Prethodne godine, svetska privreda se bolje udala nego što se nadala pod pritiskom američkih carina. Ove godine, preživljavanje je neizvesnije, predviđa Međunarodni monetarni fond (MMF) u analizi o ključnim rizicima po globalnu ekonomiju koje je izazvao „epski bes“ američkog predsednika Donalda Trampa i njegova odluka da zajedno sa Izraelom napadne Iran.

Kriza na Bliskom istoku ponovo je uzdrmala globalnu privredu i dovela u pitanje makroekonomsku i finansijsku stabilnost, ako ti termini uopšte mogu da se koriste u svetu koji se ne smiruje još od potresa koje je izazvala pandemija koronavirusa.

Američke carine učinile su 2025. godinom za pamćenje, ali stvari na kraju uopšte nisu ispale tako loše, barem iz ugla onih koji rade i primaju plate u MMF-u. Svetska privreda se pokazala otpornijom od predviđanja, tvrde analitičari u ovoj međunarodnoj finansijskoj organizaciji. Umesto prognoziranih 2,8%, globalni rast je iznosio vrtoglavih 3,4%, za neverovatnih 0,6% više, ističe se u izveštaju. Privrednici u svetu ovakav uspeh mogu da zahvale pre svega činjenici da je Tramp više ucenjivao nego što je na kraju ostvario svoje pretnje.

Mnogo buke ni oko čega

Iako je početkom 2025. američki predsednik najavio povećanje efektivne carinske stope na oko 25%, ona je do kraja godine iznosila približno 18%, uz dodatno snižavanje kroz bilateralne sporazume i izuzetke, da bi stvarno naplaćene carine pale tek na polovinu od najavljenih. To je prema MMF-u odličan rezultat, pogotovo zato jer ukazuje na „prilagođavanje privatnog sektora, koji je preusmerio trgovinske tokove i pronašao alternativne kanale“. Bilo bi zanimljivo čuti šta bi o ovoj frazi rekli privrednici koji su se u tom ludilu snalazili kako su znali i umeli.

Svetskoj privredi išli su na ruku i povoljni finansijski uslovi, od fiskalne politike usmerene na stabilizaciju makroekonomskih aktivnosti, preko pada procenjenog rizika u zemljama u razvoju i rasta cena akcija na berzama, do slabljenja američkog dolara. Prošlogodišnji pad američke valute otvorio je vrata manje konkurentnim privredama da se poprave u svetskoj utakmici, ocenjuje MMF.

Tu nije kraj dobrim vestima za ekonomski slabije zemlje. Privrednike u tim državama verovatno je najviše obradovao podatak da je na bolji svetski prosek u 2025. uticao rast produktivnosti i BDP-a u SAD, oslonjen na ulaganja u veštačku inteligenciju i digitalne tehnologije. Ta blagodet se prelila i na manje razvijene privrede kroz veze u trgovini i proizvodnji, naročito u Aziji, tvrde autori izveštaja.

Sve u svemu, ako je verovati MMF-u, 2025. uopšte nije bila toliko loša koliko su privrednici kukali, a naročito u poređenju sa događajima koji su usledili u tekućoj godini i čiji je „okidač“ bio isti onaj čovek koji je lane svet obilato častio carinama, pretnjama, uvredama i ucenama.

Nažalost, algoritmi nisu za jelo

Ove godine, globalna ekonomija ponovo je na ispitu, formuliše MMF aktuelnu situaciju koju neki drugi ekonomisti opisuju mnogo radikalnijim rečima. Pod uslovom da se rat u Iranu zaista ubrzo okonča, privredni rast u svetu će sa onih vrtoglavih 3,4% u 2025. pasti na 3,1% u 2026. godini, dok će se u 2027. oporaviti na celih 3,2%.

Međunarodni monetarni fond nas je ohrabrio procenom da je svetska trgovina za sada stabilna, najviše zahvaljujući izvozu naprednih tehnoloških proizvoda, pre svega onih koji se zasnivaju na veštačkoj inteligenciji. Sreću kvari to što, nažalost, algoritmi nisu za jelo. Stoga je loša vest da odmah iza energetskog šoka koji je prvi na listi noćnih mora za privredu, svet najviše strahuje od rasta cena hrane, usled poskupljenja energenata i đubriva.

Pored nafte, gasa i poljoprivrednih sirovina, vojni sukob u Iranu pogurao je cene i drugih berzanskih roba. Tako je inicijalno naglo skočila cena zlata ali je kasnije korigovana naniže, dok su među osnovnim metalima najviše poskupeli bakar i aluminijum.

Kad se u sve to uključe Ormuski moreuz i problemi u transportu, što se u najkraćem svodi na kašnjenja isporuka i veće cene, onda to dodatno komplikuje ekonomske izglede i pogoršava inflatorne pritiske, priznaje čak i MMF.

Puna usta kredibiliteta

Iako je inflacija premašila ciljane nivoe i u pojedinim razvijenim ekonomijama, posebno u SAD, u gorem problemu su privrede u razvoju, gde su inflatorni pritisci izraženiji zbog veće zavisnosti od cena hrane i energenta, kao i zbog slabijih valuta. „Fiskalna i monetarna politika sve više divergiraju u zavisnosti od specifičnih domaćih uslova“, konstatuje MMF.

Šta ovakva formulacija stvarno znači, može se dokučiti na osnovu procene koja potom sledi: pritisci usled potpuno neizvesne političke i ekonomske situacije mogli bi ugroziti nezavisnost centralnih banaka. Iz prethodnog se da zaključiti da što su domaći uslovi specifičniji, to će „divergiranje“ centralnih banaka biti veće.

Podsetimo da je istovetno upozorenje kao i MMF, nedavno uputila Kristin Lagard ispred Evropske centralne banke (ECB). Politički pritisci ozbiljno dovode u pitanje kredibilitet centralnih banaka, koje su primorane da nalaze teške kompromise između inflacije i rasta, izjavila je krajem maja na konferenciji u Pnom Penu predsednica Evropske centralne banke, koja se inače proslavila i u najširoj javnosti po svom nepokolebljivom moralnom integritetu i nadljudskoj otpornosti na korupciju.

Preraspodela posledica

Kakvi su izgledi za privrednike ove godine kada se svetski prosek preraspodeli po regionima i državama? Razvijene ekonomije imaće rast od 1,8%, jer će kriza na Bliskom istoku izazvati kratkoročne poremećaje, „ali će njihov ukupni uticaj ostati ograničen i relativno skroman“, uveren je MMF.

U ovom društvu, po svoj prilici će najbolje proći onaj ko je sve i zakuvao. Ove godine, Sjedinjene Države imaće rast od 2,3%, za razliku od evrozone, koja će se zakucati na 1,1%, a još gore će proći Velika Britanija (0,8%) i Japan (0,7%). Dodajmo da je u međuvremenu Evropska komisija dodatno snizila rast u evrozoni na svega 0,9%.

Takozvane rastuće i zemlje u razvoju imaće rast od 3,9%, ali će posledice krize na Bliskom istoku biti izraženije i dugoročnije. Rast će značajno varirati od države do države, a prednjačiće Indija (6,5%), dok će Kina ostvariti stopu od 4,4% i nastaviti da usporava.

Rat u Iranu najdirektnije je pogodio zemlje Bliskog istoka i centralne Azije, koje će ukupno ostvariti rast od 1,9%. Najlošije će proći Iran, Irak, Kuvajt i Katar. Prosek za Podsaharsku Afriku od 4,3% uveliko će se razlikovati od zemlje do zemlje, što važi i za države Latinske Amerike, sa prosečnim rastom od 2,3%. Kada je reč o Rusiji i Ukrajini, kojima drugi ratovi i ne trebaju jer više od četiri godine vode sopstveni, prognoze MMF-a o ovogodišnjem rastu su bolje za Ukrajinu (2%) nego za Rusiju (1,1%).

Pregled podataka po zemljama pokazuje da će se po već ustaljenom obrascu, posledice izdašno preusmeriti na najsiromašnije države. Međutim, MMF skreće pažnju da za razliku od trgovine robom, trgovina uslugama je mnogo otpornija na geopolitičke tenzije. Zato njegovi stručnjaci preporučuju slabije razvijenim državama da više ulažu u sofisticirane usluge, posebno u veštačku inteligenciju. Ovaj savet stiže u trenutku kada Svetski program za hranu (WFP) izveštava da skoro 400 miliona ljudi u tim zemljama doslovno gladuje.

Zorica Žarković

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: bernswaelz, Pixabay

Чланак Šta pokazuju prognoze MMF-a o izgledima svetske privrede се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poreski sistemi u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi uspostavljeni su u industrijskom dobu, kada su ljudi bili osnovni izvor oporezive vrednosti i usled toga danas su u velikoj meri oslonjeni na oporezivanje zarada i doprinose vezane za zaposlenost. Kada taj model funkcioniše, budžeti su stabilni, država ubira prihode iz rada, a iz tih prihoda finansira penzije, zdravstvo i socijalnu zaštitu. Problem nastaje onda kada se ekonomska vrednost stvara na drugačiji način, a poreski sistem se tome ne prilagođava.

Automatizacija i veštačka inteligencija (AI) upravo to rade – omogućavaju da se ista ili veća proizvodnja i usluga isporuči sa manje radnih sati. Prihodi kompanije često ne padaju, već rastu, ali se broj zaposlenih po jedinici prihoda smanjuje. Sa stanovišta javnih finansija, to je važnije od pitanja „da li roboti i veštačka inteligencija uzimaju posao“, jer se poreska baza na kojoj počiva država smanjuje čak i kada ekonomija formalno raste.

U SAD se to, na primer, jasno vidi kroz strukturu federalnih prihoda. Prema podacima Kongresnog budžetskog ureda (CBO), ukupni federalni prihodi u fiskalnoj 2024. godini iznosili su oko 4,9 biliona dolara. U zbirnom izveštaju o budžetskim prihodima (Combined Statement of Receipts) Ministarstva finansija SAD (U.S. Department of the Treasury), kategorija prihoda od socijalnog osiguranja i penzijskih programa (Social Insurance and Retirement Receipts) iznosila je 1.708,9 milijardi dolara u 2024. godini.

Ovaj stub prihoda čvrsto je vezan za zaposlenost i zarade. Ukoliko se rast produktivnosti sve više ostvaruje uz manji rast zaposlenosti, poreski sistem zasnovan na oporezivanju plata postaje sve manje održiv.

SAD: regulativa na čekanju

U takvom okviru nastaje ideja takozvanog poreza na automatizaciju, popularno zvanog „porez na robote”. Važno je naglasiti da u SAD ne postoji federalni zakon koji uvodi porez na automatizaciju. Javna i akademska debata nastoji da odgovori na jedno naizgled jednostavno, ali suštinski važno pitanje: ako se poreski prihodi tradicionalno oslanjaju na rad, šta se dešava kada udeo rada u dodatoj vrednosti opada, dok udeo kapitala stalno raste?

Porez na robote najčešće se koristi kao politička metafora za stav da ukoliko mašina zamenjuje čoveka, neka „plati“ ono što bi radnik plaćao kroz poreze i doprinose. Međutim, svaka praktična primena nailazi na brojne izazove. Šta je zapravo robot: industrijski manipulator, softverski algoritam, automatizovana kasa? Da li bi se oporezivala mašina, ušteda na platama, ili dodatni profit kompanije? I kako sprečiti da firme jednostavno ne preusmere investicije ili pravno prestrukturiraju automatizaciju kao „softversku optimizaciju“ koja izbegava oporezivanje?

Usled toga, porez na automatizaciju osvetljava dublji problem, a to je struktura javnih prihoda. Kada poreski sistem pretežno oporezuje rad, a ekonomija sve više nagrađuje kapital, softver i intelektualnu svojinu, jaz se vremenom povećava. U tom smislu, automatizacija razotkriva slabosti fiskalnog modela, jer se poreska osnova menja brže nego što se prilagođavaju propisi. Poreska politika koja se svodi na „oporezuj robota“ često skriva pravu poentu: država zapravo traži način da premesti oporezivanje sa rada na izvore vrednosti, koji su manje vidljivi i lakše prenosivi.

Evropska unija: reforma, a ne porez na tehnologiju

Evropska unija je ovu ideju razmatrala još 2017. godine. Evropski parlament je tada podržao inicijative za širi okvir regulacije robotike, ali je odbacio predlog da se uvede posebna taksa na automatizaciju za finansiranje podrške ili prekvalifikacije radnika. Ta epizoda je važna jer pokazuje da je porez na robote politički privlačan koncept, ali administrativno i ekonomski teško održiv.

Istovremeno, u Evropskoj uniji oporezivanje rada i dalje čini ključni deo javnih prihoda. Evropska komisija u „Pregledu poreskih trendova“ (Data on Taxation Trends) navodi da je u 2023. godini udeo poreza na rad (uključujući doprinose za obavezno socijalno osiguranje) u ukupnim poreskim prihodima EU iznosio 51,2%, dok je udeo poreza na kapital bio 21,9%.

Prema Izveštaju OECD-a o oporezivanju zarada za 2024. godinu (Taxing Wages 2024), zbirni teret poreza i doprinosa na zarade za bračni par sa dvoje dece u kom oba supružnika ostvaruju prihod od rada, iznosio je 29,5% u 2023. godini. To pokazuje da je oporezivanje ljudskog rada i dalje ključni izvor javnih prihoda, zbog čega tehnološke promene koje ljude zamenjuju robotima imaju direktne fiskalne posledice.

Evropska unija nije pokušala da oporezuje upotrebu mašina ili tehnologije, već se usredsredila na to da kompanije plaćaju porez tamo gde zaista ostvaruju dobit, a ne tamo gde je porez najniži. Zato se menjaju poreska pravila, kako bi se otežalo prebacivanje profita iz jedne zemlje u drugu samo radi manjeg poreza.

Uporedo sa tim, EU uvodi i regulatorni okvir za veštačku inteligenciju (AI). Evropska komisija navodi da je EU Akt o veštačkoj inteligenciji (EU AI Act) stupio na snagu 1. avgusta 2024. Iako se upotreba tehnologije ne oporezuje, regulatorni zahtevi povećavaju troškove, jer kompanije moraju da ulažu u usklađivanje sa propisima, u sisteme za upravljanje rizicima i da snose veću odgovornost za pojedine oblasti njene upotrebe.

Rad, kapital i pitanje fiskalne održivosti

Automatizacija ne ukida vrednost, ona menja njen izvor. Industrijski pokazatelji to ilustruju bez mnogo teorije. Prema podacima Međunarodne federacije za robotiku (IFR), u fabrikama EU bilo je u proseku 219 industrijskih robota na 10.000 zaposlenih 2023. godine, dok je u Severnoj Americi taj odnos iznosio 197 robota na 10.000 zaposlenih. IFR takođe navodi da je broj industrijskih robota u operativnoj upotrebi globalno dostigao 4.664.000 u 2024. godini, što predstavlja rast od 9% u odnosu na 2023. godinu. To znači da automatizacija više nije ograničena na pojedine sektore, već je široko prisutna u industriji.

U situaciji u kojoj se vrednost sve više stvara uz pomoć kapitala i softvera, dok se javni prihodi i dalje u najvećoj meri zasnivaju na oporezivanju rada, reč je o fiskalnom, a ne tehnološkom problemu.

Suštinsko pitanje nije da li treba „oporezovati robote“, već kako prilagoditi poreski sistem ekonomiji u kojoj se sve veći deo vrednosti stvara bez ljudskog rada. Ako se poreski sistem i dalje bude oslanjao na oporezivanje rada, to će povećati troškove zapošljavanja i podsticaće automatizaciju, dok bi preusmeravanje oporezivanja ka profitu, kapitalu i digitalnim tokovima vrednosti zahtevalo snažniju poresku administraciju i međunarodnu saradnju, jer se takva dobit lako premešta između jurisdikcija.

U stručnim i međunarodnim raspravama (OECD, MMF) najčešće se pominju tri moguća rešenja problema: širenje poreske osnovice na potrošnju i imovinu; šire finansiranje socijalnih fondova, a ne isključivo iz doprinosa na zarade; preciznije oporezivanje profita i renti u delatnostima gde rast produktivnosti ne prati rast zaposlenosti. Ključno pitanje fiskalnog modela ostaje kako obuhvatiti novu strukturu vrednosti, a da se pritom ne naruši konkurentnost i stabilnost socijalnih sistema.

Dok je automatizacija neizbežan ishod tehnološkog razvoja, još uvek nije jasno ko će platiti fiskalnu cenu povećane efikasnosti. Zato je suštinski važna odluka da li će države reformisati fiskalne modele tako da prate ekonomiju u kojoj rad nije više dominantan izvor vrednosti, ili će pokušati da očuvaju zastarele osnove kroz parcijalne i simboličke mere? Od tog izbora zavise stabilnost budžeta, konkurentnost privrede i održivost socijalnih sistema.

Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: Ray_shrewsberry, Pixabay

Чланак Porez na robote: Da nam živi, živi rad! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Doktrina Srpske pravoslavne crkve po kojoj sa priličnom teološkom rezervom gleda na zaradu od pozajmljivanja novca, a što je osnovni cilj svake banke, uveliko udaljava ovu instituciju i njene verske službenike od bankarskih šaltera. Ali, uzrok nisu samo metafizička neslaganja. Zbog svog specifičnog unutrašnjeg ustrojstva i radnog statusa, crkveni velikodostojnici bi teško došli do zajma čak i kada bi sekularna želja nadvladala kanonsku uzdržanost.

Naime, crkve i verske organizacije uživaju zakonske olakšice i izuzetke u mnogim oblastima. One formalno jesu pravna lica, ali nemaju zakonsku obavezu da podnose godišnje finansijske izveštaje, pa njihovi realni tokovi novca nisu dostupni javnosti. Crkve i verske organizacije imaju ljude koji za njih rade ali ih formalno ne zapošljavaju, dok se o njihovim doprinosima za socijalno i zdravstveno osiguranje brine država, diskretno ih namirujući iz zajedničke kase svih građana.

Sve to praktično onemogućava banke da sa ovom vrstom klijenata stupe u klasične kreditne ili druge konvencionalne finansijske odnose.

Plivajuće plate i neotuđiva imovina

Univerzalna garancija koju banke traže za odobravanje bilo koje vrste kredita zahteva ili stabilna i lako dokaziva mesečna primanja ili zalaganje odgovarajuće imovine.

Verski poglavari, sveštenici i svi drugi koji rade pod crkvenim krovom, nisu formalno zaposleni u verskoj organizaciji prema odredbama koje propisuje važeći Zakon o radu. Oni nemaju fiksnu platu, već njihovi prihodi zavise od parohijskog prometa i verničkih priloga, što ih u „očima“ algoritama koje banke koriste za procenu kreditne sposobnosti automatski diskvalifikuje.

Kada je reč o imovini koju crkva poseduje i koju bi teorijski mogla da stavi u zalog za kredit, problem postaje još složeniji. Važeći Zakon o crkvama i verskim organizacijama eksplicitno propisuje da sakralna i kulturna baština ne može biti predmet prinudnog izvršenja, niti se može otuđiti u postupku stečaja ili prinudnog poravnanja. Time se logično postavlja pitanje šta bi jedna banka radila sa imovinom, koju u slučaju neizmirivanja obaveza po zakonu ne sme da zapleni, a kamoli da otuđi na tržištu?

Isti zakon propisuje i da crkve i verske zajednice obezbeđuju sredstva za obavljanje svoje delatnosti od prihoda iz sopstvene imovine: zadužbina, legata i fondova, nasleđivanja, poklona i priloga, kao i drugih pravnih poslova i delatnosti na strogo neprofitnim osnovama.

Iako crkvama i verskim zajednicama zakonodavac dozvoljava da samostalno i suvereno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima u skladu sa sopstvenim propisima, u tekstu zakona se nigde ne pominje da bi bankarski kredit uopšte mogao da bude legitimna opcija za finansiranje redovnog poslovanja ili obavljanja privredne delatnosti.

Šarmantni finansijski dvojac

Jedini deo zakona koji kao potencijalni izvor finansiranja stidljivo navodi sredstva obezbeđena van sopstvenih neposrednih prihoda odnosi se na graditeljsku delatnost. Crkve i verske zajednice, naime, mogu samostalno da podižu hramove, parohijske domove, manastirske konake i administrativno-upravne zgrade, ali i klasične stambene zgrade, proizvodne i druge objekte.

Međutim, skorašnji preduzetnički poduhvati Srpske pravoslavne crkve pokazuju da zajmovi komercijalnih banaka nisu opcija ni za ove, čisto investicione poduhvate, jer je u praksi razvijen daleko efikasniji i lakši model finansiranja.

Naime, kada je pre nekoliko godina SPC pribegla stambenoj izgradnji na Novom Beogradu, učinila je to po raširenom modelu suinvestiranja sa privatnom građevinskom firmom. Crkva je ustupila lokaciju, odnosno svoje zemljište, a zauzvrat je dobila čist udeo u izgrađenim kvadratima.

I dok su na zemljištu Hrama Svetog Velikomučenika Dimitrija tutnjale mašine i dizalice, a građevinski radnici podizali dve stambene i jednu poslovnu zgradu u ekstra zoni sa listom čekanja za kupovinu, na samom ulazu u crkvu stajao je natpis sa apelom vernicima da daju dobrovoljni prilog za dovršetak ovog verskog objekta. Prema pisanju medija, ovakav, „šarmantni“ model finansijskog dvojca primenjivao se i za gradnju luksuznih stanova u drugim delovima Beograda, poput Dorćola i Senjaka.

Šta kažu bankari?

Imajući u vidu ovakve zakonske odredbe, šta o verskim organizacijama i sveštenicima kao potencijalnim klijentima kažu bankari?

„Banke uvek pristupaju svakom klijentu individualno, uz poštovanje važeće regulative i standarda procene kreditnog rizika. U tom smislu, crkve i verske zajednice, iako formalno imaju status pravnog lica, u praksi se često posmatraju slično kao i druge neprofitne organizacije. Razlog za to leži pre svega u specifičnostima njihovog finansiranja i nivou dostupnih finansijskih informacija“, navode u Erste banci za B&F.

Kao i kod ostalih neprofitnih organizacija, ključni faktor u proceni kreditne sposobnosti je transparentnost prihoda i održivost finansijskih tokova, što uvek predstavlja izazov ukoliko ne postoje standardizovani, revidirani i javno dostupni završni računi, objašnjavaju u Erste banci i dodaju: „Iako imamo klijente iz ove delatnosti, oni do sada nisu izražavali interesovanje za kreditno zaduživanje“.

To, međutim, ne znači da su vrata banaka za crkve i verske zajednice hermetički zatvorena. Banke od slučaja do slučaja nastoje da pronađu odgovarajuće modele podrške kroz programe takozvanog socijalnog bankarstva, koji su prilagođeni specifičnostima udruženja i fondacija.

Kada je reč o sveštenicima i zaposlenima u verskim zajednicama kao fizičkim licima, pristup se ne razlikuje od standardnih procedura za sve ostale građane – ključna je stabilnost i dokazivost prihoda. „Ukoliko prihodi nisu u formi klasičnog radnog odnosa, banka može razmotriti dodatne elemente obezbeđenja, ali se odluke donose od slučaja do slučaja, bez unapred definisanih restriktivnijih pravila za ovu grupu klijenata“, ističu u Erste banci.

A od SPC ni reči

Šta o svemu ovome imaju da kažu oni kojih se ova tema najviše tiče, pokušali smo da saznamo u zvaničnom obraćanju Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Uprkos formalnom obećanju da ćemo dobiti odgovore, a potom i dodatnim obećanjima koja su usledila nakon insistiranja i podsećanja da rokovi ističu, oni nisu stigli sve do zaključenja ovog izdanja. Možda će stići na onome svetu.

U međuvremenu, na ovozemaljskom Vračaru, Srpska pravoslavna crkva se u tišini priprema za svoj do sada najveći graditeljski i preduzetnički poduhvat u neposrednoj okolini Hrama Svetog Save. Tamo planira izgradnju čak 400 stambenih jedinica, poslovnu zonu i prateće komercijalne sadržaje na prostoru od devet hektara.

Kao zvanični investitor navedena je upravo SPC. Dok deo javnosti izražava sumnju da eparhijski autoriteti ovde služe samo kao prigodan paravan iza kojeg gradske vlasti kriju prave, svetovne investitore luksuznih vračarskih kvadrata, sasvim je izvesno da će bar jedan objekat u ovom kompleksu biti finansiran isključivo crkvenim novcem. Reč je o novom parohijskom domu od skoro 500 kvadrata. On bi trebalo da zameni onaj koji je izgrađen 2004. godine i, po svemu sudeći, više ne zadovoljava narasle potrebe moderne eparhije.

S druge strane, odgovor na pitanje da li će se luksuzni stanovi namenjeni „sekularnim“ klijentima sa podubokim džepom i ovog puta graditi kroz razmenu parcela za kvadrate ili će crkva ipak zakoračiti u banku trenutno predstavlja svetu tajnu vračarskih finansija.

Jelena Stjepanović

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: emiphoto111, Depositphotos

Чланак Kako banke u Srbiji gledaju na kreditiranje verskih organizacija i sveštenika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Jugoslavije više nema, ali bivša zajednička država u malom preselila se u Austriju. Prema podacima Austrijskog državnog zavoda za statistiku, u toj zemlji živi oko pola miliona ljudi sa teritorije bivše Jugoslavije, koji čine i skoro petinu stanovništva u Beču. Statistika Grada Beča iz 2025. godine pokazuje da preko 46% stanovnika ima strano poreklo. Najbrojniji su doseljenici iz Srbije, kojih je skoro 100.000, a za njima slede migranti pristigli iz Turske, Nemačke i Sirije.

Seobe Srba u Austriju posle Drugog svetskog rata odvijale su se u tri velika talasa. Prvi je bio šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je u upotrebu ušao izraz gastarbajter (gostujući radnik). Druga velika seoba usledila je devedesetih godina sa raspadom Jugoslavije.

Treći talas migranata iz Srbije zapljusnuo je Austriju u ovom veku i postao poznat kao „odliv mozgova“, jer su većinu onih koji su otišli činili ljudi sa fakultetskim diplomama, podsećaju autori istraživanja „Transnacionalne strategije poslovanja srpskih preduzetnika u Beču“, koje je objavljeno u saradnju beogradskog Filozofskog fakulteta i Etnografskog instituta.

Čvorišta poslovnih mreža

Istraživači su razgovarali sa deset preduzetnika u Beču koji su srpskog porekla i posluju najmanje u dve države. Cilj nije bio da se dobije brojčano reprezentativan uzorak, već da se stekne dublja i objektivnija slika o tome šta je ljude poreklom iz Srbije motivisalo da obezbede egzistenciju pokretanjem sopstvene firme, o načinu na koji razmišljaju i razvijaju posao u Austriji i da li razlike u kulturi i mentalitetu predstavljaju prepreku ili prednost.

Ispitanici u istraživačkom uzorku posluju u različitim sektorima – od ugostiteljstva, kozmetičkih usluga, sportsko-rekreativnih aktivnosti i auto-servisa, do proizvodnje opreme za IT sektor. Oni su vlasnici firmi koje formalno spadaju u mala i srednja preduzeća, imaju od pet do dvadeset zaposlenih, ali za potrebe uvoza i izvoza robe, distribucije, knjigovodstva, transporta i drugih delatnosti angažuju znatno veći broj radnika. Autori istraživanja ističu da ove firme predstavljaju svojevrsna čvorišta širih poslovnih mreža i imaju razgranate oblike saradnje.

Većinu anketiranih preduzetnika čine oni koji su rođeni u glavnom gradu Austrije i predstavljaju drugu ili treću generaciju srpskih migranata. Dvoje ispitanika je došlo u Beč da studira i nakon toga su rešili da tu i ostanu. Samo jedan preduzetnik u uzorku je došao sa porodicom u austrijsku prestonicu još devedesetih godina, bežeći od rata u bivšoj Jugoslaviji.

Balkan u austrijskoj svakodnevnici

Preduzetnici koji su učestvovali u istraživanju pokrenuli su sopstveni posao iz različitih razloga. Jedni su odabrali konkretnu delatnost zbog ličnih interesovanja, drugi zato što su u toj oblasti stekli prethodna radna iskustva, a treći jer su uočili prazninu na tržištu i poslovnu priliku za svoju ideju.

V.N. i njegova supruga imaju delikatesnu prodavnicu u Beču, gde prodaju tradicionalne balkanske proizvode poput sireva, suhomesnatih proizvoda, vina i slatkiša. „Mi smo želeli da donesemo deo gastronomske kulture sa Balkana u austrijsku svakodnevnicu. Radimo isključivo sa malim proizvođačima iz Srbije, Hrvatske i Slovenije koje lično poznajemo. Naša prednost je u tome što nudimo proizvode koje je inače teško pronaći na austrijskom tržištu, a koji imaju odličan odnos cene i kvaliteta“, pričaju vlasnici radnje koji, pored hrane, neguju jugoslovenski duh i u galeriji na drugom spratu prodavnice, gde se izlažu dela umetnika sa prostora nekadašnje zajedničke države.

Supružnici komentarišu da je kultura poslovanja u Austriji znatno drugačija od naše. Austrijanci su pragmatični, zahtevaju da se dogovor sprovede „do svakog detalja“ i insistiraju na poštovanju rokova, dok smo mi „opušteniji“, ali i „snalažljiviji i kreativniji“.

Slično mišljenje ima i preduzetnik koji se takođe otisnuo u prehrambenu industriju, ali u proizvodnju sladoleda. „Pre nego što smo osnovali firmu, morali smo da pravimo detaljan poslovni plan, da dokazujemo njegovu isplativost pred različitim institucijama, ali kada smo prošli taj deo, država nam je pružila značajnu finansijsku pomoć“, ističe sladoledžija D. S. On priznaje da je ušao u ovaj posao jer je zaljubljen u sladoled, zbog čega je rešio da razvije sopstveni recept.

Na to je utrošio godinu i po dana, a sastojke sladoleda, osim po kvalitetu, birao je i sa namerom da poveže najbolje iz različitih kultura. Tako D.S. kombinuje plazmu iz „Bambijeve“ fabrike u Požarevcu sa čuvenom švajcarskom „Lindt“ čokoladom. Recept izgleda nije omanuo, jer ovaj preduzetnik prodaje svoju ledenu poslasticu u trgovinskom lancu „Špar“, proširio se na celu Austriju i ušao na nemačko tržište.

Naši se pomažu

S druge strane, B.K. se otisnuo u sopstveni posao nakon višegodišnjeg radnog iskustva u ugostiteljstvu, da bi 2011. otvorio restoran sa još jednim zemljakom. Taj poduhvat je propao, B.K. je nastavio da radi za druge, a onda je 2015. preuzeo lokal od tadašnjeg poslodavca i od njega napravio uspešan restoran. Kasnije je otvorio još tri luksuzna restorana u Beču, u čemu je, kako ističe, imao veliku podršku i pomoć prijatelja, koji su takođe srpskog porekla. „Oni su mi, kad je bilo najpotrebnije, pozajmili sredstva koja su u tom trenutku za mene bila naučna fantastika“, priznaje B.K.

„Naši se međusobno pomažu. Kad neko pokrene posao, ostali ga podrže savetima, kontaktima i novcem“, potvrđuje i preduzetnik O.M. On je vlasnik mreže auto-servisa i osim u Austriji, ima razvijene franšize i u Švajcarskoj. „Da nije bilo porodice i mojih srpskih prijatelja, ne verujem da bih uspela sama“, naglašava M.N. Ova preduzetnica je vlasnica plesnog studija koji promoviše muzički pravac „Balkan – zumba“, dok N.N. neguje kontakt sa domovinom tako što sve što joj je potrebno za njene kozmetičke salone nabavlja u Srbiji.

„Tačno je da je tamo roba jeftinija, ali nije meni samo do cene. Nekako mi je drago da mogu sve to da kupim baš u mojoj zemlji“, tvrdi kozmetičarka koja nije uzela austrijsko državljanstvo zato što, kako kaže, „nikada mi nije ni trebalo“.

Drugačiji pristup – više tržišta, manje emocija

Iako svi ispitanici ističu da se preduzetnici poreklom iz Srbije međusobno povezuju i ispomažu, priznaju da, nažalost, ima i onih koji su zavidni i umesto solidarnosti, zemljaku će „rado podmetnuti nogu“. Iz tog razloga, ispitanik G.S. ima nešto drugačiji pristup razvoju posla – za njega su veze sa Srbijom zasnovane mnogo više na tržišnoj logici, nego na emocijama.

Ovaj preduzetnik je radio u više kompanija za održavanje IT sistema u Beču, da bi potom otvorio svoje preduzeće za proizvodnju specijalizovane IT i energetske opreme. G.S. je u partnerstvu sa jednim Austrijancem prvo otvorio firmu u Srbiji, koja se bavi proizvodnjom pomenute opreme jer su troškovi poslovanja znatno jeftiniji nego u Austriji, a kasnije i preduzeće u Beču, za plasman tih proizvoda u Zapadnoj Evropi.

G.S. ne krije da je od početka saradnje sa austrijskim partnerom insistirao da ih on zastupa u pregovorima sa zapadnim firmama, jer je smatrao da će to biti mnogo bolje za posao nego da se proizvodi koje nude „na prvu loptu“ povezuju sa Srbijom.

Autori istraživanja zaključuju da većina anketiranih preduzetnika živi i razmišlja „negde između“ dva različita sveta. Najveći broj njih i dalje nosi u sebi srpski mentalitet i oslanja se na zemlju porekla kroz nabavku ili proizvodnju robe u Srbiji. Iako se povezuju sa srpskom i širom balkanskom zajednicom u razvoju svoje firme, istovremeno su uspeli da se prilagode drugačijoj poslovnoj kulturi i prošire posao na austrijskom i drugim evropskim tržištima.

Maja Đurić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: domeckopol, Pixababay

Чланак Srpski preduzetnici u Beču: Negde između се појављује прво на Biznis i Finansije.

Neke od američkih fondova privatnog kapitala (private equity) upoznali smo i tokom tranzicionog puta domaće privrede, kada su se sa manjim ili većim uspehom tiskali u privatizacionim postupcima najvećih domaćih preduzeća.

Ovdašnju javnost je, logično, više interesovala buduća sudbina sveže privatizovanih firmi, nego sam model poslovanja ovih institucija sa zrelih finansijskih tržišta, koji je proteklih godina doživeo velike promene.

Ekspanzija privatnog kreditiranja

Fondovi privatnog kapitala prikupljaju novac od investitora s ciljem da oplode prikupljena sredstva preuzimanjem i restrukturiranjem kompanija, ulaganjem u nekretnine ili kreditiranjem preduzeća srednje veličine kojima je nedostupno tržište obveznica. U proteklih nekoliko godina ova industrija je doživela dve dramatične promene. Došlo je do „demokratizacije“ ulaganja, pa su članovi fondova sve više pored institucionalnih investitora postajali pojedinci, a takođe je poslovanje sve više usmeravano ka kreditiranju kao preovlađujućem modelu u radu ovih institucija.

Ovaj novi model poslovanja je odlično funkcionisao, sa visokim stopama rasta, sve dok nije naišao na prve probe održivosti. Mnogi korisnici kredita koje su nudili fondovi privatnog kapitala došli su iz nabujalog IT sektora, čije pojedine segmente je u međuvremenu ugrozio rapidan razvoj veštačke inteligencije (AI). Softverske kompanije, koje su dugi niz godina imale status nedodirljivih i visokovrednovanih poslova, izgubile su veliki deo vrednosti na tržištu, što je dovelo do panike među ulagačima u fondove privatnog kapitala.

Mnogi pojedinačni investitori, stasali u pandemijskoj „demokratizaciji“ finansijskog tržišta, gotovo da nisu pravili razliku između banaka, direktnih ulaganja na berzi i ovog modela nebankarskog finansiranja. Privatni krediti su ono što im i samo ime kaže: to je zatvoren sistem koji, za razliku od banaka, ne podleže propisima, ne postoje državne garancije poput osiguranja depozita, niti ovi igrači imaju pristup hitnim pozajmicama od centralne banke u slučaju opasnosti.

Stoga je veliki broj ulagača bio iznenađen činjenicom da ne mogu jednostavno povući uložena sredstva kao u banci, ili prodajom akcija ili ETF-ova na berzanskom tržištu. Fondovi privatnog kapitala, kako bi obezbedili nesmetano funkcionisanje, imaju ograničeni iznos vrednosti fonda koji može biti povučen na kvartalnom nivou, obično nekoliko procenata od vrednosti fonda. Ova spoznaja je ubrzala razočaranje među mnogim pojedinačnim investitorima i njihov juriš na ove institucije, čija vrednost na tržištu je žestoko pala u prvim mesecima ove godine.

Regulatori ulaze u igru

Inicijalni okidač za ekspanziju plasmana privatnih kredita pojavio se nakon svetske finansijske krize, kada su stroža regulacija i veliki gubici bankarskog sektora srezali rizično kreditiranje ovlašćenih kreditnih institucija. Kasniji period izrazito niskih kamata doprineo je rastu kapitalne baze fondova privatnog kapitala, koji su veći povraćaj sve češće tražili u direktnom kreditiranju.

Nakon pandemije, povećale su se potrebe za fleksibilnim kapitalom, dok je skok kamata 2022-23. godine ubrzao rast ovih fondova zahvaljujući novcu institucionalnih i pojedinačnih investitora. Tako je za 15-ak godina ova industrija prevalila put od tržišne niše sa imovinom od oko 300 milijardi dolara do trenutnih preko tri hiljade milijardi dolara. To uveliko podiže obrve američkih regulatora u Komisiji za hartije od vrednosti (SEC), Ministarstvu finansija i Fed-u.

Veću pozornost regulatora privukao je rast zahteva za povlačenjem novca iz fondova. Prema podacima specijalizovanih firmi, tokom prvog kvartala, od željenih 20 milijardi dolara isplaćeno je tek nešto preko polovine. Ovo su bile „crvene lampice“ za SEC koji je primarni regulator ovog tržišta, ali sa prilično plitkim uvidima, s obzirom da fondovi privatnog kapitala ne objavljuju redovno svoje pozicije i dostavljaju veoma malo informacija o privatnim kreditima koji bi omogućili procenu sistemskog rizika.

SEC je pojačao prikupljanje podataka o tome kako fondovi privatnog kapitala vrednuju zajmove u svom portfelju, da li se pridržavaju politika koje su predočili investitorima, i kako se „pakuju“ krediti u različite fondove prema velikim klijentima, poput penzionih fondova, a kako za male investitore. Uporedo, Fed ispituje koliko su fondovi zaduženi, da li su bankarske linije za finansiranje trajne, i koliko bi ove finansijske institucije postale ranjive u slučaju da banke povuku dalje finansiranje.

Čelnici velikih američkih banaka, prilikom nedavne objave poslovnih rezultata za prvo tromesečje, mahom su minimizirali veličinu ove krize. Tako je najveća američka banka, JPMorgan, prijavila izloženost ovoj industriji od oko 50 milijardi dolara, a ostale velike banke još manje u apsolutnim iznosima, što je na prvi pogled marginalan iznos u odnosu na hiljade milijarde drugih kredita i depozita koji leže u bilansima banaka.

Plava sova kao predskazanje

Privatni fondovi kapitala, kotirani na američkoj berzi, izgubili su u prvom tromesečju skoro petinu vrednosti, pre nego što je u aprilu usledio oporavak, potpomognut generalnim trendom na tržištu posle postizanja primirja na Bliskom istoku.

U epicentru krize fondova privatnog kapitala našla se firma Blue Owl Capital, koja predstavlja pionira u privlačenju manjih investitora, ali je ujedno postala i najranjivija na juriše ove klase ulagača. Blue Owl se u prvom tromesečju suočio sa isplatama od preko pet milijardi dolara, koje su u pojedinim fondovima dostizale 40% njihove ukupne imovine. Nakon što su ove isplate ograničene na pet procenata imovine, posle inicijalno određenih 15%, nezadovoljni ulagači su poput požara proširili paniku na ostatak industrije.

Ova kriza poklopila se sa najavama Trampove administracije da bi ulaganja u fondove privatnog kapitala mogla da se prošire i na rasprostranjene penzione šeme zaposlenih (401k), što bi podstaklo dalji rast sektora. U aktuelnim okolnostima teško je poverovati da će biti doneta pozitivna odluka, i verovatnije je da će se nastaviti pritisak na imovinu fondova i povećan obim povlačenja sredstava. U slučaju da se poremećaji intenziviraju i dođe do zastoja u prikupljanju novog kapitala, to bi dovelo do krize likvidnosti, koja bi primorala fondove da koriste likvidna sredstva, uzimaju nove pozajmice ili prodaju imovinu kako bi isplatili članove i namirili obaveze prema poveriocima.

I dok investitori i regulatori pokušavaju da dublje analiziraju „krvnu sliku“ ove industrije koja se multiplikovala u kratkom periodu, sve su češća podsećanja na finansijsku krizu izazvanu hipotekarnim hartijama 2008. godine. Čini se, barem zasad, da su ova poređenja prenaglašena, s obzirom da je hipotekarna kriza bila sistemska jer su loši krediti pakovani u hartije od vrednosti koje su završavale u bilansima banaka širom sveta. U slučaju fondova privatnog kapitala, eventualni gubitak snose samo investitori i potencijalno banke koje ne bi naplatile svoje plasmane. Međutim, ti plasmani nisu previsoki u njihovim bilansima, pa je malo verovatan „domino efekat“.

To ne znači da neće biti posledica po širi finansijski sistem. Ukoliko se kriza produbi, jedna od prvih mera verovatno će se odnositi i na regulaciju privatnih kredita koji su relativno komotno finansirali kompanije koje nisu mogle da se probiju do bankarskog šaltera ili tržišta obveznica. To bi znatno usporilo rast ove klase fondova, ali bi moglo biti udarac i za razvoj AI industrije koja se i bez toga uveliko suočava sa tesnim finansijskim kapacitetima.

Nenad Gujaničić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Arsgera, Depositphotos

Чланак Da li su privatni krediti nova mora američkih finansija? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kina ima 239 miliona samaca, a preko polovine muškaraca i žena između 25 i 35 godina živi bez bračnih obaveza. Druga ekonomska sila u svetu kuburi sa suficitom neoženjenih muškaraca, kojih je za oko 35 miliona više nego neudatih žena. Kinezi ove muškarce nazivaju „pasivni samci“, dok neudate žene časte nazivom „šeng-nu“. U prevodu, to su takozvane „preostale žene“.

Usamljenih muškaraca je najviše na selima, zato što mnoge „preostale žene“ beže od tradicionalnih uloga koje im se nameću u ovakvim sredinama. To je uglavnom eufemizam za ropski rad i činjenicu da ih u muževljevoj porodici i dalje najčešće tretiraju kao deo imovine. Ni žene u gradu nisu pošteđene pokušaja da im roditelji unapred ugovore „unosan brak“, uprkos tome što žive u zemlji robota i veštačke inteligencije i podacima da mnoge od njih veoma dobro zarađuju.

Svetski ekonomski forum procenjuje da u Kini ima oko sedam miliona visokoobrazovanih žena starih između 25 i 35 godina, koje nisu udate ali su uveliko zaslužne za kinesko ekonomsko čudo. One čine skoro 70% zaposlenih u korporacijama koje su stacionirane u najrazvijenijim kineskim gradovima, a žene doprinose sa oko 41% BDP-u Kine, što je veći procenat nego u mnogim drugim državama, uključujući i SAD.

Kina je „odgovorna“ i za dve trećine žena milijarderki u svetu koje su same stekle bogatstvo, po čemu je ispred SAD i Velike Britanije. Imućne žene su i najveći potrošači u Kini, jer svoje milijarde i milione nemilice troše na najskuplju robu.

Otkaz braku u delti Biserne reke

Ali, ovo nije priča o savremenim Kineskinjama, koje uprkos tradicionalnoj kulturi pred sobom imaju mnoštvo izbora šta će uraditi sa svojim životom, već o „preostalim ženama“ koje su živele znatno ranije i nisu bile te sreće. Reč je o sestrinstvu „Žene koje se same češljaju“, koje danas broji tek poneku preživelu sledbenicu i to u poznim godinama.

Sam pokret je daleko stariji, nastao je još tokom vladavine dinastije Ming u feudalnoj Kini, ali je na svom vrhuncu bio u 19. i tokom prvih decenija 20. veka. Sestrinstvo „Žene koje se same češljaju“ predstavljalo je jedinstvenu grupu žena u delti Biserne reke u južnoj Kini. Pokret je bio najmasovniji u okrugu Sanšui, a činile su ga žene koje su se zavetovale da će živeti u celibatu, u zamenu za dozvolu da budu samostalne i finansijski nezavisne tako što će same zarađivati za život. U ovom delu Kine bila je najrazvijenija industrija svile u kojoj su žene bile nezamenjive u tkanju, što im je omogućilo masovno zapošljavanje i pružilo priliku da zarađuju sopstveni novac.

Zašto je ovaj pokret dobio tako neobično ime? Udate žene u Kini nosile su posebne frizure koje su u javnosti označavale njihov bračni status. Prema običajima, devojci koja se udavala kosu je na taj način oblikovala njena buduća svekrva pred samo venčanje. Mlade žene koje nisu želele da se udaju, pravile su punđu od posebne vrste pletenica koje su donekle ličile na današnje dredove, i time poručivale celoj zajednici da su se zavetovale na doživotni celibat.

Ovaj čin se odvijao kroz ceremoniju koja je bila podjednako svečana kao i venčanje. Tom prilikom, devojci su kosu uplitale žene koje su već živele u zajednici neudatih i međusobno su se nazivale sestrama. Otuda i naziv ovog pokreta „Žene koje se same češljaju“, odnosno one koje su rešile da preuzmu odgovornost i kontrolu nad sopstvenim životom.

Sto žena pod istim krovom

Mlade Kineskinje uglavnom su donosile ovakvu odluku jer je brak u to vreme retko bio blagodet za žene, a mnogo češće surova realnost u kojoj su snaje bile zadnja rupa na svirali. Dešavalo se i da devojku niko neće i ona prestari za udaju, a pošto je bio običaj da nema venčavanja preko reda, birala je celibat kako bi omogućila mlađim sestrama i braći da zasnuju sopstvenu porodicu.

Ako bi neka od žena iz ovog sestrinstva prekršila zavet čednosti, sledila je surova kazna. Seljeni bi je zatvarali u tor sa svinjama, mučili i nakon toga su njeno telo bacali u reku. Ali, i bez kršenja zaveta, za ovakve žene su važile drugačije društvene norme, kojima je zajednica poručivala da ih toleriše ali da to nije poželjan oblik ponašanja. On su živele zajedno u zasebnim kućama na periferiji, koje su iznajmljivale ili su same gradile svoje krov nad glavom ako su za to imale dovoljno novca.

Ukoliko bi gradile sopstvene kuće, unutrašnji raspored je bio vrlo prilagodljiv, na primer kreveti su se često pravili postavljanjem daske na dve drvene klupe i lako su se premeštali ili rasklapali. I ostalo pokućstvo je bilo slično, kako bi broj stanarki mogao da se proširi bez većih teškoća, pa je u pojedinim kućama ponekad živelo i preko sto žena.

„Žene koje se same češljaju“ nisu bile jednake sa ostalima ni u smrti. Kada bi neka od njih umrla, običaji su branili da bude sahranjena na zvaničnom groblju, već su žene iz sestrinstva morale za nju da iskopaju grob na nekom udaljenom mestu. Ukoliko bi ženu smrt zadesila na putu, daleko od sestrinske zajednice, žitelji tog mesta bi njeno telo bacali u reku.

Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu

Ovaj pokret je bio na svom vrhuncu početkom 20. veka, kada su njegove sledbenice činile više od 10% ženske populacije na području delte Biserne reke. Najviše su radile u proizvodnji svile, potom kao posluga u kući ili kao najamna radna snaga u poljoprivredi. Život u njihovoj zajednici je funkcionisao kao komuna, imale su zajedničku kasu iz koje su izdvajale novac za hranu i druge osnovne potrebe, ali i za lečenje i brigu o bolesnim ženama i onima koje su već zašle u duboke godine i više nisu mogle da zarađuju.

Kada je tridesetih godina prošlog veka zavladala ekonomska kriza u Kini i propala industrija svile u delti Biserne reke, mnoge žene iz ovih sestrinstava su otišle za poslom u jugoistočnu Aziju, najviše u Singapur. Tamo su učestvovale u izgradnji osnovne infrastrukture, uključujući puteve, zgrade i rana stambena naselja koja su činila okosnicu postkolonijalnog razvoja Singapura.

Singapurci su ih zvali „Sanšui žene“, jer je najveći broj njih pristigao iz tog kineskog okruga. Bile su prepoznatljive po širokim pantalonama i majicama u tamnoj boji zato što su radile u prašini, obavljajući teške fizičke poslove u građevini. One su kopale zemlju i na motkama preko ramena nosile cigle, cement i zemlju. Dnevno su zarađivale 50 do 60 centi, živele su u zajedničkim sobama uz mesečnu kiriju od prosečnih 80 centi i praktikovale strogu štednju, kako bi deo zarađenog novca slale rođacima u Kini. Radile su bukvalno od jutra do mraka, sa kratkim pauzama za skromne obroke od pirinča, kiselog ili svežeg povrća i izazivale sablazan zašto što su pušile u javnosti.

Do prve polovine prošlog veka, u Singapuru je živelo skoro 300.000 „Sanšui žena“, ali je nakon tog perioda njihov broj počeo da opada i sveo se na oko stotinak 2019. godine, dok ih je u Kini ostalo „manje od šačice“. Sve su u poznim godinama, a na najslavnije dane ovog sestrinstva podseća pedesetak zajedničkih ženskih kuća koje su još uvek raštrkane po Kini, Maleziji, Singapuru i Vijetnamu.

U jednoj od njih koja je pretvorena u muzej u okrugu Nanhaj na jugu Kine, i dalje stoji natpis još iz tridesetih godina prošlog veka: „Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu jer tako nećeš morati da robuješ drugima“.

Jovana Bajić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: creativeitchalways, Pixabay

Чланак Jedinstveni pokret u istoriji Kine: Preostale žene koje se same češljaju се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Fond za inovacionu delatnost već 15 godina u Srbiji pomaže razvoj startapova i inovativnih ideja. Poslednjih pet godina to čini i kroz program Katapult, prvi srpski akcelerator za preduzeća koja imaju potencijal da prikupe investicije na tržištu”, rekao je na događaju „EU nedelja mogućnosti“ Dušan Karan, saradnik za akceleraciju preduzeća u Katapultu.

To znači da ovaj program startapovima obezbeđuje savetodavne usluge i do 300.000 evra bespovratnih sredstava u iznosu koji ona mogu da prikupe od investitora. Dakle, ko samostalno prikupi 50.000 evra, može da dobije grant od još 50.000 evra.

Novac za ove svrhe Fond za inovacionu delatnost obezbedio je iz kredita Svetske banke u vrednosti od 15,1 milion evra i iz bespovratne finansijske podrške EU u iznosu od 10 miliona evra. Ove godine je i Srbija iz svog budžeta izdvojila šest miliona evra za taj program.

Koliko joj se to isplatilo najbolje pokazuju podaci da je Katapult do sada podržao 80 startapova, koji su u prvih godinu dana od ulaska u program uspeli da prikupe 30 miliona dolara i postignu tržišnu kapitalizaciju od 332 miliona dolara, kao i pohvale rezultata ovog akceleratora koje je objavio časopis Fajnenšel tajms.

Među prvim startapovima koji su dobili podršku u ovom programu bila je firma NeuroBlast, koja proizvodi uređaj namenjen rehabilitaciji pacijenata sa neurodegenerativnim bolestima kao što su cerebralna paraliza ili multipla skleroza.

Proizvod nastao iz lične potrebe

Marko Grujić, jedan od osnivača firme NeuroBlast, kaže za B&F da je ovaj uređaj osmislio kako bi pomogao svojoj supruzi Mariji koja je 2017. godine, ubrzo posle porođaja, obolela od multiple skleroze. Uvidevši koliko joj vežbe pomažu, počela je da istražuje da li postoji način da ih obavlja kod kuće umesto da stalno odlazi u bolnicu, jer je kontinuitet u vežbanju veoma značajan u tretmanu ove bolesti.

„Pošto sam kao hardverski i softverski inženjer pravio različite uređaje, osmislio sam sprave koje bi mogle pomoći mojoj supruzi tokom vežbanja. Kada smo utvrdili da rade i da zaista pomažu, 2021. smo osnovali NeuroBlast sa planom da ih usavršimo i plasiramo na tržište”, priča Marko Grujić. Uložili su ličnu ušteđevinu u razvoj svog rešenja, ali to nije bilo dovoljno, pa su počeli da konkurišu za različite vidove podrške.

Katapultiranje poslovne ideje

Prva sredstva od 25.000 evra obezbedili su učešćem u programu StarTech, a kasnije još 80.000 evra iz programa Star Venture. Ali, najveću finansijsku podršku dobili su kada su konkurisali za program Katapult – čak 300.000 evra bespovratno – pošto su prethodno sami prikupili toliko od investitora.

„Nije bilo teško kvalifikovati se za ovu pomoć zato što smo imali dobru ideju, umeli smo dobro da je objasnimo, već smo razvili prvu verziju proizvoda koja je funkcionisala, a ja sam imao iskustva u preduzetništvu“, ističe Grujić. On je prethodno razvio startap koji se bavio telemetrijom, odnosno daljinskim praćenjem kako rade frižideri i hladnjaci na terenu. Uveren je da mu je to bio veliki plus i kod investitora i kod Fonda za inovacionu delatnost.

„Svi oni znaju da dobra ideja bez realizacije ne znači mnogo. Da bi došao do realizacije, preduzetnik mora da bude spreman da rešava razne, pa i nepredviđene probleme, kao što su iznenadni nedostatak sredstva, a u poslednje vreme i komponenata. Često mora da menja dizajn svog proizvoda, da rešava teškoće u organizovanju proizvodnje… Iskustvo u preduzetništvu je od velikog značaja u takvim situacijama”, naglašava naš sagovornik.

Ali, i najiskusniji preduzetnici uvek imaju šta da nauče. Grujić kaže da je tokom učešća u programu stekao mnoga korisna znanja i veze sa ljudima koji su mu pomogli svojim savetima. „Pojedinci iz drugih startapova koji su takođe učestvovali u programu Katapult posavetovali su nas kako da prevaziđemo prepreke koje su oni već rešili, što nam je uštedelo novac za angažovanje konsultanata”, navodi jedan od primera.

Grujići su uspeli da razviju sistem za rehabilitaciju koji se sastoji iz hardvera, aplikacije i preko 30 atraktivnih igara koje su napravili stručnjaci NeuroBlasta u saradnji sa lekarima.

Hardver sačinjavaju dva osnovna uređaja. Prvi je senzor koji se pričvršćuje na ruke ili noge korisnika i prati njihovo pomeranje, kako bi se na osnovu analize pokreta prilagodila terapija. Drugi je balans tabla koja pomaže pacijentima da kontrolišu i stabilizuju pokrete. Oni se sklapaju u Kini i potom šalju u Srbiju, a da bi mogli odgovarajuće da se koriste NeuroBlast je napravio aplikaciju i zaposlio stručnjake za interaktivne video-igre koje pacijente na zabavan način podstiču da vežbaju. Sada njihov tim broji 12 članova.

Test humanosti

Kakve rezultate su Grujići postigli do sada? Marko pre svega ističe da je kontinuirano vežbanje pomoglo njegovoj supruzi da značajno uspori razvoj bolesti. Dodaje da je prelistavanjem baze podataka naučnih radova iz medicine PubMed, došao do podatka iz kliničkih studija da deca sa cerebralnom paralizom koja koriste ovakve sisteme za vežbanje beleže napredak od 10 do 30%.

Pošto na razvoj svog proizvoda ne gleda samo kao na poslovni poduhvat, Marko se potrudio da on bude što pristupačniji korisnicima. Za tri godine, koliko je prošlo otkada su izašli iz programa Katapult, razvili su sistem koji je konkurentan na globalnom tržištu, sa cenom od oko 1.600 evra, što je dvadesetak puta jeftinije od sličnih rešenja u svetu.

„Uprkos tome što smo cenu smanjili koliko smo mogli, svestan sam da ona nije pristupačna za naše tržište. Proizvod nije skup za klinike, neke privatne zdravstvene ustanove ga već koriste, ali jeste za obične građane i taj problem smo hteli da rešimo doniranjem“, kaže Grujić.

Međutim, pošto ovaj startap još uvek nije profitabilan, nisu mogli da poklanjaju mnogo svojih uređaja. Zato su pokrenuli akciju u kojoj bi humanitarne fondacije na jedan kupljeni uređaj dobijale besplatno još jedan i potom ih poklanjale Zavodu za cerebralnu paralizu, a ovaj pacijentima kojima su najpotrebniji. Međutim, na Markovo razočarenje, odziv nije bio zadovoljavajući.

Širenje na nova tržišta

NeuroBlast je u međuvremenu počeo da prodaje svoj proizvod i fizičkim licima, a ako sve bude išlo po planu, pre svega na stranim tržištima, Grujić očekuje da će firma početi da ostvaruje prihode dovoljne da poslovanje postane samoodrživo.

„Nemamo velika očekivanja u Srbiji, jer u pitanju je malo tržište, niske kupovne moći. Zato je naš plan od početka bio da ovde poklanjamo svoje uređaje, a da ih prodajemo u inostranstvu. Stoga smo otvorili kompaniju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, gde smo pobedili na konkursu fonda ’Mohamed Bin Rašid’. Međutim, rat u Iranu je odložio naše planove. Takve stvari se dešavaju i tu ne možete ništa“, komentariše Marko, koji je srećom imao i rezervni plan za širenje poslovanja.

NeuroBlast je trenutno u postupku otvaranja firme u američkoj državi Delaver, gde će cena njegovog proizvoda biti prihvatljivija potrošačima, a i lakše se dobijaju dozvole za plasiranje ovakvih uređaja na tržište. Pored toga, firma je dobila i sertifikate za nešto zahtevnije evropsko tržište.

„Nažalost, očekujemo da će interesovanje za naš proizvod rasti. Kažem nažalost, jer se broj obolelih od neurodegenerativnih bolesti brzo povećava. Od 2013. do 2023. broj dijagnoza multiple skleroze je porastao za 25%“, navodi Marko Grujić, jedan od retkih privrednika koji se ne raduje prognozama da će potreba za njegovim proizvodom rapidno rasti u svetu.

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Petar Đorđević

Чланак Uspešna priča iz programa Katapult: Igra za život се појављује прво на Biznis i Finansije.

Oko dva i po miliona građana Srbije koji su vlasnici vozačke dozvole, nose u svom džepu ili novčaniku deo praistorije, a da mnogi toga nisu ni svesni. Domaćim i stranim drumovima, zajedno sa njima putuje još jedan vozač, ali krajnje neobičan, u još čudnijem vozilu. Reč je o Dupljajskim kolicima, koja nam je ostavila drevna civilizacija iz bronzanog doba. Stilizovana verzija vozača i njegovog vozila utisnuta je na srpskoj saobraćajnoj ispravi, a ova prastara figura zvanično je proglašena za nacionalno kulturno dobro krajem prošle godine.

U obrazloženju za ovakvu odluku, između ostalog se navodi da su „Dupljajska kolica jedan od najznačajnijih i najpoznatijih predmeta bronzanog doba na prostoru jugoistočne Evrope. Ovaj kultni predmet, koji se s pravom smatra remek-delom praistorijske umetnosti, predstavlja ne samo umetnički izraz izuzetne izrade već i materijalni odraz složenog duhovnog i društvenog života ljudi tog vremena“.

Dupljajska votivna kolica, kako glasi njihov zvaničan naziv, predstavljaju figuru od pečene gline napravljenu pre više od 3.500 godina. Pretpostavlja se da je u pitanju obredni predmet koji je za njegove tvorce imao veliki religijski značaj. Postoje dve verzije ove figure.

Ona koja je utisnuta kao hologram u srpske vozačke dozvole čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu i velika je oko 26 centimetara. U centru se nalazi čovekoliko biće s kljunom ptice umesto nosa. Ono stoji na vozilu sa tri točka, a na prednjem delu su smeštene tri vodene ptice, za koje većina arheologa pretpostavlja da predstavljaju barske patke. Kočijaš ima žensku zvonastu odoru, ispod koje su istaknute muške genitalije. Na celoj figuri su urezane spirale, trouglovi i krugovi.

Druga, manja verzija čuvenih Dupljajskih kolica od oko svega pet centimetara nalazi se u Gradskom muzeju u Vršcu. Stručnjaci smatraju da ona nije kompletna. Sačuvana je zadnja polovina kočija sa dva točka i kočijašem. Na ovoj figuri nisu prikazane polne karakteristike, dok su na grudima i odori urezane svastike i krugovi.

Sklonište uz „Banatski Amazon“

Kolica su pronađena na arheološkom nalazištu kod sela Dupljaja, čije ime označava sklonište u šupljem drvetu. Selo se nalazi u Južnom Banatu, između Bele Crkve i Vršca. Smešteno je u dolini reke Karaš, koju nazivaju „Banatski Amazon“ jer protiče kroz predele koji nalikuju na prašumu u dužini od 60 kilometara, pre nego što se ulije u Dunav kod mesta Stara Palanka.

Područje oko Dupljaje bogato je arheološkim nalazima, čija hronologija se može pratiti od neolita do poznog srednjeg veka. Na ovoj teritoriji, u drugom milenijumu pre nove ere postojala je drevna Dubovačko-žutobrdska kultura, koja se prostirala duž donjeg Podunavlja.

Ovaj kulturni kompleks poznat je po visokim tehnološkim i umetničkim dostignućima, naročito u obradi bronze, izradi nakita i dekorativnih predmeta od keramike, kao i po razvijenom religijskom sistemu u kome su pojedini simboli poput Sunca, vode i ptica imali izuzetno važno mesto.

Na području današnjeg sela Dupljaja, antički Rimljani su gradili svoja utvrđenja, a tokom 12. stoleća tu se nalazio mađarski srednjovekovni grad Karaš. Unutar grada, opasanog suvim rovom, otkriveni su ostaci crkve, velika ostava mađarskog i engleskog novca i nekoliko nekropola iz perioda od 11. do 15. veka.

Ipak, arheološki lokalitet koji se nalazi na oko dva kilometra od sela, najviše se proslavio upravo po Dupljajskim kolicima. Početkom 20. veka, najverovatnije 1903. godine, seljaci koji su obrađivali zemlju u okolini Dupljaje, pronašli su fragmente dve slične skulpture iz istog perioda. Keramičke delove je otkupio Leonard Bem, gradonačelnik Bele Crkve, istoričar, arheolog, kolekcionar, numizmatičar i vrstan vinogradar. On se prvi na prostoru Južnog Banata bavio arheološkim iskopavanjima, bio je jedan od osnivača najstarijeg muzeja u Vojvodini 1877. godine i objavio je dve knjige o istoriji Bele Crkve i Pančeva.

Đenka ga je malo popravio

Obzirom na svoje obrazovanje i arheološko iskustvo, Bem je odmah prepoznao vrednost onoga što je slučajno iskopala nekolicina seljaka iz Dupljaje. Pažljivo je sastavio keramičke delove, a neki smatraju da ih je donekle i nadogradio uz pomoć stručnjaka. Zbog toga su pojedini kasniji arheolozi, uključujući i čuvenog Dragoslava Srejovića, dovodili u pitanje autentičnost određenih delova Dupljajskih kolica.

Bem je izložio obe verzije ovih vozila iz bronzanog doba u kući koja je pripadala njegovom sinu Karlu i gde su njih dvojica otvorila privatni muzej. Karl Bem je, nakon smrti svoga oca, prodao 1929. godine oba primerka kolica, veći Narodnom muzeju u Beogradu, a manji vršačkom muzeju, u kojima se i danas nalaze.

Uprkos neslaganjima da su Dupljajska kolica u potpunosti autentična, ona su pobudila interesovanje brojnih stručnjaka van Srbije, a Narodni muzej je svoj primerak izlagao na muzejskim izložbama u drugim evropskim zemljama, uključujući i prestižnu arheološku izložbu u Narodnom muzeju Nemačke u Nirnbergu.

Dupljajski Apolon

Arheolozi i drugi stručnjaci raspravljaju više od jednog veka o pravom značenju ovog predmeta, počev od toga šta predstavlja centralna figura kočijaša? Većina naučnika je saglasna da je najverovatnije u pitanju solarno božanstvo koje u sebi objedinjuje muškarca i ženu, a vezuje se za kultove vegetacije i plodnosti. Arheolog Milutin Garašanin je smatrao da je ova figura podunavska verzija grčkog boga Apolona i da predstavlja još jedan dokaz o dubljim kulturnim vezama između Podunavlja i Grčke u bronzano doba.

Jedna od novijih studija objavljena je pre tri godine u časopisu „European Journal of Archaeology“. Autori istraživanja, koje je predvodio profesor Beri Moloj sa Univerzitetskog koledža u Dablinu, koristili su 3D tehnologije, nastojeći da utvrde kako su oba primerka kolica izgrađena i da li su tadašnji ljudi koristili prava vozila.

Analize ukazuju da su delovi kočija proizvedeni od istih izvora gline, odnosno u isto vreme, dok tragovi na čovekolikim bićima pokazuju da su ona upotrebljavana u neke svrhe i nezavisno od samih vozila. Moloj i njegove kolege su zaključili da su to svakako bili ritualni predmeti, ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da li su ih tadašnji ljudi upotrebljavali tokom privatnih ceremonija u kući li na velikim verskim skupovima koji su okupljali celu zajednicu.

Praistorijski proizvođači automobila

Posebno su interesantni nalazi koji sugerišu da su Dupljajska kolica minijaturna verzija daleko većih vozila. Autori istraživanja navode da se na njima nalaze „tehničke karakteristike koje nam govore da su proizvođači znali kako izgledaju prave kočije u prirodnoj veličini“.

Stanovnici Dupljaje verovatno nisu pasionirani čitaoci naučnih radova, pa još na stranim jezicima, ali su došli na istu ideju i to ranije od irskih arheologa. Na ulazu u selo, 2021. godine je postavljena replika vozila koje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, ali deset puta veća od originala. Široka je dva i po, a visoka dva metra, i teži 1.500 kilograma. Autor skulpture, umetnik Jovan Živković iz Pirota, izlio je skulpturu od belog mermera i belog gipsa i patinirao je bronzanom bojom. Ornamenti su istaknuti žutom bojom, jer se i na originalu u tim udubljenjima vide žuti tragovi.

Akademski slikar Nenad Bračić, takođe je izradio repliku Dupljajskih kolica u razmeri jedan prema 10, koja se nalaze u Tehničkoj školi u Beloj Crkvi.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Bif

Чланак Drevni kočijaš koji je proslavio vojvođansko selo: Tajanstveni čuvar Dupljaje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tokom Hladnog rata, jedan strani novinar je pitao finskog generala: „Vaša zemlja je neutralna. Ali, šta bi Finska uradila ako bi SSSR i NATO zaratili na njenoj teritoriji?“. General je odgovorio: „Prvo ćemo pobediti Sovjete, a zatim NATO“. Iznenađeni novinar je tražio objašnjenje: „Zašto tim redosledom?“ Finski general je pojasnio: „Mi smo vredni ljudi. Prvo završimo težak posao, pa se onda zabavljamo“.

Ovaj prašnjavi vic ponovo je postao aktuelan na društvenim mrežama u Finskoj, nakon što je ta severnoevropska država posle 75 godina rešila da se odrekne svoje neutralnosti i pridruži „zabavi“ kako bi izbegla „težak posao“. Odluka Finske da zbog napada Rusije na Ukrajinu uđe u NATO brzinom svetlosti u proleće 2023. isporučila je njenim građanima ogroman ekonomski račun.

Tri godine kasnije, bilansi pokazuju da su ekonomski razvod od Rusije i ulazak u brak sa NATO papreno koštali Fince. Uporedo sa zatvaranjem firmi i rastom nezaposlenosti koja je trenutno najviša u EU, Fince su dočekali drastično skuplji računi za energiju, problemi sa inflacijom, znatno veći izdaci za odbranu i vrtoglavi javni dug.

U međuvremenu, u Beloj kući je vaskrsao Donald Tramp, pa su uz postojeće probleme pristigli i novi, američke carine i posledice rata u Iranu, zbog kojih prognoze najavljuju još veće ekonomske teškoće. Finska, čija godišnja ekonomija vredi 300 milijardi evra, stavljena je pod zvanični nadzor Brisela zbog prekomernog budžetskog deficita, a finska vlada usvojila je jedan od najstrožih budžeta u EU, koji nameće značajne rezove u potrošnji uz veće poreze.

Loša sreća na lutriji

Finska je jedna od onih zemalja koje su u geografskoj i istorijskoj lutriji izvukle lošu kombinaciju. Tokom velikog dela svoje istorije, Finska se koprcala između Švedske i Rusije, nezavisnost je stekla tek 1917. godine, u Drugom svetskom ratu doživela je poraz od Sovjetskog Saveza, kome je morala da ustupi deo svoje teritorije i plati ratnu odštetu.

Finska je izbegla sudbinu satelitske sovjetske države, ali je 1948. godine izabrala status neutralne zemlje i tokom trajanja Hladnog rata bila je tampon zona između istočnog i zapadnog bloka. Među zapadnim istoričarima popularna je teorija da su Finci svoju neutralnost skupo platili, čineći brojne ustupke nezgodnom istočnom susedu, a za tako popustljivu politiku skovan je i poseban geopolitički termin – finlandizacija.

Ovaj termin, nastao u Zapadnoj Nemačkoj, znači „postati poput Finske“, odnosno opisuje slučaj kada je neka zemlja prinuđena da izabere neutralnost da je ne bi pregazila mnogo moćnija država u neposrednom komšiluku.

Naravno, Finci su smatrali ovakve kvalifikacije uvredljivim, ali su nastavili da razvijaju ekonomsku saradnju sa Moskvom i nakon raspada Sovjetskog Saveza i pošto je njihova država postala članica Evropske unije 1995. a članica evrozone 1999. godine. Međutim, kada je EU uvela sankcije Rusiji 2014. godine, Finska je postala prva žrtva trgovinskog rata, jer je Rusija u tom trenutku bila njen treći najveći spoljnotrgovinski partner. Šteta po finsku ekonomiju prebrojavala se u stotinama miliona evra i bila je jedna od najvećih u EU, mereno veličinom privrede.

Kolaps pograničnih regiona

Uprkos sankcijama i kontra-sankcijama, do izbijanja rata u Ukrajini trgovina između Finske i Rusije iznosila je 12,71 milijardu evra. Kada je Finska ušla u NATO, već krajem 2023. godine donela je odluku da zatvori kopnenu granicu sa Rusijom dugu oko 1.300 kilometara iz bezbednosnih razloga.

Time je preko noći zaustavljana trgovina između dve zemlje, koja je najviše pogodila pogranične delove Finske. Prema podacima Banke Finske, više od 2.000 finskih firmi izvozilo je u Rusiju 2019. godine, a do kraja 2023. ostalo ih je svega oko 100.

Prošle godine, trgovina između Finske i Rusije pala je za preko 93% u poređenju sa periodom pre izbijanja rata u Ukrajini. Prema podacima lokalnih poslovnih udruženja, do aprila 2025. bankrotiralo je 320 finskih preduzeća u pograničnim regionima sa Rusijom.

Diskontni tržni centri u blizini ruske granice opsluživali su stotine hiljada Rusa godišnje koji su dolazili u Finsku da bi kupovali zapadnu robu. Trgovinski gubici u pograničnoj ekonomiji procenjuju se na približno milion evra dnevno, a tamošnji hoteli zvrje prazni. Bolje ne prolaze ni restorani, kafeterije i male trgovinske radnje.

Prošle godine stopa nezaposlenosti u Finskoj premašila je 10% i bila je najviša u Evropskoj uniji, ali je u pograničnim područjima zemlje bila daleko veća, preko 18%.

NATO je zahtevan mladoženja

S druge strane, Finska je uložila značajna sredstva u svoju vojsku. Iako na papiru njene oružane snage izgledaju malobrojne sa oko 25.000 ljudi, zemlja ima najveći broj obučenih rezervista u Evropi, približno 900.000 ljudi od populacije koja broji svega 5,5 miliona. To je, na primer, tri puta više nego što ima Turska, u kojoj je 280.000 ljudi osposobljeno za aktivne ratne operacije od skoro 89 miliona stanovnika.

Ali, troškovi za odbranu zemlje sve više rastu. Dok je bila neutralna, Finska je izdvajala oko 2% svog BDP-a za odbranu. Međutim, naglo je povećala te izdatke sa 5,1 milijarde evra u 2022. na preko 6,2 milijarde evra u 2024. godini, a sada ta ulaganja prelaze 2,3% BDP-a. Finska je obećala da će izdvajanja za odbranu povećati na 3% BDP-a do 2029. godine i ukoliko ovo obećanje ispuni, to bi je svrstalo među zemlje koje najviše troše na odbranu u Evropi.

Veća ulaganja u vojsku, kolaps trgovine sa Rusijom i gubitak ruskih turista primorali su finsku vladu da se dodatno zaduži i to u trenutku kada je javni dug već ubrzano rastao. Razvod sa Rusijom najviše je pogodio javnu i privatnu potrošnju u oblasti energetike. Pre rata u Ukrajini, Finska je trećinu energije uvozila iz Rusije, a okretanje drugim dobavljačima povećalo je troškove uvoza nafte za skoro 110%, na više od šest milijardi evra za nepunih godinu dana.

Najsrećniji narod čekaju mršave godine

Prema prognozama Evropske komisije, zbog postojećih problema ali i novih koje je doneo rat u Iranu, ove godine javni dug Finske bi mogao da dostigne 90% BDP-a, što je skoro dvostruko više nego 2019. godine, sa projekcijama da će premašiti 92% BDP-a u 2027. godini. Stoga je Brisel premestio Finsku u „magareću klupu“ i stavio je pod zvanični nadzor zbog prekomernog budžetskog deficita.

Banka Finske nedavno je objavila prognoze da će privredni rast 2026. biti manji od projektovanog i iznosiće svega 0,6%. Pored neizvesnosti oko cene nafte i energije usled rata u Iranu, nejasno je i kako će na finsku privredu uticati američke carine.

Centralna banka u svom izveštaju procenjuje da je privredni rast nedovoljan za finansijsku konsolidaciju, te da je neophodno povećanje poreza i rezanje potrošnje i to na duži period, a finska vlada je već usvojila ovakve mere. Fince, koji su prema „Izveštaju o svetskoj sreći“ već devetu godinu za redom najsrećniji narod na svetu, očigledno čekaju prilično mršave godine.

Finci veruju SAD skoro isto koliko i Kini i Rusiji

Anketa koja je rađena po narudžbini Nordijskog saveta ministara počekom ove godine ukazuje na nagli pad poverenja Finaca prema Sjedinjenim Američkim Državama. Americi veruje svega 4% anketiranih, 3% ispitanika veruje Kini, a 1% Finaca ima poverenja u Rusiju. Finci se nisu naročito pohvalno izjasnili ni o liderima EU, a najviše poverenja imaju u svoje nordijske susede.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Mika Ruusunen, Unsplash

Чланак Koliko Finsku košta njen geografski položaj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nikola Marković je po struci ekonomista a po životnom pozivu informatičar. Za ekonomiju se opredelio zato što u vreme kada je studirao nije bilo formalnog obrazovanja iz oblasti računarstva. Ipak, može se reći da ga je beogradski Ekonomski fakultet usmerio ka budućoj karijeri, jer je upravo u ovoj obrazovnoj ustanovi početkom šezdesetih godina prvi put čuo za „mehanografsku obradu podataka“, odnosno za sortiranje podataka pomoću bušenih kartica čije rupe „čitaju“ mašine.

Oduševljen saznanjem da ti uređaji mogu da sabiraju i obrađuju „pročitane“ podatke, Marković je napisao seminarski rad o uticaju ovih mašina na produktivnost rada. Pošto su one bile preteča kompjutera, ne čudi da se ubrzo zainteresovao i za prvi jugoslovenski računar CER-10, koji je izuzetno brzo računao i štampao. Što se naš sagovornik više informisao o ovom kompjuteru, to mu je bilo jasnije da je njegov životni poziv zapravo informatika.

B&F: Zašto je Jugoslavija uopšte odlučila da započne proizvodnju sopstvenog računara?

Nikola Marković: Kada se država malo oporavila od Drugog svetskog rata, ušla je u period intenzivnog privrednog rasta i industrijalizacije. Pedesetih godina prošlog veka, BDP Jugoslavije je rastao oko 6-7% godišnje, a u pojedinim godinama i po 10%.

Ljudi na čelu države su bili svesni da bi računari mogli doprineti bržem rastu i efikasnijem upravljanju, ali kompjutere nije bilo lako nabaviti. Prvo jer su u to vreme bili retka i skupa roba. Drugi problem je bio u tome što su u zemljama koje su proizvodile računare sumnjali da Jugoslavija u institutu u Vinči pokušava da napravi atomsku bombu i da bi kompjuteri mogli da ubrzaju taj proces. Zato je doneta odluka da Jugoslavija sama napravi računar, u čiji razvoj je uloženo oko tri miliona dolara.

Proizvodnja je trajala pune četiri godine i završena je 1960. kada smo dobili čuveni CER-10. U to vreme je samo pet država u svetu pravilo svoje računare – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Rusija.

B&F: Kako je CER-10 izgledao i za šta se koristio?

Nikola Marković: Zauzimao je površinu trosobnog stana, oko 80 kvadratnih metara, a izvršavao je 50.000 jednostavnih operacija u sekundi. Koristio je feritnu memoriju, odnosno memoriju sa magnetnim jezgrima, koja se nalazila u sedam ormana. Jugoslavija ga je upotrebljavala za računanje ali i za nuklearna istraživanja, dešifrovanje poruka za saveznu vladu, obradu vesti u Tanjugu i slično.

B&F: Pošto se u to vreme informatika nije učila na fakultetima, kako su tvorci računara došli do znanja koja su za to bila potrebna?

Nikola Marković: Elektrotehnički fakultet u Beogradu je slao mlade profesore na specijalizaciju u Sjedinjene Države, sa zadatkom da tamo uče i da ta znanja prenesu ovde. Kada su se vratili objedinili su svoja znanja i osnovali Katedru za digitalnu elektroniku na matičnom fakultetu. Iako je to i inače bilo vreme velikog entuzijazma, oduševljenje koje je izazvao ovaj poduhvat među profesorima i studentima prevazišlo je očekivanja.

Glavni inicijator ove ideje bio je profesor Elektrotehničkog fakulteta Tihomir Aleksić, jedan od najistaknutijih stručnjaka u timu koji je napravio računar CER-10. Jedno vreme se čak pričalo da je uređaj dobio ime po planini u čijem podnožju je Aleksić odrastao, mada je CER zapravo skraćenica od Cifarski elektronski računar.

B&F: Jugoslavija je u narednom periodu nastavila da proizvodi, ali i da uvozi računare. U kojim oblastima su se kompjuteri najviše koristili?

Nikola Marković: Tokom sedamdesetih godina višestruko se povećala potreba za umnožavanjem podataka i računanjem. Na primer, poreski obveznici su dobijali godišnji obračun poreza za tekuću godine u septembru ili oktobru te godine, jer se to radilo pomoću pisaćih mašina i mehaničkih kalkulatora i zato je išlo sporo. Kada je prvi put korišćen računar za te namene, godišnji obračun poreza je poslat u već u aprilu. Dakle, država je vrlo brzo shvatila da se računari mogu koristiti i u administrativnim poslovima.

B&F: Vi ste tada već radili u IT sektoru. Od 1970. do 1985. godine bavili ste se razvojem informаcionog sistemа Skupštine grаdа Beogrаdа. Čemu je taj sistem služio?

Nikola Marković: Mi smo razvili i omogućili korišćenje oko 40 baza podataka. Te baze su sadržale podatke kao što su oni iz matičnih knjiga, o prebivalištu, poreskim obveznicima, vojnim obveznicima, motornim vozilima, vozačima, podatke iz katastra… Mogu neskromno da kažem da smo utrli put današnjem portalu eUprava.

No, i pre toga je rad naših informatičara bio široko poznat. Beogradski informacioni sistem je sedamdesetih godina prošlog veka bio među vodećima u Evropi. Međutim, devedesetih je njegov razvoj usporen zbog promena u organizaciji tog odeljenja, ali i zbog spoljnih ograničenja koja su kočila razvoj našeg IT sektora.

B&F: Šta su bile prepreke spolja?

Nikola Marković: Kada su nam 1992. uveli sankcije zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, zabrane su se odnosile i na internet. Dakle, bili smo potpuno odsečeni od sveta. Potom je 1993. godine grupa univerzitetskih profesora počela da razvija izolovanu akademsku mrežu. Omogućili su sebi da primaju i šalju elektronsku poštu, kao i da čuju šta se dešava u inostranstvu. Uspostavljanje veze je išlo sporo i bilo je neizvesno budući da se koristio dial-up, ali uspevali smo da se povežemo.

Tada je postalo jasno da je i nova generacija informatičara kvalitetna, ali za njihov dalji razvoj bili su potrebni odgovarajući uslovi. Oni su se stekli tek 1996. godine, kada nam je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ukinuo sankcije. Od tada zvanično imamo internet, mada ga nezvanično imamo duže.

B&F: Čime ste se Vi u međuvremenu bavili?

Nikola Marković: Uvek sam radio više stvari u isto vreme. Od 1975. do 1990. godine bio sam profesor nа Višoj školi zа informаtiku. Od 1985. do 2000. bavio sam se razvojem informаcionog sistemа sаveznih orgаnа i orgаnizаcijа u svojstvu pomoćnikа sekretаrа zа prаvosuđe, a kasnije sam bio direktor Sаveznog zаvodа zа informаtiku.

Posle toga bio sam koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa za Evropsku uniju za digitalnu transformaciju i informaciono društvo i medije. Tamo smo radili na usaglašavanju našeg i informacionog sistema u Evropskoj uniji.

Sve to vreme ostao sam posvećen i Društvu za informatiku Srbije, čiji sam član od njegovog osnivanja 1973. godine. Tada sam bio jedan od njegovih najmlađih osnivača, a sada je obrnuto. Slično celom društvu, i to udruženje se suočavalo sa raznim krizama u proteklim decenijama. Kada su nam uveli sankcije, počeo sam da obavljam sve više zadataka u Društvu za informatiku. Njegovi članovi su procenili vremenom da dobro rešavam probleme, pa sam postao predsednik ovog udruženja.

B&F: Kada smo dobili internet, za šta se on koristio?

Nikola Marković: Na početku ga je najviše koristila informatička zajednica za svoj rad ali i za informisanje o stručnim skupovima i važnim događajima u ovoj oblasti. Internet su kasnije prihvatali i ostali ljudi, posebno kada bi se uverili u njegove prednosti u praksi. Mislim da je prekretnica bio trenutak kada su počele da ga koriste firme, obrazovne ustanove i mladi. Od tada se internet ubrzano razvijao.

Moram da priznam da na početku njegove upotrebe u Srbiji, ni u najsmelijim predviđanjima nisam pretpostavljao da će internet jednog dana postati toliko važan u poslovanju. Iako sam radio na uvođenju novih servisa na internetu, poput korišćenja ćirilice ili unapređenja zaštite podataka i bio direktno uključen u njegov razvoj, ni u jednom trenutku nisam pomišljao da će doći vreme kada će maltene svi aspekti poslovanja zavisiti od interneta.

B&F: Objasnili ste nam kako se kotirala nekadašnja Jugoslavija u razvoju IT sektora i interneta. Kako biste ocenili današnju poziciju Srbije u toj oblasti?

Nikola Marković: Naša zemlja još uvek ima dobre stručnjake koji su puni entuzijazma, što nam omogućava da držimo korak sa svetom u poslovnoj primeni interneta. Srbija je danas srednje razvijena informatička zemlja. Ona razvija sopstvene servise, što je veoma značajno za naš digitalni suverenitet, i ulaže u bezbednost na internetu koja je jedno od najvažnijih pitanja u onlajn svetu.

B&F: Kao neko ko je ceo svoj profesionalni život posvetio razvoju informacionog društva i zalagao se za napredak koji ono donosi, kako biste ocenili aktuelne polemike o ubrzanom razvoju veštačke inteligencije?

Nikola Marković: Mislim da veštačka inteligencija neće promeniti suštinu upotrebe interneta, našeg načina života i poslovanja jer je to još jedna nova tehnologija koja će nam omogućiti da informacije dobijamo brže i da one budu sveobuhvatnije. Ali, veštačka inteligencija mora ostati pod kontrolom čoveka, kako bi se sprečile zloupotrebe. Svako društvo mora aktivno i sistemski da radi na tome i zato nam je neophodna regulativa u oblasti veštačke inteligencije. To jeste veoma složen posao jer se veštačka inteligencija razvija brže od bilo koje tehnologije do sada, ali upravo zato ona nosi i velike rizike i iz tog razloga mora da se reguliše.

B&F: Ipak, čini se da su mnogi pesimisti ili barem skeptični da će regulatori uspeti da zauzdaju nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije. Kakvo je Vaše viđenje?

Nikola Marković: Ja iskreno verujem da je većina korisnika interneta duboko humana. Oni sada imaju priliku da budu kreatori i čuvari civilizacije i nadam se da će tu priliku iskoristiti na najbolji mogući način.

Marija Dukić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Miloš Nikodijević (ustupio RNIDS)

Чланак Nikola Marković: Nismo mogli da kupimo računar, pa smo ga sami napravili се појављује прво на Biznis i Finansije.