Home TekstoviB&F Plus Nadimci kao deo kulturnog identiteta

Nadimci kao deo kulturnog identiteta

by bifadmin

U selima u Srbiji, nadimci se obično daju još u ranom detinjstvu, ostaju za ceo život, a neretko i posle smrti onoga ko je nadimak nosio, pa se čak upisuju i na spomenike. U gradovima, nadimci traju kraće jer ih ljudi uglavnom dobijaju u grupi sa kojom su trenutno povezani i upućuju na specifičnosti urbane kulture. Na primer, Maka Petosobna ima petosoban stan, a Stole Prevara je neko kome nikako ne bi trebalo pozajmljivati novac.

Zamislite poštara koji treba da uruči pismo na kome umesto imena i adrese primaoca stoji samo jedna reč. „Piši“. Ako je poštar rodom iz sela Donja Vrbava, odmah će znati kome je pismo namenjeno. Tako žitelji ovog mesta zovu svog komšiju, jednog od najstarijih u selu. Dobio je nadimak „Piši“ zato što je jednom tužio nekoga od svojih sunarodnika i kada je diktirao tužbu pisaru, stalno je ponavljao: „Piši.. Ja bogme… Bog je bog…Piši!“ Zvanično, ceo nadimak glasi: „Ja bogme, bog je bog, piši“. Ali ko će to da izgovara svaki put kad se o komšiji povede reč, pa ga zato svi u selu zovu skraćeno: „Piši“.

Iako su nadimci u Srbiji deo kulturnog nasleđa koje se prenosi s kolena na koleno, ispostavilo se da je „slučaj“ Donje Vrbave toliko specifičan, da je privukao i istraživače iz različitih oblasti: etnologije, geografije, lingvistike, psihologije… Stanovnici ovog sela uz reku Gružu na putu od Gornjeg Milanovca do Kragujevca i sami tvrde da „ko nema nadimak jači od prezimena, nije Vrbavac”!

Po nadimcima zovu i one koji žive u obližnjim zaseocima

A najviše ih je podrugljivih. Tako ovde žive: Lija, Pevac, Pile, Vepar, Gušter, Guska, Deverike, Žaba, Zec, Koza, Kobac, Kurjak, Magare, Svraka, Sovuljage i Čvorak. Njihove komšije su: Đavo, Rus, Staljin, Tesla, Turčin, Car, Švaba… Spisak je podugačak, jer gotovo da niko među nešto više od pet stotina žitelja ovog sela nije bez – nadimka.

Kao da to nije dosta, po nadimcima zovu i one koji žive u obližnjim zaseocima. Tako u Nadovićima živi petnaest domaćina, a pridošlica će lakše pronaći nekoga od njih po nadimku nego po imenu. „Idete li kod Šućurka, Roge, Zeljova, Karabajca ili Muzike?“, pitaće neinformisanog gosta prvi Vrbavac kome se on obrati za pomoć.

Nadimak može biti i porodični, koji nose svi članovi domaćinstva. Recimo, familiju Braković čini 11 domova, a svako domaćinstvo ima svoj kolektivni nadimak: Kačamak, Pop, Pištolj, Jarac, Mačak, Jeverica, Srkalica, Čorba, Šaronja, Ćuran i Tučak. Uz sve to, u velikom broju porodica svaki član ima svoj lični nadimak, dodeljen prema nekoj samo njegovoj karakternoj osobini, izgledu, uzrečici pri govoru, nasleđu…

Nadimci samo muška povlastica

Pomenuti „vrbavski slučaj“ je podstakao kustosa Muzeja rudničko-takovskog kraja Vesnu Pehrat i psihologa Đurđinu Antonić iz Beograda da se, uz pomoć nekoliko saradnika, posvete istraživanju čiji rezultati su objavljeni u knjizi „Nadimci u Donjoj Vrbavi, kao kulturno i tradicionalno nasleđe”. Autorke su zapisale 203 nadimka, od kojih je 75 ličnih i 128 porodičnih.

Istraživači na terenu su za najveći broj nadimaka uspeli da utvrde kako su nastali, što nije bio lak posao jer se ispostavilo da u Donjoj Vrbavi svaki muškarac ima jedan ili više nadimaka. Nasuprot tome, žene u ovom selu ali i u celom Takovskom kraju nemaju sopstvene nadimke, već se oni izvode iz muževljevog ili očevog nadimka.

Na osnovu odgovora meštana o tome kako su dobili nadimke, da li ih prenose s kolena na koleno, ko ih zove nadimkom, šta on za njih znači ili da li ga se stide, utvrđeno je da su nadimci u Donjoj Vrbavi ustaljena nepisana norma koja se prenosi vekovima, karakterišući narod i njegov način života. Koliki značaj imaju u seoskoj tradiciji pokazuje i podatak da se u selima pokretna i nepokretna imovina prepoznaje po nadimcima, poput „Kovačeve vodenice“, „Perine šume“, „Ćorinog traktora“.

U istraživanju se ističe kao posebno interesantan fenomen dvosmislenih nadimaka Lisica i Zec. Po Srbiji, učestalo je da se zecom zove brza osoba, ali ironično i ona koja je izuzetno troma i spora, dok „lisice“ mogu biti mudri ljudi, ali i oni koji su pritvorni i lukavi. S druge strane, specifičnost Takovskog kraja ogleda se i u tome što se nadimak obično dobija u ranoj mladosti i zadržava za ceo život. Međutim, u slučaju migracija, izvorni nadimak se najčešće zadržava samo u rodnom mestu.

Običaj „drugog“ krštenja

Prema rečima etnologa Dragomira Antonića, u krajevima zapadne i južne Srbije do danas se zadržao običaj drugog „krštenja“, pa tako mnogi tokom života „izgube“ kumovo ime, a okolina ih prepoznaje samo po nadimku. Veliki broj Srba, na svojim nadgrobnim pločama, pored imena i prezimena ukleše i nadimak. Da se zna ko je!

Nadimci se obično dodeljuju po milju, ali neretko i po netrpeljivosti prema nekoj osobi, objašnjava Antonić. Drugo ime se dobija po nekoj fizičkoj ili karakternoj osobini, izvedenicama iz imena i prezimena, po nasledstvu, od oca ili dede. Učestalo je da se neko zove po svom poslu ili kraju iz kojeg vodi poreklo.

Tako žitelji Užica i okolnih varoši, za sebe kažu da su Ercovi. Sada ih većina ljudi u Srbiji zovu Ere, iako je do Drugog svetskog rata naziv za Ere bio isključivo rezervisan za Hercegovce.

Lale su stanovnici Vojvodine, a u pokrajni su još aktuelni nadimci Dođoši i Slaninari. Zbog prevare sa točkom na kneževim kolima, žitelji Šapca su Čivijaši. Kruševljani su Čarapani, stanovnici Niša Meraklije, a žitelji Leskovca Paprikari. Polovina Čačka su Grebići, a druga polovina preko Morave se ljuti na taj nadimak.
Antonić navodi da su i mnogi vladari u srpskoj istoriji ostali više zapamćeni po svom nadimku, nego po zvaničnom imenu.

Iz loze Nemanjića, najpoznatiji je car Dušan, koga je narod zbog ratnih uspeha prozvao Silni. Njegov sin Uroš među podanicima je dobio pogrdni naziv Nejaki, po kome ga i pamtimo više od šest vekova.

Maka Petosobna

Gotovo je nemoguće utvrditi kada su nastali prvi nadimci u Srbiji, jer iako važan deo kulturnog identiteta, oni nisu obeležje samo naše tradicije, već su karakteristični za kulturu svih naroda indoevropskog porekla. Za razliku od seoskih sredina, gde se zadržavaju čak i posle smrti onoga ko je nadimak nosio, u gradu nadimci obično kraće traju jer se uglavnom dobijaju u određenoj grupi sa kojom je osoba povezana.

Nadevanje nadimaka, osim u porodici, najčešće je u školi, na poslu, ali može biti karakteristično i za pripadnike vojske i policije i suprotno – za marginalizovane i grupe koje su izopštene iz društva, kao što su kriminalne, objašnjavaju Mladen Ćirić i Ljubica Đurić sa Filološkog fakulteta u Beogradu u svojoj studiji o obrascima nadevanja nadimaka u Srbiji.

U gradu, kao i u selu, nadimci se najčešće daju po nekoj fizičkoj osobini, ali na drugačiju mikrokulturu ukazuju primeri da to može biti i neka karakteristika koja se izdvaja u ukupnom fizičkom izgledu. Takvi su primeri Mića Kravata ili Aca Tetovaža.

Nadimci u gradu mogu upućivati i na neka uočljiva ponašanja

Među nadimcima vezanim za profesiju najčešči su oni koji se daju nastavnicima u školi (Milica Domaćinka, Nada Struja), ali autori navode primere i za mnoge druge profesije kao što su Rade Burek koji mesi burek u pekari, ili Dule Pljeskavica koji radi u kiosku brze hrane.

Nadimci u gradu mogu upućivati i na neka uočljiva ponašanja. Tako je nadimak Kalandont vezan za osobu opsednutu pranjem zuba, a Komandos za onoga ko ne prestaje da priča o vojci i oružju. Jova Kavgažija je neko sa kim ne treba zapodevati svađu, Šljokadžiju je preporučjivo ne pozivati na piće, a Stoletu Prevari nikako ne treba pozjamljivati novac jer ga nikada neće vratiti.

Među posebno zanimljivim primerima urbane kulture nadimaka su oni koje mladi daju svojim vršnjacima, a vezani su za materijalni status njihovih roditelja: Maka Petosobna (roditelji poseduju petosoban stan), Anđela Mesokomerc (roditelji su joj vlasnici mesare), Nekretnina (roditelji mu poseduju nekoliko stanova u Beogradu), Bankar (otac mu je službenik u banci), Zlatarka (roditelji su joj juveliri).

Piše: Zorca Žarković, Biznis i finansije

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar