Najmanje 937.000 ljudi je ubijeno u ratovima u Iraku, Avganistanu, Siriji, Jemenu i Pakistanu, a među njima više od 387.000 civila, pokazuju podaci Watson instituta za međunarodne i javne poslove. Američki institut procenjuje da je zbog ratova koje su SAD vodile posle 11. septembra 2001. godine, prisilno raseljeno barem 38 miliona ljudi iz Avganistana, Iraka, Pakistana, Jemena, Somalije, Filipina, Libije i Sirije. Ovaj broj premašuje ukupan broj raseljenih u svakom oružanom sukobu od 1900. godine, osim u Drugom svetskom ratu.

Daleko je veći broj ljudi koji su ranjeni, oboleli ili stradali usled razaranja bolnica, vodovodne, prehrambene i druge infrastrukture neophodne za elementarni život. Kada se tako sagledaju posledice ratnih sukoba, crno računovodstvo pokazuje da civili čine 90% žrtava u oružanim sukobima, saopštavaju iz Ujedinjenih nacija, što je slučaj i sa aktuelnim ratom u Ukrajini. Prema procenama UN, do sada je život izgubilo najmanje 9.400 ukrajinskih civila, oko šest miliona izbeglica iz Ukrajine je registrovano u Evropi, a preko 6,3 miliona širom sveta.

Sve te žrtve i nažalost one koje tek dolaze, sada nezadrživo marširaju ka održivosti, kao deo investicionih portfelja društveno i ekološki najosvešćenijih ulagača na berzi. Analitičari u američkoj kompaniji Morningstar, specijalizovanoj za finansijske usluge, tvrde da među ESG fondovima koji se kunu u visoke principe održivosti, 52% ulaže u proizvodnju oružja, što je suma od oko 7,3 milijarde dolara, te da su daleko otvoreniji prema „društveno odgovornom“ naoružavanju nego prema ulaganjima u duvansku industriju.

Svetionik demokratije

Nastojanja proizvođača oružja da se u javnosti reklamiraju kao branioci mira i ljudskih života nisu velika novost, ali od kada je Rusija napala Ukrajinu, rasprava o etičnosti njihovog poslovanja se okrenula naglavačke. Investicije u ovu industriju, koje su se kotirale rame uz rame sa ulaganjima u drogu, trgovinu ljudima, prostituciju, pornografiju, kocku, proizvodnju duvana i fosilnih goriva i bile sinonim za proneveru javnih sredstva, odjednom su postale poželjne, kao odgovorni čin kojim se brani demokratija.

Analitičari najuglednijih investicionih banaka u svetu utrkuju se u izjavama kako trenutni sukob u Evropi pokazuje da je oružana zaštita neophodna za očuvanje mira i odbranu od osovina zla, na čelu sa Rusijom i Kinom. Čelnici američke investicione banke JP Morgan javno zagovaraju da se u situaciji „biti ili ne biti“, što pre relaksiraju pravila za ESG ulaganja u akcije proizvođača oružja. Ne zaostaju ni stručnjaci iz londonskog Sitija, koji prosto vape da se prestane sa diskriminacijom tih kompanija i da ESG ulagači mnogo više podrže njihove napore da sačuvaju „svetionik demokratije“.

Dok se gomilaju žrtve rusko-ukrajinskog sukoba i u drugim ratom zahvaćenim zemljama koje sada na Zapadu više niko ne pominje, čelnici EU u Briselu imaju pune ruke posla oko toga kako da raščlane šta jeste, a šta nije održivo i društveno odgovorno naoružavanje. Vode se dubokoumne polemike ubija li konvencionalno oružje manje od onog „kontraverznog“, poput nuklearnog, biološkog i hemijskog, koje više razara prirodu i ljudska dobra a koje je humanije i ekološki opravdanije, šta se može svrstati pod ofanzivno a šta pod odbrambeno naoružanje… Ukratko, Evropska komisija dan i noć radi na metodama koje bi uskladile proizvođače oružja sa ESG principima, dok njihovi američki saveznici šalju kasetne bombe u Ukrajinu, formalno zabranjene u 111 zemalja.

Oružje preuzima odgovornost u svetu

Na istu temu se uveliko raspravlja i u Nemačkoj, ali mnogo burnije. Tamošnja javnost se podelila na „vodeći tok“, koji zagovara da se industriji naoružanja kroz ESG ulaganja prizna njena ogromna zasluga u odbrani od totalitarnog bezumlja i na manjinu koja ima hrabrosti da se suprotstavi opštem ludilu „u ime demokratije“, tvrdnjama da takav čin vodi ka gubitku i poslednjeg zrna zdravog razuma.

Koplja se najviše lome oko nemačkog proizvođača oružja i delova za vozila Rheinmetall. Ova kompanija sa sedištem u Dizeldorfu, jedan je od najvećih proizvođača oružja u Evropi, sa pogonima na 139 lokacija širom sveta. Preduzeće ima oko 30.000 zaposlenih, od kojih polovina radi u Nemačkoj, a od početka rata u Ukrajini je zbog potreba posla otvorilo 3.000 novih radnih mesta. Prema izjavama čelnika kompanije, samo ove godine za posao se prijavilo 74.000 ljudi, „koji žele da rade za sigurnost Nemačke“.

Rheinmetall je prošle godine uvećao prodaju oružja za 13%, na 6,4 milijarde evra, dok je operativna dobit kompanije pre oporezivanja porasla za 27% na 754 miliona evra. Pre izbijanja rata u Ukrajini, polovinu prodaje su činili delovi za vozila, da bi lane u zaostalim narudžbinama koje su dostigle rekordnu vrednost od 26,6 milijardi evra, oružje imalo udeo od 80%. Preduzeće očekuje da će prodaja ove godine narasti na 7,6 milijardi evra, a cilj je da se do 2025. godine udvostruči. U međuvremenu, cena akcije ove kompanije se gotovo duplirala za samo godinu dana na 260 evra, a Rheinmetall je ove godine ušao u društvo 40 najvećih nemačkih kompanija čijim akcijama se trguje na Frankfurtskoj berzi.

Ali kada se pogledaju informacije na njegovom zvaničnom sajtu, ispada da proizvođač oružja ne proizvodi oružje. Umesto toga, piše da je Rheinmetall „integrisana tehnološka grupa za ekološki prihvatljivu mobilnost“. I šta radi takva grupa? „Rheinmetall preuzima odgovornost u svetu koji se menja i razvija inovativna rešenja za sigurnu budućnost u kojoj vredi živeti“. Uz sve to, nemački proizvođač oružja javno obećava: „Bićemo CO₂ neutralni do 2035. godine“ (?!)

Dakle, reč je ne samo o humanom već i o ekološkom ratu protiv potmulog agresora, proizvođača gasa i nafte, pa je upravo iz tog razloga kolumnista novina „Frankfurter Allgemeine Zeitung“ zapenušao da su „tenkovi održivi jer brane slobodan način života“, dok urednik nedeljnika „Focus“ uzdiše što se odgovornim investitorima ne pruža više prilika da ulažu u „naoružanje za očuvanje mira“.

Nemački ponos nije nemački

Verner Rugemer, čuveni nemački pisac, publicista, dobitnik najprestižnijih nagrada za svoj društveni angažman i jedan od osnivača novog pokreta „Misli svojom glavom“, tužio je dnevni list „Berliner Zeitung“ koji mu je prvo poručio, a potom ne obavestivši ga, „iskasapio“ njegov tekst o kompaniji Rheinmetall. Pored delova u kojima Rugemer žestoko kritikuje sramnu ekološku lakirovku kojom proizvođač oružja maskira svoju pravu delatnost, cenzurisane su njegove tvrdnje da ponos nemačke vojne industrije uopšte nije nemačka firma, već da je u vlasništvu američkih investitora.

Rugemer ističe da za razliku od javno navedenih članova upravnog odbora i predstavnika sindikata u kompaniji, koji vrve od doktora nauka i drugih uglednih Nemaca, u izveštaju proizvođača oružja se nigde ne pominje da devet od deset glavnih akcionara ima sedište u SAD, odakle dolazi i najveći broj anonimnih deoničara. Veliki akcionari, kao što su Wellington i BlackRock prosleđuju najveći deo profita kompanije Rheinmetall na adrese 115 veoma bogatih američkih finansijera, koji se vode kao „institucionalni, privatni, anonimni i neidentifikovani“ deoničari.

Rugemer, u svom izrazito kritičkom članku o ratnohuškačkoj histeriji koja vodi Evropu u propast, poziva zagovornike ulaganja u oružje da provedu nekoliko nedelja pod puščanom paljbom, sa civilima koji su zasuti granatama, kako bi se uverili u humanost, ekološku mobilnost i viši cilj svojih investicija.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Jan Antonin Kolar, Unsplash

Чланак Kako proizvođači oružja doprinose održivosti: Zeleni vojnici, CO₂ neutralni се појављује прво на Biznis i Finansije.

Reč je o afirmaciji geopolitičke zamisli „Jedan pojas, jedan put“ kojom se najmnogoljudnija država tesno povezuje sa zemljama Bliskog Istoka, srednje Azije, Istočne i Srednje Evrope, te Afrike.

Procenjuje se da je Peking uložio više od 240 milijardi dolara, većinom u infrastrukturne projekte za kojima vape svi navedeni regioni. Silna ulaganja su praćena i naglašenijom orijentacijom Pekinga na zemlje u kojima ulaže.

Narogušeni konkurenti

Naravno da sve veće prisustvo Kine na najosetljivijim područjima nije ostalo nezapaženo. Najrazvijenije države su decenijama imale gotovo monopolsku poziciju u mnogim državama i narogušeno su dočekale snažnog konkurenta. Nije prošlo mnogo vremena a svetom je zavladala fama kako Kinezi pomoću intenzivnog kreditiranja zapravo ciljaju da dođu do vlasništva u stranim zemljama.

U pitanju su regioni sa mnogo izrazito siromašnih država u kojima su, pri tome, česti politički nemiri, pa i građanski ratovi. Tada, naravno, korisnik zapada u docnju, potom nemogućnost otplate kredita, te vremenom zajmodavac, Kina, navodno ide na naplatu duga preuzimanjem vlasništva.

Međutim, već duže vreme tekst dve izuzetno afirmisane istraživačice, profesorke sa elitnih američkih univerziteta „Džon Hopkins“ i „Harvard“, Debore Brotigem i Meg Ritmajr, prezentuje sasvim drugačiju sliku o kineskim kreditima. Ključan stav autorki je da u celom ovom finansijkom angažmanu Kina nikada nije ni pokušala da dugovanje naplati preuzimanjem vlasništva.

Naprotiv, uvek je spremna da pregovaranjem korisniku zajma uslove otplate učini prihvatljivijim. Pravi šok za zapadnu javnost bio je nalaz autorki da je prosečna kamata kod pozajmica privatnih zapadnih kreditora ovim zemljama 4,95, dok je kod kineskih banaka 2,7 odsto.

Luka u Šri Lanki

Američke profesorke ne idealizuju kinesko kreditiranje – krupnu zamerku vide u netransparentnosti ugovora. Međutim, ističu i bolje strane kineskog pristupa nedovoljno razvijenim državama.

Priča o navodnom kineskoj pomami za prirodnim bogatstvom drugih zemalja vezuje se uglavnom za slučaj luke Hambantota na jugu Šri Lanke. Vodeći američki mediji su godinama isticali kako je Peking iskoristio duži građanski rat u azijskoj državi i riskantno, usred rata, uložio u luku na jugu zemlje, tek nekoliko kilometara od glavnog morskog puta od Kine i dalekoistočnih država za Indiju, Bliski Istok, Afriku i Evropu.

Kako je Šri Lanka, zahvaćena unutrašnjim nemirima i sukobima, zapala u nemogućnost otplate kredita, Peking se odlučio da dug naplati preuzimanjem vlasništva. Međutim, široko lansirana priča o preuzimanju luke je gola propagnada, ceo slučaj je mnogo složeniji.

Svetski morski put

Šri Lanka je decenijama planirala da se veže za glavni morski put i što bolje poveže bezmalo sa celim svetom. Početkom veka, kanadska Agencija za međunarodni razvoj je na predlog vlade Šri Lanke uradila studiju isplativosti. Rezultat je bio veoma povoljan, ali kako je 2007. godine u državi još trajao građanski sukob, Indija i SAD, kojima se Šri Lanka obratila, odbile su da finansiraju izgradnju. Kanađani su računali na projekat, ali su odugovlačili, baš kao i nekoliko evropskih država.

Kineska „Eksim“ banka je odmah prihvatila predlog i odobrila 307 miliona dolara kako bi se izgradila prva faza, deo luke za nekontejnerski prevoz. Šri Lanka je birala između dva načina otplate, fiksne kamate od 6,2 odsto ili promenljive kamateprema tržišnim uslovima. Kako su u to vreme rasle kamate, domaćin se odlučio za fiksno opterećenje. Na tenderu za izvođača, pobeđuje poznata građevinska firma „Kina harpou“. U roku od dve godine završena je prva faza luke.

Građanski sukobi

U međuvremenu, situacija u državi se primirila i vlast je 2010. godine za potrebe budžeta emitovala obveznice uz kamatu od 8,25 odsto. Pokazaće se da je to bio promašaj za sva vremena. To, pak, nije bio i jedini sporan potez Šri Lanke. Umesto da, kako su predlagali konsultanti, sačeka prve veće prihode od nekontejnerskog saobraćaja, država odlučuje da odmah uloži i u izgradnju kontejnerskog segmenta luke. Od „Eksim banke“ pozajmljuje 710 miliona dolara uz dva odsto prinosa.

Problem nastaje kada na izborima prilično neočekivano pobeđuje opozicioni kandidat. Smena je praćena novim građanskim sukobom koji se relativno brzo okončava. Međutim, radovi na kontejnerskom segmentu luka delimično ostaju nedovršeni, a država dodatno pada u nevolje. Ne može da vraća kredite i nova vlast stalno ističe da je razlog nedovršenost kapaciteta i stoga znatno manji promet kontejnerskog tereta nego što se predviđao.

Lokalna vlast shvata da mora da nađe veštijeg upravljača lukom i pronalazi ga u kineskoj kompaniji koja luku iznajmljuje na 99 godina za 1,3 milijarde dolara. Novac, međutim, nije iskorišćen da se vrati dug banci, već je usmeren na jačanje deviznih rezervi.

Kredit služi razvoju

Država, međutim, ne može da otplaćuje pristižuće rate i stalno ističe da je razlog upravo lučki dug mada čini tek pet odsto ukupnog državnog zaduženja. Više nego smelo emitovane obveznice čine oko 43 odsto ukupnog državnog duga i osnovni su uzročnik nedaća, ističu autorke.

Prednost aranžmana sa najbrojnijom državom je u kineskom shvatanju da krediti služe razvoju, pogotovo kada je reč siromašnim državama i regijama. Stoga su i uslove prilagodili dugoročnim investicijama, a uspeli su i da izgrade građevinske i tehnološke firme sposobne da urade i najsloženiji objekat.

Tako je među 100 najboljih građevinskih firmi do pre dve decenije bilo tek dve kineske, a sada ih je čak 37. Slično je i sa firmama za proizvodnju najsloženijih prevoznih i transportnih sredstava neophodnih pri velikim radovima. Takav pristup čini Kinu kompletnim partnerom pri velikim ulaganjima. Možda je i najveća podrška Kine sopstvenom nastupu na projektu „Svileni put“ odluka da oslobodi carine uvoz robe iz 12 najsiromašnijih zemalja.

Jedni opraštaju, drugi tlače

Autorke su utvrdile i da je samo u poslednjih pet godina Kina oprostila 23 manje pozajmice afričkim država, vrednosti od 3,8 milijardi dolara, dok je prestrukturirala pedesetak kredita ukupne vrednosti 125 milijardi dolara, tako da će otplatom po novim uslovima korisnici na kamate platiti čak 14,5 milijardi dolara manje nego što je bilo predviđeno prvobitnim ugovorima.

Sa druge strane, postoje zaista teško shvatljivi dugovi koji opterećuju države ovog područja. Nigeriju opterećuje obaveza prema zapadnom kreditoru od 4,5 milijardi dolara, od čega je manje od trećine pozajmica; sve ostalo su kamate. Još je čudniji kredit Kuvajta Sudanu od 130 miliona usled nevraćanja narastao na čak 3,3 milijarde dolara! Međutim, o ovakvim gafovima se ne priča po svetskim medijima.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Kako Kina primenjuje „Jedan pojas, jedan put“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako je prva komercijalna 5G mreža puštena u rad 2019. godine, poslednje „normalne“ godine pre nego što su krenuli lančani potresi u svetu, ona se do sada proširila u 70 zemalja, a još tridesetak država planira da uvede ovu tehnologiju u neposrednoj budućnosti. Očekuje se da će do 2025. godine svaka četvrta mobilna konekcija u svetu biti 5G, što je više nego trostruko veće učešće u odnosu na 2021. godinu. Ali brzina kojom će se uvećavati udeo širokopojasnog pristupa u različitim delovima planete ima svoja šira i mnogo uža grla.

Na osnovu trenutnih ulaganja, predviđa se da će za dve godine 5G mreža činiti 64% svih mobilnih konekcija u razvijenim zemljama Azije i Pacifika, u SAD i Kanadi 63%, u Kini 52%, u zemljama Persijskog zaliva 49% i u Evropi 44%. U ovim regionima i državama, nova širokopojasna tehnologija će činiti 80% svih svetskih 5G konekcija, dok će u ostalim delovima sveta, udeo 5G u strukturi konekcija biti značajno manji u odnosu na svetski prosek od 25%, navodi se u studiji Saobraćajnog fakulteta u Beogradu o daljem razvoju i ulaganjima u 5G mreže.

Kada je reč o ekonomskom potencijalu 5G tehnologije, uticaj na svetsku privredu će rasti sporije do 2025. godine, sa procenom da će doprineti ukupnoj vrednosti proizvedenih dobara i usluga sa oko jedan trilion dolara. Nakon toga, trebalo bi da usledi ubrzani rast, koji bi do 2030. godine doprineo povećanju globalne proizvodnje sa 10 triliona dolara, a prema predviđanjima IHS Markit, u 2035. godini ta vrednost bi mogla dostići 13,2 triliona dolara. Ovaj iznos je jednak onom koliko je vredela ukupna potrošnja u SAD, ili ukupna potrošnja u Kini, Japanu, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Francuskoj u trenutku kada je pre pet godina puštena u rad prva komercijalna 5G mreža.

Prema istom izvoru, globalni lanac snabdevanja 5G će do 2035. godine vredeti 3,6 triliona dolara, otvoriće 22,3 miliona novih radnih mesta i godišnje će investirati u proseku oko 235 milijardi dolara u širenje mreže. Konačno, ukupan doprinos 5G svetskom BDP-u do 2035. bi otprilike trebalo da bude na nivou doprinosa jedne Italije, koja je osma svetska ekonomija po veličini ukupnog bruto domaćeg proizvoda.

Pad tražnje

Da li će se pomenuta očekivanja ispuniti, trenutno zavisi od dva ključna faktora, tehničkog i ekonomskog. Da bi 5G našao svoju široku primenu u privredi, neophodno je da se obezbedi dovoljna količina i kvalitet spektra. „Potrebno je da spektar bude odgovarajuće širine, kao i da se omogući pristup spektru raspodeljenom u više frekvencijskih opsega, kako bi bilo moguće pružanje usluga različitim kategorijama korisnika“, objašnjavaju stručnjaci Saobraćajnog fakulteta.

Mobilni operatori, pak zahtevaju da se ne povećava cena spektra, jer će to smanjiti ulaganja, usporiti širenje nove tehnologije i usloviti lošiju pokrivenost. Oni kao ključne prepreke navode previsoke rezervacione cene, godišnje naknade, ograničenu ponudu spektra i loše organizovanje aukcija.

Ipak, trenutno je najneizvesnije kako će se na obim i dinamiku ulaganja u 5G infrastrukturu odraziti posledice aktuelne krize. U uslovima rasta kamatnih stopa, kada investicije zahtevaju znatno više stope prinosa da bi bile isplative, trenutna makroekonomska kretanja predstavljaju veliku prepreku za postizanje očekivanih rezultata. Na to upozoravaju i podaci da su još 2021. godine, zbog ekonomskih potresa koje je izazvala korona a potom energetska kriza, u 40% ruralnih oblasti u razvijenim evropskim zemljama, stope prinosa od investiranja u 5G bile niže od cene kapitala. U isto vreme, mobilni operatori već beleže pad tražnje za tehnološki naprednijim, ali zato i skupljim uslugama, uključujući i 5G mrežu, uz procenu da će se sa padom životnog standarda takav trend nastaviti.

Sve to dovodi u pitanje koliko će ubuduće investitori biti voljni da „odreše kesu“, imajući u vidu procene da je za realizaciju projektovanih ciljeva o zastupljenosti 5G mreže u svetu do 2025. godine potrebno 620 milijardi dolara ulaganja. Najviše novca bi trebalo da ulože SAD i Kanada, gde su mobilni operatori od ukupno planiranih ulaganja u visini od oko 200 milijardi dolara, opredelili čak 98% sredstava za razvoj 5G tehnologije, dok taj udeo u Evropi iznosi 91%, a 84% u azijsko-pacifičkom regionu.

Pored neizvesnosti u pogledu daljih ekonomskih posledica usled sve većih geopolitičkih podela koje je ubrzao rat u Ukrajini, poteškoća je i to što kao i kod svake relativno nove tehnologije, nije lako precizno izračunati koliko će ulaganja u 5G biti isplativa, naročito kada je reč o različitim industrijama, već je moguće dati samo okvirne projekcije.

Tri najveća aduta

Kada se govori o ekonomskom potencijalu 5G, obično se ukazuje na tri segmenta koji obuhvataju unapređeni mobilni širokopojasni pristup, korišćenje mobilnih tehnologija u upotrebi aplikacija interneta stvari (IoT) i podršku aplikacijama koje zahtevaju potpuno pouzdanu komunikaciju sa malim, gotovo nepostojećim kašnjenjima. Mogućnosti primene u privredi u ovom segmentu odnose se na široku primenu autonomnih vozila i dronova, unapređenje industrijske automatizacije i razvoj napredne telemedicine.

Kada je reč o upotrebi autonomnih vozila, najveće ekonomske koristi očekuju se od povećanja bezbednosti saobraćaja, jer bi manji boj saobraćajnih nesreća smanjio gubitak produktivnosti u privredi i izdatke za zdravstveni sistem, kao i administrativne i troškove svih službi koje su na različite načine angažovane prilikom nezgoda.

Upotreba dronova donosi prednosti za mnoge delatnosti, poput poljoprivrede, građevinarstva, saobraćaja i generalno javne bezbednosti, jer smanjuje rizike i vreme koje je potrebno za obavljanje aktivnosti, funkcionalnija je i jeftinija u poređenju sa korišćenjem tradicionalnih vozila.

Primena 5G u medicini podrazumeva negu na daljinu, s ciljem da se postignu bolji rezultati uz manje troškove. Najveća očekivanja su vezana za naprednu telemedicinu, uključujući i daljinsku hirurgiju koja će biti moguća razvojem 5G, kao i robotike, veštačke inteligencije i odgovarajućih aplikacija interneta stvari. Cilj je i da se poboljša produktivnost u bolnicama kroz praćenje medicinskih uređaja i automatsko pokretanje neophodnih medicinskih radnji. Sve ovo vodi nastanku potpuno novog zdravstvenog sistema, takozvane 4P medicine koja je prediktivna, preventivna, personalizovana i participativna.

Naravno, razvoj 5G mreže bi trebalo znatno da unapredi industriju, pre svega proizvodne objekte duž lanaca snabdevanja. U fabričkim postrojenjima 5G može da omogući bežično povezivanje mašina i tako ih učini pokretljivijim, kao i da olakša prilagođavanje proizvoda specifičnim potrebama kupaca, uz veći kvalitet, obim i brzinu i po nižim troškovima. Predviđa se da će u svim lancima snabdevanja, 5G ubrzati razvoj povezanih inteligentnih sistema koji mogu brzo da predvide i rešavaju probleme.

Koje industrije će najviše profitirati od 5G?

Očekuje se da će 5G uticati pozitivno na sve privredne sektore. Međutim, neki sektori će imati više koristi od drugih zbog sposobnosti da integrišu mogućnosti koje pruža 5G u svoje poslovanje. Na osnovu trenutnih projekcija, najveći doprinos 5G tehnologije očekuje se u radu javne uprave, finansijama, zdravstvu i obrazovanju (48%), zatim u prerađivačkoj (38%) i IT industriji (8%), slede trgovina (3%) i ostale delatnosti (1%).

Vladimir Adonov

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: Thimo Pedersen, Unsplash

Чланак Da li će ekonomska kriza usporiti 5G mrežu: Prikočili prinosi na ulaganja се појављује прво на Biznis i Finansije.

U predstavljanju investitorima je učestvovao 21 tehnološki startap iz CIE regiona, od 50 koliko je ukupno učestvovalo u programu. Svi oni su prethodno pohađali besplatnu “Genesis startap akademiju sa kompanijom Meta” koja se održavala onlajn.

“Za Metu u CIE je važno da podržava startape. Zato smo pre tri godine lansirali Startap akademiju zajedno sa ukrajinskom kompanijom Genesis, kako bismo za još više startapa omogućili da stiču korisna znanja, razvijaju dobre ideje ali i da dobiju usluge mentorstva od vodećih tehnoloških eksperata”, izjavio je Stanislav Birov, savetnik kompanije Meta u tom regionu.

Kroz ovaj program preduzetnici iz IT industrije su stekli korisna saznanja od osnivača velikih i poznatih tehnoloških kompanija iz sveta. Podršku su im pružili stručnjaci iz kompanija Genesis, Meta, Amazon Web Services (AWS), Horizon Capital, Flyer One Ventures, Deel, Zendesk, i drugih tržišnih lidera u svojim oblastima.

Kruna ovog programa bio je organizovani susret sa investitorima u kojem su učestvovali odabrani startapi iz Srbije, Moldavije, Ukrajine, Poljske, Estonije, Nemačke, Holandije, Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana. Iz naše zemlje svoje poslovne potencijale investitorima predstavljali su Vladimir Ličanin, osnivač eRatar-a, i Nenad Orlić, Ivan Romanić i Filip Kunjadić-Ćulibrk suosnivači startapa TAU Commerce.

Oni su održali prezentacije pred 46 predstavnika investicionih fondova, uključujući i Flyer One Ventures, Horizon Capital, SMOK Ventures, Inovo VC, Market One Capital, TA Ventures, Practica Capital, 500 Emerging Europe, ffVC…

Zašto su ovakvi događaji važni pokazuje podatak da je posle prošlogodišnjeg piča šest startapa osiguralo investicije u iznosima od 100.000 do miliona dolara.

Чланак Srpski startapi dobili priliku da se predstave najvećim investicionim fondovima u CIE се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da bi investitor mogao da računa na pomoć države, potrebno je da uloži minimalno 300.000 evra, umesto dosadašnjih 100.000 evra.

Izmenjena uredba ukinula je i podelu lokalnih samouprava prema stepenu razvijenosti, pa je teritorija Srbije sada podeljena na pet regiona: Beogradski region, Region Vojvodine, Region Šumadije i Zapadne Srbije, Region Južne i Istočne Srbije i Region Kosovo i Metohija.

Na podsticaj države investitori u Beogradskom regionu mogu da računaju ukoliko planiraju da ulože minimalno 500.000 evra i zaposle najmanje 50 radnika, dok je taj prag za Vojvodinu niži, te je potrebno ulaganje od 400.000 evra i otvaranje 40 radnih mesta.

U Šumadiji i Zapadnoj Srbiji, Južnoj i Istočnoj Srbiji, kao i na Kosovu i Metohiji, država će podržati one investicione projekte gde su ulaganja minimalno 300.000 evra i kojima se obezbeđuje zapošljavanje najmanje 30 novih radnika na neodređeno vreme.

7.000 evra po novootvorenom radnom mestu

Minimalno ulaganje, propisano Uredbom koja je do sada važila, iznosilo je 100.000 evra i 10 novih zaposlenih, u onim jedinicama lokalne samouprave koje su prema stepenu razvijenosti razvrstane u devastirana područja.

Novom uredbom je propisano i da je za ulaganja veća od pet miliona evra rok za realizaciju investicionog projekta do 10 godina od datuma podnošenja prijave za dodelu sredstava.

Investitori će ubuduće po radniku moći da dobiju 20 odsto opravdanih troškova bruto zarada, a najviše 2.000 evra, ukoliko investiciju planiraju u Beogradskom regionu. Za novozaposlene u Vojvodini sleduje 25 odsto opravdanih troškova bruto zarada, a najviše po 3.000 evra, piše eKapija.
U regionima Šumadije i Zapadne Srbije, Južne i Istočne Srbije i na Kosovu i Metohiji, budući investitori imaće pravo na 30 odsto opravdanih troškova bruto zarada, a limit je 5.000 evra.

Uredbom koja je do sada bila na snazi investitori su mogli da dobiju najviše do 7.000 evra po novootvorenom radnom mestu u jedinici lokalne samouprave koja prema stepenu razvijenosti spada u devastirano područje.

Izvor: Ekapija/Beta

Foto: Pixabay

Чланак Investitori će morati da ulože najmanje 300.000 evra da bi dobili subvencije od države се појављује прво на Biznis i Finansije.

Za razliku od od 2020. i 2021, kada je po rastu Srbija bila lider u regionu Zapadnog Balkana, ove godine će zaostati, smatra ekspert za region u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (WIIW), Branimir Jovanović.

Strane investicije kao nosilac rasta Srbije proteklih godina, pale su oko 18 odsto u 2022. godini. One jesu poželjne, kaže Jovanović, ali nisu dovoljne jer da bi se postigao dugoročan i održiv razvoj potrebne su i domaće privatne investicije, a njih u Srbiji gotovo i da nema, prenosi Seebiz.

Što se tiče inflacije, ona će u Srbiji ove godine biti oko 10 odsto, procena je WIIW. U Srbiji je rast nivoa cena veći nego u Evropi, i nastavlja da raste suprotno kretanju inflacije na kontinentu.

– Srbija, kao i sve ekonomije Zapadnog Balkana, ima veće učešće hrane u indeksu potrošačkih cena. Siromašniji ljudi više novca troše na hranu i zbog toga je u Srbiji visoka inflacija. Nastavlja da raste jer je Srbija sada povećala cenu struje i gasa a odmrznute su i cene nekih prehrambenih proizvoda, koje su bile zamrznute prošle godine. Mislim da se ovo uradilo prerano, da je trebalo sačekati još malo. Zato je naš institut prošle nedelje povećao projekciju za inflaciju u Srbiji ove godine, sa devet na 10 odsto – rekao je Jovanović.

Ima novca za plate i penzije

Na pitanje da li je privredni rast dovoljan da Srbija može da vraća dugove i podiže plate javnog sektora i penzije, Jovanović je rekao da to, zbog zbog visoke inflacije, trenutno nije problem.

– Inflacija je poznata kao skriveni porez, jer povećava cene, plate i profite firmi, a time i prihode koje država prikuplja od poreza na njih. Zato su budžetski prihodi 2022. godine u Srbiji porasli 13,4 odsto, a javni dug se smanjio sa 57,1 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) na 55,6 odsto. Međutim, za par godina, kada se inflacija stabilizuje na dva-tri odsto, a kamatne stope na međunarodnim tržištima kapitala ostanu povećane, servisiranje duga i povećanje plata i penzija neće ići tako lako – objašnjava Jovanović.

Dodao je da je povećanje plata i penzija opravdano u „inflatornim epizodama i sa socijalne i sa makroekonomske strane“. Ako se, kako je rekao, plate i penzije ne povećaju kada cene rastu, to dodatno povećava, već visoku stopu siromaštva.

– Ipak neophodno je shvatiti i da povećanje plata i penzija nije dovoljno da bi se smanjilo siromaštvo i osigurale više stope rasta. To jeste potrebno da se stanje ne bi pogoršalo, ali nije dovoljno da bi se stanje poboljšalo. Potrebne su i strukturne reforme, kao što je reforma sistema socijalne zaštite, čime bi se smanjili socijalni problemi, kao i industrujska i inovacijska politika, čime bi se podstakle domaće investicije – rekao je Jovanović.

Istakao je da spoljni dug trenutno nije previsok, nešto je niži od 70 odsto BDP-a, što je puno manje nego u EU, gde iznosi 118 odsto BDP-a.

Osim toga, kako je rekao, javni dug je zadnjih desetak godina u Srbiji stabilan, stalno fluktuira oko tog nivoa, ali postoje rizici jer više kamatne stope koje se očekuju narednih godina mogu dovesti do toga da dug ponovo počne da raste, kao 2010. godine.

To se kako je rekao, može dogoditi i ako ekonomski rast ostane na trenutnom nivou od jedan do dva odsto godišnje.

Potreban zaokret ka zelenoj ekonomiji

Jovanović je, govoreći o javnim investicijama rekao da „one poslednjih par godina iznose oko sedam odsto BDP-a, što je možda najviše u celoj Evropi, svakako puno više nego u Evropskoj uniji, gde je prosek oko 3,5 odsto, ali je većina tih investicija usmerena u puteve, a vrlo malo je investicija u zelenu transformaciju, što je veliki problem“.

Investicija u obnovljivu energiju, kako je rekao, skoro i da nema, pa Srbija, uz Poljsku, ima najveće učešće uglja u proizvodnji struje (oko 70 odsto), a to se učešće povećalo poslednjih godinu dana.

– Potrebno je investirati puno više u obnovljivu energiju i sve ostalo što je povezano sa zelenom transformacijom i preći sa reči na dela – rekao je Jovanović.

Na pitanje da li će iz Srbije otići sva kvalifikovana radna snaga, a doći polukvalifikovana iz Pakistana, Indije… Jovanović je rekao da misli da je ta priča s jedne strane „napumpana“, jer je stopa nezaposlenosti u Srbiji tek nedavno pala ispod deset odsto.

– Ne može se pričati o nedostatku radnika, kada je nezaposlenost skoro dvocifrena. Ali s druge strane, problemi svakako postoje. Srbija je svake godine manja za oko 50.000 ljudi, uglavnom zbog toga što se ljudi iseljavaju – rekao je Jovanović.

Više je razloga, prema njegovim rečima, za iseljenje, plate su niske, radni uslovi loši, a često odlaze i zbog kvalitetnijeg života i pored relativno dobrih plata.

Jovanović je ocenio da sve dok se ne poboljša ukupan kvalitet života, ljudi će nastaviti da odlaze i da se za pet-deset godina stvarno može desiti da Srbija nema više nezaposlenih.

– Što se tiče dolaska inostranih radnika, bilo bi dobro da oni dolaze, jer bi to značilo da Srbija postaje atraktivna destinacija za strance. Nažalost, nisam ubeđen da će se to desiti, jer ne vidim da bi neko iz Indije došao i ostao baš u Srbiji, a Slovenija i Austrija su samo nekoliko stotina kilometara dalje, a imaju puno veće plate i nude puno bolji život – zaključuje Jovanović.

Izvor: 24 sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Bečki institut: Srbiji potrebno više domaćih investicija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema njegovim rečima, i međugodišnje je bio veći za 66 odsto, a očekuje se da će se nastaviti da kao i u proteklih osam godina neto priliv stranih direktnih investicija potpuno pokriva deficit tekućeg računa.

Što se fiskalne politike tiče, ocenio je da je ona u Srbiji planirana tako da se u srednjoročnom periodu obezbedi nastavak smanjenja fiskalnog deficita i učešća javnog duga u bruto domaćem proizvodu, uz zadržavanje kapitalnih investicija države na nivou od oko šest do sedam procenata bruto domaćeg proizvoda, a da se pritom ne generišu dodatni inflatorni pritisci.

Tome bi, dodao je Jović, trebalo da doprinese usvajanje novih fiskalnih pravila, koja se u smislu utvrđenih granica za učešće plata u javnom sektoru i penzija u bruto domaćem proizvodu na oko 10 odsto već primenjuju od ove godine.

Izvor: Tanjug
Foto: Pixabay

Чланак Priliv direktnih stranih investicija u prva četiri meseca iznosi 1,259 milijardi evra се појављује прво на Biznis i Finansije.

Opštine bi u privlačenju investitora trebalo da se usredsrede na svoje glavne resurse, ili bar na jedan od njih. Ti resursi su zaista šarenoliki, od industrijske zone, obrazovane radne snage, dobre putne infrastrukture, efikasne opštinske administracije, pa čak i subvencionisanja kamata za kredite preduzetnicima. U teoriji, ovo su sve saveti stručnjaka koji se bave investicijama, i reklo bi se, svaka lokalna samouprava sigurno ima ili može nešto od ovoga. U praksi, nekima od najmanjih opština u Srbiji, naročito na jugu, nedostaje mnogo toga. Često ne njihovom krivicom, pa se privlačenje investicija svodi na čekanje šta će država da im obezbedi ili koga može da dovede.

A država ima novu ideju za privlačenje investicija u manje razvijene delove zemlje. Kako je nedavno najavljeno, republička vlada će odobriti dvostruke subvencije za investitore južno od Save i Dunava, da bi taj deo zemlje mogao da ide u korak sa Beogradom i Novim Sadom. Vlada će morati dvostruko da ulaže u centralnu, istočnu i južnu Srbiju, kako bi se svi delovi zemlje izjednačili po prihodima, a jug Srbije postao privlačniji za ulagače. Dok se to ne dogodi, male opštine su razvile neke svoje načine da investicije stignu baš kod njih, ali i za pomoć ljudima koji tu žive da se odvaže i počne neke svoje, za početak, male poslove.

Subvencije i sredstva za samozapošljavanje

Opština Brus se nalazi u Rasinskom okrugu, i prema podacima iz 2022. godine ima 13.673 stanovnika. Na teritoriji ove opštine posluje 664 preduzetnika, 106 privrednih društva i 3204 poljoprivrednih gazdinstava, a u lokalnoj privredi preovlađuju poljoprivredna proizvodnja i turizam.

„U poljoprivrednoj proizvodnji najznačajnija nam je proizvodnja malina, koja se gaji na 1.400 hektara. To Brus svrstava na četvrto mesto u Srbiji po proizvodnji ovog voća. Kako bi ono imalo gde da se čuva i podaje kasnije, u našoj opštini izgrađeno je i 27 hladnjača. Takođe, i turizam je privredna grana koja se stalno razvija. Za sada imamo turističke objekte u kojima ima više od 5.000 kreveta“, objašnjava Goran Despotović, načelnik opštinske uprave Opštine Brus. On dodaje da je ova opština sredinom prošlog veka imala razvijenu i tekstilnu i mašinsku proizvodnju, ali da danas u ovim oblastima nema značajnijih preduzeća, niti preduzetnika.

Kako bi pomogli „preduzetnički duh“ u ovoj opštini kažu da poljoprivrednici dobijaju subvencije kao i pomoć u nabavci sadnog materijala. Za one koji se bave turizmom obezbeđena je prezentacija preko turističke organizacije, a izdvajaju se i sredstva za samozapošljavanje, u saradnji sa republičkim organima, u zbirnom iznosu od 12 miliona dinara.

„Ljudi koji imaju svoje privatne poslove od opštine najčešće očekuju pomoć u izgradnji i osavremenjavanju infrastrukturnih objekta, kao i stručnu pomoć u saradnji sa organizacijama i fondovima“, kaže načelnik opštinske uprave Opštine Brus.

Podsticaji za ulaganja

Opština Rekovac ima nešto više od 8.200 stanovnika, nalazi se u Šumadiji, u Pomoravskom okrugu. Imaju 59 aktivnih privrednih društava i 244 preduzetnika. Među aktivnim firmama u ovoj opštini, nema nijedno srednje ili veliko preduzeća. Od ukupnog broja preduzeća najviše ih ima u prerađivačkoj industriji, čak 42%, zatim u sektoru saobraćaja i skladištenja (13%), u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (10%), dok u trgovini na veliko i malo radi 9% firmi. Ostali sektori obuhvataju preostalih 20 procenata. U okviru prerađivačke industrije najbrojnija su preduzeća prehrambene industrije kojih ima 15, od čega pet za preradu grožđa i proizvodnju vina.

„U poslednjih nekoliko godina lokalna samouprava čini napore da pokrene privredu i dovede investitore koji bi uložili kapital i na taj način uposlili određeni broj radnika. Rezultat tih napora je i otvaranje pogona za šivenje ’Cveteks’ koji je uposlio 20 radnika, a u planu je proširenje proizvodnje. U 2019. godini firma ‘Itech’ za proizvodnju led rasvete je zapošljavanjem 20 radnika i daljim razvojem poboljšala poslovnu klimu u opštini“, priča Slađan Jakovljević, iz opštinske uprave Rekovac.

Da bi privukla ulaganja, ova opština nudi investitorima ubrzani postupak dobijanja svih potrebnih dozvola, zatim mogućnost otuđenja ili zakupa građevinskog zemljišta po ceni nižoj od tržišne, do 100 radnika, ili bez naknade, za više od 100 radnika. Potencijalni investitori mogu biti oslobođeni i od komunalne takse za isticanje naziva firme i naknade za zaštitu i unapređenje životne sredine u naredne dve godine, ali i troškova za priključenje objekata na vodovodnu i kanalizacionu mrežu.

Subvencionisanje kamata za kredite

U vojvođanskoj opštini Žabalj posluje ukupno 1.131 preduzetnik i privredno društvo. Dominantne delatnosti su im trgovina na veliko i malo, popravka motornih vozila i motocikala, kao i poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo.

„Kako bi podstakli ljude da se bave privatnim poslom subvencionišemo kamate za kredite namenjene razvoju preduzetnika na teritoriji naše opštine. A od nas očekuju i pomoć pri izradi poslovnih planova, kao i pomoć u tumačenju, odnosno primeni lokalnih propisa kojima se uvode takse i naknade“, objašnjavaju u lokalnoj poreskoj administraciji Opštine Žabalj.

U ovoj opštini živi oko 24.000 stanovnika, i u prošlosti je bila najzastupljenija prehrambena industrija, kao što su mlinovi, šećerane i proizvodnja konditorskih proizvoda.

Boljevac se nalazi u istočnoj Srbiji, i po poslednjem popisu broji nešto više od 10.000 stanovnika. Na teritoriji ove opštine radi 230 preduzetnika i 67 privrednih društava. Najzastupljenija je trgovina, iako imaju tradiciju u metalskoj i drvnoprerađivačkoj industriji.

„Najčešći zahtevi koje imamo od preduzetnika odnose se na infrastrukturu i rešavanja imovinsko pravnih odnosa. Osim toga, mi im pripremamo podatke o lokacijama za investiranje, promotivne materijale, i trudimo se da celokupna naša administracija bude brza“, navodi Nikola Zec, iz kancelarije za lokalni ekonomski razvoj Opštine Boljevac.

Razlike između severa i juga

Prema podacima Stalne konferencije gradova i opština (SKGO), manje opštine se u privlačenju investicija suočavaju sa dve glavne prepreke. Prva je nedovoljno razvijena komunalna infrastruktura. Obzirom da se radi o projektima koji zahtevaju značajna sredstva za realizaciju, oni se mogu sprovesti samo uz pomoć države, pokrajine ili nekog donatorskog programa. Drugi problem je nedostatak kvalifikovane radne snage potrebne privredi, koji je prisutan u celoj Srbiji, a manje opštine pokušavaju da ga reše saradnjom sa opštinama iz bližeg ili šireg okruženja.

„Primetne su razlike između opština na severu i jugu. Opštine na severu imaju razvijenu infrastrukturu, dobar geografski položaj, a i ponuda kvalifikovane radne snage je veća. Opštine na jugu su u lošijem položaju, ali tamo su prosečne plate i ukupni troškovi manji, što može privući privrednike da baš tu otvore svoja preduzeća. Takođe, opštine koje se nalaze na zapadu, istoku, jugu imaju izuzetne prirodne resurse za razvoj turizma, što su neke od njih počele da koriste kao razvojni prioritet. Preduslov za dalji napredak je razvoj infrastrukture koja može da podstakne ulaganja u turizam i proizvodnju zdrave hrane i da prati razvoj te grane privrede“, objašnjava Slađana Grujić, programska direktorka za ekonomski razvoj SKGO.

Stručnjaci za investicije smatraju da je Srbiji potrebna i nova regionalna politika i dvostruko veći iznos investicija u infrastrukturu manje razvijenih područja.

Aleksandra Galić

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Jovis Aloor, Unsplash

Чланак Kako manje opštine podstiču razvoj privrede се појављује прво на Biznis i Finansije.

Verovatno ne postoji piće koje u našem narodu ima veću upotrebnu vrednost od rakije. Ona se koristi za dezinfekciju, zatim kao lek i to ne samo za telo već i za dušu, kao aperitiv i dodatak uz jutarnju kafu, ali i kao glavno piće na svim vrstama slavlja. Kada se, pak, povede priča o koncentraciji stručnjaka za rakiju u Srbiji, brojke su još fascinantnije – skoro svako seosko domaćinstvo i poneko gradsko ima bar jednog „profesionalnog degustatora“, a neretko i „majstora za pečenje rakije“.

No, uprkos bogatoj ekspertizi našeg stanovništva iz ove oblasti i mnoštvu kućnih „mini destilerija“, na srpskom tržištu je u prethodnim godinama bilo dovoljno mesta i za razvoj specijalizovanih preduzeća koja su želela da ovo piće pretvore u nacionalni brend. Tako se u ovom poslu obreo i jedan beogradski preduzetnik.

Zbogom lošim rakijama

Branko Nešić je ranih dvehiljaditih otvorio lokal u centru Beograda, s ciljem da u njemu okuplja društvo ali i da nešto zaradi. Jedne večeri se u društvu povela priča i o rakiji, a iz priče se rodila ideja zbog koje je Nešić promenio svoje preduzetničke planove. Otvorio je „Rakia bar“ 2006. godine u Dobračinoj ulici, na mestu gde je njegov deda imao podrum.

Do tada se uživanje u rakiji uglavnom vezivalo za bučne kafane sa kariranim stolnjacima i metalnim pepeljarama. Međutim, koncept ovog ugostiteljskog objekta bio je potpuno drugačiji. On je imao moderan enterijer, rakiju proverenog kvaliteta koja se pije iz odgovarajućih čaša i prikladno meze. Nešićev inovativni pristup se pokazao kao veoma uspešan. Interesovanje je bilo toliko da se mesto u „Rakia baru“ moralo rezervisati nedeljama unapred.

Vlasnik „Rakia bara“ je potom otvorio prodavnicu rakije na Terazijama, osmislio franšizu za svoj posao, ali i realizovao više manifestacija, poput „Rakija festa“, koje su doprinele brendiranju ovog pića.

Na pitanje kako je moguće postići poslovni uspeh sa pićem koje se u Srbiji nudi na svakom koraku, naš sagovornik odgovara: „Za nas je bilo presudno to što nikada nismo pravili kompromis kada je u pitanju kvalitet ponude i pristup poslu. Da smo nudili jeftine, namirisane rakije verovatno bismo danas bili bogatiji, ali bilo nam je važno da trajemo i da radimo ono u šta verujemo“.

Što je za kumove, to je i za majstore

„Rakia bar“ zaista traje, budući da postoji već 16 godina, tokom kojih je njen vlasnik otvorio i zanatsku destileriju „Belgrade Urban Distillery“, u kojoj se proizvodi preko 20 vrsta rakija i jakih alkoholnih pića u ograničenim serijama. Nešić nabavlja potrebne sirovine na jugu Srbije, između Vladičinog Hana i Vranja, u mestu Jelašnica gde ima svoje plantaže voća. Tamo obavlja i primarnu proizvodnju pića.

Završni deo proizvodnje, koji podrazumeva odležavanje i starenje destilata do finalnog proizvoda, odvija se u destileriji na Dorćolu. U ovom postupku, svi sudovi sa rakijom imaju jasno istaknute hemijske analize koje garantuju sastav i kvalitet.

„Na taj način rušimo mitove da postoji jedna rakija za kumove, a druga za majstore“, kaže naš sagovornik, aludirajući na odomaćenu praksu naših proizvođača da čuvaju bolje rakije za sebe, dok ostale prodaju.

Osim voćnih rakija, destilerija u ponudi ima i likere, džin, više vrsta medovine začinjene lekovitim travama, ali i svoje, potpuno originalno piće – rakiju Branko. „To je tradicionalna premijum šljivovica sa donekle izmenjenim karakterom, koji je približava viskiju ili burbonu. Ona ima 50% alkohola, snažno telo i intenzivan ukus, pa se preporučuje da se pije sa ledom, a može se stavljati i u koktele“, predlaže tvorac ove rakije.

Dragocenost koja se, umesto u sefu, čuva u hrastovom buretu

Nešić je 2019. godine svoje celokupno „rakijsko poslovanje“ krunisao otvaranjem „Srpske banke rakije“ u dorćolskoj destileriji. „Inspiraciju smo dobili iz tradicije koja je i danas prisutna, a po kojoj se burad sa rakijom zakopava u zemlju i otvara samo za posebne prilike – venčanja, krštenja, rođenja… Pošto se odležavanjem u kvalitetnim hrastovim buradima vrednost rakije, odnosno investicije, uvećava, bilo je logično da ceo projekat nazovemo bankom rakije“, objašnjava Nešić. Prema nekim procenama, vrednost rakije čuvane na ovaj način može da poraste i do 60 odsto, zato što hrastovina, osim boje, rakiji dodaje i niz drugih sastojaka koji obogaćuju njen ukus i miris.

Klijenti ove specifične banke su građani i kompanije. U ponudi su rakije od jabuke, šljive, dunje i kajsije, a kupci sami biraju vrstu koju žele, ili uz pomoć stručnjaka prave sopstveni blend ovog pića koje će potom ostaviti u burad da odleži. U zavisnosti od starosti i vrste rakije, preporučuje se da ona u hrastovim buradima provede između šest i 36 meseci.

„Kada ostave rakiju, naši klijenti dobijaju pečat kojim zatvaraju burad, graviranu pločicu sa njihovim imenom, kvalitetne flaše od 500 mililitara i personalizovane etikete. Radi jednostavnijeg dizajniranja, sve etikete su istog formata i osnovnog sadržaja, ali ih klijenti samostalno popunjavaju svojim imenom i nazivom rakije. Naravno, ukoliko kupac želi možemo da radimo i ’custom made’ rešenja za flaše i za etikete“, napominje Nešić i dodaje da zahteva ima različitih, kao i naručilaca.

U pomenutoj banci, naime, svoju rakiju čuvaju poznate firme i institucije poput „Košarkaškog kluba Partizan“ i „Turističke organizacije Beograda“, ali i pojedinci iz zemlje i inostranstva. Među njenim klijentima nalaze se i ugostitelji, koji u saradnji sa stručnjacima banke prave svoj blend rakije, kako bi se autentičnom ponudom istakli na tržištu.

Prestonička rakija

No, „Srpska banka rakije“ ne predstavlja samo mesto na kojem će se kvalitetne rakije pretvarati u još kvalitetnije, već i turističku atrakciju. Destileriju, u kojoj se nalazi ova banka, godišnje posećuje više stotina turista, što organizovano sa brodova, što u manjim grupama preko agencija, pa čak i pojedinačno. „Do sada smo ugostili turiste iz svih delova sveta i nismo imali nijedan negativan komentar na kvalitet proizvoda. Naprotiv, čak i oni koji nisu upoznati sa rakijom kao pićem, prijatno se iznenade kada probaju neki od naših destilata“, ističe naš sagovornik.

Kako bi rakija dobila značajnije mesto u domaćoj turističkoj ponudi, Nešić još od prve „Beogradske rakija ture“ organizovane 2010. godine sarađuje sa „Turističkom organizacijom Beograda“ (TOB). Ta saradnja je u međuvremenu produbljena, pa je TOB postao i korisnik usluga „Srpske banke rakije“, gde čuva dunjevaču koja bi trebalo da postane prestonički brend.

Rakija od dunje je odabrana zato što je ovo piće jedno od najpopularnijih u Beogradu, ali i zato što se u okolini glavnog grada mogu naći dovoljne količine tog voća. „Mi smatramo da dunja simbolizuje naš grad i da ’Beogradska rakija’ treba da bude baš od nje“, uveren je Branko Nešić.

Marija Dukić

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022. 

Чланак „Srpska banka rakije“: Odličan prinos na tečnu investiciju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ako ne dođe do nekog velikog skoka cene energenata u narednim mesecima i ako centralne banke nastave sa povećanjem kamatnih stopa a države budu vodile relativno umerenu politiku onda bi maksimum inflacije mogao da se dostigne krajem ove i početkom 2023. godine. U slučaju Srbije to je 15 odsto međugodišnje u decembru – kaže za 24sedam Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta i glavni i odgovorni urednik Kvartalnog monitora čija je najnovija analiza danas predstavljena.

Kako dodaje, ako dođe do nestašice gasa u Evropi, što će dovesti do rasta cena svih energenata, onda bi inflacija mogla da bude i veća i dugotrajnija.

Bez povećanja cene grejanja

– Kretanje cena zavisi od nekih nekontrolisanih vanekonomskih faktora, kao što su geopolitički sukobi koji postoje na svetskoj sceni. Oni direktno utiču na cene energenata, hrane i drugih inputa koji se koriste u svim privrednim aktivnostima i u potrošnji svih domaćinstava – naglašava Arsić.

On ističe da je privredna aktivnost u Srbiji u prvoj polovini godine ostvarila solidan rast, od 4,1 odsto, ali da su vidljivi signali usporavanja.
– Inflacija je znatno veća i dugotrajnija i sa njom ćemo se suočavati i u prvom kvartalu iduće godine – ističe Arsić.

Na pitanje novinara 24sedam šta možemo očekivati ove zime, pre svega kada se radi o ceni energenata i posledično ceni grejanja u Srbiji, on kaže:

– Verovatno da neće biti nekog dodatnog, velikog, povećanja cena za krajnje potrošače, ali ako budu skakale cene na svetskom tržištu neko će to morati da plati. A to znači da će država morati da se dodatno zaduži, što sada nije baš lako, da bi to privremeno premostila. Na kraju će građani to da plate kroz poreze.

BDP oko tri odsto

Arsić dodaje da desezonirana industrijska proizvodnja opada od aprila, da je rast investicija značajno usporen, i da usporava i privatna potrošnja.

– U drugoj polovini godine se očekuje znatno usporavanje privrede zbog pada realne vrednosti dohodaka, velike neizvesnosti, zaoštravanja monetarne politike, kao i zbog pogoršanja stanja u Evropi. Očekuje se rast BDP-a od oko dva odsto, a na nivou cele godine od oko tri odsto. U slučaju znatnijeg rasta cena energenata i njihove nestašice rezultati će biti još slabiji – naveo je Arsić.

Kada se radi o inflaciji u 2022. godini, on je istakao da je tokom drugog kvartala i letnjih meseci nastavljeno ubrzanje.
– U avgustu je međugodišnja inflacija dostigla 13,2 odsto, a inflacija od početka godine iznosi 9,8 odsto. Najveći doprinos inflaciji dolazi od rasta cena energenata i hrane, ali se ubrzava i bazna inflacija koja je u avgustu dostigla 7,9 odsto međugodišnje – rekao je Arsić na predstavljanju Kvartalnog monitora.

On očekuje da će inflacija rasti od kraja ove ili početka naredne godine i da će dostići nivo od oko 15 odsto.

Inflacija obezvredila deo rasta zarada

Iako su, kako navodi, realne zarade za 2,6 odsto veće nego pre godinu dana, opale su za 1,4 odsto u odnosu na prethodni kvartal jer ih je inflacija obezvredila.

Kamate će nastaviti da rastu

Javni dug je porastao za 1,3 milijarde evra, odnosno za 4,4 odsto, navodi on, i dodaje da je u odnosu na BDP opao, a da su troškovi zaduživanja države svakako povećani i da se očekuje da će kamate u narednim godinama biti visoke.

– NBS nastavlja sa povećanjem kamatnih stopa i u narednim mesecima se očekuje njihov dalji rast. Krediti banaka privredi i građanima rastu, nominalne kamatne stope su počele da rastu, ali su realne kamate i dalje duboko negativne – naveo je Arsić.

– Rezultati na tržištu rada u drugom kvartalu su mešoviti jer zaposlenost raste, nezaposlenost opada, ali opadaju i realne zarade. Registrovana zaposlenost je povećana za 1,5 odsto u odnosu na isti kvartal prethodne godine, dok je u odnosu na prethodni kvartal povećana za 0,9 odsto, dok neformalna zaposlenost raste još brže – kaže Arsić, i dodaje da se u narednom periodu može očekivati pogoršanje stanja na tržištu rada.

Takođe, u prvoj polovini godine ostvaren je deficit u tekućem bilansu od 9,6 odsto BDP-a.

– Rast deficita u robnom bilansu je osnovni uzrok rasta deficita tekućeg bilansa, a najviše raste deficit u trgovini energentima zbog rasta uvoznih cena, ali i uvezenih količina. Cene na svetskom tržištu za Srbiju su u drugom kvartalu povoljnije nego u prvom, ali su i dalje nepovoljnije nego u prethodnim godinama. Očekuje se da će deficit tekućeg bilansa u ovoj godini biti oko 8,5 odsto BDP-a, najviši u poslednjih 10 godina – ističe Arsić.

Direktnih investicija manje za 10 odsto

Strane direktne investicije su, kako navodi, manje za 10 odsto, što je ipak u postojećim uslovima dobar rezultat.

Prema rečima profesora Arsića, u prvih sedam meseci ostvaren je fiskalni suficit od 19 milijardi dinara.

– Novac koji je dat javnim preduzećima u iznosu od preko 100 milijardi u celini su tretiran kao pozajmica, a ne kao rashod. S obzirom na to da najveći deo “pozajmljenih” sredstva neće biti vraćen, to će povećati rashode i deficit. S druge strane, realni prihodi značajno rastu, dok su rashodi, bez „pozajmica“, ostvarili skroman rast – kaže Arsić.

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Kvartalni monitor: Do kraja godine inflacija do 15 odsto се појављује прво на Biznis i Finansije.