Priče u Evropskoj uniji tokom 2025. godine uveravale su nas u privredni oporavak Nemačke, ozdravljenje francuske privrede i konsolidaciju italijanske ekonomije. U 2026. godini nema ništa od toga. Najveća priča u Evropskoj uniji je – Španija.

Brojke je sada teško ignorisati. Prema preliminarnim procenama Evrostata objavljenim 30. januara, BDP Španije porastao je za 2,8% u 2025. godini, u odnosu na prosek evrozone od 1,5%. Samo u četvrtom kvartalu zabeležen je rast od 0,8%, više nego duplo u poređenju sa rastom od 0,3% u evrozoni i to je najjači rast među svim velikim ekonomijama Evropske unije.

ING je u svojoj prognozi za Španiju početkom 2026. godine primetio da je španska ekonomija rasla 2,8 procentnih poena brže od evrozone od kraja 2019. godine. Goldman Sachs je u analizi iz jula 2025. godine ocenio da u Španiji dolazi do velikih strukturnih promena jer se ekonomija, umesto prevelike zavisnosti od turizma, pomera ka finansijama, nekretninama, IT i profesionalnim uslugama kao novom motoru rasta.

Prognoza Evropske komisije u septembru 2025. godine predvidela je rast od 2,9% za 2025. i 2,3% za 2026. godinu. BBVA Research i CaixaBank Research, dve vodeće španske banke, uglavnom se slažu sa ovakvim prognozama, kao i MMF.

Glasni neprijatelji u inostranstvu i tihi rezultati kod kuće

Malo ko u Evropskoj uniji je očekivao ovakav preokret. Španija je većinu vremena nakon finansijske krize 2008. godine tretirana kao slaba karika evropskog juga, zemlja koju je neophodno spasiti od sopstvenih banaka i kao posrnula država u kojoj je stopa nezaposlenosti mladih dostigla čak 50% 2013. godine.

Međutim, usledio je toliko oštar ekonomski zaokret, da će, prema procenama Evropske komisije, javni dug Španije pasti ispod 100% BDP-a 2026. godine sa vrhunca od 120% tokom pandemije. Takođe, stopa nezaposlenost od 9,9% u četvrtom kvartalu 2025. godine, pala je ispod dvocifrenog broja prvi put od 2008. godine. Ništa od ovoga niko nije predvideo čak ni pre tri godine.

Politički motor koji stoji iza ekonomskog preokreta je Socijalistička radnička partija Španije (PSOE) Pedra Sančeza. Otkako je postao premijer Španije, Sančez je gomilao glasne neprijatelje u inostranstvu, dok je tiho isporučivao rezultate kod kuće.

Sančez se pozicionirao kao najotvoreniji evropski lider u kritikama izraelskog rukovodstva, zbog ponašanja Izraela tokom rata u Gazi. Španija je bila prva velika zapadnoevropska država koja je još u maju 2024. godine formalno priznala palestinsku državnost, zajedno sa Norveškom i Irskom. Bila je to prva evropska zemlja koja je izrazila spremnost da se pridruži Južnoj Africi u tužbi protiv Izraela pred Međunarodnim sudom pravde.

Španija je u oktobru 2025. godine usvojila devet mera za „zaustavljanje genocida u Gazi“, uključujući stalni embargo na oružje, zabranu brodovima koji prevoze vojno gorivo za izraelske snage da pristaju u španske luke, uskraćivanje španskog vazdušnog prostora izraelskim vojnim letovima, embargo na robu iz naselja na Zapadnoj obali i zabranu ulaska pojedincima „direktno umešanim u genocid, kršenje ljudskih prava i ratne zločine“.

„Rebrendiranje“ Španije na svetskoj sceni

Ovakav politički stav ima svoju cenu. Španska odbrambena i izvozna industrija dvostruke namene izgubile su značajne ugovore u Izraelu, a odnosi Madrida sa Vašingtonom pod Trampovom administracijom su vidljivo zahladneli. Ali, politička ekonomija ovog poteza je ono što je važno. Zauzimajući moralno najčitljiviji stav u Evropi o Gazi, Sančez je pretvorio Španiju u prirodnog diplomatskog sagovornika za arapski svet, Afričku uniju i, što je ključno, Latinsku Ameriku.

Dokument o strateškoj politici za period 2025-2028. godine, koji je objavilo Ministarstvo spoljnih poslova u Madridu, eksplicitno identifikuje Mediteran i Latinsku Ameriku kao dva stuba za globalno repozicioniranje Španije. Takvo opredeljenje je dovelo i do značajnijeg otvaranja španske privrede za kineska ulaganja.

Španija je postala glavna evropska ulazna tačka za kineski industrijski kapital. CATL i Stellantis su u novembru 2025. godine započeli radove na ogromnoj fabrici za proizvodnju baterija namenjenih električnim vozilima, u vrednosti od 4,1 milijardu evra. Buduća fabrika LFP baterija nalaziće se u pogonima kompanije Stellantis u Saragosi i mogla bi da dostigne kapacitet do 50 GWh godišnje. Fabrika će zaposliti više od 4.000 radnika i obezbedila je preko 298 miliona evra finansiranja iz programa EU „Next Generation EU“, a CATL je već doveo 2.000 kineskih radnika da nadgledaju izgradnju.

Jasan obrazac

U istom kompleksu, kompanija Leapmotor, koju podržava Stellantis, počeće proizvodnju električnih vozila na kineskoj platformi u drugoj polovini 2026. godine. Chery je već počeo da sklapa vozila u bivšoj fabrici Nissan u Slobodnoj trgovinskoj zoni Barselone u okviru svog zajedničkog preduzeća Ebro. SAIC-ov MG, najprodavaniji kineski brend u Španiji u 2025. godini, objavio je u aprilu 2026. da će izgraditi svoju prvu evropsku fabriku električnih vozila na španskom tlu.

Krajem aprila 2026. godine, luksuzni brend Hongqi grupe FAW je u poodmaklim pregovorima sa Stellantis-om o proizvodnji vozila u istom pogonu u Saragosi. Vozila kineskih proizvođača činila su preko 11% prodaje španskih automobila u 2025. godini, što je skoro dvostruko više u odnosu na 6,6% iz 2024. godine.

Obrazac je jasan. Sančezova vlada pozicionirala je Španiju kao zemlju EU koja je najspremnija da primi kineske industrijske investicije. Dok su Berlin, Pariz i Rim oklevali, plašeći se američkog i kineskog uticaja, Madrid se oslobodio monokulturne politike Evropske unije.

Rezultat je obnavljanje španske industrijske baze zahvaljujući kineskoj tehnologiji baterija i električnih vozila, uz podršku EU, čak i dok se tarife Unije na direktan kineski uvoz pooštravaju. Kakav god stav prema ovoj strategiji imali u Briselu, ona funkcioniše i jača špansku ekonomiju.

Mladi migranti umesto stranih, a neproduktivnih penzionera

Otvaranje prema Latinskoj Americi je drugi politički i ekonomski front. Španija je najveći pojedinačni investitor u Latinskoj Americi, doprinoseći sa 9,4 milijarde evra agendi EU „Globalna kapija“ za region Južne Amerike, od čega je 5,3 milijarde evra već mobilisano. Analiza koju je sproveo Vilson centar pokazala je da bilateralno vođstvo Španije, utemeljeno u zajedničkom španskom jeziku i istorijskim vezama, daje ovoj zemlji komparativnu prednost na tržištu Južne Amerike kojoj nijedna druga evropska država ne može da parira. Takođe, Španija dobija mnogo mladih migranata koji govore istim jezikom, umesto neproduktivnih penzionera iz severne Evrope.

Mediteran je treći front. Sastanak Španije sa Marokom na visokom nivou krajem 2025. godine, produbio je dobre odnose sa Rabatom i pozicionirao Španiju kao glavnog posrednika EU u južnom Mediteranu.

Iz svega ovoga sledi pitanje da li Evropa ima novu funkcionalnu prestonicu? Berlin je najveća ekonomija EU, ali raste po stopi od 0,4% i paralisan je koalicionom aritmetikom. Pariz je zaokupljen domaćom politikom. Rim se vezao za Vašington u napadu kratkovidosti, a sada ne zna kako da se iz toga izvuče. London nastavlja da se udaljava od EU, nakon što je Britanija izgubila svoj uticaj zbog loših pregovora o Bregzitu.

Madrid, nasuprot tome, raste tri puta brže od evrozone, ima političku saglasnost za sprovođenje spoljnopolitičkih odluka koje se Brisel ne usuđuje da donese i u Sančezu ima lidera koji je spreman da zauzme diplomatsko tlo koje su druge evropske prestonice napustile.

Činjenica da je u Španiji tokom cele godine vreme mnogo sunčanije nego u Nemačkoj, možda više neće biti samo rezultat meteoroloških prilika.

Izvor: IntelliNews

Foto: captainvector, Depositphotos

Чланак Da li je Evropska unija predala svoju budućnost Španiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čitaoce koji se ne sećaju predsedničkih izbora u Srbiji 2012. godine, podsetimo da je agencija za istraživanje javnog mnjenja koja je tada bila vodeća na tržištu, toliko bila sigurna u svoje nalaze da je za pobednika unapred proglasila Borisa Tadića, bez ikakve rezerve u javnosti. Jedan ugledni nedeljnik je otišao toliko daleko da je na osnovu podataka te agencije proglasio protivkandidata Tomislava Nikolića gubitnikom, ni manje ni više nego na naslovnoj strani.

Kada je Nikolić pobedio na izborima, agencija koja je potpuno krahirala sa svojim prognozama, zbog toga nije izgubila poslove. Naprotiv, pošto je na vreme promenila „politički dres“, dan-danas se predstavlja kao glavni tumač političkog raspoloženja u Srbiji.

Nikola Jovanović, koji se dve decenije bavi marketinškim istraživanjima i vlasnik je agencije Plum Mark, ocenjuje da je stanje u branši takvo da izgleda kao da smo se vratili decenijama unazad.

„Situacija je haotična. Ne zna se ko se sve bavi istraživanjem, po kom cenovniku to naplaćuje a nema ni esnafskih udruženja. Nemamo predstavnike u međunarodnim organizacijama, ne poštuju se principi i načela dobrog vođenja posla. Ja sam član ESOMAR, svetskog udruženja istraživača u kojem Srbija već 10-15 godina nema nacionalnog predstavnika, niti podnosi izveštaje. Sve je to vrlo transparentno u Sloveniji i Hrvatskoj, koje su po veličini tržišta slične nama”, kaže Jovanović za B&F.

„Avioni i kamioni“ pregazili struku

Doajeni istraživanja javnog mnjenja, poput Srećka Mihajlovića i Miroslava Šutića, pokušavali su da uvedu red u ovu profesiju i naprave udruženje još devedesetih godina prošlog veka. Ali, inicijativa da se ovo tržište reguliše nema već dugo, „jer najveći igrači igraju za vlast, za resurse javnih preduzeća, državnih agencija, gradova i opština. Kada se na taj način dobijaju poslovi, logično je da vas ne zanima tržište, niti rast industrije u kojoj poslujete“, ocenjuje Jovanović.

Kada je reč o prosečnim cenama koje ovakve agencije naplaćuju za svoje usluge, one su najveće u Britaniji, slede SAD i Zapadna Evropa, a Srbija je nešto ispod tog proseka. Ali, za razliku od pobrojanih zemalja, kod nas su i cenovnici „zamagljeni“. Poslovi vezani za istraživanja javnog mnjenja praktično se i ne pojavljuju na portalu javnih nabavki, a kada se to i desi, „zna se ko šta dobija“, tvrdi Jovanović, koji svoju firmu vodi iz rodnog Svrljiga.

Ovakva situacija dovodi do paradoksa da se brže razvijaju agencije koje ne rade profesionalno svoj posao. Pošto je uglavnom reč o filijalama stranih firmi, mogu da koriste resurse svojih centrala i primenjuju tehnološki i metodološki napredne tehnike. „Takvi su radili i za Demokratsku stranku i radiće ponovo nakon Srpske napredne stranke za sledeću vlast“, uveren je Jovanović.

Prema njegovom mišljenju, pojedine agencije za istraživanje javnog mnjenja bliske moćnima do te mere servilno kroje i podatke i objašnjenja u korist onih koji ih plaćaju, da to diskredituje u javnosti celu struku. Za to vreme ostali ćute, tapšu jedni druge po ramenu i na marketinškim festivalima dele plaćene nagrade. Kao i u celom društvu, i ovoj profesiji su pojedinci koji mašu „avionima i kamionima“ izgurali one koji zasnivaju svoje poslovanje na profesionalnom znanju i etici, rezignirano zaključuje Jovanović.

Proizvoljna primena pravila

Igor Lazarević, konsultant u oblasti marketing menadžmenta, navodi da istraživanja javnog mnjenja čine 5-10% ukupne vrednosti marketinškog tržišta koja se godišnje kreće između 450 i 600 miliona evra. Najveći udeo u ovom sektoru ima oglašavanje sa oko 60% i digitalni marketing sa oko 25 procenata.

Iako čine mali deo tržišta, istraživanja javnog mnjenja imaju važnu ulogu u odlučivanju, ali se u praksi često svode na površne ankete sa slabim i nereprezentativnim uzorcima i bez stvarne metodološke dubine, dok su kvalitativna i integrisana istraživanja i dalje nedovoljno zastupljena. To dovodi do parcijalnih uvida i preporuka koje su slabo primenjive u praksi, objašnjava Lazarević.

On upozorava da u istraživanjima javnog mnjenja odavno postoje ozbiljne devijacije. Struka, politika i interesi se prepliću, pa se pojavljuju naručena istraživanja koja više oblikuju percepciju nego što prikazuju realnost, kao i razne fantomske istraživačke agencije, što vodi ka selektivnom tumačenju rezultata i padu poverenja u celokupnu industriju. Uprkos tome, i dalje postoje agencije i istraživači koji rade profesionalno i savesno držeći se profesionalnih standarda, iako ne postoji fer tržišna nagrada za tu vrstu posvećenosti.

„Suštinski problem nije u odsustvu pravila, već u njihovoj proizvoljnoj primeni. U praksi se vrlo često vidi selektivno poštovanje standarda, posebno u oblastima gde je kontrola slabija ili gde je pritisak tržišta veći. U istraživanjima javnog mnjenja i tržišta često se zanemaruju osnovni metodološki principi, od dizajna istraživanja, preko uzorka i metodologije, do interpretacije rezultata”, ukazuje Lazarević.

Probleme stvaraju i klijenti. Često nemaju dovoljno znanja, niti insistiraju na kvalitetu i etici, pa se standardi ne traže dosledno. U takvom okruženju, regulativa i kodeksi ostaju više okvir nego stvarni mehanizam kontrole, pa primena pravila u velikoj meri zavisi od pojedinaca i profesionalne odgovornosti a manje od sistema kao celine, zaključuje naš sagovornik.

Greške se ne naplaćuju

Lazarević smatra da bi greške trebalo da imaju jasne posledice, posebno kada su vidljive i utiču na javnu percepciju. U Srbiji to često nije slučaj ili se dešava retko i nedosledno. Razlog je sistemski. Tržište istraživanja javnog mnjenja nije u potpunosti postavljeno na tržišnim osnovama.

„Kada se desi očigledan promašaj, kao što je bio onaj sa prognozom pobede Borisa Tadića 2012. godine, on se kratko registruje u medijima, izazove polemiku, a zatim se često ‘zaboravi’. Iste agencije nastavljaju da dobijaju poslove, jer tačnost nije jedini niti uvek najvažniji kriterijum“, smatra Lazarević.

U takvom okruženju, dodaje, rezultati se neretko prilagođavaju očekivanjima naručioca, selektivno interpretiraju ili koriste pre za oblikovanje percepcije nego za objektivno merenje realnosti. Postoje i aranžmani koji malo imaju veze sa otvorenim tržištem, a više sa odnosima i pristupom javnim resursima. Drugim rečima, sa koruptivnim radnjama. Posledica je da greška nema punu tržišnu cenu, dok dugoročno ozbiljno urušava poverenje građana u istraživanja kao pouzdan alat za razumevanje društva.

Sve dok se kao industrijski standard ne postavi kvalitet i realan rezultat, imaćemo površne kampanje, naručena istraživanja, nepoštovanje standarda, metrike koje navode na pogrešne zaključke, takmičenja u „izlivima kreativnosti“ a ne u jasnim rezultatima, „pičeve“ samo radi forme i igre velikih igrača gde svako dobija svoj procenat.

To se mora promeniti ozbiljnim jačanjem strukovnih udruženja i aktivnim članstvom u udruženju ESOMAR, transparentnošću u svemu, od metodologije istraživanja do cene usluga, edukacijom klijenata i razvijanjem kulture profesionalne odgovornosti, zaključuje Lazarević.

Jelena Stjepanović

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: stokkete, Depositphotos

Чланак Tržište istraživanja javnog mnjenja: Poslovi preko veze, etika nema veze се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ekonomisti različito procenjuju u kojoj meri će eskalacija geopolitičke krize uticati na srpsku ekonomiju, ali su saglasni da ukoliko ona potraje, biće ugrožene sve privredne grane. Građane će najviše pogoditi problemi u strateškim oblastima – energetici, finansijskom sektoru, nekim delovima prehrambene i farmaceutske industrije.

Najnoviji sukob na Bliskom istoku podigao je uzbunu u javnosti oko mogućih nestašica i cena goriva, budući da je Srbija izrazito zavisna od nabavke nafte iz inostranstva, koja čini najveću stavku u strukturi srpskog uvoza sa nešto više od 1,9 milijardi evra.

Međutim, mnogo manje se govori o tome da naftu u stopu prati uvoz farmaceutskih proizvoda. To proizvodnju lekova, medicinskih sredstava i suplemenata u Srbiji čini posebno osetljivom na turbulencije koje potresaju svetsko tržište.

Sa rasprodajom domaćih fabrika, prodata i kontrola

Brigu uvećava činjenica da naša zemlja više nema nijednu farmaceutsku kuću u domaćem vlasništvu. Ekonomista Božo Drašković smatra da je to posledica politike koja se posle 2000. godine vodila pod sloganom „sve treba rasprodati“.

„Nekada smo imali velike farmaceutske kompanije, od Galenike koja je držala 40% tržišta u državi sa 22 miliona stanovnika, do Jugoremedije, Hemofarma, Zdravlja, Zorke, a tu su bili i zagrebačka Pliva, pa Lek iz Ljubljane, Alkaloid iz Skoplja… Sankcije jesu ’odradile’ svoje, ne samo u toj grani, ali su i kreatori ekonomske politike propustili da definišu strateške oblasti koje ne treba da budu tek tako prepuštene tržištu“, kaže Drašković za B&F.

„Sada, kada je sve rasprodato, izgubljena je kontrola u ključnim resursima i dovedeni smo u kolonijalni položaj sa teškim posledicama. Pozivanje tadašnjih i sadašnjih vlasti na stav da je država loš menadžer samo je izgovor“, ocenjuje ovaj ekonomista, „jer ako politika ne može da upravlja strateškim sektorima, zašto svoju vlast ne prenese na nekog drugog?”

Indirektni uticaj energetike na farmaciju

Drašković podseća da je farmaceutska industrija imala jako nasleđe, ali da je to grana u kojoj se mnogo ulaže u inovacije, istraživanja, da je visoko profitabilna ali i sklona da ponekad manipuliše tržištem, čak i lekovima i bolestima. To jeste drugi aspekt priče, ali je bio razlog više da se neke poluge zadrže u domaćoj ekonomiji.

„Tu stratešku granu prepustili smo stranim kompanijama i zato smo izloženi visokom riziku od mogućih nestašica nekih medikamenata, što dovodi u pitanje zdravlje stanovništva u Srbiji. S druge strane, nemar kojim smo ugasili nekoliko fabrika, poput Jugoremedije, kao i smanjena proizvodnja lekova u nekim od postojećih pogona, za posledicu ima daleko veći uvoz od izvoza. Iako ova industrija nikad nije imala suficit u spoljnoj trgovini jer smo mala zemlja i ne možemo da proizvodimo sve, ranije je deficit bio značajno manji nego sada”, upozorava Drašković.

On tvrdi da se mogu očekivati problemi u snabdevanju, posebno onom koje je oslonjeno na svetska tržišta, jer ako se poremeti jedna karika u globalnom lancu, počinje da deluje takozvani domino efekat.

„Neposredan odnos između farmaceutske industrije i energetike ne postoji, ali posredno je energetika jedan od ključnih faktora u tokovima transporta. Kad tu dođe do zastoja, a konflikt na Bliskom istoku upravo na tome ’radi’, dovodi se u pitanje doprema sirovina i gotovih proizvoda. To može podjednako da pogodi i nas, ali i velike svetske proizvođače lekova, pa bi se problem preko uvoza prelio i na domaće tržište”, predviđa Drašković.

Izvori sirovina daleko od ratnih zona

Stručnjaci u farmaceutskoj industriji potvrđuju da bi rizik sa energentima poremetio sve, pa i proizvodnju i uvoz sirovina, polufabrikata i lekova, ali tvrde da se taj scenario još ne nazire. Transport jeste realan problem, ali sirovine koje se uvoze uglavnom se dopremaju avionima, kao vredan materijal, retkost je da dolaze brodovima.

Uz to, glavni izvori sirovina nalaze se relativno daleko od zona sa ratnim dejstvima, pa dotok roba za sada nije ugrožen. Velike kuće uglavnom vode računa o kontinuitetu i uvek drže pristojne zalihe, bar za nekoliko meseci proizvodnje, tvrde farmaceuti.

Predstavnici struke priznaju da ova industrija uveliko zavisi od uvoza sirovina, ali ukazuju da to nije slučaj samo kod nas. Ranije su se potrebne komponente kupovale u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji, dok su Italijani imali prilično razvijenu proizvodnju raznih sinteza, složenih hemijskih jedinjenja koja su osnova za lekove.

Ta proizvodnja se vremenom gasila jer je isplativa jedino u slučaju velikih količina, pa su se glavne sinteze preselile u Južnu Koreju, Kinu i Indiju. Od njih sve ostale zemlje uvoze, čak i Amerika koja sirovine za lekove kupuje od Kine.

Samo sedam fabrika proizvodi u „kompletu“

Nekolicina domaćih fabrika, koliko ih je preostalo u statusu proizvođača, nije smanjila svoj asortiman, a neke su i širile listu sopstvenih lekova. Ali, druga je priča to što su se pojedine fabrike sa značajnim licencama gasile, pa se u Srbiji proizvodi manje generičkih lekova nego ranije. To upražnjeno mesto popunili su uvoznici.

Prema podacima Privredne komore Srbije (PKS), na našem tržištu posluje 130 kompanija sa dozvolom Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije za promet u zemlji bar jednog leka. To ne znači da je reč o proizvođačima, jer osim domaće fabrike, nosilac dozvole za lek može biti i predstavnik ili zastupnik strane kompanije.

„Od preduzeća koja su nosioci dozvole za lek, proizvodnjom se u Srbiji bave 24 firme, pojedine i na više lokacija, ali samo sedam fabrika obavlja celokupan proizvodni postupak. Ostali sprovode deo proizvodnog procesa u svojim pogonima, najčešće primarno i sekundarno pakovanje lekova i to uglavnom čvrstih farmaceutskih oblika”, kaže za B&F Mirjana Vučićević iz PKS.

Ona navodi da se u Srbiji proizvode sve vrste lekova, uključujući i neke biološke (vakcine, serumi i lekovi iz krvi), biljne, radiofarmaceutske lekove i medicinske gasove. Fabrike koje ispunjavaju uslove potrebne za celokupan postupak obavljaju i uslužnu proizvodnju određenih lekova, poput onih iz grupe penicilina, a za potrebe drugih domaćih i stranih proizvođača.

Od 3.828 proizvođača medicinskih sredstava iz 68 zemalja, koliko ih je upisano u registar koji vodi Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, svega je 61 iz Srbije. Od ukupno 56.667 upisanih medicinskih sredstava dostupnih na domaćem tržištu, samo 1.308 se proizvodi u Srbiji, navodi Vučićević.

Uvoz i izvoz suplemenata skoro izjednačeni

Kada je reč o dijetetskim suplementima, od 623 upisanih nosilaca dijetetskih suplemenata, njih 264 je iz Srbije, od kojih 110 ima sopstvenu proizvodnju. Od tog broja, 40 kompanija ima kapacitete i pruža uslugu ugovorene proizvodnje, pa se tržištu isporučuje 11.597 vrsta suplemenata, ističe Vučićević.

Prema njenim rečima, na godišnjem nivou uvoz lekova, medicinskih sredstava i suplemenata vredan je nešto više od 1,90 milijardi evra, a najznačajnija uvozna kategorija, lekovi, pripremljeni u odmerene doze ili za maloprodaju bila je vredna 1,58 milijardi. Izvoz je vredan 739,6 miliona evra, a i u njemu dominiraju lekovi na koje se odnosi više od 553 miliona. Deficit u razmeni premašuje 1,16 milijardi evra.

Najznačajnija tržišta sa kojih se dopremaju farmaceutski proizvodi su Mađarska, Švajcarska, Nemačka, Slovenija i Francuska. Istovremeno, iz Srbije se izvozi u 56 zemalja, najviše u Nemačku, Sloveniju, Crnu Goru, BiH, Rusiju i Severnu Makedoniju. Interesantno je, napominje Vučićević, da je uvoz dijetetskih suplemenata u vrednosti od preko 78 miliona evra gotovo izjednačen sa izvozom, koji iznosi nešto više od 79 miliona evra.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: John Amy, Unsplash

Чланак Da li će geopolitičke tenzije povećati zavisnost Srbije od uvoza lekova? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pošto je želeo da svojim radom doprinosi opštem dobru, mladi revizor Luka odlučio je da radi za državu. No, ispostavilo se da su njegova očekivanja bila u velikom raskoraku sa stvarnošću. Luka se na svom novom radnom mestu suočio sa mnogim dilemama: kako ostati pošten u sistemu u kom je nepoštenje prihvaćeno kao normalno ponašanje, sačuvati lično dostojanstvo u kompetetivnoj revizorskoj delatnosti, uskladiti privatni život sa iscrpljujućim profesionalnim zahtevima… I konačno, kako unaprediti naše društvo i ima li uopšte pojedinac snagu da to učini?

Odgovori na ova pitanja sadržani su u knjizi „Državni revizor“, čiji je Luka glavni junak. Radnja romana odvija se u savremenom Beogradu, a njegova poruka je univerzalna – da svaki pojedinac može doprineti društvenim promenama. Autor knjige Nemanja Jakovljević trenutno piše i nastavak, u kom se Luka seli u Prag i radi na složenom međunarodnom slučaju.

Revizorska znanja koja je zahtevalo pisanje ovih romana naš sagovornik je stekao kroz rad, a idealizam njegovog glavnog junaka zasnovan je na Jakovljevićevim ličnim vrednostima.

B&F: Zašto ste odlučili da se bavite revizijom?

Nemanja Jakovljević: Moja majka već decenijama radi u računovodstvu i uz nju sam učio o tom poslu. Već kao srednjoškolac sam baratao fakturama i izvodima, ponekad čak i knjižio. Zahvaljujući tom iskustvu, shvatio sam koliko je važno imati dobrog računovođu, a zatim i koliko je značajno da se revizija kvalitetno sprovede.

Kasnije sam diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, završio master na Fakultetu organizacionih nauka i proveo neko vreme na studentskoj razmeni u Češkoj. Po povratku u Srbiju radio sam kao revizor, upisao doktorat na beogradskom Ekonomskom fakultetu i objavio preko 50 naučnih i stručnih radova na temu revizije i računovodstva.

B&F: Šta su po Vašem mišljenju glavne odlike dobrog revizora?

Nemanja Jakovljević: Stručnost, upornost, preciznost i mnogo drugih osobina, ali ako bih morao da izdvojim jednu, to bi bila – usredsređenost. Posebno usredsređenost na detalje, jer revizor mora imati oštro oko, izvežbano da primećuje sitnice koje ne primećuju drugi. Kvalitetan revizor ima želju da se stalno usavršava, dobar je u planiranju, komunikaciji i predstavljanju podataka. Naši državni fakulteti školuju dobre revizore, ali svršenim studentima najčešće nedostaju veštine vezane za komunikaciju, koje oni uglavnom stiču kroz rad.

B&F: Gde ste Vi sticali veštine koje danas koristite?

Nemanja Jakovljević: U proteklih šest godina radio sam u nekoliko privatnih kompanija, kao i u Državnoj revizorskoj instituciji. Najviše sam se bavio revizijom finansijskih izveštaja, a ponekad i IT-a i svrsishodnosti. Zanimala me je i revizija društvenih mreža, jer su one postale značajne za poslovanje.

Ali, najviše me je interesovalo da stvorim nešto svoje. Zato sam osnovao kompaniju nLine, koja se bavi računovodstvenim uslugama, a uskoro ću klijentima ponuditi i revizorske usluge.

B&F: Kako je biti preduzetnik u ovim delatnostima?

Nemanja Jakovljević: Teže je nego kada radite za poznate finansijske kuće, jer morate da ulažete izuzetan napor da biste uopšte došli do klijenata i uverili ih da ste baš vi prava adresa za njih. Ali, upravo činjenica da radite za sebe predstavlja veliku motivaciju.

Pored želje da budem „svoj gazda“, firmu sam osnovao i zato što sam imao proizvod koji sam hteo da plasiram na tržište. Naime, sve ove godine, uporedo sa revizijom bavio sam se i računovodstvom. Radio sam sa različitim računovodstvenim sistemima i uočio njihove nedostatke, pa sam napravio sistem za njihovo prevazilaženje pod nazivom „Džordan“. Taj sistem se pokazao kao veoma efikasan u svim segmentima posla i očekujem da će dobro proći na tržištu.

B&F: Ipak, pojedini skandali u praksi upozoravaju da napredna tehnološka rešenja ne garantuju otpornost na „kreativne mahinacije“ u računovodstvu i reviziji koje štete ugledu ovih profesija. Šta je to što nedostaje da bi se ovakve zloupotrebe efikasnije suzbijale, a ne može se kupiti na tržištu?

Nemanja Jakovljević: Ono što je neophodno da se zaštiti ugled ovih zanimanja ne može da obezbedi nijedna tehnološka revolucija. To je vraćanje koncepta časti i nezavisnosti u ove profesije. Posebno u reviziju. Mi revizori moramo neprekidno biti svesni da smo se obavezali na objektivnost i neutralnost u političkom smislu, kao i da svoj posao radimo u skladu sa kodeksom profesionalne etike.

B&F: Kako izgleda prosečan radni dan revizora?

Nemanja Jakovljević: On počinje planiranjem dnevnih aktivnosti, koje se nakon toga sprovode na terenu ili u kancelariji. To obično podrazumeva pregledanje i analizu mnoštva dokumenata, podataka, tabela, što zahteva veliko naprezanje i stvara pritisak. Revizor mora da zna kako da tu tenziju drži pod kontrolom, da se ne bi negativno odrazila na njegovu koncentraciju. Pored toga, ovaj posao odlikuje i određena doza monotonije, pa revizor mora da poznaje sebe, odnosno na koji način može da održi visok nivo pažnje.

Zato moje kolege imaju različite „izduvne ventile”, nešto što im pomaže da povremeno provetre um, da sačuvaju kreativnost i da se lakše nose sa svakodnevicom. Neki igraju padel, neki idu na ples, neki čitaju, a ja pišem.

Pošto me pisanje veoma ispunjava napravio sam i Instagram stranicu „Pokloni mi pesmu“. Preko nje me angažuju klijenti koji traže originalan poklon za nečiji rođendan, godišnjicu, venčanje ili drugu svečanu prigodu. Najčešće mi daju kratak opis i sliku slavljenika, pa na osnovu toga napravim karikaturu i pesmu posvećenu toj osobi. Redovno mi šalju snimke na kojima čitaju moju poeziju slavljenicima i raduje me što su reakcije uvek pozitivne.

B&F: Rezultat Vaše ljubavi prema pisanju je i roman „Državni revizor“. Kako ste došli na ideju o čemu ćete pisati?

Nemanja Jakovljević: Skicu sam imao u glavi još pre sedam–osam godina. Dakle, pre nego što sam stekao poslovno iskustvo, u vreme dok sam ovu profesiju doživljavao idealistički. Tada sam revizore zamišljao kao osobe koje imaju moć da ispravljaju nepravde. A onda sam video sa kakvim se sve problemima suočavaju u praksi. Međutim, to me nije pokolebalo, i dalje smatram da revizori treba da budu onakvi kakvima ih zamišljaju studenti ekonomije. Ili bar da se trude da budu što bliži tom idealu.

Želeo sam da istaknem tu poentu i zato sam odlučio da glavni junak moje knjige radi za državu. Hteo sam da pokažem da i u vremenu kada se manipulacije i zloupotrebe praktično podrazumevaju kao nešto normalno u društvu, revizor treba da ostane svoj, da radi po pravilima i da ne pravi „trule kompromise“ čak i kada se nađe u epicentru neetičkog ponašanja.

B&F: Kako ste našli izdavača za knjigu koja se bavi takvom tematikom?

Nemanja Jakovljević: Znajući da velike izdavačke kuće favorizuju poznate autore i literaturu za široku publiku, kontaktirao sam „Librum“, malog izdavača koji ističe da je ponosan na to što „stvara pisce“. To znači da mladim autorima pomaže da iz svog dela izvuku maksimum kroz lekturu, uređivanje, grafički prikaz i slično. Ispostavilo se da je njihova tvrdnja potpuno tačna – moja knjiga ne bi bila ni približno ovakva kakva je sada pred čitaocima da nisam slušao njihove savete.

B&F: Pošto ste pomenuli široku publiku, nameće se pitanje kome je zapravo namenjen „Državni revizor“, ko može da ga razume i poistoveti se sa glavnim junakom?

Nemanja Jakovljević: Roman sam pisao jednostavnim jezikom u formi ljubavne krimi priče, tako da ona može biti interesantna i razumljiva svima. Ali, posebno mi je stalo do toga da moja knjiga ohrabri mlade ljude koji sada završavaju fakultete i počinju da rade u ekonomskoj struci, jer vrlo dobro znam sa kakvim se izazovima suočavaju.

Oni žive u neuređenoj zemlji u kojoj se teško osamostaljuju ma koliko se trudili, u kojoj moraju biti štedljivi sa svojim ambicijama za budućnost. Njima želim da poručim da ne treba da ograničavaju svoje želje i svoje viđenje kako svet treba da izgleda. Budućnost o kojoj svi volimo da pričamo zapravo pripada mladima i oni i treba da budu pokretači borbe za bolje društvo u kom će se osećati sigurno i uvaženo.

B&F: Zašto je mladima potrebna podrška da se izbore za takvu budućnost?

Nemanja Jakovljević: Zato što se na ovim prostorima mladi oduvek potcenjuju. Na njih se gleda kao na osobe koje ne mogu dati veliki doprinos razvoju društva. Ovde svaka generacija za novu generaciju govori da je nesposobnija i stalno joj pronalazi mane. A u poslednje vreme se pokazalo da mladi mogu da budu pokretači promena.
Jedan od takvih mladih je i Luka, glavni junak „Državnog revizora“.

B&F: Šta on poručuje svojim vršnjacima?

Nemanja Jakovljević: Luka želi da živi punim plućima u normalnom okruženju gde će slobodno raditi i stvarati. Želi da se raduje što ide na posao. A čini se da to u ovoj zemlji nije moguće. Zato odlučuje da menja zemlju, ali ne tako što će emigrirati, već tako što će ostati u njoj i doprineti da ona postane kvalitetnije mesto za život.

On to čini na način na koji može – kroz svoj posao. U revizorskoj delatnosti to znači da ćete poštovati kodeks profesionalne etike, što može dovesti do pada korupcije i broja prevara u privredi, a rezultat toga je brži ekonomski razvoj.

Kada bismo svi razmišljali kao Luka, siguran sam da bi Srbija bila znatno uređenija država. Ja zaista verujem da svako od nas ima mogućnost da makar nešto u društvu promeni na bolje. Čak i kada su te pojedinačne promene minimalne, njihov kumulativni efekat može biti ogroman.

B&F: Šta je za Vas bolje društvo?

Nemanja Jakovljević: Za početak, ono koje nam pruža mogućnost da živimo i radimo tako da se ne stidimo svojih dela. Društvo u kom ljudi vode računa kako se ponašaju jedni prema drugima, u kom postoje ljudskost i solidarnost. U kojem poštovanje različitosti nije podložno diskusiji, već predstavlja jednu od osnovnih društvenih vrednosti. Mislim da se mladi danas bore upravo za takvo društvo.

Marija Dukić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Bif

Чланак Nemanja Jakovljević, revizor i pisac: Svako od nas može doprineti boljem društvu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Muškarci sa ravnim stopalima u nekadašnjoj Jugoslaviji oslobađani su vojske jer se to smatralo ozbiljnim fizičkim ograničenjem. Otkako je ukinuto redovno služenje vojnog roka, ovaj problem je zapostavljen u našem društvu, iako je on sve prisutniji i kod nas i u svetu. Procenjuje se da 65% dece širom sveta ima ovu zdravstvenu smetnju.

Kako bi pomogli deci da na vreme koriguju tu nepravilnost, mladi inovatori okupljeni u firmi ArchFix osmislili su aplikaciju jedinstvenu u Srbiji. Ona omogućava da se u kućnim uslovima utvrdi koliko je spušten svod stopala kod deteta, a potom se na osnovu uvida u stanje stopala preporučuju odgovarajuće korektivne vežbe. Aplikacija je namenjena deci uzrasta od tri do 12 godina, kaže za B&F direktor i suosnivač ovog startapa Dimitrije Zdravković.

Sve je počelo kada su petorica momaka iz Pirota, četvorica inženjera i jedan student elektronike predstavili početnu verziju svoje aplikacije na takmičenju „Hakaton&Mejkaton – personalizovana medicina“. Na ovom takmičenju u prostorijama Elektronskog fakulteta u Nišu osvojili su prvo mesto. Ohrabreni podrškom u naučno-tehnološkim parkovima u Nišu i Beogradu i po savetu njihovog tadašnjeg mentora Filip Ivančića, članovi tima su nastavili da razvijaju svoje tehnološko rešenje, a pre dve godine su registrovali firmu koja posluje u okviru Naučno-tehnološkog parka Niš.

Aplikacija pomaže i lekarima i roditeljima

Autori aplikacije su kontaktirali roditelje sa kojima su razgovarali o tome koliko su upoznati sa problemom svog deteta, da li ga rešavaju ili ne, i ukoliko to ne čine šta je razlog. Na taj način komunicirali su sa više od 700 roditelja i iskoristili saznanja do kojih su došli za dalji razvoj aplikacije.

„Naš zdravstveni sistem prepoznaje problem ravnog stopala. On se utvrđuje na sistematskim pregledima. Ali, korekcija ravnih stopala traje dugo, pa deci posle nekog vremena te vežbe dosade i zato odustaju, što nam je potvrdilo čak 90% roditelja. Tako smo došli na ideju da se ceo proces, od utvrđivanja ove zdravstvene smetnje do odgovarajućih vežbi, odvija u kućnim uslovima, ali tako da to deci bude zabavno. Naša aplikacija pomaže i lekarima i roditeljima. Lekarima omogućava da preciznije detektuju problem, a roditeljima olakšava da se izbore sa njim, jer deca neće odustati od vežbi“, objašnjava Zdravković.

Prema njegovim rečima, posebna prednost ove aplikacije je u tome što algoritam koji su napravili koristi dokazane medicinske metode za uspostavljanje preciznog uvida u stepen deformiteta stopala, uključujući i granične vrednosti koje zahtevaju preventivno vežbanje.

„U zdravstvenim ustanovama se uzima otisak stopala na papiru, pa se onda povlače određene linije, ali ceo taj proces je podložan greškama. Naš algoritam je zasnovan na veštačkoj inteligenciji koja je naučena na ogromnom broju otisaka dečjih stopala kako da uspostavi mnogo precizniji uvid u stanje stopala. Validaciju našeg algoritma radili smo u saradnji sa lekarima u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, tako što su oni, kao i mi, radili procenu stanja na određenom broju otisaka. Naši i njihovi rezultati poklopili su se u velikoj meri, što potvrđuje da aplikacija koju smo napravili daje istu ocenu kao i lekar u toj ustanovi“, ističe naš sagovornik.

Vežbe prilagođene svakom detetu

Aplikacija startapa ArchFix omogućava roditeljima da sve što je potrebno urade u kućnim uslovima. Prvi korak je da na svom pametnom telefonom instaliraju aplikaciju sa android ili IOS uređaja, uz objašnjenje kako da što pravilnije naprave otisak detetovog stopala. Kada korisnik pošalje fotografiju koja pokazuje oblik stopala, utvrđuje se zdravstvena slika o tome u kakvom stanju je stopalo i na osnovu tog uvida preporučuju se odgovarajuće korektivne vežbe.

„Aplikacija određuje koliko puta dete treba da vežba, koje vežbe treba da radi i kako da ih izvede pravilno. Ukoliko ipak imaju neke nedoumice, roditelji mogu da kontaktiraju nas i naš tim lekara za dodatna pojašnjenja“, navodi Zdravković.

Prema njegovim rečima, vežbe su osmišljene tako da budu što jednostavnije, kako bi mogle da se izvedu u kućnim uslovima. Deca hodaju na prstima i na petama, prenose neke predmete, kotrljaju loptice, stimulišu stopalo neravnom površinom… Zdravković naglašava da je veoma važno da se vežbe izvode pravilno, jer je to osnovni preduslov za uspešnu korekciju stopala.

„Aplikacija prilagođava vežbe svakom detetu ponaosob, na osnovu stepena deformiteta stopala, detetovog uzrasta i njegovih fizičkih sposobnosti. Vežbe se koriguju shodno povratnim informacijama korisnika. Recimo, ako se dete požali da mu je neka vežba teška i da zato nije moglo da je uradi, naš algoritam to pamti i prilagođava je detetu na način koji mu omogućava da je izvede nakon nekoliko treninga. Ta vrsta prilagođavanja osobenostima svakog deteta je nešto na čemu smo mnogo radili“, naglašava Zdravković i dodaje da je zahvaljujući ovoj aplikaciji, moguće pratiti napredak u lečenju stopala.

Planovi za druga tržišta

Ceo proces traje u proseku oko godinu dana. „Pošto je to dug vremenski period, nastojimo da motivišemo decu na najrazličitije načine. Napravili smo viber grupu u kojoj roditelji međusobno razmenjuju iskustva, a deci dajemo različite izazove kako bi im bilo zabavno i kako bi istrajala u vežbanju“, kaže naš sagovornik. On navodi kao primer akciju u kojoj su decu nagrađivali novogodišnjim paketićima, a tokom tri nedelje koliko je ovaj izazov trajao, jedno dete je uradilo 42 treninga za 21 dan.

Zdravković ukazuje da je pravo vreme da se proveri stopalo deteta nakon njegove treće godine, jer bi do tada trebalo da se formira luk stopala. Kada se utvrdi problem, potrebno je krenuti sa vežbama što pre, pošto je ravna stopala moguće korigovati kod dece i mladih dok ne navrše 16 godina.

„Roditelji često zanemaruju ravna stopala kod svoje dece, jer u tom periodu ona više predstavljaju estetski problem i nisu dovoljno vidljive zdravstvene posledice. Međutim, stopalo je naš jedini oslonac koji imamo sa podlogom. Ako taj oslonac nije dobar, to će poremetiti statiku tela. U odraslom dobu prvo se javlja bol u kolenima, ali dolazi i do promene cele biomehanike tela. Kada su stopala iskošena na unutra, vuku kolena da to nadoknade, da telo bude pravo, a potom i kukove, pa postoji rizik da kičma i ramena ne budu u dobroj ravnoteži. Kada tome dodamo da deca danas mnogo više sede nego ranije, problemi u odraslom dobu zbog ravnih stopala su neminovni“, upozorava Zdravković.

Prema njegovim rečima, medicina i dalje traga za preciznim odgovorom zašto sve veći broj dece ima ravna stopala, ali dosadašnja istraživanja ukazuju da su neki od najverovatnijih razloga vezani za njihove fizičke aktivnosti. Činjenica je da deca danas kasnije prohodavaju, manje se kreću i ređe učestvuju u igrama koje zahtevaju fizičku aktivnost. S druge strane, roditelji im rano kupuju obuću, što omogućava detetu da lakše hoda, ali to destimuliše prirodan tok – da se mišići i stopala sami izbore za uspostavljanje oslonca.

Imajući u vidu koliko je ovaj problem prisutan kod dece širom sveta, Zdravković najavljuje da on i njegove kolege u firmi „ArchFix“ nameravaju da svoju aplikaciju, osim na domaćem, plasiraju na regionalnom, evropskom i tržištu SAD.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак ArchFix: Stop ravnim stopalima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nekada je bilo uobičajeno da hleb kupite u pekarama Aca ili Nikolić, svratite do automehaničara Jovanovića, a televizor popravite kod majstora Pere. Imena firmi nisu morala da budu duhovita ili upečatljiva, dovoljno je bilo da znate gde su i da rade dobro. Glas se širio „od usta do usta“, a najbolja reklama je bila preporuka komšije.

Danas je ta logika gotovo nestala. Pažnja se meri u sekundama skrolovanja, pa i ime firme mora da „iskoči“ pre nego što iko uopšte vidi šta nudite. Hleb se kupuje u „Skroz dobroj pekari“, pecivo u „Pite svevišnje“, odela šiju u „Hrabrom krojaču“, pivo se pije u „Razbeerbrizi“, a palačinke jedu u „Al paćinku“. U moru naloga, reklama, storija i reelsova, prezime vlasnika više nije dovoljno. Naziv firme mora da nasmeje, iznenadi ili bar natera da zastanete.

Zakonska ograničenja za „kumove“

Prema rečima Dragoljuba Rajića iz Mreže za poslovnu podršku, iako duhovita imena firmi nisu sasvim nova pojava, uslovi poslovanja dramatično su se promenili. Nekada je za uspeh bila dovoljna dobra lokacija i kvalitetna usluga, a danas preduzetnik mora da bude i trgovac, i fotograf, i administrator društvenih mreža, pa je naziv firme tek prvi korak u toj borbi za pažnju.

„Tržište je zahtevnije, a očekivanja potrošača viša. Pitanje prepoznatljivosti postalo je ključno, a ime firme jedan od alata u toj borbi za vidljivost“, ističe Rajić za B&F.

Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), krajem februara 2026. godine bilo je 136.514 privrednih društava i 373.980 preduzetnika. Iako APR ne vodi statistiku o dužini ili strukturi naziva firmi, niti prati trendove u upotrebi stranih reči, praksa pokazuje da su engleski termini sve prisutniji, posebno u IT i kreativnim industrijama. Upotreba reči „Srbija“ u nazivu dozvoljena je privrednim društvima samo uz saglasnost Vlade, dok je preduzetnicima ta mogućnost uskraćena.

Samo tokom 2025. registrovano je i „kršteno“ 8.037 novih privrednih društava i čak 46.751 preduzetnik. „Kumovi“ su mogli da budu duhoviti i kreativni, uz određena zakonska ograničenja. „Poslovno ime ne može da vređa moral, da sadrži pogrdne reči niti da izaziva zabludu u pogledu pravne forme. Takođe, naziv društva ne sme da bude istovetan nazivu drugog društva i mora da se dovoljno razlikuje od naziva drugog pravnog lica, tako da ne izaziva zabunu u pogledu identiteta“, objašnjavaju u APR-u za B&F.

Dobro ime je ključ

Zakonska pravila, međutim, ostavljaju prostor za kreativnost. Iako, mnogo firmi i dalje nosi „obična“ imena, od opštih odrednica poput „komerc“ i „trejd“, preko naziva izvedenih iz imena i prezimena vlasnika, do onih u kojima se već u samom nazivu jasno ističe delatnost kojom se preduzeće bavi, sve je više privrednika koji poslovno ime pažljivo osmišljavaju kao deo identiteta i strategije.

Primer je preduzeće za selidbe, koje je njegov vlasnik Jakov Ninković nazvao „Jaki Momci“. Ninković objašnjava za B&F da je izborom ovakvog imena nastojao da privuče pažnju i ostavi jasan utisak. „Želeo sam da ime bude upečatljivo, originalno, a da u isto vreme govori mnogo o nama kao preduzetnicima. U poslu kao što je selidba, gde klijenti traže pouzdanost i sigurnost, ime već na prvi pogled šalje poruku snage, sposobnosti i ozbiljnog pristupa poslu ali na simpatičan i pristupačan način“, smatra Ninković.

Sličan pristup čest je u ugostiteljstvu. Preko puta Okružnog zatvora Klisa u Novom Sadu, nedavno je osvanula picerija „La Tvorza“, što je žargonski izraz koji označava zatvor. Nazivu je prilagođen i jelovnik, pa gosti mogu da naruče „Uslovnu“, ili pice „Zabela“, „Alaktraz“, „Nanogica“, „Pablo“ i „El Čapo“…

„Dobro ime je ključ, a naslov mora da prati koncepciju – dizajn, priču, brending. Hteo sam da bude duhovito, da asocira i na lokaciju i na Italiju“, kaže za B&F vlasnik picerije Željko Ninić i dodaje da su i naziv i koncept privukli dosta pažnje.

„Deo gostiju dolazi upravo zbog naziva, ali ih na kraju zadrži proizvod, što je najvažnije. Među redovnim gostima su i zaposleni u zatvoru. Najprodavaniju picu zadržali smo pod nazivom „Kaprićoza“, jer deo gostiju ne shvati odmah igru reči, iako smo planirali da je nazovemo „Kaprićuza“, objašnjava Ninić.

Boško Kustadić, vlasnik zanatske pivare „Razbeerbriga“ smatra da je ime firme važno, ali još više proizvod. „Sve teže pamtimo stvari koje nas okružuju, a sa zanimljivim nazivima možemo da animiramo određenu publiku makar na nekoliko sekundi, skrenemo pažnju na sebe i svoj proizvod. Ipak, to ne znači da treba praviti šalu po svaku cenu. Na kraju se poverenje i integritet grade kvalitetom, a iza toga morate da stanete“, ističe Kustadić za B&F.

Lična reputacija najbolja reklama

Na sličnu granicu između kreativnosti i ozbiljnosti ukazuje i Dragoljub Rajić, koji ocenjuje da duhovit naziv može biti prednost, ali ne u svakoj delatnosti.

„Takav pristup je prihvatljiv, recimo, kod ugostiteljskih objekata, krojačkih radnji, igraonica, manjih trgovina ili poslova usmerenih ka zabavi i deci. S druge strane, porodične firme koje posluju dugoročno i žele da ostave utisak stabilnosti i tradicije, ređe će posegnuti za neobičnim imenima. To je ujedno i pokazatelj da je Srbija i dalje prilično konzervativna sredina. Većina preduzetnika želi da ih klijenti dožive kao ozbiljne i pouzdane, a naziv firme je deo tog identiteta“, zaključuje Rajić.

Petar Marković, vlasnik „Auto servisa Marković“ koji pod tim imenom posluje četiri decenije, smatra da naziv firme po prezimenu i dalje nosi određenu težinu i uliva poverenje, posebno u zanatskim poslovima gde se reputacija gradi godinama. Želeo je da naziv servisa bude direktno povezan sa njim kao majstorom, jer veruje da su kvalitet rada, zanatska veština i lična preporuka i dalje najbolja reklama.

„Nisam želeo da naziv bude ni duhovit ni upadljiv, već pre svega da bude jasno povezan sa mnom. Ljudi me znaju kao majstora i smatram da u ovom poslu nema potrebe za takvom vrstom igre. Najvažnije je da mušterije prepoznaju kvalitet rada i da ime povežu sa poverenjem koje sam stekao“, naglašava Marković za B&F.

Ekonomija pažnje

Marketinški stručnjak Ivan Minić ukazuje da u eri ekonomije pažnje, kada ova ljudska aktivnost postaje sve dragocenija u moru informacija, privrednici moraju da se istaknu, privuku kupce, da budu vrlo jasni i ispune kriterijume koji ranije nisu bili neophodni.

„Da biste se izdvojili, morate biti inovativni i kreativni. Ranije je bilo dovoljno da ime bude različito i da prođe registraciju u APR-u. Danas, ako neko već koristi to ime na internetu, teško ćete se probiti. Ako želimo da za svoj posao uzmemo .com domen, treba da imamo u vidu da je već 61 milion registrovanih naziva u ovom domenskom prostoru. Ako se odlučimo da izbor naziva domena bude u .rs opsegu, konkurencija je 161.000 već registrovanih domena. To znači da su verovatno ona najbolja, najlakša i najpamtljivija imena zauzeta u oba domenska prostora“, kaže Minić za B&F.

Prema njegovim rečima, kratka imena su obično efektnija, specifični nazivi su bolji od generičkih, kao i oni koji su duhoviti i podstiču osećanja ukoliko je reč o delatnosti u kojoj se potrošači emotivno vezuju za proizvod ili uslugu.

„Uspešna marketinška taktika su songovi, brend pesmice, humor, a ako to još prati vrlo dopadljiv vizuelni identitet, to može mnogo da pomogne malom brendu u osvajanju tržišta. Dobar naziv je onaj koji privuče pažnju, ostane u sećanju i jasno komunicira ono što nudite“, ističe Minić i dodaje da smo narod pun duha, otvoreni za sve što je simpatično i što nije uvredljivo. S druge strane, da bi nešto opstalo, potrebno je da kvalitet proizvoda bude na dovoljno visokom nivou, napominje Minić i zaključuje da je „dobro ime ono koje se lako pamti i koje ne ostavlja ravnodušnim kada smo bombardovani hiljadama informacija svaki dan“.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Bif

Чланак Danas se firme i imenom bore za pažnju се појављује прво на Biznis i Finansije.

U registar sindikata Srbije, pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, trenutno je upisano 26.221 ovih radničkih udruženja. Procenjuje se da je u Srbiji pre petnaestak godina oko 35% zaposlenih bilo učlanjeno u sindikate. Sada se taj procenat sveo na 20-25%, iako je sindikat praktično jedina legitimna asocijacija zaposlenih koja može organizovano i institucionalno da se bori za prava radnika, navode predstavnici nekoliko sindikata za B&F. Oni ukazuju da je u Srbiji stopa sindikalnog organizovanja i dalje veća u javnom nego u privatnom sektoru. Posebno je izražena u velikim sistemima kao što su obrazovanje, zdravstvo, komunalne delatnosti.

Kada je reč o privatnom sektoru, poslednjih godina primećuje se određeni rast sindikalnog organizovanja, naročito u sektorima metalske industrije, uključujući automobilsku industriju, kao i u delovima prerađivačke industrije, poljoprivrede i energetike.

Odakle sindikati obezbeđuju prihode

Prioriteti sindikata ostali su poboljšanje uslova rada, zaštita prava i interesa radnika, veće plate, bezbednost na radu, sprečavanje mobinga. Sve to može da se vidi u statutima sindikata, uz iznos članarina, kao osnovnog načina na koji ova radnička udruženja finansiraju svoj rad. Pored toga, sindikati obezbeđuju sredstva po osnovu prihoda od imovine, hartija od vrednosti, izdavačkih i komercijalnih delatnosti, legata, priloga i poklona donatora.

Ukupna sredstva koje sindikati mesečno prikupe na osnovu članarina, kao i drugi načini na koji se dodatno popunjava sindikalni budžet predstavljaju poslovnu tajnu, navode u sindikatima, ali ističu da o svom poslovanju podnose redovne godišnje finansijske izveštaje.

Prema statutu, članarina u Ujedinjenim granskim sindikatima (UGS) Nezavisnost, koji je pored Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) jedini reprezentativni sindikat u zemlji, iznosi najmanje 1% od zarade, bez poreza i doprinosa, ali granski sindikati mogu utvrditi i veći procenat izdvajanja za članarine. Od ukupnog iznosa prikupljene članarine u povereništvima sindikata u privrednom društvu, odnosno ustanovama, 21% pripada UGS Nezavisnost, 44% granskom sindikatu i 35% odboru poverenika neposredno.

Sredstva od članarine koriste se za finansiranje zajedničkih aktivnosti granskih sindikata i centrale, kao što su obrazovanje članstva, izdavačka i informativna delatnost, radno-pravna zaštita članova, organizovanje i razvoj sindikalne mreže, međunarodna saradnja, rad stručnih službi, kažu za B&F u UGS Nezavisnost. Precizirano je da se iz članarine finansiraju zarade zaposlenih u pravnoj službi, sekretarijatu, finansijskoj službi, kao i zaposlenih koji se bave kolektivnim pregovaranjem, pitanjima bezbednosti i zdravlja na radu, međunarodnom saradnjom i drugim stručnim poslovima.

Kako i za koga se utvrđuju naknade

U ovom sindikatu navode da njihovi poverenici na nižem nivou organizovanja nemaju naknadu za svoj rad, a tamo gde je moguće, predstavnicima sindikata na nacionalnom nivou miruje radni staž kod poslodavca, kako bi mogli da se posvete isključivo sindikalnim aktivnostima. U takvim slučajevima može se isplatiti naknada sindikalnim aktivistima jer ne ostvaruju zaradu kod poslodavca, koja zavisi od finansijskih mogućnosti konkretne organizacije.

Zaposleni u centrali sindikata, odnosno lica angažovana u stručnim službama, imaju zaključen kolektivni ugovor kojim je propisan način utvrđivanja njihove zarade. Zarada se obračunava na osnovu utvrđene osnovice i koeficijenata za konkretno radno mesto. Naši sagovornici u UGS Nezavisnost kažu da informacije o konkretnim iznosima zarada ne mogu da iznose u javnost zbog propisa koji se odnose na zaštitu podataka, ali ističu da svake godine predaju redovne finansijske izveštaje o poslovanju, uključujući i podatke o korišćenju sredstava od članarina.

Obračuni za zaposlene, imenovana i po funkciji angažovana lica nisu vezani za minimalnu ili prosečnu zaradu. Umesto toga, naknade i plate se određuju u procentu od rasta članarine, kako bi se troškovi po ovom osnovu maksimalno racionalizovali.

Na pitanje da li se primanja razlikuju u zavisnosti od funkcije koju članovi obavljaju unutar sindikata, rečeno nam je da je za predstavnike sindikata na višim pozicijama naknada moguća i razlikuje se u zavisnosti od odgovornosti koju pozicija nosi, a visina naknade zavisi i od toga da li osobi miruje radni staž kod poslodavca. Takođe, svaki sindikat u mreži UGS Nezavisnost ima mogućnost da samostalno odlučuje o visini naknada, u zavisnosti od svojih kapaciteta i finansija. Procentualno gledano, lica koja primaju sindikalnu naknadu, odnosno ona koja se isključivo bave sindikalnim aktivnostima, čine veoma mali deo članstva, ukazuju u ovom sindikatu.

Sindikati u EU bolje organizovani po pitanju finansija

Sagovornici u Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) ističu da su sindikati u EU mnogo bolje organizovani od sindikata u Srbiji i po pitanju finansijskih sredstava kojima raspolažu.

„Članarina ide na jedno mesto i odatle se raspoređuje. Svi imaju štrajkačke fondove. Nemački sindikat metalaca IG Metal ima fond iz koga može da isplaćuje zarade radnicima u štrajku godinu dana. To evropskim sindikatima daje ogromnu snagu. U Srbiji je sve suprotno. Članarina ide na više mesta – 50% ostaje sindikatima firme, 30% ide centrali, 20% granskim sindikatima“, kaže za B&F predsednica ASNS Ranka Savić.

Položaj sindikalnih poverenika reguliše se kolektivnim ugovorom kod poslodavca, napominje Savić i dodaje: „Oni za svoj rad ne dobijaju novac. Mogu da dobiju povećanje koeficijenta, što znači i veću platu, a dobijaju određeni broj sati za sindikalni rad“.

Prema njenim rečima, centrala ASNS zapošljava 22 radnika, čija je prosečna zarada veća od medijalne, uz isplatu i toplog obroka i regresa, a visina plate se određuje prema stručnoj spremi, odnosno radnom mestu. U ovom sindikatu do sada nisu imali volontere, jer smatraju da svaki rad treba da bude plaćen. Zbog toga, oni koji žele da se upoznaju sa radom sindikata radi stručnog usavršavanja, plaćeni su po osnovu Ugovora o delu.

Do petine članarine ide na zarade

I prema statutu Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), koji okuplja 28 sindikata, članarina iznosi 1% od zarade bez poreza i doprinosa. Predsednik SSSS Zoran Mihajlović kaže za B&F da od ukupno prikupljenog novca od članarine, 50% ostaje sindikalnim organizacijama u preduzeću, 25% je namenjeno određenom granskom sindikatu u koji je učlanjen zaposleni, a isti procenat se raspoređuje sindikatu koji deluje na određenoj teritoriji.

On objašnjava da 15-20% od članarine koja se uplaćuje ide na zarade. „Svaki od sindikata, bilo da je granski sindikat ili teritorijalno organizovan, ima svoje organe koji utvrđuju visinu zarade shodno prihodima“, precizira Mihajlović i napominje da predsednici sindikalnih organizacija, poverenici i pojedini predsednici na teritoriji nisu profesionalci i da zato ne dobijaju naknadu za svoj sindikalni angažman.

Saša Turlaković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala u SSSS kaže za B&F da on od članarine prima zaradu koja je na nivou prosečne zarade u Srbiji. „Nama država ne daje novac. Mi nismo budžetski, već industrijski sindikati koji isključivo žive od te članarine koja dođe sa terena“, ističe Turlaković. Dodaje da u sindikatu na čijem je čelu, 50% sredstava od članarine ostaje preduzeću zaposlenog, a da od sredstava koje dobije centrala granskog sindikata, 25% ide centrali SSSS, na osnovu čega je obezbeđena besplatna pravna i druga pomoć članstvu.

Marina Cenić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Andreas, Unsplash

Чланак Koliko novca u sindikatima odlazi na plate? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stečaj kompanije 23andMe pokrenut u martu 2025. u SAD, otvorio je pitanje koje daleko prevazilazi opstanak jedne biotehnološke firme. To je upozorenje koje se tiče sudbine genetičkih baza podataka miliona ljudi širom sveta. Nekada procenjena na milijarde dolara i sa više od 15 miliona korisnika, kompanija je zapala u ozbiljne finansijske probleme – prihodi su opali, 2023. godine pretrpela je masovni hakerski napad koji je ugrozio podatke gotovo sedam miliona korisnika, a potom je ušla u proces restrukturiranja.

Kompanija danas posluje pod imenom Chrome Holding Co. (ChromeCo, Inc.) i u vlasništvu je neprofitne organizacije TTAM Research Institute, ali neizvesnost oko sudbine genetičkih podataka korisnika i dalje traje.

Za razliku od klasičnih digitalnih usluga, ovde se ne radi o podacima koji se mogu obrisati i ponovo kreirati. Genetički trag ostaje, čak i ako firma nestane. DNK profil jedne osobe ne govori samo o njoj, već otkriva podatke o njenim roditeljima, deci, braći, sestrama i daljim rođacima – i to trajno! Vrednost takve baze ne leži u ceni jednokratnog testa, već u njenom dugoročnom komercijalnom i naučnom potencijalu. Kada kompanija završi u stečaju, ta baza postaje deo imovine koja se može prodati ili preneti na novog vlasnika.

Ovo postaje ozbiljan globalni problem, jer slični modeli direktnog genetskog testiranja postoje širom sveta. Slučaj 23andMe pokazuje strukturnu ranjivost cele industrije – genetički podaci ne uklapaju se u postojeće okvire zaštite privatnosti, poslovnih modela i regulatornih režima.

DNK kao naš trajni i nepromenljivi „lični dokument”

Genetički podaci su fundamentalno drugačiji od bilo kog drugog ličnog podatka. Lozinku možete promeniti, kreditnu karticu blokirati, čak i pravni identitet možete korigovati legalno. DNK ne možete. To je jedinstveni biološki potpis koji ostaje isti od rođenja do smrti i prenosi se generacijama.

Dodatni problem je što genetički podaci nisu samo individualni, već i porodični. Davanjem uzorka, kompanija indirektno dobija uvid u genetski profil rodbine koja nikada nije pristala na testiranje. Iako formalno anonimizovani, podaci se danas lako identifikuju kombinovanjem genetskog profila sa javnim bazama (GEDmatch, Ancestry), društvenim mrežama i matičnim knjigama – u nekim populacijama sa verovatnoćom većom od 60% (studija Erlich, 2018).

Najnovija istraživanja idu dalje, DNK se može povezati i sa javnim fotografijama lica uz tačnost preko 90% (Science Advances 2021. i kasniji AI modeli). Zbog toga se genetski podaci smatraju inherentno reidentifikujućim. Enkripcija štiti skladištenje, ali ne i trenutke kada se podaci obrađuju, dele sa partnerima ili koriste za obuku veštačke inteligencije. Jednom obučeni modeli mogu „upamtiti“ osetljive informacije čak i nakon brisanja originalnih podataka, što je posebno rizično u personalizovanoj medicini. To nije samo pitanje privatnosti, već i buduće kontrole nad sopstvenim biološkim identitetom.

DNK kao valuta

Kompanije poput 23andMe nikada nisu primarno zarađivale od prodaje testova – pravi posao je u bazi genetskih podataka. Te baze se licenciraju farmaceutskim gigantima za razvoj lekova, koriste u personalizovanoj medicini, a ponekad i u osiguravajućim društvima za procenu rizika. Još 2018. saradnja sa GlaxoSmithKline-om vredela je stotine miliona dolara zbog pristupa genetskim profilima.

Konkurenti rade slično: Ancestry je godinama prodavala podatke istraživačima, dok Nebula Genomics omogućava korisnicima da „zarade“ od svojih DNK preko „blokčejna“. U slučaju stečaja, baza postaje najvrednija imovina. Tako je 23andMe 2025. prodata TTAM institutu za 305 miliona dolara, uključujući genetske podatke. Korisnici su mogli da ih obrišu, ali to je prema procenama učinilo samo dva miliona njih.

Ključno pitanje je da li korisnici shvataju šta prihvataju klikom „slažem se“? Pristanak je formalan, a uslovi dozvoljavaju prenos podataka pri prodaji, stečaju ili akviziciji. U industriji vrednoj preko dve milijarde dolara godišnje, sa prognozom rasta na 10 milijardi do 2030. godine, genetski podaci su nova nafta – neiscrpna i sve vrednija.

Pravni vakuum

Postojeći regulatorni okviri su nedovoljni. Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) u Evropi tretira genetičke podatke kao „posebnu kategoriju“ osetljivih ličnih podataka i zahteva eksplicitan pristanak. Ali ne rešava ključne probleme: kolektivnu dimenziju (podaci o jednoj osobi iz porodice utiču na celu porodicu), odsustvo jasnog vlasništva i razliku između medicinskih institucija koje podležu strožim pravilima, i komercijalnih platformi.

U Sjedinjenim Državama, GINA (Genetic Information Nondiscrimination Act) štiti od diskriminacije u zdravstvenom osiguranju i zapošljavanju, ali ne pokriva DTC kompanije u potpunosti. HIPAA se ne primenjuje na 23andMe, jer oni nisu „pokriveni entiteti“ u zdravstvenom sistemu. Rezultat? Podaci koji su osetljiviji od medicinskog kartona cirkulišu u sivim zonama. Čak i u 2026. godini, više američkih država uvodi nove zakone o genetskoj privatnosti, ali globalna harmonizacija izostaje.

U pravnom okviru EU genetski podaci su, u skladu sa GDPR-om, prepoznati kao posebno osetljiva kategorija podataka. U Srbiji, koja teži usklađivanju sa ovim standardima, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti takođe ih svrstava u osetljive podatke, ali ne uređuje pitanje njihovog vlasništva niti sekundarne upotrebe u komercijalne svrhe. To ostavlja prostor za zloupotrebe, posebno u biobankama i klinikama za vantelesnu oplodnju.

Etički i društveni rizici

Posledice idu dalje od privatnosti. DNK testovi otkrivaju predispozicije za bolesti (Alchajmer, rak dojke, Parkinson), etničko poreklo, pa čak i srodstva koja mogu razbiti porodice (slučajevi neverstva otkriveni preko rodbinskih veza). Ukoliko ti podaci dospeju u pogrešne ruke, moguća je diskriminacija u osiguranju, kreditima, zapošljavanju ili još gore, u rukama državnih organa ili kriminalnih grupa.

Realni primeri već postoje: hakovanje, prodaja podataka trećim stranama, korišćenje u istraživanjima bez pristanka. Biobanke i klinike za vantelesnu oplodnju čuvaju i fizički materijal i digitalne genomske profile – kombinacija koja čini podatke još ranjivijim, a za razliku od finansijskih podataka, genetski rizik traje generacijama. Zamislite scenario u kom vaš unuk, decenijama kasnije, bude odbijen za posao jer je u bazi ostala vaša genetska predispozicija za neku bolest!

Imaju li biobanke previše moći?

U širem kontekstu, genetičke baze postaju kritična infrastruktura buduće medicine. Kombinacija genetike i veštačke inteligencije omogućava personalizovane terapije, prevenciju bolesti i revoluciju u farmakologiji – od AlphaFold-a koji predviđa strukture proteina, do modela koji procenjuju rizik od bolesti na osnovu genoma. To istovremeno stvara nove monopole. Ko kontroliše baze genetskih podataka, kontroliše i pristup znanju o ljudskom genomu.

U tom smislu, slučaj 23andMe nije kraj priče, već početak nove faze. Potrebni su novi modeli: jasno vlasništvo nad podacima, stroža regulativa za sekundarnu upotrebu, tehnološka rešenja poput homomorfne enkripcije i obaveznog brisanja podataka u slučaju stečaja. U Srbiji i regionu, gde genetsko testiranje raste, ovo bi moglo biti prilika za uspostavljanje javno-privatnih biobanki sa strogim etičkim standardima.

Genetski podaci više nisu samo pitanje privatnosti. Oni su pitanje vlasništva nad biološkim identitetom, tržišne dominacije u biomedicini i društvenih posledica koje ćemo osećati decenijama. Ako ne regulišemo ovu oblast sada, kroz zakone, tehnologiju i javnu debatu, rizikujemo da stvorimo novu vrstu digitalnog feudalizma, gde nekolicina kompanija drži ključeve našeg genetskog nasleđa, a mi ostajemo samo korisnici bez prava na sopstvenu biologiju.

Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: butus.st.gmail.com, Depositphotos

Чланак Ljudski genom kao roba: Vlasništvo nad biološkim identitetom се појављује прво на Biznis i Finansije.

U stara vremena dvoboji su organizovani radi odbrane časti nekog od učesnika, obično na skrivenim mestima, uz pomoć mačeva ili pištolja, a pratile su ih lakše, teže ili čak fatalne povrede. No, ovog marta, na konferenciji DIDS u Domu omladine prisustvovali smo savremenoj verziji duela, takoreći „dvoboju 2.0“. U njemu su glavno oružje bile reči, a cilj nije bio povrediti protivnika, već udruženim snagama, kroz dijalog, naći najbolje rešenje za domaće privrednike koji žele da ostvare što efikasnije prisustvo na internetu.

Ulogu glavnog sekundanta dobio je Miroslav Žeravčić, koordinator u RNIDS-u za poslovnu saradnju sa ovlašćenim registrima. On je suprotstavljenim stranama postavljao ista pitanja, a ispitanici su iznosili svoje argumente za i protiv određenih domenskih ekstenzija.

Na Žeravčićeva pitanja odgovarali su Zoran Buhavac iz kompanije GAMA Electronics, koji je u duelu bio na strani .com domena, kao i „zastupnik“ .rs domena Mladen Savić, inače direktor kompanije True-False Hosting, koja se bavi registracijom nacionalnih i međunarodnih domena.

Konsenzus oko najboljeg rešenja

Još na početku dvoboja ostvaren je konsenzus da je za kompanije, naravno ukoliko imaju mogućnosti, najbolje da registruju i .com i .rs, jer će tako ojačati svoj kredibilitet ali i sprečiti nekoga zlonamernog da registruje drugi domen pod svojim imenom i da kupce dovodi u zabludu. Na taj način, firme će sebi povećati i šanse da dođu do domaće i inostrane publike, ukoliko planiraju širenje na strana tržišta u budućnosti.

No, za razliku od glavnih junaka stripa Alan Ford koji nas uče da je bolje imati novac nego ga nemati, učesnici ove konferencije su svesni da najveći deo srpske privrede čine mikro preduzeća sa ograničenim finansijskim i tehničkim kapacitetima. Zato im savetuju da registruju domene shodno svojim mogućnostima.

To znači da ako planiraju da posluju samo na srpskom tržištu, onda je za njih najbolji izbor .rs, zato što sajtovi na ovim domenima, naravno uz odgovarajuću optimizaciju, imaju veću vidljivost na Google pretragama koje se obavljaju na našoj teritoriji nego sajtovi na .com domenima. S druge strane, ako se pretrage vrše iz inostranstva, sajtovi na .rs domenima koji nisu internacionalno optimizovani – što znači da je njihov sadržaj samo na srpskom jeziku – neće biti dobro pozicionirani na najvećem internet pretraživaču.

Značaj poverenja u poslovanju

Na pitanje kako domenska ekstenzija utiče na percepciju neke firme ili brenda, kao i na poverenje potencijalnih korisnika njenih usluga i proizvoda, odgovori uglavnom idu u prilog .rs domenima.

Kako kaže Mladen Savić, istraživanja pokazuju da se u Srbiji više veruje preduzećima koja imaju sajtove na našem nacionalnom domenu. Razlozi za to poverenje su raznovrsni. Neki su emotivni ali ima i racionalnih, kao što je mogućnost da se pretragom .rs domena pomoću WhoIs alata dođe do najznačajnijih podataka o kompanijama, poput matičnog broja preko kog se one dalje mogu proveravati na sajtu Agencije za privredne registre (APR).

„Tu su i razlozi koji se oslanjaju na prostu logiku. Zamislite da želite da naručite neki deo za auto i slučajno naletite na dve onlajn prodavnice delova. Jedna ima ekstenziju .cz a druga .rs. Koju ćete odabrati? Logika nalaže da će vam brže stići delovi iz Srbije nego iz Češke. Naravno, ne mora da znači da kompanija sa .cz ekstenzijom nema predstavništvo u Srbiji, ali da biste to utvrdili vi morate da istražujete. Mnogi korisnici jednostavno ne žele time da se bave, pa će se bez mnogo razmišljanja obratiti firmi za koju su sigurni da posluje na našoj teritoriji”, navodi Savić.

Dodatna prednost .rs domena je ta što kompanije koje ga registruju kod domaćih registara, za svaki problem i u svakom trenutku mogu da nazovu korisničku podršku i uvek će im se javiti neko ko govori srpski jezik i razume se u problematiku. To ne mora biti slučaj sa .com domenima, premda često jeste, jer se i oni mogu registrovati preko domaćih firmi koje pružaju ove usluge.

Zoran Buhavac zato svima koji su u mogućnosti da to urade i koji mogu imati bilo kakve koristi od inostranog tržišta, preporučuje da registruju oba domena, jer na isti način na koji .rs uliva poverenje građanima Srbije, .com uliva poverenje u međunarodnom poslovanju.

„Živimo u povezanom svetu, u kom vlasnik restorana iz Niša, iako posluje lokalno, može imati korist od sajta na engleskom jeziku na međunarodnom domenu, jer se deo stranaca koji planiraju put u Srbiju informiše preko interneta gde ovde može dobro da se jede. Inače, kada smo već kod hrane, domen na godišnjem nivou košta manje od celog ručka, za taj iznos biste u restoranu platili samo glavno jelo“, pojašnjava Buhavac koliki je to zapravo trošak.

On upozorava firme koje previše opušteno pristupaju registraciji .com domena da je teže naći slobodne generičke domene nego nacionalne, pre svega zato što ih koristi ceo svet. Dakle, treba ih registrovati na vreme kako bi se izbegla ne tako retka situacija da firme prvo registruju .rs, misleći da će lako registrovati .com ako se prošire na strano tržište, a onda se nađu u problemu kada shvate da je .com sa njihovim nazivom već zauzet. Međutim, to nije nepremostiv problem. Rešenja ima više, u zavisnosti od toga koliko je novca kompanija opredelila za ove namene. Jedno od najjeftinijih je da, ako već ne može da registruje svoj naziv, firma uvek može registrovati .com domene sa nazivima svojih proizvoda i usluga.

„Ovde moram da napomenem da pitanje domena nije tehničko, već strateško. Razumem da kompanije koje dugo postoje ne mogu da menjaju svoj naziv zbog domena, ali smatram da one koje su tek u postupku osnivanja treba ozbiljno da pristupe smišljanju svog imena, kako bi mogle da registruju željeni domen, ali i da se odgovarajuće promovišu i dođu do što većeg broja klijenata“, ukazuje Buhavac.

Konkretni primeri

Na pitanje kako srpske firme mogu da znaju koji domen je najbolji izbor za njih, Mladen Savić odgovara da bi svakome ko želi da posluje u Srbiji prioritet morala biti registracija .rs domena, „jer treba da budeš tamo gde ti je publika“. On smatra da je jedini razlog da neko ne registruje .rs domen – da uopšte ne posluje u Srbiji. Međutim, ukoliko je u pitanju kompanija koja planira da posluje i na srpskom i na inostranom tržištu, kao na primer neki tehnološki startap, onda Savić preporučuje registrovanje oba domena.

Istu poruku ima i za IT firme koje planiraju da se iz Srbije bave autsorsingom u inostranstvu: „Da imam takvu kompaniju, prvo bih registrovao .rs a potom i .com, pa bih sadržaj sa srpskog sajta objavljivao i na međunarodnom, ali na engleskom jeziku”.

Zoran Buhavac bi, pak, išao obrnutim redom. Za tehnološki startap i za autsorsing firmu bi mu prioritetno bilo da registruje .com, međutim, dodaje da bi poželjno bilo uz to registrovati i .rs. Prema njegovim rečima, moćne inostrane kompanije uglavnom prvo registruju .com, a onda i nacionalne domene na svakom tržištu na kom će poslovati, pa sadržaj svojih sajtova prilagođavaju tim tržištima.

Dakle, i veliki igrači su svesni značaja nacionalnih domena, čija popularnost u svetu stabilno raste. I sam Buhavac ističe da oni imaju mnoštvo prednosti, a jedna od njih je i kulturološki značaj. Posebnu vrednost u tom pogledu ima .срб, naš nacionalni domen za sajtove na ćiriličnom pismu. Iako je manje popularan od .rs, .срб je veoma važan za Srbiju jer doprinosi očuvanju njenog nacionalnog identiteta, zaključuje Buhavac.

Biznis i finansije 244, april 2026.

Marija Dukić 

Foto: Miloš Nikodijević 

Чланак Da li je za poslovni sajt bolje da bude na .rs lii na .com domenu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dok jednome ne smrkne drugome ne svane, a američkoj kompaniji Polymarket svanulo je kada je Donald Tramp 2024. godine ponovo pobijedio na predsjedničkim izborima. Dok su specijalizovane agencije za istraživanje javnosti Trampu davale minimalne šanse, na kladionici kompanije Polymarket, odnosno „specijalizovanom tržištu predviđanja“, kako im se od milja tepalo, Donald je viđen kao apsolutni favorit. Donald Tramp je po drugi put postao predsjednik SAD, a Polymarket je postao sinonim za modernog proroka.

Ako je za Polymarket Trampova pobjeda predstavljala svitanje, onda ih je sunce obasjalo punom snagom u avgustu prošle godine, kada je venture kapital firma „1789 Capital“, čiji je suvlasnik i Donald Tramp Junior, uložila nekoliko desetina miliona dolara i tako postala suvlasnik Polymarketa.

Nevjerovatna je slučajnost da je samo četiri mjeseca nakon što je predsjednikov sin postao suvlasnik, u decembru 2025. godine Polymarketu, nakon trogodišnje zabrane, ponovo dozvoljeno da posluje na tržištu SAD.

Svaka igra, svaka dobija

Iako je Polymarket osnovan 2020. godine u Njujorku, sa osnovnom djelatnošću „tržište predviđanja“ fokusirano na svjetske događaje, već u januaru 2022, američka Komisija za trgovinu derivatima (CFTC) zabranila je Polymarketu poslovanje na teritoriji SAD. Formalno, kompanija je nakon toga blokirala pristup svojoj platformi korisnicima iz SAD, ali svako sa instaliranim VPN-om na telefonu ili računaru mogao je bez problema pristupiti sajtu, pošto za servere Polymarketa te konekcije nisu dolazile iz SAD već iz drugih dijelova svijeta.

Od samog početka, kompanija je bila tako organizovana da u stvari nikome nije bilo sasvim jasno kako to funkcioniše, barem sa formalne strane. Ultimativni cilj je bio kreirati platformu za klađenje, koja je u očima zakona sve drugo samo ne kladionica. Polymarket uvijek naglašava da se kockari, pardon investitori, ne klade već svoje pare koriste za kupovinu i prodaju ugovora, koji se umjesto roba odnose na ishod budućih događaja.

„Investitor“, tako, najprije dolare konvertuje u kripto valutu, a potom tim kripto novcem kupuje ugovor u kome stoji da će se „nešto“ desiti ili da neće. Ako se pokaže da je „investitor“ pogodio, zaradiće, a u suprotnom gubi uloženo. U međuvremenu, zavisno od ponude i potražnje, cijena ovih ugovora stalno varira, pa tako i potencijalna dobit ili gubitak.

Ovo „nešto“ na Polymarketu nazivaju „market“, i to može biti bilo šta, od potencijalnog datuma napada, pobjednika izbora, pobjednika u sportskom meču, pa do datuma sudnjeg dana.

Insajderi kao proroci

Zvanična svrha postojanja ovakvog „tržišta“ je da ponudi nepristrasno predviđanje, bazirano na „kolektivnoj mudrosti“, jer u kompaniji tvrde da kada ljudi ulažu vlastite pare onda neće lagati o svom mišljenju, za razliku od odgovara anketarima iz raznih agencija za ispitivanje javnosti. Drugim riječima, ovo je modernizovana verzija teorije o nevidljivoj ruci svemogućeg tržišta, koje kroz ponudu i potražnju vodi do „otkrivanja“ realne cijene.

Glavni konkurent Polymarketu je Kalshi, firma koja posluje na istom principu. Ranije je bila prvenstveno fokusirana na sportska „predviđanja“, ali sada, takođe, širi ponudu na ratove, izbore, eliminaciju lidera, kao i Polymarket.

Prvo „tržište predviđanja“ još 1988. godine pokrenuo je Univerzitet u Ajovi, kao „Iowa Electronic Markets“, gdje studenti mogu kupovati „dionice“ političkih kandidata, makroekonomskih pokazatelja i drugih poslovnih indikatora a maksimalni ulog je 500 dolara. Naravno, motiv je čisto edukativni, da bi se studenti stimulisali da više uče. Trenutno više od 100 univerziteta širom svijeta koristi ovaj sistem.

Amerikanci, a posebno visoko rangirani političari, jako su preduzetni ljudi skloni zarađivanju para. Pošto plate državnih službenika i nisu nešto posebno, naročito u poređenju sa privatnim sektorom, Polymarket se pokazao kao zgodan način da se dopuni porodični budžet.

Nekoliko sati prije američkog napada na Venecuelu početkom januara, „neko“ se kladio na tačan datum napada i zaradio 400.000 dolara. Ista stvar se desila i krajem februara, kada je sedam korisničkih računa, što može biti sedam različitih osoba ili jedna osoba sa sedam računa, zahvaljujući urođenim proročkim sposobnostima, pogodilo da će napad na Iran početi 28. februara, što im je donijelo 1,4 miliona dolara zarade.

Da li je riječ o insajderima iz Bijele kuće koji uglavnom ordiniraju iz Ovalne kancelarije ili početničkoj sreći, ne zna se. Kako je od ovih sedam računa za njih pet ovo bilo prvo i poslednje ulaganje, nema sumnje da se radilo o početničkoj sreći. Istine radi, koristeći moderne tehnologije, poput AI i prometa picerija u okolini Pentagona, moglo se i bez insajderskih informacija zaraditi na ovoj opkladi.

AI i brojanje pica donose milione

Nekoliko dana prije napada na Iran, akademski istraživači su izveli eksperiment gdje su od svih vodećih AI modela zatražili da predvide datum napada koristeći raspoložive javne informacije. ChatGPT predvidio je napad za 3. mart, Claude za vikend između 7. i 8. marta, ali je Grok pogodio tačan datum, 28. februar. Drugi pouzdani indikator da ubrzo slijedi američki napad je drastično povećanje dostave pica u Pentagon tokom noći.

To znači da dobar dio osoblja u Pentagonu ostaje da radi preko noći, što se dešava samo u kritičnim situacijama, a picerije unutar Pentagona ne rade noću. Ova podudarnost između povećane dostave pica i američkih napada je potvrđena više puta, pa se tvrdi da je tokom Hladnog rata ispostava KGB u Vašingtonu držala neprestano na oku ove picerije.

Hladni rat je prošao, tehnika je uznapredovala pa danas postoje specijalizovani sajtovi koji prate obim narudžbi iz picerija u Pentagonovom komšiluku, popularni „Pentagon Pizza Index“. Tako da je bilo moguće i neukim civilima da predvide tačan datum napada na Iran, koristeći Grok i brojeći pice. Teoretski.

Mnogo manje dilema je oko sretnika iz Izraela, koji je pogodio tačan datum izraelskog napada na Iran u junu prošle godine i zaradio 162.000 dolara. Ispostavilo se da je riječ o majoru izraelske armije koji je znao za napad dan ranije, ali je ipak sačekao da izraelski bombarderi polete ka Iranu da bi javio svom partneru da uplati opkladu na Polymarketu.

Biće skoro propast svijeta

Situacija sa Polymarketovim „investitorima“ počela je izmicati kontroli, a na meti se sada ni krivi ni dužni nalaze novinari. Izraelski novinar koji je rutinski objavio tačnu vijest na blogu da je iranska raketa pala na livadu u okolini Jerusalima i da nije bilo povrijeđenih, ubrzo je počeo dobijati prijetnje da će biti likvidiran ako ne promijeni tekst i napiše da su to bili dijelovi rakete koju je srušila izraelska PVO, a ne čitava raketa.

Ispostavilo se da je neko na Polymarketu izgubio 900.000 dolara jer se kladio da 10. marta iranska raketa neće pogoditi Izrael. Polymarket je suspendovao korisničke račune koji su bili iza ovih prijetnji, mada to nije neka garancija novinaru da ga neko ipak neće sačekati u mraku.

Za one kojima je klađenje u krvi ali im se gade i ratovi i politika, nije sve izgubljeno. Na Polymarketu je otvoreno „tržište“ da li će se Hrist vratiti prije 1. januara 2027. godine i šanse da se to desi, prema Polymarketu, iznose trenutno četiri posto. Uslov za isplatu dobitnicima koji su uložili pare na povratak je „konsenzus kredibilnih izvora“. Šta bi u ovom slučaju bili „kredibilni izvori“, ne piše na sajtu Polymarketa.

Dražen Simić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: alexkich, Depositphotos

Чланак Polymarket, kladionica za geopolitiku: Nije kockanje već „tržište predviđanja“ се појављује прво на Biznis i Finansije.