Na kraju februara javni dug je bio 30,42 milijarde evra, odnosno 51,6 odsto BDP-a.

Javni dug je na kraju 2021. godine bio 30,13 milijaradi evra, ili 56,5 odsto BDP-a.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Javni dug Srbije na kraju marta 51,9 odsto bruto domaćeg proizvoda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Takođe, privatni partner mora da napravi i privezište za brodove i depo za servisiranje brodova na placu koji im dodeli grad. Sve ovo, uz prevoz građana narednih 30 godina, koštaće grad blizu 400 miliona evra, preciznije 395.678.037,44 evra bez PDV-a.

Samo postojanje 100 kilometara obale na dve plovne reke čine Beograd jednim od retkih srećnih gradova, ali s druge strane i jednim od retkih koji nemaju rečni transport. Ova ideja je daleko od nove, a pre petnaestak godina jedna privatna firma je osnovala Metro na vodi, mada se taj poduhvat završio neslavno. Ideja da se povežu obale grada i da se zaobiđu gužve na mostovima deluje dobro, ali da se to odmah uradi ugovornom obavezom na 30 godina i za 400 miliona evra, deluje kao brzopleto.

Rečni prevoz treba da postoji

Zoran Radmilović, nekadašnji profesor na katedri za vodni transport Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, pozdravlja plan da se uspostavi rečni prevoz, ali i smatra da je trebalo pristupiti opreznije.

“Rečni prevoz treba da postoji i da obogati sistem javnog prevoza, ali pitanje je kako će se to realizovati. Predlog grada je ambiciozan, radi se o velikom novcu i dugačkom periodu, a mi nemamo nikakvu istoriju niti podatke o rečnom prevozu, na osnovu čega bi se napravila neka procena. Mislim da je trebalo probati godinu-dve sa jednim brodom, da se vidi kako će građani reagovati. Ovako se ulazi u eksperiment sa ugovorom na 30 godina. Treba imati u vidu da je taj vid transporta skup. Jedan brod će imati 55 do 75 mesta, kao autobus, ali on troši mnogo više goriva koje je najveći trošak. Da ne pričamo o tome da treba investirati u brodove, u izgradnju infrastrukture i još zaposliti ljude, jer svaki brod ima kapetana i mornara i svako sidrište ima još jednog mornara koji prihvata brod”, napominje profesor Radmilović.

Inicijator privatni predlagač

Ono što je zanimljivo u vezi ovog tendera je da njegov inicijator privatni predlagač. Naime, u konkursnoj dokumentaciji stoji da u slučaju da izabrani ponuđač nije predlagač projekta, biće u obavezi da mu nadoknadi troškove od 15,26 miliona dinara za izradu dokumentacije. Juče nismo dobili odgovor iz gradske uprave ko je taj privatni predlagač na čiju inicijativu se krenulo u ovaj projekat. Inače, još u septembru je zamenik gradonačelnika Goran Vesić govorio o tome da će se naći privatni partner za rečni prevoz građana, a izgleda da su već imali nekoga u vidu.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija kaže da po zakonu može privatna kompanija da podnese predlog projekta, ali da je važno da konkursni uslovi budu takvi da im ne daju prednost u odnosu na druge eventualne ponuđače.

Pobednik na tenderu ima obavezu da u prvoj godini pusti u rad dva putnička broda, u drugoj godini četiri plus rezervni, a u trećoj godini još četiri čime bi se došlo do propisanih 10 plovila.

Projektom je planirano da brodovi Savom plove maksimalnom brzinom od 15 kilometara na sat, a od Bloka 70 do Brankovog mosta bilo bi potrebno 35 minuta. Od Bloka 45 do Dorćola put bi trajao 64 minuta. Po Dunavu bi brodovi mogli duplo brže da se kreću i od Zemunskog keja do Dorćola bi stizao za 12 minuta, a od Borče preko Zemuna do Dorćola za 19 minuta.

Brzina vožnje zavisi od više faktora

Profesor Radmilović ističe da brzina vožnje zavisi od više faktora, a pre svega vremenskih uslova.

“Nije bezbedno ploviti kada je magla, košava, led. Kada je mala voda reke teku sporo, ali kada je velika voda Dunav se kreće brzinom i do pet kilometara na sat. Osim toga, to je izrazito sezonski vid prevoza. Leti je to uživanje, a nema ni gužvi, stajanja… Ali osim tri, četiri meseca kada je sezona, tražnja za takvom vrstom prevoza u ostatku godine je sve manja. U zimskim mesecima bi se pravili veliki gubici, ako bi brodovi morali da voze isto kao i leti”, napominje dodajući da ovo deluje kao veliki rizik i za privatnog partnera i za grad.

Vesić je ranije izjavio da će na ovim brodovima važiti karta za gradski saobraćaj, ali da će svaki putnik morati da je validira.

Dve linije

Beograd će dobiti dve linije, crvenu – savsku i plavu – dunavsku koje će se prema planu razvijati u tri faze. Savska će startovati sa linijom Blok 70 – Brankov most, a potom će biti produžena uzvodno do Bloka 45 i nizvodno do Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“. Tu bi trebalo da se završava i dunavska linija koja polazi od Zemunskog keja, a kasnije bi se Zemun spojio sa Borčom, a linija produžila od Dorćola do Ade Huje.

Grad mora da odreši kesu

Grad će morati da subvencioniše ovaj vid prevoza, kao što je to slučaj u većini drugih zemalja, tvrdi profesor Radmilović. Recimo 2017. godine Njujork je uveo službu vodnog transporta i u 2018. godini iz budžeta je plaćano 10,7 dolara po putniku. Za 4,1 miliona putnika, koliko prevezu autobusi za dva dana, plaćeno je skoro 45 miliona dolara subvencija. Jedan od razloga velikih gubitaka je i to što grad insistira da cena bude ista kao metro. Na osnovu konkursne dokumentacije, grad će maksimalno platiti pomenutih 395,7 miliona evra za 30 godina ili 1.344.015,07 moto časova (sati rada broda). Predviđeno je da 10 brodova radi godišnje 320 dana po 14 sati. Glavni kriterijum na konkursu je cena moto sata.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Sistem javnog gradskog prevoza će dobiti još jednog člana – brodove се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovaj podatak izazvao je dozu neverice kod privatnika, ali i kod ekonomista. Iako jeste činjenica da je od 2015. godine stupio na snagu zakon o smanjenju zarada u javnom sektoru i da su plate tokom fiskalne konsolidacije rasle sporo, od 2017. godine su se „otkačile“, pa su od 2018. do sada zabeležile značajan rast.

Prema podacima o zaradama u javnom sektoru iz baze podataka Zavoda za statistiku prosečne neto plate u javnom sektoru od 2015. do 2019. godine porasle su ukupno za 31,4 odsto, a u prvih devet meseci 2020. godine (u odnosu na isti period prošle) još za 11 odsto. Dakle, porast plata u javnom sektoru, prema podacima Zavoda za statistiku od 2015. do danas iznosio je više od 40 odsto, a što je za četvrtinu veći rast od onog koji je iznela guvernerka.

S druge strane, statistika iskazuje zarade „van javnog sektora“, što u principu predstavlja privatni sektor. U ovom slučaju, neto prosečna plata je, prema istom izvoru, od 2015. do 2019. godine porasla za 22,7 odsto plus povećanje od oko devet odsto u prvih devet meseci ove godine u odnosu na prošlu – dakle za oko 30 odsto ukupno, prenosi Danas.

U poslednje dve godine plate i u javnom i u privatnom sektoru rastu brzo

Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije, ističe da je iznenađen podatkom koji je iznela guvernerka da su plate u privatnom sektoru porasle za 50 odsto u poslednjih pet godina.

„Plate u realnom sektoru moraju se kretati u skladu sa prihodima i profitom preduzeća i ukupnom ekonomskom aktivnosti. Ako imamo u vidu da je 98 odsto ukupnih preduzeća u Srbiji mikro i mala preduzeća, za mene je podatak o tolikom rastu plata iznenađenje. Osim toga to bi onda značilo i da su sada plate u javnom sektoru veće nego u privatnom, a situacija je obrnuta“, ocenjuje Atanacković.

On dodaje da povećanju zarada u privatnom sektoru jeste doprinelo povećanje minimalne zarade u poslednjih nekoliko godina, kao i povećanje zarada u javnom sektoru koje je teralo privatnike da odgovore povećanjem plata kako bi zadržali radnike. Prema ranijim istraživanjima, najveće razlike između javnog i privatnog sektora su kod najmanjih plata.

Prema rečima Milojka Arsića, profesora na Ekonomskom fakultetu, plate u javnom sektoru su tokom 2015. i 2016. godine stagnirale zbog fiskalne konsolidacije, dok su plate u privatnom sektoru rasle nešto brže.

„U poslednje dve godine plate i u javnom i u privatnom sektoru rastu brzo. U privatnom zbog situacije na tržištu rada i odlaska ljudi u inostranstvo, a u javnom zbog politike“, objašnjava Arsić.

Privatni sektor razvijao brže od javnog

S druge strane, ekonomista Milan Kovačević ističe da je moguće da se u ovom periodu privatni sektor razvijao brže od javnog, ali da to nije ni od kakve važnosti za to kolike treba da budu plate u narednoj godini.

„Važnije je to što su plate u javnom sektoru sada mnogo veće nego u privatnom sektoru. Povećanje plata u javnom sektoru je opasno u krizi, a ne znamo ni da i će privatni sektor moći da povećava plate u narednoj godini. Na kraju, ne znam kako plate spadaju u domen guvernera Narodne banke“, zaključuje Kovačević.

NBS: Zarada u privatnom sektoru povećana za 42,9, a u javnom 28,4 odsto

Narodna banka Srbije oglasila se  zbog diskusije o nivou zarada u privatnom i javnom sektoru i navela da je u periodu januar – septembar 2020. godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku prosečna neto plata u privatnom sektoru bila 55.729 dinara, a u javnom 67.345 dinara.

Kako se navodi u saopštenju naslovljenom „Kome smeta istina“, od 2018. Zavod primenjuje novu metodologiju i u javno dostupnoj bazi podataka jasno i precizno označava da podaci pre 2018. nisu direktno uporedivi zbog postojanja „prekida u vremenskoj seriji“.

Centralna banka ukazuje da bi analitičari i ekonomisti koji se bave tim pitanjem morali biti svesni „da bi izračunavanje stope rasta na osnovu podataka koji nisu uporedivi moglo da dovede do pogrešnih zaključaka“.

Ističe se da bi za poređenje podataka pre i posle promene metodologije bilo neopodno promeniti statističku tehniku i da proračunati podaci pokazuju da su 2014. prosečne plate u privatnom sektoru bile 38.998 dinara, a u javnom 52.436 dinara. U saopštenju se ističe da se tako vidi da je prosečna zarada u privatnom sektoru povećana za 42,9 odsto, a u javnom 28,4 odsto.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Arsić: Rast plata u privatnom sektoru zbog situacije na tržištu rada u javnom sektoru zbog politike се појављује прво на Biznis i Finansije.

Po poslednjim podacima dostupnim na sajtu Uprave za javni dug, na dan 17. septembar 2020. javni dug Srbije iznosio je 3.135.680.464.399 dinara, odnosno 26,6 milijardi evra, piše Istinomer.

Na to bi, kako za Istinomer kaže ekonomista Goran Radosavljević, trebalo dodati i “negarantovani dug lokalnih samouprava, kao i neki negarantovani dug Koridora i puteva”, pa, kada se sve to sabere, stižemo na nekih 27 milijardi evra.

Da bi plastično predstavio koliko je dug zapravo veliki, Radosavljević dodaje da svako od nas duguje 4500 hiljade evra.

„Najčešće isplaćena plata u Srbiji je oko 300 evra. Podelite 27 milijardi sa 6 miliona punoletnih građana. Mi, dakle, godinu i po treba da radimo da vratimo javni dug, a da ništa ne jedemo. To je katastrofa“, kaže Radosavljević.

Šta je zapravo javni dug?

Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beograda, tvrdi, međutim, da kalkulacija koju je izneo Radosavljević nije ni relevantna, ni tačna.

„Čim je dug manji od BDP-a, to znači da bismo mogli da ga vratimo kad bismo dali sve što stvaramo za javni dug, i to u kraćem roku od godinu dana“, objašnjava Arsić.

Bilo domaćim ili stranim kreditorima, država može da duguje direktno i indirektno. Ministarstvo finansija je to koje se zadužuje direktno, odnosno potpisuje ugovore, a Skupština odobrava i ratifikuje. Kada država daje određene garancije (uglavnom državnim firmama), govorimo o indirektnom dugu.

Radosavljević pojašnjava da javni dug čine samo ona sredstva koja su povučena.

„Ako smo potpisali ugovor na milijardu evra, ali smo sad uzeli samo 100 miliona, taj manji iznos je naš javni dug. Dakle, samo ono što je ušlo i prošlo kroz trezor računa se kao javni dug“, dodaje on za Istinomer.

Koliko je bitan odnos javnog duga i BDP-a?

Ako govorimo o javnom dugu u odnosu na BDP, odnosno bruto domaći proizvod – onda je to relativni dug i zaduženost se najčešće na taj način prikazuje u analizama. Ministarstvo finansija je početkom avgusta objavilo podatak da je javni dug Srbije na kraju juna 2020. činio 57,3 odsto BDP-a.

Iako je očigledno da javni dug značajno raste, njegov nivo bi, po mišljenju Marka Danona iz Centra za visoke ekonomske studije, trebalo posmatrati u odnosu na veličinu ekonomije i bruto domaćeg proizvoda, odnosno po sposobnosti države da servisira obaveze.

Mora se uzeti u obzir i po kojim se kamatnim stopama zadužuje država

„Čak i kada je javni dug iskazan u relativnom iznosu, ne dobija se celokupna slika o stanju javnih finansija jedne zemlje. Na primer, odnos javnog duga i BDP-a izostavlja informaciju o prosečnoj ceni tog duga, odnosno prosečnoj kamatnoj stopi po kojoj se neka zemlja zadužuje, ali i informaciju o valutnoj i ročnoj strukturi duga, tj. potencijalnim rizicima koji proističu iz strukture javnog duga neke države“, pojašnjava Danon.

Na kamatnu stopu ukazuje i profesor Arsić, dodajući da se, osim toga što se teret vraćanja duga procenjuje poređenjem sa BDP-om, mora uzeti u obzir i po kojim se kamatnim stopama zadužuje država.

Uzimajući za primer Japan, Arsić kaže da su njihove kamatne stope oko nule već 20 godina, te javni dug nije preveliki teret za tu zemlju. U slučaju Srbije, kamatne stope su više od onih po kojima pozajmice dobijaju razvijene zemlje.

Takođe, navodeći primer Japana, Radosavljević tvrdi da procenat javnog duga u odnosu na BDP neretko može dati i pogrešnu sliku ekonomske stvarnosti.

Relativni i apsolutni dug

„Japan ima javni dug u visini 240 odsto BDP-a. Da li je Japan zabrinut zbog toga? Nije. Zašto nije? Struktura njihovog javnog duga je drugačija. Više od 90 odsto ukupnog iznosa je dug u lokalnoj valuti, odnosno domaći dug. Naš javni dug je, međutim, uglavnom strani dug, denominiran u stranim valutama. Mi taj dug od 240 odsto ne bismo mogli da preživimo“, objašnjava Radosavljević.

Govoreći o mogućim posledicama nevraćanja duga, Radosavljević podseća i na slučaj Grčke.

„Grčka je pre krize imala BDP od blizu 400 milijardi evra, a javni dug 102 odsto BDP-a. Prema tome, oni nisu bili zabrinuti. Onda je došla kriza. Njima se javni dug nije povećao, naprotiv, smanjio se. Nešto su isplatili, refinansirali, nešto im je bilo otpisano. Ipak, BDP im je pao na 195 milijardi evra, te je njihov javni dug u odnosu na BDP skočio na skoro 200 odsto. Dakle, njima se desila otprilike ona situacija – kupio sam stan na kredit, pa sam ostao bez posla. To što je to relativno i do juče nije bilo mnogo, danas više ne znači ništa“, zabrinut je Radosavljević.

Zbog takvih primera su, po mišljenju Radosavljevića, veoma važna oba pokazatelja, i relativni i apsolutni dug.

Izvor: Istinomer/021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Procenat javnog duga u odnosu na BDP može dati i pogrešnu sliku се појављује прво на Biznis i Finansije.

Krizu prati i rast rizika, pa samim tim i cena tog zaduživanja. U tom nemirnom moru plovi i Srbija koja će ove godine napraviti oko 3,5 milijarde evra budžetskog deficita koji se može pokriti samo zaduživanjem.

Ova kretanja Srbija je već osetila još u maju, kada je na Londonskoj berzi država emitovala dve milijarde evra vredne sedmogodišnje evroobveznice sa prinosom od 3,375 odsto, dok je, recimo, šest meseci ranije emitovala desetogodišnje evroobveznice sa prinosom od samo 1,25 odsto. Situacija sa kratkoročnim obveznicama je počela da se popravlja i prinosi da padaju, ali investitori traže veću zaradu od dugoročnih obveznica pokazujući tako da se rizik povećao.

Pre nedelju dana Ministarstvo finansija je emitovalo dinarske obveznice na 12 godina i zahtevani prinos je iznosio četiri odsto godišnje.

U avgustu smo za isto 12-godišnje obveznice morali da se obavežemo da platimo 3,85 odsto, a pre pandemije, 18. februara 3,4 odsto. Dakle zaduživanje dinarskim dugoročnim obveznicama postalo je skuplje za nešto više od šest meseci za skoro 20 odsto.

Rashodi budžeta su povećani za 24,4 odsto

Na nivou cele države manjak u budžetu nakon sedam meseci iznosi 2,8 milijarde evra i to pre svega zbog veće potrošnje države.

Naime, rashodi budžeta su povećani za 24,4 odsto više nego prošle godine, a pad prihoda iznosi oko pet odsto. Najveći deo te potrošnje se odnosi na pomoć privredi koja je dostigla 1,3 milijarde evra, pa su subvencije utrostručene u odnosu na prvih sedam meseci prošle godine.

Erste banka u svom makroekonomskom pregledu ističe da se očekuje da će deficit budžeta iznositi 3,5 milijarde evra za celu godinu što je čak 7,5 odsto BDP-a.

Ipak, navodi se u njihovom izveštaju, sa finansiranjem ovog deficita neće biti problema jer je veći deo novca za njegovo pokriće već nabavljen.

Prinosi na kratkoročni i srednjeročni dug počeli da opadaju u odnosu na leto

Oni u analizi navode da su prinosi na kratkoročni i srednjeročni dug počeli da opadaju u odnosu na leto, ali su i dalje viši nego početkom godine, odnosno pre krize. Međutim, situacija je drugačija kod dugoročnih obveznica.

„Defanzivan stav investitora bio je primetan na protekle tri aukcije dinarske dvanaestogodišnje obveznice, što je uticalo na odluku Ministarstva finansija da prošle nedelje poveća prinos za 15 baznih poena (0,15 odsto). Ministarstvo finansija forsira aukcije dugoročnijih instrumenata kako bi ispunilo uslove za članstvo u Eurokliru, koje bi dovelo do povećanja potražnje i smanjenja troškova. S obzirom na bolje ekonomske rezultate u odnosu na uporedive zemlje i na stabilnu inflaciju i valutu, vidimo prednosti dugoročnog dela krive“, optimistični su u Erste banci.

Za Dejana Šoškića, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, veća zahtevana stopa prinosa je jasan znak da percepcija rizika kod investitora prema Srbiji raste.

„To nije neobično, jer mi smo se u međuvremenu zaduživali, imali smo i emisiju evroobveznica od dve milijarde evra i sada imamo veći odnos duga prema BDP-u nego početkom godine, pa samim tim i premija rizika je veća. Međutim, dobro je da su investitori spremni da investiraju u srpske obveznice sa rokom od 12 godina i to u lokalnoj valuti. To znači da nije pitanje da li će država moći da vrati dug, već pokazuje i poverenje da će domaća valuta zadržati kupovnu snagu. Dakle oni očekuju stabilnost i inflacije i deviznog kursa, mada s obzirom da se radi o dinarskim investitorima trebalo bi pre svega da ih zanima kupovna snaga valute, a ne devizni kurs“, objašnjava Šoškić.

Obveznice su generalno dobar način zaduživanja

I Veroljub Dugalić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu napominje da s obzirom da se kurs ne menja, a da je inflacija niska, jedini razlog za veći prinos na naše obveznice je rast rizika koji je deo kamatne stope koju plaćamo na dug.

„Obveznice su generalno dobar način zaduživanja, ali kod dugoročnih obveznica treba voditi računa i o tome da kada se zadužujemo na 15 ili 20 godina, ostavljamo taj dug budućoj generaciji. Zato treba dobro odmeriti koliki je stepen dugoročnog zaduživanja i da li imamo pravo da ostavimo toliki dug narednoj generaciji“, upozorava Dugalić.

I on ističe da je dobro da investitori hoće da kupuju obveznice Srbije, ali ukazuje i da dok se zemlje EU u okruženju, recimo Hrvatska zadužuju po 1,5 odsto, mi se hvalimo sa 3,3 odsto za evroobveznice.

„To jeste dobra kamata, ali za kupca obveznica, a ne baš i za nas koji ih emitujemo. U ovom trenutku kamate na međunarodnom tržištu, a i kod nas su niske, kurs je stabilan, ali ko može znati šta će biti za 12 godina. Sve što je sa rokom preko pet do sedam godina, teško je sagledivo“, napominje Dugalić.

Kriza javnog duga

Jedan od rizika sa kojim bi se neke zemlje mogle susresti sledeće godine je i kriza javnog duga. I MMF upozorava da ukoliko bi došlo do novog talasa pandemije početkom 2021. godine neke ekonomije bi mogle upasti u dužničku krizu, što zbog ekonomskog usporavanja, što zbog težih uslova zaduživanja. Dugalić ističe da se EU i ECB već spremaju da pomognu zemljama kao što su Italija, Španija i Grčka koje zavise od turizma, a već imaju veliki dug.

„EU će morati time da se pozabavi, da ove zemlje ne bi upale u dužničku krizu ako žele da Unija opstane, jer one mogu da povuku i ostale članice. I nama je to pretnja jer naša najveća trgovinska razmena je sa EU, a pre svega sa Italijom i Nemačkom. Mi smo do sada imali manje problema zbog strukture naše privrede, ali nemoguć je neki veći rast bez izvoza u EU i investicija odande, jer mi nemamo dovoljnu akumulaciju kapitala za investicije“, napominje Dugalić.

Izvor: Danas

Чланак Deficit u Srbiji može se pokriti samo zaduživanjem се појављује прво на Biznis i Finansije.

Američki državni dug trenutno je težak 26,5 mlrd USD dolara i procentualno odgovara iznosu od 100,5% BDP-a.

S druge strane, nacionalni dug Japana je nešto veći od 12 mlrd USD, dok je vrednost domaćeg proizvoda oko 4,3 mlrd USD , zbog čega se „zemlja izlazećeg sunca“ smatra najzaduženijom na svetu.

Kina, druga najveća svetska ekonomija vredna približno 13,7 mlrd USD, ima dug od oko 7,3 mlrd USD, koji čini 53% BDP-a.

Kada je reč o evropskim zemljama, najveći teret javnog duga u odnosu na ekonomski proizvod ima Grčka. Njen dug iznosi nešto manje od 450 mil USD, što čini 220% BDP-a.

Sledi Italija sa dugom od 3 mlrd USD, koji je jednak kao 158% BDP-a, prati je Portugalija sa koeficijetnom duga prema bruto proizvodu od 156% a, na opšte iznenađenje, u ovom društvu se nalazi i Belgija sa udelom duga od 128% u BDP-u.

Lokomotiva evropske ekonomije, Nemačka, takođe je značajno povećala nacionalni dug, koji sada iznosi oko 81,6% BDP-a, francuski dug je premašio vrednost godišnje domaće proizvodnje i iznosi 116%, a slična je situacija i sa Veikom Britanijom, čiji dug čini 105,5% BDP-a.

Prema podacima sa ovog portal, koji u realnom vremenu prati promene stanja dugova 30 svetskih država, najniže učešće javong duga u BDP-u imaju Saudijska Arabija i Rusija, 15,7%, odnosno 19,3%, respektivno.

Izvor: Tanjug

Чланак Koje zemlje imaju najveći javni dug? се појављује прво на Biznis i Finansije.