„Bolje da ga je stekao!“

Za ovu crticu iz života velikog Marksa ne postoji materijalni dokaz, ali je zanimljiva pre svega da bi se razumelo poreklo Marksa, rođenog Jevrejina čiji su se roditelji okrenuli protestantizmu.

’Kapital’ je obimno delo koje je Marks dugo pisao. Neki ekonomisti i filozofi tvrde da nije shvaćeno kako bi trebalo i da doba razumevanja Marksovih ideja tek dolazi. Ne radi se o proročkim veštinama jednog analitičara društvenih pojava, već o dubokoj analizi i razumevanju proizvodnje, profita i kapitala.

Kapital i njegovu akumulaciju u onom negativnom ’krvavom’ kontekstu donela je industrijska revolucija i 19. vek. To je bio Marksov vek i njegova majka je dobro znala za čiju stranu treba da se zalaže njen sin, pravnik, novinar, pisac i mislilac zarad udobnog života i luksuza u kojem je živela manjina. Znala je da Karlu Marksu to nije bio životni stil, a još manje životni cilj. Ali, verovatno nije mogla ni da pretpostavi koliki će uticaj njen najmlađi sin imati na sve što je usledilo. Verovatno nije ni sanjala da će njen Karl večno živeti.

Borba za prava radnika, bolje uslove rada, ideje socijalizma, osnivanje različitih udruženja bili su i više nego dovoljni razlozi da Marks sa porodicom bude proterivan. Tako je i stigao do Pariza tadašnjeg političkog centra Evrope. Tu je upoznao sina velikog industrijalca Fridriha Engelsa koji će mu postati doživotni projatelj i saradnik, pokrenuo časopis, osnovao Komitet komunističke korenspodencije kako bi povezao socijaliste celog sveta. U Londonu je osnovan Savez komunista za čije je potrebe 1848. sa Englesom napisao ’Manifest komunističke partije’. Marks je proteran i iz Francuske, nastanjuje se u Belgiji, putuje po Nemačkoj da bi se u egzilu skrasio sa porodicom u Londonu i tu i završio život 1883.

Život je materijalno

Sam 19. vek, surova industrijalizacija koju su predvodili Englezi, trka za profitom koja je zarazila ceo svet, težak položaj radnika i siromaštvo koje je punilo svaku poru života, Marksu su bile osnovne potke za kritiku. Kritikovao je kapitalizam, ali nije ostao na tome. Tražio je rešenje kako bi svet opstao zdraviji i humaniji.

Marks je svet i odnose posmatrao kroz materijalnu proizvodnju. Sve je počelo od njegovih istraživanja načina kako se proizvodi vrednost, kakvi su odnosi među ljudima u procesu proizvodnje i razmene materijalnih dobara. Pred njegovim očima nastajao je građansko-kapitalistički svet i pretio da postane dominantni svetski poredak. Tako je jedno od Marksovih najvažnijih otkrića bila ideja da je ovaj svet zasnovan na logici kapitala, na logici proizvodnje viška vrednosti.

Profesor Lino Veljak je to ovako objasnio u RTS emisiji ’Filozofija i…’:

„Problemi u odnosima među klasama ne nastaju zato što su kaptalisti zli, a radnici jadni, izrabljeni od strane zlikovaca. Problem je u samoj logici proizvodnje zasnovanoj na kapitalu koja podrazumeva proširenu reprodukciju viška vrednosti.“

Materijalni život, kako je to Marks pisao i govorio, je taj koji određuje politički, pravni, pa i duhovni svet. Teško da će danas neko osporiti ovakva razmišljanja. Proizvodnja, novac, profit, kapital – termini su o kojima se danas najviše govori i u koje se najviše veruje.

Jednog dana sve će pući

Ako se uproste Marksove reči, moglo bi se ovako reći – poredak zasnovan na kapitalu će pući. Odnosno, problem nije toliko u ekstraprofitu koliko u samom profitu. Ako se čovečanstvo nužno bazira na uvećanju profita, ono će sigurno ulaziti u krize. Neće te krize, po Marksu, zaustaviti razvoj i materijalni napredak, ali će povećati konflikte unutar društva koji će sigurno povesti u konačan slom ili krah.

„Ideja Marksovog pucanja i propasti kapitalizma je da to bude organski prelaz u novi poredak u kojem bi se sredstva za proizvodnju stavila pod kontrolnu udruženja proizvođača. Danas bi se to reklo pod demokratsku kontrolu čovečanstva i njenih delova“ rekao je profesor Veljak u emisiji. Ne radi se, dakle, o ’pucanju’ koje će iznedriti nov poredak, kao što se to desilo iz robovlasništva u feudalizam sa mračnim međuperiodom. U pitanju je nova raspodela.

Mnogo je toga Marks predvideo. Birtak um, obrazovanje, komunikacija sa ljudima i istraživanja kojima je posvetio ceo radni vek, doneli su razmišljanja koja su aktuelna danas, čak i više nego u veku kada su nastala. Marks je dao zapravo mnogo upozorenja i nije ni čudo što mu se mnogi analitičari ovog milenijuma vraćaju sa velikom pažnjom. Danas su njegove knjige prodavanije nego ikada.

Krize su postale redovna pojava, očekuju se, najavljuju, globalizacija je u zreloj fazi. Još je mnogo ideja koje je Marks zapisao i sa kojima je korisno da se svako upozna.

Od Marksa za ljude danas

Šta će vam Marks danas i kako je video svet?

Početke aktuelne globalizacije Marks je primetio u veku u kom je živeo. Vrlo jasno uočava da je proces već na delu i da su počele da nestaju granice ne samo između država i naroda, već i granice između kontinenata, kako to kaže profesor Veljak.

Marks i Engels su delimični krivci za uvođenje osmočasovnog radnog vremena. Ovakvo radno vreme postalo je zvaničan zahtev Međunarodne radničke asocijacije. ’Osam sati rada, osam sati spavanja, osam sati slobodnog vremena’ slogan je Velšanina Valisera Robert Ovena iz 1810.

Marksove ideje su u mnogo slučajeva u istoriji iskorišćene kao osnova diktatura i one su pravdane kritikom i razmišljanjima Karla Marksa. Počev od Oktobarske revolucije, mnogi su tvrdili da se gradi poredak koji je realizacija Marksove ideje socijalizma i komunizma. Zanimljivo je da se u svakoj bankarskoj i ekonomskoj krizi poslednjih 30 godina uvek provlači ime Karla Marksa i upozorenja koja stručnjaci i poznavaoci njegovog dela prepoznaju u praksi.

U industrijskim nacijama nekolicina ima sve više bogatstva i tu je takođe Marks bio u pravu. Ovaj porast nejednakosti svojstven kapitalizmu on je i dijagnostikovao i očekivao da se produbljuje.

Marks je takođe kritikovao još jednu osobinu kapitalizma – određivanje visoke cene proizvodima koji nisu preko potrebni. Ovome danas svi svedoče, a pre svega na formiranje potreba i apetita koji se izmišljaju radi prodaje i opravdanja visoke cene. Tehika, oprema i različiti gedžeti najbolji su primer savremenih izmišljenih potreba.
Monopol je takođe pojava nezamisliva za Marksov 19. vek, ali je i te kako postala deo realnosti druge polovine 20. veka. Da ’male jedu veliki’ danas svako može da posvedoči, pa i totalni ekonomski laik. Ovo je još jedno od predviđanja velikog Marksa.

Najlakši način da kapitalisti ne podižu plate zaposlenima je da održe stanje kada je mnogo ljudi bez posla. Marks je ovakvu ’taktiku’ prepoznao kao realnu i očekivanu.

Najveći svih vremena

Jedan od boljih poznavaoca Marksovog dela, Britanac Fransis Vin, pre 15 godina rekao je za BBC:

„Posle pada Berlinskog zida podrazumevalo se da bi i Karla Marksa trebalo zatrpati sa ruševinama. Trebalo ga je zaboraviti zajedno sa njegovim idejama i knjigama. Ali, početkom ovog milenijuma vidim da se Marks vraća. Ovo doba je pravo vreme da ponovo razmislimo o njemu i onome što je zaista govorio, mislio, radio, umesto da se sećamo onoga što se radilo u njegovo ime“.

Ovo je bio Vinov komentar na podatak da su slušaoci BBC radija upravo Marksa proglasili za najvećeg filozofa svih vremena. Nisu to ni Aristotel ni Toma Akvinski ni Kant. Marks je bio jedan od mislilaca koji su imali ideju kako da menjaju svet, a ne samo da ga kritikuju.

’Manifest komunističke partije’ govori sve o čemu se danas polemiše na svakom ćošku – od globalizacije, velikih korporacija koje gutaju manje i kapitalizma koji razdire svetsku ekonomiju. Nije na odmet bar ga prelistati jer je ’Kapital’, ma koliko maestralan bio, gigantsko delo stvarano čak 20 godina.

Po rečima Vina, ’dokle god opstaje kapitalizam, neophodno je čitati i razumeti ’Kapital’, Marksa i njegove vizije, pre svega.

Izvor: Bonitet.com
Foto: Pixabay

Чланак Jednog dana poredak zasnovan na kapitalu će pući се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kafić pod imenom “The Anarchist” otvorio je svoja vrata posetiocima u martu 2022. nudeći im pića i peciva po ceni koju oni mogu da priušte, ali i literaturu kojom se mogu poslužiti dok uživaju u kafi. Uglavnom radikalno levičarsku.

Iza ovog ugostiteljskog objekta stojao je preduzetnik Gabriel Sims-Fewer koji se u proteklih godinu dana trudio da dokaže da je moguće poslovati i na humanijim principima, ali je izgleda ipak potvrdio libertarijansku tezu da nema besplatnog ručka.

Zbog lošeg poslovanja, odnosno manjka likvidnosti, ovog maja moraće da stavi katanac na bravu svog ugostiteljskog objekta. Ipak, on i dalje smatra da je “antikapitalistička ekonomija” moguća i da će mu iskustva koja je prikupio u ovom poduhvatu pomoći u novim poslovnim aktivnostima.

Foto: Shazaf Zafar, Unsplash

Чланак Antikapitalistički kafić se zatvara zbog – nedostatka novca се појављује прво на Biznis i Finansije.

Fabrika naoružanja i vojne opreme MMK „Bratstvo“ osnovana je u blizini bosanskog grada Travnika 1949. godine. Vremenom je izrasla u veliki poslovni sistem koji je proizvodio delove za mašine za civilni i vojni sektor. Pored pogona su izgrađene smeštajne jedinice za radnike, čiji broj je u jednom trenutku dostigao čak 10.000 ljudi. Tako je nastao Novi Travnik koji je, zbog mladog stanovništva pristiglog sa svih strana tadašnje države, prozvan „gradom mladosti” i „Jugoslavijom u malom”. I bio je to do rata devedesetih, posle kog su i grad i fabrika postali senka onoga što su nekada bili.

Jedan od pogona „Bratstva“ koji se nalazio u Travniku, izdvojio se 1996. godine i postao nezavisna kompanija „BNT Tvornica mašina Travnik“ (BNT-TMT), ali je preduzeće loše poslovalo, sve dok nije dobilo novu šansu 2004. godine, zahvaljujući uspešnoj privatizaciji. Kako ju je iskoristilo najbolje pokazuje podatak da je prihod te firme, koja sada nosi naziv „GS-TMT“, sa 400.000 evra iz vremena privatizacije, u prošloj godini porastao na 33 miliona evra. U međuvremenu je i Travnik oživeo, pa čak postao i turistička destinacija zahvaljujući obnovi rodne kuće Ive Andrića. Za sve ovo zaslužna je jedna ambiciozna ali i humana žena, koja čak i nije poreklom iz Bosne.

Kako je ratna ruševina postala izvoznik

Snježana Kopruner je odrasla u Zadru, gde je, posle završetka studija mašinstva, radila u struci do 1991. godine, kada se preselila u Nemačku. Tamo se zaposlila u konsultantskoj kući „Global Sourcing GmbH Regensburg“ i specijalizovala za analize tržišta i troškova u mašinskoj industriji, da bi kasnije postala direktorka ovog preduzeća. U njen život daleko od Balkana, Balkan se ponovo uselio 2004. godine. Tada je od jednog klijenta dobila informaciju da zaposleni iz „BNT-TMT“-a iz Travnika traže njenu pomoć za sklapanje posla kojim bi sačuvali fabriku koja je bila pred gašenjem.

Pomogla im je da ugovore posao koji je preduzeću obezbedio bolju pregovaračku poziciju za ulazak u privatizaciju. Njen klijent, kompanija “Messer Cutting & Wellding GmbH”, bio je zainteresovan za kupovinu posustale kompanije za samo jedan evro, no pred završetak pregovora se povukao, zato što je rukovodstvo smatralo da je Bosna i Hercegovina rizična za bilo kakva ulaganja.

„Zatim su me ljudi iz ‘BNT-TMT’-a ubeđivali da nagovorim ‘Global Sourcing’ da ih kupi. Bili su veoma ubedljivi i nakon nekoliko meseci postali smo vlasnici 67% te firme. Ja sam potom dobila udeo u nemačkoj kompaniji za koju sam radila, a zatim sam otkupila još akcija travničkog preduzeća, i tako postala njegova većinska suvlasnica”, priča Kopruner kako se upustila u poduhvat na kakav ranije nije ni pomišljala, jer se prethodno u rodnoj Hrvatskoj nagledala raznih neuspelih privatizacija. Ali rukovodstvo „BNT-TMT“-a je toliko iskreno želelo da spasi fabriku, „da su me ti Bosanci jednostavno očarali svojom direktnošću, lojalnošću i vrednoćom”.

Pogoni kompanije su tada izgledali kao ratna ruševina a ona je zapošljavala 52 radnika, od čega 11 portira, čija prosečna starost je bila preko 50 godina. Sada ima 520 zaposlenih, prosečne starosti nešto preko 30 godina. Gotovo sve što radnici proizvedu ide u izvoz, najviše u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i Francusku, pa je preduzeće moralo da širi proizvodne kapacitete otvorivši pogon u Zenici, a trenutno gradi još jedan u Rami.

Fabrika u Travniku

„GS-TMT“ proizvodi različite mašinske delove, najviše za klijente iz alatne, građevinske, industrije šinskih vozila ali i za proizvođače ambalaže. Preduzeće je za vreme pandemije, u saradnji sa dizajnerima i naučnicima iz Srbije i Hrvatske, razvilo i svoje električno vozilo za dostavu. U prethodnom periodu je pravilo i ramenove za električne bicikle, ali se taj proizvodni deo u maju 2021. odvojio u zasebnu kompaniju i sada radi više različitih tipova električnih bicikala.

Minsko polje oko fabrike

Najveća promena u poslovanju preduzeća u Travniku odigrala se kada su u kompaniji „Global Sourcing“ zaključili da je Snježana Kopruner najsposobnija da vodi tamošnju fabriku jer je jedina bila „sa brdovitog Balkana“. Ubrzo se podsetila da na Balkanu nikada ništa ne teče glatko, počev od uvođenja nemačkih standarda u balkanske navike. Potom je trebalo pronaći nove klijente, proizvesti kadrove koje ne proizvodi obrazovni sistem, ali pre svega – fizički rekonstruisati fabriku. „Sve će vam biti jasno ako vam kažem da je oko pogona bilo minsko polje”, priseća se Kopruner, koja i pored svega što je prošla nimalo ne žali što je prihvatila ovaj posao. Sada mnogo vremena provodi u Bosni, gde su je očarali priroda, tradicija i najviše ljudi, „vredni, lojalni i izuzetno duhoviti“.

Da bi preduzeće stiglo tamo gde je danas, početna ulaganja su iznosila oko 670.000 evra, a kako se iz zarade neprekidno reinvestiralo u razvoj, firma je toliko porasla da su ulaganja samo u opremu i zgrade prošle godine dostigla četiri miliona evra. „Vraćanje uloženog ne gledam isključivo kroz zaradu koju ostvarimo, već pre svega kroz to koliko smo otvorili novih radnih mesta, koliko smo unapredili tehnologiju i našu poziciju na tržištu“, navodi direktorka „GS-TMT“, koja se u poslovanju ne rukovodi samo poslovnim bilansima i tabelama, nego i mišlju Ive Andrića „da nam život vraća samo ono što mi drugima dajemo”.

Naša sagovornica navodi da joj veliku podršku u poslovanju pružaju bivše rukovodstvo i radnici koji su ostali u kompaniji, ali i njena porodica. Nakon što je njen suprug preminuo, u vođenju preduzeća joj pomažu ćerka Atena i sin Petar. Veliku ljubav i podršku dobija i od sina Almedina kog je usvojila kada se preselila u Bosnu, ali i od brata koji je sa svojom porodicom došao da živi u Travniku.

Najbolje iz oba sistema

Prema mišljenju Snježane Kopruner, balkanske države se posle rata nisu razvijale na način koji bi im, pored ekonomske snage, obezbedio ono čemu bi sve trebalo da teže – da omoguće dostojanstven život za svoje građane. „Naša društva će dostići zrelost tek kada u njima društveni interes bude iznad privatnog”, tvrdi sagovornica B&F-a, koju upravo zbog ovakve retorike i njenih kritika da se vlasti ne bave dovoljno zaštitom radničkih interesa, ponekad etiketiraju kao poklonicu socijalističke ideologije.

Ona ne krije da je „dete samoupravnog socijalizma“, ali kako je dobar deo svoje karijere razvijala u kapitalističkoj zemlji, koja je pritom vodeća ekonomija u Evropi, dobila je priliku da uporedi oba sistema i da objektivnije sagleda ne samo šta je u socijalizmu bilo loše, nego i ono što je bilo dobro. Zato je neke od dobrih socijalističkih praksi nastojala da oživi u preduzeću kojim rukovodi. „GS-TMT“ ima kasu uzajamne pomoći za beskamatno kreditiranje radnika, vrtić za decu zaposlenih i izdvaja sredstva za njihovo lečenje u privatnim zdravstvenim ustanovama kada su u pitanju zdravstvene usluge na koje se čeka predugo u državnom zdravstvu. Firma stipendira decu svojih radnika, nudi mladima mogućnost za stručno obrazovanje po ugledu na nekadašnji model „Škola učenika u privredi”, organizuje izlete i putovanja, proslave praznika, izbore za radnika godine i fudbalske turnire za zaposlene.

Na pitanje zašto sve to radi, Kopruner odgovara da kada živite u državi koja i nije baš funkcionalna, onda morate preuzeti neke funkcije koje ona ne ispunjava. Uostalom, kaže, radnici to i te kako prepoznaju i vraćaju preduzeću kroz svoj trud da doprinesu njegovom razvoju. Kompanija „GS-TMT“ je poznata i po platama koje su iznad regionalnog proseka, kao i po tome da ako neko od radnika odluči da ipak ode na rad u inostranstvo i to učini na korektan način prema firmi, uvek je dobrodošao da se vrati.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Чланак Snježana Kopruner, „GS-TMT“: Uspeh se gradi na ljudskom dostojanstvu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Za globalne investitore čini se da je trenutno najbolja investicija sabrana djela Marksa i Engelsa, pogotovu ako im je cilj poslovati na kineskom tržištu. Za početnike, oličene u fond menadžerima i investicionim savjetnicima, od kojih većina nije još navršila tridesetu, za početak, „Manifest komunističke partije“ je preporučena literatura. Oni koji prvi pročitaju, sa razumijevanjem, ove temelje na kojima počiva socijalistička teorija, stiču značajnu prednost kada se radi o budućem poslovanju u Kini.

Kina je proteklih 25 godina, sa svojom jeftinom radnom snagom, bila obećana zemlja za zapadne kompanije i investitore koji su ubirali pozamašne ekstra profite. Sa rastom standarda u Kini i stvaranjem kineske srednje klase kao i sloja ultra bogatih, Kina je postala ne samo proizvođač već i potrošač zapadnih proizvoda i jedno od ključnih tržišta, bilo da se radi o mobitelima, holivudskim filmovima ili luksuznoj garderobi.

Kineski fokus na privlačenje stranih investitora i vlastitu industrijalizaciju rezultirao je impresivnim postignućima. Stopa ekstremnog siromaštva, koje Svjetska banka definiše kao preživljavanje sa manje od dva dolara dnevno po osobi, sa nekadašnjih 66,3 posto spala je na 0,3 posto stanovništva. Ili u apsolutnim iznosima, 748,5 miliona Kineza se iščupalo iz siromaštva, dok je istovremeno oko 300 miliona Kineza uznapredovalo do srednje klase i prateće kupovne moći.

Cijena koju je Kina platila za ovaj rekordno brzi ekonomski razvoj je takođe bila visoka, od zagađenog vazduha, vode i zemljišta, minimalne zaštite radničkih prava, pa do rastuće nejednakosti između najbogatijih i najsiromašnijih. Kada se radi o ekonomskoj nejednakosti, SAD i Kina drže vrh globalne liste.

Zajednički prosperitet umjesto profita

Ništa od ovog nije zabrinjavalo zapadne investitore koji su u svemu vidjeli samo šansu za dodatnu zaradu. Činjenica da je Kina bila i ostala komunistička država sa jednopartijskim sistemom, nije bila smetnja sve dok su profiti konstantno rasli. Sve se opravdavalo idejom da će ekonomsko otvaranje Kine jednog dana, a možda i prije, dovesti i do političke liberalizacije i uspostave liberalne demokratije zapadnog tipa, mada zadnjih desetak godina u to više niko nije ozbiljno vjerovao, ali je zvučalo dobro.

Kada generalni sekretar komunističke partije sa nekih stotinjak miliona članova, podsjeti da je njegov strateški cilj izgradnja socijalizma i najavi da je prioritet „zajednički prosperitet“ građana, pametan potez je shvatiti ga ozbiljno. U januaru ove godine, u svom govoru kineski predsjednik Xi Jinping najavio je da Kina ulazi u „novu fazu razvoja“, čiji je cilj transformacija Kine u „modernu socijalističku silu“. Pola godine kasnije, u julu, obilježavajući 100 godina formiranja Komunističke partije Kine, ponovo je naglasio „zajednički prosperitet“ kao jedan od prioriteta i na kraju govora otpjevao je i Internacionalu.

Zapadni investitori ove najave nisu shvatali ozbiljno, tretirajući ih kao standardni ritual kineskih lidera, što se pokazalo kao ozbiljna greška. Na udaru kineske vlasti našle su se prvo tehnološke kompanije kao što su Didi, Tencent i Alibaba, koje su poput njihovih zapadnih dvojnika proteklih godina imale eksplozivan rast, šireći se na sve oblasti od trgovine, proizvodnje pa do finansija. Drugim riječima postale su prevelike, prijeteći da postanu jače od države.

Iznenada su se ove kompanije našle na udaru kineskih regulatora, pa im je između ostalog naloženo da se restruktuiraju, fokusiraju na osnovnu djelatnost, smanje tržišni udio i odustanu od daljeg širenja, pogotovu na finansijski sektor. Poručeno im je da se od njih očekuje i da daju konkretan doprinos izgradnji „zajedničkog prosperiteta“.

Kad giganti doniraju

Kineski gigant Alibaba tako je odmah najavio da će u narednih nekoliko godina donirati „dobrovoljno“ 15,5 milijardi dolara u državne fondove za ekonomski razvoj. Da ne zaostane za Alibabom, Tencent koji je u aprilu najavio ulaganje od 7,7 milijardi dolara u vlastiti fond za podsticanje lokalnog razvoja, u avgustu je udvostručio ovu sumu. Tako su samo dvije najveće privatne kompanije obećale „donirati“ ukupno 31 milijardu dolara, a bez sumnje njihov primjer će slijediti i ostale privatne kompanije u Kini.

Za strane investitore ovo je ravno vađenju zdravih zuba bez anestezije. Nečuveno je da se „njihov“ profit tako arči i da se tu radi o nekoj maloj državi odavno bi takva vlast „demokratski“ bila uklonjena, ali u Kini bi to malo teže išlo. Od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama, jedno je od zaboravljenih marksističkih načela. Da su na vrijeme čitali Marksa, investitori i ne bi bili toliko iznenađeni novim pristupom kineskih vlasti i na vrijeme bi izvukli svoje pare.

Nakon tehnoloških giganata, na udaru su se našle kompanije koje pružaju usluge dodatnog tutorisanja učenicima, od osnovnih škola pa do fakulteta. Zbog izuzetno velike konkurencije za upis u elitne škole i fakultete, industrija privatnih tutora u Kini je postala biznis u kome su se okretale milijarde dolara godišnje. Dekretom, ova industrija je od visoko profitabilne pretvorena u neprofitnu, jer je firmama naloženo da se preregistruju i smanje doživljaj. Dionice kompanija u ovoj oblasti su izgubile više od 90 posto svoje tržišne vrijednosti. No, to je problem investitora, kako domaćih tako i stranih, pošto svako ulaganje nosi rizik, ali to je odavno zaboravljeno na Zapadu.

Kao rezultat zaokreta u kineskoj politici, od početka ove godine pa do kraja avgusta dionice najvećih kineskih kompanija izgubile su oko 1.000 milijardi dolara svoje tržišne vrijednosti, ali se kineske vlasti previše ne uzbuđuju zbog gubitaka koje su pretrpjeli investitori.

Ljudi važniji od kapitala

Kao što je klasično upozorenje svim investitorima prije kupovine dionica da „prošli rezultati nisu garancija budućih rezultata“, isto pravilo važi i za ulaganja u Kinu. To što je u prošlosti Komunistička partija Kine tolerisala da se novonastala poslovna elita i njihovi zapadni partneri bogate preko noći, ne znači da će tako biti i ubuduće. I ovo pravilo su zapadni investitori odavno zaboravili, pa ih sada osvježavanje gradiva debelo košta.

Zapadni analitičari se slažu da trenutni cilj kineskih vlasti nije eliminacija privatnih kompanija i kompletna nacionalizacija ekonomije, već zauzdavanje najvećih kompanija i usmjeravanje tokova kapitala od servisne ekonomije bazirane na oglašavanju i sličnim proizvodima u proizvodnju, prije svega u nove visokotehnološke proizvode, poput proizvodnje čipova.

Novi kineski princip je da „kapital treba da služi ljudima“, što je u direktnoj suprotnosti sa modernom zapadnom praksom, gdje je kapital vrhunsko božanstvo a obični smrtnici su tu samo da se periodično žrtvuju, kako bi se odobrovoljili bogovi maksimizacije profita.

Novi pristup neće se ograničiti samo na tehnološke kompanije i privatne tutore, već su na sceni dublje promijene u svim segmentima društva, od ekonomije, kulture, obrazovanja, pa do politike. Koliko će daleko ove promjene ići, za sada niko ne zna.

Kina nema namjeru kopirati postojeći model zapadnog liberalnog kapitalizma, koji je sam sebi svrha. Za kinesku komunističku partiju tolerancija privatnih kompanija samo je sredstvo u razvoju ekonomije i na određenom nivou razvoja privatne kompanije će postati višak. Sa stanovišta zapadnih investitora to je sinonim za kraj svijeta, a iz perspektive kineskih komunista ulazak na vrata raja.

Pokušaji da se Kina i dalje mjeri zapadnim aršinom tako se mogu pretvoriti u izuzetno skupu grešku, pogotovu kada je riječ o zapadnim investitorima koji vjeruju da je sve u profitu. A nije, barem što se tiče Kineza.

Dražen Simić

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Pixabay

Чланак Društvena odgovornost na kineski način: Marks uzvraća udarac се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srpsko-američki ekonomista Branko Milanović u intervjuu za DW ukazuje na probleme koji nastaju iz sve većeg rasta socijalne nejednakosti koju on stvara.

Sjedinjene Države imaju novog predsednika. Koliko je to za SAD, pa i za svet, uopšte važno?

„To jeste važno, razlike su velike. S Bajdenom se SAD vraćaju u neku vrstu normalnosti. No treba imati na umu da ni ranije ta ’normalnost’ nije bila idelana, kao što to često liberali u Americi predstavljali. To je recimo u vreme Džordža V. Buša bila normalnost velike ekonomske krize koja je uključivala ratove i nezainteresovanost za 20-30 posto američkih građana koji su bili pogođeni globalizacijom i činjenicom da njihovi dohoci nisu rasli.

Jedna od osnovnih tema kojom se Vi bavite je nejednakost među pojedinim slojevima. Zbog čega je ta nejednakost problematična?

Posebno važan faktor koji dovodi do povećanja nejednakosti je međugeneracijska transmisija nejednakosti. Formira se neka vrsta samovladajuće klase koja se odvaja od ostatka stanovništva. Nastaje neka nova aristokratija. To se vidi i u Kini i u SAD.

Sve veći broj veoma bogatih ljudi imaju i puno kapitala i veliki dohodak od rada. Stvara se vrhuška koja je bogata kroz kapital ali i puno radi, čak i više od onih koji su manje plaćeni. Na taj način oni dupliraju svoje bogatstvo. Tu je već i etički teško nametnuti veće poreze osobama koje nedeljno rade 50-60 sati.

A kada dolazi do venčanja osoba koje su visoko obrazovane i imaju visoke dohotke od kapitala i rada, onda se to prenosi na njihovu decu. Ona ne nasleđuju samo kapital, već idu i u bolje škole, na bolje univerzitete, što im onda otvara put do bolje plaćenih poslova. Tako se ta klasa reprodukuje.

Sličan se proces odvija i u Kini. Samo što tamo put često vodi preko političkih struktura – rodbina se zapošljava preko njih, često i u sferu ekonomske moći. To vodi do formiranja klase koju je nemoguće zameniti jer ona sve više kontroliše i politički proces. Dolazi do reprodukcije klasne strukture.

U sistemu političkog kapitalizma Vi kao veliki problem navodite „endenmsku korupciju“. Je li to sastavni deo tog sistema, ili se radi o nekakvoj „deformaciji“?

To je sistemu imanentno. Politički kapitalizam, da bi uspešno funkcionisao, mora svoju legitimaciju tražiti preko ekonomskog uspeha. Za to mu treba dobra birokratija. To se vidi na primeru Kine, ali i recimo Singapura ili Vijetnama. Radi se o ljudima koji su u stanju dobro da upravljaju ekonomskim tokovima.

S druge strane u takvim sistemima ne može biti vladavine prava jer je ona u suprotnosti s autonomijom države – ona je ograničava. To ne znači da nema zakona, ali se oni primenjuju kako kome odgovara. A ako nema vladavine prava, imate mogućnost da pogodite svoje političke suparnike, možete dodeljivati različite preferencije – iz političkih ili drugih razloga. Tu se onda javlja protivrečnost između funkcionirajuće birokratije s jedne i nepostojeće vladavine prava s druge strane. To rađa korupciju – Vi na taj način pokušavate odluke administracije dovesti tamo gde Vam to odgovara. Zato je u takvim sistemima korupcija endemskog karaktera.

Što iz ove situacije globalnog kapitalizma proizlazi? Postoji li neko bolje, pravednije rešenje, neka mogućnost za „kapitalizam s ljudskim licem“?

Ti su procesi daleko odmakli, ali promene su moguće – ljudi su ipak akteri istorije. Trebalo bi na primer dekoncentrisati finansijski kapital. Trenutno je u SAD-u 90 odsto sveukupnog finansijskog kapitala u rukama 10 odsto stanovništva. To bi trebalo promeniti. Jedan od načina je omogućiti zaposlenima da povoljnije dođu do deonica firmi u kojima rade. To ne znači samoupravljanje, jer se radi o deonicama.

Druga je mogućnost da se daju poreske povlastice malim investitorima, a ne obratno, kao što je sada slučaj. No to je naravno dug proces, možda cele jedne generacije. Cilj je međutim da na kraju kapital bude diverzifikovan.

Osim toga bi trebalo pojačati značaj javnog obrazovanja da se ne bi stalno iznova reprodukovale međugeneracijske nejednakosti. Sada u SAD postoji faktički monopol bogatih na dobre privatne univerzitete. I na kraju bi u SAD trebalo uvesti javno finansiranje političkih kampanja.

Je li Kina na putu da zameni SAD kao glavnog igrača na svetskoj sceni, i ekonomski i politički?
U mnogim elementima Kina ima prednost, recimo kada je reč o koroni, ali ona još dugo neće zameniti Sjedinjene Države. Put je vrlo dug. Kina je puno siromašnija od SAD. Po glavi stanovnika društveni proizvod u Kini iznosi samo četvrtinu američkog. Ona ima više stanovnika pa je ukupno taj proizvod veći, ali per capita je Kina puno siromašnija.

Osim toga SAD imaju ogroman soft power – one su još uvek ideološki i idejni centar sveta. Nadalje, SAD je puno veća vojna sila – dok Amerika ima 800 vojnih baza širom sveta, Kina ima samo dve. I na kraju Amerika ima iza sebe ogromnu koaliciju, tu je NATO i zemlje koje su mu bliske, od Latinske Amerike do Ukrajine, a Kina nema saveznike, čak ima sve više rivala.

Razlika u moći je ogromna. Ali Kina se vrlo dinamično razvija i u nekim područjima vrhunske tehnologije je ispred SAD – recimo kada je u pitanju veštačka inteligencija, robotika, zelena tehnologija. Ona napreduje i kada je reč o svemirskoj tehnologiji. Ako se to tako nastavi sledećih 20-30 godina možda će se ta moć moći meriti sa SAD.

Izvor: Dojče vele-B92

Чланак Prvi put u istoriji jedan ekonomski sistem dominira celim svetom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ili je ipak kapitalizam (ekonomski sistem koji karakteriše privatno ili korporativno vlasništvo nad kapitalom, investicije koje su određene privatnom odlukom i cene, proizvodnja i distribucija robe koji su određeni najvećim delom slobodnim tržištem – definicija rečnika Meriam Vebster) spreman za prelazak u novu fazu.

Ova je izgleda na izmaku kada čak i oni koji su dobili najviše od modernog kapitalizma traže njegovu promenu.

Neki od najvećih milijardera i najbogatijih ljudi na svetu, uglavnom u SAD, već godinama tvrde da je moderni kapitalizam neodrživ i da je vreme za promene.

Problemi modernog kapitalizma su brojni

Tajkuni kao što su Bil Gejts, osnivač Majkrosofta, čuveni investitor Voren Bafet, vlasnik Berkšir hataveja ili čak ajkule sa Vol strita kao što su hedž fond menadžer Rej Dalio i generalni direktor JP Morgan Čejsa Džejmi Dajmon pozivaju državu da razreže veće poreze bogatima i da se novac uloži u javno obrazovanje kako bi opet mladi imali šansu da napreduju.

Bil Gejts je prikupio obećanja 190 milionera i milijardera da će ostaviti polovinu svog bogatstva državi. Danas tek 30 odsto 30-godišnjaka u SAD zarađuje bolje od svojih roditelja, dok je 1970-ih godina prošlog veka čak 90 odsto njih bilo uspešnije od roditelja.

Problemi modernog kapitalizma su brojni, besomučno vađenje resursa i emisije gasova staklene bašte, zagađivanje planete plastikom, nemoralna proizvodnja u kojoj se koristi i dečiji rad, ali izgleda da je najveći bauk nejednakost. I to ne globalna nejednakost koja se sa usponom Kine i ostalih zemlja Jugoistočne Azije smanjuje, već nejednakost unutar razvijenih zemalja.

Nejednakost koja je u Americi dostigla nivo iz tridesetih godina prošlog veka. Nejednakost u kojoj generalni direktor korporacije zarađuje 1.000 puta više od prosečnog radnika. Nejednakost u kojoj je bogatstvo najbogatijih jedan odsto, veće od zbirnog bogatstva 90 odsto društva.

Nakon Drugog svetskog rata kapitalistički Zapad je imao neprijatelja u Sovjetskom Savezu i sama pretnja socijalizma terala je zapadne kapitaliste da povećavaju radnička prava.

Da li je socijalizam ponovo pretnja?

Nakon pada Berlinskog zida pretnje je nestalo, a gomilanje novca na samom vrhu poslovno-političke elite se pojačalo do neslućenih razmera.

Dakle, da li je socijalizam ponovo pretnja koja će naterati bogataše da podele malo svog bogatstva sa ostalih 99 odsto?

Istovremeno s rastom podrške socijalizmu kod Demokrata, na republikanskoj strani socijalizam se i dalje percipira kao pošast, pa tako predsednik SAD Donald Tramp plaši birače da će ako izgubi dobiti socijalizam.

Zanimljivo je da bi veći porez za bogate koji predlažu kolege milioneri pogodio baš Trampa koji je u 2016. godini platio celih 750 dolara za federalni porez na dohodak.

A da li je baš to problem ili možda nešto što se zove „kroni kapitalizam“?

Ekonomista Rendal Holkomb definisao ga je kao „sistem u kom ekonomske i političke elite sarađuju na obostranu korist“.

Investitor Bari Ritholc ističe da rizik za Ameriku nije socijalizam, niti obavezno zdravstveno osiguranje za sve niti rast Kine, već to što su SAD napustile filozofiju meritokratije, slobodnog tržišta i konkurencije.

Ove rasprave ne vode se samo u SAD, već ideju novog kapitalizma, koji ne bi bio zasnovan samo na interesu akcionara, već na interesu svih zainteresovanih strana, od vlasnika, preko zaposlenih, države do zajednice i društva, aktivno zagovara Klaus Švab, osnivač Svetskog ekonomskog foruma.

Mnoge kompanije uvode nove strategije održivosti

To bi bilo napuštanje ideje sažete u rečima čuvenog Miltona Fridmana: „društvena odgovornost biznisa je da povećava profit“ koja je vodila mnoge poslovne ljude u drugoj polovini 20. veka.

Danas se nameću i drugi ciljevi, rodna ravnopravnost, ekološka svesnost, obnovljivi izvori energije, briga za zaposlene.

Mnoge kompanije uvode nove strategije održivosti, Unilever, Panasonik, Ikea, Najk… Uglavnom se to odnosi na korišćenje obnovljivih izvora energije, recikliranje ambalaže i pravljenje manje otpada. Ipak i dalje je mnogo više onih drugih koji rade ono što im se više isplati u kratkom roku.

Ako pogledamo istoriju od industrijske revolucije koja se najčešće određuje kao početak kapitalizma videćemo da je ovo ekonomsko uređenje mnogo puta proglašavano mrtvim, ali se uvek prilagodilo novim okolnostima.

Da zaključimo rečima Džejmi Dajmona, prvog čoveka kompanije koja je lice kapitalizma već 100 godina – J.P. Morgan: „Kapitalizam je najuspešniji ekonomski sistem u istoriji, ali se sada nalazi na prekretnici. Možemo ga popraviti kako bismo pomogli društvu da reši probleme. Sada je vreme“.

Izvor: Danas

Foto: Piabay

Чланак Da li je socijalizam ponovo pretnja kapitalizmu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kad je pre pet godina Den Prajs, vlasnik kompanije Gravity Payments, smanjio svoju zaradu, a značajno uvećao plate zaposlenima, postao je medijska senzacija i meta kritika. Prozvali su ga „komunistčkim preduzetnikom” i osudili na brzi krah.

Danas svima koji nisu odobravali njegov potez odgovara rezultatima na svom Twitter nalogu. Navodi kako se njegovoj kompaniji poslovanje utrostručilo, da deset puta više zaposlenih ima svoj dom i decu, a 70 odsto njih je otplatilo sve svoje dugove.

Zbog navodnog širenja komunističkih ideja, neke firme su mu otkazale saradnju, ali kao što podaci pokazuju, to nije usporilo rast kompanije. U međuvremenu je Slučaj Prajs postao dobar poslovni model, koji kroz ovakve podsticaje povećava produktivnost zaposlenih i zarađuje višestruko.

Prajs svakodnevno dobija poruke u kojima mu ljudi pišu kako zaposleni ne zaslužuju tolike plate, dok on smatra da je porazno kako smo ustvari vaspitavani da ponižavamo druge. Za njega je Forbsova lista najgori primer glorifikovanja pohlepe.

Osnivač Nikole podelio svoje deonice

Na pomenutoj listi sve bolju poziciju zauzima Trevor Milton, osnivač i generalni direkor kompanije za električne kamione Nikola. On je nedavno podelio 6 miliona svojih deonica radnicima koje je prve zaposlio, a vrednost tih akcija je više 200 miliona dolara.

„Kad smo u mom podrumu počeli da gradimo ovu firmu, šanse za uspeh su bile prilično male. Obećao sam tada svom timu, hrabrim zaposlenima, da ću se jednog dana pobrinuti za njih. Danas ispunjavam to obećanje. Oni su zaslužni za to gde sam ja danas i pomogli su mu u tome. Večno sam im zahvalan”, poručio je Milton.

Nespretan marketinški trik

Čini se da je Prajs pokrenuo priču o različitim načinima da se radnici podstaknu, a da se profit ne čuva bojažljivo. Kritičari mu spočitavaju da se ideje o smanjivanju sopstvene zarade setio tek nakon što je sebe dobro obezbedio.

Kako Forbs piše, bio je to nespretan marketinški trik. Nakon što je Den rekao kako je svoju platu s milion dolara godišnje smanjio na 70.000, od njegovog brata smo saznali da je tu prethodnu platu Den dodelio samom sebi, bez odobrenja upravnog odbora. Na taj način je slika o požrtvovanom i skromnom šefu srušena, ali su radnici svakako zadovoljni.

„Komunistička” ideja i na kapitalističkim osnovama

Njegov primer su počele da slede i još neke kompanije. Dejvid Hejs, izvršni direktor Skyline Construction pokazuje da „komunistička” ideja o raspodeli dobiti može da se izgradi i na kapitalističkim osnovama. Naime, u njegovoj kompaniji plate se dva puta godišnje usklađuju s kretanjem cena na tržištu. Takođe, zaposleni dobijaju bonuse na osnovu bruto dobiti koju ostvaruje svaki sektor. Dakle, nema minimalca, ali radnici dele ono što su zaradili.

Kompanije PharmaLogics iz Bostona i Rented.com iz Atlante uvele su minimalnu zaradu od 50.000 dolara. Može se reći da je to za sada prilično mali uticaj na promene van firme, ali to je ideja koja se polako širi.

Za sada je ono što radi Prajs i pojedini preduzetnici deo poslovnih studija, ali postoji mogućnost da će postati praksa poslovanja i u mega korporacijama.

Petar Paunović

Izvor: Startit

Foto: Pexels, Pixabay

Чланак Slučaj Prajs: Deljenje sopstvenog profita s radnicima — marketing ili novi poslovni model? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Autori istraživanja navode da su ih ranija istraživanja koja su pokazala rast osećaja nejednakosti naterala da pitaju građane jesu li počeli imati dublje sumnje u zapadne demokratije utemeljene na kapitalizmu.
„Odgovor je ‘da’ „, rekao je David Bersof, voditelj istraživanja koje je sprovela američka kompanija Edelman.

„Ljudi preispituju da li je ono što imamo danas i svet u kojem živimo danas, idealno za njihovu budućnost“, rekao je Bersof.

U istraživanju je učestvovalo 34.000 ljudi iz 28 zemalja. Ispitani su građani zapadnih liberalnih demokratija poput SAD i Francuske, ali i građani Kine i Rusije.

Više od polovine svih ispitanih, njih 56 odsto, smatra da „današnji kapitalizam čini više štete nego koristi u svetu“.
Istraživanjem pokrenutim 2000. su se nastojale proveriti teorije političkog filozofa Frenisa Fukujame koji je nakon pada komunizma rekao da se liberalna demokratija sada smatra „krajem istorije“.

No, od tada se javljaju kritičari koji se ne slažu s time i ukazuju na svašta – od rastućeg uticaja Kine i sve raširenije pojave autokratskih vođa, trgovinskog protekcionizma i sve veće nejednakosti usled globalne finansijske krize 2007/2008. godine.

Na nacionalnom nivou nedostatak poverenja u kapitalizam najprisutniji je na Tajlandu (75 odsto), Indiji (74 odsto) te u Francuskoj (69 odsto). U drugim azijskim i evropskim zemljama i onima u Persijskom zalivu, kao i u afričkim i latinoameričkim zemljama prevladava ista ocena u vrednosti od preko 50 odsto.

Jedino se u Australiji, Kanadi, SAD-u, Južnoj Koreji, Hong Kongu i Japanu većina ispitanih ne slaže s tvrdnjom da kapitalizam trenutno čini više štete nego koristi.
Istraživanje je potvrdilo različitu vrstu zabrinutosti građana, od one zbog brzog tehnološkog razvoja i nesigurnosti posla, do izostanka poverenja u medije i osećaj da nacionalne vlade ne znaju da se nose s današnjim izazovima.

Pritom se podaci ponešto razlikuju pa su Azijci optimističniji od drugih u svetu kada je reč o ekonomskoj perspektivi. Takođe se mišljenja razlikuju zavisno o statusu pa oni bolje obrazovani imaju više poverenja u to kako se stvari vode.

Čelnike korporacija koji se ove nedlej okupljaju u Davosu mogao bi zainteresovati podatak po kojem je poverenje u biznis veće nego u vlade te da 92 odsto zaposlenih smatra bi glavni direktori kompanija trebali da progovore o aktuelnim društvenim i etičkim pitanjima.

„Biznis je ispunio prazninu koju su ostavili populisti i stranačke vlade“, rekao je glavni direktor Edelmana Ričard Edelman.

Izvor Blic-SEEbiz

Чланак Kapitalizam čini više štete nego koristi се појављује прво на Biznis i Finansije.