Statistika kaže da je nekoliko puta veća šansa da vas tokom života pogodi grom nego da uplatite listić za loto koji će vas preko noći pretvoriti u milionera. Ipak, za jednog čoveka ovi zakoni prirode i matematike nisu važili. Ili, tačnije rečeno, on ih je razumeo bolje od ostalih.

Stefan Mandel, računovođa poreklom iz Rumunije, postao je fenomen u industriji igara na sreću, kao čovek koji je 14 puta osvojio glavnu premiju na lutrijama širom sveta. Ono što njegovu priču čini neverovatnom jeste činjenica da Mandel nikada nije varao, nije hakovao softvere, niti je imao insajderske informacije. Njegovo jedino oružje bili su matematika, strpljenje i sistem koji je funkcionisao sa vojničkom preciznošću.

„Ja sam čovek koji rizikuje, ali na proračunat način“, izjavio je Mandel godinama kasnije u jednom od svojih retkih intervjua za rumunske medije. „Brijanje brade je takođe lutrija. Uvek postoji šansa da se posečem, dobijem infekciju i umrem, ali ja to ipak radim jer su šanse u moju korist.“

Samouki matematičar

Mandel je rođen 1940. godine u siromašnoj jevrejskoj porodici u Rumuniji. Zbog loše materijalne situacije nije mogao da studira, već se odmah posle srednje škole zaposlio kao računovođa u jednom državnom rudarskom preduzeću. Njegova mesečna plata iznosila je svega 360 leja, što je u to vreme imalo vrednost od oko 88 američkih dolara. Taj novac jedva je pokrivao osnovne životne namirnice, pa je ubogi računovođa neprekidno razmišljao kako da pobegne iz zemlje. Izlaz je pronašao u – lutriji.

Mandel je sate provodio za kuhinjskim stolom, analizirajući radove iz teorije verovatnoće koje je napisao matematičar Leonardo Fibonači u 13. veku. Shvatio je da lutrija, ukoliko se posmatra isključivo kao niz brojki, ima jednu suštinsku manu – sistem je zasnovan na pretpostavci da će igrači kupovati samo mali broj nasumičnih kombinacija. Niko u državnoj administraciji nije računao na mogućnost da neko pokuša da kupi sve kombinacije.

Mandel je mnogo pre pojave veštačke inteligencije razvio model koji je uspevao da predvidi pet od šest pobedničkih cifara, čime je broj potrebnih kombinacija smanjio sa nekoliko miliona na svega nekoliko hiljada. Zajedno sa grupom prijatelja koji su uložili sitne svote, odlučio je da testira formulu. Umesto utešne nagrade kojoj se nadao, Mandel je osvojio glavnu premiju.

Nakon što je isplatio uloge prijateljima i podmirio poreze, ostalo mu je dovoljno novca da potplati korumpirane državne službenike i dobije dozvolu za izlazak iz Rumunije, koja se tada nalazila iza „gvozdene zavese“. Prva stanica bio je Izrael, a krajnje odredište Australija, gde će njegova operacija dobiti industrijske razmere.

Australijska fabrika za dobitne listiće

Australijska lutrija imala je mnogo veći fond, ali i neuporedivo veći broj mogućih kombinacija, preko 3,8 miliona. Mandel je shvatio da takav sistem zahteva nova pravila igre. Ona su bila jednostavna u teoriji, ali zastrašujuće složena u praksi.

Stoga je Mandel tražio isključivo one igre na sreću gde je glavni dobitak bio najmanje tri puta veći od ukupnog broja kombinacija. Na primer, ako je fond 10 miliona dolara, a uplata svih kombinacija košta nepunih četiri miliona, matematika garantuje ogromnu zaradu.

Pošto sam nije imao tolike milione, Mandel je osnovao investicioni fond i privukao hiljade malih ulagača koji su verovali njegovim proračunima. Rumunskom računovođi je išlo na ruku to što je u tadašnje vreme zakon dozvoljavao da igrači sami štampaju svoje listiće kod kuće i donose ih na uplatna mesta. Mandel je napunio magacin u Melburnu najsavremenijim računarima i laserskim štampačima koji su radili 24 sata dnevno, štampajući milione kombinacija sa unapred unetim brojevima.

Tokom osamdesetih godina, Mandelov fond je na ovaj način osvojio čak 12 glavnih premija širom Australije, usput pokupivši i stotine hiljada manjih dobitaka. Australijske vlasti uhvatila je panika. Sistem je bio apsolutno legalan, ali je potpuno obesmišljavao koncept igre. Država je reagovala tako što je izmenila propise. Nadležni su prvo zabranili kompjuterski štampane listiće a potom i mogućnost da veliku količinu kupona kupuje samo jedna osoba. Mandel je morao da potraži novo igralište.

Logistički košmar

Početkom devedesetih, rumunski računovođa je našao novu metu – državnu lutriju američke savezne države Virdžinije, gde je u februaru 1992. godine premija narasla na čak 27 miliona dolara. Listić je koštao jedan dolar, ali pravila su nalagala da igrači biraju šest brojeva od 1 do 44, što je značilo da postoji ukupno 7.059.052 mogućih kombinacija.

Matematička jednačina je bila jasna, ali se Mandel suočio sa logističkim košmarom. Kako fizički kupiti i platiti više od sedam miliona listića u roku od samo 72 sata, koliko iznosi period između dva kola? Dovitljivi Rumun je angažovao firmu iz Melburna da odštampa listiće, što je trajalo tri meseca. Zatim je tone papira brodovima i avionima prebacio u SAD. Tamo je unajmio mrežu od 35 regionalnih koordinatora i preko stotinu kurira koji su doslovno okupirali benzinske pumpe i prodavnice širom Virdžinije, kupujući listiće u blokovima od po nekoliko hiljada komada.

Uprkos vrhunskoj organizaciji, došlo je do drame samo nekoliko sati pre zatvaranja uplatnih mesta, jer je jedan od prodajnih lanaca odustao od uplata zbog preopterećenosti sistema. Mandelov tim je uspeo da uplati „samo“ 6,4 miliona od potrebnih sedam miliona kombinacija, odnosno oko 99,3%. To je značilo da je ipak postojao rizik od neuspeha. Ali, Mandel i članovi njegovog fonda imali su i zrno sreće. Osvojili su premiju od 27 miliona dolara i dodatnih 900.000 dolara po osnovu sporednih nagrada.

Penzija na plaži

Ovaj istorijski dobitak izazvao je potres u Americi. Državne institucije bile su ubeđene da je reč o prevari neviđenih razmera ili pranju novca. Usledila je četvorogodišnja istraga u kojoj su učestvovali FBI, CIA i Interpol, ali istražitelji i poreski inspektori morali su na kraju da zatvore slučaj bez ijedne optužnice. Svaki popunjeni listić bio je uredno plaćen, porez je bio obračunat, a novac ulagača čist. Pokazalo se da je Mandel jednostavno koristio „rupe“ u zakonu i osnovnu matematiku da bi osvojio neverovatne sume novca.

Kako bi sprečio da se ovakav scenario ikada ponovi, američki Kongres je ubrzo doneo niz zakona kojima je zabranjeno štampanje listića van zvaničnih uplatnih mesta, kao i kupovina srećki putem interneta. Virdžinija je tako postala poslednja stanica Mandelovog loto carstva.

Iako je on sam inkasirao milione, sudbina ulagača bila je drugačija. Zbog ogromnih troškova transporta, štamparija, logistike i dugogodišnjih pravnih bitki, pojedinačni ulagači su dobili znatno manje sume od onih koje su očekivali.

Šta je bilo sa Mandelom? Posle neuspešnih preduzetničkih poduhvata u Velikoj Britaniji i propalih poslova sa osiguranjem u Izraelu, nekadašnji rumunski činovnik je 1995. godine proglasio bankrot. Ipak, ostalo mu je dovoljno novca da ostatak života provede leškareći.

Danas, osamdesetšestogodišnji Stefan Mandel vodi povučen život na tropskom ostrvu Vanuatu u Južnom Pacifiku. Daleko od očiju javnosti, kamera i poreskih uprava, čovek koji je porazio teoriju verovatnoće uživa u penziji pored plaže. Svoju tajnu formulu nikada nije u potpunosti otkrio. Kada ga je jedan novinar agencije Associated Press upitao za detalje njegovog sistema, Mandel je odgovorio: „To bi bilo kao da tražite od Koka-kole da vam oda svoj tajni recept.“

Zorica Žarković

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: HayDmitriy, Depositphotos

Чланак Kako je skromni rumunski činovnik porazio državne lutrije u svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Niš ima „Kuću mleka“ koja je na svom početku prerađivala 500 litara mleka dnevno, a tokom 19 godina poslovanja izrasla je u najveću mlekaru na jugu Srbije i jednu od najvećih u našoj zemlji. Preduzeće „Milk House“ sada preradi više od 100.000 litara mleka dnevno i isporučuje oko 300.000 jedinica proizvoda, a svakog dana njene artikle proba više od 300.000 ljudi.

Sve je počelo 2007. godine, kada je Zvezdan Gavrilović, sadašnji generalni direktor i suvlasnik ove niške firme, predložio dvojici prijatelja da zajedno zakupe malu mlekaru na čijoj nekadašnjoj lokaciji i danas posluje „Milk House“. Gavrilović je procenio da bi to mogao biti dobar posao jer je u to vreme već imao 17 godina iskustva u mlekarskom sektoru, koje je stekao u mlekari u Svrljigu i Niškoj mlekari.

„Nas trojica smo želeli da pokrenemo mlekaru koja radi takozvani dnevni program – jogurte, kiselo mleko, pavlaku, mleko. Počeli smo sa proizvodnjom jogurta u čašama i bocama, a naši prvi kupci bile su pekare. Vremenom smo širili proizvodni program i prilagođavali se tržištu. Generalno smo ostali dosledni da budemo mlekara koji proizvodi mali broj artikala, ali da ti artikli budu vrhunskog kvaliteta, kakvo je i mleko koje otkupljujemo“, ističe Gavrilović za B&F.

Svaki dan na ispitu

Mlekara „Milk House“ najpre je otkupljivala mleko od proizvođača iz niškog kraja, ali sa povećanjem proizvodnih kapaciteta širili je i mrežu dobavljača, koja sada obuhvata skoro celu Srbiju. Konkurencija na tržištu jeste vrlo ozbiljna, ocenjuje Gavrilović, ali mlekara kojom rukovodi izborila se za svoje mesto i iz godine u godinu osvaja nove kupce.

„Mi smo našim proizvodima snabdevali ranije jednu trećinu Srbije, a sada smo već došli do toga da smo prisutni u pola Srbije. Širimo se sa juga i istoka ka Beogradu i Zapadnoj Srbiji. Prisutni smo već neko vreme i u Makedoniji i Crnoj Gori. Prepoznatljivi smo i dalje po jogurtu, kiselom mleku i pavlaci, a odnedavno proizvodimo i grčki tip jogurta i sitan sir namenjen dnevnoj potrošnji. To su trenutno naši glavni artikli. Sarađujemo i sa drugim mlekarama, koje pod našim brendom proizvode određene, takođe veoma kvalitetne proizvode“, navodi Gavrilović.

Niško preduzeće je tokom nepune dve decenije poslovanja kompletno zaokružilo „hladni lanac“ koji je neophodan za kvalitetnu proizvodnju. Naš sagovornik ističe da su obezbedili najkvalitetniju sirovinu, najsavremeniju opremu u mlekari, imaju sopstvenu laboratoriju za ispitivanje sirovine, poluproizvoda i gotovih proizvoda. Preduzeće raspolaže odgovarajućim magacinima, sopstvenim vozilima sa rashladnim uređajima, a proizvodnja ispunjava najstrože higijensko-sanitarne uslove.

„Mi pravimo proizvode koji se nalaze na trpezi potrošača svakog dana. On će kupiti takav proizvod ako je dobar, cenovno pristupačan i dostupan na tržištu. Svakog dana smo na novom ispitu i moramo strogo da vodimo računa o kvalitetu proizvoda, jer ako dođe do greške samo jednom ili dvaput, trajno gubimo kupca. Učestvujemo i na brojnim tenderima za snabdevanje mlečnim proizvodima dečijih ustanova, bolnica, vojske, policije, domova starih, domova učenika… To nosi dodatnu odgovornost. Posao kojim se bavimo je izuzetno ozbiljan i tako se i ponašamo – veoma ozbiljno i odgovorno“, naglašava Gavrilović.

Podrška primarnim proizvođačima

Pored investiranja u sopstveni razvoj tokom svih proteklih godina, vlasnici mlekare „Milk House“ su ulagali i u primarnu proizvodnju mleka i širili broj dobavljača, svesni da je to preduslov i za opstanak njihove firme. Iako se proteklih godina smanjio ukupan broj proizvođača koji se bave stočarskom proizvodnjom i prodajom mleka, neki od njih su uspeli da sa početnih pet do 15 grla, dođu do njih stotinak, ukazuje naš sagovornik.

„Imamo proizvođače na jugu Srbije koji proizvode 1.000 i 1.500 litara mleka dnevno, što je bilo nezamislivo pre petnaestak godina, kada su nam prodavali najviše do 200 litara. Mi smo svima njima pomogli stručnim savetima, delimično smo finansirali njihov razvoj i obezbedili im potpunu sigurnost u otkupu. Svih proteklih godina plaćali smo mleko na vreme, isplata nije zakasnila ni jedan jedini dan. Pored toga, plaćali smo i plaćamo mleko po tržišnim i cenama koje su više od tržišnih. Zahvaljujući takvom pristupu, imamo dobavljače koji su krenuli od nule u stočarskoj proizvodnji, uvidevši da im garantujemo kontinuitet u otkupu“, ističe Gavrilović.

Preduzeće „Milk House“ trenutno zapošljava 242 radnika i kako kaže generalni direktor firme, nemaju problem sa odlaskom ljudi jer se zaista bore da im zaposleni budu zadovoljni. To potvrđuje i činjenica da za razliku od većine drugih preduzeća u Srbiji, ovu nišku mlekaru ne muči ni nedostatak vozača, u firmi je stalno zaposleno oko 80 njih.

„Veliki broj faktora utiče na to da li će zaposleni biti zadovoljni, nije u pitanju samo plata. Mnogo novca ulažemo u dodatno obrazovanje i usavršavanje zaposlenih. Našu mlekaru su pokrenuli iskusni kadrovi, a onda smo u narednih petnaestak godina pronalazili stručne mlade ljude, tehnologe, ekonomiste, logističare i druge potrebne profile, dodatno smo ih obučavali i oni sada zauzimaju rukovodeća mesta u preduzeću“, priča Gavrilović.

Pravo vreme za novu generaciju

Pre dve godine u mlekari je počeo da radi njegov stariji sin Dušan, a potom i mlađi sin Nikola, obojica ekonomisti. Dušan, koji je prethodno osam godina radio u „Koka-koli“, sada je izvršni direktor preduzeća, a Nikola je supervizor u sektoru prodaje. Sinovi suvlasnika Srđana Dojčinovića, Aleksa i Marko, takođe su se priključili timu – Aleksa na poziciji supervizora logistike, a Marko u sirovinskoj službi. „Niko od njih nije napredovao u firmi zato što je moj ili Srđanov sin, već isključivo na osnovu rezultata koje su postigli“, podvlači generalni direktor preduzeća „Milk House“.

Gavrilović naglašava da on i Dojčinović imaju takav odnos prema svojim sinovima i zato što su svesni da prenos poslovanja na drugu generaciju predstavlja jednu od najkritičnijh faza u životu preduzeća.

„Veliki je procenat neuspešnih generacijskih tranzicija u firmama širom Evrope i sveta, ali ja se nadam da ćemo mi za nekoliko godina zaključiti da smo taj proces izveli uspešno. Smatram da dve generacije ne mogu istovremeno da upravljaju jednom firmom, ali da je neophodno prepoznati pravi trenutak kada rukovođenje treba prepustiti mlađima. Starije generacije nisu sklone da se tako lako odreknu kontrole nad poslovanjem, ali mislim da sam se ja sa tim izborio. Siguran sam da će mlade generacije još bolje voditi firmu nego što smo je mi vodili. Već pokazuju da imaju odlične ideje i da veoma dobro sagledavaju situaciju na tržištu“, ocenjuje Gavrilović.

On ističe da je starija generacija u mlekari „Milk House“ sve postigla poštenim radom i poštenim odnosom prema zaposlenima i poljoprivrednicima. Nisu imali problem da im neko ode u drugu mlekaru zato što neko plaća brže ili bolje i ima drugačiji odnos. „Postigli smo visok nivo partnerskih odnosa sa proizvođačima i moja je velika želja da i nove generacije nastave da tako rade“, poručuje Zvezdan Gavrilović.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Чланак Zvezdan Gavrilović, „Milk House“: Ovo je posao za odgovorne ljude се појављује прво на Biznis i Finansije.

U svetu opsednutom inovacijama, kompanije se nalaze pod stalnim pritiskom da uvode nešto novo i iznova privlače pažnju potrošača. Međutim, kupci koji od firmi očekuju neprestane iskorake, najčešće od njih zahtevaju da istovremeno ostanu verne vrednostima zbog kojih su zavoleli njihove proizvode ili usluge. Kada neka inovacija odstupi od tih očekivanja, lako može postati predmet oštrih kritika i podsmeha u javnosti, naročito na društvenim mrežama.

Upravo takvu sudbinu doživeo je Ferari kada je krajem maja predstavio Luce, svoj prvi potpuno električni automobil. Ovaj slučaj poslužio je kao centralni primer u predavanju komunikologa i satiričara Vojislava Žanetića na konferenciji BeRiskProtected u Beogradu, koje je publici rasvetlilo složen odnos između potrebe za inovacijama i očuvanja autentičnosti i reputacije.

Kratak put od pastuva do šarenog jednoroga

„Ferari je do sada bio poznat po benzinskim motorima koji prave bučan i veoma specifičan zvuk. Zbog svoje brzine i sportskog dizajna koji su odlikovale oštre linije, njegovi automobili bili su sinonim za snagu i moć. Ali, Luce ne poseduje nijednu od navedenih karakteristika. Nečujan je, relativno obao i deluje pitomo. Čim se na internetu pojavila njegova slika, u javnosti su ga prozvali produktom ljubavi između tostera i mobilnog telefona“, navodi Žanetić.

Iako je bilo i sasvim racionalnih razloga za kritiku, poput činjenice da Luce košta šest puta više od uporedivih Teslinih modela, javnost se daleko više zabavljala njegovim izgledom nego cenom. Društvene mreže pretvorile su se u poligon za takmičenje ko će osmisliti duhovitiju montažu ili zajedljiviji komentar na račun Ferarijevog električnog prvenca.

Tako je internet zajednica „oživela“ osnivača kompanije Enca Ferarija, čije okretanje u grobu navodno proizvodi struju potrebnu za punjenje Lucea. Opšte veselje izazvalo je i grafičko prepravljanje ovog automobila u bežičnog miša za kompjuter, toaletnu šolju, i na kraju ringlu za kuvanje špageta, jer ipak je u pitanju italijanski proizvod.

Žanetić je publici prikazao i montažu u kojoj je Luce ukršten sa Fiat Multiplom, modelom koji se često nalazi na listama najružnijih automobila ikada proizvedenih. Najviše smeha, međutim, izazvala je prerada čuvenog Ferarijevog grba. Umesto mišićavog crnog pastuva koji se propinje, kao simbol novog Ferarija prikazan je jednorog u duginim bojama.

Iza većine tih šala krila se poruka da za deo javnosti Luce ne predstavlja samo odmak od tradicionalnog dizajna, već i od vrednosti koje su Ferarijev identitet decenijama činile prepoznatljivim: snage, agresivnosti i naglašene muževnosti.

Gde nestade alfa mužjak?

No, bilo je tu i ozbiljnijih kritika. Marc Randazza, advokat i pravni komentator CNN-a, za Luce je rekao da „simbolizuje gubitak ponosa i identiteta italijanskog naroda. Zato smo toliko uznemireni. Ovaj automobil nije samo ružan, on je znak kulturne predaje“.

Ovaj komentar Žanetić izdvaja zato što kulturu smatra ključnim činiocem reputacije kompanije. Prema njegovom mišljenju, za ugled jedne firme važno je da ona, i kroz svoj marketinški nastup ali i kroz nove proizvode, uspešno održava veze sa kulturom svojih kupaca. To potvrđuje i činjenica da bi se najveći deo komentara o Luceu mogao sažeti u stavu da on možda jeste dobar električni automobil, ali – to nije Ferari.

„Poznato je da se vrednosti koje se vezuju za električne automobile ne poklapaju u potpunosti sa očekivanjima kupaca italijanskog brenda. Ferari je simbol manosfere, krovnog naziva za različite grupe ljudi koji zagovaraju očuvanje i afirmaciju tradicionalne muškosti, ponekad i kroz veoma kontroverzne oblike njenog ispoljavanja“, tvrdi Žanetić i dodaje da se zato do sada Ferari doživljavao kao sinonim za snagu, bogatstvo i moć.

Dakle, reč je o brendu koji se godinama pozicionirao izvan dominantnih kulturnih tokova koji naglašavaju inkluzivnost i društvenu raznolikost, da bi se sada, iznenada, udaljio i od sopstvenog identiteta.

„Kao da me je izneverila bliska osoba“

Šta mogu biti posledice po kompanije ukoliko naprave takav iskorak, pokazuje istraživanje „Uticaj neautentičnosti brenda na emocije i ponašanje potrošača”, koje su u SAD sproveli univerzitetski profesori Džesika Hopner i Rasel Abrat. Njihovi nalazi upućuju da kada firma počne da se ponaša suprotno od očekivanja potrošača, oni se često osećaju iznevereno, „kao da ih je izdala bliska osoba“.

Takav gubitak „percepcije autentičnosti” izaziva snažne emocionalne reakcije, najčešće bes, anksioznost i razočaranje, koje dalje oblikuju različite obrasce ponašanja. Bes vodi ka direktnoj reakciji: žalbama, negativnim komentarima, bojkotu ili prekidu lojalnosti. Anksioznost, pak, podstiče potrošače da traže objašnjenja i dodatne informacije, dok razočaranje najčešće navodi donedavno lojalne kupce da se okrenu drugim opcijama da bi izbegli novo razočaranje.

Autori studije ističu da se zbog toga ne može pristupati na isti način svim nezadovoljnim potrošačima. Kompanije koje se suoče sa ovakvim problemom trebalo bi najpre da razumeju uzroke nezadovoljstva kupaca.

Kako je reč o veoma složenom postupku analize, Hopner i Abrat preporučuju preduzećima da preduprede ovakve rizike po reputaciju. To znači da na vreme razumeju kako kupci doživljavaju njihov identitet, koji se ne mora nužno poklapati sa percepcijom menadžmenta, i da ga jasno predstave zaposlenima, tržištu i široj javnosti.

Kako se vratiti u sedlo?

Međutim, šta uraditi kada je već šteta učinjena, kao u slučaju Ferarija koji je naizgled nepovratno izbačen iz sedla „crnog pastuva“?

„Kada vam izgleda kao da više niste deo kulture kojoj ste pripadali, pred vama su dve opcije – da pokušate da se vratite tim vrednostima makar to zahtevalo da se izvinjavate u klečećem položaju, ili da pokušate da redefinišete kulturu kojoj pripadate. Ako radite nešto pozitivno, kao što je proizvodnja automobila koji manje zagađuju, onda drugo rešenje ne izgleda kao toliko loša opcija”, poručuje Žanetić.

On pojašnjava da bi potonje rešenje u slučaju Ferarija zahtevalo da kompanija revrednuje elemente koji čine njenu kulturu. Dakle, da napravi novu priču o svom brendu ali i novo tumačenje sveta u koji želi da se uklopi, i da nastavi da reaguje na brze promene koje se dešavaju svuda oko nas.

Proizvođač luksuznih automobila upravo to je radio proteklih mesec i po dana. Njegov izvršni direktor je objavio da Luce nije namenjen samo tradicionalnim kupcima Ferarija, već i novoj generaciji bogatih potrošača. Naglasio je da Ferari neće odustati od svog električnog prvenca, ali ni od hibrida i tradicionalnih motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Na kritike kupaca povodom dizajna Ferarijevog električnog automobila, predstavnici kompanije su odgovorili podatkom da Luce ima najniži koeficijent otpora vazduha među svim njihovim modelima do sada, te da je njegov dizajn podređen performansama, a ne nostalgiji.

Reakcija tržišta bila je znatno drugačija od one na društvenim mrežama. U prva tri dana prikupljanja porudžbina, Ferari je rasprodao celu proizvodnju Lucea do kraja 2027. godine, iako pomenuti „toster na točkovima“ košta 640.000 dolara. Kada je kompanija lansirala svoj električni automobil na tržište 26. maja, dan pre toga njena akcija je vredela 310 evra, da bi dan nakon objave pala na 283,7 evra. Međutim, već 15. juna vredela je 319,3 evra.

Možda je baš odluka da stane iza svojih ideja u eri u kojoj se svi trude da se dodvore kupcima, zapravo učinila Ferari istinski autentičnim.

Marija Dukić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Ilustracija: Gemini

Чланак Da li kompanije treba da prilagođavaju svoj identitet društvenim promenama? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Paraćinska staklara bila je u prilično lošem stanju kada je posle dve neuspešne privatizacije ovu fabriku iz stečaja 2022. godine preuzela švajcarska Vaider Grupa, u čijem sastavu posluje i slovenačka Steklarna Hrastnik. Od tada je uloženo oko 100 miliona evra u modernizaciju fabrike.

Staklara je nabavila AIS proizvodne mašine poslednje generacije, koje mogu sa izuzetnom preciznošću da proizvedu i više od 400 boca u minuti. Novac je uložen i u vrhunske inspekcijske linije koje koriste veštačku inteligenciju sposobnu da uči, pa sama utvrđuje parametre za izbacivanje škarta sa linija, prema prvom ubačenom primerku proizvoda.

„Sa novom tehnologijom proizvodimo do 270 tona staklarske mešavine dnevno, na godišnjem nivou to izađe i na skoro 100.000 tona proizvoda. To je uglavnom ambalažno staklo, jer su programi iz ručne proizvodnje, čaše ili optičko staklo koje je paraćinska fabrika ranije proizvodila odavno ugašeni. Sa sadašnjim mašinama možemo da proizvedemo i više, ali obim i vrstu proizvoda nam diktira potražnja“, kaže za B&F Igor Antić, direktor za izvršne operacije u kompaniji Vaider Srpska fabrika stakla.

Preduzeće trenutno pokriva oko 20% srpskog tržišta. Ranije je taj udeo bio mnogo veći, ali zbog nesigurne proizvodnje u prethodnim godinama mnogi kupci su se okrenuli hrvatskim, bugarskim, rumunskim, a odnedavno i mađarskim proizvođačima, ukazuje Antić.

Fabrika bi mogla da širi proizvodni asortiman, međutim, zbog krize sa energentima i drugih posledica geopolitičkih tenzija, veoma je teško cenovno parirati kineskim ili turskim proizvođačima, ističe naš sagovornik i pojašnjava: „Kod staklene ambalaže, zbog težine proizvoda i visokog udela transporta u troškovima, prednost imaju lokalne fabrike ukoliko su udaljene do 500 kilometara od kupca. To rastojanje je granica isplativosti u transportu. Mi smo se donekle izdvojili od tog pravila, jer radimo za pojedine proizvođače širom Evrope, a nekoliko proizvoda izvozimo i u Ameriku“.

Muke sa staklenim kršom

Staklo je specifično po tome što može bezbroj puta da se reciklira a da ne izgubi na težini niti se menja hemijski sastav materijala, ali udeo staklenog krša u finalnom proizvodu velikim delom diktiraju kupci. Ukoliko naručuju proizvode vrhunskog kvaliteta, koje je paraćinska staklara počela da izrađuje krajem prošle godine, očekuju da smesa iz reciklaže učestvuje sa oko 30%, dok za proizvodnju ambalaže velikog tiraža, taj procenat može biti veći.

„Stakleni krš u mešavini za proizvodnju standardnog stakla može učestvovati i do 80%, čime se smanjuje količina drugih komponenti. Takođe, to smanjuje cenu po komadu jer je znatno manje energije, struje ili gasa potrebno za topljenje stakla. Manje je i štetnih emisija gasova. U ovom trenutku, kod nas je upotreba reciklata između 37% i 40%, ali reč je o staklenom kršu koji potiče samo iz naših sopstvenih izvora, od proizvodnog škarta ili ranijih zaliha. To se kroz mašine za drobljenje i usitnjavanje vraća u proces kao sirovina“, objašnjava naš sagovornik.

Fabrika nema mogućnost da koristi druge izvore sa tržišta reciklata jer sistem sakupljanja, sortiranja i predaje upotrebljenog stakla, kao i nekih drugih materijala u našoj zemlji još uvek nije uspostavljen.

„Upravo u nedostatku regulacije, i to malo sakupljenog stakla koje nije iz naših magacina, završava kod konkurenata. Oni su tada u prednosti – materijal koji ima status energenta omogućava im uštede, mogu da spuste cene i budu konkurentniji od nas“, komentariše Antić, koji veruje da će se potrebna regulativa ipak usvojiti u narednom periodu.

Naš sagovornik dodaje da postoje postrojenja za reciklažu stakla, ali da se postavlja pitanje koliko je to rešenje isplativo za paraćinsku fabriku u ovoj fazi modernizacije, kada je proizvodnja prvenstveno usmerena na viskokvalitetnu, tanju i lakšu ambalažu, jer je potražnja za njom trenutno stabilnija u odnosu na standardnu ponudu.

Sve oštrija konkurencija

Potresi i nestabilnost na svetskom tržištu uslovili su da potražnja za staklom opada već nekoliko godina unazad. Mnoge fabrike koje su potrošači stakla smanjile su proizvodnju, neke su zatvorene, najviše na severu Evrope i u Nemačkoj. Ali, u tim previranjima dešava se i da neke staklare šire pogone jer za programom koji proizvode raste tražnja.

„Recimo, Grčka je pre godinu dana ugasila poslednju staklaru i sada je potpuno orijentisana na uvoz. Na prvi pogled to jeste prilika za nas, imamo već nekoliko kupaca sa tog područja. Međutim, Grčkoj je bliža Turska koja ima jednog od najvećih proizvođača, pokriva veliki deo Azije a sada ulazi i u Evropu. To će biti naša ozbiljna konkurencija uz fabrike koje već posluju u regionu. U Hrvatskoj, kod našeg konkurenta Vetropaka, otvorena je još jedna peć, u Bugarskoj sada rade dve fabrike iako je jedna u malo težoj situaciji, Mađari otvaraju dve peći, a proizvodnju stakla ima i Rumunija“, nabraja Antić.

Staklari su zato prinuđeni da se okrenu inovacijama i da novim proizvodima ili uštedama pariraju konkurentskim firmama. Najviše su zaokupljeni energentima koji imaju visok udeo u troškovima. U paraćinskoj fabrici, zbog visoke potrošnje struje i gasa, razmišljaju o izgradnji solarnih panela i elektrane, kao i o upotrebi vodonika koji može hibridno da se koristi ugradnjom brenera. U Hrastniku su tu tehnologiju već primenili, ali uz značajnu podršku fondova Evropske unije.

Kalkulator ugljeničnog otiska

Pored nedaća sa energentima, upravu fabrike brinu i nova pravila EU o ugljeničnom otisku, prema kojima će posebno biti oporezovane kompanije koje u proizvodnji emituju gasove sa efektom staklene bašte.

„Mi smo izvoznici i bićemo svrstani u neku od grupa, ne baš kao najveći zagađivači, ali svakako ćemo se naći na tom spisku. Zbog toga i razmišljamo o savremenim uređajima za filtriranje, o pećima na vodonik i procesima koji smanjuju emisije štetnih gasova“, ukazuje Antić.

U naporima da se nađe na dnu liste zagađivača, paraćinskoj fabrici može pomoći domaća nauka. Naime, na Institutu za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina, viša naučna saradnica dr Jelena Nikolić napravila je kalkulator karbonskog otiska, digitalni alat namenjen pre svega umetnicima, zanatlijama i pojedincima ali i industriji stakla.

„Gasovi sa efektom staklene bašte, poput ugljen-dioksida, metana, azot-suboksida, hlorofluoro ugljenika i vodene pare, imaju sposobnost da zadržavaju toplotu. Oni omogućavaju Sunčevoj energiji da dopre do Zemljine površine, ali je kao pokrivač tu i zadržavaju, što uzrokuje porast globalne temperature i dovodi do klimatskih promena“, objašnjava Nikolić za B&F.

Kalkulator koji je osmislila naša naučnica i koji je u komercijalnoj upotrebi od početka ove godine, preračunava efekte emitovanja različitih gasova u količinu ugljen-dioksida koja bi imala isti uticaj na životnu sredinu.

Korišćenjem kalkulatora, kompanija ili pojedinac mogu da prate i planiraju svoje aktivnosti i utvrde kako da upotrebom određenih materijala ili sirovina menjaju svoj karbonski otisak. Firme u Evropskoj uniji, ali i poljoprivredna gazdinstva, pa čak i banke, već uveliko koriste neke od takvih kalkulatora koji su prilagođeni njihovom poslu.

„Transport ima najveći uticaj na životnu sredinu, pa se može razmatrati prelazak sa fosilnih na alternativna goriva. Kod staklarske industrije, recikliranje može značajno da smanji otisak, jer osim što za oko 30% umanjuje potrošnju energenata, koristi i manje svežih sirovina koje takođe imaju svoj otisak“, ukazuje Nikolić.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: aspsvz, Depositphotos

Чланак Industrija stakla u vreme globalne nestabilnosti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pitanje naknade troškova za rad od kuće i dalje se određuje kroz Zakon o radu. Međutim, on je i pored brojnih izmena u ovom delu ostao podjednako nedorečen kao i 2005. kada je usvojen, a rad na daljinu bio statistička greška i egzotika za nekolicinu programera.

Važeći zakon prepoznaje da rad od kuće može da stvara dodatne troškove zaposlenom, ali ne propisuje kako se ta naknada obračunava, kaže za B&F Branka Anđelković, direktorka organizacije Re: People – Centar za društvo i tehnologiju.

Eksplicitno se navodi da ugovor o radu ili aneks mora da sadrži i posebne odredbe koje se odnose na sredstva za rad koje je poslodavac dužan da obezbedi, instalira i održava, zatim na korišćenje sredstava za rad i naknadu troškova za njihovu upotrebu, kao i naknadu drugih troškova rada i način njihovog utvrđivanja.

„Zakon ne daje zatvorenu listu troškova, ali iz njegove formulacije i pravne prakse proizilazi da oni mogu obuhvatiti korišćenje sopstvenog računara ili druge opreme, internet konekciju, električnu energiju, telefon i druge troškove koji nastaju zbog rada od kuće”, objašnjava Anđelković.

Ali, ako ugovor ili aneks uopšte ne uređuju ovo pitanje, u praksi nastaju sporovi jer zakonom nije utvrđena jedinstvena metodologija obračuna.

Srbija ne mora nužno da propiše jedinstveni iznos za sve zaposlene, ali bi mogla da definiše minimalne standarde ili metodologiju obračuna. Takva rešenja postoje u više evropskih zemalja. Belgija, na primer, prepoznaje administrativno utvrđene paušalne naknade za rad od kuće, dok Austrija i Nemačka koriste poreske mehanizme kako bi deo troškova rada od kuće bio priznat zaposlenima ili poslodavcima, navodi naša sagovornica.

Kako se rešava bezbednost podataka?

Kod poslodavaca se najčešće sreću tri modela nadoknade: paušalna mesečna naknada, refundacija stvarnih troškova ili obaveza poslodavca da obezbedi opremu, uz dodatnu mesečnu nadoknadu za troškove.

Međutim, rad od kuće otvorio je novo pitanje koje prevazilazi klasične troškove struje, interneta ili opreme – ko snosi troškove i odgovornost za bezbednost podataka?

Situacija je pravno jasna – odgovornost je primarno na poslodavcu. Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, poslodavac kao rukovalac podataka ima obavezu da obezbedi „odgovarajuće tehničke i organizacione mere“ kako bi zaštitio podatke od neovlašćenog pristupa, gubitka ili zloupotrebe. Ova obaveza važi bez obzira na to da li zaposleni radi u kancelariji ili od kuće.

U praksi to znači da poslodavac mora da obezbedi bezbedno digitalno okruženje i kada se rad obavlja van njegovih prostorija. To podrazumeva čitav niz troškova koji često ostaju nevidljivi u javnoj raspravi: službene uređaje, VPN pristup, enkripciju podataka, antivirus i druge bezbednosne sisteme, kao i stalnu IT podršku.

Istovremeno, rad od kuće povećava rizik od incidenata – od korišćenja privatnih uređaja, do pristupa poslovnim sistemima preko nezaštićenih mreža. Ipak, ni u tim situacijama odgovornost zaposlenog nije automatska. On može snositi posledice samo ako je prekršio jasno definisana pravila, na primer korišćenjem neodobrene opreme ili deljenjem pristupnih podataka.

Zbog toga ključnu ulogu imaju interni akti poslodavca – politike sajber bezbednosti, pravila rada od kuće i procedure za reagovanje u slučaju incidenta. Bez takvih dokumenata, poslodavac teško može da dokaže da je preduzeo sve potrebne mere zaštite. Međutim, u praksi, mnoge kompanije i dalje nemaju jasno definisane politike rada od kuće i sajber bezbednosti, ukazuje Anđelković.

Porez kao na zarade

Problem sa radom od kuće je i u tome što poreski tretman ne ide na ruku nijednoj strani, upozoravaju stručnjaci. Ministarstvo finansija je stava da se na naknadu troškova za korišćenje sopstvenih sredstava rada, koje poslodavac obračuna i isplati zaposlenom koji radi od kuće, plaća porez od 10%. To znači da su ovi troškovi oporezovani istom stopom kao i zarade, dok je jedini ustupak taj što se na njih ne plaća obavezno socijalno osiguranje.

Poreski savetnik Milan Trbojević smatra da ovo nije logično jer već postoje različite naknade koje su neoporezive, na primer naknada za prevoz za dolazak i odlazak sa posla. Zbog toga bi izmene zakona trebalo da idu u pravcu poreskih oslobađanja ovih troškova, što bi verovatno uticalo da ovaj modalitet rada za poslodavce bude stimulativniji.

„Prednosti za sve mogu biti višestruke. U svetlu ove krize sa energentima, rad od kuće bi značio manju potrošnju goriva zbog manjeg kretanja, a poslodavac ne bi bio kažnjen zbog poreza za te troškove. Dokle god ne bude bilo precizne definicije nalaziće se ’kreativni’ načini za rešavanje tih problema. Praksa pokazuje da takvo ponašanje prestaje kada se postavi precizan zakonski okvir”, ističe Trbojević za B&F.

Frilenseri sve sami plaćaju

I dok rad od kuće za zaposlenog u nekoj firmi podrazumeva bar deljenje odgovornosti i troškova sa poslodavcem, kod frilensera je i jedno u drugo na plećima samog radnika.

Mlada preduzetnica Hana Stevović posao obavlja kao paušalni obveznik i radi od kuće. Kaže da je na samom početku morala da nabavi osnovnu opremu u vrednosti od oko 1.500 evra, a najveće stavke su bile laptop i telefon za koje je izdvojila po 600 evra. Mikrofon i stativ su koštali još 100 evra. Mesečno, za pretplate za nekoliko servisa koje koristi u svom digitalnom radu, troškove električne energije i interneta dodatno izdvaja najmanje još 100 evra. Kao paušalac koji svakog meseca za poreze i doprinose daje  oko 27.000 dinara, nema mogućnost za bilo kakve poreske olakšice ili odbitke.

Trbojević napominje da preduzetnici koji su u sistemu vođenja knjiga ili posluju kao društvo sa ograničenom odgovornošću mogu da koriste poreske olakšice za troškove rada od kuće, dok paušalci i frilenseri nemaju mogućnost prikazivanja dodatnih troškova.

I dok je za jedne rad od kuće fleksibilniji oblik rada unutar postojećeg sistema zaštite koji obezbeđuje Zakon o radu, za druge znači preuzimanje uloge sopstvenog „poslodavca“ sa svim troškovima, obavezama i rizicima koje ta uloga nosi.

„Naša istraživanja pokazala su da se javna rasprava u Srbiji uglavnom fokusira na poreski status frilensera, dok su pitanja radnih prava, socijalne zaštite, bezbednosti i zdravlja na radu, kolektivnog predstavljanja i zaštite od ekonomskih rizika ostala u drugom planu. Zato Re:People zagovara uvođenje šireg pojma radnika u domaće radno zakonodavstvo, po uzoru na rešenja koja se razvijaju u evropskoj praksi”, ističe Branka Anđelković.

Samo troškovi, bez ikakvih prava

Takav pristup omogućio bi da određeni osnovni nivo zaštite bude dostupan i osobama koje formalno nisu zaposlene u klasičnom radnom odnosu, ali svoj rad obavljaju pod uslovima koji ih čine ekonomski zavisnim od jednog ili malog broja nalogodavaca. Ovo je posebno važno za radnike na digitalnim platformama i druge prekogranične pružaoce usluga čiji su poslodavci ili klijenti van Srbije.

Danas se veliki broj ovih radnika nalazi gotovo potpuno izvan sistema zaštite koji obezbeđuje Zakon o radu. Oni sami snose troškove rada, opreme, stručnog usavršavanja, socijalnog osiguranja i poslovnih rizika, a istovremeno često nemaju mogućnost da ostvare prava koja su zaposlenima dostupna kroz radni odnos.

Zato se pitanje rada od kuće ne može posmatrati odvojeno od šire transformacije tržišta rada. Ono što je nekada bila retka forma organizacije rada, danas postaje deo mnogo šireg procesa digitalizacije i fragmentacije rada, koji zahteva nova regulatorna rešenja i drugačije razumevanje zaštite radnika u 21. veku, smatra Anđelković.

Izvor: Biznis i finansije 247/248, julski dvobroj, autor Jelena Stjepanović

Foto: Pixabay

Чланак Troškovi rada od kuće: Koliko košta posao „u pidžami“?  се појављује прво на Biznis i Finansije.

Strast jednog čoveka omogućila je stvaranje biblioteke koja je zvanično proglašena za najveći arhiv laži i falsifikata u svetu. Artur Friman, ugledni londonski pisac, vrhunski poznavalac istorije književnosti i strastveni kolekcionar retkih izdanja, proveo je više od pola veka tragajući za tekstovima koji su ispisali lažnu istoriju.

Dok su se drugi svetski kolekcionari takmičili u tome ko će platiti više za originalna prva izdanja Vilijama Šekspira ili autentične povelje srednjovekovnih kraljeva, Friman je tragao za savršeno izrađenim falsifikatima koji su imali toliku težinu i uverljivost da su uspevali da prevare moćne careve, rimske pape, uvažene akademike i celokupnu javnost.

Stručnjaci na američkom Univerzitet Džons Hopkins u Baltimoru prepoznali su vrednost ove kolekcije za naučna istraživanja i uprava ove obrazovne institucije donela je odluku da 2011. godine otkupi celokupnu zbirku. Zahvaljujući tome, Frimanova kolekcija nije rasparčana na aukcijama, a svet je dobio najveću, najznačajniju i najsveobuhvatniju antologiju književnih krivotvorina, lažnih istorijskih rukopisa i velikih intelektualnih obmana na svetu. Ova čitaonica laži koje su se širile pre pojave interneta dobila je ime Biblioteka fiktiva.

Plagijat ponekad lucidniji od originala  

Biblioteka sadrži više od 1.700 jedinstvenih primeraka knjiga, pisama i proglasa koji hronološki pokrivaju ogroman period od antike pa sve do sredine 20. veka. Među ovim prašnjavim obmanama nema banalnih laži. To su vrhunska, filigranski precizna remek dela kaligrafije, hemije, „autentičnog“ papira, mastila, poveza, ilustracija, do stila kojima su ove laži ispisane.  Njihovi autori su fabrikovali sopstvenu verziju stvarnosti sa različitim ciljevima, radi političke sabotaže, verske dominacije, finansijske dobiti ili potrage za akademskom slavom.

Ironično je da su ih napravili pojedinci koji su često bili jednako talentovani, a u nekim slučajevima i mnogo nadareniji, obrazovaniji i lucidniji od stvarnih autora čiji su identitet prisvajali. Istraživači koji proučavaju ovu arhivu navode da su falsifikatori morali dobro da poznaju ne samo istorijski period koji su lažirali, već i aktuelne okolnosti, odnosno šta u tom trenutku može da prođe u javnosti i izmanipuliše čak i neke od priznatih autoriteta u to vreme da potvrde autentičnost poturenih izmišljotina.

Među dokumentima koje sadrži ova istorija obmana duga 2.400 godina, neki su dobro poznati i široj javnosti, poput navodne prepiske između Isusa Hrista i kralja Abgara od Edese. Tekst je prvi put objavljen početkom 4. veka nove ere u knjizi „Istorija crkve“ čuvenog ranohrišćanskog istoričara i episkopa Jevsevija iz Kesarije. Jevsevije je tvrdio da je originalna pisma pronašao u arhivama drevnog mesopotamskog grada Edesa (današnja Turska) i da ih je preveo sa sirijskog na grčki jezik.

Tekst navodno predstavlja pismo koje je ni manje ni više Isus lično napisao kao odgovor kralju Abgaru, koji ga je molio da dođe u Edesu i izleči ga od teške bolesti. Ovaj dokument je kroz vekove prerastao u ono što stručnjaci nazivaju prvim lančanim pismom u istoriji. Kopije tog  teksta masovno su se širile među vernicima pod pretnjom kletve: „Onaj ko umnoži ovo pismo biće blagosloven, a onaj ko to ne učini biće proklet“. Lažno pismo je stolećima služilo kao amajlija koja je obezbeđivala magijsku zaštitu kućama i gradovima širom hrišćanskog sveta.

Homer nije imao pojma

Međutim, dva falsifikata koja su među najstarijima u ovoj biblioteci manje su poznata izvan stručnih krugova, a predstavljaju neverovatno uverljivu preteču onoga što danas nazivamo lažnim novinskim izveštajima. Priča o navodnim svedocima Trojanskog rata „iz prve ruke“, predstavlja jedan od najfascinantnijih primera kada je reč o fabrikovanju istorijskih obmana.

Mnogi u poznom antičkom dobu i kasnije u srednjovekovnoj Evropi bili su ubeđeni da za razliku od Homerovih izmišljotina u Ilijadi i Odiseji, prava, istinita verzija Trojanskog rata krije se u tajnim dnevnicima dvojice vojnih izveštača koji su lično bili pod zidinama Troje. Reporteri sa trojanskog ratišta navodno su bili Diktis sa Krita i Dares Frigijac, od kojih je jedan izveštavao sa grčke, a drugi sa trojanske strane.

Grci su u ovom propagandnom ratu bili mnogo brži. Delo „Dnevnik Trojanskog rata“ („Ephemeris belli Troiani“) koji potpisuje Diktis sa Krita, pušteno je u opticaj početkom 2. veka nove ere u Aleksandriji, odakle se širilo dalje. Diktis je navodno bio pratilac kritskog kralja Idomeneja i borio se na strani Grka. Pojavu ovog falsifikata pratila je dobro osmišljena „promotivna kampanja“. Ona je glasila da je Diktis svoj dnevnik vodio na pločicama od lipe, koristeći feničansko pismo. Navodno, pred kraj njegovog života, dnevnik je sahranjen zajedno sa njim u njegovoj grobnici u Knososu.

Zatim sledi zaplet dostojan Holivuda. U 1. veku nove ere, tokom vladavine cara Nerona, snažan zemljotres je rascepio grobnicu, a čobani su pronašli sanduk sa dnevnikom i odneli ga rimskom imperatoru, koji je odmah naredio da se spis prevede na grčki jezik. Tokom 4. veka nove ere,  tekst je preveo na latinski čovek po imenu Septimije, a ovaj prevod je postao glavni izvor za ono što se smatralo istinitim izveštajem o Trojanskom ratu.

Falsifikat je bio uverljiv upravo zato što je predstavljao suvoparan vojnički izveštaj, u kom nema  bogova ni mitoloških bića, već je krcat „činjenicama“, od preciznih lokacija na kojima su se odigravale bitke do vremenske hronologije. Autor tvrdi da rat nisu započeli Grci nego Trojanci, te da on nije imao nikakve veze sa jeftinim ljubavnim pričama, već sa ambicijama Troje da – što to bi se danas reklo – zadobije političku, ekonomsku i vojnu prevlast u regionu.

Tuk na utuk

Reporter sa trojanske strane Dares Frigijac, pojavio se sa svojim delom „Istorija o propasti Troje“ („De Excidio Troiae Historia“), mnogo kasnije, tek u 5. veku nove ere. Međutim, prateća priča kaže da je reč o starogrčkom spisu koji je navodno pronašao negde u Atini i potom preveo na latinski poznati rimski istoričar Kornelije Nepot, koji je živeo u 1. veku pre nove ere.

Dares, naravno, predstavlja Grke kao agresore i divljake u poređenju sa daleko civilizovanijim Trojancima. Iako je njegov izveštaj nešto kraći od onog koji je napisao grčki „kolega“, još je suvoparniji i prenatrpaniji podacima. Dares tvrdi da je rat protiv Troje trajao tačno 10 godina, 6 meseci i 12 dana. Tokom tog vremena poginulo je 866.000 Grka i 676.000 Trojanaca.

U izveštaju se poimence navode grčke vođe i broj njihovih brodova, a potom trojanske vojskovođe, pa čak i imena njihovih najvažnijih saveznika iz drugih gradova. Tu su i karakteristični opisi najistaknutijih Trojanaca i Grka. Tako saznajemo da je trojanski heroj Hektor blago šuškao dok je govorio, kao i Neoptolem, grčki junak i osvajač Troje, koji je uz to, „bio i lep,  sa kukastim nosom, okruglim očima i čupavim obrvama“. Za razliku od Homera, Dares navodi da Trojancima nije došao glave nikakav drveni konj, već izdaja u sopstvenim redovima. Izveštaj završava opisom kako trojanski princ Eneja napušta Troju u zalazak sunca sa 3.400 pratilaca u 22 broda.

Ova dva nazovi izveštaja o Trojanskom ratu koristili su brojni istoričari u srednjovekovnoj Evropi kao autentične izvore za pisanje sopstvenih dela, a evropske kraljevske kuće da dokažu kako vode poreklo direktno od heroja iz Troje.

Izvor: Biznis i finansije julski broj 247/248, autor Zorica Žarković

Foto: Pixabay

Чланак Jedan od najstarijih falsifikata u Biblioteci fiktiva: Lažni reporteri tokom Trojanskog rata   се појављује прво на Biznis i Finansije.

Predstavljamo neke od najnovijih statističkih podataka o pranju novca u svetu koje redovno objavljuje Radna grupa za finansijske akcije (FATF).

Pranje novca „pojede“ do 5% svetskog bruto domaćeg proizvoda

Svake godine opere se između 800 milijardi i dve hiljade milijardi dolara ilegalnog novca, što predstavlja približno 2-5% svetskog bruto domaćeg proizvoda.

Nadležne institucije otkriju i zaplene samo 1% ilegalnih finansijskih tokova.

Prema najnovijoj evidenciji iz 2026. godine, FATF je identifikovao 23 države kao zemlje visokog rizika zbog pranja novca.

Internet i nekretnine „najprljaviji“

Pranje novca preko interneta čini 80-85% ukupnog obima pranja novca.

74% glavnih šema pranja novca uključuje transakcije sa nekretninama.

46% šema je povezano sa organizovanim kriminalnim grupama poput mafije i kartela.

U ofšor poreskim rajevima širom sveta skriveno je 10.000 milijardi dolara.

Kroz klasičnu trgovinu se opere 1.000 milijardi dolara.

Trgovina drogom čini skoro 30% globalnih slučajeva pranja novca.

Finansijske prevare čine više od petine aktivnosti koje su povezane sa pranjem novca.

Direktno pranje novca čini približno 18% slučajeva pranja novca.

Ostale nespecifikovane aktivnosti čine nešto preko 14% slučajeva pranja novca.

Primeri pranja novca po zemljama

Približno 750 milijardi dolara ilegalno stečenog novca opere se u evropskim državama svake godine.

Švajcarska operiše sa 60 milijardi dolara opranog novca uprkos propisima.

Sjedinjene Američke Države godišnje operu 300 milijardi dolara ilegalnog novca kroz finansijske sisteme.

Rusija godišnje opere 500 milijardi dolara ilegalno stečenih sredstava.

Kina pere 200 milijardi dolara nezakonitog novca godišnje kroz ilegalne kladionice i kockarnice.

Meksički narko-karteli godišnje peru 50 milijardi dolara kroz kupovinu nekretnina.

Kanada svake godine opere 46 milijardi dolara kroz kupovinu nekretnina.

Australija godišnje opere 60 milijardi dolara ilegalnog novca povezanog sa organizovanim kriminalom.

Nigerija godišnje prebacuje preko 15 milijardi dolara sredstava povezanih sa korupcijom.

Ko je prosečni perač novca?

Četiri petine osoba koje su osuđene za pranje novca su muškarci.

Prosečna starost osuđenog perača novca je 43 godine.

Tri četvrtine osuđenih perača novca ranije nije krivično gonjeno.

Ko su „natprosečni“ perači novca

Korupcija državnih zvaničnika uključena je u 40% slučajeva pranja novca.

Advokati, računovođe i agenti za nekretnine čine 65% posrednika u pranju novca.

Bankarski službenici su saučesnici u 10% slučajeva povezanih sa pranjem novca.

Kršenje pravila i lažne prijave

Dve trećine država u svetu ne ispunjava u potpunosti standarde FATF-a.

Nepoštovanje propisa o sprečavanju pranja novca i propusti u izveštavanju o sumnjivim transakcijama odgovorni su za 10% slučajeva pranja novca.

Institucije nadležne za borbu protiv pranja novca dobijaju 3.000-5.000 lažnih prijava dnevno.

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: EdZbarzhyvetsky, Depositphotos

Чланак Statistika o pranju novca u svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Geopolitičke krize poslednjih godina sve snažnije utiču na javne finansije. Rat u Ukrajini, rat na Bliskom istoku, tenzije u Indo-Pacifiku, pritisci na energetsko tržište i sve izraženije rivalstvo velikih sila promenili su način na koji države planiraju budžete. Bezbednost više nije samo pitanje spoljne politike i vojske, već postaje jedno od centralnih fiskalnih pitanja.

U takvim okolnostima javni sektor se suočava sa složenim izazovom: kako obezbediti više sredstava za odbranu, a da se istovremeno ne ugroze ulaganja u zdravstvo, obrazovanje, infrastrukturu, socijalnu zaštitu i druge razvojne funkcije države.

Prema podacima SIPRI-ja, vojni izdaci u svetu dostigli su 2.718 milijardi dolara u 2024. godini, što predstavlja rast od 9,4% u realnom iznosu u odnosu na prethodnu godinu i najbrži godišnji rast još od kraja Hladnog rata. Udeo vojnih izdataka u svetskom BDP-u povećan je na 2,5%, dok su vojni izdaci rasli desetu godinu zaredom. Ovi podaci ukazuju da nije reč o kratkoročnoj reakciji na pojedinačne krize, već o strukturnoj promeni u javnoj potrošnji.

Odbrana kao novi fiskalni prioritet

U Evropi je promena posebno vidljiva. Posle više decenija u kojima su mnoge države relativno sporo povećavale vojne budžete, rat u Ukrajini je otvorio pitanje sposobnosti evropskih zemalja da samostalno finansiraju sopstvenu bezbednost. NATO je godinama insistirao na cilju da članice izdvajaju najmanje 2% BDP-a za odbranu, ali je taj cilj u novim okolnostima postao donji prag, a ne ambicija. NATO u svojim dokumentima ističe da je izdvajanje od 2% BDP-a važan indikator političke spremnosti saveznika da doprinesu zajedničkoj odbrani.

Rast vojnih izdvajanja, međutim, ne dešava se u fiskalnom vakuumu. Države već imaju visoke obaveze po osnovu javnog duga, penzija, zdravstvene zaštite, energetske tranzicije i ulaganja u infrastrukturu. Kada se odbrana pomeri naviše na listi prioriteta, budžeti moraju da apsorbuju novi pritisak. To najčešće znači jedno od tri rešenja: povećanje prihoda, rast zaduživanja ili preraspodelu rashoda. Svaka od ovih opcija ima cenu.

Povećanje poreza može da obezbedi stabilniji izvor finansiranja, ali može uticati na investicije, potrošnju i konkurentnost privrede. Novo zaduživanje može kratkoročno da ublaži pritisak, ali dugoročno povećava troškove kamata i ograničava fiskalni prostor. Preraspodela rashoda može izgledati kao tehničko pitanje, ali u praksi znači politički osetljive odluke: manje prostora za neke programe, sporije investicije ili odlaganje reformi.

Javni sektor između bezbednosti i razvoja

Za javni sektor, rast vojnih izdvajanja otvara pitanje kvaliteta javne potrošnje. Nije dovoljno samo povećati budžet za odbranu. Ključno pitanje je da li se ta sredstva koriste efikasno, transparentno i u skladu sa strateškim prioritetima. U okolnostima krize, države su često sklone ubrzanim nabavkama, izuzecima od redovnih procedura i većem stepenu poverljivosti. Takav pristup može biti opravdan kada postoji stvarna hitnost, ali istovremeno povećava rizik od neefikasne potrošnje, slabije konkurencije, precenjenih nabavki i nedovoljne kontrole.

Tu se otvara prostor za važniju ulogu revizije. Revizija u javnom sektoru ne sme da bude shvaćena samo kao naknadna provera formalne ispravnosti dokumentacije. U uslovima velikih fiskalnih promena, ona mora da pomogne prilikom utvrđivanja da li javni novac ostvaruje merljive rezultate. To posebno važi za rashode koji brzo rastu i koji se često opravdavaju nacionalnom bezbednošću. Revizorsko pitanje više nije samo: „Da li je rashod zakonito izvršen?“, već i: „Da li je država za taj novac dobila odgovarajući kapacitet, kvalitet, rok i efekat?“

Upravo zato revizija svrsishodnosti dobija na značaju. Kod vojnih i bezbednosnih izdataka, revizija svrsishodnosti može da analizira planiranje nabavki, održivost višegodišnjih obaveza, odnos između ulaganja u opremu i ulaganja u ljudske resurse, kao i sposobnost institucija da prate realizaciju ugovora. Poseban izazov predstavlja ravnoteža između poverljivosti i javne odgovornosti. Određeni podaci moraju ostati zaštićeni, ali poverljivost ne sme postati izgovor za odsustvo kontrole.

Fiskalni pritisci i rizik istiskivanja drugih rashoda

Najveći rizik rasta vojnih izdvajanja jeste istiskivanje razvojnih rashoda. Ako se novi izdaci za odbranu finansiraju smanjenjem ulaganja u obrazovanje, nauku, zdravstvo ili infrastrukturu, država može dugoročno oslabiti sopstvenu ekonomsku osnovu. Bezbednost je nužan preduslov stabilnosti, ali održiva bezbednost zavisi i od snažne privrede, funkcionalnih institucija i kvalitetnog ljudskog kapitala.

Međunarodni monetarni fond (MMF) upozorava da povećanje rashoda za odbranu zahteva teške fiskalne izbore, posebno u zemljama koje se već suočavaju sa visokim dugom i rastućim troškovima kamata. U analizama dugoročnih fiskalnih pritisaka u Evropi, MMF ukazuje da odbrana, energija, demografija i penzije istovremeno povećavaju potrebe za javnim finansiranjem. To znači da će kvalitet budžetskog planiranja postati jednako važan kao i sam nivo izdvajanja.

U praksi, to zahteva srednjoročni pristup. Rashodi za odbranu ne mogu se posmatrati samo kroz godišnji budžet, jer veliki sistemi nabavki, infrastrukture i opremanja traju više godina. Ako se takvi rashodi planiraju ad hoc, bez realne procene ukupnih troškova vlasništva, država može ući u obaveze koje će opterećivati buduće budžete. Nabavka opreme je samo početni trošak; održavanje, obuka, rezervni delovi, logistika i modernizacija često predstavljaju značajan deo ukupnog fiskalnog tereta.

Šta revizija treba da prati

U novom okruženju, revizija javnog sektora treba da se fokusira na nekoliko ključnih oblasti. Prva je usklađenost budžetskih izdvajanja sa strateškim dokumentima. Ako strategije predviđaju određene kapacitete, budžet mora pokazati kako se ti kapaciteti finansiraju. Druga oblast je opravdanost prioriteta. Nije svako povećanje rashoda jednako važno, niti svaki projekat ima isti efekat na bezbednost. Treća oblast je upravljanje nabavkama, posebno kod velikih ugovora, direktnih pogodbi i hitnih procedura.

Četvrta oblast je praćenje rezultata. Javnost ne mora da zna sve tehničke detalje vojnih sistema, ali ima pravo da zna da li su ciljevi ostvareni, da li su rokovi poštovani i da li su institucije odgovorno upravljale novcem. Peta oblast je fiskalna održivost. Revizija treba da ukaže kada se stvaraju obaveze koje nisu dovoljno jasno prikazane u budžetu ili kada se budući troškovi potcenjuju.

Ovo je naročito važno za zemlje sa ograničenim fiskalnim prostorom. Kod njih svako povećanje jednog rashoda ima izraženiju oportunitetnu cenu. Drugim rečima, svaki dinar više za jednu namenu znači manje prostora za neku drugu, osim ako se ne obezbede novi prihodi ili veći privredni rast.

Nova faza javnih finansija

Rast vojnih izdvajanja nije prolazna epizoda, već deo nove realnosti javnih finansija. Geopolitičke krize vraćaju državu u centar ekonomskog odlučivanja, ali istovremeno povećavaju odgovornost za kvalitet upravljanja javnim novcem. Bezbednost postaje skuplja, ali upravo zato mora biti bolje planirana, preciznije merena i strože kontrolisana.

Za javni sektor to znači da će budžetske odluke postajati sve složenije. Za reviziju to znači širenje fokusa sa formalne pravilnosti na ocenu svrsishodnosti, održivosti i strateške opravdanosti rashoda. U vremenu kada se fiskalni prioriteti brzo menjaju, revizija može biti jedan od ključnih mehanizama koji obezbeđuje da povećana potrošnja ne postane samo veći trošak, već stvarna javna vrednost.

⃰Nemanja Jakovljević, ekonomista i doktorant Ekonomskog fakulteta u Beogradu, sa profesionalnim iskustvom u oblasti javnih finansija, računovodstva i revizije

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: Filip Andrejevic, Unsplash

Чланак Revizija javnih izdvajanja za odbranu u vreme geopolitičkih kriza: Poverljivost ne sme postati izgovor za odsustvo kontrole се појављује прво на Biznis i Finansije.

Miloš Pešić kaže da se nesvesno ceo život pripremao upravo za ono što mu je danas glavna preokupacija – podrška mladim talentima. Još kao srednjoškolac bio je angažovan na društveno korisnim projektima, a dok je studirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu osnovao je i vodio udruženje koje je organizovalo besplatna edukativna predavanja za studente. Upravo tada se zainteresovao za oblast profesionalnog razvoja. Neko vreme je radio u Školi intelektualnih veština i IQ Centru, a 2018. osnovao je Centar za razvoj potencijala i Fondaciju 1%.

B&F: Zašto ste odlučili da osnujete fondaciju i da je nazovete ovakvim imenom?

Miloš Pešić: Ideju za fondaciju dobio sam nakon čitanja teksta jednog italijanskog novinara u kom je pisalo da uspešni ljudi izdvajaju do 10% svojih prihoda za filantropiju. Poželeo sam da i ja doniram toliko, ali ubrzo sam shvatio da je to preveliki zalogaj. Razmišljajući koji bi procenat bio realan za većinu ljudi, došao sam do zaključka da bi svako mogao da izdvoji 1% zarade a da to ne ugrozi njegov budžet. Uveren sam da najveći broj ljudi želi da doprinese zajednici, ali često misle da kao pojedinci ne mogu mnogo da učine i zato taj posao prepuštaju državi ili velikim kompanijama.

B&F: Kako su na Vašu odluku reagovali ljudi koji su Vam bliski?

Miloš Pešić: Kada sam ideju predstavio prijateljima, reakcije su bile podeljene. Neki su bili skeptični, a drugi su mi odmah pružili podršku. Dvoje mojih prijatelja, Milica Zarić i Bogdan Drešević, postali su i suosnivači fondacije. Moja porodica je takođe imala zebnje zbog moje odluke. Razumeo sam tu bojazan, jer smo se svi nagledali kako ovde mogu da se zloupotrebe i izmanipulišu i najbolje namere. Neki su me upozoravali i na administrativne prepreke, što sam kasnije i sam iskusio u praksi.

B&F: Zašto ste se opredelili upravo za podršku mladim talentima?

Miloš Pešić: Slušao sam intervju profesora Miodraga Zeca koji je rekao: „Ova zemlja neće stići nigde sve dok nastavnička veća raspravljaju šta da rade sa tri najgora učenika, a ne sa tri najbolja.“ To me je podstaklo da se dublje pozabavim ovom temom.

Shvatio sam da imamo mnoštvo talentovane dece koja postižu izuzetne rezultate, a da bi uz odgovarajuću podršku mogla biti još bolja. Problem je, međutim, što naš obrazovni sistem često ne prepoznaje njihove potrebe i, bez dodatne podrške, ona završavaju „uprosečena“.

Ja duboko verujem da svako dete ima potencijal, ali da su za njegov razvoj neophodni samopouzdanje i podrška. Za mlade talente potrebno je još više – roditelji koji ih ohrabruju, nastavnici koji ih usmeravaju i društvo koje će im omogućiti da učestvuju na takmičenjima i upišu prestižne fakultete.

B&F: Kako Fondacija 1% konkretno pomaže mladim talentima?

Miloš Pešić: Kada su u pitanju mladi naučnici, najčešće finansiramo njihov odlazak na međunarodna takmičenja i i dodeljujemo im nagrade za postignute rezultate na tim takmičenjima. Umetnicima pružamo podršku za učešće na međunarodnim takmičenjima i masterklasovima.

Zašto je to bitno biće vam jasno ako vam kažem da je jednom talentovanom detetu koje se bavi naukom potrebno između 2.000 i 10.000 evra godišnje samo za učešće na najvećim međunarodnim takmičenjima. To je ogroman teret za roditelje, ali ne i za zajednicu ako svako izdvoji po malo. Kada bi stotinak ljudi odvajalo 1% prosečne plate, to bi bilo dovoljno da se jednom detetu finansiraju sva takmičenja tokom godine.

Znam da bi ovakvu podršku deca trebalo da dobiju kroz sistem, ali dok to nije slučaj želim da se zapitamo šta svako od nas može da uradi. Jer mnogo malih doprinosa zajedno može da napravi veliku promenu.

B&F: Koje starosne grupe podržavate?

Miloš Pešić: Do sada smo podržali više od 600 osnovaca, srednjoškolaca i studenata, koji su na međunarodnim takmičenjima osvojili preko 700 medalja. Usmereni smo na takmičenja, jer su ona prvi korak u razvoju njihovih talenata.

Osnovcima najčešće finansiramo kotizacije i put na takmičenja, srednjoškolcima pored toga i razvoj istraživačkih projekata, dok studenti uglavnom žele da razvijaju inovacije. Najviše ulažemo u srednjoškolce, jer u tim godinama njihovi talenti dolaze najviše do izražaja, pa je oko 80% prikupljenih sredstava namenjeno upravo njima.

Sarađujemo sa školama kao što su Matematička gimnazija, Prva kragujevačka gimnazija, Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj i Gimnazija Svetozar Marković, kao i sa Regionalnim centrom za mlade talente Nikola Tesla i Regionalnim centrom za talente Mihajlo Pupin, ali odgovaramo i na pojedinačne zahteve za podršku.

B&F: Sa kakvim idejama ti mladi ljudi izlaze na takmičenja?

Miloš Pešić: Meni su najzanimljivije ideje koje se predstavljaju na takmičenjima istraživačkih radova. Na primer, srednjoškolka Dunja Arsenijević je 2019. na Međunarodnom hemijskom turniru u Moskvi predstavila foliju za pakovanje hrane koja menja boju kada se hrana pokvari i osvojila je bronzanu medalju. Nažalost, u Srbiji nije dobila odgovarajuću podršku za razvoj ovog izuma, pa danas studira u Španiji.

Prošle godine je Tara Koldžić, učenica Pete beogradske gimnazije, osvojila zlato na Konferenciji mladih naučnika na Tajlandu zato što je razvila metodu za bolju apsorpciju vitamina B12. Za taj rad dobila je i nagradu svetske organizacije za intelektualnu svojinu.

Takvih primera nije malo. Već šest godina nagrađujemo đake iz cele Srbije za uspehe na međunarodnim takmičenjima. Samo tokom 2025. priznanja su dobila 162 učenika koja su osvojila ukupno 330 medalja. Iako mediji retko prate ovakve događaje, nama je važno da mladi znaju da njihov trud i uspesi nisu prošli nezapaženo.

B&F: Pomenuli ste odlazak perspektivne učenice u Španiju. Da li je to čest slučaj?

Miloš Pešić: Povremeno nas pitaju zašto podržavamo mlade koji će otići iz zemlje. Mi to radimo zato što oni u Srbiji mogu da steknu dobro ali ne i vrhunsko obrazovanje, pa je prirodno da žele da studiraju na najboljim univerzitetima u svetu. Ali, važno je sa kakvim će osećajem otići iz zemlje. Ako odu razočarani jer njihov talenat niko nije prepoznao, teško da će poželeti da se vrate ili doprinesu Srbiji. Ako osete da je zajednica verovala u njih, veća je verovatnoća da će joj jednog dana tu podršku uzvratiti.

To nije samo ideja, već nešto što se uveliko dešava. Navešću primer Milana Mirčića, čije smo odlaske na međunarodna takmičenja godinama finansirali. Kada je osvojio novčanu nagradu donirao je celokupan iznos Fondaciji 1%, kako bismo podržali novu generaciju mladih talenata.

B&F: Vi u fondaciji radite bez ikakve naknade. Zašto?

Miloš Pešić: Zato što verujem u mlade. Ja živim od rada u Centru za razvoj potencijala, koji sam osnovao kako bih imao dovoljno vremena da se bavim fondacijom. Kroz Centar realizujem edukativne i konsultantske programe za razvoj ljudi i timova. Radimo na unapređenju komunikacije i timskih odnosa u kompanijama, ali i sa mladima na savladavanju tehnika učenja i životnih veština, poput razvoja samopouzdanja, emocionalne inteligencije, komunikacije, postavljanja ciljeva i javnog nastupa.

Ove poslovne obaveze usklađujem sa radom u Fondaciji 1%, kojoj sam posvećen tokom cele godine. Najintenzivniji period je od decembra do februara, kada smo najangažovaniji oko prikupljanja donacija i kada fondaciji posvećujem najveći deo radnog dana. U ostatku godine moj angažman je nešto manji, što mi omogućava da ga uskladim sa ostalim poslovnim obavezama.

B&F: Da li i drugi toliko veruju u talentovane mlade ljude ili je teško obezbediti donacije?

Miloš Pešić: Jedan od najvećih izazova je to što iza nas ne stoji poznato lice ili neka velika kompanija. Za razliku od fondacija koje pokreću javne ličnosti, mi smo ulagali ogromne napore da bismo izgradili poverenje u javnosti i privukli donatore.

Mislim da smo u tome uspeli zato što se razlikujemo od drugih fondacija –nemamo zaposlene već volontere, pa skoro sav prikupljeni novac usmeravamo mladim talentima. Međutim, takav model ima i slabosti, zbog čega sada razmišljamo o profesionalizaciji. Verujem da bismo prikupili više sredstava kada bismo imali zaposlene koji mogu u potpunosti da se posvete radu u fondaciji.

B&F: Koliko donatora podržava fondaciju?

Miloš Pešić: I dalje smo daleko od moje vizije da svaki stoti građanin, odnosno 1% stanovništva, donira 1% svojih prihoda. Svakog meseca nam fizička lica uplaćuju donacije koje se po osobi uglavnom kreću od 500 do 2.000 dinara, a najveći deo sredstava dobijamo od desetak do dvadesetak kompanija.

Do vlasnika firmi je teško doći, a kada uspete, često smatraju da nemaju vremena ili dovoljno novca za filantropiju, iako je nama ponekad potrebno od nekoliko stotina do 1.000 evra da pošaljemo talentovano dete na međunarodno takmičenje. Na primer, kotizacija za Evropsku olimpijadu iz geografije ove godine iznosi 350 evra po učeniku, što je iznos koji za jednu kompaniju nije veliki.

Naravno, svestan sam da fondacije poput naše teško mogu imati više donatora od onih koje pomažu u lečenju ili ljudima u teškoj materijalnoj situaciji. Ipak, mislim da je važno da postoje organizacije koje ulažu u talentovane mlade ljude, jer oni mogu da stvore novu vrednost u društvu.

Srećom, takvih organizacija danas ima sve više. Kada smo osnivali Fondaciju 1%, bili smo tek druga fondacija u Srbiji koja podržava mlade talente, a danas ih ima više od deset. Verujem da je to dobra vest, jer što je više onih koji ulažu u mlade ljude, veće su šanse da njihov rad i uspesi dobiju pažnju i podršku koju zaslužuju.

Marija Dukić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: Matija Jevtić

Чланак Miloš Pešić, osnivač Fondacije 1% koja podržava mlade talente: Ako svako izdvoji po malo, to može napraviti veliku promenu се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Evropskoj uniji godišnje se proizvode 37,5 miliona tona različitih vrsta stakla, najviše ravnog i ambalažnog, u vrednosti od 75 milijardi evra. Svoj asortiman EU dopunjuje uvozom još 18 miliona tona staklenog materijala i šupljeg stakla za koje izdvaja oko 30 milijardi evra, a 40% tog kontingenta preuzimaju Nemačka, Francuska i Italija.

Od te količine, 37 kilograma po osobi ili oko 16 miliona tona godišnje pretežno ambalažnog stakla, tegli, boca, posuda – završi kao otpad. Veći deo te količine se reciklira, ali u kom procentu zavisi od zemlje: u Portugalu je to čak 112%, u Grčkoj svega 23%.

U našoj zemlji nema preciznih podataka o tržištu stakla. Procenjuje sa da je uz proizvodnju šupljeg stakla u Paraćinu, u tu granu uključeno još tridesetak firmi koje izrađuju fasadno i građevinsko staklo, staklenu vunu i slično. Tome treba dodati još 140.000 tona uvezenih najviše iz Hrvatske, Kine, Austrije i Bugarske, a trećinu te količine vredne preko 300 miliona evra, čini ambalažno staklo.

Procena je i da se kod nas godišnje proizvede oko 51 kilogram staklenog otpada po glavi stanovnika ili ukupno preko 280 miliona tona, dok se reciklira oko 40%.

„U Srbiji se značajan deo otpadnog stakla, ambalažnog i ravnog, ne sortira niti reciklira, već završava na deponijama. Ukoliko se i prikuplja, u gradovima koji imaju uspostavljen sekundarni sistem, iz namenskih kontejnera pretvara se u krš i transportuje za Bugarsku, gde se dalje separatiše u različite granulacije i prodaje industrijama stakla”, kaže za B&F Hristina Mikić, direktorka inicijative Kreativno staklo Srbije i osnivačica Instituta za kreativno preduzetništvo.

Alternativni sistemi prerade

Mikić objašnjava da se reciklažna industrija stakla zasniva na ekonomiji obima, pa sistem prikupljanja zavisi od vrste i količine dostupnog otpadnog stakla. Kod običnog stakla to ima smisla, ali se komercijalni interes za otvaranje posebnih linija prerade smanjuje ako je reč o borosilikatnom, optičkom ili drugim specijalnim vrstama stakla.

„Nekoliko je faktora koji se uzimaju u obzir prilikom reciklaže stakla. Osim ekonomske isplativosti koja je zasnovana na količini otpada, važna je procena životnog ciklusa reciklaže, potrošnja energije i kvalitet izlaznog materijala. Da li će sistem biti uspostavljen ili ne, zavisi od toga kako se mogu rešiti i tehnički problemi poput sortiranja ili kvaliteta dobijenog reciklata, a uzimaju se u obzir i logističke prepreke kod prikupljanja, transporta, sertifikacije porekla i slično“, objašnjava naša sagovornica.

Ali, ono što ne može industrija usled slabosti tradicionalnih poslovnih modela reciklaže, sve više preuzimaju kreativna ekonomija i umetnost. Oni postaju alternativni sistemi prerade, ukazuje Mikić i navodi primer: „Kroz program inicijative Kreativno staklo Srbije organizujemo radionice na kojima odbačeni predmeti dobijaju novi život i funkciju, pa se staklene tegle mogu koristiti kao skladišta za namirnice, dekorativne kutije, vaze ili uz određenu tehniku kao saksije”.

Kreativna ekonomija po pravilu prerađuje male serije. Pritom, može da modifikuje poznate tehnike i testira različite tradicionalne metode obrade. Ogledi sa staklenim otpadom, posebno specijalnih vrsta poput borosilikatnog, optičkog i kaljenog, često dovode do rešenja koja mogu biti komercijalna. Onda se za njih zainteresuju i multinacionalne kompanije.

Lampe od epruveta

Mikić ukazuje da je Pernila Bulov, stakloduvačica i dizajnerka iz Danske, postala zvezda reciklaže upravo zahvaljujući takvim rešenjima. Ona u svoja dva studija na ostrvu Bornholm reciklira celokupan stakleni otpad kompanije Novo Nordisk, oko 200 tona godišnje, uglavnom borosilikatnih epruveta koje ostaju neiskorišćene u proizvodnji insulinskih injekcija.

Saradnja je započela 2018. godine, kada se Danska pripremala za primenu EU Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu, pa su kompanije preispitivale svoje obaveze po tom dokumentu.

„Novo Nordisk je kontaktirao Pernilu i predložio joj da pokuša da napravi nešto od epruveta koje postojeći sistemi reciklaže ne mogu da obrade. Ona je otkrila da granulacija materijala mora da ima određeni prečnik, kao i da se mnoštvo mehurića vazduha unutar materijala ne mogu ukloniti ali da ne moraju da budu problem već i prirodno svojstvo materijala. Iz toga je crpela inspiraciju za proizvod koji je kreirala – visilicu u obliku mehura”, priča Mikić.

Novo Nordisk je danskoj dizajnerki isporučio tone epruveta, a ona je proizvela 16.500 lampi kao korporativne poklone za zaposlene u kompaniji. Nakon ovako velikog uspeha za obe strane, posebno za Pernilu i njen tim koji je deset meseci radio sa tri peći, saradnja je nastavljena i ona je pristala da reciklira sav stakleni otpad Novo Nordiska.

Kroz svoje eksperimente sa borosilikatnim staklom, pokazala je da farmaceutski otpad može postati nova sirovina za proizvodnju.

Ugostitelji pokreću svoje staklarske radionice

Obrada tako velike količine stakla zahtevala je od danske umetnice i njenog tima drugačiju organizaciju posla i odgovarajuću tehnologiju, koja bi obezbedila i smanjenje emisije ugljen-dioksida za 65%. Ali, ulaganja su se isplatila jer su omogućila proizvodnju ekološki prihvatljivih proizvoda, što se proširilo i na građevinsku industriju.

„Danas Pernila proizvodi ReUse kolekciju od recikliranog borosilikatnog stakla – ručno duvane čaše, bokale, vaze, svećnjake, tanjire kao i zidne pločice i radne površine. Ravni proizvodi mogu da apsorbuju veće količine otpada uz manju potrošnju energije, a potražnja za celom ReUse linijom raste”, navodi Mikić i dodaje da upravljanje industrijskim otpadom kroz ovakvu saradnju sa umetnicima poboljšava i reputaciju preduzeća.

Umetnici staklo za svoja dela sakupljaju na različite načine. Najčešće upotrebljavaju iskorišćene vinske boce, stare prozore, odbačene predmete, ali i vintidž staklo koje pronalaze na buvljacima, u antikvarnicama ili među predmetima koji su se ranije upotrebljavali u domaćinstvima i industriji. U toj oblasti izgradila su se i poznata imena, napominje Mikić.

Neki od primera su danska umetnica Betina Šor, koja od starih boca izrađuje skulpturalne vaze i lampe, studio Kalff pretvara vintidž čaše, tanjire i vaze u lampe, svećnjake i dekorativne objekte, a atelje Lucirmás od vinskih boca pravi čaše, vaze, poslužavnike i rasvetu. Slovenačka umetnica Nika Šantej od recikliranog prozorskog stakla izrađuje umetničke tanjire, a sve su prisutniji trendovi u ugostiteljstvu da poznati restorani ili proizvođači pića pokreću sopstvene staklarske radionice za prenamenu staklenog otpada.

Mikić navodi da se primeri umetnika koji recikliraju staklo na različite načine mogu naći na platformi Kreativno staklo Srbije, u ediciji Cirkularno staklo, čiju izradu je finansirala Evropska unija.

Cirkularnost nije samo pitanje reciklaže

Ali, novi život stakla ima i svoja ograničenja, o čemu je na ovogodišnjem forumu Kreativno staklo govorila Meta Mramor, slovenačka umetnica i doktorantkinja na Akademiji umetnosti i dizajna Eugenijuš Gepert u Vroclavu. Mramor ukazuje da upotrebu već iskorišćenog stakla ne možemo vezivati samo za proces izrade umetničkog dela, a zanemariti druge faze tog ciklusa, poput pakovanja, transporta i skladištenja, koje mogu imati značajne ekološke i logističke posledice.

„Recimo, kada je potrebno da se umetničko delo nastalo reciklažom transportuje, to pored složenije logistike zahteva i upotrebu novih materijala, na primer drvenih sanduka po meri. Iz cirkularne perspektive, nekada je efikasnije reprodukovati delo na zadatoj lokaciji nego ga transportovati. Iako se cirkularnost često svodi na pitanja reciklaže, neophodno je da se obuhvati čitav životni ciklus umetničkog dela“, poručuje Mramor.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: The Michael Ruh Studio

Чланак Kreativna reciklaža stakla се појављује прво на Biznis i Finansije.