Home Posle 5 Filmski festival u Sopotu: Ljubav nije ružičasta

Filmski festival u Sopotu: Ljubav nije ružičasta

by bifadmin

Manir ministra kulture i savetnika za kulturu predsednika Republike da neka novija dela srpske kinematografije nazivaju “antisrpskim” jer ne prikazuju srpsku realnost u lepom svetlu ponovo je, na neočekivan način, u prvi plan stavio pitanje: šta je to angažovana umetnost? Upravo završeni 42. filmski festival u Sopotu – koji se proslavio emitovanjem u nekim periodima postojanja bunkerisanih dela „crnog talasa“ – dao je svoj odgovor na to pitanje dodeljujući nagrade filmovima čije su teme dobrota, idealizam i pozitivan uticaj na društvo. Junaci dva nagrađena filma, „Krugova“ i „Falsifikatora“, sopstveni ljudski integritet suprotstavljaju trulom sistemu.

Pobednik „Sofesta“ je film „Krugovi“ Srdana Golubovića, što ne čudi s obzirom na činjenicu da je ovaj film na većini festivala na kojima se takmičio, uključujući i „Sandens“ i „Berlinski festival“, osvajao značajne nagrade. On govori o pozitivnim posledicama herojskog dela vojnika Srđana Aleksića koji je za vreme rata u Bosni izgubio život odbranivši sugrađanina muslimanske veroispovesti. Film stavlja u prvi plan značaj delovanja pojedinca i važnost ljudskog integriteta u vremenima sumnjivih ideologija, pri tom u potpunosti odgovarajući ideji Festivala u Sopotu – koji je i sam od svog osnivanja do danas prošao kroz razne faze procenjivanja – šta je u umetničkom delu patriotsko a šta kvazipatriotsko, šta je slobodarsko a šta humano.

Mišljenja o tome koliko je Sofest uvek bio otvoren i slobodan se, međutim, razlikuju. Festival je nastao pre 42. godine u Sopotu, 17-oj beogradskoj opštini u podnožju Kosmaja, koja zajedno sa okolnim selima broji više od 20.000 stanovnika. Osnovni cilj festivala bio je prvobitno da okupi domaće i strane filmske stvaraoce čiji su filmovi prožeti slobodarskim i humanim porukama, a od 1992. godine, kada je zbog krize prestala kupovina prava na prikazivanje stranih filmova, u takmičarskom delu prikazuje samo domaće radove.

„Na svom početku „Sofest“ je negovao partizansku tradiciju i komunističku doktrinu, ali je postepeno postajao mnogo otvoreniji. U ovoj zemlji u kojoj nema mnogo manifestacija sa dugom tradicijom, ovaj festival sa godinama postaje sve značajniji. Znate, treba jako ljubomorno čuvati stvari a posebno filmske festivale koji imaju prošlost. Znamo da je festival u Novom Sadu zamro, da su Fest i Palićki festival internacionalnog karaktera, i zato je ovaj festival domaćih filmova koji se rukovodi društvenim vrednostima dragocen“, kaže za B&F Goran Marković, naš poznati režiser koji je na „Sofestu“ upravo dobio nagradu za najbolju režiju za film „Falsifikator“. Ovo je film o čoveku koji je na svoj način želeo da popravi svet, a koji je u stvarnom životu zapravo bio otac Tihomira Stanića, glavnog glumca u „Falsifikatoru“. U filmu su, kaže režiser, „spojeni jedan lični pad – odlazak glavnog junaka, velikog idealiste, u zatvor – i pad države“. Naime, glavni junak Markovićevog filma je ljudima bez naknade falsifikovao diplome u želji da budu srećni i zaposleni, i tek kada se suočio sa surovom zatvorskom stvarnošću shvata da je Jugoslavija koju toliko voli i sama falsifikat.

Radosav Stevanović, Sopoćanin koji prati festival od osnivanja i koji je osamdesetih aktivnije učestvovao u njemu (kao selektor, umetnički direktor, potom predsednik organizacionog odbora a jedno vreme i sa mesta predsednika opštine Sopot) slaže se da se festival jedno vreme bavio partizanskim temama ali dodaje da se vrlo brzo situacija promenila: „Na „Sofestu“ su posle nekoliko godina počela da se prikazuju dela režisera poput Andžeja Vajde ali i Živojina Žike Pavlovića, Želimira Žilnika i drugih predvodnika domaćeg „crnog talasa“ čiji su filmovi bili „bunkerisani“, a ponekad čak i ona koja nisu prijala kolektivističkom duhu vremena kao što je film „Krv i pepeo Jasenovca“ Lordana Zafranovića, koji je 1984. odneo glavnu nagradu festivala“. Od stranih filmova bilo je dosta ruskih, kineskih, korejskih i bugarskih, ali trijumfovali su i američki filmovi poput „Voda“ Olivera Stouna, francuski, zapadnonemački, pa i japanski filmovi poput „Virusa“ koji je dobio posebno priznanje za afirmisanje mira u svetu. Na „Sofestu“ su tada nagrade dobijali i slavni glumci poput Iva Montana, Katrin Denev, Entonija Kvina i posebnog gosta ovog festivala, Vitorija Gasmana.

gasman

Vitorio Gasman i Radosav Stevanović (u sredini) 1975. godine

„Uvek je bila prioritetna ideja o ljudskim slobodama, koju organizatori festivala nisu gubili iz vida ni u najtežim vremenima. Bilo je doduše trenutaka kada čak niste mogli ni da birate festivalski program, npr 1993. godine je na celom festivalu prikazan samo jedan film, jer nije bilo drugih. Tada je bilo glavno to što je održan kontinuitet. Danas kada smo ipak u boljoj situaciji treba razmišljati i malo šire – o društveno angažovanim temama. Jer, iako se čini da smo danas slobodniji nego u komunizmu, često smo nesvesni koliko su sve vrste sloboda, i lične i državne i regionalne, svuda u svetu u opasnosti. To je uostalom pokazala i ova poslednja afera sa špijuniranjem građana koju je obelodanio Edvard Snouden. Svet je zapao u neku vrstu krize ideja a tome su donekle doprineli i nedovoljno angažovani filmovi i uopšte kultura. Možda baš filmovi mogu da budu predvodnici duhovnog preporoda koji nam je potreban u svim sferama društva, od ekonomije, preko filozofije, pa čak i do nauke“, kaže Stevanović.

Naš sagovornik tvrdi da je, uprkos nekadašnjem jednopartijskom i današnjem partokratskom sistemu, festival u svim društvenim uslovima uspevao da ostane relativno nezavistan. “Mi smo emitovali filmove koji pre toga nisu puštani, a koji su posle toga stavljani u bunkere. Režisere tih filmova, međutim, krasila je jedna lepa osobina – ovakvo etiketiranje i stigmatizacija nisu ih obeshrabrivale, i oni su nastavljali da snimaju filmove koji su otvoreno govorili o slabostima tadašnjeg društva i sistema“, kaže Stevanović.

Na pitanje koliko filmovi danas mogu da menjaju društvo Goran Marković odgovara: „Moj stav je da filmovi ne mogu ništa konkretno da promene. Nijedan film ne može da uradi ništa dobro, niti bilo šta loše. Nije istina da filmovi sa nasiljem podstiču nasilje, može se reći da ga oni naprotiv iživljavaju u ljudima – kada gledate film prepun nasilja vi kroz njega verovatno iživite sopstvenu agresiju. Takođe, vi ne možete zbog jednog filma postati dobar čovek, ako to niste bili prethodno. Ali, s druge strane, filmovi dosta deluju na emocije i u ljudima izazivaju druge procese koji su jako duboki. Smisao filmske umetnosti je da korespondira sa najdubljim delovima čoveka i da budi u njemu osećanja ili misli koje su uspavane, zataškane ili potisnute“.

Ljude ne spajaju samo betonski mostovi

Sopotski festival je u svojoj istoriji promenio nekoliko finansijera. Od 2007. godine, grad Beograd preuzeo je palicu od opštine Sopot. Nezavisno od toga ko daje novac, opstala je važna pouka – kako se ulaganje u kulturu vraća lokalnoj zajednici. „Sofest je doveo do preporoda jedne male sredine: za preko četiri decenije postojanja on je promenio fizionomiju Sopota, počev od unapređenja infrastrukture, preko uvođenja novih standarda, poboljšanja uslova života pa sve do zadovoljenja nekih kulturnih potreba stanovništva. Pošto su nam dolazili domaći i strani poznati glumci ali i publika iz grada, konstantno smo se trudili da se prikažemo u što boljem svetlu a u razmeni iskustava smo dobili i nove ideje kako to da ostvarimo. Ovaj festival je jednostavno motivisao ljude da stvaraju nove vrednosti“, priča Stevanović.

sofest

Ovaj savremenik Jugoslavije ali i današnje Srbije nas podseća koliko je kultura, koju danas tako olako ćuškamo u stranu, bitna za svako društvo i kao diplomatski kanal. „Na „Sofestu“ su emitovani i filmovi koji dolaze iz zemalja sa kojima smo tada imali zategnute odnose. Kako bi se saradnja sa ovim kinematografijama potom produbljivala, konačno bi posle kulturne dolazilo i do uspostavljanja saradnje na političkom nivou. To se i meni jednom desilo – uoči zahlađenja naših odnosa sa Sovjetskim savezom pozvan sam na neki njihov filmski festival. Svi su mi govorili da je to dobar znak i zaista, šest dana posle mene u Rusiju je stigao i tadašnji predsednik Jugoslavije, Tito. Kultura i sport su u to vreme svojom tihom diplomatijom vrlo često „mirili“ zemlje koje su zahladile odnose. Zato je važno ulagati i u ove mostove“.

broj 98/99, jul/avugst 2013.

Pročitajte i ovo...