako je politički neprihvatljivo tada bi se moglo pristupiti alternativnoj meri, koja se često primenjuje u svetu, a to je oporezivanje penzija. Ako bi se penzije oporezovale na isti način kao i zarade zaposlenih to bi državi donelo dodatne prihode/smanjilo rashode od oko 0,6% BDP. Ukoliko se pak ne primeni smanjenje ni oporezivanje penzija to bi zahtevalo da se plate u javnom sektoru smanje za oko 25%. Ocenjuje se da toliko smanjenje plata ne bi bilo socijalno prihvatljivo, kao i da bi bilo destimulativno za funkcionisanje javnog sektora – dovelo bi do dodatnog pogoršanja stručnosti zaposlenih, smanjenje zalaganja, podstaklo bi sitnu korupciju i dr.

Drugi korak u uštedama na platama i penzijama počeo bi usvajanjem zakonskih promena tokom 2014. godine, i nastavio bi se njihovom primenom u narednim godinama. U slučaju penzije zakonske promene bi obuhvatile uvođenje aktuarskih penala za svaku godinu penzionisanja pre standardne starosne granice, povećanje starosne granice za penzionisanje žena i povećanje minimalne starosne granice za penzionisanje muškaraca i žena. Ove reforme ne bi donele velike uštede u prvim godinama primene, ali bi njihov efekat postepeno kumulirao, tako da bi one dale značajne efekte u periodu od 10-tak godina. Dodatne uštede na troškovima rada u državnom sektoru mogu se ostvariti racionalizacijom broja zaposlenih. U nekoliko narednih godina broj zaposlenih u delu javnog sektora, koji se finansira fiskalnim prihodima, bi mogao da se smanji za 5-10%, a da se pri tome ne ugrozi kvalitet i dostupnost usluga države (zdravstvenih, obrazovnih, pravosudnih, bezbednosnih i dr.). Smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru treba da bude sistematsko, što znači da se manjim delom ostvaruje kroz prirodni odliv (penzionisanje, napuštanje javnog sektora), a većim delom otpuštanjem radnika koji rade na neproduktivnim radnim mestima. Uštede na platama i penzijama nisu dovoljne da bi se rashodi države sveli u održive okvire i stvorio dodatni prostor za rast investicija u okviru smanjenih rashoda.

Dodatne uštede koje mogu da se ostvare u kratkom roku odnose se na smanjenje troškova po osnovu pokrivanja gubitaka preduzeća i banaka i smanjenje subvencija za investicije i zapošljavanje. Osim toga određene uštede mogu se ostvariti reformama državne administracije na centralnom i lokalnom nivou kao i reformom javnih službi (zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita i dr.), o čemu se piše u poglavlju 3.

Tokom prethodne dve godine država je imala visoke rashode za pokrivanje gubitaka preduzeća, pre svega Srbijagasa, kao i rashoda za dokapitalizaciju banaka koje su kasnije otišle u stečaj i isplatu osiguranih (ali i drugih) depozita banaka u stečaju. Iza gubitaka Srbijagasa, najvećim delom se nalaze: a) dugogodišnja prodaja gasa po ceni koja je bila niža od nabavne, b) prodaja gasa nesolventnim preduzećima, kao što su Petrohemija, Azotara, Železara Smederevo, preduzeća u restrukturiranju i dr., c) tolerisanje neplaćanje gasa od strane državnih institucija i građana i dr. Iza stečaja nekoliko domaćih banaka, nalazi se problem lošeg upravljanja, koja uključuje partijsko uplitanje u rukovođenja bankama, ali i problem rastuće nelikvidnosti, a verovatno i ne solventnosti u velikim privatnim preduzećima. Prema tome, smanjenje rashoda države po osnovu pokrivanje gubitaka u preduzećima i bankama, može se rešiti samo reformama privrednog sistema, što je predmet analize u tački 3.

Do sredine 2013. godine Srbija je odobravala vrlo ekstenzivne programe direktnih i indirektnih subvencije za podsticanja investicija i zapošljavanja, da bi u drugoj polovini 2013. godine u potpunosti obustavila odobra vanje novih subvencija za ove namene. Međutim u predizbornoj kampanji predstavnici najveće stranke (SNS) najavili su ekstenzivne subvencije za investicije i zapošljavanje koje bi se odobravale u vremenski ograničenom periodu od dve godine. Ocenjujemo da bi umesto vraća- nje na ekstenzivne subvencije bilo adekvatnije da se već u 2014. godini ove subvencije smanje u odnosu na iznose koji su odobravani do sredine 2013. godine, kao i da se zakonski odredi putanja njihovog dodatnog smanjivanja sa ciljem da se potpuno ukinu do kraja 2015. godine.

Subvencije bi se dodatno smanjile time što bi se ograničile namene za koje se odobravaju ovakve vrste subvencija – one bi se mogle dobiti samo za investicije velike vrednosti, koje imaju pozitivne efekte za privredu nekog regiona ili cele zemlje. Osim budžetskih subvencija, neophodno je da se smanje i poreska oslobađanja i olakšice, koje se odobravaju kod poreza na dobit jer je porez na dobit i dalje nizak u odnosu na druge zemlje.

Okvir 1. Kako su evropske zemlje smanjile fiskalni deficit u periodu krize – pouke za Srbiju

Sa obzirom da je većina evropskih zemalja, kako razvijenih tako i zemalja u razvoju, uspela da u periodu krize, značajno smanji fiskalni deficit, pri koncipiranju programa fiskalne konsolidacije za Srbiju korisno je da se ima u vidu na koji način su smanjeni deficiti u drugim zemljama. U studiji Kichert u dr (2013) dat je pregled mera koje su primenjene i u 13 evropskih zemlja u cilju smanjenja fiskalnog deficita. Skoro sve analizirane zemlje su preduzele značajne mere na smanjenju troškova rada, mada su troškovi rada u njima, u odnosu na BDP bili manji nego u Srbiji. U čak 11 zemalja zamrznuto je zapošljavanje i preduzete su mere za smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru. Plate su smanjene u šest zemalja, dok su u 11 zemalja zamrznute. Skoro sve zemlje su realizovale reforme javnog sektora (zdravstva, obrazovanja, penzijskog sistema, administracije) sa ciljem da smanje državni rashodi. U čak 11 zemalja povećane su akcize, PDV je povećan u 9 zemalja, porez na dohodak građana u 9 zemalja, a porez na dobiti u pet zemalja. Smanjenja poreza bila su retka i primenjivana su u razvijenim zemljama koje imaju dobru fiskalnu poziciju, a u kojima su poreske stope vrlo visoke (Belgija, Danska). Iskustvo evropskih zemalja u smanjenju fiskalnog deficita je naročito važno u slučaju Srbije, jer se kod nas javljaju vrlo neobični i nerealni predlozi za smanjenje fiskalnog deficita, koji po pravilu ne zahtevaju odricanje. Prema nekim od tih predloga ključna mera za smanjenje fiskalnog deficita je smanjenje troškova kamata po osnovu zamene skupih kredita jeftinim. U prethodnom broju QM smo pisali o tome kako se na ovaj način mogu ostvariti relativno skromne uštede, čak i u hipotetičkom slučaju kada bi dobili povoljni kredite od tri milijarde evra od UAE. U sadašnjim okolnostima kada je potpisan ugovor o kreditu od milijardu evra, praktično ne postoji mogućnost da se ostvare uštede prevremenim vraćanjem dela skupih kredita. Ako bi država, ovaj kredit iskoristila da vrati deo skupih kredita, ne bi se ostvarila nikakve uštede jer bi se kroz nekoliko meseci ponovo zaduživala po kamatnim stopama od 6-7%. Alternativni predlog podrazumeva da se fiskalni deficit smanji u odnosu na BDP bez štednje, odnosno da je kroz ekspanzivnu politiku rashoda ili kroz smanjenje poreza na rad podstakne snažan rast BDP, koji bi doveo do rasta poreskih prihoda, a to bi rezultiralo u smanjenju fiskalnog deficita u odnosu na BDP. Ovakva dinamika fiskalnih i makroekonomskih varijabli je generalno malo verovatna, a u okolnostima u kojima se nalazi Srbija ona je praktično nemoguća. Štaviše moglo bi se tvrditi da je Srbija u poslednje dve i po godine i sprovodila umerenu varijantu ovakve politike, a njen rezultat je bio rast fiskalnog deficita i stagnacija privrede. Iz prethodnog sledi da će uspešna fiskalna konsolidacija u Srbiji, kao i u drugim zemljama, morati da se oslanja na vrlo konkretne mere štednje: poput smanjenja rashoda za plate i penzije, reformu državnih preduzeća, reformu zdravstva, obrazovanja i dr. Štaviše, zbog kašnjenja u primeni mera štednje Srbija će morati da sprovodi oštrije mera nego većina drugih evropskih zemalja.

Fiskalni deficit moguće je manjim delom smanjiti poboljšanjem naplate poreza, što podrazumeva suzbijanje sive ekonomije, ali i poboljšanje poreske discipline smanjenjem poreskih dugova. Pri tome je važno, da dodatni poreski prihodi ne predstavljaju zamenu, pret- hodno opisanim merama štednje, nego njihovu dopunu. Prema detaljnom istraživanju, siva ekonomije u Srbije je u 2012. godini iznosili oko 30% BDP, i bila je uz Bugarsku i Rumuniju najveća u Evropi. Postoje brojne indicije, da je obim sive ekonomije tokom 2013. godine dodatno povećan. Uporedo sa rastom sive ekonomije to- kom 2013 godine intenzivno rastu poreski dugovi, koji se pojavljuju u situacijama, kada poreski obveznici pri- jave obaveze ali nisu u stanju da ih plate. Rast poreskih dugova, uz rast procenta nenaplativih kredita predstavlja pokazetelj snažnog pogoršanja finansijskih performansi u velikom broju preduzeća u Srbiji, uključujući i neka velika privatna preduzeća.

Za suzbijanje sive ekonomije ključno je smanjenje tolerancije države prema njoj, dok je za smanjenje poreskih dugova neophodno uspostavljanje finansijske discipline. Ocenjuje se da bi Srbija u roku od 2-3 godine mogla da smanji sivu ekonomiju na nivo zemalja Centralne Evrope, što bi joj obezbedilo povećanje poreskih prihoda za oko 1% BDP. Kada je u pitanju naplata poreskih dugova prilično je neizvesno u kojoj meri su naplativi poreski dugovi nastali u veliki privatnim preduzećima tokom poslednjih nekoliko godina, ali se ocenjuje da će naplata biti manja ako se rešavanje problema u njim oduži. Mogućnost naplate starih poreskih dugova, koji se odnose velikim delom na preduzeća u restrukturiranju je prak tično zanemariva.

Reforme javnog sektora i unapređenje privrednog ambijenta

Osnovni cilj reforme javnog sektora je poboljšanja njegove efikasnosti, a to se može ostavariti smanjenjem troškova i/ili povećanjem kvaliteta i obima usluga. Smanjenje troškova javnog sektora je važno za uspeh fiskalne konsolidacije, a ono osim prethodno pomenutih mera (smanjenje plata i penzija, smanjenje broja zaposlenih i parametarske penzijske reforme) treba da obuvati i reforme kojima bi se smanjili troškovi roba i usluga u sektorima glavnim potrošačima (lokalnoj i republičkoj administraciji, pravosuđu, zdravstvu, obrazovanju, socijalnim službama i dr.). U slučaju nekih delatnosti poboljšanje troškovne efikasnosti može se ostvariti promenom načina finansiranja – u slučaju osnovnih i srednjih škola finansiranje zarada bi se zasnivalo na broju učenika u opštini, a ne na broj zaposlenih. Smanjenje troškova javnog sektora može se ostvariti i rigoroznom priortizacijom investicionih projekata, kojom bi se neki projekti odložili, a drugi trajno odbacili. Prioritizacija bi na primer podrazumevala da se izgradnja moravskog koridora, autoputa Novi Sad-Šabac ili autoputa prema rumunskoj granici odloži dok se na završe Koridori 10 i 11. Osim toga, neophodno je da se uspostave mehanizmi za kontrolu troškovne efikasnosti investicionih projekata.

Poboljšanje kvaliteta usluga javnog sektora je podjednako važno kao i smanjenje njegovih troškova. Reforma javnog sektora je ključna za unapređenje privrednog ambijenta, jer bez efikasnih pravosudnih i administrativnih organa, kvalitetnog obrazovanja i dr. nije moguć privredni, ni društveni napredak. Stoga je važno da se za sve važnije oblasti (administraciju, pravosuđe, obrazovanje, zdravstvo, lokalne zajednice i dr.) definišu kriterijumi za merenje kvaliteta usluga, ciljna dinamika poboljšanja kvaliteta, odgovornost nadležnih organa i pojedinaca za ostvarenja postavljenih ciljeva. Poboljšanje kvaliteta usluga zahteva uvođenje sistema finansijskih nagrada i kazni za državne institucije u zavisnosti od rezultata rada (osnovne i srednje škole). U slučaju univerziteta bilo bi opravdano da državno finansiranje zavisi od kvaliteta univerziteta, koji bi se merio na osnovu standardnih međunarodnih kriterijuma. U segmentu doktorskih studija skromni resursi, kojima raspolaže država, bi se mogli koncentrisati tako da se iz svake oblasti doktorske studije organizuje na jednom univerzitetu u Srbiji, ali da te studiju budu na vrhunskom svetskom nivou (videti Osvrt br 2.). U ovom slučaju poboljšane efikasnosti bilo bi dvostruko jer bi društvo sa manje novca dobilo kvalitetnije obrazovanje.

Smanjenje javnih rashoda po osnovu pokrivanja gubitaka i plaćanje kredita javnih preduzeća zahteva primenu brojnih mera počev od unapređenja upravljanja tim preduzećima, smanjenja nepotrebnih troškova koji su posledica viška zaposlenih, eliminisanje sumnjivih aranžmana sa privatnim preduzećima koja se nalaze u vlasništvu ljudi bliskih vladajućim strankama, oslobađanje javnih preduzeća od kvazi fiskalnih obaveza kao što su razna sponzorstva i dr. Da bi se poboljšali prihodi javnih preduzeća neophodno je da se javna preduzeća oslobode socijalne funkcije, a to podrazumeva: da se cene njihovih proizvoda odrede u skladu sa tržišnim principima, da se kupcima koji ne plaćaju redovno usluge onemogući njihovo korišćenje bez obzira da li se radi o preduzećima, državnim ustanovama ili građanima. Primer NIS-a, nakon privatizacije, predstavlja potvrdu koliko se može unaprediti poslovanje preduzeća ukidanjem nepotrebnih troškova i poboljšanjem naplate prihoda.

Osnovni cilj reforme privrednog sistema je stvaranje povoljnijih uslova za investiranje i zapošljavanje u Srbiji, a način da se to ostvari je smanjenje troškova i rizika poslovanja u Srbiji. Reforma privrede je važna i za fiskalnu konsolidaciju jer bi neposredno uticala na smanjenje rashoda, kao što su rashodi po osnovu pokrivanja gubitaka u državnim preduzećima i bankama, i rashodi za subvencije kojima se kompenzuju slabosti privrednog sistema. Reforme privrede bi povoljno uticale i na javne prihode jer bi se povećao poreski kapacitet privrede kroz rast zaposlenosti, potrošnje i dr., a poboljšala bi se i naplata poreza (smanjenje sive ekonomije i poreskih dugova).

Uspostavljanje finansijske discipline, odnosno čvrstog budžetskog ograničenja predstavlja najvažniju reformu, kako bi se privredni sistem Srbije uskladio sa principima tržišnih privreda. Ključnu ulogu u tome ima donošenje adekvatnog zakona o stečaju koji bi podstakao poverioce i vlasnike preduzeća na pravovremeno preduzimanje mera za rešavanje finansijskih problema u preduzećima, uključujući i pokretanja stečaja. Adekvatno stečajno zakonodavstvo, trebalo bi u budućnosti da zaustavi gomilanje finansijskih problema u preduzećima, koji se potom prenose na banke i državu. Za uspostavljanje finansijske discipline važno je da se u razumnom roku, koji ne bi mogao da bude duži od godinu dana definitivno reši status svih preduzeća u restrukturiranju bilo kroz njihovu privatizaciju ili stečaj. Uspostavljanje finansijske discipline zahteva izmeštanje socijalne funkcije iz javnih preduzeća, o čemu je prethodno već bilo reči. Za uspostavljanje finansijske discipline ključno je da država redovno izmiruje svoje zakonske i ugovorne obaveze, kao i da drastično smanji toleranciju prema sivoj ekonomiji i gomilanju poreskih dugova.

Poboljšanje privrednog ambijenta osim uspostavljanja finansijske discipline zahteva i realizaciju brojnih drugih reformi, kao što je ukidanje nepotrebnih i pojednostavljenje ostalih propisa, reforma tržišta rada, okončanje procesa privatizacije, unapređenje politike konkurencije, suzbijanje sive ekonomije i dr. Preterano komplikovani, nejasni i međusobno nekonzistentni propisi uvode rizike, povećavaju troškove poslovanja i predstavljaju snažan izvor korupcije. Stoga je neophodno da se ponovo pokrene giljotina propisa, od koje se nakon početnog zamaha brzo odustalo. Giljotina propisa bi trebao da bude stalni proces jer je sklonost države ka donošenju nepotrebnih i komplikovanih propisa prilično postojana. Među brojnim propisima koji ometaju poslovanje privrede, već godinama se izdvajaju komplikovane, skupe i dugotrajne procedure za izgradnju građevinskih objekata. Stoga zakonsko pojednostavljenje navedenih procedura i uvođenje mehanizama za njihovo efikasno sprovođenje treba da predstavlja jedan od prioriteta nove Vlade.

Reforma poreskog sistema kojom bi se smanjilo fiskalno opterećenje rada (pre svega doprinosi), a povećalo fiskalno opterećenje potrošnje bila bi podsticajna za investicije i zapošljavanje, a indirektno bi poboljšala međunarodnu konkurentnost privrede Srbije. Međutim, ocenjuje se da bi primenu poreske reforme trebalo odložiti sve dok se ne reše najvažniji problemi u javnim finansijama Srbiji, a to su visok fiskalni deficit i rastući javni dug. Osim rešavanja nagomilanih fiskalnih i strukturnih problema, postoje snažni razlozi da se ponovo ispita da li je postojeći režim monetarne politike optimalan za Srbiju (Šoškić, 2014). S obzirom na to da već duže vremena nije izvesno da li su u Srbiji veće prednosti ili troškovi od postojanja nezavisne centralne banke, uvođenja deviznog veća je sasvim legitimna alternativa koju bi trebalo ozbiljno razmotriti. U tom smislu bilo bi poželjno da Vlada obavi konsultacije sa MMF, ECB i vodećim svetskim ekonomistima za ovu oblast.

Antirecesioni stimulansi i sektorske politike

Dok je realizacija fiskalne konsolidacije i reformi nužna, opravdanost primene anti recesionih stimulansa nije sasvim izvesna, naročito imajući u vidu da u Srbiji nije moguće primeniti standardne podsticaje koji se primenjuju u tržišnim privredama. Mada je moguće izneti dosta argumenata protiv antirecesionih stimulansa ocenjuje se da ipak preovlađuju argumenti u prilog njihove primene.

Standardni podsticaji podrazumevaju snižavanje kamatnih stopa centralnih banaka koje potom postiče snižavanje kamatnih stopa poslovnih banaka, a to utiče na rast kreditne aktivnosti, a potom i na rast investicija, lične potrošnje i privredne aktivnosti. U Srbiji ne može da se sprovodi takva politika jer zbog visoke evroizacije snižavanje kamatnih stopa NBS, ne utiče značajno na kamatne stope poslovnih banaka, a time ni na njihovu kreditnu aktivnost. Umesto toga kamatne stope više utiču na kretanje kursa i tražnju za devizama, pa njihovo smanjenje podstiče tražnju za devizama i deprecijaciju dinara. Stoga je NBS prinuđena da i u uslovima pada kreditne aktivnosti, recesije i niske inflacije sprovodi politiku visokih kamatnih stopa.

Međutim, problem znatnog pada realnog nivoa kreditne aktivnosti banaka, rast procenta loših kredita i pad privredne aktivnosti do koga on dovodi ne mogu da se ignorišu. Stoga je opravdano da se kreditna aktivnost banaka podstiče na drugačiji način, ako to već nije moguće snižavanjem kamatne stope NBS. Jedan od relativno efikasnih načina podsticanja kreditne aktivnosti banaka u periodu krize u Srbiji je bio program subvencionih kamatnih stopa na bankarske kredite. Primenom ovog programa država je sa relativno malo sredstava (4-5 mlrd dinara) podsticala povećanje kreditne aktivnosti banaka za nekoliko desetina milijardi dinara. Stoga se ocenjuje da bi bilo opravdano da Vlada u 2014. i narednoj godini nastavi sa programom odobravanje subvencionisah kredita. Uporedo sa nastavkom programa subvencionisanih kredita država bi sprovodila reforme kojima bi se na sistemski način rešavao problem nelikvidnosti i nesolventnosti preduzeća (zakon o stečaju i dr.), što bi povećalo broj kreditno sposobnih preduzeća. U delu o fiskalnoj konsolidaciji su navedeni argumenti protiv potpunog obustavljanja subvencija za investicije i zapošljavanje, ali i protiv nastavka izdašnih subvencija u naredne dve godine. Umesto toga predlaže se odobravanje smanjenih subvencija, koje bi se postepeno smanjivale sa ciljem da se do kraja 2015. godine potpuno obustave.

Osim opštih podsticaja koji bi se odnosili na sve privredne delatnosti ocenjujemo da su nekim delatnostima opravdani posebni sektorski podsticaji. Ovde obrazlažemo moguće podsticaje za građevinarstvo i poljoprivredu, mada su mogući sektorski podsticaji i za neke druge delatnosti.

Osnovni cilj podsticaja u građevinarstvu je da se ublaži dramatičan pad aktivnosti u ovoj delatnosti (videti deo o privrednoj aktivnosti) i delatnostima koje su vezane za njega. Drugi cilj je da se omogući rešavanje stambenog pitanja za pripadnike srednje klase, na taj način što bi se podstakla izgradnja stanova po cenama koje su dostupne domaćinstvima sa prosečnim primanjima, a to su primanja članova porodice u intervalu od 80-100 hiljada dinara mesečno. Program bi se realizovao na taj način što bi lokalne zajednice obezbedile besplatno zemljište za stambenu izgradnju, pa bi se cena stanova sastojala iz dve komponente troškova gradnje stanova i minimalnih troškova uređenja građevinskog zemljišta. Stanovi izgrađeni pod tim uslovima bi koštali 500-600 evra po m2 u unutrašnjosti Srbije, odnosno 600-800 evro po m2 u Beogradu. Sredstva za finansiranje gradnje bi obezbedile banke, koje bi kreditirale kupce, a krediti bi bili osigurani od strane Agencije za osiguranje stambenih kredita.

Troškovi države za realizaciju ovog projekta sastojali bi se iz dve komponente: vrednosti ustupljenog građevinskog zemljišta i troškova osiguranja stambenih kredita. Ustupljeno građevinsko zemljište predstavlja kapitalni transfer, koji bi snosile lokalne zajednice na čijoj teritoriji bi se gradili stanovi, dok bi troškove osiguranja stambenih kredita snosila Republika. Ekonomska motivacija lokalnih zajednica za ulazak u ovaj projekat je rast zaposlenosti, dohodaka i potrošnje na njihovoj teritoriji u periodu gradnje stanova i ostvarenje budućih poreskih prihoda po osnovu oporezivanja stanova. Projekat bi se pokrenuo u Beogradu i nekoliko većih gradova u Srbiji koji su tokom prethodne decenije ostvarili određeni ekonomski napredak tako da u njima ima dovoljno domaćinstava koja bi mogla da kupe stanove pod navedenim uslovima. S obzirom da bi ceo projekat imao i socijalnu komponentu, postavila bi se određena ograničenja kojima bi se prednost pri kupovini stanova dala porodicama koje nemaju rešeno stambeno pitanje. Za razliku od građevinarstva, gde su podsticaji antirecesioni, podsticaji za poljoprivredu bi bili sistemski, a imali bi za cilj povećanje produktivnosti poljoprivredne proizvodnje, rast izvoza poljoprivrednih proizvoda dr. Podsticaji bi jednim delom bili usmereni ka individualnim poljoprivrednim domaćinstvima i odnosili bi se na edukaciju proizvođača, odobravanje sufinansirajućih subvencija za kupovinu poljoprivredne mehanizacije, nabavku produktivnijih sorti biljaka i rasa životinja, antigradnu zaštitu, navodnjavanje i dr. U svim slučajevima država bi obezbeđivala manji deo sredstava dok bi veći deo sredstava obezbedili poljoprivrednici.

Druga vrsta državnih subvencija bi se odnosila na podržavanje modernog zadrugarstva kakvo postoji u evropskim zemljama. Država bi i u ovom slučaju kroz subvencije učestvovala sa određenim procentom u izgradnje zadružnih objekata kao što su hladnjače, skladišta, moderna mehanizacija i dr.

Osim subvencije država bi primenjivala i druge mere za unapređenje produktivnosti poljoprivredne proizvodnje, od kojih su naročito važni podsticaji za ukrupnjavanje poljoprivrednih poseda. Uvođenje poreza na poljoprivredno zemljišta u 2014. godini je jedna od takvih mera, koja treba da poveća cenu nekorišćena poljoprivrednog zemljišta, i da na taj način podstakne prodaju manjih poseda koji se ne koriste ili se neproduktivno koriste. Za ukrupnjavanje poljoprivrednih poseda, naročito južno od Save i Dunava neophodno je da se reše neregulisani vlasnički odnosi koji sada onemogućavaju kupoprodajne transakcije.

Osim fundamentalnih pitanja koja se pojavljuju uvek kada se primenjuju podsticaji i odobravaju subvencije, a to su pitanja koja se odnose na ekonomsku opravdanost i pravičnost, važno je i pitanje kako bi se obezbedila sredstva za antirecescione i sektorske podsticaje u uslovima kada je potrebno da se rashodi države značajno smanjuju? Pri tome je relevantno da ukupni rashodi države za sve oblike navedenih podsticaja (subvencionisanje kamata na kredite, subvencionisanje stambenih kredita, subvencije za novo zapošljavanje, subvencije za poljoprivredu) ne bi mogli da budu veći od 0,5% BDP, što znači da bi iznosili između 15 i 20 milijardi dinara godišnje. Za 2014 godinu, podsticajna sredstva bi se obezbedila preusmeravanjem sredstava namenjenih garantnom fondu i joint venture fondu. S obzirom na to da je izvesno da će se proces otpuštanja radnika u preduzećima u restrukturiranju produžiti i na narednu godinu deo sredstava koja su namenjena za otpremnine u ovoj godini bi se preusmerio na stimulativne mere.

Da bi se obezbedila fiskalna održivost ukupna podsticajna sredstva za navedena namene ni u budućnosti ne bi prelazila 0,5% BDP, ali bi se njihova struktura tokom vremena značajno menjala. Dok bi subvencije za kamata bio jedan od najvećih podsticaja u ovoj i narednoj godini, ova vrsta podsticaja bi se u potpunosti ukinula kroz 2-3 godine. Takođe subvencije za otvaranje radnih mesta bi se smanjivale tako da se do kraja 2015 godine sasvim ukinu. Subvencije za odobravanje stambenih kredita bi u 2014, godini bilo vrlo niske ali bi verovatno rasle u naredne 2-3 godine da bi nakon toga opadala. Subvencije za unapređenje poljoprivredna proizvodnje bi postepeno rasle i one bi se primenjivale u dužem vremenskom periodu. Sa gašenjem antirecionih mera stvorio bi se prostor za pokretanje subvencija za aktivnosti koje stvaraju pozitivne eksterne efekte kao što su razvijanje i uvođenje inovacija i slično.

Preuzeto iz Kvartalnog monitora Br. 35 • oktobar–decembar 2013

Чланак Milojko Arsić: Šta sve treba da uradi nova Vlada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Globalizacija koja je svetsko tržište učinila “domaćim” bez obzira na “nacionalno poreklo” kompanija, istovremeno je proizvela njihovo sve veće usitnjavanje. Reč je o trendu koji neki ekonomisti nazivaju “preduzetništvom bez zapošljavanja”, a koji se već više od deset godina očituje kroz sve manji broj novoosnovanih MSP i zaposlenih u njima. Naime, prosečno novo preduzeće je 1999. godine imalo 7,7 zaposlenih, a 4,7 u 2011. godini. U Sjedinjenim Državama sve je više preduzeća sa samo jednim zaposlenim, koji uglavnom rade kao konsultanti, a broj firmi bez zaposlenih je u periodu od 2000. do 2010. porastao za 33,8%. U zemljama EU 93% preduzeća ima manje od 10 zaposlenih, a u Japanu udeo radnog stanovništva u preduzetništvu iznosi svega 3,3%, što je među najnižim stopama u industrijalizovanom svetu. Navedeni pokazatelji teško da idu u prilog očekivanjima da MSP budu okosnica za otvaranje oko 600 miliona novih radnih mesta u svetu do 2020. godine, koliko je prema procenama Svetske banke neophodno da bi se održao korak sa rastom stanovništva.

Statistika Eurostata ukazuje na nešto veći optimizam po tom pitanju, budući da prema podacima iz novembra ove godine, firme koje broje od 10 do 249 radnika najviše doprinose stvaranju novih radnih mesta i privrednom rastu. Najveći procenat MSP imaju Nemačka (18%), a slede Rumunija i Luksemburg (13 %), Austrija (12 %), dok ih je najmanje u Češkoj i Slovačkoj (po 4%). U svim državama članicama udeo velikih kompanija je 0,5 % ili čak i manji. U većini država članica MSP zapošljavaju i najveći postotak radnika: u Litvaniji i Letoniji 51%, u Estoniji i Luksemburgu 49%, Italiji 46%, a u Portugalu 42%. Sa druge strane, u Velikoj Britaniji i Francuskoj najviše radnika zaposleno je u velikim kompanijama, i to 46%, odnosno 37%. Prema novembarskim podacima, MSP su imala najveći promet u Luksemburgu, čak 60%, u Letoniji 52 % i Austriji 49%, dok u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Finskoj, pola ili više od pola prometa ostvaruju velike kompanije.

Bez obzira na navedene razlike, preduzetnici u EU su uglavnom saglasni da zajedničko tržište nudi više povoljnosti za velike kompanije, a ono što ih spaja sa preduzetnicima širom sveta je da svi kao najveću prepreku rastu ističu ograničene mogućnosti finansiranja. Taj problem je posebno izražen od izbijanja finansijske krize, pa tako i MSP u većini članica evrozone teško dolaze do kredita jer banke oklevaju sa preuzimanjem novih kreditnih rizika u pokušajima da usklade visinu kapitala i likvidnost sa novim regulatornim zahtevima. Ni privatni ulagači ne iskazuju entuzijazam da uskoče u prazan prostor koji je nastao povlačenjem banaka, pa je finansiranje MSP “postao jedan od ključnih izazova za ekonomiju EU”, zaključuje se u nedavno objavljenoj studiji Udruženja finansijskih tržišta u Evropi (AFME).

Hedž fondovi: spasioci koji dave

“Small first” je nova parola u EU, a pojedine članice su donele i posebne mere za podršku ovom sektoru. Velika Britanija je pokrenula program „Finansiranje za kreditiranje“ kako bi podstakla banke da preduzetnicima ponude jeftine kredite. Posebno aktivna u pomoći MSP je Nemačka, koja je kroz rad KfW prošle godine odobrila čak 73,4 milijarde evra kredita. Evropska investiciona banka (EIB) je obezbedila 13 milijardi evra, čime je ojačana pozicija gotovo 220.000 MSP širom Evrope. Sa budžetom od 1,1 milijarde evra “Program za konkurentnost i inovaciju” (CIP) obezbeđuje garancije preduzetnicima koji nisu imali dovoljno finansijskih sredstava da samostalno apliciraju za kredite EIB, čija je prosečna vrednost iznosila oko 65.000 evra. Evropska komisija je pokrenula i informativnu kampanju za podsticanje MSP da izađu na berzu, ali i investitora da ulažu u ovaj sektor. Komisija je dodatno pokrenula “Program za konkurentnost kompanija i mala i srednja poduzeća” (COSME), vredan 2,3 milijarde evra, koji bi u periodu od 2014.do 2020. trebalo da omogući preduzećima potrebne garancije za zajmove. Pored toga, COSME će stimulisati i finansiranje venture kapitalom, sa posebnim fokusom na MSP u fazi širenja poslovanja.

Sa druge strane okeana, nevoljnost banaka da kreditiraju mala i srednja preduzeća u SAD iskoristili su privatni investicioni i hedž fondovi, koji su u ovom sektoru videli priliku da nadoknade izgubljene prihode u nekim drugim delatnostima. No, reč je o sistemu kreditiranja koji je daleko rigidniji u odnosu na uslove komercijalnih banaka. Neki hedž fondovi poput “D.E. Shaw” i “Oaktree Capital Management” obezbedili su novac za finansiranje MSP tako što su zajmove, uglavnom, osiguravali potraživanjima imovine dužnika. Prema podacima Udruženja privatnih investitora (Commercial Finance Association), prošle godine su zajmovi zasnovani na garancijama kroz imovinu dostigli rekordnu vrednost od 620 milijardi dolara, što je dvostruko više u odnosu na period od pre desetak godina. Nasuprot tome, prema podacima Federal Deposit Insurance, banke su do marta ove godine kreditirale MSP u ukupnom iznosu od 584 milijardi dolara, što je značajan pad u odnosu na 713 milijardi dolara iz 2008. godine. S obzirom da su mnogim kompanijama zadnja slamka spasa privatni investicioni fondovi, ovi često naplaćuju više kamate od proseka koji je donedavno za MSP iznosio 5,2 odsto, a dešava se i da od dužnika zahtevaju da založe stvari koje nisu uobičajene kod bankarskih kredita, poput patenata i tehnologije. Zato ne čudi podatak da su fondovi, koji su ušli u posao sa kreditiranjem MSP, lani u proseku uvećali zaradu za oko 11%.

Mala i srednja preduzeća su tokom finansijske krize ostavljena u ulozi “Pepeljuge” i u Rusiji, sve dok vlasti nedavno nisu shvatile da se loši trendovi u preduzetništvu sve značajnije prenose i na ukupne ekonomske rezultate i državni budžet. Početkom oktobra, ruski premijer Medvedev predložio je dodatne mere podrške za ovaj sektor, među kojima su proširenje beneficija za plaćanje premija osiguranja za preduzeća, kao oslobađanje od poreza novih proizvodnih preduzeća. Naime, prema podacima Sveruske organizacije malog i srednjeg preduzetništva, pre dve godine legalno je radilo oko 75% MSP, ali je zbog povećanja cene osiguranja sa 375 na 837 evra godišnje, zatvoreno pola miliona manjih firmi, a mnoge su prešle u sivu zonu.

U veći podsticaj preduzetništvu organizovanije su se uključile i vlade dvadeset najrazvijenijih zemalja sveta (G20), koje su sredinom prošle godine osnovale “SME finance forum”, čiji su glavni zadaci da se sačine zajednički mehanizmi finansiranja, uskladi prikupljanje kreditnih podataka i infrastruktura finansijskog tržišta, posebno informacije o kreditima. IFC je sa svoje strane omogućila kredite velikoj mreži finansijskih posrednika na tržištima u razvoju, koji su 2011. godine kreditirali 23 miliona mikro i MSP, što je omogućilo zapošljavanje 100 miliona ljudi. Zanimljivo je da je kroz ovaj program najveći broj novih radnih mesta otvoren u distibutivnim delovima kompanija. Na primer, kredit koji je IFC odobrila jednoj cementari u Indiji za zapošljavanje novih radnika, omogućio joj je da na svako novootvoreno radno mesto u proizvodnji, otvori više od 20 novih radnih mesta u svojim lancima za distribuciju.

Da li je na pomolu investiciona revolucija?

Ono što međutim i zbunjujuje i zabrinjava jesu rezultati studije IFC, prema kojoj više od trećine ispitanih poslodavaca širom sveta tvrdi da ne mogu da nađu odgovarajuće kadrove, uprkos tome što se broj radno sposobnih svake godine uvećava za 45 miliona ljudi. I druge studije potvrđuju da je došlo do promena u načinu zapošljavanja, koji problem otvaranja novih radnih mesta činiji još složenijim, a čije uzroke ekonomisti još nisu u stanju da objasne u potpunosti. Na primer, prema jednoj od studija Kaufman fondacije, od 1977. do 2005. godine američka mala i srednja preduzeća su u proseku otvarala oko tri miliona novih radnih mesta godišnje, dok su velike kompanije svake godine zatvarale oko milion radnih mesta. Novije istraživanje, koje su radili stručnjaci sa Jejla u SAD, Francuskoj i Danskoj, pokazuje da u vreme visoke nezaposlenosti nova radna mesta stvaraju start up firme, a u vreme blagostanja velike kompanije. Međutim, primetan je trend da i velike kompanije kontinuirano zapošljavaju sve manje radnika, čak i u periodima kada ostvaruju značajniji poslovni rast. Istovremeno, za ulagače su već duži period, čak i u vremenu krize, sve privlačnije inovacione tehnološke kompanije, posebno one koje se bave informacionim tehnologijama, biotehnologijom i zaštitom životne sredine, pri čemu je najveći broj kompanija osnovan u oblasti internet tehnologija, jer zahtevaju minimalna početna ulaganja i mali broj radnika.

To, međutim, ne zaustavlja porast nezposlenosti među mladima, za koje je prema oceni IFC rizik da neće naći posao gotovo tri puta veći u odnosu na ostale starosne populacije. Zato je kao jedan od mehanizama da se intenzivnije pokrene preduzetništvo, pre svega među mladima i radi upošljavanja mladih, osmišljen novi sistem finasiranja mikro, malih i srednjih preduzeća, nazvan „crowdfund investing“ (grupno investiranje). Ovaj sistem će u Sjedinjenim Državama zvanično postati nova investiciona industrija od 1. januara 2014. godine, a pojedini analitičari ga već sada opisuju kao najveću reformu investicionog poslovanja od Velike depresije 30-tih godina prošlog veka. Pošto FCC da zeleno svetlo, a to se očekuje do kraja ove godine, u SAD će se pokrenuti platforme za grupno ulaganje koje će konkurisati bankama, uspostaviti berze za MSP, a postojeće mreže poslovnih anđela moći će efikasnije da ulažu i savetuju druge ulagače.

Regulativa, naime, propisuje da ulagači koji na ovaj način kupe akcije moraju da ih drže u svom vlasništvu najmanje 12 meseci. Berze koje će se uspostaviti zamišljene su kao sekundarna tržišta za obveznice. To će stvoriti potpuno novu industriju na koju će se nasloniti postojeće, jer će malim i srednjim preduzetnicima biti neophodni revizori, promoteri, pravni savetnici i drugi. Deo onoga što tek sledi već je vidljiv u Velikoj Britaniji, gdje je U.K.’s Financial Services Authority u februaru dozvolio rad Crowdcubu, platformi koji malim i srednjim preduzetnicima, a posebno start up firmama dopušta da, kao na berzi, prodaju akcije u zamenu za početni kapital. SAD su otišle korak dalje i sačinile celokupnu regulativu, koja uključuje i prateće industrije za ovaj novi oblik finansiranja, a savete traže Meksiko, Izrael, Australija i Južna Koreja. Svetska banka je već uzela konsultante za grupno investiranje, a Italija očekuje da će ovaj model uvesti možda i pre Amerikanaca. U SAD procenjuju da će, zahvaljujući “grupnom finansiranju”, od kojeg se očekuje da na osmišljeniji način usmeri kapital – kojeg ima i u krizi – prema MSP, u narednih pet godina biti otvoreno oko milion ipo novih radnih mesta.

Vladimir Adonov
Biznis & finansije 102/103

Чланак MSP i globalizacija: Što veće tržište, to manje firme се појављује прво на Biznis i Finansije.

U cilju harmonizacije pravnog sistema Srbije sa važećim aktima Evropske Unije, a posebno sa Direktivom 2009/28/EC (koja obavezuje članice Evropske Unije da do 2020. godine obezbede najmanje 20% ukupne finalne potrošnje iz obnovljivih izvora energije (OIE), Srbija je poslednjih godina usvojila niz propisa koji regulišu ovu oblast. S tim u vezi, usvojen je Zakon o energetici (Sl. glasnik RS, br. 57/2011, 80/2011) koji prepoznaje značaj obnovljivih izvora energije i definiše energetsku politiku Srbije u smislu stvaranja ekonomskih, privrednih i finansijskih uslova za proizvodnju energije iz OIE i kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije, kao i sledeće četiri uredbe:

• Uredba o uslovima i postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije (Sl. glasnik RS, br. 8/2013),
• Uredba o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije (Sl. glasnik RS, br. 8/2013),
• Uredba o načinu obračuna i načinu raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije (Sl. glasnik RS, br. 8/2013),
• Uredba o visini posebne naknade za podsticaj u 2013. godini (Sl. glasnik RS, br. 8/2013).

Podsticaji za korišćenje OIE u Srbiji

Podsticajne mere za korišćenje obnovljivih izvora za proizvodnju električne energije, u smislu Zakona o energetici, obuhvataju obavezu otkupa električne energije od povlašćenog proizvođača, cene po kojima se ta energija otkupljuje (tzv. fid-in tarife) i period važenja obaveze otkupa električne energije i preuzimanje balansne odgovornosti.

Mere podsticaja utvrđene Zakonom o energetici su dalje definisane donošenjem Uredbe o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije, koja pored fid-in tarifa  propisuje sledeće mere podsticaja:

1        Podsticajni period od 12 godina za sve elektrane povlašćenih proizvođača koje su puštene u pogon manje od 12 meseci pre potpisivanja ugovora o otkupu ukupnog iznosa proizvedene električne energije sa javnim snabdevačem, odnosno podsticajni period od 12 godina umanjen za razliku između godine zaključenja ugovora i godine puštanja u pogon za sve druge elektrane povlašćenih proizvođača,

2        Pravo povlašćenog proizvođača koji je prethodno stekao privremeni status povlašćenog proizvođača da prodaje javnom snabdevaču ukupni iznos proizvedene električne energije tokom podsticajnog perioda po podsticajnoj ceni koja je važila u trenutku sticanja privremenog statusa povlašćenog proizvođača,

3        Iznos proizvedene električne energije tokom podsticajnog perioda po fid-in tarifi koja je važila u trenutku sticanja privremenog statusa povlašćenog proizvođača,

4        Preuzimanje balansne odgovornosti i troškova balansiranja povlašćenog proizvođača tokom podsticajnog perioda od strane javnog snabdevača,

5        Besplatno mesečno obaveštavanje povlašćenog proizvođača i javnog snabdevača o očitanoj proizvodnji električne energije u objektu povlašćenog proizvođača od strane nadležnog operatora sistema tokom podsticajnog perioda,

6        Pravo povlašćenog proizvođača da nakon isteka podsticajnog perioda sa javnim snabdevačem zaključi ugovor o otkupu ukupnog iznosa proizvedene električne energije po tržišnim uslovima na organizovanom tržištu električne energije u Srbiji.

Fid-in tarife su u Srbiji garantovane od strane Vlade Srbije energetskim subjektima sa statusom povlašćenog proizvođača.

S tim u vezi, povlašćeni status mogu dobiti proizvođači u:

1        Hidroelektranama – pojedinačne snage do 30 MW,

2        Elektranama na biomasu, biogas, biogas životinjskog porekla, deponijski i kanalizacijski gas – bez ograničenja instalisane energije,

3        Elektranama na vetar – ukupne snage 500 MW (300 MW do početka 2016. godine),

4        Solarnim elektranama – ukupne snage 10 MW, od čega 2 MW na objektima pojedinačne snage do 30 kW, 2 MW na objektima pojedinačne snage 30 do 500 kW i 6 MW na zemlji,

5        Elektranama za kogeneraciju na prirodni gas – pojedinačne snage do 10 MW sa minimalnim godišnjim stepenom korisnosti od 85%,

6        Elektranama za kogeneraciju na ugalj – pojedinačne snage do 10 MW sa minimalnim stepenom korisnosti definisanim članom 3. Uredbe o uslovima i postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije.

Visina fid-in tarife zavisi od vrste instalisane snage elektrane za koju je lice steklo status povlašćenog proizvođača i usklađuje se godišnje sa iznosom inflacije u evro zoni (u slučaju prirodnog gasa indeksacija se vrši u skladu sa promenom cene gasa).

Počevši od 01.01.2014. godine u Srbiji su na snazi sledeće fid-in tarife propisane Uredbom o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije:

• Nove hidroelektrane (7,38-12,40 c€/kWh),
• Postojeće hidroelektrane (5,90 c€/kWh),
• Elektrane na biomasu (8,22-13,26 c€/kWh),
• Elektrane na biogas (12,31-15,66 c€/kWh),
• Biogas životinjskog porekla (12,31 c€/kWh),
• Deponijski gas i gas iz postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda (6,91 c€/kWh),
• Vetroelektrane (9,20 c€/kWh),
• Solarne elektrane na objektu (20,66 c€/kWh),
• Solarne elektrane na tlu (16,25 c€/kWh),
• Geotermalne elektrane (6,92-9,67 c€/kWh),
• Elektrane koje koriste otpad (8,57 c€/kWh),
• Elektrane sa kombinovanom proizvodnjom na ugalj (8,04 c€/kWh),
• Elektrane sa kombinovanom proizvodnjom na prirodni gas (8,89 c€/kWh).

U pogledu novih zakonskih rešenja, važno je napomenuti da Uredba o načinu obračuna i načinu raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije propisuje način obračuna, način naplate, odnosno plaćanja i prikupljanja sredstava po osnovu naknade, kao i način raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije.

Naime, pomenuta uredba propisuje da se ukupni iznos naknade za podsticaj, koju plaća krajnji potrošač, obračunava tako što se visina naknade, koja se svake godine utvrđuje posebnim aktom Vlade, množi sa količinom izmerene potrošnje aktivne električne energije potrošača u obračunskom periodu izražene u kWh.

Visina posebne naknade za podsticaj u 2013. godini iznosi 0.044 din/kWh i plaćaju je krajnji kupci uz račun za pristup prenosnom, odnosno distributivnom sistemu.

Iako fid-in tarife predstavljaju najčešće korišćenu meru podsticaja na nivou Evrope, radi celovitijeg prikaza, u nastavku navodimo poređenje fid-in tarifa sa drugim merama podsticaja kao i pregled podsticajnih mera u pojedinim evropskim zemljama.

Podsticaji za korišćenje OIE u zemljama Evrope

Pored fid-in tarifa na globalnom nivou zastupljene su i sledeće mere podsticaja:

• Količinske obaveze (engl. quota obligation) – vlada određuje optimalno učešće OIE u ukupnoj proizvodnji i utvrđuje obavezu potrošačima, proizvođačima i prodavcima da je ostvare,
• Investicioni stimulansi – u zavisnosti od tehnologija koje se koriste, investitori dobijaju određene subvencije koje se određuju u procentu od ukupnih troškova. U najvećem broju zemalja ova podsticajna mera se koristi kao dodatni instrument podsticaja,
• Poreski krediti – vlada utiče na smanjenje ukupnih troškova projekata OIE putem smanjenja poreskog opterećenja,
• Javne nabavke – vlada raspisuje tender za dostavljanje ponuda za izgradnju pojedinih kapaciteta OIE.

Iako fid-in tarife imaju određenih prednosti u odnosu na pojedine napred navedene podsticajne mere (pospešivanje investicija u energiju vetra, sunca i biomase, transparentnost, stvaranje izvesnosti u pogledu podrške države i sl.) iste karakterišu i sledeći ključni nedostaci:

• Najjeftinije tehnologije ne predstavljaju uvek najbolje rešenje,
• Kompleksnost u primeni.

S druge strane, količinske obaveze, investicioni stimulansi, poreski krediti i javne nabavke imaju niz svojih prednosti:

• Količinske obaveze su bazirane na tržišnim principima i vode konkurenciji i snižavanju cena,
• Investicioni stimulansi i poreski krediti su jednostavni za razumevanje, transparentni i pružaju potrošačima jasnu sliku o vrednosti OIE,
• Javne nabavke stvaraju konkurenciju i niže troškove proizvodnje i pružaju izvesnost investitorima na način na koji to čine fid-in tarife.

Imajući u vidu prednosti različitih podsticajnih mera, zemlje Evrope predviđaju širok dijapazon mera podsticaja.

S tim u vezi u nastavku navodimo podsticajne mere koje su u upotrebi u pojedinim evropskim zemljama:

Austrija                   Korišćenje struje iz OIE se uglavnom pospešuje kroz fid-in tarife. Dodatno, korišćenje PV instalacija na zgradama i malim i                                   srednjim hidroelektranama je podržano kroz subvencije.

Bugarska                 Korišćenje struje iz OIE se uglavnom pospešuje kroz fid-in tarife. Dodatno, grejanje i hlađenje korišćenjem OIE se promoviše odobravanjem subvencija od strane Evropskog fonda za regionalni razvoj, zajmova i poreskih olakšica u vidu oslobađanja vlasnika nepokretnosti od plaćanja poreza na imovinu. Najzad, korišćenje OIE u oblasti saobraćaja podstaknuto je određivanjem količinskih obaveza.

Engleska                 Korišćenje struje iz OIE se pospešuje kroz fid-in tarife, količinske obaveze i poreske podsticaje. Grejanje i hlađenje korišćenjem OIE se stimuliše kroz subvencije i određivanje strukture cene. Najzad, korišćenje biogoriva u oblasti saobraćaja podstaknuto je određivanjem količinskih obaveza.

Francuska             Korišćenje struje iz OIE se uglavnom pospešuje kroz fid-in tarife. Dodatno, grejanje korišćenjem OIE se promoviše odobravanjem subvencija, poreskih podsticaja i beskamatnih zajmova. Kada je reč o saobraćaju, stimuliše se korišćenje OIE određivanjem količinskih obaveza a korišćenje biogoriva se podržava kroz mere fiskalne regulative.

Hrvatska              Korišćenje struje iz OIE se uglavnom pospešuje kroz premium tarife, subvencije, davanje zajmova i određivanje količinskih obaveza. Korišćenje OIE u oblasti grejanja nije promovisano od strane države.

Italija                     Korišćenje struje iz OIE se uglavnom pospešuje kroz fid-in tarife, premium tarife i javne nabavke. Poreske stimulacije se takođe pružaju za investicije u postrojenja za proizvodnju električne energije iz OIE, dok se proizvodnja hidroenergije iz OIE stimuliše poreskim podsticajima i određivanjem strukture cene. Najzad, država odobrava zajmove za izgradnju novih postrojenja za proizvodnju OIE.

Mađarska            Korišćenje struje iz OIE se uglavnom pospešuje kroz fid-in tarife. Dodatno, odobravaju se subvencije za pilot projekte u oblasti grejanja i korišćenja električne energije. Konačno, kada je reč o saobraćaju, stimuliše se korišćenje OIE određivanjem količinskih obaveza.

Nemačka             Korišćenje struje iz OIE se pospešuje kroz fid-in tarife. Takođe, država odobrava zajmove sa niskom kamatom za izgradnju novih postrojenja kao i za grejanje korišćenjem OIE. U pogledu korišćenja OIE u saobraćaju, glavni podsticaj predstavljaju količinske obaveze dok se upotreba biogoriva stimuliše kroz fiskalnu regulativu.

 Rumunija         Korišćenje struje iz OIE i korišćenje OIE u oblasti saobraćaja se uglavnom pospešuje određivanjem količinskih obaveza. Pored toga, brojne subvencije podržavaju korišćenje OIE u oblasti grejanja i korišćenja električne energije.

Slovenija           Korišćenje struje iz OIE se uglavnom pospešuje kroz fid-in i premium tarife kao i kroz odobravanje subvencija i zajmova. Kada je reč o OIE u oblasti grejanja, podrška se pruža odobravanjem zajmova i subvencija, dok se korišćenje OIE u saobraćaju promoviše određivanjem količinskih obaveza.

Srbija je donošenjem novih zakonskih i podzakonskih akata u oblasti energetike napravila značajan iskorak u pogledu približavanja zakonodavstva normama Evropske Unije, ali je i dalje prisutan visok nivo zavisnosti Srbije od uvoza energenata kao i neracionalno i neplansko korišćenje svih prirodnih resursa i vidova energije.Raznolikost mera podsticaja govori u prilog činjenici o motivisanosti zemalja Evrope da u bliskoj budućnosti obezbede konkurentnost OIE i na taj način podstaknu energetsku efikasnost i obim korišćenja OIE.

Posledično, mišljenja smo da je potrebno preduzeti korake u cilju (1) identifikacije svih raspoloživih OIE od strane organa lokalne samouprave i (2) informisanja investitora i lokalnih vlasti o važnosti korišćenja OIE i mogućnostima za korišćenje razvojnih programa i podsticajnih mera.

 Ovaj tekst j deo specijalne publikacije Energetika: kako privući ulaganja

Чланак Regulatorni okvir za korišćenje obnovljivih izvora energije u Srbiji: Sve nijanse zelenog се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sektor telekomunikacija i u protekloj godini je opravdao epitet stabilnog dela domaće ekonomije – uprkos nastavku kriznih okolnosti ostvario je prihod od 1,54 milijarde evra, a njegovo učešće u bruto domaćem proizvodu (BDP) je značajnih 5,5 procenata. Prema podacima Republičke agencije za elektronske komunikacije (Ratel), najveće učešće u ukupnim prihodima imale su mobilna telefonija sa 55,2 odsto i fiksna sa 24,3 odsto, dok su internet usluge i distribucija medijskih sadržaja doprinele ukupnoj realizaciji sa 9,6 odsto odnosno 7,1 odsto.

Prihod tri kompanije koje potrošačima nude usluge mobilne telefonije bio je 850 miliona evra, a broj aktivnih pretplatnika na kraju godine 9,1 milion. I u protekloj godini nastavljen je relativno intenzivan investicioni ciklus u ovom segmentu telekomunikacija pa je investirano 112,3 miliona evra. Kada je u pitanju ponašanje korisnika, nastavljen je trend rasta postpejd pretplatnika te ih sada ima 3,73 miliona (skok od 11 odsto), dok je broj pripejd korisnika opao za 21 odsto, na 5,4 miliona.

Fiksna telefonija je na kraju prošle godine imala skoro tri miliona korisnika što predstavlja neznatno smanjenje, dok je ukupan prihod bio 373 miliona evra uz znatan pad investicija koje su iznosile skromnih 51,6 miliona evra. Ovaj sektor telekomunikacija beleži značajnu stagnaciju, a pobošljanju situacije nije doprinelo ni okončanje monopola Telekoma i izdavanje nekoliko licenci za nove učesnike na tržištu.

Samo Vip u minusu

Kada je u pitanju finansijski učinak telekomunikacionih operatera, on je prošao u znaku stagnacije državne telekomunikacione kompanije dok su Telenor i Vip nastavili rast poslovanja, premda austrijska podružnica i dalje posluje s gubitkom s obzirom na visoku cenu „greenfield” pozicioniranja na tržištu.

Vip je lane povećao broj korisnika za 13,2 odsto na 1,8 miliona što je rezultiralo dvocifrenom stopom rasta prihoda koji su lani dostigli 19,4 milijarde dinara. Ipak, visoko finansijsko opreterećenje kompanije usled inicijalnih troškova ulaska na tržište i velikih ulaganja još uvek vlasnicima ne donosi profit (lane je ostvaren gubitak od 8,3 milijarde dinara). Međutim, tržišni udeo Vip-a rapidno raste (17,6 odsto na kraju godine) te stoga nije daleko dan kada će ova penetracija na tržištu početi vlasnicima da donosi pozitivan prinos.

Prošlom godinom verovatno najzadovoljniji mogu biti akcionari Telenora koji je imao najbolji finansijski rezultat otkada posluje u Srbiji. Uz to, najavio je i širenje modela poslovanja na ovdašnjem tržištu ulaskom u sektor bankarstva. Telenor je broj pretplatnika povećao za dva odsto na 3,2 miliona na kraju godine, a prihod je porastao skoro devet procenata na 41,2 milijarde dinara. Neto dobitak kompanije iznosio je 10,6 milijardi dinara, dok visok nivo efikasnosti kompanije pokazuju zavidni nivoi EBITDA i neto profitne margine.

Poslovni rezultati telekomunikacionih kompanija u 2012 (u 000 din)

*nekonsolidovani rezultati (fiksna i mobilna telefonija)

Finansijska godina za državnu telekomunikacionu kompaniju, Telekom Srbija, prošla je u znaku velikog finansijskog opterećenja usled kupovine 20 odsto sopstvenih akcija koje su bile u vlasničku manjinskog akcionara, grčkog OTE-a. Ova investicija, koja je usled kolapsa državnog budžeta spuštena na nivo same kompanije, dvostruko je opteretila poslovanje u prošloj godini. Najpre, novo veliko zaduženje u situaciji slabljenja kursa dinara donelo je visoke finansijske rashode, a takođe je značajno smanjen kapacitet kompanije u oblasti investiranja i razvoja.

Nekonsolidovani poslovni prihod Telekoma je u 2012. bio 88,5 milijardi dinara što je neznatno nominalno povećanje u odnosu na godinu dana ranije, a sličan trend zabeležio je i poslovni dobitak koji je dostigao 19,8 milijardi dinara. Ipak, krajnji rezultat je bio skoro duplo slabiji u odnosu na 2011. usled kreditne izloženosti kompanije pa je neto dobit iznosila 11,3 milijarde dinara.

Telekom Srbije još uvek nije objavio konsolidovani finansijski izveštaj, koji će svakako biti izdašniji pre svega usled odličnog poslovanja Telekoma Srpske, koji je i prošle godine zabeležio rast ostvarivši dobit od 56,7 miliona evra.

Privatizacija ili stagnacija

I dok ostali učesnici na tržištu mobilne telefonije pokazuju iz godine u godinu znake povišene ekspanzije, Telekom Srbija postepeno gubi trku u tržišnoj utakmici. Često zbog opterećenja puke administrativne prirode kao što je raspisivanje i odugovlačenje neuspešnog tendera za prodaju kompanije, ali još više usled državnih (partijskih) pritisaka kao što je prošlogodišnja kupovina sopstvenih akcija, gomilanje zaposlenih ili, pak, skupo preuzimanje Telekoma Srpske. Ako se ovome dodaju i hronične boljke neefikasnosti ovdašnjih državnih preduzeća, onda lagano kaskanje za konkurencijom teško može predstavljati bilo kakvo iznenađenje.

I dok su manjkavosti ovakvog modela poslovanja više nego očite i poznate, predstavnici države kao najvećeg vlasnika ovo pitanje tretiraju isključivo sa aspekta eventualne potrebe za popunjavanjem budžetskih rupa. Tako je pre dve godine okončan tenderski ciklus u kojem je prethodna vlada neuspešno prodavala 51 odsto kompanije za minimum 1,4 milijarde evra, a sve u cilju sklapanja finansijske konstrukcije pred nadolazeće izbore. Aktuelna vlada gotovo da je prepisala ovaj model ponašanja. Jedina razlika je u tome što bi sadašnja administracija prodala svih sto odsto akcija (premda država s njima ne raspolaže), dok je željena cena najmanje 2,5 milijardi evra.

I tu se završavaju svi napori državnih zvaničnika u vezi sa brigom oko imovine kojom upravljaju, ako se prenebregne traktat o departizaciji koji je trajao koliko dok su i glasačke kutije bile zapečaćene.

A prostora za unapređenje upravljanja ovom i sličnim kompanijama je na pretek, a sve mere mogle bi se svesti na simuliranje onoga što bi privatni vlasnici radili sa svojom imovinom. To se pre svega odnosi na usvajanje i primenu principa korporativnog upravljanja koji se tiču profesionalizacije menadžmenta, transparentnosti izveštavanja, listiranja kompanije na berzi, poštovanja prava manjinskih akcionara… Primena ovih mera uspostavila bi relativno stabilan sistem kontrole i odgovornosti koji je veoma teško sresti čak i u najuspešnijim državnim preduzećima.

Ono što je, pak, izvesno da neće biti promenjeno to je potpuno iskorenjivanje partijskih uticaja, te je krajnja privatizacija neminovnost ovakvih kompanija koje uveliko posluju na otvorenom tržištu. Strateško partnerstvo opet ne mora da znači prodaju potpunog vlasničkog udela države, štaviše, model ostvaren u privatizaciji Naftne industrije Srbije mogao bi biti dobra ideja vodilja i u nekim drugim oblastima.

Građani još uvek bez akcija

Nenad Gujaničić B&F 97

Чланак Telekom Srbija: Privatizacija ili stagnacija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najnovija studija MMF o povezanosti nacionalnih kulturnih vrednosti i sklonosti ka preduzimanju rizičnih poslovnih odluka jedna od mnogih koje pokazuju da skup vrednosti u društvu ima itekako veze sa gotovo svakim aspektom poslovanja. Prethodne studije, da navedemo samo neke od njih, proučavale su uticaj nacionalne kulture na prava kreditora i zaštitu investitora, sudsku efikasnost, korporativno upravljanje, mehanizme zaštite protiv bankrota i nesolventnosti, i nivoe transparentnosti poslovanja i korupcije. Prostije rečeno, ovakvi uvidi objašnjavaju zašto čak i prepisani nemački zakon u nekoj drugoj zemlji ne funkcioniše kao “nemački sat”, već pridobija boju podneblja u kom se primenjuje.

Ovo najnovije istraživanje koje je obuhvatilo 50.000 preduzeća iz 400 različitih industrijskih grana u 51 državi pokazuje da kulturni obrasci direktno utiču na sklonost ka preduzimanju rizika, a ne samo indirektno kroz pravni sistem i regulatorne obrasce. Sklonost ka preuzimanju rizika veća je u društvima koja se odlikuju većom poslovnom sigurnošću, malom tolerancijom prema hijerarhijskim odnosima i u društvima koja daju prednost individualizmu nad kolektivizmom. U zemljama u kojima je ukupan zakonodavni okvir snažniji, ta sklonost ka preuzimanju rizika je i veća. Uz to, kompanije u zemljama koje se odlikuju visokom averzijom prema neizvesnosti i malim stepenom individualizma, i firme su znatno opreznije i stegnutije u donošenju rizičnih odluka. To ustezanje posebno je vidljivo kad su u pitanju sektori koji su i po svojoj prirodi manje transparentni poput IT, finansija, eksploatacije nafte i vađenja ruda. Kad posluju u inostranstvu firme sa sobom nose svoje navike, način razmišljanja i vrednosti, i drže ga se uprkos lokalnim varijetetima sa kojima se susreću na svakom novom terenu.

Rezultati ove studije važni su i sa teorijskog a i s praktičnog stanovišta. Prvo, oni podupiru zaključak da ista institucionalna pravila daju različite rezultate u kulturno različitim sredinama. Drugo, oni sugerišu da onaj ko piše zakon treba da ima u vidu da će kulturne navike u velikoj meri odrediti načine na koji se on (ne) primenjuje, i treće: sve pobrojano treba posebno imati u vidu kad se kroje propisi vezani za sektore gde je poslovanje manje transparentno.

Neizvesnost i uspeh

Dimenzije kulture uvrštene u ovu analizu izvučene su iz obimnog istraživanja holandskog sociologa Gerta Hofštedea i njegovog upitnika o organizacionoj i nacionalnoj kulturi, sprovedenog među 117.000 radnika kompanije IBM u 66 različitih zemalja između 1967. i 1973. godine. Hofštede je ustanovio četiri kategorije razlikovanja po kulturnim obrascima. To su tolerancija neizvesnosti, stepen grupne integracije, nemobilnost između društvenih klasa i podela uloga po polovima. Tokom narednih decenija rezultati su dodatno validirani kroz nova ispitivanja i na još većem uzorku.

Prvi istraženi indeks (UAI) izračunava toleranciju neizvesnosti ili nestrukturisane situacije. Prema Hofštedeu, ljudi iz kultura koje izbegavaju nesigurnost teže postojanju reda i hijerarhije u njihovim organizacijama i ličnim odnosima. Ekonomije u razvoju obično pokazuju veću averziju prema nesigurnosti i „iskoraku u nepoznato”. Poređenje indeksa UAI u uzorku studije MMF ovo i dokazuje, jer je on veći u zemljama koje beleže manji prihod po glavi stanovnika. Stoga se može reći da je komponenta rizika nerazdvojiva od ekonomskog rasta, odnosno, da što je manji otpor prema preduzimanju rizika u nekoj zemlji, tim će ona više težiti pokretanju većeg broja poslova, a samim tim imati i bolje rezultate.

Druga upotrebljena dimenzija opisuje individualizam (IDV), tj. stepen integrisanja pojedinaca u grupu. IDV je značajno veći u razvijenim zemljama – prosečan IDV je za 27 procentnih poena veći nego u zemljama u razvoju. S druge strane, kreatori studije smatraju da je kolektivizam koristan pa čak i neophodan u početnim fazama razvoja ali da kasnije postaje veliki teret zato što postaje nekakva vrsta „odbrambenog zida” od potencijalnih rizika. Takođe, kolektivizam u sebi nosi i potencijal za razvoj sistemske korupcije. Prema postavljenoj hipotezi autora studije, individualizam u poslovnom upravljanju jeste najsnažniji faktor preduzimanja rizika.

Kada je u pitanju klasna podela, indeks PDI pokazuje u kojoj meri članovi društva koji su niži po hijerarhiji ocenjuju da je moć (ne)ispravno podeljena. Veći indeks određuje ona društva čija elita poseduje autoritarne stavove češće bazirane na tradicionalnim nego na sekularnim vrednostima. Zemlje sa manjim prihodom po pravilu imaju mnogo veći PDI nego razvijene države, a to znači i da je distanca između klasa u njima mnogo veća, pa zaključujemo da samo uspon srednje klase garantuje ekonomski napredak neke zemlje.

Na kraju, podela uloga po polovima nije pokazala ekonomsku prevagu u korist „muškog” (odnosi između polova su jasno podeljeni: stavovi muškarca imaju prevagu i oni su fokusirani na zaradu; žene su povučene i brinu u kvalitetu života) ili „femininog” društva (onog u kome se uloge preklapaju).

Tehnološki razvoj i rizik

Velika razlika u vrednosti i prinosu obveznica govore u prilog tome da su najveći rizici ali i moguća očekivana dobit skoncentrisani u industriji finansija, osiguranja, informatičkih tehnologija kao i naftnoj, gasnoj i rudarskoj industriji. U prvoj grupi, rizici proizlaze iz činjenice da su određeni ulozi, zajmovi i aktiva veoma komplikovani za praćenje i adekvatno procenjivanje što se može videti i posmatranjem rada najvećih rejting agencija, kao što su Moody’s ili Standard&Poor’s. Kod ovih, čija osnovna delatnost podrazumeva eksploataciju energenata i iskopavanje ruda, glavni problem predstavlja nepoznanica o realnoj količini njihovih rezervi. De Nikolo i njegov tim su u jednoj prethodnoj studiji 2010. godine utvrdili vezu između monetarne politike i preduzimanja rizika, u zavisnosti od nivoa kapitalizacije neke kompanije. Prema njima, dobro kapitalizovane firme ponašaće se riskantnije u okruženju gde je monetarna stega slabije izražena, i obrnuto.

U današnje vreme ubrzanog naučnog napretka često se može čuti o nemerljivom doprinosu istraživanja i razvoja na ekspanziju poslovanja. Međutim, ulaganje u tehnološki razvoj može biti i mač sa dve oštrice jer je njegov uspeh nesiguran (angažovanje prave tehnologije, brzina usvajanja, koraci koje preduzima konkurencija), troškovi su najčešće veliki a potrebno je i dosta vremena za kompletnu implementaciju i povraćaj uloženih sredstava. To, naravno, ne znači da ne treba ulagati u naučni razvoj, ali takav višestruko naplativi rizik sebi mogu da dozvole samo velika i dobro kapitalizovana preduzeća. Prikupljeni podaci sugerišu da uticaj formalnih institucija kao što su zaštita prava akcionara i zajmodavaca rastu sa većim neformalnim društvenim vrednostima, kao što je individualizam. Ova zakonitost je primenjiva isključivo u domaćim kompanijama, dok je u slučaju njihovog ponašanja na stranim tržištima pre svega presudan kulturni milje iz koga one potiču, navode autori istraživanja.

Priredio: M. Miladinović  BIZNIS TOP 2011/2012

Чланак Nacionalne kulturne vrednosti i sklonost ka poslovnom riziku:Jednom meri, triput seci се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pozivajući se na rezultate Ankete u kojoj je učestvovalo 1.330 generalnih direktora i rukovodilaca iz čitavog sveta, kao i na zapažanja 42 predstavnika vlade različitih zemalja i direktora državnih preduzeća, Centar za istraživanje javnog sektora kompanije PwC objavio je izveštaj pod nazivom Država i generalni direktori privrednih društava u svetu: Novi ugovor između privrede i države.
“Poruka vladama zemalja i institucijama javnog sektora je jasna: država i institucije javnog sektora treba da pomognu u rešavanju pitanja neizvesnosti, pitanja oporavka privrede i pitanja saradnje sa privredom. Vreme je da privreda i država zaključe novi ugovor, potrebno je da institucije javnog sektora i rukovodioci promene način razmišljanja i da umesto kohabitacije otpočnu međusobnu saradnju,” kaže Jan Sturson (Jan Sturesson), PwC Lider u Odeljenju za usluge vladinim institucijama i javnom sektoru.

Anketa otkriva da se privrede zemalja suočavaju sa nestabilnim i promenljivim uslovima poslovanja, te da se ovakva situacija odražava na očuvanje kratkoročnog i dugoročnog osećanja poverenja u društvu. Više od polovine ispitanika (52%) veruje da je svetska privreda u stagnaciji i da je došlo do još većeg pada kratkoročnog osećanja poverenja u društvu.

Okruženje u kome danas živimo karakterišu: globalna nestabilnost – na koju dodatno utiču čitav spektar štetnih događaja, od elementarnih nepogoda do socijalnih nemira, i pomeranje težišta moći sa „starog sveta“ na privrede u razvoju; kao i štednja u čitavom svetu – mnoge razvijene privrede suočavaju se sa ograničenom potražnjom javnog i privatnog sektora koja se reflektuje na potražnju robe i usluga od strane privreda u razvoju.

Privredu posebno zabrinjava sadejstvo ekonomskih i političkih opasnosti i rizika poslovanja:

• Nestabilnost i neizvesnost koje utiču na rast privrede i fiskalni deficit/dug države glavni su predmet zabrinutosti generalnih direktora, učesnika ankete u Severnoj Americi, Evropi i zemljama azijsko-pacifičkog regiona. U SAD, na primer, iznenađujućih 93 %, ispitanika izrazilo je zabrinutost u pogledu načina na koji će vlada odgovoriti na pitanje fiskalnog deficita i duga države.

• Na tržištima u razvoju (gde je u društvu prisutan viši stepen poverenja, i to naročito u zemljama Latinske Amerike i Bliskog istoka) teškoće se u većoj meri odnose na nedostatak adekvatno obučene radne snage i postojanje prekomernih tržišnih propisa (72% ispitanika u zemljama Latinske Amerike). Osim pomenutog, više od 50% ispitanika u zemljama Latinske Amerike i Afrike izražava zabrinutost zbog nedostatka infrastrukture (uključujući nedostatak osnovne infrastrukture koja podrazumeva snabdevanje električnom energijom, snabdevanje vodom i sanitarni sistem).

Pomenute opasnosti u značajnoj meri utiču na rad vlada i organizacija javnog sektora koje su dužne da na ove probleme odgovore kroz:

1. Rešavanje pitanja neizvesnosti. Zabrinutost zbog neizvesnog odnosno nestabilnog privrednog rasta jednako je visoka kao u rezultatima prošlogodišnje Ankete – međutim, zabrinutost zbog fiskalnog deficita je porasla: 71% ispitanika je izjavilo da su donekle ili veoma zabrinuti. „Država i organizacije u javnom sektoru trebalo bi da učestvuju u rešavanju ključnih problema sa kojima se suočavaju u poslovanju i time smanje stepen neizvesnosti koja usporava investicije i otvaranje novih radnih mesta“, kaže Sturson.

U cilju postizanja privrednog rasta, prioriteti u radu svake vlade treba da budu:

• Postizanje stabilnosti finansijskog sektora – posebno kroz rešavanje pitanja deficita/duga javnog sektora, uz istovremen fokus na smanjenje troškova i unapređenje usluga javnog sektora

• Stimulisanje usvajanja ključnih znanja i veština od strane zaposlenih – i to kroz kreativan pristup poslodavaca, kao i uz pomoć njihovih specifičnih programa obuke kadrova

• Izgradnja infrastrukture koja će biti integrisana, koja će koristiti nove tehnologije i koja će moći brzo da se oporavi posle eventualnih elementarnih nepogoda ili drugih katastrofa.
2. Oporavak privrede. Generalni direktori u privatnom sektoru svoju pažnju usmeravaju na tri momenta u cilju rešavanja pitanja neizvesnosti i izgradnje modela organizacije koji će u većoj meri biti otporan na rizike, i to na: pronalaženje povoljnih prilika na tržištu, analizu kupaca i poboljšanje operativne efikasnosti. “Nedostatak novca, uz neizvesnost i nestabilnost u okruženju, takođe ukazuje na potrebu za uspostavljanje veće stabilnosti u javnom sektoru. Verujemo da su podaci do kojih smo došli Anketom jednako važni i za rukovodioce u javnom sektoru, te da im mogu pomoći u postizanju većeg stepena operativne fleksibilnosti unutar organizacije, kao i u ostvarivanju saradnje sa drugim organizacijama unutar sektora,“ kaže Skot Mekintajer (Scott McIntyre), rukovodilac u Odeljenju za usluge vladinim institucijama i javnom sektoru.

Organizacije u javnom sektoru treba da rade na razvoju vlastite sposobnosti predviđanja, kao i na prilagođavanju novim okolnostima i nepredviđenim situacijama, i to kroz:

• Smanjenje broja složenih procedura u organizaciji
• Širenje uvida u potrebe kupaca
• Kreiranje novih modela poslovanja.

Vlade država treba da budu hitrije u rešavanju posledica finansijskih, poslovnih i strateških problema kada ti problemi nastanu.
3. Saradnju sa privredom. Zbog sve većeg učešća države u privatnom sektoru, bilo kroz vlasnički udeo ili donošenje odluka o propisima, generalni direktori počinju drugačije gledaju na ulogu države i njen uticaj na privredu. Država i regulatorna tela su ključne interesne strane: 85% ispitanika je izjavilo da država i regulatorna tela imaju nekakav ili, pak, značajan uticaj na njihovo poslovanje, samo njih 14% kaže da država i regulatorna tela ostvaruju mali ili, pak, ne ostvaruju nikakav uticaj, dok 67% ispitanika kaže da nastoje u manjoj ili većoj meri da ojačaju saradnju sa državom i regulatornim telima.

“Sviđalo se to nama ili ne, međuzavisnost privatnog i javnog sektora danas je veća nego ikada kada je reč o ključnim pitanjima kao što su znanja i veštine zaposlenih ili, pak, zaštita zaposlenih na radu. Međutim, ako želimo da se saradnja privatnog i javnog sektora produbi, i jedna i druga strana treba da promene način razmišljanja i da na svoj odnos ne gledaju više kao na kohabitaciju već kao na partnerstvo. Potreban nam je novi ugovor između države i privrede radi ostvarivanja stabilnog rasta, “ kaže Mekintajer.
Tri promene treba da se dese u 0dnosu države i privrede, i to:

• Udaljavanje od stava da je sve ’javno dobro, a privatno loše’ i prihvatanje najboljih vrednosti iz oba sistema

• Prelazak sa prinudne saradnje na timski rad

• Odbacivanje stava koji oslikava nepoverenje prema drugoj strani i rezervisanost u pogledu zasluga druge strane

“Rukovodioci u javnom sektoru mogu da doprinesu tako što će pripremiti teren za uspostavljanje dijaloga i preuzeti odgovornost za promene koje će uslediti, kako unutar tako i van organizacije,” zaključuje Sturson.

—————————————————————————————–
U okviru istraživanja Država i generalni direktori privrednih društava u svetu: Novi ugovor između privrede i države obavljena je serija razgovora sa 42 predstavnika vlade različitih zemalja i direktora državnih preduzeća. Dobijeni rezultati upotpunili su rezultate ankete sprovedene među 1.330 generalnih direktora u 68 zemalja u toku poslednjeg kvartala 2012. godine. Ceo izveštaj nalazi se na www.psrc.pwc.com

Чланак PWC: Šta brine svetske menadžere? се појављује прво на Biznis i Finansije.