„Fond za inovacionu delatnost već 15 godina u Srbiji pomaže razvoj startapova i inovativnih ideja. Poslednjih pet godina to čini i kroz program Katapult, prvi srpski akcelerator za preduzeća koja imaju potencijal da prikupe investicije na tržištu”, rekao je na događaju „EU nedelja mogućnosti“ Dušan Karan, saradnik za akceleraciju preduzeća u Katapultu.

To znači da ovaj program startapovima obezbeđuje savetodavne usluge i do 300.000 evra bespovratnih sredstava u iznosu koji ona mogu da prikupe od investitora. Dakle, ko samostalno prikupi 50.000 evra, može da dobije grant od još 50.000 evra.

Novac za ove svrhe Fond za inovacionu delatnost obezbedio je iz kredita Svetske banke u vrednosti od 15,1 milion evra i iz bespovratne finansijske podrške EU u iznosu od 10 miliona evra. Ove godine je i Srbija iz svog budžeta izdvojila šest miliona evra za taj program.

Koliko joj se to isplatilo najbolje pokazuju podaci da je Katapult do sada podržao 80 startapova, koji su u prvih godinu dana od ulaska u program uspeli da prikupe 30 miliona dolara i postignu tržišnu kapitalizaciju od 332 miliona dolara, kao i pohvale rezultata ovog akceleratora koje je objavio časopis Fajnenšel tajms.

Među prvim startapovima koji su dobili podršku u ovom programu bila je firma NeuroBlast, koja proizvodi uređaj namenjen rehabilitaciji pacijenata sa neurodegenerativnim bolestima kao što su cerebralna paraliza ili multipla skleroza.

Proizvod nastao iz lične potrebe

Marko Grujić, jedan od osnivača firme NeuroBlast, kaže za B&F da je ovaj uređaj osmislio kako bi pomogao svojoj supruzi Mariji koja je 2017. godine, ubrzo posle porođaja, obolela od multiple skleroze. Uvidevši koliko joj vežbe pomažu, počela je da istražuje da li postoji način da ih obavlja kod kuće umesto da stalno odlazi u bolnicu, jer je kontinuitet u vežbanju veoma značajan u tretmanu ove bolesti.

„Pošto sam kao hardverski i softverski inženjer pravio različite uređaje, osmislio sam sprave koje bi mogle pomoći mojoj supruzi tokom vežbanja. Kada smo utvrdili da rade i da zaista pomažu, 2021. smo osnovali NeuroBlast sa planom da ih usavršimo i plasiramo na tržište”, priča Marko Grujić. Uložili su ličnu ušteđevinu u razvoj svog rešenja, ali to nije bilo dovoljno, pa su počeli da konkurišu za različite vidove podrške.

Katapultiranje poslovne ideje

Prva sredstva od 25.000 evra obezbedili su učešćem u programu StarTech, a kasnije još 80.000 evra iz programa Star Venture. Ali, najveću finansijsku podršku dobili su kada su konkurisali za program Katapult – čak 300.000 evra bespovratno – pošto su prethodno sami prikupili toliko od investitora.

„Nije bilo teško kvalifikovati se za ovu pomoć zato što smo imali dobru ideju, umeli smo dobro da je objasnimo, već smo razvili prvu verziju proizvoda koja je funkcionisala, a ja sam imao iskustva u preduzetništvu“, ističe Grujić. On je prethodno razvio startap koji se bavio telemetrijom, odnosno daljinskim praćenjem kako rade frižideri i hladnjaci na terenu. Uveren je da mu je to bio veliki plus i kod investitora i kod Fonda za inovacionu delatnost.

„Svi oni znaju da dobra ideja bez realizacije ne znači mnogo. Da bi došao do realizacije, preduzetnik mora da bude spreman da rešava razne, pa i nepredviđene probleme, kao što su iznenadni nedostatak sredstva, a u poslednje vreme i komponenata. Često mora da menja dizajn svog proizvoda, da rešava teškoće u organizovanju proizvodnje… Iskustvo u preduzetništvu je od velikog značaja u takvim situacijama”, naglašava naš sagovornik.

Ali, i najiskusniji preduzetnici uvek imaju šta da nauče. Grujić kaže da je tokom učešća u programu stekao mnoga korisna znanja i veze sa ljudima koji su mu pomogli svojim savetima. „Pojedinci iz drugih startapova koji su takođe učestvovali u programu Katapult posavetovali su nas kako da prevaziđemo prepreke koje su oni već rešili, što nam je uštedelo novac za angažovanje konsultanata”, navodi jedan od primera.

Grujići su uspeli da razviju sistem za rehabilitaciju koji se sastoji iz hardvera, aplikacije i preko 30 atraktivnih igara koje su napravili stručnjaci NeuroBlasta u saradnji sa lekarima.

Hardver sačinjavaju dva osnovna uređaja. Prvi je senzor koji se pričvršćuje na ruke ili noge korisnika i prati njihovo pomeranje, kako bi se na osnovu analize pokreta prilagodila terapija. Drugi je balans tabla koja pomaže pacijentima da kontrolišu i stabilizuju pokrete. Oni se sklapaju u Kini i potom šalju u Srbiju, a da bi mogli odgovarajuće da se koriste NeuroBlast je napravio aplikaciju i zaposlio stručnjake za interaktivne video-igre koje pacijente na zabavan način podstiču da vežbaju. Sada njihov tim broji 12 članova.

Test humanosti

Kakve rezultate su Grujići postigli do sada? Marko pre svega ističe da je kontinuirano vežbanje pomoglo njegovoj supruzi da značajno uspori razvoj bolesti. Dodaje da je prelistavanjem baze podataka naučnih radova iz medicine PubMed, došao do podatka iz kliničkih studija da deca sa cerebralnom paralizom koja koriste ovakve sisteme za vežbanje beleže napredak od 10 do 30%.

Pošto na razvoj svog proizvoda ne gleda samo kao na poslovni poduhvat, Marko se potrudio da on bude što pristupačniji korisnicima. Za tri godine, koliko je prošlo otkada su izašli iz programa Katapult, razvili su sistem koji je konkurentan na globalnom tržištu, sa cenom od oko 1.600 evra, što je dvadesetak puta jeftinije od sličnih rešenja u svetu.

„Uprkos tome što smo cenu smanjili koliko smo mogli, svestan sam da ona nije pristupačna za naše tržište. Proizvod nije skup za klinike, neke privatne zdravstvene ustanove ga već koriste, ali jeste za obične građane i taj problem smo hteli da rešimo doniranjem“, kaže Grujić.

Međutim, pošto ovaj startap još uvek nije profitabilan, nisu mogli da poklanjaju mnogo svojih uređaja. Zato su pokrenuli akciju u kojoj bi humanitarne fondacije na jedan kupljeni uređaj dobijale besplatno još jedan i potom ih poklanjale Zavodu za cerebralnu paralizu, a ovaj pacijentima kojima su najpotrebniji. Međutim, na Markovo razočarenje, odziv nije bio zadovoljavajući.

Širenje na nova tržišta

NeuroBlast je u međuvremenu počeo da prodaje svoj proizvod i fizičkim licima, a ako sve bude išlo po planu, pre svega na stranim tržištima, Grujić očekuje da će firma početi da ostvaruje prihode dovoljne da poslovanje postane samoodrživo.

„Nemamo velika očekivanja u Srbiji, jer u pitanju je malo tržište, niske kupovne moći. Zato je naš plan od početka bio da ovde poklanjamo svoje uređaje, a da ih prodajemo u inostranstvu. Stoga smo otvorili kompaniju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, gde smo pobedili na konkursu fonda ’Mohamed Bin Rašid’. Međutim, rat u Iranu je odložio naše planove. Takve stvari se dešavaju i tu ne možete ništa“, komentariše Marko, koji je srećom imao i rezervni plan za širenje poslovanja.

NeuroBlast je trenutno u postupku otvaranja firme u američkoj državi Delaver, gde će cena njegovog proizvoda biti prihvatljivija potrošačima, a i lakše se dobijaju dozvole za plasiranje ovakvih uređaja na tržište. Pored toga, firma je dobila i sertifikate za nešto zahtevnije evropsko tržište.

„Nažalost, očekujemo da će interesovanje za naš proizvod rasti. Kažem nažalost, jer se broj obolelih od neurodegenerativnih bolesti brzo povećava. Od 2013. do 2023. broj dijagnoza multiple skleroze je porastao za 25%“, navodi Marko Grujić, jedan od retkih privrednika koji se ne raduje prognozama da će potreba za njegovim proizvodom rapidno rasti u svetu.

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Petar Đorđević

Чланак Uspešna priča iz programa Katapult: Igra za život се појављује прво на Biznis i Finansije.

Oko dva i po miliona građana Srbije koji su vlasnici vozačke dozvole, nose u svom džepu ili novčaniku deo praistorije, a da mnogi toga nisu ni svesni. Domaćim i stranim drumovima, zajedno sa njima putuje još jedan vozač, ali krajnje neobičan, u još čudnijem vozilu. Reč je o Dupljajskim kolicima, koja nam je ostavila drevna civilizacija iz bronzanog doba. Stilizovana verzija vozača i njegovog vozila utisnuta je na srpskoj saobraćajnoj ispravi, a ova prastara figura zvanično je proglašena za nacionalno kulturno dobro krajem prošle godine.

U obrazloženju za ovakvu odluku, između ostalog se navodi da su „Dupljajska kolica jedan od najznačajnijih i najpoznatijih predmeta bronzanog doba na prostoru jugoistočne Evrope. Ovaj kultni predmet, koji se s pravom smatra remek-delom praistorijske umetnosti, predstavlja ne samo umetnički izraz izuzetne izrade već i materijalni odraz složenog duhovnog i društvenog života ljudi tog vremena“.

Dupljajska votivna kolica, kako glasi njihov zvaničan naziv, predstavljaju figuru od pečene gline napravljenu pre više od 3.500 godina. Pretpostavlja se da je u pitanju obredni predmet koji je za njegove tvorce imao veliki religijski značaj. Postoje dve verzije ove figure.

Ona koja je utisnuta kao hologram u srpske vozačke dozvole čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu i velika je oko 26 centimetara. U centru se nalazi čovekoliko biće s kljunom ptice umesto nosa. Ono stoji na vozilu sa tri točka, a na prednjem delu su smeštene tri vodene ptice, za koje većina arheologa pretpostavlja da predstavljaju barske patke. Kočijaš ima žensku zvonastu odoru, ispod koje su istaknute muške genitalije. Na celoj figuri su urezane spirale, trouglovi i krugovi.

Druga, manja verzija čuvenih Dupljajskih kolica od oko svega pet centimetara nalazi se u Gradskom muzeju u Vršcu. Stručnjaci smatraju da ona nije kompletna. Sačuvana je zadnja polovina kočija sa dva točka i kočijašem. Na ovoj figuri nisu prikazane polne karakteristike, dok su na grudima i odori urezane svastike i krugovi.

Sklonište uz „Banatski Amazon“

Kolica su pronađena na arheološkom nalazištu kod sela Dupljaja, čije ime označava sklonište u šupljem drvetu. Selo se nalazi u Južnom Banatu, između Bele Crkve i Vršca. Smešteno je u dolini reke Karaš, koju nazivaju „Banatski Amazon“ jer protiče kroz predele koji nalikuju na prašumu u dužini od 60 kilometara, pre nego što se ulije u Dunav kod mesta Stara Palanka.

Područje oko Dupljaje bogato je arheološkim nalazima, čija hronologija se može pratiti od neolita do poznog srednjeg veka. Na ovoj teritoriji, u drugom milenijumu pre nove ere postojala je drevna Dubovačko-žutobrdska kultura, koja se prostirala duž donjeg Podunavlja.

Ovaj kulturni kompleks poznat je po visokim tehnološkim i umetničkim dostignućima, naročito u obradi bronze, izradi nakita i dekorativnih predmeta od keramike, kao i po razvijenom religijskom sistemu u kome su pojedini simboli poput Sunca, vode i ptica imali izuzetno važno mesto.

Na području današnjeg sela Dupljaja, antički Rimljani su gradili svoja utvrđenja, a tokom 12. stoleća tu se nalazio mađarski srednjovekovni grad Karaš. Unutar grada, opasanog suvim rovom, otkriveni su ostaci crkve, velika ostava mađarskog i engleskog novca i nekoliko nekropola iz perioda od 11. do 15. veka.

Ipak, arheološki lokalitet koji se nalazi na oko dva kilometra od sela, najviše se proslavio upravo po Dupljajskim kolicima. Početkom 20. veka, najverovatnije 1903. godine, seljaci koji su obrađivali zemlju u okolini Dupljaje, pronašli su fragmente dve slične skulpture iz istog perioda. Keramičke delove je otkupio Leonard Bem, gradonačelnik Bele Crkve, istoričar, arheolog, kolekcionar, numizmatičar i vrstan vinogradar. On se prvi na prostoru Južnog Banata bavio arheološkim iskopavanjima, bio je jedan od osnivača najstarijeg muzeja u Vojvodini 1877. godine i objavio je dve knjige o istoriji Bele Crkve i Pančeva.

Đenka ga je malo popravio

Obzirom na svoje obrazovanje i arheološko iskustvo, Bem je odmah prepoznao vrednost onoga što je slučajno iskopala nekolicina seljaka iz Dupljaje. Pažljivo je sastavio keramičke delove, a neki smatraju da ih je donekle i nadogradio uz pomoć stručnjaka. Zbog toga su pojedini kasniji arheolozi, uključujući i čuvenog Dragoslava Srejovića, dovodili u pitanje autentičnost određenih delova Dupljajskih kolica.

Bem je izložio obe verzije ovih vozila iz bronzanog doba u kući koja je pripadala njegovom sinu Karlu i gde su njih dvojica otvorila privatni muzej. Karl Bem je, nakon smrti svoga oca, prodao 1929. godine oba primerka kolica, veći Narodnom muzeju u Beogradu, a manji vršačkom muzeju, u kojima se i danas nalaze.

Uprkos neslaganjima da su Dupljajska kolica u potpunosti autentična, ona su pobudila interesovanje brojnih stručnjaka van Srbije, a Narodni muzej je svoj primerak izlagao na muzejskim izložbama u drugim evropskim zemljama, uključujući i prestižnu arheološku izložbu u Narodnom muzeju Nemačke u Nirnbergu.

Dupljajski Apolon

Arheolozi i drugi stručnjaci raspravljaju više od jednog veka o pravom značenju ovog predmeta, počev od toga šta predstavlja centralna figura kočijaša? Većina naučnika je saglasna da je najverovatnije u pitanju solarno božanstvo koje u sebi objedinjuje muškarca i ženu, a vezuje se za kultove vegetacije i plodnosti. Arheolog Milutin Garašanin je smatrao da je ova figura podunavska verzija grčkog boga Apolona i da predstavlja još jedan dokaz o dubljim kulturnim vezama između Podunavlja i Grčke u bronzano doba.

Jedna od novijih studija objavljena je pre tri godine u časopisu „European Journal of Archaeology“. Autori istraživanja, koje je predvodio profesor Beri Moloj sa Univerzitetskog koledža u Dablinu, koristili su 3D tehnologije, nastojeći da utvrde kako su oba primerka kolica izgrađena i da li su tadašnji ljudi koristili prava vozila.

Analize ukazuju da su delovi kočija proizvedeni od istih izvora gline, odnosno u isto vreme, dok tragovi na čovekolikim bićima pokazuju da su ona upotrebljavana u neke svrhe i nezavisno od samih vozila. Moloj i njegove kolege su zaključili da su to svakako bili ritualni predmeti, ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da li su ih tadašnji ljudi upotrebljavali tokom privatnih ceremonija u kući li na velikim verskim skupovima koji su okupljali celu zajednicu.

Praistorijski proizvođači automobila

Posebno su interesantni nalazi koji sugerišu da su Dupljajska kolica minijaturna verzija daleko većih vozila. Autori istraživanja navode da se na njima nalaze „tehničke karakteristike koje nam govore da su proizvođači znali kako izgledaju prave kočije u prirodnoj veličini“.

Stanovnici Dupljaje verovatno nisu pasionirani čitaoci naučnih radova, pa još na stranim jezicima, ali su došli na istu ideju i to ranije od irskih arheologa. Na ulazu u selo, 2021. godine je postavljena replika vozila koje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, ali deset puta veća od originala. Široka je dva i po, a visoka dva metra, i teži 1.500 kilograma. Autor skulpture, umetnik Jovan Živković iz Pirota, izlio je skulpturu od belog mermera i belog gipsa i patinirao je bronzanom bojom. Ornamenti su istaknuti žutom bojom, jer se i na originalu u tim udubljenjima vide žuti tragovi.

Akademski slikar Nenad Bračić, takođe je izradio repliku Dupljajskih kolica u razmeri jedan prema 10, koja se nalaze u Tehničkoj školi u Beloj Crkvi.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Bif

Чланак Drevni kočijaš koji je proslavio vojvođansko selo: Tajanstveni čuvar Dupljaje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tokom Hladnog rata, jedan strani novinar je pitao finskog generala: „Vaša zemlja je neutralna. Ali, šta bi Finska uradila ako bi SSSR i NATO zaratili na njenoj teritoriji?“. General je odgovorio: „Prvo ćemo pobediti Sovjete, a zatim NATO“. Iznenađeni novinar je tražio objašnjenje: „Zašto tim redosledom?“ Finski general je pojasnio: „Mi smo vredni ljudi. Prvo završimo težak posao, pa se onda zabavljamo“.

Ovaj prašnjavi vic ponovo je postao aktuelan na društvenim mrežama u Finskoj, nakon što je ta severnoevropska država posle 75 godina rešila da se odrekne svoje neutralnosti i pridruži „zabavi“ kako bi izbegla „težak posao“. Odluka Finske da zbog napada Rusije na Ukrajinu uđe u NATO brzinom svetlosti u proleće 2023. isporučila je njenim građanima ogroman ekonomski račun.

Tri godine kasnije, bilansi pokazuju da su ekonomski razvod od Rusije i ulazak u brak sa NATO papreno koštali Fince. Uporedo sa zatvaranjem firmi i rastom nezaposlenosti koja je trenutno najviša u EU, Fince su dočekali drastično skuplji računi za energiju, problemi sa inflacijom, znatno veći izdaci za odbranu i vrtoglavi javni dug.

U međuvremenu, u Beloj kući je vaskrsao Donald Tramp, pa su uz postojeće probleme pristigli i novi, američke carine i posledice rata u Iranu, zbog kojih prognoze najavljuju još veće ekonomske teškoće. Finska, čija godišnja ekonomija vredi 300 milijardi evra, stavljena je pod zvanični nadzor Brisela zbog prekomernog budžetskog deficita, a finska vlada usvojila je jedan od najstrožih budžeta u EU, koji nameće značajne rezove u potrošnji uz veće poreze.

Loša sreća na lutriji

Finska je jedna od onih zemalja koje su u geografskoj i istorijskoj lutriji izvukle lošu kombinaciju. Tokom velikog dela svoje istorije, Finska se koprcala između Švedske i Rusije, nezavisnost je stekla tek 1917. godine, u Drugom svetskom ratu doživela je poraz od Sovjetskog Saveza, kome je morala da ustupi deo svoje teritorije i plati ratnu odštetu.

Finska je izbegla sudbinu satelitske sovjetske države, ali je 1948. godine izabrala status neutralne zemlje i tokom trajanja Hladnog rata bila je tampon zona između istočnog i zapadnog bloka. Među zapadnim istoričarima popularna je teorija da su Finci svoju neutralnost skupo platili, čineći brojne ustupke nezgodnom istočnom susedu, a za tako popustljivu politiku skovan je i poseban geopolitički termin – finlandizacija.

Ovaj termin, nastao u Zapadnoj Nemačkoj, znači „postati poput Finske“, odnosno opisuje slučaj kada je neka zemlja prinuđena da izabere neutralnost da je ne bi pregazila mnogo moćnija država u neposrednom komšiluku.

Naravno, Finci su smatrali ovakve kvalifikacije uvredljivim, ali su nastavili da razvijaju ekonomsku saradnju sa Moskvom i nakon raspada Sovjetskog Saveza i pošto je njihova država postala članica Evropske unije 1995. a članica evrozone 1999. godine. Međutim, kada je EU uvela sankcije Rusiji 2014. godine, Finska je postala prva žrtva trgovinskog rata, jer je Rusija u tom trenutku bila njen treći najveći spoljnotrgovinski partner. Šteta po finsku ekonomiju prebrojavala se u stotinama miliona evra i bila je jedna od najvećih u EU, mereno veličinom privrede.

Kolaps pograničnih regiona

Uprkos sankcijama i kontra-sankcijama, do izbijanja rata u Ukrajini trgovina između Finske i Rusije iznosila je 12,71 milijardu evra. Kada je Finska ušla u NATO, već krajem 2023. godine donela je odluku da zatvori kopnenu granicu sa Rusijom dugu oko 1.300 kilometara iz bezbednosnih razloga.

Time je preko noći zaustavljana trgovina između dve zemlje, koja je najviše pogodila pogranične delove Finske. Prema podacima Banke Finske, više od 2.000 finskih firmi izvozilo je u Rusiju 2019. godine, a do kraja 2023. ostalo ih je svega oko 100.

Prošle godine, trgovina između Finske i Rusije pala je za preko 93% u poređenju sa periodom pre izbijanja rata u Ukrajini. Prema podacima lokalnih poslovnih udruženja, do aprila 2025. bankrotiralo je 320 finskih preduzeća u pograničnim regionima sa Rusijom.

Diskontni tržni centri u blizini ruske granice opsluživali su stotine hiljada Rusa godišnje koji su dolazili u Finsku da bi kupovali zapadnu robu. Trgovinski gubici u pograničnoj ekonomiji procenjuju se na približno milion evra dnevno, a tamošnji hoteli zvrje prazni. Bolje ne prolaze ni restorani, kafeterije i male trgovinske radnje.

Prošle godine stopa nezaposlenosti u Finskoj premašila je 10% i bila je najviša u Evropskoj uniji, ali je u pograničnim područjima zemlje bila daleko veća, preko 18%.

NATO je zahtevan mladoženja

S druge strane, Finska je uložila značajna sredstva u svoju vojsku. Iako na papiru njene oružane snage izgledaju malobrojne sa oko 25.000 ljudi, zemlja ima najveći broj obučenih rezervista u Evropi, približno 900.000 ljudi od populacije koja broji svega 5,5 miliona. To je, na primer, tri puta više nego što ima Turska, u kojoj je 280.000 ljudi osposobljeno za aktivne ratne operacije od skoro 89 miliona stanovnika.

Ali, troškovi za odbranu zemlje sve više rastu. Dok je bila neutralna, Finska je izdvajala oko 2% svog BDP-a za odbranu. Međutim, naglo je povećala te izdatke sa 5,1 milijarde evra u 2022. na preko 6,2 milijarde evra u 2024. godini, a sada ta ulaganja prelaze 2,3% BDP-a. Finska je obećala da će izdvajanja za odbranu povećati na 3% BDP-a do 2029. godine i ukoliko ovo obećanje ispuni, to bi je svrstalo među zemlje koje najviše troše na odbranu u Evropi.

Veća ulaganja u vojsku, kolaps trgovine sa Rusijom i gubitak ruskih turista primorali su finsku vladu da se dodatno zaduži i to u trenutku kada je javni dug već ubrzano rastao. Razvod sa Rusijom najviše je pogodio javnu i privatnu potrošnju u oblasti energetike. Pre rata u Ukrajini, Finska je trećinu energije uvozila iz Rusije, a okretanje drugim dobavljačima povećalo je troškove uvoza nafte za skoro 110%, na više od šest milijardi evra za nepunih godinu dana.

Najsrećniji narod čekaju mršave godine

Prema prognozama Evropske komisije, zbog postojećih problema ali i novih koje je doneo rat u Iranu, ove godine javni dug Finske bi mogao da dostigne 90% BDP-a, što je skoro dvostruko više nego 2019. godine, sa projekcijama da će premašiti 92% BDP-a u 2027. godini. Stoga je Brisel premestio Finsku u „magareću klupu“ i stavio je pod zvanični nadzor zbog prekomernog budžetskog deficita.

Banka Finske nedavno je objavila prognoze da će privredni rast 2026. biti manji od projektovanog i iznosiće svega 0,6%. Pored neizvesnosti oko cene nafte i energije usled rata u Iranu, nejasno je i kako će na finsku privredu uticati američke carine.

Centralna banka u svom izveštaju procenjuje da je privredni rast nedovoljan za finansijsku konsolidaciju, te da je neophodno povećanje poreza i rezanje potrošnje i to na duži period, a finska vlada je već usvojila ovakve mere. Fince, koji su prema „Izveštaju o svetskoj sreći“ već devetu godinu za redom najsrećniji narod na svetu, očigledno čekaju prilično mršave godine.

Finci veruju SAD skoro isto koliko i Kini i Rusiji

Anketa koja je rađena po narudžbini Nordijskog saveta ministara počekom ove godine ukazuje na nagli pad poverenja Finaca prema Sjedinjenim Američkim Državama. Americi veruje svega 4% anketiranih, 3% ispitanika veruje Kini, a 1% Finaca ima poverenja u Rusiju. Finci se nisu naročito pohvalno izjasnili ni o liderima EU, a najviše poverenja imaju u svoje nordijske susede.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Mika Ruusunen, Unsplash

Чланак Koliko Finsku košta njen geografski položaj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nikola Marković je po struci ekonomista a po životnom pozivu informatičar. Za ekonomiju se opredelio zato što u vreme kada je studirao nije bilo formalnog obrazovanja iz oblasti računarstva. Ipak, može se reći da ga je beogradski Ekonomski fakultet usmerio ka budućoj karijeri, jer je upravo u ovoj obrazovnoj ustanovi početkom šezdesetih godina prvi put čuo za „mehanografsku obradu podataka“, odnosno za sortiranje podataka pomoću bušenih kartica čije rupe „čitaju“ mašine.

Oduševljen saznanjem da ti uređaji mogu da sabiraju i obrađuju „pročitane“ podatke, Marković je napisao seminarski rad o uticaju ovih mašina na produktivnost rada. Pošto su one bile preteča kompjutera, ne čudi da se ubrzo zainteresovao i za prvi jugoslovenski računar CER-10, koji je izuzetno brzo računao i štampao. Što se naš sagovornik više informisao o ovom kompjuteru, to mu je bilo jasnije da je njegov životni poziv zapravo informatika.

B&F: Zašto je Jugoslavija uopšte odlučila da započne proizvodnju sopstvenog računara?

Nikola Marković: Kada se država malo oporavila od Drugog svetskog rata, ušla je u period intenzivnog privrednog rasta i industrijalizacije. Pedesetih godina prošlog veka, BDP Jugoslavije je rastao oko 6-7% godišnje, a u pojedinim godinama i po 10%.

Ljudi na čelu države su bili svesni da bi računari mogli doprineti bržem rastu i efikasnijem upravljanju, ali kompjutere nije bilo lako nabaviti. Prvo jer su u to vreme bili retka i skupa roba. Drugi problem je bio u tome što su u zemljama koje su proizvodile računare sumnjali da Jugoslavija u institutu u Vinči pokušava da napravi atomsku bombu i da bi kompjuteri mogli da ubrzaju taj proces. Zato je doneta odluka da Jugoslavija sama napravi računar, u čiji razvoj je uloženo oko tri miliona dolara.

Proizvodnja je trajala pune četiri godine i završena je 1960. kada smo dobili čuveni CER-10. U to vreme je samo pet država u svetu pravilo svoje računare – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Rusija.

B&F: Kako je CER-10 izgledao i za šta se koristio?

Nikola Marković: Zauzimao je površinu trosobnog stana, oko 80 kvadratnih metara, a izvršavao je 50.000 jednostavnih operacija u sekundi. Koristio je feritnu memoriju, odnosno memoriju sa magnetnim jezgrima, koja se nalazila u sedam ormana. Jugoslavija ga je upotrebljavala za računanje ali i za nuklearna istraživanja, dešifrovanje poruka za saveznu vladu, obradu vesti u Tanjugu i slično.

B&F: Pošto se u to vreme informatika nije učila na fakultetima, kako su tvorci računara došli do znanja koja su za to bila potrebna?

Nikola Marković: Elektrotehnički fakultet u Beogradu je slao mlade profesore na specijalizaciju u Sjedinjene Države, sa zadatkom da tamo uče i da ta znanja prenesu ovde. Kada su se vratili objedinili su svoja znanja i osnovali Katedru za digitalnu elektroniku na matičnom fakultetu. Iako je to i inače bilo vreme velikog entuzijazma, oduševljenje koje je izazvao ovaj poduhvat među profesorima i studentima prevazišlo je očekivanja.

Glavni inicijator ove ideje bio je profesor Elektrotehničkog fakulteta Tihomir Aleksić, jedan od najistaknutijih stručnjaka u timu koji je napravio računar CER-10. Jedno vreme se čak pričalo da je uređaj dobio ime po planini u čijem podnožju je Aleksić odrastao, mada je CER zapravo skraćenica od Cifarski elektronski računar.

B&F: Jugoslavija je u narednom periodu nastavila da proizvodi, ali i da uvozi računare. U kojim oblastima su se kompjuteri najviše koristili?

Nikola Marković: Tokom sedamdesetih godina višestruko se povećala potreba za umnožavanjem podataka i računanjem. Na primer, poreski obveznici su dobijali godišnji obračun poreza za tekuću godine u septembru ili oktobru te godine, jer se to radilo pomoću pisaćih mašina i mehaničkih kalkulatora i zato je išlo sporo. Kada je prvi put korišćen računar za te namene, godišnji obračun poreza je poslat u već u aprilu. Dakle, država je vrlo brzo shvatila da se računari mogu koristiti i u administrativnim poslovima.

B&F: Vi ste tada već radili u IT sektoru. Od 1970. do 1985. godine bavili ste se razvojem informаcionog sistemа Skupštine grаdа Beogrаdа. Čemu je taj sistem služio?

Nikola Marković: Mi smo razvili i omogućili korišćenje oko 40 baza podataka. Te baze su sadržale podatke kao što su oni iz matičnih knjiga, o prebivalištu, poreskim obveznicima, vojnim obveznicima, motornim vozilima, vozačima, podatke iz katastra… Mogu neskromno da kažem da smo utrli put današnjem portalu eUprava.

No, i pre toga je rad naših informatičara bio široko poznat. Beogradski informacioni sistem je sedamdesetih godina prošlog veka bio među vodećima u Evropi. Međutim, devedesetih je njegov razvoj usporen zbog promena u organizaciji tog odeljenja, ali i zbog spoljnih ograničenja koja su kočila razvoj našeg IT sektora.

B&F: Šta su bile prepreke spolja?

Nikola Marković: Kada su nam 1992. uveli sankcije zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, zabrane su se odnosile i na internet. Dakle, bili smo potpuno odsečeni od sveta. Potom je 1993. godine grupa univerzitetskih profesora počela da razvija izolovanu akademsku mrežu. Omogućili su sebi da primaju i šalju elektronsku poštu, kao i da čuju šta se dešava u inostranstvu. Uspostavljanje veze je išlo sporo i bilo je neizvesno budući da se koristio dial-up, ali uspevali smo da se povežemo.

Tada je postalo jasno da je i nova generacija informatičara kvalitetna, ali za njihov dalji razvoj bili su potrebni odgovarajući uslovi. Oni su se stekli tek 1996. godine, kada nam je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ukinuo sankcije. Od tada zvanično imamo internet, mada ga nezvanično imamo duže.

B&F: Čime ste se Vi u međuvremenu bavili?

Nikola Marković: Uvek sam radio više stvari u isto vreme. Od 1975. do 1990. godine bio sam profesor nа Višoj školi zа informаtiku. Od 1985. do 2000. bavio sam se razvojem informаcionog sistemа sаveznih orgаnа i orgаnizаcijа u svojstvu pomoćnikа sekretаrа zа prаvosuđe, a kasnije sam bio direktor Sаveznog zаvodа zа informаtiku.

Posle toga bio sam koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa za Evropsku uniju za digitalnu transformaciju i informaciono društvo i medije. Tamo smo radili na usaglašavanju našeg i informacionog sistema u Evropskoj uniji.

Sve to vreme ostao sam posvećen i Društvu za informatiku Srbije, čiji sam član od njegovog osnivanja 1973. godine. Tada sam bio jedan od njegovih najmlađih osnivača, a sada je obrnuto. Slično celom društvu, i to udruženje se suočavalo sa raznim krizama u proteklim decenijama. Kada su nam uveli sankcije, počeo sam da obavljam sve više zadataka u Društvu za informatiku. Njegovi članovi su procenili vremenom da dobro rešavam probleme, pa sam postao predsednik ovog udruženja.

B&F: Kada smo dobili internet, za šta se on koristio?

Nikola Marković: Na početku ga je najviše koristila informatička zajednica za svoj rad ali i za informisanje o stručnim skupovima i važnim događajima u ovoj oblasti. Internet su kasnije prihvatali i ostali ljudi, posebno kada bi se uverili u njegove prednosti u praksi. Mislim da je prekretnica bio trenutak kada su počele da ga koriste firme, obrazovne ustanove i mladi. Od tada se internet ubrzano razvijao.

Moram da priznam da na početku njegove upotrebe u Srbiji, ni u najsmelijim predviđanjima nisam pretpostavljao da će internet jednog dana postati toliko važan u poslovanju. Iako sam radio na uvođenju novih servisa na internetu, poput korišćenja ćirilice ili unapređenja zaštite podataka i bio direktno uključen u njegov razvoj, ni u jednom trenutku nisam pomišljao da će doći vreme kada će maltene svi aspekti poslovanja zavisiti od interneta.

B&F: Objasnili ste nam kako se kotirala nekadašnja Jugoslavija u razvoju IT sektora i interneta. Kako biste ocenili današnju poziciju Srbije u toj oblasti?

Nikola Marković: Naša zemlja još uvek ima dobre stručnjake koji su puni entuzijazma, što nam omogućava da držimo korak sa svetom u poslovnoj primeni interneta. Srbija je danas srednje razvijena informatička zemlja. Ona razvija sopstvene servise, što je veoma značajno za naš digitalni suverenitet, i ulaže u bezbednost na internetu koja je jedno od najvažnijih pitanja u onlajn svetu.

B&F: Kao neko ko je ceo svoj profesionalni život posvetio razvoju informacionog društva i zalagao se za napredak koji ono donosi, kako biste ocenili aktuelne polemike o ubrzanom razvoju veštačke inteligencije?

Nikola Marković: Mislim da veštačka inteligencija neće promeniti suštinu upotrebe interneta, našeg načina života i poslovanja jer je to još jedna nova tehnologija koja će nam omogućiti da informacije dobijamo brže i da one budu sveobuhvatnije. Ali, veštačka inteligencija mora ostati pod kontrolom čoveka, kako bi se sprečile zloupotrebe. Svako društvo mora aktivno i sistemski da radi na tome i zato nam je neophodna regulativa u oblasti veštačke inteligencije. To jeste veoma složen posao jer se veštačka inteligencija razvija brže od bilo koje tehnologije do sada, ali upravo zato ona nosi i velike rizike i iz tog razloga mora da se reguliše.

B&F: Ipak, čini se da su mnogi pesimisti ili barem skeptični da će regulatori uspeti da zauzdaju nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije. Kakvo je Vaše viđenje?

Nikola Marković: Ja iskreno verujem da je većina korisnika interneta duboko humana. Oni sada imaju priliku da budu kreatori i čuvari civilizacije i nadam se da će tu priliku iskoristiti na najbolji mogući način.

Marija Dukić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Miloš Nikodijević (ustupio RNIDS)

Чланак Nikola Marković: Nismo mogli da kupimo računar, pa smo ga sami napravili се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija trenutno izvozi u Evropsku uniju robu vrednu više od 20 milijardi evra godišnje. To je zajednički rezultat kompanija iz EU koje su uložile u Srbiju i domaćih preduzeća koja samostalno izvoze svoje proizvode na tržište Unije. EU je najveći spoljnotrgovinski partner Srbije sa udelom većim od 60% u ukupnoj trgovinskoj razmeni naše zemlje i izvor više od dve trećine ukupnih stranih direktnih investicija u proteklih 15 godina.

Ekonomsko povezivanje ne može da čeka na formalno članstvo, što potvrđuju i primeri brojnih preduzetnika iz Srbije koji su iskoristili evropske fondove da unaprede svoje poslovanje i povećaju izvoz na tržište EU, istakao je šef Delegacije Evropske unije u Srbiji Andreas fon Bekerat na događaju „EU nedelja mogućnosti“.

„U periodu od 2014. do 2027. godine za Srbiju je namenjeno oko sedam milijardi evra, od čega je šest milijardi bespovratnih sredstva, a veliki deo tog iznosa je već isplaćen“, navodi Bekerat i napominje da su korisnici tog novca pored preduzeća bili i poljoprivrednici, naučne i kulturne institucije, civilno društvo i lokalne zajednice.

Neki od najboljih rezultata postignuti su u oblasti inovacija. Mnogi inovativni preduzetnici u Srbiji iskoristili su podršku EU da razviju tehnološki vrlo napredna rešenja i sa njima izađu na svetsko tržište. Nasuprot tome, nedovoljno su iskorišćene mogućnosti koje nude IPARD fondovi poljoprivrednicima i proizvođačima hrane u Srbiji da modernizuju svoje poslovanje, ocenjuje Bekerat, pa su potrebni zajednički napori da se ova sredstva ubuduće efikasnije upotrebe.

Brže i jeftinije međunarodne transakcije

Najnoviji primer ekonomskog povezivanja pre formalnog članstva je pristup Srbije jedinstvenom sistemu plaćanja SEPA, koji će omogućiti građanima i privrednicima da međunarodne transakcije obave brže i jeftinije, ističe Bekerat. To potvrđuje i Igor Savić iz Narodne banke Srbije (NBS), koji podseća da je do sada trebalo nekoliko dana da se primi devizni priliv iz inostranstva, a ubuduće će sredstva biti raspoređena istog dana i odmah dostupna korisniku.

Sistem je tehnički i operativno spreman u 18 poslovnih banaka u Srbiji, koje su već najavile da će pojednostaviti procedure i smanjiti tarife za međunarodna plaćanja u evrima, od čega će najveću korist imati izvoznici, naročito mala i srednja preduzeća, ocenjuje Savić.

Usluga će biti dostupna u svim filijalama banaka, uključujući i manje sredine, a pored nižih transakcionih troškova, SEPA će domaćim privrednicima omogućiti lakši pristup partnerima u EU i otvoriti vrata za veće korišćenje sredstava iz evropskih fondova, predočava Savić.

Zajednički interesi srpskih i privrednika iz EU

SEPA nije samo pitanje uštede, saglasna je i Silvija Rakić iz Saveta evropskih poslovnih udruženja i privrednih komora u Srbiji (CEBAC). To je signal firmama iz EU koje već posluju ili planiraju da uđu na srpsko tržište da dolazi do promena koje omogućavaju bolje upravljanje likvidnošću. SEPA je dobar primer da ekonomsko povezivanje ne može da čeka na formalno članstvo, ističe Rakić, jer je to za privrednike preskupo. Zato je za 2.000 kompanija iz EU koje CEBAC zastupa, ali i za privrednike u Srbiji, od ogromne važnosti da se što pre usaglase i industrijski standardi, kako firme ne bi prolazile dvostruku sertifikaciju prilikom izvoza svojih proizvoda.

Rakić vidi zajednički interes i u tome da se intenzivira ekonomsko povezivanje na Zapadnom Balkanu, jer preduzeća iz EU taj prostor posmatraju kao jedinstveno tržište, koje je primarno i za izvoznike iz Srbije. Ovi i drugi koraci u daljem ekonomskom povezivanju, osigurali bi veću stabilnost i predvidivost u poslovanju, nezavisno od političkih promena u vlasti.

Dodatni modeli finansiranja

Zakoni u Srbiji predstavljaju dobru osnovu za dalje ekonomsko povezivanje, ali problemi se javljaju u njihovoj primeni, u brzini kojom se donose podzakonska akta koja su, pritom, neretko protivurečna i stvaraju nedoumice.

„Skorašnji primer je odluka Srbije da uvede karbonsku taksu, svoju verziju mehanizma CBAM koji je usvojila Evropska unija, ali zakonodavac je istovremeno ukinuo uredbu o podsticajima za reciklere. To izlaže kompanije velikim troškovima za skladištenje otpada, pri čemu nemaju informacije kada i kako će se ta situacija razrešiti“, upozorava Rakić.

Trenutno, tržišne integracije najviše pogoduju velikim kompanijama i zato Rakić predlaže da se za mala i srednja preduzeća u Srbiji, koja nemaju dovoljno kapaciteta da iskoriste postojeća sredstva iz evropskih fondova, uvedu dodatni modeli finansiranja. Reč je o mešovitom finansiranju razvojnih fondova i privatnih investitora, koje bi od firmi zahtevalo manje učešće i garancije u pribavljanju sredstava.

Teško rešiva jednačina

Kada je reč o problemima u svakodnevnom poslovanju, Mihailo Vesović iz Privredne komore Srbije (PKS) skreće pažnju da je trenutna situacija na granicama sa šengen zonom neodrživa. Evropska unija je izdvojila 57 miliona evra za modernizaciju 11 glavnih graničnih prelaza, ali je uvođenjem EES sistema dovela u pitanje izvoz i uvoz robe u zemljama Zapadnog Balkana, smatra Vesović.

„Privrednici u ovim državama ne mogu da se izjednačavaju sa privrednicima na primer u SAD, jer konkretno Srbija ne može da izveze ništa van zemlje a da ta roba ne ide preko teritorije EU. Ako EU ne nađe sistemsko rešenje u naredna dva meseca koje bi vozačima kamiona omogućilo da dobiju isti status kao vozači u železničkom ili avionskom saobraćaju, to bi za lokalne firme u celom regionu proizvelo velike ekonomske posledice, a strane kompanije ne bi imale interesa da ovde nastave ili započnu svoje poslovanje“, ukazuje Vesović.

Dugoročnije gledano, jedan od najvećih problema za srpska preduzeća po njegovom mišljenju je činjenica da ona troše struju koja se 60% proizvodi iz lignita. Sa uvođenjem karbonske takse u Evropskoj uniji, privreda u Srbiji našla se pred teško rešivom jednačinom – kako da zadrži tamošnje tržište i da istovremeno ne uđe u dugove koje bi nametnula isforsirana energetska tranzicija, imajući u vidu da su Srbiji za zamenu uglja čistijom energijom potrebne decenije.

Uključiti male firme u lanac dobavljača

S druge strane, Srbiji su neophodni zakoni koji će podstaći privrednike da na domaćem tržištu ispunjavaju standarde koji će im olakšati da se bolje i brže prilagođavaju propisima na stranim tržištima, ističe Vesović. On napominje da su mala i srednja preduzeća koja posluju u mašinskoj i elektroindustriji, u sektoru gume i plastike, u jednom delu hemijske industrije, a posebno u IT delatnosti, najbolje pozicionirana u izvozu. Međutim, njima je nužna sistemska podrška da bi se dalje razvijala, jer su za to potrebna velika finansijska sredstva i stručni kadrovi.

Kao jedan od dobrih primera Vesović navodi podršku koju PKS pruža kroz Evropsku mrežu preduzetništva (EEN) za povezivanje domaćih preduzeća sa partnerima u inostranstvu. Nemanja Savić, vlasnik firme „Smart Fire Block“ koja se bavi pasivnom zaštitom od požara, potvrđuje da su zahvaljujući ovom programu uveli inovativne materijale, smanjili otpad u proizvodnji i postali mnogo vidljiviji među mogućim partnerima u EU.

Savić smatra da pored uključivanja domaćih proizvođača u lanac nabavke za multinacionalne kompanije, podršku bi trebalo proširiti i na mikro i mala preduzeća, kako bi ona postala kvalitetni dobavljači za domaće firme srednje veličine. „Time bi se naše tržište mnogo čvršće integrisalo, obezbedilo brže, kvalitetnije i stabilnije snabdevanje repromaterijalima koji su neophodni u svakodnevnoj proizvodnji“, poručuje Savić.

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: alphaspirit, Depositphotos

Чланак Evropske integracije i svakodnevno poslovanje u Srbiji: Čekanje na formalno članstvo je preskupo се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ako ne računamo državne obveznice koje redovno gostuju na berzi, dužničke hartije od vrednosti koje su izdale kompanije javljaju se kao statistička greška na domaćem tržištu kapitala. Da sada su samo dve korporativne obveznice realizovane javnom ponudom preko berze. Na pragu je i treća, ali prethodne dve nisu uzburkale tržište kapitala, jer je u oba slučaja po jedan kupac otkupio kompletnu emisiju.

Trenutno na evidenciji Centralnog registra hartija od vrednosti, kad se izuzmu državne emisije, ima 26 aktivnih emitera korporativnih obveznica ukupne vrednosti 374,7 milijardi dinara (3,2 milijarde evra). Iako na spisku preovlađuju privatna preduzeća, najveći iznosi rezervisani su za državne firme poput Jugoimporta ili Telekoma, a svima je zajedničko da se trgovanje odvijalo kao privatni plasman unapred poznatim kupcima, koji su otkupljivali kompletnu emisiju.

„Nažalost, na finansijsko tržište ne utiče mogućnost kompanija da emituju dužničke hartije od vrednosti, jer niti se to čini preko berze, niti se potom obveznicama trguje na finansijskom tržištu. Efekat izostaje jer ih kupci drže do dospeća, nemaju potrebu da ih prodaju, pa zato gotovo da nema sekundarnog tržišta. Po pravilu, realizacija emitovanih dužničkih hartija je 100%, a to se ne može uvek postići kad se ide na javnu ponudu – nekad ima kupaca, nekada ne”, kaže za B&F Duško Bodroža sa Instituta ekonomskih nauka.

On napominje da na javnu ponudu uglavnom ide samo država, ali su te hartije od vrednosti rezervisane za velike igrače, najčešće banke, fondove i osiguravajuća društva. Malim investitorima su nedostupne, jer se nominalna vrednost po obveznici kreće od 3.000 do 5.000 evra, pa je potrebno mnogo novca da bi se učestvovalo na tim aukcijama.

Sredstvo za izbegavanje bankarskih kredita

Bodroža potvrđuje da je neobično to što je među emiterima korporativnih obveznica veoma malo akcionarskih društava, ali kaže da ih je malo i u strukturi domaće privrede. Uglavnom su firme organizovane kao društva sa ograničenom odgovornošću, pa je zakon i njima dao mogućnost da emituju dužničke hartije.

Ipak, da bi hartije od vrednosti zaživele kao instrument finansiranja, potrebno je da institucije sistema budu bolje, kaže za B&F profesor Ekonomskog fakulteta Dejan Šoškić. Količina informacija na osnovu kojih investitori donose odluke o ulaganjima u hartije od vrednosti znatno je manja od onih koje može da prikupi banka, kada nekom želi da odobri kredit.

„Ograničene informacije koje se pružaju investitorima zato moraju biti nesporno istinite i potpune. Međutim, finansijski izveštaji kod nas nisu odgovarajućeg kvaliteta, a nažalost ni neki revizorski. Vidimo i da regulatorno telo, Komisija za hartije od vrednosti, suviše često u svoj sastav bira ljude po nekim drugim kriterijumima a ne po stručnosti i profesionalnosti“, skreće pažnju Šoškić.

„U takvim okolnostima“, dodaje, „tržište hartija od vrednosti ne može da zaživi. Investitori nemaju poverenja da će institucije braniti njihove interese, da će obezbediti potpuno i tačno informisanje o emiterima i o samim hartijama. Tržište ne može da obavi svoju funkciju u zemljama koje imaju relativno nerazvijene institucije, uključujući i sudski sistem kad on ne može da zaštiti pravo investitora u kratkom roku i nepristrasno”.

Činjenica da je većina korporativnih obveznica emitovana van berze i da je imala jednog kupca potvrđuje da je reč o dogovorenom poslu što nije smisao tih instrumenata. Suština je u mogućnosti da se ponuda da široj javnosti a da kupcu, investitoru obezbeđuje likvidnost, da može da je proda na sekundarnom tržištu kad mu je to potrebno, ističe Šoškić.

„Likvidnosti nema ako se obveznica čuva do dospeća. Ona se tako po karakteru i po pitanju novčanih tokova koje može da generiše, izjednačila sa kreditom. Ali, za kredit treba odobrenje, prolazi se kroz ozbiljnu analizu banaka, negde se daju, negde ne. Obveznice nemaju tu vrstu regulatornog zahteva i koriste se da bi se izbeglo kreditiranje”, objašnjava Šoškić.

Čudi se i MMF

Profesor podseća da su pre nekoliko godina neke privatne firme emitovale obveznice koje su u vrlo kratkom vremenu otkupile poslovne banke, a potom ih prodale Narodnoj banci Srbije (NBS).

„NBS je praktično kreditirala te firme, što je u potpunoj suprotnosti sa funkcijom centralne banke. Ta, po mnogo osnova pogrešna i štetna operacija, pravdala se tako da se prikrije suština. Govorilo se da je to neka moderna monetarna politika, da se sprovodi i u Americi. Zapravo se skrivala činjenica da u monetarnoj politici nije bilo osnova za uplitanje centralne banke u kupovinu korporativnih obveznica, a posebno ne u situaciji kada ne postoji aktivno sekundarno tržište gde bi se formirala nekakva fer i tržišno prihvatljiva cena“, ukazuje Šoškić.

„Te obveznice su plaćene ko zna koliko“, dodaje profesor, „po ceni koju je ko zna ko odredio. Sada se nalaze u bilansu NBS na duži rok, uz mogućnost da na kraju naprave gubitak. A u tom trenutku, nisu bila mala sredstva tako upumpana u sistem. Treba pomenuti da je nakon toga Srbija bila jedna od zemalja sa najvišom stopom inflacije u Evropi, čemu je ta monetarna ekspanzija svakako mogla da doprinese”, ističe Šoškić i poredi tu situaciju sa devedesetim godinama, kada je centralna banka odobravala namenske kredite poslovnim bankama da bi one davale kredite izabranim preduzećima.

„Ovde se to odigralo na tehnički drugačiji način, ali suštinski predstavlja privatizaciju monetarne ekspanzije, što je neprihvatljivo. Zbog toga je reagovao MMF, jer je novac koji je kreirao državni organ poput NBS išao ciljano kao pomoć preduzećima, a da se to ne prijavljuje kroz budžet kao neka vrsta subvencije ili troška. MMF je reagovao iz tog ugla, ali ja to iz ugla monetarne politike vidim kao potpuno neopravdan, neutemeljen i štetan potez, koji je učinjen očigledno pod pritiskom određenih lobističkih grupa u našoj zemlji”, zaključuje Šoškić.

Akcija bez reakcije

Na pitanje koliko je korporativnih obveznica NBS otkupila na sekundarnom tržištu, koje kompanije su ih emitovale i na koji iznos, u centralnoj banci nisu dali konkretan odgovor, sa obrazloženjem da ne objavljuju detalje ni za jednu od transakcija koje NBS obavlja sa bankama bilo na deviznom, novčanom ili tržištu kapitala.

„Korporativne obveznice koje ispunjavaju definisane kriterijume, NBS može kupovati isključivo na sekundarnom tržištu, od banaka koje posluju u Republici Srbiji, pri čemu se one mogu koristiti i u monetarnim operacijama kao sredstva finansijskog obezbeđenja, radi dobijanja kredita za održavanje dnevne likvidnosti banaka i kratkoročnih kredita za likvidnost na osnovu zaloge hartija od vrednosti i pribavljanja dinarske likvidnosti banaka putem repo operacija. Ovim je NBS dala direktan podsticaj razvoju domaćeg tržišta kapitala“, tvrde u centralnoj banci.

Dodaju da su od 2020. godine do danas u više navrata realizovane emisije korporativnih obveznica, a banke su, u skladu sa regulativom, u međuvremenu na sekundarnom tržištu deo otkupljenih pojedinih hartija prodale NBS po tržišnim cenama. „Protokom vremena, portfolio navedenih hartija od vrednosti kod NBS je smanjen, po osnovu dospeća nekih obveznica“, navode u centralnoj banci i ističu da „sa zadovoljstvom prate nešto dinamičniji razvoj ovog segmenta tržišta u prethodnih godinu dana“.

To se nije odrazilo na Beogradsku berzu, koja je najniži promet kapitala u ovom veku zabeležila 2023. godine, svega 20,9 milijardi dinara i 178 miliona evra. Sledeći najniži je bio prošle godine – 24,6 milijardi dinara i 210 miliona evra. Rekordni promet ostvaren je 2007. godine, kada je dinarski iznosio 165 milijardi a devizni 2,06 milijardi evra.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Lians Jadan, Unsplash

Чланак Gde je zapelo sa korporativnim obveznicama? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ako ste ikada na sastanku klimnuli glavom, a niste bili baš sigurni šta je rečeno – verovatno ste slušali pidžin. Na primer: „Moramo da alignujemo sales i product da bismo boostovali conversion”. Malo srpski, malo engleski, a sve zajedno – prilično čudno. Rečenica je tečna. Ritam je dobar. Terminologija zvuči stručno. I gotovo svi u prostoriji imaju utisak da znaju o čemu je reč. A u stvari svako pokušava da rastumači šta je zapravo čuo.

Ako vam ova situacija zvuči poznato – dobra vest je da problem nije u vama. Problem je u jeziku koji je postao važniji od informacija koje bi trebalo da prenese. Jeziku u kome su pojmovi često nerazumljivi, ali zvuče stručno, pa se slušalac oseća krivim što nije baš sve shvatio. Istovremeno, dobija utisak da je preko puta njega neko ko vlada znanjem i da je samo do njega što to znanje ne uspeva da mu se prenese. Međutim, nije baš tako.

U marketingu, prodaji i IT-ju sve češće se komunicira jezikom koji nije ni engleski ni srpski, već nešto između. Engleske reči, srpska gramatika. Takav jezik se u lingvistici zove pidžin.

Moglo je prethodno i na srpskom da se kaže: „Prodaja i razvoj proizvoda moraju da rade usklađeno da bismo povećali broj kupovina“, ali…

Kako je nastao poslovni pidžin

Pidžin je uglavnom kombinacija rečnika i gramatičkih struktura iz različitih jezika, koja se koristi kao osnovno i funkcionalno sredstvo komunikacije između govornika različitih jezika.

Poreklo termina pada u doba početaka trgovine Britanaca s Dalekim istokom, a većina lingvista se slaže da dolazi od pojma „pidgin“, kako je zvučalo kad su Kinezi pokušavali da izgovore englesku reč „business“. Trgovina je iziskivala komunikaciju, a komunikacija nekakav jezik sporazumevanja, te su stoga formirali hibridni jezik koji je kasnije nazvan „pidžin“.

Tipično obeležje „pidžin“ jezika je što se piše fonetski, onako kako se izgovara, a ne onako kako je pravilno napisati na engleskom. Međutim, u domaćim tekstovima se često sreće i izvorni oblik reči „prilagođen“ srpskom, pa tako dobijamo „boostovanje“, „founderi“, „eventi“…

Zašto je pidžin postao jezik poslovne komunikacije

Pidžin je nastao iz sasvim razumne potrebe brzog i lakog sporazumevanja.

Savremeno poslovanje je međunarodno. Alati, softveri, metodologije… gotovo bez izuzetka dolaze sa engleskog govornog područja. Kroz svakodnevni rad sa engleskim pojmovima oni se neopaženo uvlače u svakodnevni govor i članovi tima se ne trude da ih prevedu – koriste ih takve kakvi su. Uzmu reči koje svi prepoznaju, spoje ih sa lokalnom sintaksom i nastave da rade. U našem slučaju, uz izvesno „posrbljavanje“. Tako dobijamo reči kao što su „alajnovanje“, „bustovanje“, „skaliranje“, „promptovanje“.

Kada interni žargon izađe iz svog okruženja

I sve dok se to dešava unutar tima, to je u redu. Komunikacija je jasna i jednoznačna. Problem nastaje onog trenutka kada taj jezik, namenjen internom sporazumevanju, postane preovlađujući način komunikacije i van svog prirodnog konteksta. Kada se iz operativnog alata pretvori u stil komunikacije. U masku stručnosti. Kad engleski pojmovi potpuno nepotrebno počnu da zamenjuju postojeće srpske reči.

Problem nastaje onog trenutka kada taj jezik postane nerazumljiv onom kome se informacija prenosi. A često je to upravo osoba koja na kraju treba da donese odluku.

Zašto se pidžin tako lako prima?

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se ovaj jezik tako duboko uvukao u marketing, prodaju i širi poslovni govor.

Prvi je brzina. Engleske reči su često kraće. Lakše je reći „fidbek“ nego „povratna informacija“. Lakše je reći „dedlajn“ nego „krajnji rok“. U svetu u kome je vreme bitan faktor, jezik se vrlo često skraćuje.

Drugi razlog je identitet. Terminologija postaje signal pripadnosti. Ko govori „jezik struke“, deluje kao neko ko razume problematiku. U profesijama koje se brzo menjaju, gde titule često nisu u skladu sa realnim znanjem, terminologijom se gradi autoritet.

Treći razlog je možda i najvažniji – pidžin omogućava distancu. Apstraktni izrazi bez obaveze da se objasne ostavljaju prostor za „eskivažu“. Ako nešto ne bude kako je dogovoreno, problem neće biti u predlogu, samom po sebi, već u njegovom nerazumevanju od strane onog ko ga je odobrio. Čitaj: klijenta.

Iluzija razumevanja, najveća mana pidžina

Najveći problem poslovnog pidžina nije u tome što koristi strane reči, već u tome što stvara utisak razumevanja. Bez stvarnog razumevanja. A često se dodatna pitanja ne postavljaju upravo zato što se niko ne usuđuje da razjašnjava nešto što zvuči toliko „stručno“.

Zamislimo tipičan sastanak na kome tim govori o customer journey-ju, optimizaciji conversion funnel-a, growth eksperimentima i povećanju engagement-a. Sve zvuči logično i sistematično, pa većina prisutnih klima glavom u znak saglasnosti.

Međutim, na kraju, kad se postavi jednostavno pitanje: „A šta to tačno znači za prodaju?“ postaje jasno da nisu svi razumeli suštinu predloga, koji je ostao zaglavljen u nejasnoj terminologiji.

Mistifikacija kao posledica pidžin terminologije

Nažalost, korišćenje pidžina često mistifikuje stvari. Nekad nenamerno, a nekad i namerno. Ako potražimo značenje reči „mistifikacija“, naći ćemo da se koristi onda kada se nešto „namerno ili nenamerno prikazuje kao nejasno, tajanstveno, dvosmisleno… U najširem smislu, ovaj pojam se odnosi na čin zamagljivanja istine, bilo radi obmane, fascinacije ili zbog nesposobnosti da se nešto precizno objasni.“ U daljem objašnjenju se navodi da se, između ostalog, mistifikacija koristi kako bi se nešto prikazalo složenije nego što jeste, da bi se stvorila iluzija znanja.

Da li se pidžin koristi radi mistifikacije? Najčešće, verovatno ne, bar ne svesno, ali efekat korišćenja pidžina najčešće jeste mistifikacija, jer predstavljene informacije deluju „previše stručno“ i nedovoljno jasno. Što, opet, najčešće nije svesna želja onoga ko informacije želi da prenese.

Korišćenjem srpskog jezika koji je terminološki dovoljno bogat da svojim pojmovima zameni većinu pidžin termina mistifikacija bi se drastično smanjila, ali…

Gde povući granicu

Tuđice, same po sebi, nisu problem. Problem nastaje kada postoje jasne i odgovarajuće reči na srpskom koje bi sagovornik bolje razumeo, a mi biramo pidžin jer zvuči „stručnije”. Ili ga biramo po inerciji, zaboravljajući kome se u tom trenutku obraćamo. Zaboravljajući da jasnoća komunikacije uvek mora biti iznad terminologije.

U diskusijama među stručnjacima – pidžin često ima smisla. U međunarodnim timovima – gotovo je neizbežan. U tehničkom kontekstu – može biti efikasan.

Ali, u komunikaciji sa vlasnicima preduzeća, klijentima, donosiocima odluka i širom javnošću – jasnoća nije opcija. Jasnoća, u marketingu i poslovanju, nije stil. Ona je obaveza.

Ovaj komunikacioni problem nije nastao zato što direktori „ne razumeju marketing“ ili „ne prate trendove“. Naprotiv. Nastao je zato što se stručnost sve češće meri načinom a ne jasnoćom izražavanja. Kad se stručnost nadomešćuje „bogatstvom jezika“, komunikacija trpi posledice.

Problem nije u postojanju pidžina. Problem je u njegovoj nekritičkoj upotrebi – u svakoj prilici i u komunikaciji sa svima. Pidžin je alat. A svaki alat ima svoje mesto.

Govoriti pidžin nije znak stručnosti. Sposobnost da komuniciramo na jasnom srpskom – jeste.

Predrag Milićević

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Ilustracija: ChatGPT

Чланак Boostovanje srpskog poslovnog jezika: Govorite li pidžin? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Posledice rata na Bliskom istoku stigle su i do njiva u Srbiji, čiji vlasnici se uveliko preračunavaju koliko će ih koštati poskupljenja goriva, đubriva i transporta, dok analitičari kalkulišu kako će se to odraziti na dostupnost i cene hrane, inflaciju i ukupnu domaću ekonomiju.

Tako su od početka globalne energetske i prehrambene krize izazvane ratom u Ukrajini 2022. godine, gorivo i đubrivo postali nova dežurna tema u domaćoj javnosti kada se raspravlja o tome da li će Srbija od izvoznika hrane postati njen uvoznik, pored onih standardnih o manjkavostima agrarne politike, poput problema sa subvencijama, niskih otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda, vrtoglavog pada stočnog fonda…

Tu su i tradicionalne „sezonske“ polemike. Svake godine sa dolaskom proleća stižu i računice koliku štetu poljoprivredi su nanele poplave, a po završetku leta koliko će poskupeti hrana usled nezapamćene suše.

U sabiranju tekućih troškova, poneko se osvrne i na posledice klimatskih promena, objave se procene o kumuliranoj šteti proteklih deset do petnaest godina, zaključak da će nas sve nestabilnija klima tek koštati i da bi država trebalo nešto hitno da preduzme po tom pitanju. To dođe i prođe, u međuvremenu uvek ima prečih problema, sačeka se sledeća godina, nove poplave i suše, pa sve od početka.

Čuli smo za klimatske promene, priča se na društvenim mrežama

Pregled aktuelnih rasprava na forumima poljoprivrednika pokazuje da su naši primarni proizvođači ušli u tržišne finese o kretanju cena energenata i đubriva na svetskim berzama. Nasuprot tome, u istraživanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu se upozorava da izuzev što je 95% domaćih poljoprivrednika čulo za klimatske promene, tek jedna trećina zna nešto više o tome i to pre svega na osnovu informacija sa društvenih mreža.

Kada su autori istraživanja analizirali dobijene rezultate, zaključili su da je nivo znanja ispitanika o ovoj temi poražavajući, te da takvi nalazi posebno zabrinjavaju kada se ima u vidu da su poljoprivredna domaćinstva u uzorku po obrazovanju, obimu proizvodnje i prihodima znatno iznad proseka.

Stručnjaci su poručili da je edukacija poljoprivrednika o tome kako da prilagode proizvodnju klimatskim promenama – nužna i neodložna.

Smenjivanja bujica i toplotnih talasa

Zašto je to toliko važno za prehrambenu sigurnost Srbije, objasnila je profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ana Vuković Vimić na skupu u Privrednoj komori Srbije (PKS) o tome kako bi domaća poljoprivreda trebala da se prilagođava klimatskoj stvarnosti i postane otpornija na sve ekstremnije vremenske uslove.

Istraživanja beogradskog Poljoprivrednog fakulteta o klimatskim rizicima ukazuju kako će rast prosečne temperature i promene u godišnjim ciklusima u odnosu na referentni period od 1961. do 1990. godine, uticati na poljoprivredu na nivou cele Srbije, kao i koji regioni i usevi će biti najugroženiji.

Predviđa se da će klima u našoj zemlji do sredine ovog veka biti toplija za više od tri stepena, a učestali toplotni talasi su već prisutni. Za razliku od ranijih perioda, kada u godini nije bilo nijednog toplotnog talasa, prošlog leta smo ih imali pet i takav trend će se nastaviti, ukazuje profesorka.

Istovremeno, dolazi do promena u godišnjoj raspodeli padavina, čiji maksimum se pomera sve više ka početku godine, što izaziva duže, sušnije i vrelije sezone. Pritom, sve je više ekstremnih padavina koje prate bujične poplave i izlivanja reka, što će do sredine veka ugroziti 56% teritorije Srbije, odnosno osam puta veću površinu u odnosu na referentni period.

Čekaju nas suše svake godine

Uporedo prete i sve učestalije suše. Ranije se beležila jedna suša tokom decenije, od 2011. do 2020. bilo je u proseku pet sušnih godina, a do sredine veka može se očekivati suša svake godine.

„Vlažna klima ostaće u zapadnim delovima Srbije, dok jug, jugoistok i severoistok zemlje prelaze u polusušnu klimu”, navodi Vuković Vimić i dodaje da će se do sredine veka smanjiti i mogućnosti za obnavljanje podzemnih voda između 20 i 40%.

Klimatske promene značajno degradiraju kvalitet zemljišta, što potvrđuju nalazi da je od 2001. do 2020. na posledice bilo otporno 43,2% poljoprivrednih površina, dok bi taj udeo moga da spadne na svega 6,4% do sredine veka.

Pšenica najizdržljivija

Koko će se to odraziti na biljnu proizvodnju i stočarstvo i šta je potrebno preduzeti da bi se poljoprivreda prilagodila izmenjenim klimatskim uslovima? Profesorka beogradskog Poljoprivrednog fakulteta navodi da su urađene analize za pet ratarskih vrsta, kukuruz, pšenicu, soju, suncokret i šećernu repu i da su one pokazale da Srbija ima kapacitete za odgovarajuće prilagođavanje klimatskim promenama na svega 2,3% ratarskih površina.

Ukoliko se ostane pri sadašnjem načinu i raspodeli proizvodnje biće ugroženo preko 92% ratarskih površina, naročito one pod kukuruzom, sojom i suncokretom, dok je pšenica najotpornija, izuzev u severnobačkoj i severnobanatskoj oblasti.

„Uočili smo da kod šećerne repe, iako je osetljivija na klimatske pretnje, padovi u proizvodnji nisu izraženi kao kod drugih sličnih vrsta. Razlog je to što je većina obradivih površina u vlasništvu firmi koje imaju znanje i sredstva za borbu protiv klimatskih promena, što nije slučaj sa drugim vrstama koje se gaje na porodičnim gazdinstvima“, ističe Vuković Vimić.

Biće ugroženo deset puta više voća nego sada

Rezultati koji su dobijeni prilikom analize 14 vrsta voća i klimatske projekcije po regionima ukazuju da su najveći rizici mraz koji pogađa ranu vegetaciju i učestale ekstremne temperature. Do sredine veka, od mraza će biti ugroženo preko dve trećine voćnih zasada, skoro deset puta više nego sada i skoro četvrtina voća osetljivog na visoke temperature, posebno jabuke, kruške, dunje, borovnice, maline i kupine, koje trenutno čine trećinu površina pod voćnjacima.

Utvrđeno je i da 74% vinograda može stradati zbog mraza a 81% zbog visokih temperatura, dok su i voćnjaci i vinogradi izloženi visokim ili rastućim rizicima od grada.

Velike štete zbog promene klime može da pretrpi i preko 62% livada i pašnjaka, što će zajedno sa nedostatkom vode i visokim temperaturama negativno uticati na stočarstvo. Na osnovu sadašnjeg stanja može se zaključiti i da će potrebe za navodnjavanjem u Srbiji do sredine ovog veka porasti za 18%.

Manjak novca, ali i stručnjaka

Pored analiza o rizicima, stručnjaci su uradili i programe prilagođavanja za posmatrane biljne vrste i stočni fond. Ova saznanja su neophodna poljoprivrednim proizvođačima, jer da bi se uspešno izborili sa sve nepovoljnijom klimom, moraju da imaju informacije o trenutnim i predstojećim pretnjama, o sortama koje bi trebalo da gaje i rešenjima koja mogu umanjiti rizike, ističe Vuković Vimić.

Prema njenim rečima, da bi se strateški planirala proizvodnja koja će biti otpornija na klimatske promene, počelo se sa unapređenjem rejonizacije, za sada u voćarstvu i vinogradarstvu. Rejonizacija je veoma važna mera u poljoprivredi, kako bi se znalo koje podneblje je najbolje za gajenje određenih kultura i ulagalo u razvoj proizvodnje.

Međutim, u Srbiji se ne ulaže dovoljno novca u prilagođavanje poljoprivrede klimatskim promenama. Održivost dovodi u pitanje i nedostatak stručnjaka, jer manje od 4% ukupnog broja brucoša upisuje studije u oblasti poljoprivrede i šumarstva, upozorila je profesorka.

Marina Cenić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Simazoran, Depositphotos

Чланак Šta je dugoročno najveća opasnost po domaću poljoprivredu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pečenje sa ražnja nekada je bilo jednostavno domaće jelo, zastupljeno najviše na svadbama, slavama i vašarima, na koje se jedno vreme gledalo s prezirom kao na „prostu” hranu. Danas je dobilo „gospodski“ status i služi se čak i uz šampanjac. Ispred pečenjara su redovi, sto se rezerviše nedeljama unapred, a kilogram prasećeg pečenja dostiže cene jela u najskupljim restoranima.

Dok se influenseri utrkuju ko će da snimi reels sa hrskavijim i mekšim komadom pečenja, uzgajivači upozoravaju da ga uskoro nećemo imati ni za slikanje i da su današnji obori samo bledi tragovi nekadašnje svinjarske Srbije Kneza Miloša.

Proizvodnja je osam puta manja nego u „zlatno doba”, a stočarska imanja se zatvaraju zbog neisplativosti. Svake godine uvezemo više od 112.000 tona prasetine i sve češće je iza domaće svinjetine samo dogajeno prase iz Danske.

Vitomir Vidović, nekadašnji profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i stručnjak za genetiku i oplemenjivanje životinja kaže za B&F da razlika između praznih obora i punih pečenjara nikada nije bila veća. Kilogram praseta žive vage je pre Uskrsa koštao oko 250 dinara po selima Srbije, a kilogram pečenja u popularnom restoranu u Borči skoro 5.000 dinara.

Od šatre do elite

Svakog vikenda, ispred restorana „Mali Hrast“ u Bukoviku kod Aranđelovca krcato je automobilima, uglavnom sa beogradskim tablicama. Čeka se u redu na slobodan sto, a za svakog trećeg gosta koji pokuša da rezerviše ne bude mesta. Ugostitelji u Bukoviku prvi su počeli da služe sveže praseće bajadere, komade pečenja sečene na kockice jednake veličine, sa preplanulom hrskavom kožicom.

Jedan od vlasnika Marko Marković tvrdi da se radi o specijalitetu koji je nastao upravo u ovom restoranu, a danas ga mnogi kopiraju. Goste godinama privlače i kvalitetom i cenom, jer je kilogram ovog pečenja 3.800 dinara, dok u pojedinim beogradskim restoranima košta i do 6.000 dinara.

Marković smatra da su glavni aduti bajadera iz Bukovika kvalitet i stroga selekcija sirovine. „Koristimo male prasiće koji su teški između 22 i 30 kilograma, od kojih se dobija svega tri do pet kilograma vrhunskog, gotovo potpuno otkošćenog pečenja. Suština uspeha je da se odbaci ono što ne zadovoljava standard, što ovaj proizvod i čini posebnim”, ističe Marković za B&F.

U prestonici se pečenje ne služi samo u klasičnim pečenjarama, već ulazi u ugostiteljske objekte koji su namenjeni savremenim gradskim mušterijama. Tako vlasnici „Pretopa“ pečenje serviraju uz svoj domaći hleb i šampanjac, u lokalu na Zemunskoj pijaci. Cena kilograma ovde je 4.200 dinara. Za pripremu je potrebno oko 36 sati. Proces uključuje kontrolisane uslove, uz korišćenje opreme kao što su frižideri, sous vide i vakuum mašine.

„Usredsređeni smo na kvalitet sirovine i preciznosti u pripremi, jer verujemo da upravo detalji prave ključnu razliku. Nedeljno prodamo oko 150 kilograma pečenja, što je približno 20 prasadi. Ne insistiramo na velikim maržama, već na kontinuitetu i obimu prodaje. Radimo isključivo sa domaćim dobavljačima koji sarađuju sa većom klanicom, tako da je kompletna sirovina iz Srbije“, objašnjava za B&F jedan od vlasnika Nikola Nikolić. On dodaje da su domaći gosti najbrojniji, ali dolaze i Rusi koji žive u Srbiji, turisti iz regiona i drugih država, posebno iz skandinavskih zemalja.

Koliko dobije poljoprivrednik, a koliko zaradi pečenjara

I dok pečenju raste popularnost, u oborima se beleži strmoglav pad broja svinja. Srbija danas ima oko 136.000 krmača, iako se procenjuje da je za potrebe domaćeg tržišta neophodno najmanje 300.000. U periodu kada je svinjarstvo bilo najrazvijenije, od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, broj grla dostizao je i 1,1 milion. Danas smo daleko od tog nivoa i uglavnom se oslanjamo na uvoz.

„Propadanje svinjarstva počelo je još devedesetih godina, a do danas ni najveći uzgajivači više ne mogu ozbiljno da zarade. Najveći problem je što u lancu od obora do trpeze ne postoji pravedna preraspodela dobiti. Poljoprivrednik danas prase od oko 25 kilograma proda za približno 50 evra, dok onaj ko ga ispeče, dobije oko 18 do 20 kilograma mesa, koje potom prodaje za najmanje 3.300 dinara po kilogramu. Jasno je da u takvoj računici najveći deo zarade ide pečenjarama, trgovcima i prerađivačima, dok primarni proizvođač ostaje na ivici isplativosti”, ukazuje profesor Vidović.

On objašnjava da bi za takvo prase uzgajivač morao da dobije barem oko 100 evra da bi mu se posao isplatio. Dodaje da nije čudo što pečenjare niču na svakom koraku, dok se broj ozbiljnih proizvođača svinja smanjuje.

„Svinjarstvo u Srbiji danas je svedeno na nivo iz 1947. godine. Sa 300.000 krmača, koje bi godišnje dale po 30 prasadi, došli bismo do oko devet miliona prasadi godišnje, što bi bilo dovoljno da Srbija podmiri sopstvene potrebe za svinjskim mesom. Danas smo, međutim, daleko ispod tog nivoa i trpimo posledice višedecenijskog urušavanja“, tvrdi Vidović.

Sela bez ijednog praseta

U pojedinim selima u „svinjskom Sremu“ proizvodnja je sa desetina hiljada svinja godišnje pala na tek trećinu nekadašnjeg obima. Draško Danilović iz Kuzmina kod Sremske Mitrovice, koji sa sinovima uzgaja oko 2.000 tovljenika, tim poslom se bavi decenijama i tvrdi da ova grana stočarstva živi svoje najgore dane.

„Uopšte ne treba da čudi cena pečenja. Sa ovakvom proizvodnjom i tretiranjem domaćih proizvođača, možemo da očekujemo da pečenje postane svojevrsna ekskluziva. U Kuzminu smo imali oko 40.000 svinja godišnje, a sada smo spali na 12.000 grla. Pre nekoliko decenija, nije bilo kuće bez svinje, a danas imate sela bez ijednog praseta“, kaže Danilović za B&F.

Pečenje na trpeze najčešće stiže zapravo iz Danske, jer iz ove zemlje uvozimo najviše prasadi. Uglavnom su stara do 10 nedelja, teška oko 30 kilograma, a zatim ih stočari gaje još oko 90 dana, do oko 120 kilograma, kada se prodaju klanicama.

Danilović ističe da svinje iz srpskih obora gube trku sa mesom koje stiže iz inostranstva zbog nekontrolisanog uvoza, kao i zbog neusklađenosti domaćih i evropskih propisa, što dodatno urušava položaj domaćih proizvođača.

„Kod njih zamrznuto meso može da stoji do šest meseci, a kod nas je rok i do godinu dana. Taj prostor omogućava da se uvozi jeftino meso, jer umesto da plate uništavanje, evropske klanice još i zarade na izvozu u Srbiju. To meso uglavnom završava u preradi. I najveća imena u mesnoj industriji često rade sa uvoznim mesom, dok domaći uzgajivači sve teže prodaju tovljenike”, žali se poljoprivrednik iz Kuzmina.

Hoće li domaća svinja dobiti bolju poziciju na tržištu?

Danilović navodi da je trenutna otkupna cena oko 170 dinara po kilogramu, a kada se saberu nabavna cena praseta iz uvoza, stočna hrana, energenti, veterinar i ostali troškovi, proizvodnja je praktično neisplativa.

Iako država, pored drugih mera Ministarstva poljoprivrede, pomaže proizvodnju i kroz subvencije sa oko 1.500 dinara po krmači, stočari tvrde da to nije dovoljno da nadoknadi gubitke. Smatraju da država mora ozbiljnije da podrži proizvođače, ako želi da srpsko svinjarstvo ponovo stane na noge.

„Potrebne su jače kontrole uvoza, posebno zamrznutog mesa sumnjivog kvaliteta, kao i politika koja neće gušiti domaću proizvodnju. Neophodno je omogućiti da domaća svinja dobije bolju poziciju na tržištu, a da proizvođači kroz pošteniju ekonomsku računicu ponovo mogu da posluju održivo i profitabilno. Bez toga ćemo i dalje imati situaciju da Srbija, zemlja koja je nekada hranila druga tržišta, danas sve više zavisi od uvoza“, zaključuje profesor Vitomir Vidović.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Diego San, Unsplash

Чланак Jeftino prase, a skupo pečenje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Priče u Evropskoj uniji tokom 2025. godine uveravale su nas u privredni oporavak Nemačke, ozdravljenje francuske privrede i konsolidaciju italijanske ekonomije. U 2026. godini nema ništa od toga. Najveća priča u Evropskoj uniji je – Španija.

Brojke je sada teško ignorisati. Prema preliminarnim procenama Evrostata objavljenim 30. januara, BDP Španije porastao je za 2,8% u 2025. godini, u odnosu na prosek evrozone od 1,5%. Samo u četvrtom kvartalu zabeležen je rast od 0,8%, više nego duplo u poređenju sa rastom od 0,3% u evrozoni i to je najjači rast među svim velikim ekonomijama Evropske unije.

ING je u svojoj prognozi za Španiju početkom 2026. godine primetio da je španska ekonomija rasla 2,8 procentnih poena brže od evrozone od kraja 2019. godine. Goldman Sachs je u analizi iz jula 2025. godine ocenio da u Španiji dolazi do velikih strukturnih promena jer se ekonomija, umesto prevelike zavisnosti od turizma, pomera ka finansijama, nekretninama, IT i profesionalnim uslugama kao novom motoru rasta.

Prognoza Evropske komisije u septembru 2025. godine predvidela je rast od 2,9% za 2025. i 2,3% za 2026. godinu. BBVA Research i CaixaBank Research, dve vodeće španske banke, uglavnom se slažu sa ovakvim prognozama, kao i MMF.

Glasni neprijatelji u inostranstvu i tihi rezultati kod kuće

Malo ko u Evropskoj uniji je očekivao ovakav preokret. Španija je većinu vremena nakon finansijske krize 2008. godine tretirana kao slaba karika evropskog juga, zemlja koju je neophodno spasiti od sopstvenih banaka i kao posrnula država u kojoj je stopa nezaposlenosti mladih dostigla čak 50% 2013. godine.

Međutim, usledio je toliko oštar ekonomski zaokret, da će, prema procenama Evropske komisije, javni dug Španije pasti ispod 100% BDP-a 2026. godine sa vrhunca od 120% tokom pandemije. Takođe, stopa nezaposlenost od 9,9% u četvrtom kvartalu 2025. godine, pala je ispod dvocifrenog broja prvi put od 2008. godine. Ništa od ovoga niko nije predvideo čak ni pre tri godine.

Politički motor koji stoji iza ekonomskog preokreta je Socijalistička radnička partija Španije (PSOE) Pedra Sančeza. Otkako je postao premijer Španije, Sančez je gomilao glasne neprijatelje u inostranstvu, dok je tiho isporučivao rezultate kod kuće.

Sančez se pozicionirao kao najotvoreniji evropski lider u kritikama izraelskog rukovodstva, zbog ponašanja Izraela tokom rata u Gazi. Španija je bila prva velika zapadnoevropska država koja je još u maju 2024. godine formalno priznala palestinsku državnost, zajedno sa Norveškom i Irskom. Bila je to prva evropska zemlja koja je izrazila spremnost da se pridruži Južnoj Africi u tužbi protiv Izraela pred Međunarodnim sudom pravde.

Španija je u oktobru 2025. godine usvojila devet mera za „zaustavljanje genocida u Gazi“, uključujući stalni embargo na oružje, zabranu brodovima koji prevoze vojno gorivo za izraelske snage da pristaju u španske luke, uskraćivanje španskog vazdušnog prostora izraelskim vojnim letovima, embargo na robu iz naselja na Zapadnoj obali i zabranu ulaska pojedincima „direktno umešanim u genocid, kršenje ljudskih prava i ratne zločine“.

„Rebrendiranje“ Španije na svetskoj sceni

Ovakav politički stav ima svoju cenu. Španska odbrambena i izvozna industrija dvostruke namene izgubile su značajne ugovore u Izraelu, a odnosi Madrida sa Vašingtonom pod Trampovom administracijom su vidljivo zahladneli. Ali, politička ekonomija ovog poteza je ono što je važno. Zauzimajući moralno najčitljiviji stav u Evropi o Gazi, Sančez je pretvorio Španiju u prirodnog diplomatskog sagovornika za arapski svet, Afričku uniju i, što je ključno, Latinsku Ameriku.

Dokument o strateškoj politici za period 2025-2028. godine, koji je objavilo Ministarstvo spoljnih poslova u Madridu, eksplicitno identifikuje Mediteran i Latinsku Ameriku kao dva stuba za globalno repozicioniranje Španije. Takvo opredeljenje je dovelo i do značajnijeg otvaranja španske privrede za kineska ulaganja.

Španija je postala glavna evropska ulazna tačka za kineski industrijski kapital. CATL i Stellantis su u novembru 2025. godine započeli radove na ogromnoj fabrici za proizvodnju baterija namenjenih električnim vozilima, u vrednosti od 4,1 milijardu evra. Buduća fabrika LFP baterija nalaziće se u pogonima kompanije Stellantis u Saragosi i mogla bi da dostigne kapacitet do 50 GWh godišnje. Fabrika će zaposliti više od 4.000 radnika i obezbedila je preko 298 miliona evra finansiranja iz programa EU „Next Generation EU“, a CATL je već doveo 2.000 kineskih radnika da nadgledaju izgradnju.

Jasan obrazac

U istom kompleksu, kompanija Leapmotor, koju podržava Stellantis, počeće proizvodnju električnih vozila na kineskoj platformi u drugoj polovini 2026. godine. Chery je već počeo da sklapa vozila u bivšoj fabrici Nissan u Slobodnoj trgovinskoj zoni Barselone u okviru svog zajedničkog preduzeća Ebro. SAIC-ov MG, najprodavaniji kineski brend u Španiji u 2025. godini, objavio je u aprilu 2026. da će izgraditi svoju prvu evropsku fabriku električnih vozila na španskom tlu.

Krajem aprila 2026. godine, luksuzni brend Hongqi grupe FAW je u poodmaklim pregovorima sa Stellantis-om o proizvodnji vozila u istom pogonu u Saragosi. Vozila kineskih proizvođača činila su preko 11% prodaje španskih automobila u 2025. godini, što je skoro dvostruko više u odnosu na 6,6% iz 2024. godine.

Obrazac je jasan. Sančezova vlada pozicionirala je Španiju kao zemlju EU koja je najspremnija da primi kineske industrijske investicije. Dok su Berlin, Pariz i Rim oklevali, plašeći se američkog i kineskog uticaja, Madrid se oslobodio monokulturne politike Evropske unije.

Rezultat je obnavljanje španske industrijske baze zahvaljujući kineskoj tehnologiji baterija i električnih vozila, uz podršku EU, čak i dok se tarife Unije na direktan kineski uvoz pooštravaju. Kakav god stav prema ovoj strategiji imali u Briselu, ona funkcioniše i jača špansku ekonomiju.

Mladi migranti umesto stranih, a neproduktivnih penzionera

Otvaranje prema Latinskoj Americi je drugi politički i ekonomski front. Španija je najveći pojedinačni investitor u Latinskoj Americi, doprinoseći sa 9,4 milijarde evra agendi EU „Globalna kapija“ za region Južne Amerike, od čega je 5,3 milijarde evra već mobilisano. Analiza koju je sproveo Vilson centar pokazala je da bilateralno vođstvo Španije, utemeljeno u zajedničkom španskom jeziku i istorijskim vezama, daje ovoj zemlji komparativnu prednost na tržištu Južne Amerike kojoj nijedna druga evropska država ne može da parira. Takođe, Španija dobija mnogo mladih migranata koji govore istim jezikom, umesto neproduktivnih penzionera iz severne Evrope.

Mediteran je treći front. Sastanak Španije sa Marokom na visokom nivou krajem 2025. godine, produbio je dobre odnose sa Rabatom i pozicionirao Španiju kao glavnog posrednika EU u južnom Mediteranu.

Iz svega ovoga sledi pitanje da li Evropa ima novu funkcionalnu prestonicu? Berlin je najveća ekonomija EU, ali raste po stopi od 0,4% i paralisan je koalicionom aritmetikom. Pariz je zaokupljen domaćom politikom. Rim se vezao za Vašington u napadu kratkovidosti, a sada ne zna kako da se iz toga izvuče. London nastavlja da se udaljava od EU, nakon što je Britanija izgubila svoj uticaj zbog loših pregovora o Bregzitu.

Madrid, nasuprot tome, raste tri puta brže od evrozone, ima političku saglasnost za sprovođenje spoljnopolitičkih odluka koje se Brisel ne usuđuje da donese i u Sančezu ima lidera koji je spreman da zauzme diplomatsko tlo koje su druge evropske prestonice napustile.

Činjenica da je u Španiji tokom cele godine vreme mnogo sunčanije nego u Nemačkoj, možda više neće biti samo rezultat meteoroloških prilika.

Izvor: IntelliNews

Foto: captainvector, Depositphotos

Чланак Da li je Evropska unija predala svoju budućnost Španiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.