Kompanija Nomad Capitalist sastavila je listu najboljih malih evropskih gradova za miran život, a među njima se našao i jedan u Srbiji.

Dok mnogi ljudi vole užurbanost gradskog života, većina je zainteresovana za mirne gradove sa odličnim životnim standardom i malim porezom, navode.

Listu čine Plovdiv (Bugarska), Portimao (Portugal), Andora la Vela (Andora) i verovali ili ne, čak dva grada sa naših prostora – Tivat i Novi Sad.

„Ako želite lepotu Monaka, ali se nadate da ćete živeti skromnim životom, onda je ovaj grad u Boki Kotorskoj (Crna Gora) idealan za vas. Ima sve što biste ikada mogli poželeti, uključujući i jaht klub, ali jedva da ima 14.000 ljudi“, napisao je Nomad Capitalist o Tivtu.

Crna Gora ima tu atmosferu EU, ali je i dalje van njene direktne sfere uticaja. dodaju. Kako navode, jedina mana ove lokacije je što nije jedno od najjeftinijih mesta u Evorpi ili barem na Balkanu.

A šta su rekli o Srpskoj Atini?“Ako želite da živite na periferiji Evrope, ali u zemlji sa velikim razvojnim potencijalom, onda je Srbija pravo mesto za to. Glavni grad Beograd ima sjajnu atmosferu, ali pravi dragulj Srbije je Novi Sad. Tokom leta to je idilično mesto za život. Prelepa priroda okružuje svaku ulicu. Cene su pristupačne u odnosu na Evropu.“

„Možda nije najdinamičniji grad, ali je prelep sa lakim pristupom Beogradu, koji ima više gužve ako je to ono što tražite“, zaključuju.

Izvor:Telegraf Biznis
Foto: Bing 

Чланак Među najboljim malim gradovima za život u Evropi, jedan je iz Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

U regionu zapadnog Balkana najskuplji grad za život je Beograd. Iza njega su Budva u Crnoj Gori i Tirana u Albaniji. Iako se Tirana smatra jeftinom za život sa stanovišta ostalih Evropljana, ona je skupa za lokalno stanovništvo i nivoe dohotka, piše Euroactiv, a prenosi Nova ekonomija.

Analiza sajta Numbeo daje pregled dnevnih troškova širom sveta, stvarajući listu najskupljih i najjeftinijih gradova na svetu. Kada se radi o Zapadnom Balkanu jedno od najjeftinijih mesta za život u Evropi je Priština, a slede Niš (Srbija), Krajova (Rumunija) i Tuzla (Bosna i Hercegovina).

Iznajmljen ili svoj stan

Matković, koja je i programska direktorka Centra za socijalnu politiku (CSP), izjavila je da život i troškovi u Beogradu u mnogome zavise od toga da li živite u svom stanu ili ga iznajmljujete.

„To su podaci koji govore ne samo o troškovima života, nego i na to kolike su cene za iznajmljivanje stanova, a jasno je da su u Beogradu na mnogo višem nivou. I kada to pitanje postavljamo, troškovi u velikoj meri zavise od toga da li iznajmljujete stan ili živite u svom stanu“, kazala je.

Navodi i da se u istraživanju gledalo malo i van oblasti osnovnih životnih namirnica.

„Gledalo se i koliko košta da buduete član nekog teniskog ili fitnes kluba, a siromašniji na to ne troše svoje plate. Treba reći da se ovi troškovi života, uključujući i troškove iznajmljivanja stana, stavljaju u odnos prema prosečnim platama u tim gradovima koji su u fokusu istraživanja“, pojasnila je Matković.

Prema njenim rečima, danas zabrinjava stopa inflacije.

„Godišnja inflacija je oko 15 posto, ali treba reći da su cene hrane otišle preko 25 posto, stanovanje takođe. Rashodi su porasli, i sve do kategorije najbogatijih, ti rashodi čine između 50 i 60 posto celokupnih rashoda domaćinstva“, naglasila je Matković.

Poslednja istraživanja, dodaje Matković, pokazuju i da je katerogija penzionera sve ugroženija, kao i ljudi s niskim nivoom obrazovanja.

Pa, ipak, sve više ljudi dolazi u Beograd.

„Zato što postoji privlačnost velikih gradova, zbog zaposlenja, šansi koje pružaju ti gradovi. Beograd je i univerzitetski centar, kulturni sadržaji su veći…“, zaključila je sagovornica N1.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Beograd je najskuplji grad za život u regionu Zapadnog Balkana се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prosečna neto plata u Srbiji u oktobru iznosila je 75.353 dinara. Razlika u zaradama po opštinama je vrlo vidljiva. Beograd nesporno prednjači – zarade po pojedinim opštinama idu i daleko iznad 100.000 dinara, ali i po Srbiji ima gradova u kojima se zarađuje gotovo kao u srcu glavnog grada.

Kada govorimo o opštinama, Stari grad definitivno dominira kada je reč o visini zarade. Prosečna plata u ovoj opštini iznosila je 130.695 dinara. Šestocifrene plate, dakle veće od 100.000 dinara, zabeležene su samo u pet beogradskih opština i to pored pomenutog Starog grada, na Voždovcu, Vračaru, Savskom vencu i Novom Beogradu.

Posebno iznenađenje su gradovi Bor i Lajkovac gde je prosečna plata skoro kao i u srcu Beograda. Zaposleni u Boru u oktobru su u proseku zaradili 86.240 dinara neto, dok je zarada u gradu iz Kolubarske oblasti, Lajkovcu takođe u oktobru iznosila 73.552. Lajkovac inače ima manje od 20.000 stanovnika, a Bor nešto oko 35.000.

Opština Bojnik ima najmanju prosečnu zaradu u Srbiji i aovo je jedino mesto u Srbiji sa prosečnom zaradom ispod 50.000 dinara. Među opštinam koja pored Bojnika imaju najmanja primanja su uglavnom opštine u Jablaničkom okrugu: Vlasotince (50.843 dinara), Lebane (51.632).

Izvor: Blic.rs

Foto: Pixabay

Чланак Nemaju ni 20.000 žitelja, a prosečna zarada daleko iznad 80.000 dinara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Činjenica da u Srbiji skoro svako peto dete odrasta samo uz jednog roditelja, uslovila je i da se u našoj zemlji promeni odnos prema samohranim roditeljima. Brak se više ne smatra društvenom institucijom koja jedina čini roditeljstvo legitimnim, pa je i socijalna isključenost samohranih roditelja znatno manja nego ranije.

I pored toga što je stav prema vanbračnim majkama i dalje nešto negativniji na selu, samohrani roditelji se suočavaju sa više problema u gradovima, u kojima generalno imaju manje podrške zbog daleko veće otuđenosti.

Ovo su neki od glavnih rezultata istraživanja Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, o položaju samohranih roditelja u Srbiji. Autorka istraživanja, dr Marina Novakov je sprovela anketu među 200 jednoroditeljskih porodica u Vojvodini, od kojih polovina živi na selu, a preostala polovina u gradu.

Istraživanje je obuhvatilo sve tipove samohranih roditelja, odnosno one koji su to postali zbog smrti supružnika, usled razvoda ili zbog odluke da podižu dete izvan bračne zajednice.

Od smrtnog greha do tolerisanja

Odnos prema vanbračnoj deci je tradicionalno u Srbiji nailazio na moralnu osudu i smatrao se sramotom, a majke vanbračne dece su surovo kažnjavane i proganjane. Osim toga, u narodu su vanbračna deca povezivana sa natprirodnim silama, pa su bila široko rasprostranjena verovanja da ona izazivaju ogromne poplave ili suše, a ređe se mislilo da ako muško dete preživi na rođenju – jer su čedomorstva zbog osude sredine bila česta – sigurno će postati veliki junak.

Donekle ambivalentan stav naroda prema ženama koje rode vanbračnu decu ogleda se i u činjenici da su one mogle veoma dobro da se udaju, jer su „dokazale“ da su rotkinje.

Danas su se ovakva shvatanja uveliko promenila, posebno u gradovima, gde je četvrtina ispitanika izjavila da zajednica ima donekle odbojan stav prema neudatim majkama, dok je takvu ocenu izreklo 30 odsto anketiranih samohranih roditelja koji žive na selu.

Ipak, 46 odsto ispitanika na selu smatra da je najbolje za dete ako može da odrasta u porodici sa oba roditelja, dok je sa takvim uverenjem saglasno samo 25 odsto anketiranih u gradu. S druge strane, razvedeni roditelji, koji čine 55 odsto ukupnog uzorka u istraživanju, slažu se sa mišljenjem da je bolje odgajati dete samostalno, nego u lošem braku.

U gradu dvostruko usamljeniji nego na selu

Većina ispitanika smatra da sredina u kojoj žive ne pravi značajnije razlike prema samohranim roditeljima po osnovu toga da li su udovci i udovice, razvedeni, ili majke sa vanbračnom decom. Ipak, više od trećine anketiranih ocenjuje da najviše saosećanja dobijaju oni koji su ostali sami zbog smrti bračnog partnera.

Zanimljivo je da oko trećine ispitanika koji žive u gradu tvrdi da su izloženi nerazumevanju i neprihvatanju, dok svoj položaj tako vidi samo 15% samohranih roditelja sa sela. Ipak, osećaj usamljenosti povezuje i one u gradu i one na selu, s tim što je broj usamljenih dvostruko veći u gradu. Ispitanici su usamljenost rangirali na trećem mestu najvećih problema, iza finansijskih i teškoća u vaspitavanju dece.

Teško je biti i otac i majka

Finansijski problemi su najteži za samohrane roditelje bez obzira na tip naselja u kojem žive, ali i tu su ispitanici u urbanim sredinama u nezavidnijem položaju – finansijske teškoće u gradu ima 48 odsto anketiranih, naspram 38 odsto njih na selu. Nalazi pokazuju i da su prilikom traženja posla u mnogo lošijem položaju majke nego očevi, jer poslodavci smatraju da će i u slučaju samohranih roditelja, žene više odsustvovati sa posla nego muškarci.

Nasuprot nalazima vezanim za finansijsku situaciju, anketirani koji žive na selu više se žale na poteškoće vezane za vaspitavanje dece, posebno ako je dete suprotnog pola. Primer je odgovor jednog udovca iz Ravnog Topolovca: „Nedostaje ženska ruka u vaspitanju. Teško mi je da vodim ženske razgovore i rešavam ženske probleme. To nije prirodno“. Ali to nije lako ni u urbanim sredinama. „Teško je biti i otac i majka u jednom“, konstatuje udovac iz Sremskih Karlovaca.

Iako smo skloni da verujemo kako je biti samohrani roditelj na selu mnogo teže nego u gradu, zbog tradicionalnih vrednosti u seoskim sredinama, istraživanje ukazuje na sasvim suprotnu situaciju. Prednost sela je u tome što su u njima i dalje zastupljenije proširene porodice, gde samohrani roditelji imaju veću podršku svojih roditelja sa kojima često dele i krov nad glavom, ali i rođaka, suseda i celokupne sredine u kojoj žive.

Foto: Pixabay

Чланак Odnos grada i sela prema samohranim roditeljima u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

To je u subotu objavio predsednik Najib Bukele na predstavljanju „Nedelje bitkoina“ u Salvadoru, piše portal CoinDesk.
Bitcoin City“ će biti smešten u zaljevu Fonseka, nedaleko od vulkana. Vlada u podnožju samog vulkana planira da sagradi i elektranu koju će pogoniti geotermalni izvori, a energijom će snabdevati grad i ‘rudarenje’ bitcoina, kazao je predsednik.

Prema Bukeleu, „Bitcoin City“ će biti pravi grad sa stambenim i trgovačkim četvrtima, restoranima, aerodromom i željezničkom stanicom. Grad će biti izgrađen u obliku kruga (poput novčića), a na centralnom trgu biće izložen i veliki simbol bitkoina. Grad neće imati vlastitih prihoda, vlasništva, ni poreza, prenosi Jutarnji list.

Bukele je takođe rekao da planira izdavanje „bitkoin obveznice“ u vrednosti jedne milijarde dolara, finansijski instrument koji će razviti Blockstream na Liquid Networku. Od tog iznosa, 500 miliona će biti iskorišćeno za izgradnju infrastrukture za rudarenje bitkoina u novom gradu, a ostalih 500 za kupovinu dodatnih bitkoina. Uz trenutnu cenu za trgovanje bitkoinom od 59.000 dolara, država će ovim potezom dobiti zalihu od 2.000 bitcoina.

Predsednik Salvadora na prezentaciji „Bitcoin Cityja“ usporedio se s Aleksandrom Velikim i Aleksandrijom koju je on sagradio. Za „Bitcoin City“ je rekao da će postati novi svetski finansijski centar, a pomenutu obveznicu koju će izdati nazvao je „vulkanskom“.

Salvador namerava da kreira zakone o hartijama od vrednosti i da licencu firmi Bitfinex Securities da sprovede izdavanje, saopštio je Blockstream.

Izvor: Jutarnji list

Foto: Pixabay

Чланак U Salvadoru niče „Bitcoin City“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kopenhagen je prvi put proglašen najbezbednijim gradom na svetu, postigavši 82,4 boda od 100.

“Jedan od ključnih faktora koji Kopenhagen čine tako sigurnim gradom je njegova niska stopa kriminala, koja je trenutno na najnižem nivou u više od decenije”, kaže gradonačelnik Kopenhagena Lars Vajs.

“Kopenhagen takođe karakteriše velika društvena kohezija i relativno mali jaz u bogatstvu. To je mešoviti grad u kojem se i pomoćnica za čišćenje i direktor susreću u lokalnom supermarketu i imaju decu u istoj školi”, dodao je.

Kanadski Toronto zauzeo je drugo mesto s 82,2 boda, dok je Singapur treći sa 80,7 bodova, preneo je Index.hr.

Iako je Sidnej zauzeo četvrto mesto sa 80,1 bodom, australijski grad bio je na vrhu kategorije digitalne bezbednosti, dok je Tokiju dodeljeno 80 poena, čime je japanski grad pao na peto mesto.

Holandski Amsterdam je šesti, dok je novozelandski Velington zauzeo sedmo mesto.

Melburn je na osmom mestu, dok je švedski Stokholm deseti.

Na dnu liste su nigerijski Lagos, egipatski Kairo, venecuelanski Karakas, pakistanski Karačhi i Jangon u Mjanmaru.

Izvor: Bankar.rs

Foto: Pixabay

Чланак Kopenhagen je najbezbedniji svetski grad се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ljudi su doslovno postali preteški za planetu. Najnovija studija objavljena u časopisu „Science“ upozorava da zemlja popušta pod našim nogama, odnosno da je sve uočljivije spuštanje zemljine površine.
U studiji se navodi da će u naredne dve decenije potonuti čak 12 miliona kvadratnih kilometara zemljine površine, te da su ugroženi stanovnici svakog petog velikog grada u svetu.

Potopiće nas iscrpljivanje podzemnih voda

Istražujući razloge za sleganje zemlje, naučnici su utvrdili da je veliki deo uzrokovan ljudskim aktivnostima koje imaju za cilj eksploataciju nafte, prirodnog gasa, ali i podzemnih voda.

Naime, tokom sledeće decenije, zbog globalnog rasta stanovništva i ekonomskih aktivnosti povećavaće će se i potražnja za podzemnim vodama. Postojeće zalihe će se sve više iscrpljivati, a kad se situacija pogorša sušom, to će povećati sleganje zemljišta i prouzrokovati dalje štetne uticaje, navodi se u studiji.

Istraživači su otkrili da je ekslopatacija podzemnih voda već izazvala ozbiljno potonuće zemljine površine na najmanje 200 lokacija u 34 zemlje u prošlom veku. Takođe, utvrđeno je da se veliki broj gradova nalazi na područjima kojima preti sleganje tla.

Džakarta, nesrećni rekorder

Od ukupno 7.343 velika grada u svetu koji se nalaze u potencijalnim područjima sleganja, do kraja decenije bi moglo potonuti 1.596 većih gradova, odnosno oko 22 odsto.

Prema studiji „Gradovi koji tonu“ dr. Ketrin Kramer, od svih velikih gradova na svetu najbrže tone Džakarta. Ovaj indonežanski velegrad tone neverovatnih 25 centimetara godišnje i do sada je voda zahvatila 40 odsto njegove površine.
Kineski Šangaj stalno tone približno centimetar godišnje, a glavni uzrok sleganja zemlje je upravo eksploatacija podzemnih voda. Situacija je bila i gora, jer je pre donošenja strogih mera prilikom izdavanja dozvola za bušenje bunara, grad tonuo i devet centimetara godišnje. Problem je i nestanak taloga koji bi prirodno štitio grad, jer se rečni sedimenti koriste kao građevinski materijal.

Meksiko Siti već potonuo deset metara

Pojedini delovi Mekisko Sitija tonu i 38 centimetara godišnje, a u poslednjih šest decenija grad je potonuo gotovo deset metara. Dva glavna uzroka za „spuštanje grada u podrum“ su eksloatacija podzemnih voda i činjenica da je ceo grad podignut na isušenom jezeru unutar starog vulkanskog kratera.

Bangkok tone dva centimetra godišnje, a ceo grad bi mogao da završi pod vodom do 2030. godine. U pokušaju da se ovaj proces zaustavi, tajlandske vlasti su smanjile stopu eksploatacije podzemnih voda, a u podzemlje se ubrizgavaju ogromne količine vode.
Na „popisu“ velikih gradova kojima preti potop nalazi se i nigerijski Lagos, sagrađen na grupi ostrva, ali i London, Venecija, Njujork…

Čovečanstvo na pučini

Među njaugroženijim gradovima je i Daka. Ovaj višemilionski grad u Bangladešu tone pod sopstvenom težinom, u proseku 1,5 centimetar godišnje, što zbog pomeranja tektonskih ploča, što zbog crpljenja podzemnih voda, ali i zbog porasta nivoa mora.
Bengalski zaliv, naime, raste desetak puta više od globalnog proseka, zbog čega su milioni ljudi iz priobalnih naselja pobegli u gradske slamove. Njima je, pak, potrebna pitka voda, što onda dodatno iscrpljuje zalihe podzemnih voda ispod grada.
U izveštaju objavljenom u časopisu „Science“, ističe se da državne i gradske vlasti moraju veoma ozbiljno da shvate alarmantne podatke o sleganju tla, koje je sve izraženije jer se u većini zemlja ne čini ništa kako bi se taj proces makar usporio. A imajući u vidu da uporedo za potonućem zemljine površine raste i nivo mora, uskoro bismo se svi mogli naći na putu bez povratka, kao u brodu na pučini u koji prodire voda, upozoravaju istraživači.

Чланак Tone svaki peti veliki grad u svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zamislite poštara koji treba da uruči pismo na kome umesto imena i adrese primaoca stoji samo jedna reč. „Piši“. Ako je poštar rodom iz sela Donja Vrbava, odmah će znati kome je pismo namenjeno. Tako žitelji ovog mesta zovu svog komšiju, jednog od najstarijih u selu. Dobio je nadimak „Piši“ zato što je jednom tužio nekoga od svojih sunarodnika i kada je diktirao tužbu pisaru, stalno je ponavljao: „Piši.. Ja bogme… Bog je bog…Piši!“ Zvanično, ceo nadimak glasi: „Ja bogme, bog je bog, piši“. Ali ko će to da izgovara svaki put kad se o komšiji povede reč, pa ga zato svi u selu zovu skraćeno: „Piši“.

Iako su nadimci u Srbiji deo kulturnog nasleđa koje se prenosi s kolena na koleno, ispostavilo se da je „slučaj“ Donje Vrbave toliko specifičan, da je privukao i istraživače iz različitih oblasti: etnologije, geografije, lingvistike, psihologije… Stanovnici ovog sela uz reku Gružu na putu od Gornjeg Milanovca do Kragujevca i sami tvrde da „ko nema nadimak jači od prezimena, nije Vrbavac“!

Po nadimcima zovu i one koji žive u obližnjim zaseocima

A najviše ih je podrugljivih. Tako ovde žive: Lija, Pevac, Pile, Vepar, Gušter, Guska, Deverike, Žaba, Zec, Koza, Kobac, Kurjak, Magare, Svraka, Sovuljage i Čvorak. Njihove komšije su: Đavo, Rus, Staljin, Tesla, Turčin, Car, Švaba… Spisak je podugačak, jer gotovo da niko među nešto više od pet stotina žitelja ovog sela nije bez – nadimka.

Kao da to nije dosta, po nadimcima zovu i one koji žive u obližnjim zaseocima. Tako u Nadovićima živi petnaest domaćina, a pridošlica će lakše pronaći nekoga od njih po nadimku nego po imenu. „Idete li kod Šućurka, Roge, Zeljova, Karabajca ili Muzike?“, pitaće neinformisanog gosta prvi Vrbavac kome se on obrati za pomoć.

Nadimak može biti i porodični, koji nose svi članovi domaćinstva. Recimo, familiju Braković čini 11 domova, a svako domaćinstvo ima svoj kolektivni nadimak: Kačamak, Pop, Pištolj, Jarac, Mačak, Jeverica, Srkalica, Čorba, Šaronja, Ćuran i Tučak. Uz sve to, u velikom broju porodica svaki član ima svoj lični nadimak, dodeljen prema nekoj samo njegovoj karakternoj osobini, izgledu, uzrečici pri govoru, nasleđu…

Nadimci samo muška povlastica

Pomenuti „vrbavski slučaj“ je podstakao kustosa Muzeja rudničko-takovskog kraja Vesnu Pehrat i psihologa Đurđinu Antonić iz Beograda da se, uz pomoć nekoliko saradnika, posvete istraživanju čiji rezultati su objavljeni u knjizi „Nadimci u Donjoj Vrbavi, kao kulturno i tradicionalno nasleđe“. Autorke su zapisale 203 nadimka, od kojih je 75 ličnih i 128 porodičnih.

Istraživači na terenu su za najveći broj nadimaka uspeli da utvrde kako su nastali, što nije bio lak posao jer se ispostavilo da u Donjoj Vrbavi svaki muškarac ima jedan ili više nadimaka. Nasuprot tome, žene u ovom selu ali i u celom Takovskom kraju nemaju sopstvene nadimke, već se oni izvode iz muževljevog ili očevog nadimka.

Na osnovu odgovora meštana o tome kako su dobili nadimke, da li ih prenose s kolena na koleno, ko ih zove nadimkom, šta on za njih znači ili da li ga se stide, utvrđeno je da su nadimci u Donjoj Vrbavi ustaljena nepisana norma koja se prenosi vekovima, karakterišući narod i njegov način života. Koliki značaj imaju u seoskoj tradiciji pokazuje i podatak da se u selima pokretna i nepokretna imovina prepoznaje po nadimcima, poput „Kovačeve vodenice“, „Perine šume“, „Ćorinog traktora“.

U istraživanju se ističe kao posebno interesantan fenomen dvosmislenih nadimaka Lisica i Zec. Po Srbiji, učestalo je da se zecom zove brza osoba, ali ironično i ona koja je izuzetno troma i spora, dok „lisice“ mogu biti mudri ljudi, ali i oni koji su pritvorni i lukavi. S druge strane, specifičnost Takovskog kraja ogleda se i u tome što se nadimak obično dobija u ranoj mladosti i zadržava za ceo život. Međutim, u slučaju migracija, izvorni nadimak se najčešće zadržava samo u rodnom mestu.

Običaj „drugog“ krštenja

Prema rečima etnologa Dragomira Antonića, u krajevima zapadne i južne Srbije do danas se zadržao običaj drugog „krštenja“, pa tako mnogi tokom života „izgube“ kumovo ime, a okolina ih prepoznaje samo po nadimku. Veliki broj Srba, na svojim nadgrobnim pločama, pored imena i prezimena ukleše i nadimak. Da se zna ko je!

Nadimci se obično dodeljuju po milju, ali neretko i po netrpeljivosti prema nekoj osobi, objašnjava Antonić. Drugo ime se dobija po nekoj fizičkoj ili karakternoj osobini, izvedenicama iz imena i prezimena, po nasledstvu, od oca ili dede. Učestalo je da se neko zove po svom poslu ili kraju iz kojeg vodi poreklo.

Tako žitelji Užica i okolnih varoši, za sebe kažu da su Ercovi. Sada ih većina ljudi u Srbiji zovu Ere, iako je do Drugog svetskog rata naziv za Ere bio isključivo rezervisan za Hercegovce.

Lale su stanovnici Vojvodine, a u pokrajni su još aktuelni nadimci Dođoši i Slaninari. Zbog prevare sa točkom na kneževim kolima, žitelji Šapca su Čivijaši. Kruševljani su Čarapani, stanovnici Niša Meraklije, a žitelji Leskovca Paprikari. Polovina Čačka su Grebići, a druga polovina preko Morave se ljuti na taj nadimak.
Antonić navodi da su i mnogi vladari u srpskoj istoriji ostali više zapamćeni po svom nadimku, nego po zvaničnom imenu.

Iz loze Nemanjića, najpoznatiji je car Dušan, koga je narod zbog ratnih uspeha prozvao Silni. Njegov sin Uroš među podanicima je dobio pogrdni naziv Nejaki, po kome ga i pamtimo više od šest vekova.

Maka Petosobna

Gotovo je nemoguće utvrditi kada su nastali prvi nadimci u Srbiji, jer iako važan deo kulturnog identiteta, oni nisu obeležje samo naše tradicije, već su karakteristični za kulturu svih naroda indoevropskog porekla. Za razliku od seoskih sredina, gde se zadržavaju čak i posle smrti onoga ko je nadimak nosio, u gradu nadimci obično kraće traju jer se uglavnom dobijaju u određenoj grupi sa kojom je osoba povezana.

Nadevanje nadimaka, osim u porodici, najčešće je u školi, na poslu, ali može biti karakteristično i za pripadnike vojske i policije i suprotno – za marginalizovane i grupe koje su izopštene iz društva, kao što su kriminalne, objašnjavaju Mladen Ćirić i Ljubica Đurić sa Filološkog fakulteta u Beogradu u svojoj studiji o obrascima nadevanja nadimaka u Srbiji.

U gradu, kao i u selu, nadimci se najčešće daju po nekoj fizičkoj osobini, ali na drugačiju mikrokulturu ukazuju primeri da to može biti i neka karakteristika koja se izdvaja u ukupnom fizičkom izgledu. Takvi su primeri Mića Kravata ili Aca Tetovaža.

Nadimci u gradu mogu upućivati i na neka uočljiva ponašanja

Među nadimcima vezanim za profesiju najčešči su oni koji se daju nastavnicima u školi (Milica Domaćinka, Nada Struja), ali autori navode primere i za mnoge druge profesije kao što su Rade Burek koji mesi burek u pekari, ili Dule Pljeskavica koji radi u kiosku brze hrane.

Nadimci u gradu mogu upućivati i na neka uočljiva ponašanja. Tako je nadimak Kalandont vezan za osobu opsednutu pranjem zuba, a Komandos za onoga ko ne prestaje da priča o vojci i oružju. Jova Kavgažija je neko sa kim ne treba zapodevati svađu, Šljokadžiju je preporučjivo ne pozivati na piće, a Stoletu Prevari nikako ne treba pozjamljivati novac jer ga nikada neće vratiti.

Među posebno zanimljivim primerima urbane kulture nadimaka su oni koje mladi daju svojim vršnjacima, a vezani su za materijalni status njihovih roditelja: Maka Petosobna (roditelji poseduju petosoban stan), Anđela Mesokomerc (roditelji su joj vlasnici mesare), Nekretnina (roditelji mu poseduju nekoliko stanova u Beogradu), Bankar (otac mu je službenik u banci), Zlatarka (roditelji su joj juveliri).

Piše: Zorca Žarković, Biznis i finansije

Чланак Nadimci kao deo kulturnog identiteta се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na listi koju je nedavno objavio britanski sajt Brodbenddils (broadbanddeals.co.uk), Bukurešt je proglašen najboljim gradom u svetu za rad na daljinu. Iza rumunske prestonice su tri američka grada, Hjuston, Las Vegas i Atlanta, na petom mestu je Budimpešta, a slede opet američki gradovi San Francisko i Los Anđeles. Među deset  najboljih nalaze se i Kijev, Čikago i Varšava.

S druge strane, neslavno prvo mesto na listi najlošijih gradova za rad na daljinu zauzeo je Rim, a potom Milano, Seul, Pariz i Hamburg. Na šestom mestu „nepodobnih“ je Amsterdam, a slede London, Keln, Minhen i Mančester.

Bukurešt ima najbolji miks troškova i kvaliteta

Glavni grad Rumunije ostavio je konkurente iza sebe zahvaljujući jeftinim, pouzdanim i brzim internet konekcijama i drugim faktorima koji su uzeti u obzir, kao što su troškovi života, cena laptopa, broj poslova koji dozvoljavaju rad na daljinu i dostupnost kompanija za isporuku hrane.

Istraživanje, sprovedeno u vreme kada rad na daljinu ili od kuće postaje sve popularniji usled pandemije novog koronavirusa, pokazalo je da 4,33 odsto poslova u Bukureštu zaposlenima daje mogućnost takvog rada, najviše od svih gradova na listi.

Odličan plasman, četvrto mesto, Bukurešt je zabeležio i u kategoriji brzina interneta, dok je sedmi po pitanju troškova života, koji su procenjeni na 483 evra na mesečnom nivou.

Kada se svi ti podaci ukrste, ispostavilo se da Bukurešt ima najbolji „miks“ svih najvažnijih faktora za rad na daljinu. U glavnom gradu Rumunije je prethodnih godina došlo do tehnološkog buma i znatno je povećana tražnja za mnogim poslovima u sektoru informacionih tehnologija. U ovom sektoru prema izveštaju iz 2018. godine radi sedam od 10 najboljih poslodavaca u Rumuniji.

Izvor: Balkan insight

Чланак Iznenađujuća lista najboljih i najgorih gradova za rad na daljinu се појављује прво на Biznis i Finansije.