Do današnjeg dana nije odgonetnuto kako se desila tragedija grdosije koja je bila ponos kako najvećeg prevoznika za morski transport, norveške kompanije „Bergensen“, tako i pulskog brodogradilišta „Uljanik“, u kome je projektovana i izgrađena.

Preciznije, radio veza sa brodom poslednji put je uspostavljena 29. decembra. Dan kasnije, žitelji filipinskih ostrva gledali su grdosiju koja je sa dva motora i dve elise ugrađene u krmu bila i projektantska inovacija. Tu se gubi dalji trag, ali vlasnik, norveška kompanija „Bergensen“, u to vreme najveći prevoznik na svetu kada je reč o teretnom saobraćaju, nije reagovala sve dok 5. januara nije izostalo planirano uplovljavanje u japansku luku.

Tri dana kasnije

Tek tada je započelo ozbiljnije pretraga područja „Đavolji trougao“, poznatom po većem broju nerazjašnjenih pomorskih nesreća koje su se u njemu događale decenijama unazad. Naleti aviona nisu doprineli da se razjasni sudbina u to vreme jednog od najskupljih brodova na svetu i potraga je 16. januara okončana. Zakasnelo reagovanje vlasnika postaje osnov za brojna nagađanja i manipulisanja.

Tri dana kasnije novi šok iz Japana. Sa male ribarice je primećen splav za spasavanje, kada su se ribari približili ugledali su dva glađu i žeđu izmućena lika. Bili su to jedini preživeli pomorci sa „Berge Istra“ od ukupno 32 člana posade. Ispričali su da su pred iznenadno potonuće čuli jaču, potom i dve slabije eksplozije koje su prepolovile brod.

Dotadašnja raširena pretpostavka da je reč o otmici radi iznude pala je u vodu, kao i popularni mitovi o nekakvim „posebnim odlikama područja Đavolji trougao“. Preokret je, ipak, samo doprineo da se precizira da je reč o tragediji, ali o uzrocima će još dugo kolati brojne verzije, kako u Norveškoj, tako i u nekadašnjoj Jugoslaviji, čijoj je reputaciji jedne od pet vodećih država u brodogradnji itekako škodila tragedija na Tihom okeanu.

Plovidba Sueckim kanalom

Zapravo, izrada kolosalnih tankera za kombinovani prevoz nafte i rasutog tereta bila je oblast u kojoj se pulski „Uljanik“ u svetu afirmisao kao gotovo ekskluzivni partner. Pri tome za ovakvim grdosijama je vladala prava manija potražnje. Razlog je rat između Egipta i Izraela koji je za posledicu imao dugogodišnje zatvaranje Sueckog kanala za saobraćaj.

Nafta je iz Persijskog zaliva do Evrope putovala zaobilazeći celu Afriku, što je transport ne samo uočljivo poskupljivalo već i jako usporavalo. Kako bi ubrzali i posao učinili manje skupim, brodari su počeli naručivati grdosije do tada teško i zamislive. Poslednji su bili i kapaciteta od 300.000 tona.

No, u ovoj izradi niko u svetu nije raspolagao većim iskustvom. Prostor je bio otvoren i za ambicioznije firme iz manjih država. Puljani, koji su do tada u branši već izgradili više nego lepo ime uspehom u izradi vojnih brodova, podmornica, teretnjaka, kruzera, odlučili su da se okušaju u novom izazovu. Sa Sigvalom Berengsonom, vlasnikom najveće pomorske kompanije, uspeli su da dogovore izradu teretnjaka kolosalnih dimenzija, potom je isti vlasnik naručio još tri istovetna broda.

Rekordni kolos za Indiju

Januara 1972, samo petnaestak dana nakon čuvene sednice u Karađorđevu na kojoj je smenjeno rukvodstvo Hrvatske, brod je, uz ozbiljnije poteškoće, porinut, dok je Jovanka Broz kumovala. Već u decembru istom naručiocu izgrađen je istovetan brod „Berge-Vanga“, narednih godina „Berge-Adria“ i „Berge- Brioni“. Vlasnik, biznismen najviše svetske reputacije je isticao da su „ovi brodovi kao Rols-Rojs automobili izrađeni ručno, nadmoćni u odnosu na ostale iz klase“.

Inače, osim za Norvežane, Puljani su, naravno u kooperaciji sa velikim brojem preduzeća iz nekada zajedničke države, radili gigante-plovila za naručioce iz Nigerije, Grčke, Indije, odakle je stigla i porudžba za najveći brod izgrađen u Jugoslaviji. Bio je to takođe tanker za kombinovani prevoz nafte i rasutog tereta, od 277.000 tona nosivosti, dug 335, širok 52 i visok 28 metara, dovršen 1977. godine. U periodu od 1972. do 1977. u Puli je porinuto jedanaest tankera-grdosija, kada se otvara Suecki kanal i potražnja za megabrodovima naglo posustaje.

Repriza tragedije

Međutim, tragedija u Tihom okeanu ponovo morske grdosije dovodi u žižu javnosti. Iz „Bergensona“ prvo stižu mišljenja da je brod nastradao od ekplozije podvodnog vulkana, potom, nakon izjave preživelih pomoraca, procenjuju da je reč o projektnom propustu pri uvođenju novine, dvostruke oplate kao zaštite.

Inženjer Mladen Klasić, projektant svetske afirmacije, negira propust u projektovanju, dok iz „Uljanika“ obelodanjaju da je naručilac tokom izrade broda insistirao na pojedinim izmenama, sve radi niže cene. No, razlog eksplozije projektant vidi u varenju koje je na brodu rađeno u momentu tragedije i tom prilikom je žar vatre zahvatio ostatke nafte koji su isparili u deo gde se transportovala ruda gvožđa.

Slični razlozi bili su uzrok požarima na nekim brodovima u to vreme, pa je od tih godina zabranjeno varenje na brodu, kao i razna pregrađivanja i dograđivanja u toku plovidbe, a što je, takođe, bio običaj norveške kompanije. Nešto kasnije prestaje izgradnja brodova projektovanih da voze i naftu i rudu.

Možda ovaj tragičan i neugodan slučaj ne bi decenijama ostao u svesti žitelja nekadašnje države da se četiri godine kasnije nije desio gotovo isti slučaj sa „Berge-Vanga“, brodom „blizancem“ „Berge-Istra“, naravno u vlasništvu „Bergensona“. Nastradao je nakon izlaska iz male brazilske luke, odakle je, nakon naftne ture, krenuo u transport gvozdene rude za Aziju. Potonuo je nakon eksplozije, preživelih ovoga puta nije bilo.

Pohlepa ili aljkavost

Mnogima je ponovni incident bio dovoljan dokaz za navodni propust u projektovanju ili izradi broda. Međutim, tri dana nakon tragedije, pojavio se kapetan broda zamenjen u brazilskoj luci uprkos ugovornoj obavezi. Razlog je bio upornost kapetana da ne dopusti varenje na brodu, zabranjeno i po tada važećim propisima. Dodao je i da su na brodu tokom putovanja rađena naknadna dograđivanja, ponovo sve u sticanju što veće zarade.

Norveška kompanija odlučuje da preostala dva broda iz istog projekta povuče iz vozarske ponude. Međutim, kupci iz Indije, Nigerije i Grčke su i dalje prevozili teret „Uljanikovim“ brodovima iste klase, sve do pre petnaestak godina, kada su isečeni za potrebe izrade novih brodova, što je, inače, pravilo u brodogradnji. Na ceo slučaj često se gleda i kao neku vrstu nerazrešene dileme da li su tragedije posledice kapitalističke pohlepe za što većim profitom ili pak socijalističke aljkavosti u poslu.

Izvor: 021.rs, piše Živan Lazić

Foto: Pixabay

Чланак Misterija „jugoslovenskog Titanika“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Samoproglašeni ekološki diktator Rambo Amadeus je 25. maja ove godine u Beogradu održao veoma interesantan nastup, ne samo zahvaljujući svojim duhovitim stihovima već i aluzijama na Tita u pauzama između pesama. Sve ovo odvijalo se na bini ispred Muzeja Jugoslavije, ali nažalost nije bilo tehničkih mogućnosti da se organizuje slet u njegovu čast. Rambo je na taj način otvorio peto po redu „Leto u MuzeYu“, besplatan kulturni program koji je trajao preko tri meseca. Ovaj program je ugostio raznovrsnu publiku ali i muzičke grupe i brojne druge umetnike. Zatvorili su ga, simbolično, zagrebački bendovi „nemanja“, „Antidepresiv“, „Sfumato“ i „Prazna Lepinja“, prvo pojedinačno a zatim i ujedinjeni u „JeboTon Ansambl“, čiji naziv neodoljivo podseća na poznatu diskografsku kuću „Jugoton“.

Ovu manifestaciju pokrenuli su pre pet godina mlada kustoskinja Muzeja Jugoslavije Sara Sopić i informatičar Dušan Jevtić. Rukovodstvo muzeja im je pružilo šansu i ponudilo probni budžet, koji je rastao iz godine u godinu, uporedo sa sve brojnijom publikom.

„Ideja je bila da napravimo program koji će privući mladu lokalnu publiku, budući da su nam najčešće dolazile organizovane turističke ture i stariji posetioci iz naše i zemalja iz okruženja. Većinu posetilaca iz okruženja privlačio je Titov grob, mada je on, istini za volju, i odbijao neke posetioce iz Srbije. Zato smo počeli da pravimo razne tematske izložbe koje se ne tiču samo politike i društvenog uređenja već šireg jugoslovenskog nasleđa, ali i dečije radionice, a potom i ’Leto u MuzeYu’, kako bismo pokazali da je Muzej Jugoslavije mnogo više od Kuće cveća“, počinje priču o ovoj, sada već kultnoj manifestaciji, Sara Sopić.

Politika nas razdvaja, kultura nas povezuje

Autori su došli na ovu ideju kroz istraživanja o Danu mladosti, koji je pored obeležavanja rođendana predsednika nekadašnje SFRJ, bio posvećen i negovanju omladinske kulture. Zato je svakog 25. maja na Trgu Marksa i Engelsa, a današnjem Trgu Nikole Pašića, održavan veliki koncert na kojem su mladi i neafirmisani bendovi dobijali priliku da po prvi put nastupe pred širom publikom. Na jednom od ovakvih koncerata se, primera radi, proslavio beogradski sastav „Disciplina kičme“.

Ugledajući se na ovu praksu „negovanja duha omladinske kulture“, njih dvoje su osmislili program „Leto u MuzeYu“, koji se sastoji uglavnom od koncerata i nastupa di-džejeva, a povremeno i od predstava, večeri radničke poezije i sličnih dešavanja.

Imajući u vidu da se program odvija u Muzeju Jugoslavije, morao je da bude tematski. „Počeli smo tako što smo zvali starije muzičare koji su nastupali još na jugoslovenskoj sceni ali i mlađe, koji se bave temama kojima se bavila i jugoslovenska javnost. Tako je, na primer, sastav ‘Nežni Dalibor’ nastupao sa albumom koji obrađuje temu radničkih prava, ali smeštajući je u savremeni koncept“, objašnjava Sopić za B&F. Tragajući za odgovarajućim muzičarima, organizatori programa su potvrdili da nasuprot dnevnoj politici koja razdvaja nekadašnje jugoslovenske države, kultura ih spaja.

To se primećuje i po broju filmskih produkcija, ali i u muzici. „Naši muzički sastavi i dalje redovno nastupaju u okolnim državama, i obrnuto. Publika zna i dobro razume reči njihovih pesama jer se, manje-više, svi na ovim prostorima suočavamo sa sličnim problemima. Osim toga, svako od ovih tržišta je malo, pa muzičari nastupima u okruženju dobijaju priliku da steknu širu publiku“, komentariše Sopić.

Kako je muzika popularisala muzej?

Iz godine u godinu, „Leto u MuzeYu“ je posećivao sve veći broj ljudi, a na koncerte su počeli da dolaze i oni koji ranije nisu slušali grupe koje nastupaju, jer je program postao poznat po dobroj muzici. „Koncerte posećuju ljudi različitih godina, koji imaju veoma različit muzički ukus. Dešava se, na primer, da penzioneri pročitaju u novinama da se nešto održava u Muzeju Jugoslavije i zatim dođu na rok koncert sa jakim ozvučenjem i mladom publikom koja skače u ritmu bubnjeva. Dešava se i obrnuto – da mnoštvo mladih dođe na veče šlagera, pa se onda njišu uz muziku ili sede na travi i uživaju u piću“, priča Sopić.

Koncerti su se prvobitno održavali na platou ispred zgrade muzeja, ali su tokom pandemije počeli da se organizuju u Parku skulptura, pre svega zato što je u pitanju veliki prostor na otvorenom, koji omogućava publici da drži bezbedno rastojanje. „Želeli smo posetiocima da omogućimo da skrenu misli sa briga i sumorne svakodnevice na jedan bezbedan način”, kaže Sopić. Uočivši da ova manifestacija privlači zaista raznovrsnu publiku, zaposleni u muzeju su vremenom širili njen sadržaj, pa sada posetioci mogu da prisustvuju i radionicama za decu na otvorenom, matine žurkama za mlade roditelje sa decom ili da se osveže u kafiću.

Zahvaljujući ovakvom odnosu prema novim idejama, Muzej Jugoslavije je uspeo da zainteresuje mnogo veći broj ljudi i za svoje izložbe. Tokom dana u kojima se održavaju koncerti ulaz u muzej je besplatan, pa posetioci mogu da pogledaju zanimljive i raznovrsne postavke, što je podstaklo mnoge od njih da kasnije redovno prate i izložbe.

Celokupni program „Leto u MuzeYu“ je besplatan za posetioce, jer u Muzeju Jugoslavije to smatraju svojom odgovornošću. „Mi se finansiramo iz republičkog budžeta, dakle od poreza koji plaćaju građani. Najmanje što možemo da uradimo je da im to vratimo organizovanjem besplatnih i sadržaja koji ih zanimaju“, ističe Sopić. Ipak, imajući u vidu da funkcionisanje ovako velikog muzeja i organizovanje masovnih dešavanja nije jeftino, Muzej Jugoslavije deo sredstava obezbeđuje iz sopstvenih prihoda, najviše od učešća u evropskim projektima.

Jugonostalgija i činjenice

U vreme kada je država koja više ne postoji postala dobra prilika za zaradu kroz ponudu „jugonostalgije“ na tržištu, od restorana, hotela i hostela, do krajnje komercijalizovanih turističkih tura i izložbi, ili se o njoj i dalje najčešće vode polemike sa previše emocija a premalo argumenata, Muzej Jugoslavije ima nimalo lak zadatak da istoriju zajedničkog života predstavi kroz – činjenice.

„Svakog 25. maja beležimo ogroman broj posetilaca koji dolaze ogrnuti zastavama i oživljavaju lepe uspomene iz prošlosti. Međutim, pošto se mi bavimo činjenicama, oni ponekad iz muzeja odu razočarani jer te činjenice ne odgovaraju njihovim sećanjima. I to je u redu, građani mogu da ulepšavaju neko doba svog života ili određeni period istorije, ali nauka to ne sme da radi“, naglašava Sopić. Kao primer navodi temu radnih akcija. Za razliku od većine nekadašnjih akcijaša, koji govore samo o nezaboravnom druženju, solidarnosti i moći udruženih ljudi da od ničega naprave mnogo toga, Muzej Jugoslavije poseduje i svedočanstva onih koji nisu želeli da se odazovu, ali su nakon posete tadašnjih skojevaca ipak „dobrovoljno“ zavrnuli rukave.

Braniti činjenice nikada nije zahvalno, posebno kada je reč o istoriji na „ovim prostorima“, pa Sara Sopić u šali kaže da kada radite u Muzeju Jugoslavije, u rok službe vam ide i to da ćete za neke biti „nedovoljno“ a za druge „previše“ jugonostalgični.

Marija Dukić

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Чланак Leto u MuzeYu: Omladinska kultura i za omladinu i za penzionere се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kragujevčanin Živomir Žika Petrićević i posle više od pet decenija čuva primerak svog maturskog rada iz geografije i seća se svakog detalja prilikom pripreme i izrade u kome je tema bila Indija. Još zanimljivije je to što je maturski rad pohvalio i potpisao nekadašnji ambasador Indije Ajau Svarup.

No, krenimo od početka. Žika Petrićević rođen je 1948. godine u selu Poskurice kod Kragujevca, gde je završio osnovnu školu. Kao maturant Gimnazije 1967. godine, dobio je zadatak da za maturski rad obradi temu o Indiji. Seća se da je mu je profesor geografije Milan S. Karić, rodom iz Lužnica, dao ovu temu, ali ne bez razloga. Bilo je to vreme nesvrstanih zemalja, a Indija je, kao i tadašnja SFRJ, bila jedna od njih, pa je tema i te kako bila aktuelna.

„Prihvatio sam ovu temu, ali nikakvu literaturu nisam imao o ovoj zemlji i nisam znao ništa više sem onoga što smo učili na času geografije. Nismo imali internet ni mobilne telefone, pa sam se morao da se snalazim“, počinje priču Žika Petrićević.

Neobično pitanje, neobičan odgovor

Palo mu je na pamet da pokuša da dođe do indijske ambasade. Raspitao se gde se nalazi i seo u prvi autobus za Beograd. U ambasadi je dobio sedam brošura o Indiji, od kojih još uvek jednu čuva. Sve ih je pročitao i dobro proučio, a onda se latio olovke i napisao maturski rad. Priznaje da ga je tema veoma zainteresovala, što i ne čudi s obzirom da je u Gimnaziji bio na društvenom smeru, pa je ovo bila prava poslastica za ovog maturanta.

Tada je Pokret nesvrstanih bio i te kako aktuelan, naročito susreti Tita, Nasera, Nehrua, putovanje maršala po zemljama Azije i Afrike i dolazak njihovih zvaničnika u Jugoslaviju. Čitavo drugo polugodište Žika je iščitavao literaturu i pripremao rad. Dobro ga je pripremio i u maju još bolje odbranio. Kao da je juče bilo, seća se svakog detalja sa polaganja mature, čak i dodatnih pitanja koje mu je postavio profesor Karić.

„Profesor mi je postavio jedno vrlo neuobiočajeno pitanje – šta je to što su Britanci nametnuli Indusima i oni prihvatili, a šta je to što su im nametali 300 godina, a nisu prihvatili. Takođe, tražio je da to uporedim sa Otomanskom imperijom na Balkanu. Odlično se i dan danas sećam toga. U trenutku sam malo zastao, a onda odgovorio da je 200 hiljada Engleza ili Britanaca 300 godina vladalo Indijom, koja je tada imala više stotina miliona stanovnika. Indusi su prihvatili engleski jezik kao službeni i ništa drugo. Sa druge strane, Turci su na Balkanu uspeli da nametnu muhamedansku veru, ali nisu uspeli da Srbe nauče da govore turski jezik. Profesor je bio iznenađen mojim odgovorom i veoma zadovoljan“, priseća se Žika Petrićević.

Dobio je peticu za maturski rad, a profesor mu je tada predložio da prouči istoriju sela Poskurice kao najstarijeg u Šumadiji, što je on kasnije i učinio.

Kako je maturski rad stigao do indijskog ambasadora

Maturski rad o Indiji našao je svoje mesto među Žikinim uspomenama iz gimnazijskih dana, što se kasnije pokazalo kao veoma mudra odluka. Mnogo godina kasnije, 2008, sasvim slučajno dok je gledao TV, pažnju mu je privukla vest da se u kragujevačkoj Narodnoj biblioteci organizuje izložba posvećena Mahatmi Gandiju i da će tom događaju prisustvovati indijski ambasador Ajau Svarup. Odmah se kod Žike upalila „lampica” u glavi i sinulo mu je da za tu priliku odnese svoj maturski rad i zamoli ambasadora da se potpiše.

Obratio se službi, ispričao im o svojoj nameri, oni su mu odgovorili da će ga ambasador primiti i da će imati priliku i da održi jedno kraće predavanje o Indiji. I danas se Žika seća svake izgovorene rečenice, tokom desetominutnog izlaganja na ovom događaju. Na kraju je prisutne prijatno iznenadio citirajući reči Džavaharlala Nehrua, prvog indijskog premijera.

„Svi vetrovi sveta, kulture i civilizacije i napretka u svim sferama života mogu da duvaju kroz Indiju, ali nijedan vetar ne može da oduva Indiju sa njenog pravog puta”, završio je Žika svoje izlaganje, nagrađeno burnim aplauzom prisutnih.

Ambasador je prišao Žiki, pružio mu ruku, potpisao se na maturskom radu i rekao da nije znao da u Srbiji postoje ljudi koji toliko znaju o Indiji. Zamolio ga je da ovaj rad prevede na engleski jezik i da mu pošalje. Rad je preveden, ali zbog zdravstvenih problema Žika ga ni do danas nije poslao, mada nije odustao od toga.

Od nepoželjnog pravnika do nesuđenog ekonomiste

Mada se naš sagovornik po završetku Gimnazije preselio u Beograd, gde se upisao na Pravni fakultet, nije mu bilo suđeno da ga završi. Stigao je do treće godine i odslušao sve predmete, ali sudbina je imala drugačije planove za njega.

Desilo se da je u vreme studentskih demonstracija 1968. godine, na naslovnoj strani lista „Politika” objavljena grupna fotografija studenata, među kojima je bio i Žika. Državna bezbednost je registrovala fotografiju i dostavila spisak imena Pravnom fakultetu sa naznakom da se ne mogu upisati u treću godinu, a ukoliko su već upisani ne sme da im se dozvoli da polože nijedan ispit. Ne znajući za ovo Žika je vredno učio kao i ranije, ali nikako nije mogao ništa da položi. Da zlo bude veće, pošto je bio stipendista Građevinskog preduzeća „Partizanski put”, pozvan je da vrati stipendiju koju je do tada primao.

„Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Rekli su mi da niko ne garantuje da ću ja završiti Pravni fakultet, što me je dodatno uznemirilo i da moram sukcesivno da vratim novac. Odmah su me poslali u spoljno-trgovinsko preduzeće „Progres” da počnem da radim najprostije poslove, kako bih zaradio neki dinar i imao od čega da vraćam stipendiju“, priseća se Žika.

Zaposlili su ga privremeno u Krnjači, a posao mu je bio da otvara sanduke sa autodelovima koji su stizali iz Rusije. Pošto su tu stalno bili prisutni Rusi, a Žika je dobro znao ruski jezik, koji je učio kroz školovanje i sa njima stalno razgovarao, oni su izdejstvovali da Žiku prime u stalni radni odnos i dali su mu solidnu platu. Nije više bio „Žika seljak“, kako su ga zvali.

Dobio je da radi administrativne poslove, oženio se, osnovao porodicu i uspešno završio Višu školu za spoljnu trgovinu pri Ekonomskom fakultetu u Beogradu. To mu je omogućilo da službeno putuje u Sovjetski savez. Do kraja radnog veka ostao je u „Progresu”, ali zbog zdravstevnih problema posle 30 godina otišao je u penziju.

Evropski rekorder po broju stentova

„Posle prvog infarkta 2002. godine, dva puta sam bio u Niškoj banji na rehabilitaciji, ali posle dve godine imao sam i drugi infarkt. Prebacili su me u bolnicu u Sokobanjskoj, ali sedmog dana mi je pozlilo, pa sam premešten u Urgentni centar. Uradili su sve analize i konstatovali da je došlo do neprohodnosti krvnog suda blizu srca i odlučeno je da mi odmah ugrade stentove, koji tek što su počeli da se rade“, priča Živomir Petrićević.

Tokom jedne operacije, koja je trajala tri i po sata ugrađeno mu je čak sedam stentova. Sve je bilo u redu, ali na narednoj kontroli, posle godinu dana, rečeno mu je da moraju da mu ugrade još dva stenta, a 2009. godine dobio opet još toliko. Od tada ima ukupno 11 stentova i postao je evropski rekorder, samo jedan Amerikanac drži svetski rekord sa 12 stentova.

Žika se u osmoj deceniji odlično oseća, veoma je aktivan i živi na relaciji Beograd – Poskurice. Bavi se prikupljanjem istorijske građe o Poskuricama. Objavio je knjigu „Pesništvo Poskurica“, a u pripremi je i „Monografija o Poskuricama“, za koju ga je zadužio da uradi bivši profesor geografije.

Izvor: Gordana Božić, www.kragujevacke.rs

Foto: Kragujevacke.rs

Чланак „Nesvrstani“ Kragujevčanin kome je maturski rad potpisao indijski ambasador се појављује прво на Biznis i Finansije.

Istraživanje kompanije „Eksperian” pokazuje da ih je još 408 preostalo, i to registrovanih. Većina su očuvani kolekcionarski primerci, a dobar deo topada na atraktivnu kabrio verziju. U svakom slučaju radi se o pristojnom broju 30-godišnjaka s obzirom na to da su ga mnogi smatrali i proglašavali „najgorim automobilom na svetu”.

„Jugo” je često kritikovan zbog kvaliteta, pouzdanosti, nepostojećih bezbednosnih sistema, slabih performansi i relativno visoke potrošnje za svoje dimenzije i zapreminu motora. Sa druge strane, oni koji su ga posedovali, uglavnom su bili zadovoljni, posebno kada se pogleda da je početna cena iznosila samo 3.990 američkih dolara, bar hiljadu manje od sledećeg najjeftinijeg.

“Više ga gurate nego vozite”

Kada je “jugo” iz Kragujevca u osvajanje Amerike, u prospektu je bilo odštampano: „Kolumbo je otkrio Ameriku, a Amerika jugo”. Iako je prodaja bila prilično dobra, i u početku vladala prava jagma, Amerikanci nisu bili oduševljeni ovim automobilom i često su govorili da njega više gurate nego što vozite. Ipak, iako je bio na lošem glasu, u Americi je ovo vozilo prodato u 141.651 primeraka.

Osim zapaženih filmskih uloga, doživeo je čak i umetničku izložbu „Jugo Nekst”, a nedavno ga se prisetio i „Njujork Tajms” pričom o vlasnicima koji se danas s ponosom u njemu voze.

Ozren Milanović

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Politike

Foto: Pixabay

Чланак Još 408 registrovanih „juga” vozi američkim drumovima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sledeće na Balkanu bile su Grčka, sa nešto manje od 57 milijardi, i Rumunija sa 46 milijardi dolara bruto društvenog proizvoda. Daleko iza, na četvrtom mestu našla se Bugarska, sa 19,84 milijardi dolara.

Grčka je 1987. godine dostigla, a zatim i prestigla Jugoslaviju po vrednosti BDP-a, da bi 1989. krenuo nagli pad privrede SFRJ. Već 1990. na listi se pojavljuje prva bivša jugoslovenska republika – Slovenija, sa vrednošću BDP-a od 17 milijardi dolara, na četvrtom mestu.

Osim Grčke, sve ostale balkanske privrede su u narednom periodu uglavnom stagnirale, a Rumunija se izdvojila na drugom mestu, znatno iznad Bugarske, Albanije i država nastalih raspadom SFRJ.

Od 2016. godine Rumuni su na prvom mestu po vrednosti BDP-a među balkanskim državama.

Izvor: Blic

Чланак Jugoslavija je bila država sa najvećom vrednošću BDP-a među balkanskim zemljama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Američki predsednik Džon Kenedi zamoljen je 1961. godine da časopisu „Lajf“ dostavi spisak deset svojih najomiljenijih knjiga. Na opšte zaprepašćenje visokoparnih literata, na tom spisku se na devetom mestu našao i špijunski triler Jan Fleminga „Iz Rusije s ljubavlju“.

Čim su to saznali, producenti Flemingovog Bond serijala su odlučili da će upravo ta knjiga biti sledeća avantura agenta 007 koju će filmovati. Pre toga snimljen je jedan neuspešni televizijski film „Kazino Rojal“ i jedan uspeli bioskopski „Dr No“ sa Šon Konerijem i Ursulom Andres, koji se pokazao kao neočekivani hit.

Jugoslovenska glumica Silvija Koščina poznata kao partnerka Stiv Rivsa u spektaklima o „Herkulu“ i potom po partizanskom filmu „Bitka na Neretvi“, prijavila se za glavnu žensku ulogu u budućem filmu „Iz Rusije s ljubavlju“, koji se većim delom u Jugoslaviji i događa. Ušla je u uži izbor, ali ju je na kraju zasenila Danijela Bijanki, koju su producenti zapazili na izboru za Mis Univerzum.

Ipak jedan od negativaca iz „Bitke na Neretvi“, glumac Antoni Doson dobio je ulogu surovog vođe špijunske organizacije „Spektar“, svojevrsne vlade u senci koja je izmišljena upravo za potrebe ovog filma.

Požarevac bez ž

U filmu, „Spektar“ regrutuje sovjetskog agenta Tatjanu Romanovu (koja se preziva kao i ruska carska porodica) da zavede Džejms Bonda i postavi mu zamku uz pomoć dekoder aparata. Bond i Tatjana se susreću u Istambulu. U hotelskoj sobi tokom njihove romanse, po prvi put se u serijalu o agentu 007 vidi diskretan odraz u staklu nagog ženskog tela. Bond i Tatjana u jednom trenutku se ukrcavaju (sve sa dekoder aparatom) u voz „Orijent Ekspres“, koji preko Bugarske ide pravo za Jugoslaviju.

Znimljivo, Šon Koneri je glumio i u filmskoj adaptaciji romana Agate Kristi „Ubistvo u Orijent Ekspresu“ (1974) u kojoj se misteriozno ubistvo iz naslova dogodilo dok je voz boravio takođe u – Jugoslaviji. No vratimo se Džejmsu Bondu.
Vidimo u kadru kartu kretanja lokomotive i kompozicije iz Sofije, preko Požarevca bez ž zbog toga što je mapa zgužvana.

Dok agenti Bond i Romanova izigravaju mladence na proputovanju, glas sa sledeće stanice viče. „Beograd!“ Bond izlazi iz svog kupea na „štajgu“ da bi uspostavio kontakt sa jednim od savezničkih agenata. Tajanstveni stranac ih zlokobno osmatra s prozora vagona, planirajući da na sledećem stajalištu u Zagrebu usmrti naredni Bondov kontakt i preuzme mu mesto.

Škotska dublira Istru

Iako pomalo podseća na onu pravu, do nedavno glavnu beogradsku železničku stanicu, ova scena nije snimljena kod nas. Naravno da ekipa nije dobila dozvolu da u Beogradu snima film sa scenarijom u kom strani špijuni i kvazi tajna društva vršljaju po socijalističkoj Jugoslaviji. I ne samo to. Film u Jugoslaviji nije ni prikazan, sve dok ga „Jadran film“ nije krajem osamdesetih godina izdao na VHS kaseti.

Tek tada su građani tada još uvek postojeće Jugoslavije mogli da vide i scene u kojima Bond, nakon što stigne vozom iz Beograda u Zagreb i nadmudri tajanstvenog stranca, Spektrovog prepredenog ubicu, produžava ka Dalmatinskoj obali. Tu se odvija Bondov i Tatjanin spektakularan prebeg do Trsta kroz jugoslovensku obalsku stražu.

Da ne pričamo o tome kako jedni članovi „Spektre“ komanduju jugoslovenskoj obalskoj straži, a drugi se hvale kako su u Jugoslaviji već tri godine i poznaju je kao svoj sopstveni dlan.

Crna Gora na jezeru Komo

Iako ovaj film ne predstavlja realno ni Srbiju ni Hrvatsku (čije istarsko primorje dublira Škotska), niti bivšu Jugoslaviju, Bond film iz 2006. s Daniel Krejgom i Evom Grin (rimejk neuspelog TV filma „Kazino Rojal“), još je komičniji u svojoj predstavi Crne Gore. „Crnogorske“ scene su snimane na jezeru Komo i u Karlovim Varima sa nekim najmodernijim mogućim super vozom koji juriša kroz gustu vegetaciju, dok na ekranu piše Montenegro.

Ipak za razliku od Silvije Koščine koja nije uspela da uđe u ekipu filma „Iz Rusije s ljubavlju“, dve glumice jugoslovenskog porekla imaju uloge u filmu „Kazino Rojal“: Stana Katić i Ivana Milićević. Lazar Ristovski je po sopstvenoj izjavi trebao da igra glavnog negativca, ali je sveden na scenu od nekoliko sekundi za kockarskim stolom.

Neki od glumaca iz filma „Iz Rusije s ljubavlju“, pojavili su se 1967. i u parodiji na filmove o Džejmsu Bondu. U njoj, brata tajnog agenta 007 glumi Nil Koneri, rođeni brat Šon Konerija! Šon Koneri je bio toliko ljut na svog brata što je prihvatio tu ulogu, da godinama nije hteo ni da priča s njim. Dva tajna agenta u istoj porodici, priznaćete ipak je malo previše. Čak iako su – „Balkanski špijuni“.

Izvor: Mladen Kalpić, pulse.rs

Foto: Pixabay

Чланак Džejms Bond u lažnoj Jugoslaviji се појављује прво на Biznis i Finansije.