Pitanje ko je koga pripitomio i ko je zaista inteligentniji, ljudi ili životinje, trebalo bi ozbiljno pretresti u svetlu statistike o eksploziji ugađanja kućnim ljubimcima i gomilanja novca koji se troši za te namene. Pre tridesetak godina, industrija kućnih ljubimaca u svetu vredela je 26,9 milijardi dolara, a danas je dostigla 104 milijarde dolara.

Specifična niša unutar ove industrije, seljakanje kućnih ljubimaca tamo-amo po planeti, u poređenju sa celom granom trenutno vredi skromnih 2,4 milijardi dolara, ali se procenjuje da će već do 2030. premašiti 5,4 milijarde dolara.

Nije isključeno da ta vrednost poraste znatno više, jer ljudska nepredvidljivost može da osramoti i najprecizniju statističku metodu. Matematika teško može da se nosi sa slučajevima poput onog, kada je jedna putnica američke avio kompanije United Airlines napravila haos na aerodromu, rešena da pošto-poto ukrca u avion i svog pauna, zato što joj on „pruža emocionalnu podršku“.

Kada se, dodatno, pogledaju iznosi koje su imućni vlasnici kućnih ljubimaca spremni da plate da im neko takve probleme reši, onda je gotovo sasvim izvesno da ova industrija korača ka svetloj budućnosti u čizmama od sedam milja.

Ruski kućni ljubimci isključeni iz elitnog kluba

Firme koje se bave ovim poslom obezbeđuju sve vrste prevoza za kućne ljubimce, carinjenje za međunarodne selidbe i odgovorne su za bezbednost i udobnost životinja tokom putovanja. Analitičari predviđaju najsvetliju budućnost onima koji se najbolje pozicioniraju u pružanju premijum usluga. To u ovoj industriji uključuje transport sa kontrolisanom klimom, posebnim prostorima za vežbe i odmor kućnih ljubimaca, kao i stručno osoblje koje će brinuti o njihovom zdravlju i potrebama dok ne stignu sa jedne lokacije na drugu.

Da je ova industrija trenutno rezervisana za mušterije koje i same imaju taj luksuz da razmišljaju o tome kako će granicu preći njihovi kućni ljubimci a ne oni, pokušavajući da spasu glavu pred ratnim razaranjima, dokazuju podaci o aktuelnoj preraspodeli tržišnog kolača. Selidba kućnih ljubimaca najisplativija je u zapadnim zemljama, među kojima predvode SAD i Kanada.

Kada je reč o Evropi, prednjače Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija. Donedavno, u tom klubu je bila i Rusija, ali je iz njega isključena otkada su se ruski oligarsi suočili sa zabranom putovanja i zaplenom njihove imovine u zapadnim državama, zbog napada Rusije na Ukrajinu. Nakon onolikih zaplenjenih kuća, jahti i deviza, teško je zamisliti da bi neko plenio i ruske kućne ljubimce, ali sve je moguće, imajući u vidu da aktuelni lideri EU neće ostati zapamćeni po obilju zdravog razuma.

Što se tiče Srbije, postoje firme koje nude drumski i avionski kargo prevoz kućnih ljubimaca preko granice, ali samo kao jednu od stavki u okviru mnogo šireg posla selidbi u inostranstvo i međunarodnog transporta robe.

Tržišta ljubimaca „u razvoju“

Situacija sa selidbom kućnih ljubimaca u Azijsko-pacifičkom regionu je šarenolika. Ovi poslovi su relativno razrađeni u Australiji, Japanu i Južnoj Koreji, dok je u Kini to tržište prilično mlako u poređenju sa prodajom različitih životinjskih delova, od kojih se spravljaju preparati u tradicionalnoj kineskoj medicini.

Podaci za zemlje Južne Amerike pokazuju da se tamo još uvek mnogo više razmišlja o tome kako preko granice prebaciti kokain, a ne kućne ljubimce. Ukoliko se traže usluge za transport životinja van zemlje, onda je prvenstveno reč o onim egzotičnim, koje putuju inkognito.

Bliskom istoku ne fali naftnih bogataša koji bi sebi mogli da priušte da sa sobom vode i kućne ljubimce dok sklapaju zakulisne poslove po svetu, uključujući i Srbiju. Međutim, bliskoistočni region još više obiluje ratnim sukobima i tenzijama, što znači da kada su u pitanju usluge selidbe kućnih ljubimaca, na tom tržištu – kako to podjednako zakulisno formulišu kompanije koje prodaju tržišne podatke – „još uvek ima puno prostora za napredak“.

Ista formulacija važi i za Afriku, gde stanovništvo očigledno ima prečih problema za rešavanje, naročito u onim delovima kontinenta gde hrane nema dovoljno ni za ljude, a kamoli za kućne ljubimce.

Mala maca od sto kila

Širom sveta, preseli se približno pola miliona kućnih ljubimaca godišnje, a jedna od najuspešnijih u ovom poslu je britanska kompanija „Global Pet Relocation“, čije usluge najviše koriste klijenti sa liste Fortune 500. Pa, kakva su iskustva iz prve ruke?

Majk Gejs, generalni direktor ove korporacije kaže da svake godine presele i do nekoliko desetina hiljada životinja, pri čemu avionom putuje 800 do 1.000 njih svake godine. Najviše sele pse i mačke, ali u putujućem životinjskom carstvu bilo je i ježeva, zamorčića, zečeva, kornjača, koza, ovaca… Nije falilo ni lavova, tigrova, aligatora, tropskih riba, papagaja, golubova, pataka, pa i čitavih jata ptica.

Gejs ističe da nijedan posao nije premali da ga ne bi prihvatili, ali pokaže se da su neki od njih preveliki. „Imali smo klijenta koji je živeo u Njujorku, na Menhetnu i selio se u Pariz. Rekao nam je da sa sobom želi da povede i svoju malu macu, ali da za nju rezerviše sedište u avionu pored sebe. Objasnili smo mu da u avion mogu da se unesu samo psi i mačke koji su teški do osam kilograma i da moraju da ostanu unutar putne torbe ispod sedišta ispred. Naglasili smo i da se ta usluga dodatno plaća, od 300 do 1.000 dolara, zavisno od težine životinje i avio kompanije. Klijent je rekao da to nije problem i da će platiti koliko god da treba. Ali, kad su naši radnici otišli oko tri ujutru da povezu njega i njegovu macu na aerodrom, ispostavilo se da je to bio – bengalski tigar!“, priča Gejs.

Dve patke u luksuznom karantinu

Probleme mogu izazvati i male životinje, kada njihovi vlasnici ne žele da se razdvajaju od njih tokom leta avionom, a ljubimac je pauk, zmija, glodar… Zbog strogih pravila avio kompanija, najveći broj kućnih ljubimaca mora da leti kao prijavljeni teret u kabini sa kontrolisanom temperaturom na dnu aviona.

Nesreće koje životinje dožive tokom tih putovanja su prilično retke, ali oni kojima je stalo da izbegnu svaki rizik a mogu to sebi da priušte imaju, na primer, opciju da zajedno sa svojim kućnim ljubimcem lete posebnim avionima. Cena u ovim letelicama je, naravno, prava sitnica – let u jednom pravcu od Njujorka do Londona može premašiti 60.000 dolara, i to samo za ljubimca! Verovali ili ne, za ove letove mušterije čekaju u redu.

Velika glavolomka u ovom poslu su i nacionalni zakoni koji se odnose na unos životinja u određenu zemlju. Gejs objašnjava da, recimo, ježa sa Novog Zelanda nije moguće preseliti u mnoge zemlje, zato što je to veoma rizična životinja kada je reč o prenošenju zaraznih bolesti, poput slinavke i šapa. Ljudi koji žele da dovedu i svog psa u Australiju, moraju da čekaju na dozvolu i do četiri meseca.

Najkomplikovanija je situacija kada između nekih država nema sporazuma o iseljavanju i useljavanju životinja. Gejs navodi primer da su zbog klijenata koji su sa sobom hteli da povedu svoje dve mačke iz Maroka na Mauricijus, morali da angažuju specijalni pravni tim za sklapanje odgovarajućeg sporazuma između ove dve zemlje.

U najvećem broju država, životinje sa „stranim državljanstvom“ moraju da borave određeno vreme u karantinu. Gejs pominje slučaj klijenta koji se selio iz Londona za San Francisko sa svoje dve patke. Pošto su životinje prvo morale da borave u američkom karantinu, njihov vlasnik je insistirao da im se obezbedi velika soba sa bazenom i svim mogućim pogodnostima, a taj luksuz je koštao 14.000 dolara.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: damedeeso, Depositphotos

Чланак Selidba kućnih ljubimaca preko granice: Cena? Kuku, lele, vau i mrnjau! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Podaci o rastu izvoza robe iz Srbije poslednjih meseci sve su dalje od spiska ekonomskih uspeha koje svakodnevno predočava vlast. Posledično, ni uvoz ne raste po stopama koje bi pokazivale da je u svrhu rasta proizvodnje, već se uglavnom uvozi roba koja podmiruje osnovne potrebe privrede i građana, poput energenata i lekova.

Manje stope rasta trgovinske razmene, slažu se ekonomisti, delom su posledica globalnih dešavanja, a najviše slabosti i nekonkurentnosti domaće privrede i nedostatka jasne ekonomske politike koja bi trasirala put privrednim granama za koje zemlja ima najbolje potencijale. Strategija Vlade Srbije da sklapa sporazume o slobodnoj trgovini sa što više dalekih zemalja može da da dobre rezultate samo ako iza nje stoji privreda koja može da isporuči dovoljno kvalitetne robe koju traže ta tržišta, a što se sada ne dešava.

U boljim vremenima, izvoz i uvoz su imali visoke dvocifrene stope rasta, a sada je uspeh kad mesečne stope premaše 10% na međugodišnjem nivou. Po zvaničnim podacima, izvoz robe iz Srbije u julu prošle godine bio je veći 5,3% nego u istom mesecu prethodne godine, dok je uvoz uvećan 1,7%. Sledećeg meseca izvoz je međugodišnje smanjen za 2,6%, a uvoz za 0,7%. U septembru je izvoz uvećan za 9,5%, uvoz za 8,4%, a u oktobru izvoz je bio veći 4,9% i uvoz 2,8%. Narednog meseca je izvoz uvećan 0,1% i uvoz za 4,6%, dok je u decembru izvoz bio veći 11,3% a uvoz 5,6%.

Kakva je struktura razmene, takva nam je privreda

Te stope bi bile i manje kada bi se vrednost izvoza i uvoza obračunavala po stalnim cenama, a ne po tekućim, nominalno, kaže za B&F ekonomista Božo Drašković.

„Kada se vrednost spoljne trgovine obračunava po tekućim cenama, tu je uračunata inflacija i pokazatelji ne odražavaju stvarno stanje“, objašnjava Drašković i dodaje da se smanjenjem uvoza u odnosu na raniji period povećavala njegova pokrivenost izvozom, na 79% na kraju prošle godine, ali da bi bilo mnogo bolje da se to postiže rastom izvoza.

U izvozu su poslednjih meseci prednjačili motorna vozila i gume, kompanija Stelantis i Linglong, a u uvozu tradicionalno energenti i lekovi, dok robni deficit stagnira na mesečnom nivou od približno 700 miliona evra.

Komentarišući spisak robe koju najviše izvozi i uvozi srpska privreda, Drašković napominje da se na osnovu uvoza velike količine lekova vidi da je uništena domaća farmaceutska industrija, a da je logično da su u uvozu na prvom mestu energenti, jer Srbija nema naftu i gas.

„Na strani izvoza prednjače automobili kad dobro radi fabrika u Kragujevcu, što je bio slučaj prošle godine, ali je slab neto efekat tog izvoza jer se uglavnom uvoze delovi za te automobile, a u Srbiji se samo sklapaju. Takođe, izvozimo dosta poluproizvoda, poput bakra koji izvozi kineska kompanija Ziđin, a dobri su rezultati i IT sektora, što je uspeh domaćih stručnjaka koji rade svuda po svetu gde su im bolji uslovi. Kineski Linglong je velika kompanija, čija filijala u Zrenjaninu je počela da ostvaruje dobre rezultate u izvozu guma, ali je pitanje šta će se dešavati nadalje jer joj je zabranjen izvoz u SAD, sa obrazloženjem da u proizvodnji koristi prinuda rad“, navodi Drašković.

U sukobu velikih sila ostaje nam region

Velika je šteta, kako ističe, što mala i srednja preduzeća u Srbiji, čiji izvoz je u padu, nemaju dovoljne proizvodne kapacitete i zbog toga treba da se više povezuju.

„Mala i srednja preduzeća mogu da stignu do većeg izvoznog tržišta samo ako su povezana i oslonjena na veće kompanije, i to uz pomoć poslovnih udruženja. Takođe, i poljoprivreda, čiji je izvoz takođe u padu, imala bi bolje rezultate kad se ne bi izvozile tolike količine sirovina, već gotovi prehrambeni proizvodi“, ocenjuje Drašković i skreće pažnju da vlast ne sluša izvoznike koji stalno ukazuju da im smeta devizni kurs, odnosno precenjen dinar više od decenije.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić smatra da su geopolitička dešavanja jedan od najvažnijih razloga slabijeg izvoza srpske privrede.

„Kockice na inostranom tržištu su se loše složile po Srbiju i to je razlog manjeg izvoza. Najveće izvozno tržište srpske privrede je Evropska unija, koja trenutno najlošije ekonomski stoji u četvorouglu EU-Rusija-Kina-SAD. Nemačka ima svoje probleme, a naš je najznačajniji spoljnotrgovinski partner i u Srbiji ima dosta nemačkih kompanija koje su izvoznici. Rusija je u ratu, a SAD je uvela velike carine svima, pa i Srbiji u skladu sa zaštitom svojih ekonomskih interesa. U takvoj situaciji teško je naći druga tržišta koja će kompenzovati smanjeni izvoz u EU, kao i u SAD gde smo izvozili gume i oružje. Sa Kinom imamo dobar ugovor o spoljnoj trgovini, ali nemamo dovoljno robe za tako veliko tržište, niti za onu koju izvozimo možemo obezbediti velike serije isporuka. Ostaje nam region i tu bi mogli da budu bolji izvozni rezultati“, kaže Savić za B&F.

On dodaje da usled manjeg izvoza, slabije raste i uvoz, pre svega onih sirovina i repromaterijala za proizvodnju robe za koju je stavljena neka vrsta rampe u izvozu.

Nije važan samo broj ugovora, već kako se koriste

Srbiji su za izvoz, pored EU i potpisnica CEFTA i EFTA sporazuma, široko otvorena vrata ka zemljama sa kojima ima sporazume o slobodnoj trgovini – Evroazijskom ekonomskom unijom, Turskom, Kinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Egiptom. U pripremi su još neki takvi sporazumi, ali, po oceni Dragoljuba Rajića, koordinatora Mreže za poslovnu podršku, nije cilj samo da ih je što više, već da se radi na tome da oni budu što bolje iskorišćeni. A to zavisi od konkurentnosti domaćih proizvoda, poznavanja tržišta i sposobnosti da se obezbedi kvalitet i kontinuitet isporuke.

„Konkurentnost domaće privrede je dodatno smanjena je su skuplji svi inputi proizvodnje. Struja i energenti su poskupeli, krediti su nepovoljni, inflacija je u jednom periodu bila dvostruko veća nego u evropskim zemljama, a istovremeno je poskupela i radna snaga jer poslodavci većim platama moraju da zadržavaju kvalifikovane radnike kojih je sve manje“, kaže Rajić za B&F.

Prema njegovim rečima, drugi razlog manjeg izvoza je pravna nesigurnost u zemlji, a primer je da radni sporovi traju i po deset godina, pa inostrane firme izbegavaju poslovanje sa Srbijom.

„Treći razlog je imidž zemlje. Strani partneri ne znaju na kom putu je Srbija, da li se sve više približava Rusiji, Kini ili nekoj drugoj zemlju a udaljava od EU. To nas pitaju na sajmovima. Nedavno smo imali i obustavljen transport robe zbog nerešenih pitanja o viznom režimu sa EU. Srbija mora da reši strateški gde želi da plasira svoju robu, da li će se opredeliti za tržište Kine, gde osim poljoprivrednih proizvoda i rude nemamo šta da izvezemo, ili Arabije gde možemo da plasiramo visoke tehnologije i neke poljoprivredne proizvode. Svakako je za Srbiju region najbliže i najbolje tržište. Na primer, Hrvatska uvozi iz Srbije više robe nego Rusija, zbog svojih potreba, posebno u letnjoj sezoni prehrambene i druge proizvode“, navodi Rajić.

Među privrednicima koji se ne žale na pad izvoza usled globalnih dešavanja i protekcionističkih mera je Rodoljub Drašković, vlasnik prehrambene kompanije Svislajon (Swisslion). Kompanija je, prema njegovim rečima, po svim kriterijuma konkurentna da stigne do zahtevnih tržišta i onih dalekih.

„Imamo dobre dugoročne ugovore sa trgovinskim partnerima, nikada nismo imali stimulativne uslove za izvoz i od države odavno ništa ne očekujemo, već se oslanjamo na svoje snage i sposobnosti. Naša roba najvećim delom ide u region, ali i na druga tržišta, od SAD do Australije, a godišnji izvoz je ustaljen na 250 do 300 miliona evra“, kaže Drašković za B&F.

Marica Vuković

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Han Chenxu, Unsplash

Чланак Kretanja srpskog izvoza i uvoza: Svuda pođi, u komšiluk dođi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na ekonomskoj mapi Srbije, Pirot se danas najčešće pominje kao najveći proizvođač guma za izvoz, ali uporedo sa ovom industrijom popularnost mu je donela lokalna kuhinja. Dok se gume proizvode pod okriljem francuske kompanije „Michelin“, gastronomsko preduzetništvo se oslanja na turistička domaćinstva u 13 sela, a njihova robna marka su različite kulturne i gastronomske manifestacije.

Tokom godine organizuju se događaji poput „Sajma pirotske peglane kobasice“, „Ribolovačkog kotlića”, „Pirotske jagnjijade” u selu Krupac, „Dana hleba”, „Festivala sira i kačkavalja” i „Festivala staroplaninskih jela” u selu Temska. Selo Dojkinci je domaćin manifestacije „Darovi prirode“, dok se u selu Izvor svake godine održava „Izložbe vina i rakije”.

Kao što pirotske gume čine značajan deo domaćeg izvoza, tako su priroda i trgovački duh stanovništva doprineli razvoju turizma. U ovoj opštini na jugu Srbije, koja zauzima najznačajniji deo prirodnog parka Stara Planina, tokom poslednjih petnaest godina broj turista je utrostručen i prošle godine je dostigao skoro 19.000 gostiju. Pirot sa okolnim selima ima 1.500 registrovanih ležajeva, a najviše stranih gostiju dolazi iz Bugarske. Osim njih, Pirot posećuju organizovane grupe iz Austrije, Nemačke i Grčke.

Staroplaninski kuvar

Lokalna kuhinja najviše se oslanja na prirodne resurse koji su karakteristični za ovaj kraj, ovčje, kozije i kravlje meso i mleko, žitarice i proizvode od njih i samoniklo bilje. Razvoj kreativnog preduzetništva takođe je zasnovan na sirovinama iz prirode – vuni i glini, navodi Hristina Mikić, univerzitetska profesorka u oblasti finansija i kreativne ekonomije, u studiji „Turizam i kreativne industrije: gastronomija u funkciji razvoja seoskih oblasti – primer Pirota“.

Gastronomsko nasleđe Pirota i okoline najprepoznatljivije je po pirotskom siru i kačkavalju, pirotskoj peglanoj kobasici, staroplaninskom jagnjetu i staroplaninskim jelima, kao što su posne sarmice u listu vinove loze, pihtije od boba, staroplaninska pita „banica“… Mikić objašnjava da se termin staroplaninska jela koristi za različite vrste gastronomskih specijaliteta koji se vezuju za kulturu ishrane ovog područja, kao i jela pripremljena od namirnica koje rastu ili se uzgajaju u ovom kraju.

Neka od njih su tradicionalna, dok druga jela, poput slatka od bobica zove, soka od trnjina i sirupa od matičnjaka, na nov način dočaravaju ukuse Stare planine. Staroplaninska jela su podeljena na tri grupe. Prvo idu predjela, pite, proje, pihtije, marinirane pečurke sa Stare planine, glavna jela se sastoje od raznih posnih i mrsnih obroka, a poslastice uglavnom čine slatka, sokovi i sirupi.

Gastronomija zamenila poslove izgubljene u privatizaciji

Pirot kroz svoje gastronomsko nasleđe predstavlja tradiciju, kulturu, vrednosti i način života u ovom delu Srbije. Autentičnosti posebno doprinosi činjenica da u okviru iste kulinarske tradicije, svako selo ima svoje osobenosti i upravo zato je i lokalno preduzetništvo vezano za svoju seosku zajednicu.

Na teritoriji pirotske opštine, najveći broj preduzetnika koji se bave gastronomijom proizvodi peglane kobasice (35%), mlečne proizvode (30%) i staroplaninsku hranu (20%), pokazuju rezultati istraživanja koje je Hristina Mikić sprovela na terenu. Među anketiranim preduzetnicima, manje od trećine je nasledilo ovaj posao od nekog člana porodice, dok je 69% njih prva generacija koja se bavi ovim aktivnostima i oni su osnovali svoja preduzeća tokom poslednje dve decenije.

Firme koje su ispitanici nasledili posluju oko 35 godina, ali iza njih je porodična tradicija bavljenja gastronomijom duga 50 do 75 godina. Najveći broj preduzetnika obuhvaćenih istraživanjem bavi se proizvodnjom hrane kao glavnim zanimanjem, dok je to dopunska aktivnosti za lokalna udruženja i njihove članove.

Većinu pirotskih majstora kuhinje čine poljoprivrednici, a među njima preovlađuju žene. Često je reč o domaćicama ili ženama koje su ostale bez posla nakon privatizacije industrijskih kompleksa u ovom kraju. Zahvaljujući poslovanju u gastronomiji, one obezbeđuju sopstveni i prihod za svoja domaćinstva, međusobno se povezuju i aktivno učestvuju u ekonomskom životu cele lokalne zajednice.

Žene preduzetnice često se kroz gastronomiju zainteresuju i za seoski turizam, nastojeći da kroz obe delatnosti očuvaju tradiciju. Mikić ističe da različita istraživanja na terenu pokazuju da od njihovih ideja i preduzimljivosti uglavnom zavisi raznolikost dodatnih usluga u seoskim turističkim domaćinstvima.

Najisplativiji mlečni proizvodi

Stanovnici pirotske opštine koji su se otisnuli u gastronomsko preduzetništvo, pretežno su taj posao započinjali kroz neformalni rad, tako što su u svojoj kući proizvodili hranu za sopstvene potrebe, za prijatelje i poznanike. To je bila dopunska delatnost domaćinstva uz bavljenje poljoprivredom, da bi kasnije, sa rastom interesovanja na tržištu, gastronomija prerasla u pravi posao koji obezbeđuje značajan deo ukupnih prihoda.

Ipak, ekonomska snaga preduzetnika u ovoj delatnosti i dalje je prilično slaba – najveći broj njih (62%) ostvaruje godišnje prihode do 5.000 evra. Svega 17% ispitanika obuhvaćenih istraživanjem prihoduje do 50.000 evra godišnje i to su većinom oni koji prerađuju mleko i proizvode mlečne proizvode. Više od četiri petine prihoda kojima finansiraju svoje aktivnosti potiče sa tržišta, a oko 10% čine donacije i subvencije. Korisnici donacija i subvencija su uglavnom gastronomska udruženja, koja ova sredstva koriste za organizaciju festivala i slične događaje.

Najveći broj takvih manifestacija pokrenula je Turistička organizacija Pirot, ili ih je podržala kroz partnerstvo. Mikić naglašava da većina ispitanika u istraživanju koje je sprovela, ocenjuje da je gradska turistička organizacija najzaslužnija za povezivanje gastronomije i turizma u ovom kraju.

Ekonomska budućnost sela kroz udruživanje

Neki od primera su „Festival staroplaninskih jela“, koji zajedno organizuju Turistička organizacija Pirot i Udruženje žena Temšanke. Udruženje žena je pokrenulo ovaj sajam kako bi njegove članice sačuvale recepte starih staroplaninskih jela. U udruženju je angažovano deset članica, koje su za svoje aktivnosti dobile prostor u seoskom domu kulture.

Udruženje se bavi i dostavom tradicionalne hrane, a članice uzgajaju heljdu, prave heljdin hleb i prodaju brašno od heljde. Pokretanje ovog festivala povećalo je interesovanje turista za selo Temska, od kojih mnogi budu toliko oduševljeni tradicionalnim jelima da postaju stalne mušterije.

Sličan je slučaj i sa selom Krupac. U njemu je pokrenut festival „Pirotska jagnjijada“, a njegovi osnivači su mesna zajednica i Udruženje žena Krupac. Udruženje ima petnaest članica, koje često učestvuju i na drugim gastronomskim manifestacijama širom Srbije.

Ovi primeri pokazuju kako se mogu stvarati uslovi za ekonomski razvoj sela, ističe Hristina Mikić, što potvrđuju i seoski stanovnici. Mikić navodi da je 86% ispitanika u istraživanju ocenilo da ulazak na turističko tržište nudi znatno bolju zaradu i prilike za razvoj, nego prodaja hrane u maloprodajnim objektima. Nije retkost i da proizvodnja i posluživanje hrane koje domaćinstva u početku rade kao dopunsku delatnost, postanu njihov glavni posao i jedna od najvećih turističkih atrakcija celog kraja.

Jovana Bajić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: wr7films@yaho.com, Depositphotos

Чланак Gastronomija u Pirotu: Majstori seoske kuhinje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Aleksandar Seničić je zavoleo putovanja još kao dete, dok je upoznavao ljude iz različitih zemalja za vreme boravka u porodičnoj kući na crnogorskom primorju, kao i tokom letovanja sa roditeljima u Grčkoj, Italiji, Hrvatskoj… Odlučio je da svoju ljubav prema putovanjima pretvori u profesiju i studirao je hotelijerstvo, jer je turizam u to vreme bio veoma perspektivna delatnost.

Početkom osamdesetih godina Jugosloveni su mnogo putovali. Preduzeća su gradila odmarališta za svoje radnike na planinama i moru, država je ulagala u gradnju hotela i školovanje turističkih radnika, a turističke agencije su radile veoma ozbiljno. Neke, poput Jugotursa, su imale i sopstvene avione, priča Seničić.

B&F: Prvi posao ste dobili upravo u Jugotursu. Kako je do toga došlo?

Aleksandar Seničić: Otprilike u vreme kada je Jugoturs proglašen najvećim turoperaterom u Evropi, dakle oko 1987. godine, njegov ogranak iz Londona objavio je konkurs za predstavnike agencije na različitim destinacijama i prijavio sam se. Nas hiljadu je prošlo obuku i nakon toga smo dobili posao. Ja sam radio u Ulcinju, što je bio veoma zahtevan ali i zanimljiv posao, koji smo mi, mladi predstavnici, začinili i druženjem u slobodno vreme. Tako sam se zaljubio u turizam. Nakon toga sam položio ispit za turističkog vodiča, prvo za teritoriju Beograda a zatim za celu Jugoslaviju. Kasnije sam počeo da vodim turiste po svetu i među prvima sam se specijalizovao za azijske zemlje, poput Tajlanda.

B&F: Kako je tada izgledao posao turističkog vodiča?

Aleksandar Seničić: Iako ljudi misle da se vodiči uglavnom zabavljaju putujući o tuđem trošku, u pitanju je ozbiljan posao za koji treba imati različita znanja, ne samo o istoriji i umetnosti, već i o zakonima određene države. Dešavalo mi se da se neko od putnika povredi ili čak i premine na putovanju. U tim situacijama morate poznavati procedure države u kojoj se nalazite, recimo da u zemljama koje se rukovode šerijatskim pravom obdukciju nad preminulim ženama vrše samo ženski lekari.

Tada nije moglo sve da se sazna na internetu, kao danas. Kada sam početkom devedesetih organizovao putovanje u Ulan Bator trebalo mi je dva i po meseca da dođem do nekoga ko se bavi turizmom u Mongoliji. Prvo sam išao u mongolsku ambasadu i tražio kontakte koje sam dobio tek posle 15 dana. Potom sam, zbog vremenske razlike, odlazio u tri ujutru u kancelariju da šaljem teleks i danima čekao odgovor. Tako je bilo kada otvarate novu destinaciju. Međutim, kada biste organizovali posete mestima na koje su već vodile naše agencije, onda ste mogli da zamolite nekog kolegu da vam pozajmi svoje beleške.

B&F: Šta izdvaja dobrog turističkog vodiča, bez obzira na društvene okolnosti u kojima radi?

Aleksandar Seničić: Pored upornosti i spremnosti da uči, vodič mora biti elokventan, zanimljiv, snalažljiv… Postoje vodiči koji jednostavno plene, po njima ljudi pamte putovanja. Jedan od najboljih kod nas bio je Dragan Vukić, koji je sada u penziji. On je doktor teologije specijalizovan za Istanbul, u koji je vodio putnike preko agencije Dobročinstvo pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. Iako su njegove ture bile skuplje od onih koje su nudile ostale agencije, čim ih Dobročinstvo oglasi u novinama bile bi rasprodate. Znam ljude koji su išli po nekoliko puta na ta putovanja.

B&F: Korona je pokazala drugu stranu turizma, odnosno koliko je on osetljiv na spoljne potrese. Vi ste se sa tim suočili još devedesetih godina. Kako je bilo raditi u vreme kada se raspadala država?

Aleksandar Seničić: To su bile godine sankcija, kada se ređala kriza za krizom. Ipak, ljudi su putovali unutar zemlje jer su državne firme zadržale letovališta u Crnoj Gori i pokušavale bar preko njih da održe kakav-takav socijalni mir. Ako je neko i putovao u inostranstvo, to je najčešće bio Kipar sa kojim smo imali bezvizni režim, pa su se mladi tamo sklanjali od vojske.

No, ja sam se malo pre toga oženio i rešio da se skućim. Sticajem okolnosti, čovek kog sam upoznao na jednom od putovanja ponudio mi je posao u turističkom odeljenju kompanije Jugopetrol. Tako sam od 1990. organizovao putovanja radnika te velike državne firme.

B&F: Koliko se taj posao razlikovao od prethodnih?

Aleksandar Seničić: Nas nekoliko entuzijasta je u okviru Jugopetrola pokrenulo agenciju Follow me, koja je i ostalim građanima nudila aranžmane. Otvorili smo sasvim nova tržišta, poput Turske i Tunisa. Sećam se da sam se smejao dok su mi turistički radnici u Turskoj, čije more ne može da se meri sa Jadranskim, govorili 1995. godine da će njihova zemlja postati jedna od najposećenijih letnjih destinacija. Turska je uspela u tome zahvaljujući dobroj državnoj strategiji, a mi smo u međuvremenu upali u još veće probleme zbog NATO bombardovanja. Naš turizam je počeo da se oporavlja tek posle petog oktobra.

B&F: I Vi ste baš tada odlučili da promenite posao?

Aleksandar Seničić: U Jugopetrolu sam stigao do pozicije zamenika generalnog direktora turističkih operacija i prodaje, međutim pošto sam želeo da razvijam svoje ideje napustio sam firmu 2002. i počeo da se bavim konsultantskim uslugama u turizmu. Jedno vreme sam bio direktor nekoliko turističkih agencija, a onda su me 2012. kolege iz struke pozvale da budem direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija (YUTA). Prihvatio sam, ali uz uslov da mi daju punu slobodu u realizaciji mojih zamisli.

B&F: Šta je bio Vaš cilj?

Aleksandar Seničić: Želeo sam da promovišem asocijaciju i da joj podignem rejting, u čemu sam – biću neskroman – prilično uspeo. Danas je članstvo u njoj mnogima sinonim za sigurno putovanje. YUTA inače vodi računa i o agencijama i o putnicima, premda je u javnosti poznatija kao posrednik u slučajevima kada turistička agencija na neki način ošteti putnike. Međutim, ni druga strana nije uvek dobronamerna – postoje putnici koji maltene profesionalno ulažu žalbe na rad agencija kako bi dobili deo novca natrag i uložili ga u neko naredno putovanje. Njih već znamo poimence.

B&F: Kolika je tražnja za uslugama agencija u vreme kada svako može sam da organizuje svoje putovanje?

Aleksandar Seničić: Proteklih godina bila je u padu, jer su ljudi želeli da prođu jeftinije putujući u svojoj režiji. Međutim, vremenom su počeli da shvataju da na organizaciju putovanja odlazi mnogo vremena, kao i da je takav način putovanja manje siguran. Sada se na Zapadu polako vraćaju agencijama.

Ali, mogućnost samostalnih putovanja je prilično umanjila zaradu agencija. Devedesetih je njihova provizija dostizala i 30%, a sada se kreće između 7 i 15%. To je najčešće iznos od 50 do 150 evra, kog se dobar deo putnika svesno odriče jer ne želi da troši vreme na zahtevne pretrage, od toga da pronađu odgovarajući smeštaj i usklade ga sa jeftinim letovima, do organizovanja poseta turističkim atrakcijama, pronalaženja dobrih i bezbednih restorana…

B&F: Da li je nelojalna konkurencija opasnija za turističke agencije od Interneta?

Aleksandar Seničić: Granicu Srbije godišnje pređe skoro 5.000 autobusa koji nisu redovne linije, niti su autobusi turističkih agencija. Iza njih uglavnom stoje udruženja građana koja nude povoljna putovanja preko društvenih mreža. Neka od njih samo uzmu novac i nestanu, a neka organizuju putovanja ne poštujući uslove koje moraju poštovati turističke agencije.

Postoje, na primer, udruženja ljubitelja vina kojima je dozvoljeno organizovanje vinskih tura za svoje članove. Te ture vode tako što putnicima na ulasku u autobus dele članske karte. Postoje i planinarska društva koja organizuju izlete za 1.000 dinara. Jednom sam išao na takav izlet i autobus je izgledao kao u filmu „Ko to tamo peva”. Ipak, ima i udruženja koja dobro organizuju putovanja. Problem je što je država spora i nema dovoljno inspektora, pa ne može da odvoji žito od kukolja. Zato sam osmislio sistem provere udruženja koji bi mogla sprovoditi YUTA, ali trenutno nema interesovanja za to.

B&F: A koliko su građani Srbije zainteresovani da otkrivaju nova mesta i da li to zavisi samo od standarda?

Aleksandar Seničić: Naši ljudi iz straha od negativnih iskustava često letuju u istim mestima, pa čak i u istim apartmanima. Tako ne ostavljaju mogućnost da dožive nešto novo. Mnogi od njih zbog blizine uvek idu na sever Grčke. Međutim, samo 200 kilometara od Soluna nalazi se prelepi Pilion, na kom se može naći jeftiniji smeštaj u brdu, a usluga restorana je 30-50% niža od one u mestima pored mora. I Peloponez je lep, kao i predeo kojim se putuje ka ostrvu Evia.

Italija je nešto skuplja od Grčke, ali ima dobru infrastrukturu i viši nivo usluge.

Moji favoriti su mala mesta na putu od Bolonje ka Ankoni, kao i deo obale od Rima ka Napulju. Inače, tamo letovanje ne košta ni blizu onome što ljudi pretpostavljaju kada je u pitanju Italija.

B&F: Albansko primorje je poslednjih godina veoma posećeno. Kakva su Vaša iskustva u toj zemlji?

Aleksandar Seničić: Albanija nam je blizu, izlazi na Jadransko i na Jonsko more i nudi sjajne plaže i hotele po pristojnim cenama. Srpski putnici još uvek zaziru od nje, ali ja mislim da je ta zemlja relativno sigurna ako se u nju ode bez predrasuda i ponaša normalno. Bitno je, međutim, unapred znati gde idete. Turisti se ponekad žale na deo albanske obale koji se proteže od Ade Bojane ka Draču jer je more veoma plitko. Ja nisam od onih koji će dozvoliti da im to pokvari letovanje, ali da jesam, išao bih u deo koji gleda na Krf i ima plaže sa tirkiznom vodom.

B&F: Koje su to destinacije u Evropi na koje naši građani manje idu, a vredelo bi ih „otkriti“?

Aleksandar Seničić: Preporučio bih, na primer, deo Italije od Milana do Torina, kao i Lago di Garda. I u centralnom delu Francuske ima malih mesta iz kojih ćete otići punog srca. Tamo sam viđao sela uređenija od naših gradova.

Na takvim putovanjima shvatite da svako mesto može biti lepo ako ga stanovnici vole i unapređuju. Mi smo često negativni i nesvesni da zajedničkim naporima možemo sebi stvoriti lepše uslove za život. Baš zato su putovanja važna, ona nas uče da možemo biti bolji i da nam može biti bolje.

Marija Dukić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак Aleksandar Seničić, YUTA: Putovanja nas uče da možemo biti bolji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Advokatske usluge u Srbiji se ne formiraju slobodno na tržištu. Naime, Advokatska komora Srbije kroz obavezujući Tarifnik propisuje minimalne cene po pojedinačnim pravnim radnjama, koje se primenjuju u svim sudskim postupcima i služe kao osnov za odlučivanje o naknadi troškova.

U praksi, advokati ne mogu da naplate uslugu ispod propisane tarife ako žele da im sud prizna trošak i ako žele da izbegnu disciplinsku odgovornost. Iako je formalno dozvoljeno da svoju uslugu naplatite više, prostor za snižavanje cene praktično ne postoji, pa klijenti nemaju realnu pregovaračku poziciju.

Ovakvo uređenje Komora opravdava zaštitom profesije od cenovnog „dampinga“ i očuvanjem kvaliteta usluge, ali sa ekonomskog stanovišta njegov efekat je ograničenje konkurencije cenom i de fakto fiksiranje minimalnih troškova za korisnike.

Posledica je da građani ne mogu da biraju pristupačniju pravnu zaštitu, već se izbor svodi na reputaciju i specijalizaciju, dok cena ostaje unapred određena i neusklađena sa kupovnom moći stanovništva.

Ako advokat za sastavljanje jednog podneska i prisustvo na jednom ročištu naplati ukupno između 25.000 i 40.000 dinara (uzeti su najniži iznosi iz Advokatske tarife sa sajta paragraf.rs), taj iznos već predstavlja oko 29–46% medijalne mesečne plate (85.267 dinara, za septembar 2025, prema Republičkom zavodu za statistiku). Ukoliko postupak uključuje tri ročišta i nekoliko pisanih podnesaka, ukupan trošak vrlo lako prelazi nekoliko mesečnih plata, bez uračunatih sudskih taksi (od 3.000 do 30.000 dinara, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora) i eventualnih troškova veštačenja (od 20.000 dinara za jednostavnije slučajeve do preko 100.000 za složenije).

Drugim rečima, jedan prosečan spor može da košta koliko i cela jedna mesečna plata građanina. Ako se postupak razvuče na godinu ili dve, što je u domaćoj sudskoj praksi česta pojava (prema izveštaju Svetske banke za 2024, prosečno trajanje građanskog postupka je 18 meseci), ukupan iznos dostiže vrednost dve ili više mesečnih zarada. Za domaćinstvo koje živi od plate do plate, to više nije običan trošak i može da ugrozi finansijsku stabilnost cele porodice.

Zašto je nemoguće poređenje Srbije i Zapadne Evrope

Advokati u Srbiji se često brane činjenicom da su u poređenju sa tarifama advokata u zemljama Evropske unije, njihove znatno niže! Takav pristup, međutim, zanemaruje ključnu ekonomsku činjenicu: trošak usluge ne određuje nominalna cena, već njen odnos prema dohotku onoga ko je plaća.

U većini zemalja Evropske unije advokatske usluge jesu nominalno skuplje, ali predstavljaju znatno manji teret za građane. Prosečna neto plata u zemljama poput Nemačke ili Holandije kreće se između 3.200 i 3.800 evra mesečno (Eurostat, 2025), a ukupni trošak jednostavnijeg pravnog postupka, na primer radnog spora ili razvoda, može iznositi 2.000 do 5.000 evra, što je na prvi pogled 50–150% mesečne plate. Međutim, većina građana retko plaća pun iznos.

Ključni razlog je široko rasprostranjeno pravno osiguranje (na primer Rechtsschutzversicherung u Nemačkoj), koje košta 150–400 evra godišnje (mesečno 12–35 evra). Ono pokriva 80–100% troškova advokata, sudskih taksi, veštačenja i čak troškova protivne strane u slučaju gubitka spora. Građanin plaća samo premiju i eventualnu franšizu (iznos koji plaća po sporu, odnosno slučaju) od 150–300 evra, ukupno često 400–600 evra, ili manje ako se spor brzo reši. Osim toga, u radnim sporovima medijacija je obavezna i jeftina (do 200 evra ili besplatna), a za građane sa niskim prihodima postoji državna pomoć koja može pokriti ceo iznos troškova advokata i sudskih troškova, ili sindikati plaćaju advokate svojim članovima.

U Srbiji situacija je suštinski drugačija. Kao što je u tekstu već naznačeno, medijalna neto plata u Srbiji je oko 730 evra, a ukupan trošak sličnog postupka od 500 do 800 evra (ukoliko se slučaj reši u samo dva ili tri ročišta) i predstavlja 70–110% mesečnih primanja.

Poseban problem je činjenica da sve sudske troškove kao i troškove advokata građani plaćaju iz svog džepa. Relativni teret na kućni budžet je stoga 3–5 puta veći nego u razvijenim evropskim zemljama. Iako se troškovi formalno nadoknađuju u slučaju dobijenog spora, na povraćaj novca čeka se mesecima, a često i godinama, dok se svi tekući životni troškovi u međuvremenu moraju redovno podmirivati.

Koliko zaista zarađuju advokati u Srbiji

Sistem advokature u Srbiji strukturno je podešen tako da pre svega štiti prihode profesije, a ne pristup pravdi za građane. Kao što je već objašnjeno, advokatske tarife su formalno regulisane, konkurencija cenom je ograničena.

Dodatni paradoks predstavlja činjenica da se značajan deo budućih advokata obrazuje uz podršku države, pre svega kroz budžetska mesta na pravnim fakultetima koja se finansiraju sredstvima poreskih obveznika. Međutim, nakon ulaska u profesiju, advokatske usluge se naplaćuju isključivo po tržišnoj logici i u skladu sa tarifama koje propisuje Advokatska komora, bez sistemske obaveze da se ta javna investicija „vrati“ kroz široku i pristupačnu pravnu zaštitu za građane.

Kada je reč o zaradama advokata, precizna statistika u Srbiji ne postoji. Advokati većinom rade kao samostalni preduzetnici, pa promet advokatskih usluga ne prolazi kroz fiskalne kase, ne postoji javni trag pojedinačnih naplata, država nema uvid u stvarni obim prihoda po predmetu, a javnost ne može da utvrdi koliko su te usluge zaista naplaćene.

Prihodi advokata nisu obuhvaćeni zvaničnim statistikama kao što su prosečne zarade u privredi. Republički zavod za statistiku (RZS) ne izdvaja advokate kao posebnu kategoriju, pa su dostupni podaci ograničeni i indirektni.

Iz prakse se može zaključiti da prihodi advokata značajno variraju u zavisnosti od broja klijenata, vrste i složenosti predmeta, specijalizacije, lokacije i reputacije. Advokati u većim gradovima, u proseku ostvaruju znatno više prihode od kolega u manjim sredinama, dok su razlike između pojedinačnih kancelarija često veće nego u bilo kojoj drugoj profesiji sa regulisanim tarifama.

Nedostatak transparentnih i uporedivih podataka o zaradama dodatno otežava javnu raspravu o tome koliko advokatske usluge zaista koštaju i koliki deo tog troška čine realni prihodi profesije. U takvim okolnostima, sistem u kojem su cene za korisnike jasno definisane, a prihodi pružalaca usluga netransparentni, prirodno izaziva pitanja o ravnoteži između zaštite profesije i javnog interesa.

Pravda je skupa ali (ne)dostižna

U Srbiji advokatske usluge nisu problem zato što su nominalno skuplje nego u Evropi, već zato što su potpuno neusklađene sa primanjima građana i lišene zaštitnih mehanizama koji postoje u razvijenim pravnim sistemima.

Vrlo često, odluka da li pokrenuti spor često se ne donosi na osnovu pravnih argumenata i šanse da se spor dobije, već na osnovu procene da li domaćinstvo može da izdrži višemesečne ili višegodišnje troškove.

U takvom okruženju, cena advokatskih usluga postaje filter koji razdvaja one koji mogu da priušte da se bore za svoja prava od onih koji su primorani da odustanu. Posledica nije samo nepravda koju trpi pojedinac, već i slabljenje poverenja u institucije i normalizacija situacije u kojoj je pravda nedostižna jer je preskupa.

Bez reformi poput uvođenja pravnog osiguranja ili dostupnije besplatne pravne pomoći, ovaj jaz će samo rasti, sa dugoročnim ekonomskim posledicama za celo društvo.

Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Tumisu, Pixabay

Чланак Kada pravda postane finansijski rizik: Kadija te tuži, kadija te brani се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija danas ima 24 naselja koja postoje samo još u statistici o izgubljenom stanovništvu. U stvarnosti, ta mala mesta su umrla. Ona više nemaju stanovnika, do njih ne vodi nijedan putokaz, ako ga je ikada i bilo, jer i dok su postojala tavorila su u izolaciji. Većina nekadašnjih stanovnika sela iza kojih je ostalo samo ime, živela je u siromaštvu, u strmim udolinama na visini do 1.500 metara. Do njih se stizalo prilazima koje čak ni PR službe u državnim ministarstvima ne bi nazvale putevima, bila su kilometrima i kilometrima daleko od prvog većeg centra i važnih saobraćajnica.

Prva naselja u kojima tokom popisa stanovništva 1991. godine nije registrovan nijedan stalni stanovnik su Vukojevac u opštini Kuršumlija i Sakulja u opštini Lazarevac, navodi se u studiji „Stanovništvo u malim naseljima“ profesorke Geografskog fakulteta Dragice Gatarović, koju je objavio Republički zavod za statistiku (RZS).

Slučaj sela Sakulja, od većine ostalih se izdvaja po tome što njegovi žitelji nisu sami otišli, već su raseljeni još 1984. godine. Imali su tu sreću da žive na ležištima lignita, gde se umesto njih nastanio kop rudnika Kolubara. Tamo gde su nekada bile kuće, mlin, škola, groblje, sada su samo naslage zemlje i makadamski put zarastao u travu koji vodi u nigdinu, jer ljudi više nema.

Bez naslednika

Sakulja je specifična i po tome što se nalazi u Beogradskom regionu, gde izuzev pomenutog sela do sada nijedno naselje nije ugašeno, a isto važi i za Region Vojvodine, ističe Gatarović. Preostala Srbija polako izumire, a najveći gubitnici se nalaze na jugu i istoku zemlje, gde je Pčinjska oblast na vrhu ove pustinjačke liste sa pet sela u kojima više nema nijednog čoveka. Pirotska oblast ostala je bez četiri sela, po tri su ugašena u Jablaničkom i Topličkom kraju, a jedno u Nišavskom regionu.

Povezuje ih to što su bila na velikom odstojanju od onoga što se danas naziva civilizacijom, ali primer sela Čestelin upozorava da ponekad ni blizina grada ne može da osigura opstanak. Čestelin je bio udaljen manje od desetak kilometara od Vranja, a pedesetih godina prošlog veka u seoskoj školi bilo je 75 učenika koji su po troje sedeli u klupi. Iako se nalazilo tik uz Vranje, selo nije imalo put, struju, vodu, kanalizaciju… To je bio „muzej na otvorenom“, gde se moglo na licu mesta videti kako je izgledao život u Srbiji u 19. veku.

Pošto u takvim uslovima stanovnici nisu čuli za blagodeti socijalizma, počeli su masovno da se iseljavaju sedamdesetih godina prošlog veka. Do 2014. godine, u Čestelinu, sve sa zaseocima, ostalo je da živi petoro ljudi koji su se primicali osmoj deceniji. Društvo su im pravili samo penzioneri iz Vranja, a nakon popisa 2022. godine, Čestelin je i zvanično izbrisan sa mape živih naselja.

Preživeli ratove, ali ne i moderno doba

U poređenju sa jugom i istokom Srbije, Šumadija i Zapadna Srbija se još i drže, sa ukupno pet ugašenih naselja. Jedno od njih je Mali Borak, koje je bilo planski raseljeno, usled širenja površinskog kopa lignita, dok se preostala četiri sela nalaze u Raškoj oblasti. U opštini Novi Pazar, meštani u selima Vučja Lokva i Jova dok ih je još bilo, žalili su se da žive „kao u srednjem veku“.

Ugaslo selo Pokrvenik u Raškoj, svojevremeno je našao za shodno da „popiše“ i Vuk Karadžić, zabeleživši da je u njegovo vreme imalo devet kuća. Selo je preživelo pokolje u Prvom i Drugom svetskom ratu, nakon kojih se čak višestruko uvećao broj stanovnika, ali ne i najmodernije doba. Prema popisu iz 2002. godine, u selu je živelo 11 ljudi, a danas se taj broj slovom i brojem sveo na nulu.

Ima i slučajeva da su neka od „sela duhova“ u međuvremenu oživela. Tokom poslednjeg popisa 2022. godine, istraživači su primetili da ima „živih duša“ u naseljima Brestovo, Obrtince, Koritnjak, Pljačkovica i Đorđevac, koja su tokom ranijih popisa bila „otpisana“. Sva ova sela nalaze se na istoku i jugu Srbije i u vreme najnovijeg popisa imala su od jednog do devet stanovnika.

Mada ovakvi primeri mogu da ohrabre, autorka studije zaključuje da je, nažalost, demografski oporavak ugašenih naselja malo verovatan, imajući u vidu šta se događa u većini preostalih malih mesta u Srbiji. Na to ukazuje čak i promena osnovnog kriterijuma koji definiše šta su mala naselja, a to je broj stanovnika. Do devedesetih godina prošlog veka, u ovu grupu su svrstavana naselja koja su imala do 500 stanovnika, ali usled nagle i intenzivne depopulacije, nakon tog perioda ova granica je snižena na 100 stanovnika.

Jedan radi za 96 ljudi

Srbija trenutno ima 1.302 malih naselja. Od ukupno 168 opština u Srbiji, mala naselja se nalaze u 92 opštine, najviše na teritoriji Kuršumlije (75), Sjenice (65), Prokuplja (61), Knjaževca (58) i Novog Pazara (52). Ekonomski aktivno stanovništvo čini manje od 18% ukupnog broja stanovnika u malim mestima, odnosno u proseku na svaka tri stanovnika koja ne rade dolazi jedan koji obezbeđuje prihode na osnovu zaposlenja ili je samozaposlen.

Najveći procenat zaposlenih beleže mala naselja u Severnobanatskoj, Kolubarskoj i Severnobačkoj oblasti (do 32%), dok najmanje ljudi koji rade imaju mala mesta u Pirotskoj i Zaječarske oblasti, gde njihov udeo iznosi nešto iznad 12%. Najnepovoljniji odnos između ekonomski neaktivnog i aktivnog stanovništva ima selo Bujić u opštini Preševo, gde na 96 ljudi koji ne rade dolazi samo jedan koji radi.

Među onima koji rade, 71% čine muškarci, dok su žene ekonomski najaktivnije u starosnoj grupi od 25 do 29 godina. Više od 70% zaposlenih u malim naseljima radi za poslodavca, manje od 6% su preduzetnici, a ostali su individualni poljoprivrednici. Gledano po delatnostima, dominira poljoprivreda, a nakon toga najviše su zastupljeni prerađivačka industrija i građevinarstvo.

Neprestani odliv mladih iz malih mesta i nedostatak radne snage ugrožavaju sve privredne sektore, a najviše poljoprivredu, gde se beleži sve veći broj staračkih domaćinstava koja su ekonomski zavisna od drugih.

I veći gradovi će postati mali

Gatarović upozorava da je većina malih mesta vitalno ugrožena. Na to ukazuju podaci da u trećini malih naselja tokom protekle decenije nije rođeno nijedno dete, dok u polovini njih to nije bio slučaj u poslednjih pet godina, a situacija je najteža u pograničnim mestima. Skoro svako peto malo naselje ima prosečnu starost stanovništva veću od 65 godina, dok u nekim selima na jugu i istoku Srbije prosečna starost dostiže 88 godina.

Posebno su ugrožena ona naselja koja su na pragu izumiranja. Najkritičnija su sela sa dvadesetak stanovnika, a takvih je u Srbiji više od 400, navodi profesorka Geografskog fakulteta. U slučaju naselja koja su tokom popisa 2022. godine imala 10 i manje stanovnika, više se ne može sa sigurnošću tvrditi da su „živa“, odnosno da u njima i sada ima ljudi.

Procene o demografskim kretanjima u Srbiji ukazuju da bi do polovine ovog veka moglo nestati još 40 sela, dok bi se broj naselja do 100 stanovnika mogao uvećati za 50% u odnosu na 2022. godinu. Do kraja ovog veka, Srbija bi mogla da izgubi više od 1.000 malih mesta, što je četvrtina ukupnog broja naselja u našoj zemlji. Imajući u vidu da se, sa izuzetkom Beograda i Novog Sada, osipaju i gradovi širom Srbije, broj naselja do 100 stanovnika bi do kraja ovog veka mogao biti trostruko veći nego 2022. godine.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: NikolaSpasicPhotography, Depositphotos

Чланак Nezavidna sudbina malih naselja: Opustela Srbija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Današnje društvo je toliko opsednuto zdravljem, da je to nezdravo. Industrije zdravlja i velnesa vrede milijarde dolara i oslanjaju se na ogroman broj ljudi koji su fanatično predani boljoj ishrani, mlađem izgledu, dužem životu i vitalnosti. Ljudi su bombardovani senzacionalističkim najavama o „najnovijim zdravstvenim otkrićima“ posredstvom medija i društvenih mreža, a na svakom ćošku iskače po neki novi „guru“ koji tvrdi da je otkrio rupu na saksiji, nudeći svoju verziju samopoboljšanja kojom ćemo uspeti da zavaramo smrt „na neodređeno vreme“.

Nova mitologija savršeno zdravog života tera svoje sledbenike da neprekidno drže korak sa novinama. Oni gutaju suplemente, idu na časove joge, znoje se u teretanama, svaki čas menjaju režim ishrane, skupo plaćaju genetska testiranja, bez razmišljanja se predaju „genetskim strategijama“ za prevenciju raka i drugih smrtonosnih bolesti i traže alternativne tretmane za oboljenja tela i psihe. Uprkos svemu tome, kolektivno zdravlje čovečanstva se rapidno pogoršava, upozorava Gabor Mate, kanadski lekar i naučnik mađarskog porekla u svojoj knjizi „Mit o normalnom“.

Ako postoji tolika opsesija zdravim životom, kako onda protumačiti činjenicu da u današnjem svetu koji se hvali da je dostigao vrhunac medicinske genijalnosti i sofisticiranosti, sve veći broj ljudi pati od hroničnih fizičkih bolesti, kao i od raznih oblika zavisnosti i mentalnih oboljenja? I kako je moguće da tako mali broj naučnika i lekara javno govori o tom paradoksu, pita se Mate.

Epidemija mentalnih poremećaja

Kanadski naučnik navodi podatke da u Sjedinjenim Američkim Državama, najbogatijoj zemlji i epicentru svetske ekonomije, 60% odraslih pati od hroničnih poremećaja kao što su visok krvni pritisak ili dijabetes, dok je kod 40% ljudi dijagnostifikovano više hroničnih oboljenja. Skoro 70% Amerikanaca pije jedan prepisani lek, a više od polovine uzima dva leka. U Kanadi ubrzano raste broj autoimunih bolesti, a sve veći broj mlađih ljudi oboleva od oblika raka koji nisu izazvani pušenjem.

Broj gojaznih osoba, koje su izložene brojnim zdravstvenim rizicima, uvećava se u mnogim državama, uključujući Kanadu, Australiju i naročito SAD, gde se više od 30% odraslih može svrstati u tu kategoriju. Nedavno je Meksiko prestigao svog severnog suseda po broju gojaznih, a dijabetes se svaki sat utvrdi kod čak 38 stanovnika te države. Ovom neslavnom klubu sve više se pridružuje i Azija, posebno Kina gde se broj gojazne dece uvećava zabrinjavajućom brzinom.

U zapadnom svetu raste broj ustanovljenih mentalnih poremećaja među svim generacijama. Depresija i anksioznost su bolesti koje u Kanadi beleže najbrži rast. Više od 50 miliona Amerikanaca, što je 20% odraslih osoba u SAD, bori se sa ovim bolestima. Još više poražavaju podaci da su milionima dece i adolescenata u Severnoj Americi prepisani stimulansi, antidepresivi, pa čak i antipsihotici, čiji dugoročan uticaj na mozak u razvoju još nije utvrđen. Mentalni poremećaji su postali najveći problem ovoga veka i u Evropi, a ceo zapadni svet je zatečen porastom samoubistava među mladima, upozorava Mate.

Živimo u svetu u kome sve može poći naopako

Medicina je u prethodna dva veka postigla izuzetne stvari, ali koren problema nije u nedostatku naučnih činjenica i tehnološkog napretka, već u percepciji šta su suštinski uzroci zdravstvenih tegoba. To je, kako tvrdi Mate, toksična kultura u kojoj živimo, a koju mi doživljavamo kao normalno stanje.

Kanadski naučnik to pojašnjava sledećim primerom. U laboratoriji, kultura je biohemijska tečnost napravljena da podstakne razvoj određenog organizma. Pod pretpostavkom da su mikrobi u laboratoriji savršenog zdravlja i genetskih predispozicija na početku svog života, odgovarajuća kultura bi trebalo da im obezbedi srećan i zdrav razvoj i razmnožavanje. Ali, ako kod tih organizama počnu da se pojavljuju razni oblici patologije u neuobičajeno velikom broju, ili ako oni jednostavno ne uspevaju dalje da se razvijaju, to znači da je kultura postala zatrovana ili da već na samom početku nije imala potrebnu kombinaciju sastojaka.

U oba slučaja reč je o toksičnoj kulturi, neprikladnoj za stvorenja kojima treba da bude potpora, ili još gore, koja je opasna po njihovu egzistenciju. Isto važi za ljude i društva u kojima žive. Ta društva mogu da ih podstiču ili da ih postepeno ubijaju.

Ako se naša sadašnja kultura posmatra kao laboratorijski eksperiment, može se reći da ona predstavlja globalnu demonstraciju svega što može poći naopako. Iako smo okruženi spektakularnim ekonomskim, tehnološkim i medicinskim resursima, nebrojeno mnogo ljudi pati od raznih bolesti uzrokovanih stresom, neznanjem, siromaštvom, nejednakošću, društvenom izolacijom, degradacijom životne sredine, ali i obezvređivanjem ljudskog života i osiromašenjem istinskih ljudskih vrednosti, navodi Mate.

Zdrav razum u strmoglavom padu

Kanadski naučnik objašnjava da se reč „normalno“ u zdravstvenoj praksi odnosi, između ostalog, na stanje koje određuje granicu između zdravlja i bolesti. „Normalni nivoi“ i „normalno funkcionisanje“ predstavljaju ciljeve lekara kad prepisuju određenu terapiju i lekove pacijentu. U medicinskoj praksi upotreba ove reči omogućava lekarima da realno procene situaciju, kako bi reagovali u lečenju na pravi način.

Međutim, pojam normalnosti u nekom društvu je mnogo složeniji, on može biti vrlo podmukao. Ljudska bića imaju veliku sposobnost da se prilagođavaju na različite stvari, posebno kada su promene postepene. U jednom od svojih značenja, glagol „normalizovati“ odnosi se na proces u kome nešto što se ranije smatralo nenormalnim postaje u dovoljnoj meri normalno da ga naš radar za raspoznavanje više ne primećuje. Na društvenom nivou reč „normalno“ obično znači „ovde nema ničeg nesvakidašnjeg“, svi sistemi funkcionišu kako treba i nje potrebno da ih dalje preispitujemo.

Ali, upravo tu leži najveća zamka. Kvalitet, a u mnogim slučajevima i dužina ljudskog života, nerazdvojno su povezani sa onim aspektima modernog društva koje je najteže objektivno sagledati, jer su se toliko ukorenili, da ih prihvatamo bez razmišljanja. Drugim rečima, svojstva svakodnevnog života koja nam izgledaju sasvim normalno „jer to rade svi drugi“, najviše vape da ih kritički preispitujemo.

Mate ističe da bolesti od kojih pojedinci pate ne uzrokuju samo fizičke navike i predispozicije, već u velikoj meri i način na koji ti pojedinci razmišljaju i koliko su u stanju da grade smisleni život zasnovan na sopstvenom integritetu, bez povođenja za masom. I pored sve naše stručnosti i tehnološke sofisticiranosti, zapadna medicina često zaboravlja da treba da leči kompletnu osobu i ignoriše činjenicu da nam današnja kultura, „u kojoj je zdrav razum u strmoglavom padu“, remeti organizam, slabi imunološki sistem i podriva emocionalnu ravnotežu, upozorava kanadski naučnik.

Bojana Maričić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Tverdohlib.com, Depositphotos

Чланак Bolesti u toksičnoj kulturi: Nezdrava opsesija zdravljem се појављује прво на Biznis i Finansije.

U poslednjih nekoliko nedelja, cena investicionog zlata prošla je kroz naglu korekciju, iznenadivši značajan broj investitora. Očekivani rast cene zbog geopolitičkih okolnosti na Bliskom istoku se nije desio. Razlog za to ne leži u samom zlatu, već u načinu na koji se tržišta ponašaju u kratkom roku.

„Ljudi očekuju da zlato odmah poraste tokom krize. U stvarnosti, tržišta se kreću u fazama — a te faze često vode ka početnom padu pre nego što započne održiv uzlazni trend“, objašnjava Georgi Hristov iz „Tavex zlato&srebro“.

Mehanizam koji stoji iza ovog kretanja je dosledan. Geopolitičke tenzije podižu cenu nafte, što povećava inflatorne pritiske. To, zauzvrat, održava kamatne stope na povišenom nivou i podiže prinose na obveznice. Kao rezultat toga, deo kapitala se preusmerava ka američkom dolaru i imovini koja donosi prinos. Tokom ove faze, zlato privremeno gubi zamah — iako njegova dugoročna uloga ostaje nepromenjena.

Ovo nije novi obrazac. Jedan od najjasnijih primera dolazi iz 1970-ih godina. Godine 1973, zemlje OPEK-a ograničile su proizvodnju nafte i uvele embargo Sjedinjenim Američkim Državama. U roku od nekoliko meseci, cena nafte se učetvorostručila — sa oko 3 dolara na 12 dolara po barelu. Intuitivno, moglo se očekivati da zlato odmah snažno poraste. Međutim, to se nije dogodilo. U početnoj fazi, zlato je zapravo palo. Ono što je usledilo bila je potpuno drugačija dinamika. Tokom naredne dve godine, zlato je poraslo za približno 150%, a u celokupnom periodu između 1971. i 1980. godine, rast je dostigao oko 2.300%.

Чланак U kojoj se fazi trenutno nalazi zlato – i šta sledi dalje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Šta povezuje bivšeg dekana a današnjeg profesora Ekonomskog fakulteta Branislava Boričića sa Nenadom Atanaskovićem, suvlasnikom Thyme street food restorana, u kojima se krčka ulična gastronomija? Šta njih dvojica imaju zajedničko sa Nikolom Stamenićem, direktorom sektora za reviziju u kompaniji PwC?

Sva trojica su dobro upoznata sa poslovanjem u Srbiji i mada svaki od njih ima različita znanja u ovoj oblasti, njihova iskustva mogu biti podjednako zanimljiva studentima kada razmišljaju o tome šta će raditi posle diplomiranja. To ih je „kvalifikovalo“ da sa drugim poslovnim ljudima i ekonomskim stručnjacima gostuju u podkastu SEFA Talks.

Ovaj podkast se realizuje pod pokroviteljstvom organizacije studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu SEFA, koja broji oko 120 članova. Organizacija je osnovana 2015. godine, s ciljem da studenti kroz vannastavne aktivnosti u različitim oblastima unaprede svoja znanja. Studenti svoje ideje sprovode kroz projekte, a jedan od njih je i podkast SEFA Talks. Podkast je pokrenut 2022. godine kako bi studente upoznao sa iskustvima uspešnih preduzetnika i drugih poslovnih ljudi i tako ih ohrabrio da i sami slede svoje ideje.

Podela finansijske odgovornosti

Podkast u celosti osmišljavaju i vode studenti, a koordinatori i voditelji se biraju na konkursu. Krajem prošle godine došlo je do smene generacija, pa je za koordinatora projekta izabran Mihailo Aprcović, a za voditelje Jovana Gajić i David Gavrilović. Mihailo i David su studenti četvrte godine, dok je Jovana na drugoj godini fakulteta.

„Ove godine naš podkast je dospeo na prvo mesto na konkursu Ekonomskog fakulteta za finansiranje studentskih projekata. To znači da će 50% naših troškova finansirati fakultet, a ostalo mi sami. Mislim da tako i treba da bude, jer je za nas korisno da tokom studija naučimo kako se obezbeđuju finansijska sredstva“, smatra Mihailo.

Prva pomisao je da novac od sponzorstava studenti koriste pre svega za honorare voditelja i troškove snimanja. Ali, u ovom slučaju, struktura izdataka je drugačija. Voditelji i koordinator podkasta rade volonterski, dok im je prostor za snimanje besplatno ustupio partner ovog projekta Srđan Erceg, vlasnik studija Infinity Lighthouse.

Novac, kao i roba koju dobijaju od sponzora, potrebni su im za druge svrhe, objašnjava Mihailo, za humanitarne akcije – prošle godine to su bili paketići sa najmlađe onkološke pacijente – ili kako bi obezbedili simbolične poklone za sagovornike, koji će ih podsećati na učešće u podkastu.

Kratki snimci kao mamac

Troje mladih ljudi koji su „glavni i odgovorni“ za ovaj podkast nastoje da emituju barem jednu epizodu mesečno, sa sagovornicima čija iskustva, osim što su zanimljiva, mogu biti i korisna studentima. Kako bi obezbedili što veće prisustvo u javnosti, svoje emisije objavljuju na platformama Podkast.rs, Youtube, Spotify, Deezer, ali i na svojim nalozima na društvenim mrežama, gde je moguće videti kratke delove intervjua.

Kratki snimci su najpopularniji na Instagramu, na kom u proseku imaju 50.000 pregleda, a zatim na mrežama TikTok i LinkedIn, gde beleže nešto manju gledanost. Pojedini isečci iz intervjua dostižu i milion gledanja. Za razliku od kratke forme, na platformama na kojima objavljuju cele emisije imaju dve do tri hiljade gledalaca.

Ovakav „rezultat“ između duge i kraće forme nimalo ne čudi Jovanu Gajić. „Mi smo generacija koja ne može dugo da održi pažnju, pa kod nas najbolje prolaze snimci koji traju do 30 sekundi”, priznaje Jovana. Pošto odlično poznaju svoju ciljnu grupu, autori podkasta znaju i kako da zainteresuju svoje vršnjake za ono što rade – izborom kratkih snimaka za koje procene da će privući najviše pažnje i podstaći studente da pogledaju celu emisiju.

David Gavrilović navodi konkretan primer: „Obično sa sagovornicima pričamo o ekonomskim temama, ali nedavno smo objavili podkast sa profesorom Branislavom Boričićem koji je govorio, između ostalog, i o društvenim i političkim pitanjima koja su veoma aktuelna. Posle objave isečka iz te emisije na društvenim mrežama, dobili smo mnoštvo komentara od ljudi koji nisu naša standardna publika. Mnogi od njih odlučili su da pogledaju ceo intervju”.

Šta zanima studente?

Do sagovornika dolaze lakše, jer su mnogi „slabi“ na studente, ali i zato što su podkasti postali popularan oblik komunikacije. Autori odlučuju o sadržaju i gostima na osnovu interesovanja i predloga svojih slušalaca, pretežno studenata ekonomije. Sa njima komuniciraju na društvenim mrežama i tokom promocija koje održavaju na fakultetu.

„Studente uglavnom zanima kako je neko posle fakulteta odlučio čime će se baviti i kako je našao prvi posao, a interesuju ih i specifičnosti određenih struka. Zato kod nas gostuju i preduzetnici i ljudi koji se u korporacijama bave marketingom, revizijom, računovodstvom i drugim oblastima“, objašnjava Mihailo.

Praksa je da sagovornicima prethodno pošalju pitanja kako bi mogli da se pripreme, ali i da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja tokom razgovora i naknadnih zahteva da se delovi intervjua izbace u postprodukciji.

Čemu je podkast naučio njihove autore?

Šta su autori podkasta SEFA Talks i sami naučili dok su propitivali sagovornike koji su svojim iskustvom podučavali njihove kolege? „Ja sam tek kroz rad na ovom projektu shvatio koliko je važna dobra priprema, kako izvući ono najbolje iz sagovornika, predstaviti korisne i zanimljive detalje, jer niko neće da sluša sat vremena razgovora ni o čemu”, ističe David. On planira da se nakon diplomiranja upusti u preduzetništvo, pa mu je rad na podkastu pomogao da poboljša nastup u javnosti i stekne kontakte sa ljudima iz poslovnog sveta.

Jovana još nije sigurna šta bi volela da radi kada diplomira, ali zato nema dilemu da joj rad na podkastu pričinjava veliko zadovoljstvo. „Kada izađem iz studija nakon snimanja, ja sijam od sreće“, ističe mlada voditeljka, koja je već stekla prethodno iskustvo snimajući priloge za društvene mreže, pa sada nema tremu kada javno nastupa. Ona je angažovana na više projekata na fakultetu, ali priznaje da joj je SEFA Talks omiljeni.

Pragmatične generacije

Mihailo Aprcović je uveren da angažovanje u studentskim organizacijama omogućava studentima da steknu dodatna znanja bez kojih je danas teško obezbediti i praksu u firmama, a kamoli posao. Radeći kao koordinator na podkastu SEFA Talks naučio je koliko je važno dobro organizovati snimanje svake emisije i šta je sve potrebno uraditi da bi ono bilo uspešno – od rezervisanja studija i usaglašavanja termina za snimanje sa voditeljima i gostima, do brige o tome da sve prođe u najboljem redu.

A da bi sve prošlo kako treba, Mihailo kaže da je morao da savlada i mnoge druge lekcije: kako da komunicira sa poslovnim svetom, privuče sponzore i sačini dobru finansijsku kalkulaciju u pribavljanju sredstava, kako da napravi snimak koji će moći da se objavljuje i na sajtovima i na društvenim mrežama…

Autori podkasta SEFA Talks misle da je upravo taj pragmatični pristup planiranju budućnosti koji odlikuje nove generacije glavni razlog za rast broja studentskih organizacija i njihovog članstva.

Marija Dukić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак SEFA Talks, podkast studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu: Pripremi se za život се појављује прво на Biznis i Finansije.

EU je početkom januara zahvatila patriotska groznica, nakon što je američki predsjednik Donald Tramp najavio da će SAD preuzeti Grenland, milom ili silom. Za EU to je bila kap koja je prelila čašu.

Evropljanima se od ranije nije baš dopadala ni ideja da će rat u Ukrajini biti završen američko-ruskim dogovorom, o čijim generalnim odredbama će Evropljani biti upoznati naknadno, ako i kada Donald ugrabi slobodnog vremena između dvije partije golfa.

Još manje im se dopadala ideja da će oni uvoziti američku robu bez carine, dok će SAD naplaćivati carinu i određivati kvote za robe iz EU po svom nahođenju.

Ali, sve su ovo nekako ćutke progutali, sve dok na red nije došao Grenland. Evropski mediji su se iznenada našli preplavljeni zahtjevima brojnih komentatora i ponekog političara, svi uglavnom iz Zapadne Evrope, koji su pozivali da se Americi konačno pokažu zubi i dokaže da Evropljani nisu američki vazali već globalna supersila, ako ne jača od SAD, onda barem u istoj ravni.

Ne može to tako sa nama

Prijedlozi za kažnjavanje Amerikanaca kretali su se od uvođenja posebnih nameta na američke IT kompanije, stvaranja EU vojske naoružane i vlastitim atomskim arsenalom, hitne ekonomske i vojne okupacije Grenlanda da bi se spriječila njegova ekonomska i vojna okupacija od strane SAD, pa do zatvaranja američkih baza u EU i protjerivanja američkih vojnika sa svetog evropskog tla.

U prvi mah bilo je teško odrediti da li se tu radi o satiričnim tekstovima, ili autori ozbiljno vjeruju da bi članice EU bile u stanju da efektivno objave rat SAD. Scene gdje bi njemački i italijanski vojnici na juriš zauzimali američke baze i protjerivali razoružane američke vojnike preko Atlantika, ne bi prošle ni u trećerazrednim filmovima naučne fantastike.

Realno, šansa da dođe do oružanog sukoba i narodno-oslobodilačkog rata EU protiv SAD, jednostavno ne postoji. Amerika neće bombardovati EU, američke trupe neće pod okriljem noći izvoditi napade na lidere EU u Parizu, Berlinu, Rimu, i neće biti „Evropske oluje“. Ne zato što SAD strahuje od moćne evropske armade, već jednostavno što za tim nema nikakve potrebe.

Čak iako bi se EU usudila otvoreno suprotstaviti SAD, uključujući i spremnost na vojni sukob, SAD bi mogle baciti EU na koljena bez ispaljenog metka, sa par komandi otkucanih na kompjuterskoj tastaturi. I time bi sve bilo završeno.

Kina i Rusija imaju alternative, EU nema

SAD ima Facebook, Instagram, X, Google, Bing, Gmail, Outlook,Youtube, TikTok, Microsoft, Office, Amazon, Apple, Oracle, Zoom, Signal, WhatsUp, Paypal, Stripe, Visa, Mastercard.

Kina ima svoje verzije u vidu WeChat, Weibo, Harmony OS, Taobao, Temu, Aliexpress, Baidu, Bilibili, WeChat Pay, Union Pay. Rusija ima svoje alternative u formi VK, Telegrama, Yandex-a, Rutube, Mir platne kartice.

A EU? EU nema ništa. Nema evropskog Facebooka, Instagrama ili X-a. Nema globalne web pretraživače, nema email provajdere koji imaju kapacitete da daju besplatan email milijardama građana. Nema svoj Youtube, nema svoj operativni sistem za računare i mobitele. Nema serverske farme, koje od milja nazivamo „cloud“. Nema svoj WhatsUp, Signal ili Viber.

Ukratko, EU ekonomija i funkcionisanje čitave zajednice u potpunosti zavise od šačice američkih kompanija, za koje, iako posluju globalno, prvenstveno važe zakoni SAD, čak i kada se direktno kose sa zakonima zemalja gdje ove kompanije posluju.

U potrazi za uštedama i želji da se u potpunosti informatizuju, u EU državni i paradržavni organi, od porezne uprave, zdravstvenog osiguranja, vojske, policije i ostalih ministarstava, svoju kompletnu dokumentaciju i podatke prebacili su u „cloud“. Ista je situacija i sa bankama, osiguravajućim društvima, energetskim i svim drugim velikim kompanijama.

Većina tih „oblaka“ je u vlasništvu američkih kompanija, Amazona, Google-a, Microsofta, i sasvim je nebitno da li se oni fizički nalaze u Evropi ili negdje drugo. Američki sudovi su davno presudili da bez obzira gdje su fizički smješteni serveri američkih kompanija, oni su pod jurisdikcijom američkih zakona.

Davno su stručnjaci iz IT-a upozoravali da je „cloud“ ništa drugo nego tuđi kompjuter, te da bez čuvanja domaćih podataka na vlastitim serverima nema ni nezavisnosti, ni sigurnosti. Na ova upozorenja niko se nije obazirao, jer „cloud“ zvuči tako „cool“.

Ako se Donald naljuti…

Izvršna naredba američkog predsjednika tako bi bila dovoljna da Amazon, Microsoft, Google i sve ostale američke kompanije, blokiraju pristup EU institucijama, građanima i njihovim podacima na američkim serverima. I time moderna država prestaje da funkcioniše i pretvara se u anarhiju u roku od 48 sati.

Ove prijetnje postaju svjesni i u EU, ali kratkoročnog rješenja nema. Evropske kompanije imaju tek jednu trećinu od ukupnih trenutnih kapaciteta servera u Evropi, tako da jednostavno nema mjesta da se svi podaci presele iz američkog u EU „cloud“, čak i kada bi Evropljani iznenada odlučili da to urade. Teoretski, EU bi mogla možda da se preseli na kineski „cloud“, ili da zamoli Ruse da vide imaju li oni viška slobodnog prostora na svojim serverima, mada je ova opcija malo vjerovatna.

Milioni građana u EU koriste Gmail ili Outlook, kao svoj primarni i često jedini email, koji je istovremeno i njihov glavni identifikacijski mehanizam koji im omogućuje pristup bankarskom računu, zdravstvenom osiguranju, poreznoj upravi, ukratko svim ključnim funkcijama za svakodnevni život. Blokiranjem pristupa njihovom emailu kod američkih kompanija, istih onih kompanija kod kojih su pohranjeni i svi podaci države, i obični smrtnici praktično preko noći gube sve, novac, lijekove, dokaze o izmirenim obavezama, uspomene.

Društvene mreže, takođe su američke. X, Facebook, Instagram, odnedavno i TikTok, postali su i dominantan kanal za komunikaciju političara i državnih institucija sa građanima, jer su tradicionalni mediji na putu da podijele sudbinu dinosaurusa. Tako bez društvenih mreža nastupa i informacijsko zamračenje i širenje panike je garantovano.

Čitava EU u američkom „oblaku“

Ne treba posebno ni pominjati da su Visa i Mastercard takođe američke kompanije koje nemaju pandana u EU i da bez njih, praktično, nastupa finansijski kolaps. Šlag na torti je Office365, koji Microsoft tako uspješno nameće korisnicima. Za razliku od „starinskog“ MS Office, gdje su i softver i dokumenta sretno koegzistirali na vašem računaru, Office365 preselio je i njih u „oblak“, iako većina korisnika nije toga svjesna.

Blokiranjem Office365, i male i srednje firme, koje su se oduprle trendu zvaničnog prebacivanja poslovanja u „oblak“, takođe bi krahirale jer su i ne znajući, i oni svoje poslovanje i podatke ipak preselili na servere kojima gazduje Microsoft.

U poređenju sa informatičkom apokalipsom EU, uzrokovanom jednostavnim američkim pritiskom na dugme, nuklearna zima i ne izgleda tako strašno. Lideri EU sada na brzinu pokušavaju da nađu alternative, od francuske aplikacije Visio koju bi država da nametne dekretom kao zamjenu za Zoom i Google Meet, pa do njemačkih pokušaja da sklepaju na brzinu alternativu za MS Office, prepakujući postojeće open source aplikacije, kao što su LibreOffice i Nextcloud i plasirajući to kao novi domaći proizvod.

Ali, sve ovo je premalo i prekasno. Moguće je napraviti evropsku alternativu američkoj IT dominaciji, što pokazuju primjeri Kine i Rusije, ali za to treba vremena, novca, jasna vizija i politička volja. EU bi možda mogla nekako naći pare, ali uprkos bombastičnim govorima njenih lidera i dalje im nedostaje stvarna politička volja, jasnu viziju nikada nisu ni imali a i vremena je sve manje.

Dražen Simić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Ilustracija: Gemini

Чланак Briselski san zimske noći: Kad porastem biću Amerika се појављује прво на Biznis i Finansije.