Globalizacija, proces koji karakteriše slobodna trgovina, protok kapitala i pristup stranim resursima, dominantan je pravac svetske ekonomije već decenijama unazad. Posmatranje sveta kao „jednog tržišta“ donelo je sa sobom rast trgovine koja je preuzela većinsko učešće u BDP-u velikog broja zemalja. S druge strane, povećalo je ekonomsku nejednakost, društvenu nestabilnost i proizvelo masovne migracije, ali ovi negativni aspekti ipak nisu usporili širenje globalizacije. Zašto se, onda, baš sada svet ponovo okreće lokalizaciji?

Odgovor se nalazi u pandemiji COVID-19, poslednjoj krizi koja je zadesila čovečanstvo i prouzrokovala ogromne zdravstvene i ekonomske posledice. Novonastala situacija, u kojoj je primarni cilj bio sprečavanje brzog širenja zaraze i spašavanje ljudskih života, dovela je do restriktivnih mera koje su značajno uticale na globalnu ekonomiju, otežavajući ili potpuno sprečavajući razmenu robe i kapitala između država.

Svetska privreda je u 2020. godini doživela drastičan pad uvoza (7,9%) i izvoza (8,6%), dok procentualno kretanje realnog BDP-a prikazuje takođe veliki pad od 3,5% u ukupnoj proizvodnji dobara i usluga. Ipak, projekcije o rastu uvoza za 9,3%, izvoza za 10,1% i realnog BDP-a za 5,7% u 2021. godini, ukazuju na uspešno prilagođavanje ekonomija otežanim tržišnim uslovima.

Novi zdravstveni izveštaji iz sveta, međutim, potvrđuju da se posle dve teške godine pandemija nastavlja, a stanovništvo i privreda osećaju ekonomske posledice najviše kroz povećanje cena roba, poremećaja u lancima snabdevanja i rast inflacije. Vidljivo je da usled ovako velikih potresa koje je izazvao korona virus, svet ulazi u period velikih promena i da se države sve više okreću lokalizaciji privrede.

Kako Srbija može da iskoristi ovakvu situaciju da ubrza ekonomski rast kroz revitalizaciju lokalne industrije? Analizom trenutnog stanja u našoj zemlji kroz demografske, prosperitetne i ekonomske pokazatelje, utvrđene su naše prednosti, šta je to što može biti bolje, a gde je potrebno da u potpunosti preokrenemo negativne trendove kako bi se stvorili uslovi za uspešnu transformaciju lokalne ekonomije.

Gde smo u plusu, a gde u minusu

Privrede nema bez ljudi, a demogafski pokazatelji već odavno ne idu na ruku Srbiji. Broj stanovnika se samo u poslednje četiri godine smanjio za 150.000, među kojima je čak 130.000 osoba starosti od 21 do 40 godina. Najbrojniji deo populacije trenutno čine osobe stare između 61 i 70 godina. Demografske projekcije ukazuju na dalji proces starenja stanovništva i smanjenje populacije, sa predviđanjima da će broj stanovnika opasti za 1,59% do 2025. godine. Ovakva demografska slika može imati veoma negativan uticaj na privredu, ekonomsku situaciju i dalji razvoj Srbije.

Kada se posmatraju zarade, uočljivo je da brže rastu plate u javnom nego u privatnom sektoru, što je odraz nedovoljno brzog rasta i razvoja privrede. Srbija ima izuzetno visoku vrednost GINI koeficijenta, koji meri nejednakost u raspodeli dohotka. Sa vrednošću ovog indeksa od 3,96, naša zemlja se svrstava u države sa izrazitim dohodovnim razlikama, koje prouzrokuju političku i društvenu nestabilnost. Ovakve razlike u dohotku proizilaze iz strukture privrede, u kojoj su daleko brojniji niskoprofitabilni od visokoprofitabilnih sektora.

Nejednakost u privrednoj razvijenosti unutar zemlje, uzrokuje neprekidne migracije iz slabije razvijenih regiona, Zapadne Srbije, Šumadije, Južne i Istočne Srbije ka razvijenijim regionima, Vojvodini i Beogradu. Migracije je nemoguće zaustaviti, ali se one mogu ublažiti ciljanim, ekonomskim i drugim merama koje razvijaju određene regione.

Kada se procenjuju perspektive Srbije na osnovu Legatum indeksa prosperiteta, naša zemlja se nalazi na 52. mestu među 167 zemalja. Srbija je tokom poslednje decenije napredovala na ovoj listi za dvanaest mesta, zahvaljujući poboljšanjima u većini oblasti koje ulaze u ovaj indeks, ali su oblasti pravosuđa i ličnih sloboda znatno niže rangirane u odnosu na period od pre deset godina.

Aktuelni ekonomski pokazatelji govore o dobrom prilagođavanju privrede novim okolnostima na tržištu. Srbija je u prvoj godini pandemije imala najmanji pad BDP-a u regionu i među najmanjima u Evropi. Na ovakav ishod uticale su mere koje je preduzela država za stabilizaciju privrede, slaba povezanost naše ekonomije sa svetskom i činjenica da u strukturi domaće privrede nema visokosofisticiranih delatnosti koje su bile najviše pogođene pandemijom.

Monetarna politika usmerena na smanjenje referentne kamatne stope utiče na pad kamatnih stopa i posledično na pad troškova zaduživanja i povećanje investicione aktivnosti.

Uz veliki broj podsticaja za strane direktne investicije, ukupan iznos ulaganja stranih investitora je u poslednjih deset godina iznosio oko 28 milijardi dolara. Strane investicije su donele brojne prednosti, od novih tehnologija i praksi do smanjenja ukupne nezaposlenosti, ali je neophodno da se povećaju domaća ulaganja kako bi zemlja ostala konkurentna i manje zavisila od stranog kapitala, pogotovu u periodima krize. Trgovinski deficit se smanjio zbog manjeg obima trgovine u 2020. godini, dok struktura spoljnotrgovinskog bilansa pokazuje da se i dalje pretežno izvoze sirovine, a uvoze gotovi proizvodi.

Favoriti za predvodnike lokalizacije

Analizirani pokazatelji potvrđuju da Srbija ima osnova da zaokretom ka lokalizaciji poveća tržišnu konkurentnost, ubrza tehnološki razvoj, unapredi životni standard, otvori nova radna mesta, umanji odliv radno sposobnog stanovništva i tako obezbedi dugoročnu stabilnost.

Industrije koje imaju najveći potencijal za napredak u procesu lokalizacije i mogu biti njen zamajac su prerađivačka industrija, poljoprivreda i IKT sektor zajedno sa medijskom industrijom. Prerađivačka industrija i poljoprivreda spadaju među pet sektora koji imaju preko 50% učešća u ostvarenoj bruto dodatoj vrednosti (BDV) Srbije.

U prerađivačkoj industriji radi trećina ukupno zaposlenih u privredi, ali udeo visokih tehnologija od 27% je i dalje nizak u poređenju sa razvijenim privredama poput Nemačke, gde on dostiže skoro 60%. Zato je strateško okretanje ka modernizaciji ove industrije i većoj proizvodnji tehnološki sofisticiranih proizvoda, prilika da se ubrza privredni rast i smanji zavisnost od ove vrste uvoza.

Potencijal u poljoprivredi se može iskoristiti kroz pametnu upotrebu prirodnih resursa, kojom će se povećati dodata vrednost. Srbija se po zastupljenosti obradivih površina rangira odmah iza Holandije i Poljske, ali je neto dodata vrednost u poljoprivredi istovremeno među najnižima u Evropi.

Možda najveći potencijal ima IKT i medijska industrija, koja beleži visok rast iz godine u godinu, posebno IT sektor. Problem koji se ovde uočava je veliki obim „autsorsovanih“ usluga, koji bi lokalizacija mogla značajno da umanji kroz razvoj sopstvenih proizvoda i usluga.

Okosnica lokalizacije u ovim i drugim industrijama je razvoj mikro, malih i srednjih preduzeća, koja čine 99,5% domaće privrede. Njihovim jačanjem kroz veću dostupnost izvora finansiranja, edukaciju privrednika, međusobno povezivanje i zajednički nastup na tržištima, povećaće se obim i kvalitet domaće proizvodnje, umanjiti zavisnost od drugih zemalja i podstaći ekonomski oporavak tokom i nakon završetka pandemije.

Marina Perošević, senior biznis analitičar u konsultantskoj kući Egzakta Advisory

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Zašto je ovo dobar trenutak za lokalizaciju: Произведено у Србији се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Tko izgubi dobitak, taj dobija gubitak.” Čuveni strip Maksa Bunkera i Magnusa „Alan Ford“ važi za najbolji satirični strip svih vremena. Poznat je po britkom humoru, oštroj društvenoj kritici i fenomenalnim pričama, koje sam obožavao da čitam. Dijalozi iz ovog stripa, iako napisani da budu zabavni, jako često kriju poruku koja u stilu pop kulture tera na razmišljanje. I ovaj citat koji ispisan na majici nosi čuveni Grunf, u sebi krije temu o kojoj sam rešio da pišem u ovom tekstu.

Svesni smo, nadam se napokon, da Kovid-19 kriza nije incident i da sve što nam se dešava u poslednjih godinu dana nije malo duža oluja koja će na kraju da prođe. Potpuno smo promenili način života i rada, kompanije su morale da se prilagode novoj situaciji, a ekonomija se nalazi pred velikim izazovima koji će trajati, sada je to već potpuno jasno, više godina ispred nas.

Iako je vakcinacija kao jedini pravi izlaz iz krize započela u mnogim zemljama, vidljivo je da je dinamika kojom se taj proces sprovodi jednostavno suviše spora da zaustavi ovaj cunami koji sada, nakon godinu dana, izgleda samo dobija na snazi. Ako na to dodamo još i jak antivakserski lobi, kako se to danas popularno naziva, i njihov veliki uticaj koji se prenosi u najvećoj meri kroz jedan od najmoćnijih komunikacionih kanala – društvene mreže, jasno je da će nas ova kriza, a zatim i njene posledice mučiti još najmanje nekoliko godina.

Pola meni – pola meni

A kriza je promenila mnogo toga. Ovde ćemo da se osvrnemo samo na jedan, mada po meni najvažniji element, a to je polako ali sigurno zaustavljanje globalizacije i filozofije rasta po svaku cenu. Lokalizacija, kao jedan od uslova održivog razvoja i dugoročne stabilnosti, ukoliko već nije, sigurno će biti na stolu svih korporacija i ekonomija na svetu. Da li će se svetske korporacije i moćne ekonomije lako odreći svog daljeg rasta, a time i globalizacije kao procesa u ekonomiji? Sigurno da neće i sigurno da će svaka od tih kompanija, a posledično i ekonomija, pokušati sve da se vrati u iste tokove, ali u ovom trenutku to ne zavisi samo od njih.

Ako pogledamo kako je pandemija uticala na, recimo, lance snabdevanja, jasno je kao dan da će mnoge kompanije prebaciti svoje fabrike iz Kine, Indije, Vijetnama i drugih zemalja koje su otvarale prostor za jeftiniju proizvodnju i veći profit. Ukoliko želite danas da uvezete nešto, na primer, iz Kine, cena prevoza, pod uslovom da uspete da „ubacite“ svoju robu na brod, je povećana minimalno tri puta u odnosu na cenu pre pandemije.

Rokovi isporuke su produženi, a mnoga roba je nedostupna, obzirom na to da države sada najpre obezbeđuju svoje potrebe pa tek onda izvoze. Dobar primer su bila medicinska sredstva i sredstva za zaštitu koja su, uz poskupljenje od nekoliko puta, često bila nedostupna na slobodnom tržištu. Daću vam još nekoliko primera: građevinski materijal je poskupeo dva puta jer ga jednostavno nema dovoljno, poluproizvodi od aluminijuma i do tri puta, cene građevinskog gvožđa za sada 50 odsto, a poskupeli su sa tendencijom daljeg rasta i šećer, ulje, brašno.

I sve to je potpuno logično. Dobar deo kompanija radi smanjenim kapacitetom, što zbog „zaključavanja“, što zbog velikog broja zaraženih, pa je jasno da u većini slučajeva domaća potrošnja ima prednost. U trenutku pisanja ovog teksta se pojavila i vest da će Evropska unija da zabrani izvoz vakcina van svoje teritorije, što pored moralnih otvara i mnoge druge dileme koje idu u korist tezi da se svet okreće u drugom smeru, odnosno da se mnoge zemlje okreću sebi. Ako na to dodamo gorepomenute probleme sa transportom, sve se otvara kao na dlanu: ključ je u lokalizaciji.

Izvoznik malina uvozi maline

Jugoslavija je početkom 1980. godine bila država sa ubedljivo najvećom vrednošću BDP-a među balkanskim zemljama. Prema podacima Svetske banke, MMF-a i drugih međunarodnih finansijskih institucija, u tom trenutku bivša SFRJ imala je privredu vrednu više od 70 milijardi dolara, prenosi Blic. Sledeće na Balkanu bile su Grčka, sa nešto manje od 57 milijardi, pa Rumunija sa 46 milijardi dolara bruto društvenog proizvoda. Daleko iza, na četvrtom mestu našla se Bugarska, sa 19,8 milijardi dolara. Danas, četrdeset godina kasnije, situacija je značajno drugačija.

Nakon raspada Jugoslavije i perioda ratova, Srbija i dalje kaska za razvijenijim evropskim zemljama, ali i zemljama bivše Jugoslavije koje su se priključile EU. Iako je nesporno da je Srbija u prethodnoj godini ostvarila privredni rast i najmanji pad BDP-a, ukoliko želimo da priliku koja nam se stvorila usled ove globalne krize iskoristimo na najbolji način, potrebno je da svi akteri na tržištu počnu da deluju u pravcu lokalizacije privrede.

Zvuči čudno da se kriza koja nas je zadesila posmatra kao prilika, ali ona to i definitivno jeste. Početkom krize mnoge zemlje su iskusile velike probleme u snabdevanju, naročito u snabdevanju medicinskim materijalima i hranom. Srbija je, uprkos tome što je i sama iskusila problem u snabdevanju medicinskom opremom i to najviše zbog uvozno orijentisane privrede, hranu imala i za izvoz, iako je i u tom segmentu na žalost delimično bila orijentisana ka uvozu.

Statistika uvoza proizvoda umnogome može da pokaže šta je to što može da podigne lokalnu ekonomiju i to u dva pravca: namirenje lokalne potrošnje i izvoz, naročito u zemlje EU i CEFTA koje čine preko 85 odsto ukupnog izvoza Srbije. I evo opet nekoliko primera: Srbija u ovom trenutku uvozi, pored naravno najvećih kategorija kao što su nafta, gas, automobili i mašine, i proizvode kao što su krompir, beli luk, juneće i svinjsko meso, jabuke, razno drugo voće, pa čak i maline kao tradicionalni izvozni proizvod. Da ne ulazimo ovde u „komplikovanije“ proizvode koje uvozimo a možemo da proizvedemo lokalno.

Trgovinski deficit Srbije je smanjen na 320,8 miliona dolara u januaru ove godine u odnosu na 512,3 miliona koliko je iznosio u januaru 2020. godine, jer je izvoz porastao za 9,8 odsto dok je uvoz pao za 2,2 odsto. Nadamo se da je ovo dobar pokazatelj gde smo krenuli, ali potrebno je još mnogo ulaganja, stimulacije i pomoći srpskim privrednicima da se okrenu lokalnoj proizvodnji umesto uvozu.

Da li je tabu tema uvod u rešenje?

Period rasta privrede u Jugoslaviji sedamdesetih godina prošlog veka bio je propraćen stimulativnim kreditima, investiranjem u tešku industriju i velike proizvodne pogone, kao i obrazovanjem inženjera i tehničara koji su „donosili“ know-how u našu industriju. Iako možda elementi socijalističke ekonomije jesu bili potpuno pogrešni, orijentacija ka lokalnoj proizvodnji, povećanoj lokalnoj potrošnji i stimulisanje privrede jesu napravili velike kompanije koje su pokrivale domaću potrošnju, ali su uspevale da se uspešno takmiče i sa zapadnim kompanijama.

Stimulisanje lokalne privrede, poljoprivrede i izgradnja lokalne industrije jesu prilika koja nam se, sada više nego ikad otvara. Da bi se prilika iskoristila potrebno je da se ceo ekosistem okrene ka lokalnoj ekonomiji. U tom ekosistemu su banke, koje danas skoro da ne finansiraju razvojne i investicione kredite, jer dovoljno zarađuju na kreditima za obrtna sredstva i gotovinskim kreditima za stanovništvo. U tom sistemu su investicioni fondovi, koji su na žalost jako malo zainteresovani za Srbiju pa angel, venture i mezanin finansiranja na tržištu praktično ne postoje.

Na kraju, u tom sistemu je država koja ima limitirana sredstva za stimulisanje privrede i strani investitori koji u Srbiju dolaze uglavnom zbog jeftine radne snage i stimulacija za otvaranje radnih mesta. Garantna šema je dobar primer bankarskih kredita uz garanciju države, ali je ona usmerena uglavnom na obrtna sredstva i refinansiranje postojećih obaveza.

Stimulacija lokalne proizvodnje uz garanciju države pa čak i suvlasništvo države u tim kompanijama, iako zvuči kao tabu možda jesu prelazno rešenje. Evo, ovom prilikom otvaram javnu raspravu o modelima finansiranja uz jedan jedini uslov – da razvoj lokalne proizvodnje i usluga ne završi tako da opet dobijemo gubitak po onoj čuvenoj Grunfovoj sa početka ovog teksta.

Marko Marković, partner u konsultantskoj kući Egzakta Advisory

broj 184, april 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Zašto Srbija uvozi proizvode koje može sama da pravi: Ako kaniš pobjediti ne smiješ izgubiti! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Branko Milanović, profesor u Londonskoj školi ekonomije, smatra da će zdravstvena kriza, ukoliko potraje, dovesti u pitanje globalizaciju, u smislu kretanja robe, kapitala i ljudi.

Ovaj ekonomista svetske reputacije u tekstu za časopis Forin afers piše o povratku na „samodovoljnu ekonomiju“, koja podrazumeva vraćanje proizvodnje unutar nacionalnih granica, što znači i smanjenje proizvodnje.

Pandemija je naterala mnoge evropske i svetske vlade da razmišljaju o promeni privrednog modela koji se zasniva na slobodnom tržištu i izmeštanju proizvodnje u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, poput azijskih zemalja, na čelu sa Kinom.

Do otrežnjenja je došlo kada je izbio skandal zbog nedovoljnog broja maski i medicinske opreme na početku pandemije. U razvijenim evropskim zemljama to je posledica smanjivanja budžeta za zdravstvo pod pritiskom mera štednje, čiji je glavni uzrok finansijska kriza 2008. godina koja je uzdrmala svijet. Evropski državnici su u ovoj novoj krizi uvideli opasnost od delokalizacije koja može da košta života, pa razmišljaju o tome kako da proizvodnju vrate u svoje zemlje.

Trend koji bi mogao da se učvrsti je – deglobalizacija

Sve je više glasova u Evropi koji smatraju da je globalizovana ekonomija i bespoštena trka za profitom jedan od glavnih uzroka finansijske krize 2008. godine kao i zdravstvene krize kroz koju svet upravo prolazi, te da bi manje globalizacije i manje proizvodnje pomoglo da se uspostavi poljuljana društvena i ekološka ravnoteža. Trend koji bi mogao da se učvrsti je – deglobalizacija.

Milanović smatra da je to loše za globalnu ekonomiju. Na udaru su posebno male zemlje, poput Srbije, upozorava ekonomista, koje imaju male šanse da opstanu jer njihove ekonomije nisu autonomne, već zavise od velikih. U slučaju Srbije to se odnosi pre svega na Evropsku uniju koja je njen najveći ekonomski partner. Od situacije u razvijenim zemljama zavisiće i situacija u Srbiji.

Do društvenog raspada bi moglo da dođe, smatra Milanović, ako se oni koji ostanu bez posla i bez sredstava okrenu protiv onih koji su dobrostojeći. Ovaj ekonomista poručuje da bi „glavni i jedini“ cilj ekonomske politike trebalo da bude sprečavanje društvenog kolapsa, odnosno da se ne zaboravi na one koji su najviše pogođeni krizom, socijalno najugroženije.

„Napredna društva ne smeju da dozvole da ih ekonomija, a posebno bogatstvo finansijskih tržišta, učine slepim pred činjenicom da najvažnija uloga koju ekonomska politika može sada da ima jeste da održi društvene veze snažnim pred ovim izuzetnim pritiskom“.

Fenomen ogromnog porasta nejednakosti u svetu

Milanović skreće pažnju na fenomen koji se često ignoriše, a to je fenomen ogromnog porasta nejednakosti u svetu koji dovodi do socijalne i ekonomske neravnoteže.

Iako je zanemaren kod nas, ovaj problem je ključan za razumevanje evolucije savremenih društava. On je utoliko značajniji za Srbiju u kojoj je, pokazuju istraživanja, nejednakost između bogatih i siromašnih izraženija nego u bilo kojoj zemlji regiona i znatno je veća nego u zemljama Evropske unije. Čak 20 odsto stanovništva sa najvišim dohotkom zarađuje devet puta više od 20 odsto najsiromašnijih, što ima negativne posledice po ekonomski rast i stabilnost društva.

U temeljnoj studiji „Kapital u 21. vijeku“ koja je postala svetski bestseler, francuski ekonomista Toma Piketi navodi da je danas veći problem rast nejednakosti unutar društva nego nesuglasice među nacijama, protivno opštem uverenju.

„Pretnja od međunarodne nesloge (…) izgleda manje izvesna i opasna od (pretnje unutar zemalja) oligarhijskog tipa“, odnosno procesa koji će dovesti do toga da „bogate zemlje pripadaju njihovim milijarderima, ili uopštenije, da većina zemalja (…) u velikoj meri pripada milijarderima i drugim multimilionerima na planeti“, piše Piketi.

Finansijska kriza 2008. godine nije donela strukturne promene koje su bile neophodne da bi se izbegle buduće krize. Piketi smatra da su osnovni sastojci za buduće krize finansijska netransparentnost i rast nejednakosti.

Ali kako smanjiti nejednakosti u svetu u kome se one neprestano produbljuju od ’80-ih godina? Za Piketija je rešenje za 21. vek progresivno oporezivanje kapitala, kao što je progresivno opozivanje dohotka bio recept koji je izmišljen u 20. veku. Oporezivanje je, smatra ovaj ekonomista, mnogo pravičnije i efikasnije rešenje od drugog metoda za finansiranje državnih izdataka, od zaduživanja.

Kako smanjiti veliki javni dug koji imaju evropske zemlje? Postoje tri načina – porez na kapital, inflacija ili politika štednje. Najgore rešenje je, smatra Piketi, u smislu pravičnosti kao i u smislu efikasnosti, produžena kura štednje, a to je upravo politika koja je u Evropi primijenjena kao lijek za izlaz iz krize 2008. godine.

Oporezivanje ultrabogataša

Oporezivanje ultrabogataša, dakle. Šta sa tim novcem? Piketi primećuje da porez nije ni dobar ni loš, već da je pitanje u koje svrhe se koristi. Francuski ekonomista predlaže povratak socijalne države koja se razvijala u bogatim evropskim zemljama nakon Drugog svetskog rata do ’80-ih godina (koja je vrlo različita od socijalne države kakva je postojala u Jugoslaviji, najpre po stepenu demokratskih sloboda).

Socijalni evropski model (Piketi smatra ovaj termin preciznijim od države blagostanja) formirao se oko osnovnih socijalnih prava: prava na obrazovanje, na zdravlje i penziju.

Progresivno oporezivanje kapitala

Piketi smatra lažnom dilemu više države-manje države. Ideja o povratku države, koja se često pominje kao posledica sadašnje krize, za njega je nesporazum, jer je teret države u današnjim društvima veliki, ona ima centralnu ulogu u ekonomskom i društvenom životu.

Zato se u svakoj novoj krizi postavlja pitanje tržišta i uloge države – jedni zahtevaju veću ulogu države, drugi traže da nema nikakvu ulogu u regulisanju tržišta, kao što je to u Sjedinjenim Američkim Državama. Suština je u obuzdavanju finansijskog kapitalizma koji se oteo kontroli, a za Piketija to može da se postigne progresivnim oporezivanjem kapitala.

Ovu ideju je proteklih dana branio u francuskim medijima. „Da bismo se podigli iz ekonomske krize, neophodno je da se ne uruše primanja potrošača“, rekao je na popularnom radiju Frans enter. „Ekonomija ne funkcioniše sa super milijarderima, već sa malim preduzećima“, upozorio je.

Iako je zdravstvena kriza otvorila ponor u svetskoj ekonomiji čija se dubina ne nazire, istorijski primeri mogu da budu korisni za pronalaženje rješenja. „Ima mnogo istorijskih lekcija.

Dobra vest je da postoje razni načini za izlazak iz krize. Nakon Drugog svetskog rata brojne zemlje, uključujući Njemačku i Japan, sprovele su sisteme oporezivanja najbogatijih privatnih posednika, koji su išli do 80-90 odsto oporezivanja. To bi moglo vrlo brzo da smanji javni dug, koji je u to vreme bio još veći nego što je danas (…) Ne treba uraditi isto, već se inspirisati istorijskim primjerima“, smatra ekonomista.

nog sistema za sve stanovnike sveta, koje bi se finansiralo na osnovu univerzalnog prava svih zemalja i koje bi se zasnivalo na dijelu poreskih prihoda koji se ubiraju od najprosperitetnijih ekonomskih aktera: velikih kompanija, domaćinstava s visokim dohotkom i nasledstva (na primer onih s dohotkom 10 puta većim od svetskog proseka, odnosno od 1% najbogatijih ljudi na svetu).“

Veliki političko-ideološki potresi tek počinju

Da li će razvijene zemlje biti u stanju da dovedu u pitanje svoju budžetsku i fiskalnu politiku? Piketi kaže da će odgovor zavisiti od mobilisanja opozicije i njihovog sopstvenog tabora, ali da je sigurno da veliki političko-ideološki potresi tek počinju.

Prema ovoj ideologiji socio-ekonomski razvoj se zasniva na konkurentnosti, neutralnoj regulatornoj ulozi države i privatizaciji u oblastima zdravstva i socijalne zaštite. Sadašnja vlast, koju vode tehnokrate neoliberalnog profila, nastavlja takvu politiku.

Mere koje je najavila kako bi se smanjili efekti krize na ekonomiju i sprečilo otpuštanje radnika (isplata 100 evra građanima, tri minimalne zarade na račun svakog zaposlenog u preduzećima u privatnom sektoru, odlaganje plaćanja poreza i doprinosa na zarade i poreza na dobit) nisu dovoljne da bi se održala mala preduzeća koja su pogođena krizom i ne menjaju položaj socijalno najugroženijih kojih će nakon ove krize biti još više,

Izvor: Bankar.me

Чланак Na udaru male zemlje ukoliko dođe do deglobalizacije се појављује прво на Biznis i Finansije.