Do lekovitog bilja se dolazi na dva načina: gajenjem i sakupljanjem u prirodi. Površine pod gajenim lekovitim, aromatičnim i začinskim biljkama u Srbiji variraju od 2.000 do 3.000 ha godišnje, pri čemu se najviše gaji 20-25 vrsta: pitoma nana, kamilica, morač, timijan, beli slez, peršun, neven, mirođija, bosiljak, origano, žalfija…

U ove površine nije uračunata začinska paprika koja se gaji na oko 5.000 ha. Procenjuje se da je u ovoj proizvodnji angažovano oko 50.000 ljudi. Sakupljanjem lekovitog bilja u Srbiji se bavi i od toga živi 4.000-5.000 građana, dok se otkupom bavi 30 do 40 manjih i većih firmi. Najviše se obezbeđuje: kleka, lipa, zova, hajdučka trava, kantarion, beli slez i majčina dušica.

Procenjuje se da površine pod lekovitim, aromatičnim i začinjskim biljem u Srbiji mogu biti i dva-tri puta veće. Da to može biti isplativa proizvodnja, svedoči podatak da je u prvih šest meseci 2014. godine Srbija izvezla 1.800 tona lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u vrednosti 7,6 miliona dolara, dok je istovremeno uvezeno 1.184 tone u vrednosti od 4,4 miliona dolara.

Ulaganje 1.200 EUR, prihod do 9.000 EUR

Uvozimo eterična ulja, kozmetičke i druge prerađene proizvode od lekovitog bilja. Izvoz se povećava iz godine u godinu. U 2017. godini iz Srbije je izvezeno lekovitog bilja u vrednosti od 16 miliona dolara. Šanse za veću proizvodnju su u povećanju izvoza, ali i supstituciji uvoza.

Za proizvodnju belog sleza, čije gajenje traje takođe godinu dana, ulaganje iznosi oko 1.200 evra po hektaru, a prihod može da dostigne čak 9.000 EUR! Ulaganja u obradu zemljišta, pripreme za sadnju i berbu za gajenje sedmogodišnje biljke matičnjaka na jednom hektaru iznose oko 1.200 EUR i to samo u prvoj godini, dok su prihodi od druge do sedme godine oko 6.000 EUR godišnje.

Preporuka stručnjaka je da se lekovito bilje u Srbiji u plantažnoj proizvodnji može uspešno gajiti na celoj teritoriji republike, uz obaveznu primenu dobre poljoprivredne prakse (GAP) i principa organske poljoprivrede. Sakupljanje i prirodi, uz kombinovanje sa plantažnom proizvodnjom, preporučuje se u brdskoplaninskim regionima Stare planine, Tare, Deliblatske peščare, Fruške gore, Maljena, Prokletija, Suvobora, Medvednika, Sićevačke klisure, Sokobanje…

Izvor: Ekapija
Foto: Pixabay

Чланак U Srbiji se od lekovitih i začinskih biljaka najviše gaji pitoma nana, kamilica, morač, timijan, beli slez,… се појављује прво на Biznis i Finansije.

Država daje olakšice za one koji se odluče na ovakav potez, a ukoliko su vredni za neki od ovih biznisa uz malo ulaganja mogu dobro da zarade.

Jedna od biljaka na kojima je moguće zaraditi je dobro je, verovali ili ne – kleka.

Poslednjih godina cena kleke je skočila, a kilogram je dostigao i 650 dinara, jer bez ikakvog ulaganja, prskanja hemikalijama, okopavanja i plevljenja kleka rodi punim rodom svake treće godine, tako da su krševi i ornice u jesenjim danima bili puni naroda.

– Od kleke smo uvek lepo zarađivali, decu školovali, kućili kuće i koliko god da naberemo znamo da nam ostaje čist novac jer ništa nismo uložili u gajenje ove biljke. Otkupna cena poprilično varira, prošle godine je samo odjednom sa 400 pala na 280 dinara. Ove godine situacija je dosta drugačija, rod je umanjen za nekih 80 odsto jer je bilo loše oprašivanje, rodilo je samo oko 20 odsto. Stoga je potražnja velika, a ponuda mala. Otkupna cena se sada kreće i do 600 dinara, 650 na veliko, rekli su ranije za RINU meštani Negbine nadomak Nove Varoši, koji decenijama idu u pohod na lekovite plave bobice.

Osim u prozvodnji džina kleka se pokazala kao izuzteno tražena i korisna u farmakologiji i hemijskoj industriji. Od nje se prave etirična ulja, kreme i parfemi. Sušena bobica kleke se cikliranjem (mlevenjem) koristi u mesnoj industriji kao aditiv u suho – mesnatim proizvodima, dalje se sitnim pakovanjima kupuje u trgovini a domaćinstva je kupuju za dodatke kuvanih jela, poput kupusa ili sarme.

Izvor: Alo.rs

Foto; Pixabay

Чланак Gajenje kleke postao isplativ i unosan biznis се појављује прво на Biznis i Finansije.

Proizvođači kudelje imaju pune ruke posla, objašnjavaju u Zadruzi “Konoplja, gde kažu da je interesovanje proizvođača veliko i podsećaju da je pre Drugog svetskog rata nekadašnja Jugoslavija bila vodeći proizvođač industrijske konoplje u Evropi i da ju je izvozila.

Zbog uticaja petrohemijskog lobija, sa američkog kontinenta, koji se prelio i u Evropu na kraju nije ostala ni jedna jedina kudeljara u Vojvodini.

Interesovanje veliko

-Sada je interesovanje veliko, ali ljudi nisu svesni šta ih čeka. To je ono što stalno objašnjavamo, to nije ni kukuruz ni pšenica, usevi i prinos zavise od dobre pripreme zemljišta, pridržavanja agrotehničkih mera ali i dobrog sušenja, selekcije I na kraju lagerovanja. Nažalost problem je sa mašinama koje su specijalizovane, nema ih, i to predstavlja najveći problem prilikom odlučivanja koju kulturu da posejemo – priča za Danas dr Maja Timotijević, direktorka zadruga “Konoplja”.

Iskustva ove zadruga sa gajenjem industrijske konoplje, koje se u svemu razlikuje od indijske konoplje koja je zabranjena zakonom, su pozitivna.

Kažu da je potrebna izuzetna upornost, posvećenost i ljubav prema ovoj biljci, da bi se nastavilo sa uzgojem.

-Ljudi uglavnom misle da je konoplju lako gajiti zato što se ne prska i nema nikakvog posla tokom vegetacije. Ali to je samo zabluda, pravi problemi nastaju kad dodje do berbe, sušenja, selektovanja. Potrebna je jako dobra organizacije da bi sve teklo nesmetano, a za to je neophodno iskustvo. Zato svim našim članovima savetujemo da počnu od 1 do 2 hektara i da je prva godina za učenje, jer inače ulaze u veći rizik. Mi smo tu da im pomognemo savetima, iskustvom. Naša zadruga je ušla i u preradu konoplje i momentalno proizvodimo preko 30 proizvoda od industrijske konoplje, koji su namenjeni za ishranu, kozmetiku ali i program namenjen kućnim ljubimcima. Ne znam da neko ima ovako široku lepezu proizvoda. Imamo zainteresovanih kupaca u zemlji, ali i u inostranstvu. Upravo smo ostvarili prvi izvoz u SAD, što mislim da je otvaranje vrata za budućnost -objašnjava dr Maja Timotijević.

Lakše proizvesti nego prodati ili preraditi

Da je lakše proizvesti nego prodati ili preraditi slaže i sagovornica Danas, jer kaže da nije samo stroga zakonska regulative prepreka za veći broj površina pod konopljom, tu su i predrasude, ali i težak plasman na industrijskom tržiptu u zemlji.

-Zakonska regulative jeste prepreka jer su primenjene najstrožije mere propisane u EU, a u većini slučajeva ona je potpuno nejasna, jer pojedina Ministarstva propisuju pravilnike koji su u suprotnosti. Za ovu vrstu proizvodnje nadležna su tri ministarstva, zdravlja, poljoprivrede i unutrašnjih poslova, i svima bi nam bilo lakše da se time bavi jedno telo ili institucija. U Mađarskoj je to rešeno na nivou države formiranjem jedne agencije, tako da su počeli sad da povećavaju površine pod konopljom. Neznanje o biljci i njenom delovanju je najveći neprijatelj povećanju proizvodnje, a predrasude kod ljudi koji se odlučuju su najveći kamen spoticanja. Kada se kreće od toga kako ne može, a ne kako može onda u startu imamo problem – decidirana je dr Timotijević.

Kudelja je najviše korištena u tekstilnoj industriji i brodarstvu

Kako navodi, plasman konoplje je sigurno odlučujući, ali samo mali broj proizvođača je dovoljno uporan da se izbori i plasira proizvode na tržište.

-To je nešto novo, na čemu treba raditi, a nema od koga da se nauči. Tako da smo u svakom pogledu pioniri u proizvodnji gotovih proizvoda. Nema plasmana jer se svi boje, bez obzira što je dokazano da u zrnu nema CBD (kanabidiol) niti THC (tetrahidrokanabinol), ljudi se boje da uvrste proizvode od industrijske konoplje u ponudu. Iako imamo hemijske analize, opet je sve što je sa konopljom pod velikom senkom predrasuda – zaključuje dr Maja Timotijević, direktorka Poljoprivredne zaduge “Konoplja”.

Prema istorijskim izvorima, kudeljarstvo je imalo dugu tradiciju u Srbiji, prva fabrika za preradu kudelje podignuta je u Futogu 1865. godine a u to vreme u Odžacima je postojala organizovana berza na kojoj se trgovalo konopljom.

Nakon Drugog svetskog rata pod konopljom u Jugoslaviji bilo je preko 100.000 hektara i preko 70 kudeljara, a konolja se gajila masovno na području Bačkog Petrovca, Odžaka, Apatina.

Kudelja je najviše korištena u tekstilnoj industriji i brodarstvu. Svoju primenu ova industrijska biljka danas ima i u farmaceutskoj industriji, proizvodnji papira, ulja.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак U Srbiji posejano 800 hektara konoplja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mnogi njegovi poznanici u tom periodu sadili su jagode, ali njemu to nije bilo primamljivo, te je razmišljao šta bi mogao da sadi na zemlji lošijeg kvaliteta, V, VI i VII klase. Tako je došao na ideju da zasnuje višegodišnji zasad.

Odlučio se za italijanske sorte kojima odgovara naše podneblje. Nije praktikovao gušću sadnju, sadnice su posađene u osam redova, razmak između centralnih redova je sedam, a između krajnjih je 4,5 metara.

„Zemljište na kome sam zasnovao zasad leske je VII klasa te sam odmah morao da izbušim bunar. Iskoristio sam priliku kada je država podsticala mlade poljopivrednike i nabavio 13 solarnih panela“, kaže Stojić dodajući da je 2018. godine postavio žičanu ogradu i tako zaštitio mlade sadnice.

Ulaganja se iz godine u godinu povećavaju

Zasadio je šest razičitih sorti, a pored osnovnih tu su i oprašivači, odnosno sorte koje cvetaju u povoljno vreme kako bi oprašile glavne.

„Oprašivači su halski džin i Istarski dugi, a tu je crveni lambert koji je vizuelno veoma dekorativan, a lepotu mu daju bordo crveni listovi.“

Naredne godine usledilo je i prvo orezivanje, a on se opredelio za dve forme – nisko stablo u obliku vaze i u obliku žbuna. Zasad leske treba redovno održavati, štititi od bolesti, prihranjivati tako da su ulaganja iz godine u godinu povećavana. U početku je to bilo oko 100 evra, a kasnije od 500 do 800 – zavisno od godine i uslova za rast i razvoj.

Lesku, kako kaže, treba blagobremeno zaštititi od grinja, vaši i lešnikovog surlaša kao i monilije koji mogu znatno da smanje rod i kvakitet. Tokom letnjih meseci obavezno je navodnjavanje obzirom da ova kultura ima plitak koren te je ova agrotehnička mera neophodna kako bi bilo formirano puno jezgro.

Neočekivano dobar rod u četvrtoj godini

Prošle godine Stojić je, kako kaže, imao neočekivano dobar rod. Sa oko 700 sadnica u četvrtoj godini rasta bilo je oko 850 kg lešnika u ljusci.

„Ovo je bilo bolje od školskog primera, bio sam prezadovoljan, ali moram napomenuti da ja vodim računa o zasadu, ništa ne prepuštam slučaju tako da nikada ne dovodim u pitanje ulaganja u hemiju, prihranu. Na tim stvarima neću da štedim“, kaže naš sagovornik dodajući da je svaki žbun leske prihranio sa 350 grama mineralnog đubriva i sedam do osam kilograma pregorelog goveđeg đubriva.

Obzirom da još uvek nema poseban objekat za sušenje ploda, prošlogodišnji rod je sušio na promaji, pod krovom, u džakovima u kojim je bilo od sedam do 15 kg. Lešnik je krupan, zdrav, odličnog kvaliteta i polagano ga prodaje sa kućnog praga, a kako kaže korona je učinila svoje te je plasman smanjen.

„Ima ponuda za otkup ali je neprihvatljivo da kilogram prodajem za manje od pet evra“, kaže Stojić dodajući da će njegov poslovni put narednih godina biti usmeren isključivo na kvalitet, a ne količinu proizvoda.

Do sada uloženo 20.000 evra

U tom pravcu su usmereni i planovi – kupovina mašine koja ima kalibrator te selektuje plod lešnika koji dalje ide u krckalicu, a zatim u separator gde se odvaja ljuska i izlazi čist plod. Za veću proizvodnju potreban je i usisivač koji je tako konstruisan da odmah odvaja plod od nečistoće i pojednostavljuju proces skupljanja plodova.
Do sada je Marko Stojić uložio oko 20.000 eura, ima savremen sistem za navodnjavanje, atomizer, frezu, kosačicu i što je najvažnije kvalitetan višegodišnji zasad koji garantuje posao i prihod na duže staze.

„Bilo bi lakše kada bi država više pomagala mlade poljoprivrednike, sitnije posede jer jači postaju još jači, a sitniji još slabiji. Ne očekujem da se obogatim od prodaje lešnika, ali bih voleo da mojoj porodici to bude siguran dodatni prihod“, kaže na kraju naš sagovornik.

Izvor: Agroklub

Foto: Pixabay

Чланак Koliko se isplati gajenje lešnika? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako podaci govore da je, kada je reč o dunji, Srbija na prvom mestu u Evropi po proizvodnji, kod nas ona i nije naročito popularna u voćnjacima. I ne, nisu kod dunje u fokusu samo čuvena rakija dunjevača, niti divni sokovi, već se od ovog voća mogu praviti marmelade, želei, likeri, kompoti i još štošta drugo vrlo ukusno.

Porodica Radišić iz Zrenjanina, koja se voćarstvom bavi decenijama, pored kajsija, jabuka, mušmula, šljiva, lešnika i svega drugog, već više od deset godina uzgaja i dunje.
„Tokom odrastanja sam svakodnevno bio u dodiru sa poslovima oko rasadnika, pomagao porodici, pa sam, očekivano, i svoje planove vezao za naše imanje i porodični posao“, uputio nas je sagovornik Nemanja Radišić.

Ekonomski isplativa

Kada se radi o uzgoju dunja, zrenjaninski proizvođači se, uprkos podozrivosti drugih, nisu libili da otpočnu nešto novo.

„Pre više od 10 godina rešili smo da probamo s njom i ljudi su uglavnom bili sumnjičavi. Naši rezultati, uprkos svemu, govore da smo dobro odlučili. Početak je bio težak, ali nas je najviše motivisalo to što imamo dobre uslove za dunju kada je u pitanju zemljište, ali i to što je ova voćka ekonomski isplativa.“
Ulaganje u dunju, prema računici iskusnih voćara iznosi oko 10.000 evra po hektaru. Ključni period predstavlja prvih pet godina, tek u to vreme dunja počinje da „vraća“ voćarima uložen trud, a nakon 10 godina njen rod dostiže svoju punoću. Naravno, ako opstane.

„Dunja jeste isplativa, ali je veoma zahtevna. Lakše je onome ko ima svoj rasadnik i sadnice – ako dođe do sušenja, prazno mesto se popuni novom sadnicom bez većih poteškoća. Kada treba da se sadnice kupuju, to je već problematičnije. Ervinija, odnosno, bakteriozna plamenjača, najveća je opasnost, a za ovo voće je posebna pretnja – nekada uništi sve. Istina je da se dunja lakše prodaje od drugog voća za koje je ponuda veća, ali kad god je ima mnogo i cena joj pada“, objasnio je Radišić.

Prolećni mrazevi – tačka preloma

Radišići trenutno imaju oko 4.000 stabala leskovačke sorte koja slovi za najčešću. Ona daje krupne okruglaste plodove limun žute boje. Meso ploda bude sočno i čvrsto, pa je ova dunja zgodna i za industrijsku preradu i upotrebu u domaćinstvu. Zahvalna je za skladištenje jer može da se čuva čak do februara. Međutim, ova godina mogla je da nanese štetu, tvrde sa terena.
„S početkom proleća, u vreme mrazeva, činilo se da se rod prepolovio. Mislimo i na drugo voće, ali dunja naročito. Nama je inače, zbog prolećnih mrazeva, prošla godina bila najkritičnija. Zapravo, bila je jedina da nam je mraz uništio rod dunja. Ove godine ni leto nije bilo idealno. Onih nekoliko kišnih perioda tokom juna i jula i te kako su mogli da naškode voćnjaku i izazovu bolesti. Srećom, obavili smo sve što se moglo vezano za zaštitu i spasili dunju, ponajviše od ervinije, koja je za dunju zaista pogubna.“

Ipak, kvalitet plodova dobar!

Iako je delovalo da će rod biti prepolovljen, ovogodišnja dunja kod Radišića odličnog je kvaliteta, kako svedoče utisci pre i tokom berbe, koja se nekada oduži na više od mesec dana.
„Nekada situacija bude takva da plodovi krenu da padaju još krajem septembra. Međutim, jesen je dunjino vreme. Kada su hladniji jesenji dani, berba može da traje i do kraja oktobra. Tokom berbe, da se ceo posao završi, potrebno je oko 20 ljudi“, obrazložio je naš sagovornik.

Cena je uvek problem

Ovogodišnja cena plodova kreće se između 40 i 60 dinara. Prva klasa je 60 dinara, dok se rakijska prodaje za 40, što i nije loše, posebno u poređenju s nekim drugim voćem. Radišići dunje prodaju i na gajbe i na kilogram, ali se najveći deo roda iz ovog rasadnika prodaje velikim kupcima, baš zbog čuvene dunjevače. Mada, iako je veoma tražena voćna vrsta i uvek ima interesenata za kupovinu, nije lako rešiti se na početak uzgoja.

„Cena je uvek problem. Kada voćne vrste ima mnogo, onda je i cena niža. Uzmimo za primer jabuke za rakiju – nekad im padne cena do besmisla. U poljoprivredi je investicija ujedno i prilika i opasnost. I kod dunja isto je kao i kod svakog drugog planiranja: najbolje je raspitati se, organizovati, i dobro razmisliti pre konačne odluke“, zaključio voćar iz Zrenjanina.

Izvor: Agroklub

Izvor: Pixabay

Чланак Gajenje dunje je i prilika i opasnost се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Mi imamo veoma povoljne uslove za proizvodnju leske, ova voćna vrsta nije zahtevna za proizvodnju. Maloprodajna cena sadnice iz Instituta je 250 dinara i sa svim subvencijama koje naši proizvođači mogu da dobiju, bilo od države ili lokalnih samouprava, cena sadnice izađe oko 100 do 120 dinara, što znači da prilikom standardne proizvodnje treba oko 60 hiljada dinara po jednom hektaru, što nije velika cifra s obzirom da je to investicija za narednih 50 godina“, izjavio je za RINU Milan Lukić, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku.

Jedina mana u gajenju lešnika jeste što se na rod čeka nekoliko godina

Prema njegovim rečima leska može dati rod od dve do tri tone jezgre po jednom hektaru, a ako znamo da se plaća oko 1000 dinara po kilogramu u maloprodaji, to jeste dobra i sigurna investicija za sve one koji imaju raspoloživo zemljište a nemaju vremena da se aktivno bave poljoprivrednom proizvodnjom.

„Najbolje su se pokazale italijanske sorte pogodne za konditorsku proizvodnju, koje su izuzetno kvalitetne, dobrog zdravstvenog stanja, sortne ispravnosti i razvijenost korenovog sistema, pa je procenat primanja skoro stoprocentna. Prednost lešnika jeste što raste i na mestima gde druge vrste ne mogu, u brdskim uslovima, na većim nadmorskim visinama i težim zemljištima“, zaključio je Lukić.

Jedina mana u gajenju lešnika jeste što se na rod čeka nekoliko godina, ali benefiti su mnogo veći. Ovo voće ima višetruku upotrebnu vrednost, a jedno stablo može da rađa od 60 do 80 godina. Prodaja plodova nije striktno vezana za određene mesece u godini, već period prodaje može da se bira. Pritom, ovo voće nije zahtevno za proizvodnju i ne zahteva posebne uslove skladištenja u hladnjačama.

Otkupna cena lešnika kreće se od pet do sedam evra, tako da po jednom hektaru u koji je potrebno ulaganje od nekoliko stotina, može se zaraditi od tri do sedam hiljada evra.

Izvor: B92-Rina

Foto: Pixabay

Чланак Gajenje lešnika dobra i sigurna investicija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema podacima iz izveštaja koje je Međunarodne agencije za energetiku prezentovala tokom oktobra, solarna tehnologija je u većini zemalja konstantno jeftinija nego ona u elektranama na ugalj ili prirodni gas, pa solarne elektrane trenutno nude struju po najnižim cenama nego ikada dosad. Shodno tome, u Međunarodnoj agenciji za energetiku ističu da će solarna energija u narednih 10 godina preuzeti primat kada je reč o dopunskim količinama struje i da će podmirivati čak trećinu tih svetskih potreba.

Prema istraživanju Međunarodne agencije za energetiku projektovana prosečna stopa rasta udela solarnih postrojenja u dopunskoj proizvodnji struje iznosiće 13 odsto godišnje.

Ekspert za energetiku Goran Radosavljević kaže za Danas da je još uvek reč o procenama ali da su one zbog niza faktora potpuno realne kada je reč o prednostima proizvodnje struje iz solarnih panela u narednoj deceniji.

– Struja koja se dobija iz solarnih panela je u mnogim zemljama već sada jeftinija od one koja se dobija iz drugih izvora. Razloga za to ima više. Prvi je taj što je tehnologija u solarnim postrojenjima jeftinija nego ona koja se dobija u drugim, pa omogućava veću produktivnost i jeftinije cene struje. Takođe, države širom sveta nude niz olakšica kada je reč o proizvodnji struje iz solara što dodatno spušta njenu cenu koštanja. Isto tako proizvođači struje iz solarnih panela ne moraju da plaćaju takse koje, primera radi, plaćaju proizvodni objekti koji svojom aktivnošću stvaraju fosfor. Shodno tome, potpuno je tačna konstatacija da je u ovom trenutku proizvodnja struje iz solarnih panela najisplativija a njena cena najniža na tržištu – objašnjava Radosavljević.

EPS struju plaća skuplje nego onu dobijenu u njegovim elektranama

Ipak, taj podatak malo znači potrošačima u Srbiji jer je u ovom trenutku struja koju plaćaju čak i skuplja od realne zbog fid-in tarifa koje proizvođačima električne energije iz obnovljivih izvora, pa tako i iz solarnih panela, garantuju otkupne cene veće od tržišnih.

To praktično znači da Elektroprivreda Srbije proizvođačima iz OIE, shodno odlukama države, struju plaća skuplje kako bi oni mogli da nadoknade utrošena sredstva uložena u investicije i razviju posao na tržištu.

Stoga EPS struju plaća skuplje nego onu dobijenu u njegovim elektranama a tu razliku na kraju plaćaju potrošači jer su njihovi računi za utrošenu električnu energiju uvećani za taj iznos.

Radosavljević navodi da je tržište električne energije iz obnovljivih izvora u Srbiji u povoju zbog čega su i uvedene podsticajne mere odnosno fid-in tarife.

– Shodno tome ne može se, kada je reč o struji dobijenoj iz solarnih panela, postići efekat koji već sada postoji u nekim zemljama, a to je najjeftinija cena koštanja za potrošače. Jednostavno, fid-in tarifa koja uvećava kupovnu cenu proizvedene struje to ne dozvoljava. Da bi se to ostvarilo, potrebno je da se sa sistema fid-in tarifa pređe na klasičan tržišni način gde se nudi najpovoljnija cena za otkup struje iz obnovljivih izvora a to može biti realizovano i putem procesa aukcija – zaključuje naš sagovornik.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Cena struje dobijene iz solarnih panela u Srbiji mnogo veća od realne vrednosti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stručnjaci preporučuju neke kulture koje je isplativo saditi u Srbiji.

Borovnica

Po podacima Privredne komore Srbije, povećavanje površina pod zasadima borovnice je konstantno iz godine u godinu, pre svega zbog posledica stabilne cene koja se kreće od 700 do 800 dinara po kilogramu. Prvi veći rod borovnice očekuje se u trećoj godini, četvrtom se pokrivaju ukupni troškovi, a u petoj se zarađuje. Prinosi varijaju i kreću se od jedne, dve, tri, pet, 12 tona po hektaru, pa sve i do više od 25 tona po hektaru.

„Cena po kilogramu nije manja od 700 dinara. Ono što ljude odbija su velika ulaganja u početku, potrebna je protivgradna mreža, odličan kvalitet vode, priprema zemljišta i kvalitetan sadni materijal. Ali sa druge strane, sa cenom otkupa zasad ste više nego sigurni“, kazao je Aleksandar, voćar iz okoline Loznice.

Trešnja

Druga voćna kultura koja može biti dobar biznis u Srbiji je trešnja. Reč je o ogromnom potencijalu koji je neiskorišćen jer je trešnja deficitarna na evropskom i svetskom tržistu, kaže stručnjak za voće Miloš Pavlović iz Centra za rasadničarstvo Šabac, koji ističe da savremeno voćarstvo zahteva noviji sortiment.

„Broj sadnica po hektaru je od 800 do 1.200. Prinos se povećava tri do četiri puta u odnosu na trešnju koja se sad gaji. Trešnje koje se kod nas gaje imaju 4-6 grama, a novije sorte su težine 10-14 grama i to je ogromna razlika. U novim sistemima uzgoja, sa novim podlogama iz serije Gizela, cena sadnica je 7-8 evra, tako da u startu treba uložiti minimum 6.000 evra. Optimalni prinos je 20 tona po hektaru, a cena ide od 1,8 do 2 evra“, objašnjava Pavlović.
Prvi komercijalni rod se može očekivati u trećoj godini, a pun rod od četvrte do pete godine uz primenu svih agro i pomotehničkih mera. Od četvrte godine uložena sredstva se vraćaju i ostvaruje se dobit, rekao je Pavlović.

Orah

Ulaganje u podizanje plantaže oraha su oko 1.400 evra po hektaru, orah donosi dobru zaradu, lak je za uzgoj i održavanje, ali na prihod mora da se sačeka nekoliko godina.

„Obično se uzimaju dvogodišnje kalemljene sadnice čija cena je negde oko 1.500 dinara. Prosek je, zapravo, od 12 do 15 evra. Dakle, u startu je potrebno između 1.100 i 1.400 evra. Sistem za zalivanje nije potreban jer orah ima jak korenov sistem.

Proizvodnja je veoma jeftina jer iziskuje mali broj zaštitnih prskanja i orah nije probirač po pitanju zemljišta. Tome treba dodati troškove sadnje. Još jedna od prednosti jeste to što država subvencioniše ovu proizvodnju, a povraćaj je 50 odsto na sadni materijal“, objašnjava stručnjak za voće Miloš Pavlović.

Orah, kako kaže, daje oko četiri tone po hektaru, a od prinosa ostaje 45 do 55 odsto jezgra, odnosno oko dve tone. Cene su različite i kreću se od 5 do 10 evra, tako da se može zaraditi optimalno godišnje oko 11.000 evra, ali treba imati u vidu da su godišnji rashodi koji podrazumevaju održavanje i ubiranje plodova samo 16 odsto što je povoljno u odnosu na drugo voće, objasnio je Pavlović.

Šta treba gajiti u kom delu u Srbiji

U subotičko-horgoškom regionu najbolje uspevaju jabuka i višnja. Fruškogorski region je pogodan za sve voćne vrste ali najbolje rezultate daju jabuka, breskva, trešnja i višnja. Podunavski region je pogodan za većinu voćnih vrsta, ali se najviše gaje: jabuka, breskva, kruška, trešnja i kajsija.

Timočki region je veoma dobar za proizvodnju oraha, leske i višnje, a Šumadijski rejon za proizvodnju jabuke, šljive, maline, kupine, jagode, borovnice, breskve i kruške, smatraju stručnjaci. Takođe, Zapadnomoravski rejon Кraljevo, Čačak i Užice pogodan je za šljivu, malinu i borovnicu, a u Južnomoravskom regionu – u Leskovcu, Nišu i Prokuplju najbolje rezultate daju višnja, jagoda kruška i borovnica.

Koje sorte su najbolje za naša podneblja

Nacionalni tim za preporod sela Srbije preporučio je recimo za gajenje sortu šljiva „čačansku lepoticu“, „čačansku rodnu“, „stenlej“ i „požegaču“ kao najbolju sortu za preradu, a „crvenu ranku“ kao veoma pogodnu za proizvodnju rakija, i od novih sorti „toptejst“ i „prezenta“. Od jabuka su predlaže sortu „zlatni delišes“ i „gala“ sa svojim klonovima, „greni smit“, „fudži“. Među višnjama prepoznatljiva u Evropi kao najbolja za preradu je „oblačinska“, ali treba saditi i krupnoplodne sorte kao što je „šumadinka“ stvorena u Institutu za voćarstvo u Čačku, kao i mađarske sorte „erdi botermo“, „erdi jubileum“ i „ujfertoška grozdasta“, poručio je Nacionalni tim za preporod sela.

Istaknuto je da je dunja „veoma perspektivna“, a trebalo bi saditi „leskovačku“ i „vranjsku“ ali i bugarske sorte „asenica“, „hemis“ i “trijumf”, kao i da bi više prostora trebalo posvetiti čuvenoj autohtonoj sorti – „kruški karamanki“, ali bi svakako trebalo saditi „viljamovku“, australijsku sortu „pakams trijumf“ i italijanske „turandot“ i „karmen“. Od sorti jagoda „kleri“ je vodeća, dok su za plasteničku proizvodnju odlične „alba“ i „džol“.

Izvor:Blic

Чланак Koje se voće isplati gajiti u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.