Živimo u duboko šizofrenom svetu, razapetom između dve nepomirljive krajnosti. S jedne strane, deluje da više ne postoji nijedan delić stvarnosti koji nije spakovan u brojke. Algoritmi imaju odgovore na sva moguća pitanja i svakodnevno nas bombarduju prognozama dokle će čovečanstvo stići ne samo sutra ili prekosutra, nego decenijama unapred. Uveravaju nas da je stvarnost u potpunosti predvidiva, sve je izmereno, statistički obrađeno i stavljeno u tabelu.

S druge strane, dok posmatra te „neljudski“ precizne grafikone, prosečnom čoveku se čini da njegov sopstveni život sve manje zavisi od odluka koje sam donosi i da u svetu koji se otrgao bilo kakvoj kontroli, ništa ne može da planira ni do kraja godine, a kamoli na duže vreme. Taman kada se ljudi uljuljkaju u iluziju o stabilnosti i napretku, preko noći izbije nova prirodna katastrofa, globalna pandemija, finansijski slom koji ostavi gomile ljudi bez osnovnih prihoda, ili razorni ratni sukob.

Ta neprekidna smena prividne kontrole i svirepih društvenih i prirodnih katastrofa, stvara osećaj stalne napetosti i straha da je svet oko nas – uprkos svemoćnim računarima i veštačkoj inteligenciji – potpuno nepredvidiv.

Sićušni uzroci, dramatične posledice

U naučnoj terminologiji, iznenadan, buran i dramatičan preokret naziva se paroksizam. Ovaj termin potiče od grčke reči paroxysmos, koja označava nagli i privremeni udar.

Taj izraz u medicini opsuje naglo, vremenski ograničeno i intenzivno pogoršanje simptoma neke bolesti, koje se javlja u vidu neočekivanog napada. Tipični primeri su epileptični napadi, iznenadno lupanje srca ili nesnosni neurološki bolovi kod migrena. Iako ovi poremećaji nastupaju naizgled nenadano, savremena neurologija i kardiologija ukazuju da su oni posledica dugotrajnih procesa, tokom kojih dolazi do malih, postepenih promena u organizmu. Međutim, mi ih prepoznamo tek kada se „nagomilaju“, odnosno odjednom uzrokuju silovite zdravstvene tegobe.

Fizika, takođe, opominje da svet ne funkcioniše uvek pravolinijski, sa jasno razlučenim uzrocima i posledicama koje iz njih neminovno proizilaze. Jedna od najpoznatijih naučnih doktrina na ovu temu je teorija haosa, koju je šezdesetih godina prošlog veka razvio američki matematičar i meteorolog Edvard Lorenc. Proučavajući vremenske prilike, Lorenc je formulisao koncept poznat kao „efekat leptira“.

Čuvena i nadaleko citirana rečenica da „treptaj krila leptira u Brazilu može izazvati tornado u Teksasu“, poslužila je američkom naučniku da jednostavno i sažeto objasni svoju tezu o osetljivosti složenih sistema na početne uslove. Lorenc je došao do zaključka da u dinamičkim sistemima odnos uzroka i posledice nije srazmeran. Mali uzroci mogu izazvati lavinu povezanih događaja koji završavaju dramatičnim ishodima.

Iako je ovaj koncept nazvan „teorija haosa“, njen začetnik nije tvrdio da je svet satkan od slučajnosti, nego da je u realnosti nemoguće izmeriti svaki početni parametar do savršene tačnosti i da se zato, dugoročno ne mogu napraviti precizne prognoze u složenim sistemima, poput atmosfere.

Priroda se ipak kocka?

U svetu zbunjujućih pojava, teorija haosa je tek predigra za ono što donosi kvantna mehanika. Ako zakoračimo među mirkročestice i subatomski prostor, slučajnost potpuno minira naše uporne pokušaje da način na koji se ponaša univerzum svedemo na neke temeljne obrasce.

Naučni umovi poput Nilsa Bora, Vernera Hajzenberga i Ervina Šredingera, otvorili su vrata sveta koji prkosi svakoj logici i onome što smatramo zdravim razumom. Njihovi radovi u oblasti kvantne mehanike pokazali su da je na najosnovnijem nivou stvarnosti, slučajnost suštinska osobina prirode. Hajzenbergov princip neodređenosti jasno dokazuje da je nemoguće istovremeno tačno znati i položaj i brzinu jedne čestice.

Za razliku od makrosveta, gde nepredviđene pojave imaju svoje skrivene uzroke, u kvantnom svetu prelazak elektrona sa jednog energetskog nivoa na drugi, ili raspad radioaktivnog jezgra, dešavaju se u naglim skokovima koji su u potpunosti slučajni.

Čuveni fizičar Albert Ajnštajn nikada nije mogao da prihvati ovu radikalnu ideju. Zbog toga je u pismu Maksu Bornu, fizičaru koji je dobio Nobelovu nagradu za svoja fundamentalna istraživanja u kvantnoj mehanici, Ajnštajn napisao legendarnu rečenicu: „Bog se ne kocka“. Pa ipak, bezbrojni eksperimenti u poslednjih sto godina potvrdili su da se priroda na svom najdubljem nivou ipak kocka, i da su nagli skokovi čestica vođeni čistom verovatnoćom.

Da li su šokovi graditelji otpornijeg života?

Pojedini naučnici tvrde da neprekidno smenjivanje prividnog mira i iznenadnog haosa ima svoju biološku i evolutivnu svrhu. Prema osnovnoj teoriji evolucije, koju je izvorno formulisao Čarls Darvin, razvoj živog sveta odvija se sporo i postepeno kroz proces prirodne selekcije, gde preživljavaju jedinke koje se najbolje prilagođavaju okruženju i prenose te gene na sledeće generacije.

Međutim, paleontolozi Nils Eldridž i Stiven Džej Guld predstavili su nešto drugačiju teoriju „isprekidane ravnoteže“. Prema ovom konceptu, vrste provode duge periode u stanju stagnacije i stabilnosti, koji bivaju naglo prekinuti kratkim, iznenadnim fazama intenzivnih genetskih promena i masovnih izumiranja, najčešće izazvanih slučajnim ekološkim katastrofama, poput udara asteroida.

Američki paleontolozi zaključuju da su nagli zaokreti, u stvari, graditelji života na Zemlji. Oni ističu da ukoliko ne bi bilo ovih iznenadnih šokova i poremećaja sistema, biosfera bi ostala zarobljena u jednoličnosti, bez podsticaja za razvoj novih, složenijih i otpornijih oblika života.

Ali, ljudskom mozgu je teško da to prihvati. Čovek ima potrebu da u svemu vidi poredak, redosled i smisao, jer mu to daje osećaj sigurnosti. Sposobnost čoveka da u nepoznatom okruženju prepozna obrasce kojima će se rukovoditi predstavljala je ključni mehanizam za preživljavanje ljudske vrste. Zato, kada se dogodi nešto potpuno neočekivano, ljudi nastoje da to analiziraju, objasne i da takve situacije ubuduće učine predvidivim.

Arogancija je najopasnija prečica do katastrofe

Ipak, postoji ogromna razlika između potrebe da se predviđanjem i planiranjem smanji egzistencijalna nesigurnost i verovanja da smo kao vrsta u stanju da uspostavimo potpunu i sveobuhvatnu kontrolu nad prirodom i promenimo njene zakone koji nam ne odgovaraju. Arogancija je najopasnija prečica do katastrofe i „majka svih pristrasnosti“, opominje nobelovac Danijel Kaneman, začetnik ekonomske psihologije.

Kamenam se posebno bavio oblastima ljudskog rasuđivanja i donošenja odluka u uslovima neizvesnosti i tvrdio je da kada bi imao čarobni štapić, iz ljudske psihologije bi eliminisao upravo taj osećaj superiornosti, jer on direktno uzrokuje političke, vojne i finansijske katastrofe.

Slično je razmišljao i čuveni nemački sociolog Ulrih Bek. On je u svom kapitalnom delu „Društvo rizika“, izneo tezu da moderno društvo više ne definiše raspodela bogatstva, već raspodela rizika koje sami proizvodimo. Za razliku od nekadašnjih prirodnih katastrofa, koje su delovale kao „viša sila“ ili kosmička slučajnost, savremeni rizici su nusproizvodi naše sopstvene arogancije.

Bek upozorava da su tehnološki sistemi koje smo osmislili postali toliko složeni i međusobno povezani, da su posledice njihovog otkazivanja postale globalne, neuhvatljive i suštinski nepredvidive. Kada se u takvom sistemu dogode nepredviđene nesreće, one nisu nastale zato što je zakazala priroda, već stoga što je čovek precenio sopstvenu moć kontrole.

Bojana Maričić

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: Nomadsoul1, Depositphotos

Чланак Ljudska iluzija o savršenoj kontroli се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pristup tržištu Evropske unije poskupljuje iz dana u dan. Unija nameće sve zahtevnije tehničke i sanitarne standarde, strože carine za uvoz čelika, porez na ugljenik, traži podatke o poreklu sirovina, uslovima rada, izveštaje o održivosti, a novi sistem ulaska i izlaska iz šengena (EES), dodatno je iskomplikovao ionako duga čekanja na granicama i prevoz robe.

Nova pravila znatno otežavaju poslovanje domaćim firmama, posebno onim manjim, u trenutku kada plasman robe na tržište EU čini 60% ukupnog srpskog izvoza. Komentarišući trenutnu situaciju, ugledni briselski institut Bruegel je upozorio da bez direktne finansijske i tehničke pomoći, mala i srednja preduzeća ne samo u Srbiji već na celom Zapadnom Balkanu mogu biti nepovratno istisnuta iz evropskih lanaca snabdevanja.

Istovremeno, anketa Nemačke privredne komore pokazuje da nove barijere sve više otežavaju poslovanje i nemačkim investitorima koji posluju u regionu.

Koristi liberalizacije

Liberalizacija trgovine sa EU trebalo je da srpskim preduzećima olakša pristup tržištu od oko 450 miliona potrošača. Podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) pokazuju da je tokom proteklih 16 godina, robna razmena Srbije sa EU povećana sa oko 10 milijardi evra na preko 36 milijardi, dok je vrednost srpskog izvoza u EU u istom periodu porasla sa oko 4,5 milijardi na više od 18 milijardi evra.

Otvaranje tržišta donelo je veće mogućnosti za izvoz i privuklo investicije, ali je domaće proizvođače istovremeno izložilo snažnoj konkurenciji, naročito manje firme i sektore sa slabijom produktivnošću. Na pitanje kakva je ukupan bilans Srbije nakon više od dve decenije liberalizacije trgovine sa EU i da li će se on bitnije promeniti sa uvođenjem novih trgovinskih pravila, domaći analitičari daju različite odgovore.

Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta kaže za B&F da za malu zemlju koja želi da opstane, otvorenost i integrisanost u evropske tokove nemaju alternativu. Slično misli i Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. On podseća da je Srbija tek 2014. godine potpuno ukinula carine na uvoz iz EU, dok je Unija svoje carine za srpski izvoz ukinula još 2000. godine. Shodno tome, domaća privreda jer imala čitavih 14 godina da se prilagodi.

Arsić ističe da je u tom periodu bio presudan priliv stranog kapitala, koji je nadoknađivao hroničan nedostatak domaće štednje za investicije i donosio tehnološko znanje koje privreda sama ne bi mogla brzo da razvije.

„Kada govorimo o koristima liberalizacije, najznačajniji makroekonomski efekti su priliv stranih investicija, zaposlenost i produktivnost. Posebno su investitori iz EU imali mogućnost da bez carina izvoze iz Srbije na svoje tržište, što je Srbiju učinilo privlačnom alternativom. Zahvaljujući povlašćenom trgovinskom tretmanu, EU je posredno omogućila i stvaranje regionalne zone slobodne trgovine CEFTA, u kojoj Srbija danas ostvaruje suficit sa većinom zemalja regiona”, kaže Arsić za B&F i ocenjuje da je neto efekat liberalizacije za Srbiju bio pozitivan.

Poljoprivreda, najveći gubitnik

Sa druge strane, agroekonomista Milan Prostran tvrdi da je Srbija u ovaj proces ušla prebrzo, vođena nerealnim političkim obećanjima da će naša zemlja već 2016. biti punopravna članica EU i imati pristup njenom budžetu. Budući da se to nije dogodilo, najveću štetu zbog liberalizacije trgovine sa EU pretrpela je poljoprivreda, koja je usled svojih specifičnosti već u startu bila u slabijoj poziciji od ostalih industrijskih sektora.

„Za razliku od drugih delatnosti, kod biljne proizvodnje imate praktično samo jedan obrt kapitala godišnje. Osim toga, ona je ’fabrika pod vedrim nebom’, što znači da je direktno izložena klimatskim uslovima. Ako nemate razvijene sisteme za navodnjavanje, kao što ih ima konkurencija, rizik je još veći“, kaže Prostran za B&F.

U takvim okolnostima, domaći proizvođači su se suočili sa finansijski neuporedivo jačim rivalima. Prostran navodi da EU čak 39% svog ogromnog zajedničkog budžeta izdvaja direktno za podršku agraru, dok je agrarni budžet Srbije godinama tavorio ispod 5%, a tek nedavno je povećan na oko 7,3% državnog budžeta.

Posledice su bile porazne po pojedine sektore, posebno za stočarstvo. Od izvoznika koji je sve do devedesetih ostvarivao suficit u ovoj poljoprivrednoj grani, Srbija je danas došla u situaciju da iz EU godišnje uvozi meso u vrednosti većoj od 150 miliona dolara. Ipak, za ovakav sunovrat uveliko su odgovorni i domaći propusti zbog kojih je Srbija praktično ugasila svoju reproduktivnu bazu u stočarstvu, komentariše naš sagovornik.

Skrivena zaštita tržišta

Čak i tamo gde domaći izvoznici uspevaju da postignu cenovnu konkurentnost, suočavaju se sa „perfidnom vancarinskom zaštitom“, ističe Prostran, jer stalno uvođenje novih standarda, od HACCP-a, preko EuroGAP-a do GlobalGAP-a, izuzetno mnogo košta, posebno kada verifikaciju moraju da rade i potvrde skupe strane kompanije.

Na ove skrivene troškove upozorava i briselski institut Bruegel u svojoj studiji o integraciji Zapadnog Balkana u lance snabdevanja EU. Istraživači navode da su troškovi usklađivanja sa tehničkim, sanitarnim i fitosanitarnim zahtevima EU u periodu od 2017. do 2022. godine imali finansijski efekat jednak dodatnoj carini od oko 3% na vrednost uvoza.

Profesor Milojko Arsić, međutim, ocenjuje da rastuće barijere u pristupu tržištu EU nisu izolovani problem Srbije, već da predstavljaju deo šireg procesa deglobalizacije i fragmentacije svetske trgovine.

„Barijere rastu između zemalja van istog ekonomskog bloka, a EU ih podiže ne samo prema Srbiji, nego i prema drugim državama, baš kao SAD i Kina, dok unutar jedinstvenog evropskog tržišta takvih prepreka gotovo da nema“, ukazuje Arsić.

On ističe da uprkos tome, srpski izvoz u EU i dalje raste, a deficit se smanjuje. Rast necarinskih barijera neće poništiti učinke dosadašnje liberalizacije trgovine sa EU. Naprotiv, Srbija će od pristupa EU tržištu i dalje imati velike ekonomske koristi, ali će cenu tog pristupa sve više određivati pravila koja se donose izvan srpskih institucija, predviđa Arsić.

Nedovoljno iskorišćene trgovinske povlastice

To znači da će umesto cene, konkurentnost domaće privrede na tržištu EU u budućnosti daleko više zavisiti od prilagođavanja tim pravilima. Međutim, ovogodišnje istraživanje Predraga Bjelića i Radovana Kastratovića sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu pokazuje da čak i u slučaju već uspostavljenih spoljnotrgovinskih preferencijala, njihova iskorišćenost u izvozu Srbije opada tokom godina, naročito sa povećanjem obima trgovine.

Iako je opšti indikator o iskorišćenosti preferencijala u trgovini sa EU i dalje na visokih 80%, taj pokazatelj značajno varira u odnosu na različite industrije. Kada je reč o razlozima zbog kojih domaće firme nedovoljno koriste trgovinske pogodnosti, mnogi privrednici se žale da ih partneri u EU uslovljavaju suviše kratkim rokovima isporuke, kao i na činjenicu da kada je razlika između opšte i preferencijalne carinske stope suviše mala, ona ne pokriva troškove dokumentacije koja je potrebna za korišćenje trgovinskih pogodnosti.

Najviše su ugrožena mala preduzeća, koja nemaju dovoljno znanja i kapaciteta da sprovedu složene izvozne procedure, a isti problem muči i manje špediterske firme, koje često rade i kao carinski zastupnici. Povrh toga, privrednici se sve češće žale upravo na necarinske barijere u poslovanju sa partnerima iz EU, što sve zajedno dovodi do zaključka da narastajuće probleme preduzeća neće moći efikasno da rešavaju bez većeg angažovanja države u spoljnotrgovinskim pregovorima, ističe se u istraživanju.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: kantver, Depositphotos

Чланак Nova opterećenja posle više od dve decenije liberalizacije trgovine između Srbije i EU се појављује прво на Biznis i Finansije.

Beograđanin Pavle Đorđević završio je studije i master na Poljoprivrednom fakultetu kao student generacije i počeo da se bavi naučno-istraživačkim radom, prvo u Institutu za multidisciplinarna istraživanja, a zatim u Institutu tehničkih nauka SANU. Međutim, sa 26 godina odustao je od naučne karijere i preselio se na selo, iako je do tada ne selu bio samo jednom. Na imanju koje je kupio 2017. godine osnovao je prvo farmu, potom kompaniju Organela za proizvodnju organske hrane, a nešto kasnije postao i koordinator Biodistrikta Kolubara.

B&F: Kako čovek donese odluku da toliko promeni svoj život?

Pavle Đorđević: Tako što mu roditelji u ranom detinjstvu usade ljubav prema prirodi. Ja sam još kao dete gajio paradajz, kukuruz i druge kulture u dvorištu naše kuće na Vračaru. Imao sam želju da živim na selu, ali ne i priliku da je realizujem.

Kada je moja sestra otišla u inostranstvo ostavila mi je stari auto koji se toliko često kvario da mislim da sam upoznao sve radnike šlep službe u Srbiji. Čim je zaradila neku ozbiljniju sumu, poslala mi je novac da kupim bolji auto, ali ja sam želeo seosko imanje. Nije imala ništa protiv, pa sam počeo da gledam šta se prodaje u selima u blizini Beograda. Na kraju sam preko interneta našao kuću u Gornjoj Bukovici, blizu Valjeva, sa 4,2 hektara zemlje. Kuća je bila oronula jer je dugo bila napuštena, pa sam je postepeno uređivao dok sam živeo u Beogradu. Tek kasnije sam se preselio.

B&F: Kavu ste sliku o selu imali pre selidbe?

Pavle Đorđević: Selo mi je oduvek budilo neku toplinu, ali nisam mislio da je život tamo lak i bezbrižan. Dakle, nisam imao velika očekivanja pa sam mogao samo da se prijatno iznenadim. Pomoglo je to što su me lokalci odmah prihvatili, pretpostavljam zato što sam im prišao sa poštovanjem. Vrlo brzo sam se srodio sa njima.

Mnogo veći šok bili su mi loši putevi, vodosnabdevanje i generalno slaba infrastruktura. Kuću sam, recimo, kupio sa monofaznom strujom, a trofaznu su uveli tek kasnije.

B&F: Da li Vam je ikada nedostajao grad?

Pavle Đorđević: U početku su mi najviše nedostajali prijatelji. Vremenom su, međutim, mnogi osnovali porodice i dobili druge obaveze, pa smo počeli ređe da se viđamo, bez obzira na to gde živimo.

Ranije sam ja odlazio u Beograd, a danas sve više prijatelja dolazi kod mene na imanje. Toliko, da je jedne godine čak počela da mi nedostaje samoća, jer mi je stalno neko bio u kući. U međuvremenu sam stekao i novo društvo, na selu, u Valjevu i kroz rad u Biodistriktu Kolubara.

B&F: Pre toga ste započeli proizvodnju organske hrane. Kako je nastala Organela?

Pavle Đorđević: Vrlo brzo posle kupovine imanja moj kolega sa fakulteta Miloš i ja odlučili smo da probamo da se bavimo poljoprivredom. On se prvi preselio u Gornju Bukovicu i počeo da bere i prodaje koprivu, koje je tamo bilo u izobilju, dok sam ga ja finansirao od svoje plate sa instituta.

Kada to više nije bilo održivo, kupili smo kokoške i počeli da prodajemo jaja. Na imanju smo pronašli i stare zasade voća, od kojeg smo pravili džemove za prodaju. Pošto smo insistirali na organskoj proizvodnji, počeli smo i sami da sadimo. Prve su bile jagode, na čitavom hektaru. One su nas i proslavile – kupci su govorili da imaju ukus jagoda iz njihovog detinjstva. U međuvremenu sam, 2021. godine, osnovao Organelu. Vremenom je njena proizvodnja dostigla oko deset tona hrane godišnje.

B&F: Ko su bili prvi kupci u vreme kada organska hrana nije bila tako popularna kao danas?

Pavle Đorđević: Prvi kupci bili su naši prijatelji i poznanici. Prekretnicom smatram prvu mušteriju koju nismo poznavali, a koja nam je poručila namirnice preko sajta i kupuje naše proizvode i danas. To nije bilo slučajno jer od početka smo mnogo radili na brendu. Osmislili smo atraktivno ime i moderan logo, napravili sajt sa onlajn prodavnicom i sve upakovali tako da su kupci mislili da smo neka fensi firma. A tada nismo imali krov nad glavom, ali bukvalno, jer su radovi na kući još trajali.

U međuvremenu je porasla svest društva o zdravijem životu, a mi smo se pročuli po kvalitetnoj hrani. To nam je donelo i više kupaca. Naš dodatni plus bila je politika otvorenih vrata – zainteresovani su mogli da dođu na imanje i vide kako proizvodimo. A u ovom poslu je, osim organskog sertifikata, važno i poverenje potrošača.

Danas od nas kupuju i fizička i pravna lica, dok deo proizvodnje, pod imenom „Bašta može svašta“, doniramo deci oboleloj od raka. To je zapravo hrana za nas iz Organele, za našu dušu.

B&F: Možete li da živite samo od proizvodnje hrane?

Pavle Đorđević: Mogu ako je dobra godina, ali pošto nije svaka dobra bavim se i drugim projektima, kao što je Biodistrikt Kolubara.

Pored toga, u Organeli nudimo i dnevni turizam za grupe koje dolaze na edukacije ili timbildinge. Posetioci kod nas mogu da ručaju ali i da kupe proizvode poput ajvara ili soka od paradajza. Tako smo povezali nekoliko delatnosti, jer je organska poljoprivreda, posebno zbog klimatskih promena, još uvek nesigurna kao jedini izvor prihoda.

B&F: Kako organska poljoprivreda izgleda u praksi?

Pavle Đorđević: Kod nas danas izgleda drugačije nego ranije, jer smo pronašli način da radimo ručno ali efikasnije i bez mnogo fizičkog napora. Čak smo prodali i traktor.

Naime, bavimo se bio-baštovanstvom po modelu „Traga biljke“. Zadržali smo voće koje smo ranije uzgojili, a ostalo sadimo prema potrebama. Vrste i količine menjaju se iz godine u godinu, u skladu sa vremenom koje imamo zbog drugih projekata.

Radimo po metodologiji Biljane Banović, koja se zasniva na principima permakulture – umesto tradicionalne obrade zemlje prave se gredice od grančica, lišća, slame, trulih jabuka, stajnjaka i druge biomase koje u selu ima u izobilju. Ti materijali se tokom sezone razlažu i hrane biljke, pa nema kopanja ni oranja. Čak i sredstva za zaštitu biljaka se prave od drugih biljaka. Sada kupujemo samo stajnjak, i to dvostruko manje, a ne trebaju nam više ni plastenici. Svanulo nam je otkada smo otkrili „Trag biljke“.

B&F: Da li vam ovakav način proizvodnje pomaže i da se lakše prilagođavate klimatskim promenama?

Pavle Đorđević: Da. Drenažni sloj koji se sastoji od granja odvodi višak vode, sprečavajući plavljenje i eroziju. Istovremeno, tokom velikih vrućina zemlja bolje zadržava vlagu i ostaje hladnija, dok se mešovitom sadnjom biljke međusobno štite od sunca. Ovo nam je smanjilo troškove, a poboljšali smo i mikroklimu i biodiverzitet na imanju.

Velika stvar za imanje desila se kad sam tamo naišao na rastavić, biljku koja je indikator vlažnog tla. Na osnovu tog traga, nastavio sam da istražujem teren i naišao na malo korito presušenog potoka. Nakon što smo ga pregradili, topljenje snega i jake kiše formirali su jezero. Danas je ono pojilište za žabe, svinje, srne, zečeve, fazane i druge životinje, a pojavile su se čak i barske kornjače. One su jako dobar znak i pokazatelj da je voda čista.

B&F: Kako stižete da vodite imanje, osnivate pojilišta i koordinirate biodistrikt?

Pavle Đorđević: Kao i svaki poljoprivrednik, izuzetno rano ustajem, ali to nije pravi odgovor na Vaše pitanje. Svi moji poslovi nemaju striktno radno vreme, pa radim onoliko i tamo gde je potrebno, bez praznog hoda. Zato mogu malo da se bavim poljoprivredom, malo biodistriktom, malo projektima, a malo i da se divim životinjama koje dolaze na pojilište. Doduše, nije to baš bajka u kojoj su sve životinje na okupu i čavrljaju dok piju vodu.

B&F: Kako je počela priča o Biodistriktu Kolubara?

Pavle Đorđević: Pre nekih tri godine pohađali smo dvonedeljni kurs o organskoj proizvodnji. Na poslednjem predavanju bili smo toliko umorni da smo jedva čekali da krenemo kući, pa ga praktično nismo ni slušali.

Kasnije je Ivana Simić iz organizacije „Serbia Organica“ čitajući izveštaje primetila da je upravo to predavanje bilo o biodistriktima. Prenela nam je šta je čula i tek tada smo shvatili koliko je tema zanimljiva. Nas osmoro se potom dogovorilo da napravimo prvi biodistrikt u Srbiji. Izabrali smo Kolubarski kraj, gde sam već radio i poznavao ljude. Osnovan je u maju 2024. godine, a ja sam postao koordinator.

B&F: Šta ovaj koncept podrazumeva u praksi?

Pavle Đorđević: Biodistrikt je model teritorijalnog povezivanja nastao u Italiji, koji smo prilagodili lokalnim okolnostima. Na jednom području povezuje organske proizvođače, ugostitelje, škole, fakultete i druge koji žele da doprinesu razvoju zajednice.

Biodistrikt Kolubara danas ima 60 do 70 članova koji sarađuju na različite načine: proizvođači hrane preporučuju kupcima lokalni smeštaj, ugostitelji nude njihove proizvode, a članovi zajedno nastupaju na sajmovima i manifestacijama.

Pored toga, redovno razmenjuju znanja i iskustva i usklađuju proizvodnju, kako nekih proizvoda ne bi bilo previše, a drugih premalo. Odnosno, kako bi posetilac biodistrikta na jednom mestu mogao da pronađe što više lokalne robe.

B&F: Da li Vam nekada, dok sve ovo radite, padne na pamet da ste jednostavno mogli da se bavite naukom od devet do pet?

Pavle Đorđević: Ne, jer mi je sloboda prioritet. Možda je to samo privid, pošto mnogo radim, ali odlazak na selo i rad za sebe dali su mi slobodu. Gde god da sam ranije radio, jedva sam čekao da se završi radno vreme. Kada sam morao da sedim negde samo zato što to pravila nalažu, osećao sam se kao da sam vezan lancima.

Tačno je da je moj sadašnji posao nesigurniji i da svaka godina nosi rizik od propasti roda, ali taj rizik prihvatam. Ako ne bude dovoljno novca, radiću nešto drugo, svuda može da se zaradi dnevnica, pa i fizičkim radom, on mi nije stran.

Zauzvrat, imam slobodu da, recimo, odem na more pet puta po pet dana, a da nikoga ne pitam za odmor. Mogu da zalijem permamodel i odem na nedelju dana, jer će on zadržati vlagu. A mogu i da zamolim nekoga da ga zalije. Meni je i to sloboda.

Marija Dukić

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак Čovek koji je napustio nauku da bi živeo na selu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ekonomisti širom sveta decenijama su slavili Irsku kao primer privrednog čuda. Gomile doktorskih disertacija bile su posvećene „irskom receptu“, koji je ovu siromašnu poljoprivrednu zemlju na periferiji Evrope, odakle su ljudi masovno bežali „trbuhom za kruhom“, pretvorio u jednu od najbogatijih članica Evropske unije.

Građani Srbije takođe su se naslušali priča o tome zašto bismo trebali da se ugledamo na Irsku. Srpski političari su mahali „keltskim tigrom“ u mnogim prilikama kada su pokušavali da besomučno favorizovanje stranih ulaganja na štetu domaćih firmi opravdaju tvrdnjom kako je to jedini način da preskočimo decenije zaostajanja.

Iako već godinama postoji i druga statistika koja upozorava da irsko ekonomsko čudo patološki zavisi od stranih ulaganja, pre svega tehnoloških i farmaceutskih kompanija iz SAD, ova tema je postala goruća tek sa ponovnim dolaskom Donalda Trampa na čelo Bele kuće i njegovom politikom „Amerika na prvom mestu“. Pored komentara u medijima, na stolu se našao i izveštaj Irskog fiskalnog savetodavnog veća (IFAC) za ovu godinu, u kome se upozorava da preveliki deo poreskih prihoda, zaposlenosti i izvoza direktno zavisi od nekolicine američkih multinacionalki.

Statistička fatamorgana

Međunarodni monetarni fond (MMF) procenjuje da će BDP po glavi stanovnika u Irskoj ove godine premašiti 140.000 dolara. Mereno ovako izraženim životnim standardom građana, ispada da je Irska velesila u odnosu na Nemce i finansijski mogul u poređenju sa Japancima.

Međutim, ovaj i druge ključne makroekonomske indikatore ekonomski stručnjaci širom sveta već godinama nazivaju „irskom fatamorganom“. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman je za veštački rast irskog BDP-a skovao i poseban termin – „ekonomija vilenjaka“.

Ovaj izraz je nastao kada je Irska zabeležila neverovatan privredni rast od čak 26,3% u 2015. godini, a što je bila direktna posledica odluke američke kompanije Apple da svoju intelektualnu svojinu i patente pravno prenese na irsku podružnicu radi izbegavanja poreza. Taj novac je samo „proleteo“ kroz računovodstvene knjige u Irskoj, ne ostavljajući nikakav stvaran trag u novčanicima njenih građana.

Kako bi dobilo realnu sliku o stanju domaće privrede, irsko Ministarstvo finansija od 2017. koristi drugi parametar – modifikovani bruto nacionalni dohodak (GNI). Kada se primeni ovaj indikator, ispostavlja se da je ekonomija Irske realno i do 40% slabija od onoga što pokazuje zvanični BDP i postaje mnogo vidljivije koliki udeo u nacionalnom privrednom čudu ima virtuelni strani kapital.

Država na leđima tri firme

Budžetsko obilje u Irskoj izraslo je iz poreza na dobit preduzeća. Država je decenijama držala ovaj porez na niskih 12,5%, čime je privukla stotine američkih tehnoloških i farmaceutskih giganata, poput kompanija Google, Meta, Apple, Microsoft, Pfizer i Eli Lilly, koji su Dablin pretvorili u svoje evropsko sedište. Rezultat je bio nezapamćen priliv novca u državnu kasu.

Međutim, unutar tog bogatstva vreba finansijski vampir koji se hrani ogromnom koncentracijom rizika. Prema izveštaju Irskog fiskalnog savetodavnog veća, strane kompanije trenutno plaćaju čak 87% ukupnog poreza na dobit u Irskoj, dok samo tri multinacionalke obezbeđuju skoro polovinu ukupnog državnog prihoda od korporativnog poreza. Reč je o tri američke kompanije: dve tehnološke, Apple i Microsoft, i jednoj farmaceutskoj – Eli Lilly. Ove podatke je navela i detaljno analizirala i irska nacionalna televizija (RTE).

To znači da finansiranje irskog zdravstva, školstva, infrastrukture i socijalne pomoći uveliko zavisi od odluka svega tri upravna odbora u Sjedinjenim Američkim Državama. Ako samo jedna od ovih kompanija odluči da iz bilo kog razloga napusti Irsku, to će drastično osakatiti njenu državnu kasu.

Zlatni kavez

Strane direktne investicije duboko su „pustile pipke“ i na irskom tržištu rada. Američke korporacije danas direktno zapošljavaju preko 300.000 ljudi, što čini više od 12% ukupne radne snage u zemlji. Kada se tome dodaju lokalni podizvođači, advokatske kancelarije, konsultantske kuće, agencije za nekretnine i ugostitelji koji žive od opsluživanja stranih korporacija, proizilazi da više od trećine ukupne zaposlenosti u Irskoj zavisi od kapitala iz drugih država.

Pošto ove kompanije isplaćuju plate koje su daleko iznad proseka domaće privrede, one generišu lavovski deo državnih prihoda od poreza na dohodak građana i poreza na dodatu vrednost (PDV). Skoro jedan od svakih pet evra (18%) prikupljenih kroz poreze na zarade i PDV dolazi direktno iz tehnološkog, farmaceutskog i sektora finansijskih usluga, koji su praktično u rukama stranih kompanija.

Tako se Irska našla u zlatnom kavezu, jer domaće firme ne mogu da pariraju američkim gigantima, dok ih istovremeno pritiska ogroman rast troškova za struju, zakup prostora i lokalne takse, što im dodatno umanjuje profitabilnost i konkurentnost.

Ekonomija na dva koloseka vidljiva je i kroz izvoz. Samo nekoliko desetina najvećih stranih kompanija, prvenstveno američkih, generiše više od polovine ukupne vrednosti svega što Irska proda inostranstvu. Dok američke multinacionalke plasiraju visoku tehnologiju i lekove na tržištima EU, SAD i Azije, domaće firme uglavnom izvoze poljoprivredne i prehrambene proizvode, i to pretežno u Veliku Britaniju.

Geopolitičke makaze

U situaciji kada se geopolitika pretvorila u makaze za seču slobodne trgovine u korist ekonomskog protekcionizma, Irska je postala zarobljenik sopstvenog uspeha u privlačenju stranih direktnih investicija. Država trenutno toliko zavisi od američkog kapitala, da on može postati i vlasnik njene sudbine.

Suočena sa činjenicom da američki tehnološki i farmaceutski giganti generišu rekordan, ali potencijalno nestabilan poreski priliv, vlada u Dablinu aktivirala je odbrambenu strategiju. Prva linija odbrane zasniva se na preusmeravanje viškova u budžetu u novoformirani Fond za budućnost Irske, te Fond za infrastrukturu, klimu i prirodu. Ovi državni fondovi bogatstva trebalo bi da posluže kao fiskalni štit koji bi bar donekle ublažio posledice u slučaju da dođe do egzodusa američkih firmi.

Pored toga, Irska u poslednje vreme pokušava da koncentraciju američkog kapitala razredi ulaganjima iz ostatka sveta. Državna agencija za privlačenje investicija (IDA Ireland) otvara sve veći broj kancelarija u Japanu, Južnoj Koreji, Singapuru i širom Evrope, kako bi privukla tamošnje kompanije koje se bave visokim tehnologijama.

Irska je izgubila privlačnost poreskog raja za multinacionalke, jer je pod pritiskom Brisela morala da uvede stopu poreza na dobit od 15% za korporacije koje na svetskom tržištu ostvaruju godišnji promet veći od 750 miliona evra. Zato je postavila cilj da preuzme ulogu koju je Britanija izgubila nakon Bregzita, odnosno da postane finansijsko čvorište za kompanije iz celog sveta koje žele da pristupe jedinstvenom evropskom tržištu.

Kutija za razvoj znanja

Irska je pojačala i svoje napore da domaće firme, pre svega mala i srednja preduzeća, učini konkurentnijim na tržištu, posebno u oblasti visokih tehnologija. Država pruža podršku preko agencije Enterprise Ireland, koja trenutno važi za jednog od najvećih investitora rizičnog kapitala u Evropi.

Podrška obuhvata niz programa, uključujući i poresku olakšicu pod nazivom „kutija za razvoj znanja“. Ona omogućava da firme koje ostvare zaradu od intelektualne svojine, poput patentiranog softvera ili izuma razvijenog isključivo u Irskoj, plaćaju povlašćenu stopu poreza na dobit od samo 6,25% na taj deo prihoda.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: Alexkich, Depositphotos

Чланак Kako je Irska postala zarobljenik sopstvenog uspeha се појављује прво на Biznis i Finansije.

Privredna mapa Niša promenila se „iz korena“ u poslednjih tridesetak godina. Nekadašnji industrijski giganti koji su izgradili grad odavno su otišli u stečaj, a zamenile su ih privatne firme i novi vlasnici. Međutim, u toj smeni vlasništva i privrednih modela, više od šest decenija neprekidno radi jedna „fabrika“ koja proizvodi znanje. Univerzitet u Nišu nije samo obrazovna institucija, već najvažniji privredni, tehnološki i demografski pogon celog regiona, iz koga je samo prošle akademske godine na tržište rada izašlo više od 2.700 diplomiranih stručnjaka, među njima preko 700 magistara i 74 doktora nauka.

„Tokom poslednjih šest godina imali smo oko 23.500 studenata u jednoj školskoj godini, sa neznatnim godišnjim varijacijama od 100 do 200 studenata. Ove godine, zabeležen je porast broja upisanih studenata na svim fakultetima, pri čemu su mesta za domaće studente na Medicinskom i Građevinskom fakultetu bila popunjena već u prvom upisnom roku. Interesovanje za studije medicine je veliko već godinama, ali nas je iznenadio ovoliki rast interesovanja među mladima za građevinu, jer je na tom fakultetu prethodnih godina bilo slobodnih mesta i po završetku upisnih rokova. Značajan je i porast interesovanja na Elektronskom i Mašinskom fakultetu, ali tradicionalno najveće interesovanje i najveća konkurencija bila je za studijske programe Psihologija i Arhitektura“, kaže za B&F Miroslav Lazić, prorektor Univerziteta u Nišu.

On ističe da je niški Univerzitet s jedne strane veliki poslodavac, koji je prošle akademske godine zapošljavao 1.924 nastavnika i saradnika i 670 nenastavnih radnika, a sa druge „proizvođač“ znanja za privlačenje novih investitora i „rasadnik“ zapošljavanja za privredu.

„Kada investitori razmatraju najbolju lokaciju za ulaganja, uzimaju u obzir mnogo faktora, od ukupne saobraćajne povezanosti do dostupnosti stručnih kadrova. Zahvaljujući radu Univerziteta, Niš ima odlične stručne kadrove u najrazličitijim oblastima. Pored toga, troškovi zarada su još uvek niži kod nas nego u većini drugih evropskih zemalja“, navodi naš sagovornik.

Lazić najavljuje da će se niški Univerzitet u narednim godinama posvetiti uvođenju novih studijskih programa, kako bi privukao što veći broj studenata i omogućio mladima da zbog oblasti koje ih interesuju ne moraju da odlaze u Beograd ili Novi Sad.

Devizni prihodi

Pored velikog interesovanja mladih „kod kuće“, niški Medicinski fakultet beleži i najveći broj stranih studenata u okviru Univerziteta. To ovoj visokoškolskoj ustanovi, kao i celom gradu, donosi devizne prihode, kaže za B&F Aleksandar Mitić, dekan Medicinskog fakulteta u Nišu.

Prema njegovim rečima, ove jeseni fakultet će na različitim godinama studija imati oko 550 studenata iz inostranstva, od kojih najveći broj dolazi iz Indije, Nigerije i Tunisa, ali nastavu pohađaju i mladi iz Nemačke, Engleske, Kanade, Italije, Grčke, Alžira, Maroka… „Nastojimo da broj stranih studenata stalno uvećavamo, od Ministarstva prosvete dobili smo proširenje liste, a zaposlili smo i nove, mlade stručnjake“, ističe Mitić.

On objašnjava da studenti iz inostranstva koji polože prijemni ispit ne mogu da studiraju o trošku državnog budžeta, već svoje studije sami plaćaju. Strani studenti za studije medicine plaćaju godišnju školarinu koja iznosi od 6.000 do 6.500 evra. Za stomatologiju, koja je od prošle godine akreditovana za strane studente, cena iznosi 7.500 evra godišnje.

„Sastavni deo studiranja su i dodatni troškovi. Studenti koji ovde dolaze moraju da plate i kiriju, da kupuju stvari za svakodnevni život. Kao i svi mladi, oni vole da posećuju kafiće i da se zabavljaju. Sve to doprinosi ekonomiji grada. Koliko je meni poznato, strani studenti su rado viđeni gosti u lokalnim kafićima i restoranima“, ukazuje Mitić.

Privatnost na ceni

Avgust i septembar su po pravilu meseci kada se zakupi najviše stanova, jer dolazi nova generacija brucoša u Niš, potvrđuje agent za prodaju nekretnina u agenciji „Bulevar nekretnine“ Dušan Žikić.

„Prethodnih godina, razlike između avgusta i septembra u poređenju sa ostalim mesecima u godini bile su još veće, jer su studenti tokom juna napuštali stanove kako ne bi preko leta plaćali zakup, a onda na jesen tražili nove. Sada su cene zakupa više, pa oni koji nađu stan po odgovarajućoj ceni zadržavaju ga i tokom leta. Prosečna cena zakupa garsonjera i manjih stanova bila je ranije 150 do 200 evra, a sada je zakup takvih stanova 300 evra. Tržište je i uređenije, veći broj stanodavaca traži depozit i potpisivanje ugovora o zakupu, i to su neki od razloga što se studenti sada, više nego ranije, opredeljuju da zadrže stan i tokom letnjih meseci“, objašnjava Žikić za B&F.

On napominje da su u Nišu najtraženiji mali stanovi u kojima živi po jedna osoba ili dvosobni u kojima žive po dva studenta ili studentkinje, pa dele troškove. Takvi stanovi čine čak 80% ukupno iznajmljenih stanova, ističe stručnjak za nekretnine i dodaje da za razliku od ranije, sada gotovo da nema interesovanja za sobe ili stanove u kućama u kojima žive i vlasnici.

„Stanari priželjkuju privatnost, ne žele da dele sa stanodavcem isti ulaz, kuhinju ili kupatilo. Ranije je bilo nezamislivo da jedan student sam iznajmi veći stan koji košta 400 ili više evra. Sada ima ljudi koji raspolažu sa dovoljno novca da svojoj deci pruže maksimalno dobre uslove za studiranje. Postoje u gradu i tri, četiri veća objekta u kojima je smešteno više studenata, slično WG konceptu u Nemačkoj, gde svaki stanar ima svoju sobu a ostale prostorije deli sa cimerima. Uglavnom se radi o objektima koji su prvobitno bili planirani kao poslovni prostor u Nišu, ali kako nisu mogli da budu korišćeni za tu namenu, adaptirani su u apartmane za izdavanje. Reč je o svega nekoliko objekata u kojima nema više od 40 studenata“, navodi Žikić.

Dvostruka korist za privrednike

Vlasnik mlekare „Milk House“ Zvezdan Gavriloviić kaže za B&F da sa početkom školske godine beleže rast prodaje, naročito onih proizvoda koji se prodaju u pekarama i troše u menzama.

„Mi snabdevamo studentske menze različitim proizvodima i naravno, kada dođe 1. oktobar imamo povećanje prodaje. Kada studenti krenu na nastavu, raste i prodaja našeg jogurta u pekarama, jer je doručak u Nišu nezamisliv bez ovog mlečnog proizvoda. Sa početkom rada fakulteta i dolaskom velikog broja mladih ljudi, osetno se povećava prodaja mleka, sireva, pavlake i drugih naših proizvoda kojima snabdevamo radnje“, nabraja Gavrilović.

On ističe da za njihovo poslovanje Univerzitet u Nišu ma veliki značaj, jer ovoj firmi obezbeđuje stručne kadrove. Poznata niška mlekara, koja ima oko 250 zaposlenih, najviše sarađuje sa Ekonomskim, Mašinskim i Poljoprivrednim fakultetom. Studenti sa tih fakulteta dolaze na praksu u „Milk House“, a neki od njih dobijaju posao za stalno.

Govor Ive Andrića niškim akademcima

Univerzitet u Nišu osnovan je 1965. godine, a na samom početku u njegovom sastavu bili su Pravno-ekonomski, Medicinski i Tehnički fakultet. Univerzitet je u prvoj godini rada imao 234 nastavnika i saradnika i 10.500 studenata. U javnosti je nedovoljno poznato da je na svečanosti organizovanoj povodom početka rada niškog Univerziteta govorio jedini jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić.

Od osnivanja do sada na niškom Univerzitetu diplomiralo je 76.369 studenata, master akademske studije završilo je 10.150 visokoškolaca, magistrirao je 2.621 poslediplomac, a doktorirala su 2.653 visokoškolca. Univerzitet trenutno ima 149 akreditovanih studijskih programa.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак Razvoj jugoistoka Srbije nezamisliv bez niškog Univerziteta се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pravila koje je uvelo elektronsko evidentiranje ulaska i izlaska iz šengena (EES) da profesionalni vozači iz Srbije mogu da borave najviše 90 dana u bilo kojih 180 dana, dnevno iz saobraćaja izbacuje oko 100 domaćih kamiona. Istovremeno, manjak transportnih kapaciteta podiže cenu prevoza i do četiri puta, pa posledice više ne trpe samo prevoznici, već i firme kojima skuplji transport dodatno povećava troškove izvoza.

Problemi koje je izazvao EES ne pogađaju samo Srbiju, nego i celokupnu privredu na teritoriji Zapadnog Balkana. To potvrđuju i septembarske procene Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), da kašnjenja usled primene EES-a povećavaju operativne troškove transportnih i logističkih preduzeća u ovom regionu za 2-4%.

Kada vozač potroši dozvoljene dane, ne može da nastavi iste ture, što smanjuje broj raspoloživih vozača i transportnih kapaciteta, a prekoračenje može doneti novčanu kaznu, zabranu ulaska ili deportaciju. Nakon višemesečnih apela, protesta vozača i najavljene blokade graničnih prelaza, došlo je do pomaka u razgovorima sa EU. Kao prelazno rešenje, Evropska komisija je predložila izdavanje bilateralnih radnih viza, a Hrvatska je prva najavila takvu mogućnost. Prevoznici, međutim, strahuju kako će to izgledati u praksi.

Birokratija protiv zdravog razuma

Prema rečima Aleksandra Spasića, sekretara Udruženja „Međunarodni transport”, domaća transportna flota, koja obuhvata oko 3.200 kompanija i 30.000 profesionalnih vozača, trpi posledice koje se direktno prelivaju na domaće izvoznike.

„Problem ograničenja boravka nije od juče, još 2014. godine u Briselu se razmatralo uvođenje takozvanih „Turing viza” za profesionalne vozače, ali je Evropska komisija taj predlog gurnula pod tepih, jer države članice nisu pokazale interesovanje. Danas, uvođenjem EES-a i širenjem šengena do samih granica Srbije, situacija je eskalirala“, ističe Spasić za B&F.

On napominje da je priroda posla u međunarodnom transportu potpuno nespojiva sa rigidnim brojanjem dana i pojašnjava: „Zbog dosledne primene tog pravila, svakodnevno nam se oko sto vozila vraća sa granice. Prevoznik ne može čarobnim štapićem da stvori novog vozača, roba se vraća na mesto utovara, a kamioni stoje na parkinzima“.

Ni stranim prevoznicima se ne dolazi u Srbiju

Problem se preneo i na proizvodni sektor i strane investitore u Srbiji, posebno na automobilsku industriju koja zavisi od preciznih rokova isporuke.

„U početku su pojedini veliki izvoznici bili protiv naših protesta, ali sada traže da im pomognemo jer njihovi prevoznici više nemaju vozača. Kada domaći transport stane, izvoznici su primorani da traže strane prevoznike. Cena ture koja je ranije bila oko 1.500 evra sada može da dostigne 4.500 do 6.000 evra, ali ni stranih prevoznika nema dovoljno, nisu spremni da dolaze u Srbiju i čekaju na našim granicama“, ukazuje Spasić.

Dugoročna opasnost, upozorava naš sagovornik, leži u potpunom urušavanju transportnih kapaciteta u međunarodnom saobraćaju i masovnom egzodusu prevozničkih firmi van granica Srbije. Zbog nemogućnosti da normalno posluju, domaći prevoznici već sele poslovanje u Sloveniju, Hrvatsku, Mađarsku, Bugarsku i Slovačku, a sa njima tamo odlaze porezi, doprinosi, prihodi i dobit.

Prikrivene carine

U prvom tromesečju ove godine na ključnim izlaznim tačkama Srbije ka Mađarskoj i Hrvatskoj čekalo se u proseku i do sedam sati, pa evropski ekonomski institut Bruegel „računa“ da bi skraćenje zadržavanja za samo tri sata imalo ekonomski efekat jednak smanjenju carina za dva procentna poena.

Ovu računicu dodatno zaoštravaju procene MMF-a o šteti koju trpi privreda na Zapadnom Balkanu. One pokazuju da necarinske barijere u trgovini industrijskom robom, od administrativnih procedura, fitosanitarnih i tehničkih pregleda, do činjenice da zbog neefikasne logistike teretna vozila provode do deset puta više vremena na spoljnim nego na unutrašnjim granicama EU, stvaraju skriveni trošak jednak carinskoj stopi od 8-14%. To znači da je za toliko već u startu skuplji svaki proizvod koji se iz ovog regiona izvozi na tržište EU.

Problemi u transportu koji su eskalirali sa uvođenjem EES-a, pored nekonkurentnih cena, izazvali su i kašnjenje isporuka. „Domaći izvoznici počinju da gube poslove u inostranstvu jer više ne mogu da garantuju rokove isporuke i doživljavaju se kao nepouzdani“, ističe za B&F Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku.

Nelojalni uslovi za srpske izvoznike

Slična upozorenja stižu i iz proizvodnog sektora. Iz kompanije Keramika Jovanović potvrđuju da se smanjen broj raspoloživih vozača i transportnih kapaciteta osetno odražava na rast cena prevoza.

„Pronalaženje odgovarajućeg vozila teže je nego ranije. Nedostatak profesionalnih vozača dodatno komplikuje situaciju, zbog čega organizacija transporta zahteva znatno više vremena i bolje planiranje unapred. Na rast cena prevoza utiče kombinacija više faktora, od cena naftnih derivata i viših putarina u EU, do nedostatka vozača“, navode u ovom zrenjaninskom preduzeću za B&F.

Kako mogu izgledati konkretne posledice u praksi opisuje direktor firme „Jela Jagodina” Miroljub Radovanović. „Našem vozaču je odbijen ulazak u Rumuniju na graničnom prelazu Vatin – Moravita zbog prekoračenja broja dana, jer je u proteklih 180 dana sakupio 94 dana boravka u EU“, priča Radovanović za B&F.

„Vozača smo morali da vratimo i pošaljemo drugog, pa smo imali dvostruke troškove – za prevoz vozača i kašnjenje isporuke. Ako se ovaj problem ne reši, potisnuće nas konkurencija iz EU koja nema ovakva ograničenja u poslovanju“, upozorava direktor jagodinskog preduzeća.

Drumski transport doslovno matiran

Loša predviđanja iznosi i Borislav Popović, vlasnik kompanije Doo Popović transport – Obrovac, koji ocenjuje da stalne gužve, mali broj graničnih prelaza i ograničeni boravak vozača u šengen zoni, doslovno matiraju domaće prevoznike.

„Profesionalnom vozaču je posao da vozi kroz zonu šengena kako bi robu iz Srbije odvezao do kupca, a zatim robu iz EU dovezao u Srbiju. Tamo ne odlazi da živi, već samo prolazi tuda zbog posla, pa je ograničenje boravka za njega veliki problem. Zbog toga smanjujemo poslovanje ili potpuno zaustavljamo rad. Pravilo 90/180 mora hitno da se derogira za profesionalne vozače kamiona i autobusa“, uveren je Popović.

Za ovakvo rešenje iz istih razloga zalaže se i Aleksandar Spasić, sekretar Udruženja „Međunarodni transport”, koji smatra da bilateralne vize za vozače mogu biti samo privremena opcija, ali ne mogu obezbediti efikasan ishod na dugi rok.

A da konačno uložimo u železnicu?

Dragoljub Rajić upozorava na hitnost reorganizacije graničnih kapaciteta, posebno na izlaznim pravcima ka EU.

„Potrebni su nam integrisani granični prelazi i objedinjeni rad carinskih i fitosanitarnih inspekcija 24 sata dnevno, po uzoru na prelaz u Severnoj Makedoniji. Posebno je kritičan pravac Šid-Tovarnik, gde očekujemo da se količina robe u narednim godinama višestruko poveća. Ako se prelazi ne prošire i inspekcije ne organizuju na jednom mestu, doći će do potpunog zagušenja“, predočava Rajić.

Problem, međutim, nije samo u drumskom transportu. Rajić podseća da roba u kontejnerima na granici može da stoji dva do četiri dana, zbog čega se troškovi izvoza mogu udvostručiti, a u nekim slučajevima i utrostručiti.

Zato predlaže da se deo tereta preusmeri na prevoz železnicom. „Dugoročno rasterećenje drumskog saobraćaja zahteva ubrzana ulaganja u intermodalne terminale i železničku mrežu, budući da jedan teretni voz zamenjuje između 40 i 50 kamiona, čime se drastično smanjuju i redovi na granicama i ugljenični otisak”, poručuje koordinator Mreže za poslovnu podršku.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: maykal, Depositphotos

Чланак Muke sa EES-om: Klin u točkove се појављује прво на Biznis i Finansije.

Koliko košta pakovanje jaja? Pitanje deluje jednostavno, ali odgovor više ne mora da bude isti za svakog kupca. Istraživanje koje su tokom 2025. sproveli Consumer Reports i Groundwork Collaborative pokazalo je da su korisnici platforme Instacart u isto vreme dobijali različite cene istih proizvoda u istim prodavnicama.

U istraživanju je učestvovalo 437 kupaca u četiri američka grada. U prodavnici Safeway u Vašingtonu isto pakovanje jaja pojavilo se po pet različitih cena, od 3,99 do 4,79 dolara. Gotovo tri četvrtine posmatranih proizvoda pojavljivalo se po različitim cenama, a kod pojedinih je razlika dostizala 23 odsto.

Instacart je tvrdio da nije reč o personalizovanim cenama zasnovanim na ličnim podacima kupaca, već o eksperimentu u kom su korisnici nasumično raspoređivani u grupe. Ipak, slučaj otvara mnogo šire pitanje. Tehnologije za personalizovano određivanje cena mogu da koriste podatke o lokaciji, prethodnim kupovinama i pretragama. Zato cena koju vidimo može da zavisi i od onoga što prodavac zna, ili može da zaključi o nama.

Šta internet prodavnica zna o vama?

Nije svaka promena cene oblik personalizacije. Avionska karta može poskupeti zbog veće potražnje, hotelska soba zbog popunjenosti kapaciteta, a proizvod zbog ograničenih zaliha. Kod dinamičkog određivanja cena presudne su tržišne okolnosti, dok se kod personalizovanog određivanja u obzir mogu uzeti i podaci o kupcu i procena njegove spremnosti da plati tu cenu.

A tih podataka može biti mnogo više nego što ostavljamo samom kupovinom. Federalna trgovinska komisija Sjedinjenih Američkih Država (Federal Trade Commission – FTC), koja istražuje tehnologije za algoritamsko određivanje cena, navodi preciznu lokaciju, demografske podatke, istoriju kupovine, pretraživanja i pregledanja interneta, prethodni odnos sa prodavcem ili njegovim partnerima, kao i vreme, mesto i kanal preko kog se kupovina obavlja. Sistemi mogu da beleže i proizvode ostavljene u virtuelnoj korpi, vraćanje robe, komunikaciju sa korisničkom službom, pa čak i pokrete miša tokom boravka na stranici.

Prodavnica pritom ne mora sama da prikupi sve informacije. Podaci koje već poseduje mogu da se kombinuju sa informacijama iz drugih izvora, ali i sa takozvanim „izvedenim“ podacima, onim što sistem zaključuje na osnovu drugih informacija.

Tako prodavac ne mora da zna kolika je nečija plata. Kombinovanjem podataka o lokaciji, prethodnim kupovinama, interesovanjima i ponašanju korisnika na sajtu, algoritmi mogu da naprave detaljniju procenu njegovih kupovnih navika. U obzir se, između ostalog, mogu uzeti proizvodi koje korisnik pregleda, učestalost vraćanja na određeni proizvod i sadržaj korpe, na osnovu čega algoritam procenjuje koje bi ponude mogle da mu budu najrelevantnije.

Tu dolazimo do pojma willingness to pay – najvišeg iznosa koji je potrošač spreman da plati za određeni proizvod ili uslugu. Cilj sistema ne mora da bude da utvrdi koliko kupac ima novca, već koliko je osetljiv na cenu. Jedan kupac može biti svrstan u grupu koja češće odustaje kada cena poraste ili reaguje tek na veći popust, dok drugi kupac može pripadati grupi koja kupovinu završava i po višoj ceni.

Drugim rečima, algoritam ne mora da zaključi: „Ovaj kupac će platiti tačno 87,50 evra“. Dovoljno je da proceni nešto praktičnije – koliko je verovatno da će kupac prihvatiti ponuđenu cenu, a koliko da će zbog nje odustati.

Kako algoritam procenjuje koliko ćete platiti?

Algoritmi za određivanje cena postoje mnogo pre današnjeg razvoja veštačke inteligencije. AI postaje važna kada sistem treba da obradi velike količine podataka, prepozna obrasce u ponašanju kupaca i predvidi njihovu reakciju na određenu ponudu. FTC je utvrdio da kompanije koje nude tehnologije za određivanje cena koriste napredne algoritme i AI, u kombinaciji sa podacima o potrošačima, kako bi ih kategorizovale i omogućile ciljano određivanje cena.

Reakcija kupaca može se testirati tako što se različitim grupama isti proizvod ponudi po različitim cenama. Ako viša cena ne utiče značajno na prodaju, to je signal da su kupci spremni da je prihvate; ako počnu da odustaju od kupovine, kompanija dobija podatak o njihovoj osetljivosti na cenu.

Cene je na ovaj način testirao i Instacart. Kompanija je 2022. kupila Eversight, koji je razvio alate za optimizaciju i testiranje cena. Instacart je tvrdio da raspoređivanje korisnika u eksperimentalne grupe nije bilo zasnovano na ličnim ili demografskim podacima, a Consumer Reports nije pronašao dokaz da su razlike u cenama bile povezane sa demografskim karakteristikama učesnika.

Takvi eksperimenti sami po sebi nisu personalizovano određivanje cena, ali pokazuju kako kupci reaguju na različite iznose. Ukoliko se takvi rezultati povežu sa profilima kupaca i modelima koji predviđaju njihovo ponašanje, sistem može da pređe sa pitanja „koja cena najbolje prolazi kod kupaca?“ na „koja cena će najverovatnije proći kod ovog tipa kupca?“

Cena iz „crne kutije“

FTC je utvrdio da postoje tehnologije koje omogućavaju prilagođavanje cena i promocija na osnovu podataka o potrošačima. Kupac, međutim, uglavnom vidi samo krajnju cenu, bez informacije o tome da li drugi kupci dobijaju isti iznos, koji su njegovi podaci uzeti u obzir i koliko su uticali na cenu.

Algoritam zato za potrošača funkcioniše kao svojevrsna „crna kutija“ – poznati su podaci koji ulaze u sistem i cena koja iz njega izlazi, ali ne i način na koji je ona određena. Kupcu je zbog toga teško da utvrdi da li je cena posledica uobičajenih tržišnih okolnosti ili procene zasnovane na njegovom profilu i ponašanju.

Pitanje zato nije samo da li tehnologija omogućava različite cene za različite kupce, već i koliko potrošač može da zna o načinu na koji je cena za njega određena.

Da li je personalizovano određivanje cena legalno?

Personalizovano određivanje cena nije svuda zabranjeno. Negde se od trgovca zahteva da potrošaču kaže da koristi njegove podatke za formiranje cene, dok se drugde ide ka zabrani određenih oblika personalizovanih cena.

U Njujorku, od novembra 2025. godine kompanije koje koriste lične podatke za algoritamsko određivanje cena moraju jasno da obaveste potrošača. Za kršenje ove obaveze predviđena je kazna do 1.000 dolara po prekršaju, ali personalizovanje cene tim propisom nije zabranjeno.

Tokom 2026. godine državni Senat i Skupština usvojili su One Fair Price Act, kojim bi kompanijama bilo zabranjeno da koriste lične podatke kako bi različitim kupcima određivale različite cene istog proizvoda, uz izuzetke za uobičajene kupone, programe lojalnosti i druge promocije.

U Evropskoj uniji personalizovano određivanje cena nije samo po sebi zabranjeno, ali trgovac mora da obavesti potrošača ako je cena personalizovana na osnovu automatizovanog donošenja odluka i profilisanja. Dodatna ograničenja proizlaze iz Opštе uredbе o zaštiti podataka Evropske unije (General Data Protection Regulation – GDPR), koja uređuje profilisanje i automatizovano donošenje odluka.

U Srbiji ne postoji poseban propis koji direktno uređuje algoritamsko ili personalizovano određivanje cena. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, međutim, reguliše profilisanje i automatizovano donošenje pojedinačnih odluka. Član 38 štiti pojedinca od toga da o njemu odlučuje isključivo automatizovani sistem kada takva odluka može da ima pravne posledice ili značajno da utiče na njegov položaj.

Ipak, ova zaštita nije apsolutna, jer zakon predviđa određene izuzetke. To nije isto što i izričita zabrana da internet prodavnica jednom kupcu ponudi proizvod za 1.000, a drugom za 1.100 dinara zato što je procenila da je drugi spremniji da plati više.

Razvoj ovih tehnologija otvorio je prostor koji regulativa tek počinje da uređuje – prostor između onoga što algoritmi mogu da zaključe o kupcu i onoga što trgovci na osnovu tih procena smeju da učine.

Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: Faithie, Depositphotos

Чланак Različite cene istog proizvoda za različite kupce се појављује прво на Biznis i Finansije.

Radno zakonodavstvo u Srbiji često je potpuno opravdano meta kritika na račun prevelikih prava poslodavaca. Ipak, postoji bar jedna situacija u kojoj su svi saglasni da su oni – oštećena strana.

Naime, čak i kada poslodavac ima nesporno saznanje da se dojučerašnji zaposleni više nikada neće pojaviti na radnom mestu jer je, recimo, viđen kako preko puta ulice već vredno radi kod konkurencije, propisi mu vezuju ruke. Ne može ga jednostavno odjaviti i reći „doviđenja“. Zakon o radu diktira proceduru u kojoj poslodavac mora da prođe kroz dugačak lavirint koverata, preporučenih pošiljki i oglasnih tabli.

Neuručeno rešenje, oglasna tabla i čekanje: prvi čin

Kako za B&F objašnjava advokatica Dušica Jež Bojović, prvi korak u ovoj agoniji počinje tek kada radnik ne dođe na posao najmanje tri dana zaredom i ne dostavi nikakvo pisano obaveštenje niti potvrdu o bolovanju. Tada poslodavac mora da mu uputi pisano Upozorenje pred otkaz ugovora o radu. S obzirom na to da radnika nema u firmi da mu se papir uruči lično, pošiljka putuje poštom na njegovu zvaničnu kućnu adresu. I tu kreće prva faza igre zvane „uhvati me ako možeš“.

U praksi, odbegli radnici retko kada sa oduševljenjem sačekaju poštara da potpišu sopstveni otkaz. Kada se koverta vrati neuručena, poslodavac mora da sačeka da mu iz pošte stigne potvrda, pa tek onda to Upozorenje kači na oglasnu tablu firme. Po zakonu, tek po proteku roka od osam dana od dana kačenja na tablu, smatra se da je upozorenje uručeno.

Ali, drama se tu ne završava. Zakon predviđa da se zaposlenom mora ostaviti rok od najmanje osam dana da se izjasni o navodima iz tog upozorenja. Samo u ovoj prvoj, pripremnoj fazi, nepovratno ode više od 20 dragocenih dana.

Neuručeno rešenje, oglasna tabla i čekanje: drugi čin

Kada poslodavac konačno preživi prvu fazu i pomisli da je najgore prošlo, shvata da je to bio samo prvi čin ove administrativne komedije. Sledi druga faza: pisanje i uručivanje samog Rešenja o otkazu ugovora o radu.

Procedura u drugom činu je potpuno preslikana i podjednako spora. Rešenje se šalje na kućnu adresu, poštar ne pronalazi nikoga, pismo se vraća, pa sledi novo kačenje na oglasnu tablu i čekanje od osam dana da rešenje postane pravosnažno. Tek po isteku tog drugog osmodnevnog roka na oglasnoj tabli, rešenje o otkazu dobija pravnu snagu i stvara osnov da se radnik odjavi sa sistema Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO).

Međutim, za srpskog preduzetnika ni ovo nije kraj muke, jer u priču ulazi tehnologija, ili tačnije – njena ograničenja. Elektronski sistem CROSO dozvoljava odjave unazad za najviše tri dana. Kako je celokupna procedura sa oglasnom tablom trajala nedeljama, dan donošenja rešenja o otkazu leži daleko u prošlosti. Da bi rešio ovaj problem, poslodavac mora pismenim putem da se obrati Fondu PIO kako bi oni izvršili ručnu odjavu.

A tada na scenu stupa birokratska fantastika. Pojedini filijale PIO fonda, shodno svojim internim pravilima, u ovoj situaciji šalju dopis istom onom radniku koji mesec dana nije primio ni upozorenje, ni rešenje. Od njega se pismeno traži da se izjasni da li pristaje da bude odjavljen sa sistema CROSO.

Advokatica Dušica Jež Bojović ističe da nemaju sve filijale PIO fonda ovakvu praksu, ali da se u svom radu lično susretala sa ovakvim apsurdnim slučajevima. Rezultat je da odjava čoveka koji se odavno ne pojavljuje na poslu traje mesecima. Za sve to vreme, radnik se vodi kao zaposlen, a poslodavac ima zakonsku obavezu da za njega uredno obračunava i plaća poreze i doprinose na minimalnu zaradu.

Kulminacija se dešava kada odbegli radnik već uveliko radi kod novog gazde.

Sagovornica navodi primer kada je radnik napustio jedno radno mesto i samo dva dana kasnije zasnovao radni odnos u drugoj firmi. Prilikom prijave kod drugog poslodavca, u sistemu se pojavila takozvana „programska odjava“ sa starog posla. Ali, uprkos tome što je u sistemu savršeno jasno da čovek radi na novom mestu i da je tamo prijavljen, zakon i dalje ne dozvoljava prvobitnom poslodavcu da ga automatski odjavi. Umesto toga, i dalje je dužan da sprovede kompletnu, dugačku i komplikovanu proceduru slanja dopisa i kačenja na oglasnu tablu.

Vanredni otkaz kao mač sa dve oštrice

Pitanje koje se logično nameće jeste: kako je moguće da je sistem toliko nakrivo postavljen i zašto se ne uvede otkaz po kraćoj proceduri za ovakve slučajeve?

Mario Reljanović, predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo, potvrđuje za B&F da ovaj problem postoji u praksi i da su pojedini poslodavci čak želeli da tuže takve radnike za naknadu štete. Međutim, od tužbi se odustajalo jer bi to bio previše komplikovan sudski postupak sa izuzetno neizvesnim ishodom – kako tačno izmeriti i na sudu dokazati kakvu je štetu radnik prouzrokovao time što se jednostavno nije pojavio na poslu?

Reljanović objašnjava da za ovakvo ponašanje radnika najčešće postoje dva razloga: ili su revoltirani dotadašnjim postupcima poslodavca pa mu se na ovaj način svesno „svete“, ili su jednostavno neznalice i nemarni. Mnogi od njih naivno veruju da prijavom na novom poslu, stara prijava automatski prestaje sama od sebe.

Ipak, razlog zašto u našem Zakonu o radu ne postoji takozvani „vanredni otkaz“ – mehanizam koji bi po hitnom postupku rešavao ove situacije – leži u gorkom istorijskom iskustvu i slabim institucijama.

Vanredni otkaz jeste poznat institut u mnogim evropskim pravnim sistemima i služi upravo za situacije kada je nastavak rada nemoguć (na primer, zbog krivičnog dela, nasilja na poslu ili kada radni odnos faktički više ne postoji). Međutim, u zemljama sa slabim nadzornim mehanizmima, on postaje opasno oružje u rukama nesavesnih poslodavaca.

U Hrvatskoj masovno završili na sudu

Reljanović navodi slikovit primer iz susedne Hrvatske. Nakon što je tamo uveden vanredni otkaz, ogroman broj takvih slučajeva završio je na sudu. Izuzetno visok udeo tih sporova okončan je presudama u korist radnika, jer su nesavesni poslodavci masovno zloupotrebljavali vanredni otkaz kako bi se po skraćenom postupku obračunavali sa nepodobnim zaposlenima, sindikalnim liderima i članovima radničkih saveta.

Upravo zbog toga, ekipa stručnjaka koja je u okviru Centra za dostojanstven rad pisala alternativni model Zakona o radu, a među kojima je bio i Reljanović, nije predložila uvođenje vanrednog otkaza, procenivši da on nosi prevelike rizike od zloupotrebe u srpskim okolnostima.

Bilo kako bilo, rešenje za ovu pravnu prazninu mora se pronaći. Sagovornici su saglasni da bi zakonodavac morao hitno da interveniše. Advokatica Jež Bojović smatra da se sistem odjave mora drastično pojednostaviti, bar u jasnim situacijama kada je radnik već zasnovao radni odnos kod novog poslodavca.

Mario Reljanović predlaže uvođenje dve konkretne novine: uspostavljanje posebnog prekršaja u zakonu za zaposlenog koji samovoljno napusti poslodavca bez zakonitog okončanja radnog odnosa, kao i uvođenje opcije „uslovne odjave“ pred sistemom CROSO. Na taj način, poslodavac bi mogao odmah da prekine plaćanje obaveza za nepostojećeg radnika, dok se formalno-pravna procedura ne sprovede do kraja.

Do tada, poslodavcima u Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da kupuju podebele zalihe papira za štampač, redovno proveravaju oglasne table i nadaju se da njihovi zaposleni neće preko noći odlučiti da postanu – nevidljivi.

Jelena Stjepanović

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: belchonock, Depositphotos

Чланак Golgota poslodavca kad treba da uruči otkaz radniku koji je napustio firmu bez obaveštenja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema podacima Međunarodnog zadružnog saveza, trenutno u 76 država posluje preko 3.300 zdravstvenih zadruga koje opslužuju više od 100 miliona domaćinstava. Istovremeno, u Srbiji postoji ukupno 2.900 aktivnih zadruga, od kojih su tri petine poljoprivredne. Među registrovanim zadrugama su i zanatske, omladinske, stambene i socijalne, dok zdravstvenih gotovo da nema, iako je Srbija u toj vrsti udruživanja bila među pionirima u Evropi početkom 20. veka.

U stručnoj javnosti se već duže vreme raspravlja o potrebi da se zdravstveno zadrugarstvo obnovi u Srbiji, a jedan od najaktivnijih zagovornika tog koncepta je dr Milorad Stamenović, naučni saradnik i globalni rukovodilac projekta u kliničkim ispitivanjima u Nici, koji proučava zdravstvene zadruge više od decenije.

Stamenović je objavio tri knjige i više naučnih radova o ovoj temi, a pokretač je i Inicijative za ponovno uspostavljanje zdravstvenih zadruga u Srbiji, s ciljem da se kroz stručni dijalog razmotre mogućnosti njihovog razvoja. Inicijativu je podržalo više domaćih i međunarodnih organizacija, među kojima i Međunarodna organizacija zdravstvenih zadruga (IHCO).

Prema podacima te organizacije, broj i obim aktivnosti zdravstvenih zadruga u svetu rastu, pa samo u Italiji ima 6.756 ovih udruženja sa više od 233.000 zaposlenih. Moderan koncept zdravstvenog zadrugarstva predstavlja značajan deo zdravstvenog sistema u mnogim zemljama, jer ove organizacije danas u svom radu obuhvataju veliki broj usluga, objašnjava Stamenović za B&F.

Pored primarne zdravstvene zaštite, one organizuju preventivne programe, skrining preglede, kućnu negu, rehabilitaciju, zaštitu mentalnog zdravlja. Njihovo delovanje obuhvata i telemedicinu, zdravstveno osiguranje, stomatološke usluge, dugotrajnu negu, promociju zdravlja, pa i distribuciju lekova i razvoj pojedinih zdravstvenih programa, navodi naš sagovornik.

Neophodna promena zakona

Razvoj sličnog koncepta je važan za Srbiju u situaciji kada se naša zemlja suočava sa starenjem stanovništva, porastom hroničnih bolesti, nedostatkom zdravstvenih radnika, posebno u ruralnim sredinama, dok istovremeno raste potreba za preventivnim programima i dugotrajnom negom. Međutim, da bi takav model zaživeo, potrebne su promene u regulativi.

„Važeći Zakon o zadrugama prepoznaje mogućnost osnivanja zdravstvenih zadruga, ali to nije uređeno kroz zdravstveno zakonodavstvo niti postoji regulatorni okvir koji bi omogućio njihovo funkcionisanje. Zbog toga danas gotovo da ne postoje aktivne zdravstvene zadruge u Srbiji, osim pojedinačnih pokušaja koji nisu doveli do razvoja održivog modela“, ukazuje Stamenović.

Po njegovom mišljenju, potrebno je dopuniti Zakon o zdravstvenoj zaštiti na način koji bi omogućio da se i kroz zadružno organizovanje pružaju određeni oblici zdravstvene zaštite, pre svega u oblasti primarne medicine, prevencije, kućne nege, rehabilitacije i promocije zdravlja. Zakonodavac bi trebalo da dopuni i Zakon o zadrugama i to odredbama kojima bi se uredile specifičnosti zdravstvenih zadruga, njihov način upravljanja, članstvo i odnos prema zdravstvenom sistemu.

Stamenović napominje da je neophodno doneti i odgovarajuće podzakonske akte. Njima bi se uredili uslovi za rad zdravstvenih zadruga, licenciranje, standardi kvaliteta, stručni nadzor, način finansiranja, kao i mogućnost ugovaranja pojedinih zdravstvenih usluga sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje (RFZO).

Oslonac na više izvora finansiranja

Šta bi bila svrha ovih udruženja? „Uloga zdravstvenih zadruga ne bi bila da zamene domove zdravlja ili bolnice, već da popune praznine između javnog i privatnog sektora, posebno u ruralnim sredinama gde građani najteže dolaze do zdravstvenih usluga“, predočava Stamenović.

On predlaže da se ovaj model uvodi postepeno, kroz pilot-projekte u nekoliko lokalnih samouprava i da se potom proceni kako su zdravstvene zadruge uticale na kvalitet zdravstvene zaštite i koliko su bile finansijski održive. Na osnovu toga, Srbija bi mogla da razvije koncept zdravstvenog zadrugarstva koji odgovara njenim potrebama, a od posebnog značaja je da se održivost obezbedi kroz više izvora finansiranja.

Naime, iskustva zdravstvenih zadruga u svetu pokazuju da nijedan uspešan model ne počiva samo na članarinama ili samo na javnim sredstvima, ističe Stamenović, već da se stabilnost postiže kombinacijom više izvora za pribavljanje potrebnih sredstava.

S druge strane, u međunarodnoj praksi ne postoji jedinstven model zdravstvene zadruge. Naš sagovornik navodi da su u nekim državama osnivači i upravljači građani, u drugim zdravstveni radnici, a postoje i mešoviti modeli u kojima zajedno učestvuju građani, zdravstveni radnici, lokalne samouprave, udruženja pacijenata i druge organizacije.

Bez obzira na pomenute razlike, sve zdravstvene zadruge zasnivaju se na dobrovoljnom članstvu, njima se upravlja po principu „jedan član – jedan glas“ i višak prihoda se ne deli među ulagačima, već se ulaže u unapređenje usluga.

Bolje sprečiti nego lečiti

Govoreći o iskustvima u svetu koja bi mogla biti korisna i primenjiva u Srbiji u razvoju sopstvenog modela zdravstvenih zadruga, Stamenović izdvaja dve ključne stvari. Prva je usmerena na prevenciju i promociju zdravlja. U takvom modelu, građani bi postajali članovi zadruge uz simboličnu članarinu, koja ova sredstva ne bi koristila za finansiranje skupih bolničkih procedura ili specijalističkog lečenja, već za preventivne aktivnosti u okviru javnog zdravstvenog sistema.

To znači da bi se novac usmeravao na preventivne preglede, skrining programe, savetovališta za hronične bolesti, programe mentalnog zdravlja, kućnu negu, patronažne usluge, rehabilitaciju, digitalne servise i telemedicinske konsultacije.

Time bi se povećao obuhvat stanovništva prevencijom, što bi dugoročno smanjilo troškove lečenja težih zdravstvenih posledica. Slični model postoji u Japanu, gde se troškovi zadrugara osim članarinama, pokrivaju i refundacijom iz sistema zdravstvenog osiguranja.

Lekari i tamo gde ih nije bilo

Drugi model bi se primenjivao u sredinama gde je nedostatak zdravstvenih ustanova i radnika najizraženiji. Zdravstvena zadruga bi organizovala rad ambulante ili centra primarne zdravstvene zaštite kroz zajedničko finansiranje više partnera, na primer iz saveznog i budžeta lokalnih zajednica, kao i od članarine koju uplaćuju članovi.

Dodatne prihode zadruga bi mogla da obezbedi pružanjem pojedinih zdravstvenih usluga, učešćem u EU projektima, iz međunarodnih fondova, partnerstva sa poslodavcima, donacija i ugovaranja određenih usluga sa RFZO.

Takav pristup omogućio bi da se zdravstvena zaštita obezbedi i u sredinama u kojima bi finansiranje nove zdravstvene ustanove isključivo iz javnih sredstava bilo teško održivo. Ovakav model postoji u Kanadi, gde infrastrukturu i organizaciju na lokalu plaća zadruga, dok plate medicinskih radnika pokriva država.

Nedovoljno poznate mogućnosti

Predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović ističe da ne postoji zvanična analiza o tome zašto zdravstvene zadruge nisu zaživele u Srbiji, ali smatra da je razlog to što građani najveći deo zdravstvenih usluga ostvaruju preko RFZO, pa nije postojala potreba za zadružnim modelom organizovanja. „Iako Zakon o zadrugama omogućava osnivanje zdravstvenih zadruga, nisu razvijeni posebni modeli njihovog finansiranja, ugovaranja sa RFZO ili poreskih podsticaja“, navodi Mihailović za B&F. On dodaje da se zdravstveni radnici češće odlučuju za privatnu praksu nego za udruživanje u zdravstvene zadruge verovatno i zato što nisu dovoljno upoznati sa mogućnostima takve vrste poslovanja.

Marina Cenić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: valelopardo, Pixabay

Чланак Zašto su Srbiji potrebne zdravstvene zadruge: Preci bili pametniji od nas се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vladimir Stakić je već sa 17 godina imao životni plan: ili advokatura ili novinarstvo. Neočekivana ponuda za honorarni rad u omladinskoj emisiji „Mladi novi svet“ na Studiju B (kasnije „Ritam srca“) rešila je njegovu dilemu. Pošto se odlučio za novinarstvo, upisao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kako bi sebe „naterao“ da stekne šire obrazovanje potrebno za pisanje.

B&F: Međutim, Vi niste samo studirali, već ste uporedo i radili…

Vladimir Stakić: Bio sam na Studiju B do 1984. kada je književnik Vladislav Bajac, tadašnji urednik „Ritma srca“, prešao kod Petra Popovića u list „Rok“ i poveo nekoliko nas sa sobom. Za „Rok“ sam pisao do 1988. godine, a potom za nedeljnik „Stav“, gde sam se bavio kulturom i političkom satirom. „Stava“ se sećam sa nostalgijom, jer mi je to bilo prvo stalno zaposlenje. Do tada sam radio kao slobodni novinar.

Dobro pamtim i 1991. godinu, kada sam sa jednim kolegom pokrenuo muzičko-filmski mesečnik „Bum!“. U vreme izlaska prvog broja počeli su sukobi u Hrvatskoj, a odmah potom i pravi rat. Zanimljivo je da smo više pisama podrške dobili iz Splita i Zagreba pojedinačno, nego iz Beograda i Novog Sada zajedno. Uprkos tome, magazin je nestao sa nestankom tržišta kom je bio namenjen.

Istovremeno je završena i moja saradnja sa Radio Novim Sadom, na kom sam vodio emisiju „YU rok“. Najpre je zabranjeno emitovanje slovenačkih, zatim hrvatskih pa bosanskih izvođača, te emisija više nije imala smisla. Nisam želeo da se vraćam političkoj satiri, a o muzici mi se nije pisalo dok se okolo puca, pa sam kao ribolovac iz hobija prihvatio ponudu da u okviru izdavačke kuće „Dnevnik“ postanem novinar u dvomesečnom magazinu „Ribo Revija“, ni ne sluteći da ću u hobističkom novinarstvu ostati bez prekida do danas.

B&F: Kada uporedite vreme u kojem ste počinjali sa današnjim, šta vidite kao najveće promene u novinarstvu?

Vladimir Stakić: Ni ranije nije bilo idealno, ali je bilo više ljudi koji su želeli da se bave novinarstvom nego prilika, pa su mladi novinari pružene šanse opravdavali kvalitetnim radom.

Urednici su ozbiljno radili sa novinarima, čak i u malim redakcijama. Mediji su imali veći uticaj i tiraže, pa je i odgovornost bila veća. Ono što napišeš ili izgovoriš nije moglo naknadno da se ispravlja i zato se svaka reč pažljivo merila.

Novinari su osamdesetih i devedesetih imali osećaj da su čuvari demokratije i da je traganje za istinom njihov najvažniji zadatak, čak i kada su se, kao ja, bavili muzikom. Danas mi se čini da se granica između novinarstva i PR-a sve više gubi.

B&F: Kako je tada izgledao radni dan novinara koji prati rokenrol scenu?

Vladimir Stakić: Neki su muziku pratili iz sobe, tako što su nabavljali ploče, preslušavali ih i prikupljali informacije. Ja sam, pak, bio terenski novinar. Išao sam na koncerte i radio intervjue sa muzičarima i nije mi bilo teško da pet noći zaredom legnem u pet ujutru, a već u osam budem na Radio Beogradu zbog emisija „Niko kao ja“ ili „To je samo rokenrol“.

Osećao sam kao privilegiju to što sam bio plaćen za ono što bih radio i besplatno. Zarada nije uvek bila velika, ali nikada nisam zažalio što nisam pisao o nečemu što me ne zanima samo zbog većeg honorara.

Ali, tada je ovaj posao zahtevao mnogo više truda. Nove bendove smo otkrivali obilazeći njihove svirke i nabavljajući snimke i ploče na razne načine, često nimalo jednostavno. Zato mi je zbunjujuće što je danas, kada nas od svake informacije deli poneki klik, teže doći do novih rok grupa. Njima se mediji slabo bave. Jedan od razloga je verovatno taj što rokenrol u sebi nosi klicu bunta, a društvo to više ne podstiče.

B&F: Da li danas može da se živi od te vrste muzike?

Vladimir Stakić: Mnogo teže nego nekada. Sada više zarađuju oni koji kontrolišu platforme za emitovanje muzike, nego oni koji tu muziku stvaraju.

Osamdesetih su muzičari verovali da će sa nekoliko uspešnih albuma moći da žive od muzike do kraja karijere, i to je zaista bilo moguće. Već u drugoj polovini devedesetih ovaj model više nije bio održiv. U međuvremenu smo došli do toga da i poznate svetske zvezde najveći deo prihoda ostvaruju od koncerata, zbog čega su tokom pandemije strahovale za svoj životni standard.

Slično je i sa muzičkim novinarstvom. Nekada su mediji imali velike tiraže i zapošljavali specijalizovane novinare, pa se moglo pristojno živeti i od praćenja rokenrola. Danas svi pišu o svemu, pre svega zbog slabije ekonomske pozicije medija.

B&F: Jasno je šta se desilo novinarstvu, ali šta se u međuvremenu desilo rokenrolu?

Vladimir Stakić: Pre početka 21. veka bilo je bendova koji su se bavili društvenim i političkim temama, a pojedini vrlo konkretno i klasnim razlikama, premda oni kod nas nisu bili toliko rečiti kao u Velikoj Britaniji.

Balkanske rok grupe činili su većinom mladi iz urbanih porodica i srednje klase, jer su oni imali pristup instrumentima, informacijama i klupskoj sceni. Zato nisu mogli da budu autentični glas „radničke klase“. To je autoironično ali ne i netačno objasnio pevač ljubljanskih „Pankrta“ Pero Lovšin rekavši da oni sviraju pank, ali žive pop.

Bilo je, dakle, i društveno angažovanih bendova i onih koji nisu želeli da „talasaju“. Čini mi se da se tek tokom devedesetih naš rokenrol zapravo snažnije distancirao od vlasti, ali je u novom milenijumu izgubio deo buntovničke energije. Jedan od razloga je i to što rok više nije muzika mladih – njegova publika je ostarila, a starije generacije su, po pravilu, manje sklone pobuni.

B&F: Ipak, interesovanje za nekadašnje rok zvezde je i dalje veliko. Kako ste došli na ideju da svoje ranije intervjue sa njima objedinite u knjigu „Prebojena sećanja“?

Vladimir Stakić: Kada sam radio te intervjue nisam verovao da će ih neko čitati decenijama kasnije. Vremenom sam uvideo da ih ljudi pamte, dele na društvenim mrežama i objavljuju na portalima, čak i prekucavaju iz starih papirnih izdanja.

Jednom sam na Fejsbuku naišao na naslov „Džoni Štulić: Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina slušati blejanje ovaca“. Ispostavilo se da je to moj intervju, samo sa novim, „klikabilnijim“ naslovom, koji je kasnije preneo veliki broj portala. Tada sam shvatio da i dalje postoji interesovanje za te razgovore.

Dodatni podsticaj dali su mi Petar Luković, koji je moje stare intervjue objavljivao na portalu XXZ, i književnik i esejista Đorđe Matić, koji me je uporno ubeđivao i na kraju me i ubedio da te razgovore sakupim kao autentično svedočanstvo jednog vremena.

To sam i učinio i u knjizi ih sve objavio u neizmenjenom obliku. Dodao sam, doduše, uz svaki razgovor uvodne tekstove i fusnote koje olakšavaju razumevanje odgovora i celine intervjua, a poneku grešku iz originalnih razgovora sam ostavio da bih pokazao kako je ovaj posao izgledao pre interneta, kada nije bilo lako brzo proveriti svaku informaciju.

Knjigu sam nazvao „Prebojena sećanja“ jer verujem da su sva sećanja, koliko god iskrena bila, pomalo obojena protokom vremena. Zato je važno sačuvati autentične zapise, posebno iz domena kulture ili politike.

B&F: Politiku je u Srbiji teško izbeći čime god da se bavite, a posebno kada ste novinar…

Vladimir Stakić: Tako je već decenijama. Ali ja sam početkom devedesetih odlučio da krenem drugim putem i prestanem da se bavim tim temama. Zato sam se 1992. zaposlio u „Ribo Reviji“, a nekoliko godina muziku sam pratio samo kao slušalac.

Onda sam negde sredinom 1994. na nagovor Petra Lukovića ponovo počeo da radim muzičke intervjue, ali mi je ribolov i tada ostao glavno profesionalno opredeljenje. Zato sam 1998. počeo da pripremam dvonedeljnik „Ribo i lov“. Njegovo pokretanje odložila je NATO agresija, ali je list naišao na dobar prijem i ohrabrio me da ostvarim dugogodišnju ideju – pokretanje prvog ribolovačkog dvonedeljnika na Balkanu.

B&F: Tada ste osnovali list „Ribolov“?

Vladimir Stakić: Da, na samom početku 2001. Tada je u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji izlazilo desetak ribolovačkih mesečnika, a danas na papiru postoji samo „Ribolov“. Inače, te druge nisu ugasili internet portali, već društvene mreže, koje su postale glavno mesto za razmenu informacija među ribolovcima.

I mi imamo fejsbuk grupu – List Ribolov Plus. U Srbiji oko 80.000 ljudi ima ribolovnu dozvolu, a ta grupa broji 32.500 članova, od kojih je možda 5.000 iz okolnih država. To znači da je gotovo trećina ribolovaca u Srbiji u našoj grupi, a većina njih su mladi, koji većinom nemaju naviku da kupuju štampana glasila.

Ipak, papirno izdanje i dalje postoji, jer smo mala redakcija, sa troje zaposlenih, koja opstaje isključivo od prodaje novina i oglasa iz sveta ribolova, bez državnih ili drugih donacija.

B&F: Kako već četvrt veka pronalazite nove teme za pisanje o ribolovu?

Vladimir Stakić: Tema uvek ima jer se svaka oblast neprestano menja. U ribolovu, na primer, klimatske promene utiču na uslove za pecanje. Recimo, pre 25 godina temperatura vode u donjem toku Velike Morave povremeno je prelazila 27 stepeni, a danas se to dešava i u drugim rekama, čak i u Dunavu. Zbog toga neke vrste riba odlaze, a druge dolaze.

Menja se i tehnologija ribolova, pribor, oprema, mamci i sve drugo… Šaran se, recimo, danas peca na mamce sa različitim aromama, od kombinacije škampa i duda preko čokolade i pomorandže do manga, limete i viršle, koji nisu korišćeni pre samo četiri decenije. Pasionirani ribolovci sve novotarije prate i žele da o njima budu obavešteni, a za list „Ribolov“ pišu mnogi koji idu i dalje od toga i koji nesebično i besplatno dele svoja znanja i iskustvo, iz želje da doprinesu i časopisu i hobističkoj zajednici kojoj pripadaju.

I sve njih razumem, jer sam i sam pecaroš, koji skoro svaki put kada ustane u tri ujutru po hladnoći ili se nađe kraj vode po paklenoj vrućini, često sebi kaže da nikada to ne bi radio zbog novca. I nikada ne odustaje, kakve god da su okolnosti. Ja, dakle, istovremeno na neki način živim od ribolova, ali već skoro tri i po decenije pre svega živim za ribolov. I sve vreme sam jednako srećan zbog toga.

Marija Dukić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: Bif

Чланак Vladimir Stakić, glavni urednik lista „Ribolov“: Imao sam sreću da za novac radim ono što bih radio i besplatno се појављује прво на Biznis i Finansije.