Tri zgrade u Nišu koje imaju potpuno različitu namenu – Sportska hala „Čair“, Institut za patologiju i Tržni centar „Kalča“, povezuje jedan čovek. U procesu projektovanja ova tri objekta učestvovao je Hadži Ivan Redi, kome je više od pola veka arhitektura bila posao, ljubav i zadovoljstvo. Od brojnih uspešnih projekata u Nišu, a zatim u Gracu gde je živeo i radio 25 godina, najviše ga je dirnula izgradnja seoskih kuća u bespuću Kopaonika, nakon razornog zemljotresa 1985. godine. Iako se tokom celog svog radnog veka bavio složenim građevinama, sebe opisuje vrlo jednostavno: „U životu sam, poput starih seoskih tronožaca, uvek imao tri oslonca – porodicu, posao i društveni angažman“.

B&F: Završili ste Građevinsko-arhitektonski fakultet u Nišu. Zašto ste se opredelili za arhitekturu?

Hadži Ivan Redi: Moj pradeda i deda su još u 19. veku bili građevinci. Otac je tu tradiciju prekinuo, a ja sam želeo da je nastavim i upisao sam građevinu u Beogradu. Međutim, posle dve godine shvatio sam da to nije posao za mene i upisao sam arhitekturu u Nišu. Ona me je potpuno osvojila i njome sam se bavio čitav radni vek. Imao sam sreću da moj prvi posao bude u projektnom studiju „Arhitekt“, kome su bili povereni veliki i veoma zanimljivi projekti, poput Sportske hale „Čair“ i Instituta za patologiju. Kada sam iscrpeo sve što me je u tom trenutku zanimalo u projektovanju, prešao sam u Zavod za urbanizam. Tamo sam proveo sedam godina, a iz tog perioda moje karijere izdvojio bih moj rad na prvom Generalnom planu Prokuplja i prvom Detaljnom urbanističkom planu Mašinske industrije u Nišu.

B&F: Vaše ime se vezuje i za izgradnju Tržnog centra „Kalča“, koji je devedesetih godina kada je izgrađen bio najveći objekat u Nišu, posle niške Tvrđave. Šta je bio Vaš posao u realizaciji tog objekta?

Hadži Ivan Redi: Pošto sam imao već dosta iskustva na složenim projektima, ponuđeno mi je da budem direktor Sektora za pripremu i izgradnju Trgovinsko-poslovnog centra „Kalča“. Moj zadatak je bio da organizujem projektovanje, obezbedim sredstva za izgradnju i stručnu podršku za potrebe investitora, Direkcije i Grada Niša. U tom procesu doživeo sam dva profesionalna poraza. U toku žiriranja nije usvojen predlog koji sam dao za najbolje rešenje i nije prihvaćen moj stav da je parking uslov bez koga se ne može izgraditi jedan ovakav tržni centar. Insistirao sam na parkingu i ponudio tri rešenja – jedno je bilo garaža na krovu, drugo je bila podzemna garaža, a treće da se garaža nalazi na prostoru iza Narodnog muzeja. Ipak, doneta je odluka da tržni centar bude izgrađen bez parkinga.

B&F: Kako ste reagovali na takav ishod?

Hadži Ivan Redi: Bilo je još i nekih stvari u procesu finansiranja sa kojima nisam mogao da se složim, tako da sam se zahvalio na direktorskoj plati i prihvatio posao referenta u Sektoru za uređivanje građevinskog zemljišta. U to vreme bio sam predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije i mnogi su se čudili zašto sam to uradio, ali shvatio sam da moram da čuvam svoj integritet. Rekao sam: „Na vama je da odlučite kako će se graditi, ali ja želim da stanem uspravno i kažem to što mislim, a ne da se saginjem“.

B&F: Imali ste veoma bogatu i zanimljivu karijeru. Da li biste mogli da izdvojite projekat koji je za Vas posebno značajan?

Hadži Ivan Redi: Doživeo sam tokom karijere mnogo toga, ali me je najviše dirnula izgradnja kuća u bespuću Kopaonika, nakon razornog zemljotresa 1985. godine. Vlada Srbije uradila je projekte više različitih tipova kuća, ali ljudima je trebala stručna pomoć oko izgradnje. Obilazili smo planinska sela „Ladom“, pronalazili ih uz pomoć karte i kompasa. Sećam se da smo u rano jutro došli do jedne kuće i zakucali na vrata. Ljudi su nas dočekali kao svoje najmilije, a meni su kao položajniku poklonili vunene čarape i tkanice koje i dan-danas čuvam.

B&F: Šta Vas je motivisalo da nakon dve decenije rada u Srbiji, karijeru nastavite u inostranstvu?

Hadži Ivan Redi: Supruga i ja živeli smo u Nišu kao sasvim običan bračni par, nismo pripadali krugu bogatih ljudi. Imali smo jedno vreme pristojne plate i verovali smo da ćemo za naše troje dece obezbediti dobro školovanje. Međutim, u prvoj polovini osamdesetih naša primanja su se smanjivala, a nismo bili od onih ljudi koji su umeli da zarađuju izvan svog posla, ni ja kao arhitekta, ni ona kao nastavnica matematike. Jedan događaj je ubrzao našu odluku da odemo u inostranstvo. Supruga i naša ćerka koja je najmlađe dete vraćale su se iz nabavke i ćerka je, prolazeći pored piljare, zatražila da joj supruga kupi banane, a ona nije imala novca. Nakon toga smo odlučili da najpre ja potražim posao u inostranstvu, a da mi se posle godinu dana pridruže supruga i deca.

B&F: Zašto ste se opredelili baš za Grac?

Hadži Ivan Redi: Odlučili smo se za Grac jer je, između ostalog, bio samo 60 kilometara od granice naše tadašnje države. U imeniku sam našao deset adresa arhitektonskih biroa i poslao im svoju biografiju. Njih pet mi je potvrdno odgovorilo, a prvi u koji sam otišao mi se veoma dopao. Počeo sam da radim u januaru 1989. godine, a već u jesen došla je i supruga sa decom. Nakon penzionisanja supruga i ja smo se vratili u Niš, ali je na žalost ona pre četiri meseca preminula. Deca su ostala u Gracu, imaju i svoje porodice, a sin je nastavio porodičnu tradiciju, arhitekta je i u mnogim stvarima me je nadmašio.

B&F: Kako ocenjujete trenutno stanje u profesiji kojom ste se bavili?

Hadži Ivan Redi: Sve češće viđam lepe objekte i mislim da stasavaju generacije arhitekata koje uspevaju da objekat dobro izgleda spolja, a što je za mene još važnije, da istovremeno bude funkcionalan. Ima nešto drugo „što nevesti svadbu kvari“. To je proces planiranja i građenja. Mnoge karike su pokidane, mnogi principi su dovedeni u pitanje. Imam utisak da se pronalazi suviše mnogo rupa u zakonu i da se grade objekti koji ne vode gradu kao celini. Vode ka gradu koji je sastavljen od suprotstavljenih celina, a pri tome jedna celina guši drugu. Imamo blokove u kojima zgrade štrče svaka na svoju stranu. Grad nije nešto što se gradi za jednokratnu upotrebu. Grad se gradi za večnost.

B&F: Da li delite utisak da građevinski investitori u Srbiji nastoje da unište i poslednje drvo u gradovima?

Hadži Ivan Redi: Prilikom gradnje potrebno je da se poštuju kriterijumi i merila, ali je očigledno da je umesto toga jedino važno da neko ima parcelu i gleda da je izgradi što je moguće više. To što neće biti parčeta zemlje na njoj, što nema nijedne vlati trave – koga je briga za to? Kada kiša pada nema zemlje koja bi je upijala, tako da nam se sada dešavaju poplave posle svake kiše. Nove generacije mladih arhitekata bi po mom mišljenju morale tome javno da se suprotstave. Tako sam i ja postupao i zbog toga sam platio ne malu cenu, ali zato i sada mogu mirno da spavam, zadovoljan sam onim što sam uradio.

B&F: Svedoci smo da na mestima gde su se nalazile stare građevine, neke od njih čak i zadužbine, niču višespratnice. Kako su evropski gradovi sačuvali stara gradska jezgra?

Hadži Ivan Redi: Gradovi u Evropi vrlo su rigorozni kada su u pitanju stari delovi grada. U jednom delu Pariza mogu da se grade moderne građevine, ali nezamislivo je da se u blokovima koji su formirani u drugim epohama nađe neka nova zgrada koja svojom visinom remeti postojeći sklad. U Gracu postoji specijalna Komisija za stari grad, sastavljena od eminentnih stručnjaka, koja isključivo brine o starom gradu i njegovoj zaštiti. Nije dovoljno da samo neki objekat stavimo pod zaštitu države, a da se ne vodi računa o konceptu izgradnje novih objekata. Šta nam vredi zaštita na papiru, ako ne brinemo o tom objektu? To moramo da rešimo sistemski, da onaj ko stavlja objekat pod zaštitu ima sektor koji će brinuti o starim građevinama. Nedopustivo je da nam objekti koji su pod zaštitom budu najlošije očuvani. Svakako, nedopustivo je i da se ruši nešto, što je neko zaveštao, dakle ostavio „na polzu narodu“.

B&F: Možemo li mi kao građani nešto da preduzmemo u situaciji kada gradove u kojima živimo sve više „pritiskaju“ beton i soliteri?

Hadži Ivan Redi: Svako može u svom mikro prostoru da obezbedi zelenilo, makar na nekoliko kvadrata. Treba poraditi na zelenilu među gradskim blokovima, kako bismo obezbedili prostor dostojan ljudi.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Чланак Hadži Ivan Redi, arhitekta: Gradovi se ne grade za jednokratnu upotrebu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Deo zajma je sa fiksnom kamatnom stopom, a deo sa promenljivom, većom kamatnom stopom.
Ugovor o kreditu glasi na 300 miliona evra.

Zajam je odobren u dve tranše – tranša u iznosu do 130 miliona evra je sa fiksnom kamatnom stopom i namenjena je za finansiranje izgradnje infrastrukture, dok je druga tranša u iznosu do 170 miliona evra sa varijabilnom kamatnom stopom i namenjena je finansiranju subvencija za nabavku energenata.

Fiksna kamatna stopa je utvrđena na nivou od 3,1350 odsto, dok je promenljiva bazirana na šestomesečnom euriboru „ili nekoj drugoj stopi određenoj kao Benchmark stopa za zamenu“, uvećanom za fiksnu maržu od 4,20 odsto godišnje, predviđa se u predlogu zakona.
Tranšu sa fiksnom kamatom odobrava Merrill Lynch International, dok tranšu sa promenljivom kamatnom stopom uz ovu banku odobrava još nekoliko banaka i fondova.

Za šta će se novac koristiti

Republika Srbija će, kako je predviđeno ugovorom, novac pozajmljen u okviru tranše sa fiksnom kamatnom stopom koristiti za finansiranje investicionih i programskih projekata predviđenih budžetom za ovu godinu, a to su put Ruma-Šabac-Loznica, projekat izgradnje brze pruge Bački Breg – Kikinda, kao i za finansiranje budžetskog deficita za tačno određene projekte predviđene Zakonom o budžetu za 2023. godinu, poput proširenja kapaciteta više luka – u Sremskoj Mitrovici, Bogojevu, Prahovu, obnovu u izgradnju objekata javne namene u raznim oblastima – zdravstva, prosvete, nauke, sporta, socijalne zaštite, kulture i lokalne komunalne infrastrukture.

Kada je reč o tranši sa promenljivom kamatnom stopom, ta sredstva će biti „posebno namenjena za finansiranje državnih subvencija za nabavku: prirodnog gasa (ne računajući i izuzimajući gas iz Rusije Federacije ili bilo koje sankcionisane zemlje) od strane Srbijagasa i električne energije Elektroprivrede Srbije (EPS).

„Kredit se otplaćuje u 11 jednakih polugodišnjih rata, pri čemu će prvi datum otplate biti 24 meseca od datuma korišćenja sredstava, dok će krajnji datum otplate biti 84 meseca od datuma korišćenja sredstava“, stoji u Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o kreditu u iznosu od 300 miliona evra između Republike Srbije, koju zastupa Vlada Republike Srbije, postupajući preko Ministarstva finansija, Merrill Lynch International, kao aranžera i finansijskih institucija kao prvobitnih zajmodavaca i Global Loan Agency Servicies Limited, kao agenta.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Za 300 miliona evra Srbija se zadužuje zbog izgranje puteva, pruga ali i za subvencije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ona je rekla da za nuklearne elektrana sada Srbija nema dovoljno ni znanja ni iskustva ni kadra.
Govoreći o modularnim reaktorima istakla je da prema informacijama iz Velike Britanije ta tehnologija može biti dostupna 2029. ili 2030. godine.

Dodala je da je Srbiji potrebno 8-10 godina za školovanje ljudi koji bi mogli da upravljaju takvom tehnologijom, te da bi odmah moralo da se krene u školovanje.

Đedović je podsetila da je moratorijum na izgranju nuklearki u Srbiji na snazi duže od 20 godina.

„Svesni smo, da iako nemamo tu energiju, da se tehnologija veoma usavršavala. Danas je nuklearna energija, sa gasom, alternativa za energiju iz uglja, jer doprinosi smanjenju štetnih gasova. Nosi i svoje rizike, svega oko nuklearnog otpada“, rekla je ona.

Podsetila je da je usvajanjem Zakona o obnovljivim izvorima energije Srbija nedvosmisleno prioritet dala dekarbonizaciji, sa što više OIE.

„Zato je potrebno da imamo adekvatno balansiranje energetske mreže“, rekla je ona.

Ocenila je da je strategijska odluka države kako do više bazne energije, te da je jedna alternativa gas.

„Jedna od mogućih alternativa je i nuklearna energija. Ljudskog kadra za nju nemamo u dovoljnoj meri i kad bi krenuli da razmatramo ovo pitanje“, rekla je ona.

Đedović je istakla da Srbiji predstoji donošenje strategije energetskog sisitema za narednih 10 godina, te da će tu biti definisano kako želimo da upravljamo energetskim sistemom.

Izvor: Tanjug
Foto: Pixabay

Чланак Dubravka Đedović: Za nuklearne elektrane Srbija nema dovoljno ni znanja ni iskustva ni kadra се појављује прво на Biznis i Finansije.

Napokon su se i žitelji Srbije neposredno uverili koliko može biti loša pozicija države bez izlaska na more. I kada svojim novcem suizgradi naftovod do morske luke, kao što je slučaj sa Jadranskim, nekada Jugoslenskim, naftovodom, ne mora biti izvesno da će neophodna sirovina da pristiže. Sused preko koga jedini srpski naftovod izlazi do morske luke i ogromnih tankera, priklonio se sankcijama Evropske unije i SAD, pa neće transportovati naftu ruskog porekla. Tako je naš prerađivač prinuđen da kupuje neruski, znatno skuplji energent.

Ljutit na ovakakav rasplet, predsednik Vučić je pompezno najavio izgradnju novog naftovoda kako bi izbegao zavisnost od samo jednog pravca dotoka. Aktivirana je stara ideja o priključenju na najveći svetski gasovod „Družba“. Naime, južni krak ove 8.900 kilometara duge gasne mreže dopire do Segedina, pa bi 128 kilometara kilometara novih cevi bilo moguće postaviti za dve godine uz ulaganje od stotinak miliona evra.

Nevolja je što pri sadašnjim globalnim uslovima novim pravcem teško da bi pristizao i litar nafte. Susedna Mađarska jeste izborila mogućnost da i dalje pribavlja rusku naftu, ali samo za sopstvene potrebe, bez prava prosleđivanja trećim licima. Stoga se Vučić dosetio i priključenja na rumunsku naftnu mrežu, do luke Konstanca. Problem je što pre tridesetak i više godina istočni sused, posle Rusije najveći izvoznik nafte u Evropi, nije bio zainteresovan za sličan projekat.

Nema naznaka da bi sada bilo drugačije.

Bacanje para

Predsednik je ponudio još jednu alternativu, pravac na jug, preko Makedonije do albanske luke Drač. Uprkos problemima sa švercom droge i oružja, Albanija se, uz izdašnu podršku Amerike, pokušava preobličiti u važnu stratešku destinaciju, pa otuda i planovi za izgradnju auto-puta od Drača preko Prištine i Merdara do Niša. Problemi sa ovim pravcem su dužina od gotovo 450 kilometara, veoma težak teren preko albanskih i makedonskih gudura i, pre svega, nepostojanje niti jedne druge rafinerije na pravcu.

Podsećanja radi, kada je pušten u rad Jadranski naftovod (JANAF), približno iste dužine, snabdevao je čak pet prerađivača naffte nafte (Rijeka, Sisak, Bosanski Brod, Novi Sad i Pančevo) zbirnog kapaciteta većeg od 28 miliona tona godišnje. Izgradnja i upotreba 450 kilometara naftovoda, pa još kroz gotovo nepristupačne predele, za samo jednu rafineriju kapaciteta od otprilike 5,8 miliona tona, bio bi preskup projekat. Bacanje para.

Nesporna je činjenica da bi Srbiji, i zbog prigovora na previsoke cene monopoliste JANAF-a, dobrodošla dodatna mogućnost pribavljanja nafte. Čini se da je pravac prema Mađarskoj, bilo da se radi do Segedina ili duža varijanta do blizu Pešte, u prednosti. Međutim, to je varijanta za normalna vremena na koja, nadamo se, nećemo predugo čekati.

Četiri gasovoda u jednom

No, nije u pitanju samo snabdevanje naftom. Slične probleme, zavisnost od samo jednog pravca dobavljanja, imamo i sa dobavljanjem gasa. Kako Srbija proizvodi simboličnih 300 miliona, uvoz je oko tri milijardi kubika godišnje i neprekidno raste. Procenjuje se da će za šest, sedam godina potrošnja premašiti pet i po milijardi kubika, te je zavisnost od uvoza plina neuporedivo veća nego u slučaju nafte. Naravno da bi nam i ovde dobrodošao alternativan pravac pribavljanja.

Plin od početka gasifikacije pribavljamo iz Rusije i do sada nije bilo spora među partnerima. Pristizao je Ukrajinskim gasovodom, tako što se iz jednog od južnih krakova izdvajao smer ka Horgošu. Kapacitet je bio oko 11 miliona kubika dnevno. Od prošle godine, zbog nedaća na istoku Evrope, rizičan pravac je zamenjen Balkanskim gasovodom kojim plin (ispod Crnog mora) stiže do Turske, odatle preko Bugarske i Srbije do Mađarske. Pravno posmatrano nije reč o jednom gasovodu, već je svaka država gradila segment na svojoj teritoriji i danas je vlasnik. Tehnološki su građeni saglasno i plin nesmetano teče. Projektovani kapacitet je 15,5 miljardi kubika, od čega Bugarska zadržava do tri milijarde.

Evropske pare za američki projekat

Kao rezervni može da nam posluži bočni pravac gasovodne mreže Mađarske kojim možemo dopremiti plin iz skladišta u Evropi. Ne treba se previše oslanjati na ovu rezervu – u Evropi retko kada ima viška gasa, pogotovo neće biti dok traje rusko-ukrajinski rat, a SAD i EU sve žešće sankcionišu Rusiju.

Kako bi našla realniju alternativu, Srbija je lane, posle petnaestak sezona nećkanja, počela gradnju gasovoda Niš-Sofija, dugog 170 kilometara, od kojih je 109 u Srbiji. Od 85 miliona evra predviđenih troškova, 49 stiže iz IPA fondova EU, 25 je kredit EIB, dok će država iz budžeta isplatiti 11 miliona evra. Završetak je planiran za septembar naredne godine.

Budući gasovod, započet umnogome i na pritisak SAD i EU da nađemo alternativu ruskom prodavcu, bio je nedavno u žiži javnosti. Naime, završena je spojnica između Grčke i Bugarske, pa bi Srbija nakon završetka gasovoda Niš-Sofija mogla plin da nabavlja iz Azerbejdžana, preko gasovoda TANAP koji vodi preko Grčke, a uskoro bi trebalo da se produži preko Albanije, Crne Gore, BiH do Hrvatske.

Vanredna situacija

Ovim gasovodom biće moguće da se pribavi gas i iz budućeg terminal za tečni gas u grčkoj luci Aleksandropulos koji bi tek trebalo da počne sa izgradnjom. Pri tome, trenutna propusna moć TANAP-a od deset bi uskoro trebalo da se poveća na 16 milijardi kubika. Sva količina je odavno razdeljena, nešto gasa za Srbiju bi moglo da bude tek pošto u drugoj fazi proširenja kapacitet dostigne 24 miljarde kubika. Ipak, nikada neće moći u celosti da zameni Balkanski tok – razlog je količna planirana za Bugarsku od 3,5, dok je kapacitet spojnice Niš-Sofija tek 1,8 milijardi kubika.

U uobičajenim prilikama novi pravac bi uneo više tržišnosti u snabdevanju gasom, mogućnost da se deo energenta nabavi od drugog prodavca i drugim transportnim pravcem. Međutim, upravo nedavne diverzije na gasovodima Severni tok ukazuju nam na mogućnosti zloupotrebe, naročito od strane moćnih koji bi želeli i da upravljaju trgovinom i tokovima u celoj energetici.

Četiri puta skuplje

Posledice sabotaže na dnu Baltičkog mora je nemogućnost Nemačke i još nekih evropskih država da se gasom direktno snabdevaju od Rusije. Sva pribavljanje bi išla gasovodima kroz Ukrajinu ili Poljsku, oba pravca su pod kontrolom SAD. Nemačka, kao i deo evropskih država, prinuđene su da gas kupuju na tržištu po višestruko višoj ceni. Kako je rekao francuski ministar Bruno Meri: „Nije u redu da SAD u Evropi prodaju gas četiri puta skuplje nego na američkom kontinentu“.

Poruka je jasna. Amerima je cilj prodavati gas što skuplje. Ne prave izuzetke, nisu zaobiđeni ni prijatelji. Čak ni Nemačka, jedna vrsta modernog američkog vazala. Nema osnova verovati da se najmoćnija nacija na svetu ne bi isto tako grubo ponela i prema Srbiji. Iskustvo iz 1999. godine je još uvek sveže, posledice ne samo primetne. Već i trajne.

Šta sprečava Ameriku da „nagazi“ Srbiju

Ono što je sprečavalo Amere da već sada „nagaze“ Srbiju i gasnom ucenom je upravo samo jedna dobavljačka linija. Ako bi se na njoj desilo nešto slično, a bilo je pokušaja na deonici ispod Crnog mora, stanovništvo Srbije bi smrzavalo do bolesti, pa i smrti. Pogotovo ako zima bude hladnija, nestašice struje učestale. Bilo bi to suviše za objasniti svetskoj javnosti.

Ukoliko se gasovod Niš-Sofija završi dok još uvek traju rusko-ukrajinski rat i enegetska kriza stvari se iz korena menjaju. Realno bi bilo očekivati da uslede i pritisci da Srbija plaća četvorostuko više cene gasa, naravno kupujući ga od Amera ili eventualno nekog od proameričkih satelita.

U uobičajem prilikama novi gasovod bi omogućavao nabavku gasa i od drugog kupca. Time se umanjuje mogućnost da se jedini prodavac eventualno koristi zgodnom prilikom.

Deset kilometara pre kraja

U atmosferi rata i energetskog haosa novi gasovod može da kreira situaciju idealnu da moćni ucenjuju. U ovakvim prilikama tržište gubi odlučujuću ulogu. Rešenje je možda da Srbija zaustavi izgradnju gasovoda ili da je stopira desetak kilometara pre završetka, te okonča kada se evropske nevolje završe i stvari privedu normali. Gas bismo, naravno, kupovali od dobavljača sa kojim u dugoj saradnji do sada nismo imali spora.

Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić

Foto: Pixabay

Чланак Šta je bolje po građane Srbije, više ili manje gasovoda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će Srbija u svoju energetsku infrastrukturu i nezavisnost uložiti 12 milijardi evra u narednih šest godina, kao i da deo toga može da bude ulaganje u nuklearnu elektranu u Mađarskoj, izazvala je veliku pažnju javnosti.

Ideja o učestvovanju Srbije u proširenju kapaciteta nuklearke „Pakš 1“ i gradnji nove „Pakš 2“ u Mađarskoj, na pola puta između Sombora i Budimpešte, na prvi pogled deluje neobično ali stručnjacima to nije čudno.

Nema prepreka

– To nije ništa čudno, u energetici uvek može da se napravi aranžman i učestvuje u ulaganju u drugoj zemlji gde ima potencijala za nove kapacitete i potražnja za energijom. I to ne samo kao partner, nego i u samostalnoj gradnji, kao što stranci grade kod nas, recimo solarne elektrane – kaže za 24sedam Željko Marković, lider za energetiku u konsultantskoj kući „Dilojt Srbija“.

Govoreći na temu energetike u obraćanju naciji prošle subote, predsednik Vučić je istakao da je sa mađarskim predsednikom Viktorom Orbanom razgovarao da Srbija postane suvlasnik u nuklearnim elektranama, a da bi se to „platilo novcem ili valorizovalo suvlasništvom u nekoj srpskoj kompaniji“.

Marković, iskusni energetski stručnjak i nekadašnji direktor u EPS-u, kaže da se tu postavlja nekoliko pitanja ali da, u načelu, prepreka nema.

Posle 2050. Srbija bez uglja

Ideju o potrebi donošenja nove energetske strategije, i to do Nove godine, a u koju bi bila uključena i nuklearna saradnja u regionu, pomenuo je na skupu o e-mobilnosti „EV dejs“ u Novom Sadu u septembru i Dragoljub Zbiljić, predsednik „Energotehnike Južna Bačka“.

– Ugalj nas kao državu štiti bezbednosno do 2050. ali posle izgradnje „Kostolca“ ne bi trebalo da razmišljamo o nekom novom kapacitetu na ugalj. Treba da ponudimo saradnju na nuklearnim kapacitetima u regionu i da radimo na hidropotencijalu – rekao je Zbiljić.

– Moramo mi, kao država, sebi da odgovorimo da li smo spremni da finansijski uđemo u taj posao i da dobro procenimo investiciju. Da vidimo da li većinski vlasnik to plaća više nego što bi trebalo ili ne, kao i koliko bi i za šta mi dobili. Drugo pitanje koje se postavlja kod ovakvih investicija u inostranstvu je rizik koji je vezan za to što ta nuklearka ne bi bila fizički vezana za naš energetski sistem. To znači da potencijalno ne bi mogla da nam se isporuči struja u nekom prekidu prenosa prema toj zemlji. Naravno, tu „našu“ struju bi mogli da prodamo na evropskom tržištu a kupimo koliko nam nedostaje od nekog drugog – objašnjava Marković.

Srbija (kao deo nekadašnje SRFJ), ne treba zaboraviti, već ima iskustva sa ovakvim poslovima jer i hidroelektrane „Đerdap 1“ i „Đerdap 2“ su građene u saradnji sa Rumunijom, a tako bi trebalo da bude i za hibridnu reverzibilnu elektranu „Đerdap 3“ koja je u planu.

Veliki povratak atomima

Aktuelna energetska kriza „do koske“ je ogolila probleme koje u energetici ima Evropa. Posebno zbog toga što ima geopolitički program „oslobađanja od zavisnosti od Rusije“. Cene gasa koje idu u nebo, a sa sobom su povukle i cene struje, primorale su Evropljane da malo zastanu, ako ne i da naprave oštar zaokret od forsiranja „zelene agende“ i obnovljivih izvora energije. Otvaraju se praktično zatvorene elektrane na ugalj, a nuklearnim elektranama se produžava „radni vek“ (odnosno odlaže gašenje) negde do polovine sledeće godine, kao u Nemačkoj, a negde i za 10 godina (u Belgiji).

Međutim, strah od nestašice struje u Evropi je već neko vreme toliki da se zaboravio užas Fukušime iz 2011. godine, dok je katastrofa u Černobilju iz 1986. godine sada davna prošlost.

Evropa se podelila i neke zemlje (Nemačka, Austrija…) su bile i za izbacivanje nuklearne energije sa spiska „zelenih“ izvora energije kojim bi se efikasnije stiglo do manjeg zagađenja vazduha i smanjenja globalno pogubnog efekta staklene bašte.

Druge više brine da li će energije biti dovoljno, jer „obnovljivi izvori“ kao što su sunce i vetar, pokazali su se u ovoj krizi kao još nedovoljno pouzdani. Zbog toga se u Francuskoj planira ulaganje od 57 milijardi evra do 2028. godine u šest novih nuklearki, a možda i još osam drugih do 2050.

Rusi grade „Pakš 2“ za 12 milijardi evra

Nuklearka „Pakš 1“, čija je izgradnja završena 1987. godine, u svom sastavu ima četiri bloka ukupne snage 2.000 megavata i podmiruje polovinu potreba potrošača u zemlji za električnom energijom. Njeno zatvaranje se očekuje između 2032. i 2037. godine. Plan je da se izgrade još dva bloka ukupne snage 2.400 megavata koji bi činili novu elektranu „Pakš“, vrednu 12 milijardi evra i sa životnim vekom od 60 godina. Ruski „Rosatom“ počeo je sa radovima u septembru, a plan je da elektrana počne da radi 2030. godine.

Holanđani su najavili planove za dve, Poljaci za šest, a Britanci za čak osam nuklearki. Nove najavljuju i komšije, pa se tako, osim Mađara sa „Pakš 2“, i Rumuni spremaju da svoju NE „Černavoda“ pojačaju sa jednom malom američkom „mobilnom“ od 462 MW na mestu stare termoelektrane u mestu Dojčesti.

Nešto slično bi moglo da se desi i u Bugarskoj, gde je obustavljena gradnja NE „Belene“ a umesto toga bi stara elektrana u Kozloduju mogla da dobije nove „zapadne“ reaktore.

Te male, modularne reaktore, kao zgodno rešenje i za Srbiju vidi Željko Marković.

– Modularni nuklearni blokovi bi mogli da menjaju blokove termoelektrana na ugalj, kako koji izbacujemo sa mreže. Tu je njihova najveća prednost, jer to je manja investicija koju možemo da podnesemo odjednom pošto nemamo 20 milijardi evra da napravimo dva, tri ili četiri gigavata klasične nuklearke. A i za to bi nam trebalo 13 godina da je izgradimo – napominje Marković.

Učešćem u izgradnji NE „Pakš 2“ Srbija bi dobila nuklearku

Na kraju, učešćem u izgradnji NE „Pakš 2“ Srbija bi dobila nuklearku, a da ne bi morala da prolazi kroz potencijalno bolan proces ukidanja zakonskog moratorijuma na izgradnju atomskih centrala na svojoj teritoriji.

Moratorijum je na snazi od 1989. godine i Černobilja, a takvu zakonsku prepreku za korišćenje nuklearne energije u Evropi imaju još samo Danska i Irska. S praktične strane, moratorijum nema mnogo smisla jer u neposrednom okruženju od nekoliko stotina kilometara od Beograda imamo nuklearke i u Mađarsko, i u Rumuniji, Sloveniji i Bugarskoj.

Izvor: 24sedam.rs

Foto; Pixabay

Чланак Da li će Srbija dobiti svoju „ofšor“ nuklearnu elektranu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Isti slučaj je i u Srbiji u kojoj trenutno operiše tek nekoliko timova i kompanija u tom segmentu. Ne računajući Anari Ai, kojima je predmet rada dosta specifičan, ostale 4 kompanije, ili da budemo precizniji relativno mali gejming studiji, se većinski bave razvojem VR igara.

Kada se pomene metaverzum često se pravi direktna paralela sa VR-om, ali nije baš tako. Dok VR i metaverzum se zasnivaju i koriste isti hardver, tj. headseat-ove za potpuno virtuelnu ili izmenjenu stvarnost, ove dve industrije se i pored svega što ih spaja ipak razlikuju.

Metaverzum predstavlja mnogo ambiciozniji projekat

Dok je VR tj. virtuelna stvarnost, samoobjašnjiv termin i vezuje se pretežno za industriju zabave, metaverzum predstavlja mnogo ambiciozniji projekat međusobno integrisanih virtuelnih svetova na interentu, bilo u svrhe zabave, gejminga, e-prodaje, korporativnih poslova… i ono što je najvažnije istaći sa, manje više, sopstvenom ekonomijom u mnogim slučajevima potkrepljena blokčejn tehnologijom.

Pomenuto interesovanje i u VR, i u metaverzum, opravdavaju i brojke.

Prošle godine vrednost mertaverzum tržišta je, prema podacima istraživanja koje je uradila kompanija Fortune Business insights, prošle godine iznosila 63,83 milijarde, dok bi ove mogla da dosegne i 100 milijardi dolara. Prema procanama iznetim u studiji, ovo tržište ima potencijal da raste 47,6 odsto godišnje i da do kraja 2029. godine bude vredno oko 1,5 triliona dolara. Prema ambicioznijim procenama npr. Mckinsey & Company procenjuju da će Metaverzum do 2030. godine vredeti čak 5 triliona dolara.

Sa druge strane, samo VR tržište (tj. VR hardvera i softvera) je osetno manje, oko 7 puta. Prema istraživanju iste kompanije, ono je prošle godine procenjeno na 11,64 milijarde, ove godine bi moglo da dostigne 16,67 milijardi dolara vrednosti, a 2029. godine oko 227 milijardi, sa stopom rasta od oko 45,2 odsto.

Metaverzum i VR u svetu

Lista kompanija koje aktivno ulažu razvoj ovih proizvoda je duža iz dana u dan. Pored same Mete, koja je prisvojila naziv, u ovom domenu operišu i sledeći giganti: Google, Microsoft, Playstation, NVidia, Tencent, Nikon, Samsung, Oculus, Niantic, Alibaba, Epic Games, Roblox, pa čak i Nike i Gucci…

Virutelni svetovi ne samo da su interesantni u svrhe igranja „imerzivnih“ video igara, već polako privlače muzičku industriju, na primer Foo Fighters su ove godine imali kompletno virtuelan nastup, filmsku industriju ili čak umetnost. NVidia je tako prošle godine izbacila na tržište softver isključivo za umetnike, kojiim olakšava proces stvaranja virtuelnih svetova.

O količini novca koja uveliko protiče tržištem najbolje je pogledati gejming industriju. Prošle godine iz tog sektora su stigle i prve velike investicije. Niantic je dobio 300 miliona dolara kako bi se posvetio razvoju svoje platforme, a Epic Games je dobio investiciju od čak milijardu dolara.

Metaverzum ide ruku pod ruku i e-komerc sektoru koji onlajn šoping želi da zameni sa virtuelnim. Tako su kompanije Gucci i Roblox zajedničkom saradnjom izradili virutelnu garderobu koja se prodaje u Robloxovim igrama.

Microsoft je tako pokrenuo i Microsoft Mesh, koja omogućava ljudima da održavaju virtuelne sastanke sa kolegama, a maltene isti proizvod je pokazala i Meta na događaju gde su prikazali strategiju kompanije u oktobru prošle godine.

Sa druge strane, VR i AR hardver ima i širok spektar upotrebe izvan gejminga, internet zabave, šopinga i sl. Hardver se u poslednjih par godina sve više koristi i u vojsci, zdravstvu, obrazovanju itd. Tako je prošle godine Centar za medicinsko obrazovanje pri Univerzitetu u Kanzasu uveo VR treninge za studente medicine, tokom kojih oni u virtuelnim svetovima na virtuelnim pacijetima vežbaju operacije. Još 2020. godine, Mercedes Benz je sklopio partnerstvo sa Microsoftom, kako bi u pojedinim radnjama kupci automobile mogli da isprobaju i provozaju u simulaciji.

Kompanije u Srbiji

Što se Srbije tiče, u njoj se virtuelnim stvarnostima pretežno bave gejming studiji, izuzev kompanije Anari AI, koja ima specifično polje rada.

Konkretno, na prostoru naše države postoje 4 gejming studija koje operišu na VR tržištu i one su: ITC Studio, Flat Hill Games, Alt Future i Remote Human. Radi se o malim timovima, do 12 ljudi, i svi su nastali u poslednjih 5 do 6 godina.

Ako uzmemo u obzir na veličinu samih timova, igre (kojih na tržištu ima 15-ak) koje oni razvijaju i plasiraju su dostigle komercijalni uspeh. U pojedinim slučajevima domaće VR video igre su preuzete sa onlajn prodavnica desetine hiljada puta.

– Do sada smo izbacili 6 igara od kojih je 5 za VR. Većina igara nam je u žanru sportskih igara ali imamo i RPG igru sa srednjevekovnom tematikom , i pucačinu smeštenu u grad na divljem zapadu. Sve VR igre razvijane su za PC VR, odnosno igraju se na računaru uz dodatnu VR opremu, priča za „Blic Biznis“ direktor firme ITC Studio, Pavle Miljković, dodajući da su „sve video igre komercijalno uspešne, što znači da smo uspeli pokriti troškove razvoja i zaraditi ostatak. Skidane su preko 10.000 puta“.
On ipak ističe da im najveći deo prihoda dolazi od autsorsing projekata nevezanih za sam gejming.

– Radili smo razne stvari, od promotivnih mini igara za svetske brendove, do edukativnih simulacija u transportnoj industriji i obuci školskih policajaca. Zbog NDA-eva, nažalost, nismo u mogućnosti da prikažemo ove projekte detaljnije, zaključuje on.

Na primer, Remote Human, pored razvoja igara se bavi kako navodi direktor Aleksandar Jovanović, fokusirani su na razvoj visoko kvalitenih fotorealističnih audiovizuelnih rešenja.

Proces proizvodnje se razlikuje

– Radili smo simulacije i tech demo-e za PC i VR platfome u istraživačke svrhe, objašnjava on. „Radimo i na open-source Metaverzum platformi, rešenje možemo opisati kao spoj virtuelnih svetova i blockchain tehnologija“.

Jedna od stvari koju su istakli iz svih navedenih studija, kada je reč o razvijanju VR igara, je to da se sam proces proizvodnje značajno razlikuje od onih nešto tradicionalnijih video igrica.

– Najveća razlika je u samoj interakciji sa igrom jer imate ruke tj. kontrolere sa kojima radite sve stvari u igrama. Igrači često imaju očekivanja šta mogu da urade sa odredjenim predmetima jer je iskustvo bliže realnom. Na primer ako imate neku čašu na stolu, igrači očekuju da mogu da je uzmu u ruku dok se u tradicinalnim igrama to ne očekuje. Zbog toga je nivo kompleknosti mnogo veći što se tice samih interakcija, objašnjava za „Blic Biznis“ CEO Flat Hill Games-a, Adrian Đura.

Slobodan Stević iz Alt Future dodaje i to da zbog same prirode VR uređaja oni moraju da renderuju više piskela i to većom frenkvencijom od igara koje su pravljene za regularne monitore i televizore.

– Zbog toga je potrebno uložiti mnogo više truda u optimizaciju softvera, njegovu art direkciju i sam dizajn, da bi se postigao vizuelni i sadržajni nivo na koji su igrači navikli kod tradicionalnih igara. Osim grafike, razlika postoji i u samom pristupu dizajnu igara. Radi bolje vernosti, igre u VR-u se mnogo više oslanjaju na fizičku interakciju sa sadržajem u igri, što predstavlja dodatnu kompleksnost za softver u kome to tradicionalno nije bilo imperativ. Ovo znatno menja način na koji se mnogi aspekti u igri implementiraju i na koji se predstavljaju igraču, zaključuje on.
Ipak, kao i svaka druga industrija, poslovanje u Srbiji ima svoje prednosti i mane.

– Što se tiče problema vezanih za zemlju, dostupnost i cena samih uređaja su otežani u poređenju sa zapadom. Samim tim, ljudi koji imaju iskustva u radu sa VR uređajima ili igranju VR igara, su u manjem broju. Što se tiče prednosti, jedna, koja je za naš tim možda specifična, je što VR kao tehnologija jasno ilustruje inovaciju u odnosu na tradicionalne igre, čak i onima koji nisu redovni igrači. Verujemo da je to pomoglo da dobijemo mini grant u okviru Inovacionog Fonda, 2018. godine, koji nam je značajno ubrzao razvoj igre tokom te godine, priča Stević.

VR naočari nije doživeo uspon koji je bio očekivan

Istog mišljenja su i naši sagovornici iz drugih studija.

– Što se tiče aktuelnih platformi moramo napomenuti da cene VR naočara nisu još uvek pristupačne za veći deo sveta tako da tehnologija mora da se još razvija i postane pristupačnija kako bi veći deo sveta mogao da je koristi. Pored toga, cene VR naočara su puno veće kod nas nego u Americi ili EU zemljama tako da ove naočare uglavnom kupuju programerske firme ili istaživačke institucije. Postoji rešenje koje je razvio Google 2014. godine, radi se o Cardboard koji je trenutno najpristupačnija VR platforma za razvoj jer nam treba samo pametan telefon, mana ovog rešenja je da Google pokazuje manje interesovanja za VR kako godine prolaze jer VR nije doživeo uspon koji je bio očekivan do 2020. godine, zaključuje Jovanović.

– Prednosti je puno, naročito kada uzmemo u obzir Naučno Tehnološki Park i Srpsku Gejming Asocijaciju koji nam kao mladom startapu pružaju infrastrukturnu pomoć i otvaraju vrata ka upoznavanju novih ljudi, sticanju novih znanja i učestvovanju na brojnim događajima. Problemi su tehničke prirode, VR uređaje je i dalje teško nabaviti a servisa za popravku gotovo da nema pa smo često morali da se snalazimo. Svakako smo sigurni da će Vr i u Srbiji uskoro postati svakodnevnica i drago nam je da smo pioniri u ovoj novoj tehnologiji, zaključuje Miljković.

Spisak srpskih VR igara: Clash of Chefs VR, Magic Realm: Online, Tennis Arcade VR, Tropical Air Hockey, Basketball Madness, Tropical Air Hockey, Sheriff Exam, Clash of Chefs VR, Switchcars i Derail Valley, Code Alkonost.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

Чланак Metaverzum i VR industrija vrede milijarde dolara, a ko to radi u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vesić je tom prilikom zahvalio kompaniji jer nijednog časa nije prekidala saradnju sa „Arenom”, čak i kada je ovaj objekat bio u kovid sistemu. Zbog toga, danas nije bilo nikakve dileme da se potpiše produžetak saradnje, ocenio je Vesić.

– Кompanija je uvek uz „Arenu”, čak i kada je to bilo teško, tako da je Beogradu pouzdan i dobar partner i zahvalni smo im na tome što ulažu u našu zemlju. Nadam se da će ulagati još više. Naročito želim da se zahvalim i na tome što grade novu fabriku u Beogradu i to će biti fabrika „Smokija”. Reč je o srpskom brendu, a zahvaljujući „Atlantik grupi”, koja je moćna regionalna kompanija, Smoki je i balkanski i regionalni brend. Mi ćemo iza njih stati, kao što stajemo iza svakog investitora jer želimo da im pomognemo da što pre realizuju svoje investicije – rekao je Vesić.

Zamenik gradonačelnika je ukazao i na povezanost dva naroda, ističući da treba i nadalje da sarađujemo i da pravimo dodatnu vrednost.

– Produžetkom saradnje sa „Arenom” i izgradnjom nove fabrike kompanija pokazuje da ostaje privržena Beogradu, što je za nas najvažnije – kazao je Vesić.

Emil Tedeski je istakao da je potpis ugovora veoma važan i podsetio da je „Štark” izvorno srpski brend, a da je od 2010. u vlasništvu „Atlantik grupe”.

– Danas se „Štarkovi” proizvodi izvoze u 40 zemalja sveta, a „Smoki” će dobiti i novu fabriku u Ulici Peke Dapčevića. „Štark” je brend koji se jako dobro razvija i širi na nemačko, austrijsko i švajcarsko tržište i verujem da ćemo uz ovakvu podršku Grada Beograda i Republike Srbije završiti ovu urgentnu investiciju. Zaključno sa 2025. godinom, od 2020. godine ukupne kapitalne investicije naše kompanije iznosiće više od 80 miliona evra, a do danas smo investirali već pola te sume. Naše vezivanje za najznačajniji sportski i zabavni objekat, „Štark arenu” nije slučajno jer se najznačajniji sportski događaji dešavaju upravo u toj areni. Za vreme kovida ona je imala drugu namenu, pre svega za očuvanje zdravlja ljudi, a i nama je to na prvom mestu jer smo najveći korporativni donator sa više od pet miliona evra. Donirali smo i u zemljama regije i na to smo ponosni jer smo i u doba kovida osigurali punu zaposlenost i isplatili najveću dividendu deoničarima. Mi podržavamo lokalnu zajednicu i jedan deo profita vraćamo zajednici, što je dobra poruka i drugima, da budu društveno odgovorni. Verujem u saradnju, iste kulturne i ljudske vrednosti, mir i uvažavanje različitosti, jer imamo zajedničku budućnost i kroz biznis, sport, kulturu, zabavu, humanitarni rad možemo reći da smo ambasadori mira i stvaranja perspektiva budućim generacijama – rekao je Tedeski.

Чланак „Atlantik Štark” planira izgradnju nove fabrike „Smokija” u Beogradu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tako je nedavno Agencija za licenciranje stečajnih upravnika zakazala prodaju pravnog lica „Sloboda Aparati“. Bivša fabrika biće ponuđena 25. maja ove godine, po početnoj ceni od 126,3 iliona dinara, što je polovina procenjene vrednosti. Na prodaju je oglašena pokretna i nepokretna imovina, tj. 15 objekata u Čačku, oprema i zalihe na lokaciji Ljubić, kao i vozila i potraživanja po osnovu otkupa 16 stanova u društvenoj svojini.

Sudbina imovine „Sloboda Aparata“ za sada nije poznata, ali u gotovo svim dosadašnjim slučajevima, imovina industrijskih giganata bivše SFRJ, npr. BIP, IMT, Zmaja itd. je prenamenovana za komercijalne sadržaje i poslovne prostore.

IMT

Grad Beograd je krajem maja oglasio javnu prezentaciju Urbanističkog projekta za izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa Pupinova palata – Novi Beograd, na mestu nekadašnje fabrike Industrija mašina i traktora IMT, u neposrednoj blizini poslovnog kompleksa Erport Siti, na parceli površine 1,65 hektara.

Budući kompleks imaće oblik latiničnog slova S, sa maksimalnom visinom venca objekta od 31.99m, dok će visina venca povučene etaže biti 34.99metara .Kompleks, koji će se graditi u dve faze, imaće 691 stan, 45 poslovnih prostora, 20 lokala za trgovinu i 1.086 parking mesta u podzemnim garažama.

Prošle godine objavljen je nacrt plana, koji je Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove stavio na javni uvid, i u kom je na 48 hektara planirana je izgradnja više od 5.000 stanova i oko 150.000 kvadrata komercijalnog sadržaja.

BIP

BIP je prošle godine kupila firma Auto Čačak u konzorcijumu sa nemačkom firmom, i to za oko 17,7 miliona evra. Početkom ove godine, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika je objavila da su prodate i nekretnine BIP-a u Skadarliji.

Iako se i dalje ne zna konkretno šta će biti sa imovinom BIP-a, na lokaciji pored Mostarske petlje u srcu Beograda planira se gradnja komercijalnih sadržaja, što je i navedeno u Planu detaljne regulacije.
Cilj izrade plana, kako se navelo u dokumentaciji, jeste formiranje novog gradskog centra uz stanicu “Prokop” i stvaranje uslova za razvoj komercijalnih delatnosti, kao i transformacija stare Vajfertove pivare iz 1873. godine zarad industrijskog turizma.

Zmaj

Iz fabrike „Zmaj“, izlazili su kombajni kojima se žnjelo oko 95 odsto svih žitarica u bivšoj Jugoslaviji. Zajedno sa objektima i zemljištem od 18 hektara, „Zmaj“ je privatizovan u decembru 2006. godine za milion evra, a kupac je bio konzorcijum firmi. Od tada, ovde ništa nije zaživelo, a objekti su napušteni više od deceniju, deo bez krova i vrata, zatrpani smećem.

Plan kompanije „Afi Zmaj Vest“, koja je investitor projekta, je da se na mestu fabrike napravi kompleks po ugledu na „Erport siti“ na Novom Beogradu. Kako stoji u dokumentaciji, trenutno je urađen urbanistički projekat za prvu fazu radova koji obuhvata dve celine od 30.000 kvadrata.

– Ove dve poslovne zgrade biće izgrađene u formi slobodnostojećih objekata sa posebnom organizacionom strukturom po sistemu „šel end kor“, koji ostavlja mogućnost da se jedan komercijalni prostor proširi na čitavoj etaži, ili da se podeli na manje celine u zavisnosti od želja budućih korisnika, piše u dokumentaciji, prenose „Novosti“.

Beko

Na prostoru bivše fabrike „Beko“ na Dorćolu nikao je stambeno-poslovni kompleks, i to na 115.000 kvadrata sa ukupnom investicijom od 200 miliona evra.

Fabrika je u stečaj otišla 2003. godine. U najsrećnija vremenena zapošljavala je 4.500 radnika. Njeni bivši radnici i akcionari protestovali su prethodnih godina više puta, zbog toga što je stečaj trajao punih 15 godina.

Rekord

Na mestu Fabrike guma „Rekord“ u Rakovici danas se nalazi ritejl tržni centar.

“Rekord” je osnovan davne 1925. godine, a posle Drugog svetskog rata je uspešno poslovao i izvozio gume (pneumatike) u više desetina zemalja Evrope, Afrike i Amerike. Zapošljavao je oko 5.000 ljudi.

Imovina se godinama rasprodavala da bi na kraju ceo kompleks smešten na 65.000 kvadratnih metara bio prodat i pripremljen za prvi tržni centar u Rakovici.

Izvor: Novosti

Foto: Bing

Чланак Bivši giganti SFRJ sada su meka za izgradnju luksuznih kvadrata се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sporazum je, koji je potpisan 26. novembra, zaključen je između kineske Export-import banke i Vlade Srbije (preko Ministarstva finansija).

Vlada Srbije i China Shandong International Economic and Technical Cooperation Group, Ltd. su 10. juna 2020. godine zaključili Кomercijalni ugovor o projektovanju i izvođenju radova na izgradnji državnog puta Loznica-Valjevo-Lazarevac, deonica Iverak-Lajkovac.

Za vreme trajanja sporazuma o zajmu, Vlada će se obavezati da Komercijalni ugovor neće biti raskinut, osim zbog potunog izvršenja Komercijalnog ugovora, piše u predlogu zakona.

Deonica završena do decembra 2022.

Ugovor se ne može ni otkazati, ni poništiti, bez podnošenja pisanog zahteva i prethodne psimene saglasnosti zajmodavca.

Кomercijalni ugovor ne sme da ima značajne izmene ili dopune, isključujući tehnička pitanja i rokove koji ne mogu bitno uticati na komercijalne uslove.

U predlogu Zakona piše da će kamatna stopa primenjiva na Zajam ili odgovarajući njegov deo za svaki kamatni period biti varijabilna godišnja stopa koju Zajmodavac utvrđuje kao zbir važećeg EURIBOR-a uvećanog za maržu.

Piše i da se svaka primenljiva varijabilna stopa neće menjati za vreme kamatnog perioda, počev od datuma na koji se takva varijabilna stopa odredi.

Srbija se obavezuje i da će isplatiti proviziju na nepovučena sredstva po stopi od 0,5 odsto godišnje na dnevno neiskoriščeni deo kredita, kao i naknadu za obradu kredita od 0,5 odsto kredita, u iznosu 671.500 evra.

Brza saobraćajnica Iverak-Lajkovac dužine 18,3 kilometara sa po dve trake u oba smera povezaće Valjevo sa autoputem „Miloš Veliki“, kao i delove Bosne i Hercegovine sa autoputem „Miloš Veliki“ i Кoridorom 10.

Predstavnici kineske kompanije Čajna Šandog, koja je izvođač radova, rekli su krajem marta da će deonica biti završena do decembra 2022.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Srbija uzima zajam od kineske banke za izgradnju puta се појављује прво на Biznis i Finansije.

On je pored toga pozvao i „sve velike američke i evropske energetske kompanije, kao i fondove koji su spremni da sa Republikom Srbijom strateški i investiciono uđu u jedan takav veliki projekat“ da se jave, ocenjujući da Srbija treba da „dodatno obezbedi energetsku stabilnost koja će biti glavni izazov u narednim decenijama“.

Iako sa stanovišta ovakve odluke poziv direktora gradskih toplana nije preterano bitan, on ipak odražava sentiment koji se video prethodnih dana i u izjavama predsednika Srbije Aleksandra Vučića. On je pre nekoliko dana izjavio da je postojala ideja da Srbija kupi udeo od pet ili deset odsto u nuklearnoj elektrani u Bugarskoj, „jer nema 11 ili 13 milijardi evra da izgradi svoju. Ali kad bi nam neko dao da možemo da budemo vlasnici, u okruženju, deset posto, pristali bismo odmah i kupili bismo to“.

Nuklearke su dobro rešenje da se zamene termoelektrane na ugalj

Prema rečima Željka Markovića, eksperta za energetiku u Dilojtu, nuklearke su dobro rešenje da se zamene termoelektrane na ugalj kako bismo ispunili cilj EU o dekarbonizaciji do 2050. godine.

„Mora nam biti jasno da ako bismo sada skinuli moratorijum nuklearka bi bila izgrađena za 13-14 godina. Dugoročno po meni je to jedini način da se zamene termoelektrane. Pored toga, tu je i gradnja reverzibilnih hidroelektrana Đerdap 3 i Bistrica. Đerdap 3 bi imao smisla ako bismo se pojavili na tržištu kao skladište energije za EU. Da kupujemo struju iz okruženja kada je jeftina, a prodajemo u pikovima struju iz ove hidroelektrane. Samo za domaće tržište, to je preveliki projekat“, ocenjuje Marković dodajući da bi odlična kombinacija bila izgradnja reverzibilnih hidroelektrana i nuklearne elektrane od oko dva gigavata.

Problem nedostatak stručnjaka

On dodaje i da je jedan od problema nedostatak stručnjaka pošto je sa uvođenjem moratorijuma ukinut taj odsek na Elektrotehničkom fakultetu, ali da radi obezbeđivanja energetske bezbednosti nije loša ideja i da se uđe sa nekim u zajedničku investiciju.

Ideje o nuklearkama su žive i u našem okruženju. Bugarska ima dva reaktora u Kozloduju, a 2006. godine krenuli su u projekat izgradnje nuklearne elektrane sa dva bloka kapaciteta po 1.000 megavata u Belenama. Posle dosta peripetija ovaj projekat koji je u početku procenjen na četiri milijarde evra, dostigao je vrednost od 10 milijardi evra i onda propao pošto Bugari nisu mogli da obezbede finansiranje. U međuvremenu su zbog potpisanog ugovora o snabdevanju opremom sa ruskim Atomelektrostrojem izgubili na arbitraži i bili prinuđeni da plate 600 miliona evra ruskoj kompaniji.

Samo sedamdesetak kilometara od granice sa Srbijom, na Dunavu Mađari su se odlučili za gradnju dva nova bloka u nuklearci Pakš snage po 1.200 megavata. Tom prilikom su sa Rosatomom zaključili ugovor o snabdevanju opremom i od Rusije uzeli kredit od 10 milijardi evra. Ukupan projekat košta 12,5 milijardi evra. Novi reaktori treba da zamene četiri postojeća reaktora koja će biti povučena od 2032. do 2037. godine.

Nuklearke učestvovuje u ukupnoj proizvodnji struje u EU sa 26,2 odsto

U Slovačkoj je nedavno dobio dozvolu blok 3 u elektrani Mohovce, dok se 2023. godine očekuje puštanje u rad bloka 4, oba kapaciteta po 471 megavat. Gradnja je počela još 2008. godine i sa početnih 2,8 milijardi evra troškovi su udvostručeni. I Slovenija koketira sa gradnjom novog bloka u Krškom, a zainteresovana je i Hrvatska za nuklearnu energiju.

Prekjuče su ove zemlje kao i Francuska, Bugarska, Češka, Finska, Mađarska, Poljska, Slovačka i Rumunija potpisale zahtev za izjednačavanje energije iz nuklearnih elektrana sa onom dobijenom iz obnovljivih izvora energije u taksonomiji evropske zelene energetske tranzicije, čime bi se otvorio prostor da se evropskim sredstvima sufinansira izgradnja nuklearki.

Inače, prema podacima Evrostata, u 2019. godini su nuklearke učestvovale u ukupnoj proizvodnji struje u EU sa 26,2 odsto. Iz fosilnih goriva dobijeno je 43,6 odsto struje, iz vetra 13 odsto, hidroelektrana 12 odsto i od sunca 4,5 odsto.

Međutim, postoji i snažan otpor nuklearkama i u Evropi i kod nas i to pre svega od strane zaštitara životne sredine.

Nemamo kadrove koji bi regulisali rad nuklearne elektrane

Zvezdan Kalmar iz CEKOR-a ovu izjavu direktora Beogradskih toplana vidi kao „kontranapad sa ciljem da se skrene sa ozbiljne diskusije o klimatskim promenama“.

„Ja sam ovu izjavu razumeo kao poziv da se pretvorimo u koloniju, da nam strane kompanije naprave nuklearku i da nas onda niko, pretpostavljam NATO pre svega, ne dira. Dali smo Kinezima Bor, dajemo da se kopa litijum“, ocenjuje Kalmar.

On je istakao da su Srbiji potrebne dve hidroelektrane, Đerdap 3 i Bistrica, a ne nuklearne elektrane.

„Mi kao prvo nemamo kadrova za potrebne stotine ili hiljade ljudi koji bi regulisali rad nuklearne elektrane. Drugo, taj projekat bi odvukao resurse za ozbiljnu dekarbonizaciju. Treće, nuklearne elektrane četvrte generacije još nigde nisu napravljene, a da se koristi starija tehnologija je neprihvatljivo. Kada bismo sada počeli da gradimo nuklearku stali bismo na začelje kod dobavljača opreme i ko zna koliko bi dugo trajala izgradnja. Na kraju tu je pitanje goriva, gde bi se držalo, posebno ako uzmemo u obzir da smo seizmički osetljivo područje, a da ne pričamo o bezbednosti od terorističkih napada itd“, zaključuje on.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Sve jače se plasira ideja o nuklearkama kao rešenje za energetsku krizu се појављује прво на Biznis i Finansije.