Reči su možda i suvišne u ovom momentu, a ipak preko potrebne da bismo se, na način na koji bi on to želeo, oprostili od našeg najdugovečnijeg saradnika i prijatelja – Milutina Mitrovića, koji od danas više nije sa nama.

Naši čitaoci su ga znali po detaljnim i čitkim analizama koje obiluju ne uvek kratkim ali zato uvek interesantnim digresijama, a mi po fascinantnim pričama iz mladosti, po živopisnim mejlovima sa fotografijama i opisima prelepih mesta koja je za života posetio, ali i po jednoj tradiciji uspostavljenoj pre mnogo godina – da svaki put kada u Srbiju dođe iz Italije, u kojoj je pored mora provodio mirne penzionerske dane, usred radnog vremena vodi mlađe kolege na pivo, koje smo mi željno iščekivali ne zbog omiljenog alkoholnog napitka niti zbog “opravdanog bežanja sa posla”, već zbog Dživinih dosetki i citata koje je uvek spremno “ispaljivao” iz svoje gotovo enciklopedijske memorije, u skladu sa temom razgovora.

No, naš Džive nije samo uveseljavao kolege, već ih je sve vreme, neprimetno i sofisticirano, zapravo izvodio na pravi put.

Milutin je rođen 1931. godine, preživeo je mnoge ratove i krize na našim prostorima, a deo njih je i profesionalno pratio kao novinar i urednik uglednog lista „Ekonomska politika“, a potom i dopisnik časopisa “Biznis i finansije” i sajta “Peščanik”. Čitaoci B&F-a su posebno voleli njegov feljton o Berluskoniju, u kojem je na veoma lucidan i duhovit način pratio politički život u Italiji, koji je obilovao spletkama, korupcijom i seksizmom. Džive je uspevao da sve to predstavi u pristojnim a opet veoma pitkim tekstovima, koji su se čitali “u dahu”. Bez pojmova poput “senzacionalno”, “nećete verovati šta se onda dogodilo”, bez vulgarnosti i selektivnih podataka. Onako kako novinar i treba da radi.

Iako ovo zvuči kao fraza kakvu Milutin nikada ne bi upotrebio, u današnje vreme nemaju svi novinari tu čast i sreću da uče od najboljih. Mi smo je, nekim suludim sticajem okolnosti, ipak imali.

Zato može delovati čudno što oproštaj od Milutina pravimo baš na blogu, ali imajući u vidu da je to bila njegova omiljena rubrika, u kojoj ga nismo sputavali brojem karaktera kao u štampanom izdanju, nekako se ona čini kao najadekvatnija. Bez ograničenja i sa mogućnošću stavljanja mnoštva fusnota, koje je Džive obožavao.

Verovatno bi, opraštajući se od našeg omiljenog kolege, trebalo da nabrojimo njegov dosadašnji opus, ali posle više od 60 godina provedenih u novinarstvu i pisanja nekoliko knjiga, to je nemoguće učiniti u samo jednom članku. Uostalom, mnoge njegove tekstove možete i sami pronaći na našem sajtu. Zato ćemo se, pošto već znamo kakav je Dživa bio novinar, podsetiti kakav je bio čovek.

Mnogo je prideva kojima se Milutin može opisati. Neki od njih su “mudar, umeren, pronicljiv, načitan, pravedan, pošten, nepotkupljiv, istrajan, širokih shvatanja, radoznao…” O Dživinom konstantnom pomeranju granica i volji da stiče nova saznanja najbolje svedoči jedan događaj iz pretprošle godine, kada je, sa svojih 88 godina starosti, želeo da nauči kako funkcioniše SEO optimizacija, da bi svoje tekstove prilagodio novim formatima objavljivanja.

No, za razliku od iscrpljenih radoholika koje interesuje samo napredovanje u poslu, Dživu je krasila i bitna hedonistička crta – umeo je da uživa u malim stvarima koje čine život, bilo da je u pitanju umetnost, druženje, hrana, dobra kapljica ili smešna anegdota.

I u svojim tekstovima ali i u konverzaciji uživo, voleo je da pravi interesantne digresije, ali i da citira mudre ljude. Ti citati će ostati uklesani u naše kolektivno redakcijsko sećanje.

Mnoštvo novinara “peklo je zanat” kod njega, a on bi se uvek sa istim žarom posvećivao mladim nadama, pružajući im konstruktivnu kritiku ali i ohrabrenje baš kada bi im ono zafalilo. Zato će najmlađa članica naše redakcije, sledeći njegovu tradiciju citiranja mudrih ličnosti koje su ostavile trag u istoriji, podeliti sa javnošću delove jednog Dživinog mejla koji joj je uputio na početku karijere: “Nasa profesija je na udaru utoliko što uvek na neki način učestvuje u vlasti – bilo da gladi ili da napada. Političari, poslovna elita, pa bogami i poslednje golje, imaju neodoljivu potrebu za publicitetom. Da bi to postigli korumpiraju novinare. To naročito godi nestabilnim ličnostima. U našem se poslu fukara lakše i brže prepozna. Možda ću ti ličiti na dobrog hrišćanina (mada bih se uvredio da mi to neko drugi kaže) ali jedini izlaz je da maksimalno čestito i dobro radiš svoj posao. Da dokažeš da ima novinara vrednih poštovanja. Za tebe sam siguran da to možeš. Tako shvaćeno novinarstvo ne donosi ni lovu ni slavu, možda samo povremeno neko lično zadovoljstvo – ono da smeš da se pogledaš u ogledalo ujutro dok se umivaš. Ne mnogo više. Ali, to je zapravo veoma mnogo”.

Ovakve, lične prepiske mnogo više govore o našem kolegi Milutinu Mitroviću nego svaka reč koju mi možemo u ovom tužnom trenutku napisati.

Jer, svako ko redovno odvaja svoje dragoceno vreme za podsticanje i motivisanje mladih kolega, bez snishodljivosti, bez arogancije i bez isticanja sebe i svojih postignuća u prvi plan, živeće večno u njihovom sećanju. A ako kroz njegove tekstove i publika uspe da primeti dobrotu i nesebičnost, obezbedio je svoje mesto u istoriji. Bez namere. Iz čiste dobrote.

Dživo, ti si sigurno obezbedio mesto u istoriji i kolektivnom sećanju B&F-a i svih članova njegove redakcije.

Чланак In memoriam: Milutin Mitrović Džive се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sve je prisutnija težnja da se konačno oformi jasan klub velesila. Razdoblje nastalo posle pada SSSR dovelo je do promenjene ravnoteže u korist Amerike, koja je postala dominirajuća supersila ili kako se to u žargonu naziva “svetski policajac”, dok preostali maštaju kako će je sustići. Biti bez konkurencije najsigurniji je način da se degradira, da se samozadovoljno, monopolistički, gubi osećaj za realnost. Američki ekonomista Lester Tjurou (Thurow), tvrdi da kada kompanija uspe da ostvari monopolistički položaj prvo što dolazi pod udar su investicije u razvoj, u budućnost, a nadoknađuje ih težnja blokiranja razvoja bilo kakve moguće konkurencije. Nema razloga da se ta činjenica ne odnosi i na politiku.

Po inerciji iz vremena Hladnog rata, kada su se supersile jednostavno merile brojem raketa sa nuklearnim glavama, Amerika je nastavila da Rusiju tretira kao SSSR, kao sebi jedino doraslog opakog protivnika. I dok se zamajavala Rusijom, koja po današnjim ekonomskim i tehnološkim merilima ne prerasta Teksas, sa zakašnjenjem je otkrila da u senci te opsesije raste novi pravi rival – Kina. Evropa, podeljena u vreme Hladnog rata na sovjetsku i zapadnu hemisferu, rušenjem zida koji ju je delio opredelila se da bude privezak Amerike. Tek kada je Trampova administracija stavila do znanja da joj do Evrope nije stalo previše, kada je počela da joj diktira šta sme, a šta ne sme (ultimatumi zbog “Severnog toka” i Huawei G5 tehnologije), kada ju je carinski izjednačila sa drugima, kada je zdušno poduprla Brexit – počela je EU da razmišlja o sopstvenoj veličini.

Nekadašnji alibi da je Evropa “moralna supersila” uglavnom je izgubio vrednost u svetu gde vladaju snaga, bogatstvo i nepoverenje. Danas Evropsku uniju više ugrožava američka desnica finansijski podupirući centrifugalne sile nego ruski tenkovi – koji mogu doprineti jedino kompaktiranju zajednice. Ukratko, Evropa se budi i to sa ambicijom da postane supersila kojoj neće nedostajati glavno obeležje – vojna moć. Francuski predsednik Makron je ovih dana po ko zna koji put ponovio svoju opsesiju o stvaranju evropske vojske, ubacujući mamac Nemačkoj da bi na taj način mogla indirektno postati nuklearna sila. Prilično riskantna igra.

Pokušajmo da vidimo ko zapavo ima ozbiljne šanse da konkuriše za naziv supersile u svetu. Amerika je neupitna, iako joj rejting osetno pada, gotovo istim tempom kojim Kini raste. Međutim, Kina, koja je još uvek daleko, ima prednost ukoliko budućnost bude gradila na sadašnjim osnovama. Permanentno visoka stopa ekonomskog rasta i izvoza ² omogućava njenom centralizovanom sistemu upravljanja da lakše usmerava novac u projekte koje smatra važnim. Jedan od nesumnjivih prioriteta za Kinu i merilo opšte budućnosti je razvoj veštačke inteligencije (AI – Artificial Intelligence). U toj oblasti Amerika je osetno ispred ostalih. Kina, koja je do pre četiri decenije u ovoj oblasti bila naučno i tehnološki na nivou skoro srednjeg veka, zauzima drugo mesto, ispred Evrope i njene vekovima duge uloge naučnog lidera. Od šest kategorija kojima se meri stepen razvijenosti – a to su: talenti, istraživači, razvoj, primena, podaci i hardver – Kina je u prednosti u dva: primena i podaci (data). Ostalo pripada Americi, a Evropi ni jedno prvo mesto. Iskazano u procentima, SAD vode sa 44,2 odsto, Kina 32,3 odsto i EU sa 23,5 odsto.

Pogledajmo koje su prateće karakteristike ovog redosleda prema podacima Centra za data inovacije sa sedištem u Vašingtonu i Briselu: SAD imaju prednost u najviše start-up projekata koji privlače najveći deo privatnog kapitala. Drugo, imaju vođstvo u poizvodnji poluprovodnika i kompjuterskih čipova. Treće, vode po kvalitetu naučnih radova i imaju istina manje talenata nego EU ali su zato u Americi oni elita. Kina velikom brzinom nadoknađuje zaostatak i ima prednost u dostupu većem broju podataka što je važno jer se preciznost većine AI sistema zasniva na tome. Većina kineskih start-up kompanija dobija veću državnu materijalnu potporu nego u SAD. Vidno je i dalje iza SAD i EU po kvalitetu talenata, ali brzo napreduje i u tom pravcu. U odnosu na konkurente ima prednost u brzini primene dostignuća. EU ima prednost u broju istraživača koji rade u oblasti AI. Međutim, najlošije stoji u privlačenju kapitala i prenosu znanja na startapove. Zaostaje takođe i u globalnom uticaju na upravljačka tela (Komisiju) Unije.

Budući da nas prevashodno interesuje Evropa, navedimo da je čak i u domenu tehnološke budućnosti evropski skepticizam duboko usađen. Ispitivanja zaposlenih pokazuju da u EU između 61 (Nemačka) i 53 (Španija) odsto ispitanika demonstrira odbojnost prema veštačkoj inteligenciji, dok u SAD taj procenat iznosi 51, a u Kini samo 24 odsto. Bojazan favorizuje sve češće gubljenje zaposlenja pod uticajem tehnoloških unapređenja. Kineski nizak procenat otpora proističe iz velikog poverenja u kreatore politike koji koncipiraju razvoj sa sve većim brojem novih zaposlenja.

Evropi tek predstoji da plaća neke pogrešene računice, na primer, napuštanje proizvodnje sofisticiranih poluprovodnika uz fragmentirano tržište i prestrogu regulativu. Japanske i kineske firme prave mlijardama merene poslove izvoza svojih proizvoda na tržište EU. Najgore rešenje je ako pod američkim pritiskom Evropa prihvati da zatvori tržište za kinesku robu i nove tehnologije jer bi to značilo samo dalje zaostajanje i dublju zavisnost od SAD. Ozbiljan nedostatak EU je osetno manji inicijalni (venture) kapital u odnosu na oba takmaca.

Koliko god se upinjala da zadivi i uplaši druge svojim oružjima, Rusija po svim drugim parametrima ne uspeva da se ozbiljno približi vodećoj trojki. Ogromno bogatstvo stečeno eksploatacijom prirodnih resursa (nafta, gas, zlato) u izrazito malom obimu iskorišćeno je za ekonomsku modernizaciju i razvoj, a najvećim delom završilo je u rukama tajkuna koji su prihode iznosili u poreske rajeve ili investirali u privredu vodećih zemalja. Rusija i dalje nema sreće sa sopstvenom elitom. Pored toga graniči se sa svih strana potencijalno netrpeljivim susedima. Tiha infiltracija Kineza na rusku teritoriju duž 2.600 km granice lako može od labavog prijateljstva dve zemlje dovesti do čvrstog neprijateljstva. U isto vreme SAD, na primer, imaju samo dva suseda: pacifističku Kanadu i nejaki Meksiko.

Za razliku od većine “stručnjaka” za Rusiju, Branko Milanović, zaista zna i razume rusku situaciju pa u tekstu “Russia’s path toward a better political capitalism” pošavši od paralele sa Kinom u 2008. godini, kada je kineski dohodak bio 3,5 puta veći od ruskog, konstatuje da je taj odnos danas porastao na 7 prema 1 u korist Kineza. Optimizam uliva verovatnoća da će Putin, kao brana haosu, zadržati neko mesto koje mu obezbeđuje nadzor nad razvojem u neobuzdanoj Rusiji, te da će imenovanje novog predsednika vlade Mihaila Mišustina, koji je uspeo da dovede u red najhaotičniji poreski sitem, uspeti i da okrene rusku ekonomiju od individualnih pljački ka produktivnom ukupnom ekonomskom rastu.

U prvoj fusnoti navedeni Varšavski geopolitički insitut ističe da po State Power Indexu ³ kada bi se razjedinjeni evropski kapacitetu nekako spojili onda bi EU, sem u vojnom pogledu, koji pripada bespogovorno Americi, bila najjača sila na svetu sa 18,16 poena, Amerika bi bila na drugom mestu sa 16,22 poena, Kina na trećem 12,49 poena. Sama Evrozona imala bi 12,74 poena, dakle bila bi malo jača od cele Kine. Takve računice vredi imati u vidu samo kao pokazatelj potencijala. Međutim, s puno argumenata Josef Joffe, sa Stanford’s Hoower Instituta svom tekstu daje naslov: „Evropa ne postoji“ i pokazuje da EU za 7.000 milijardi dolara nadmaša Kinu, da je vrlo blizu američkom dohotku od 20.000 milijardi i nedostižna za ruskih 1.700 milijardi BDP, ali da je sve to samo na papiru. Međunarodna politička težina EU je za malo pa ravna – nuli.

Utisak, koji se slobodno može nazvati fikcijom, ako ne i nešto pogrdnije, jeste da bi Evropa i Rusija, obe nedovoljne da budu supersile, međusobnim zbližavanjem i uduživanjem pozitivnih karakteristika mogle konačno da dobiju dostojan tretman na svetskoj političkoj sceni. Naravno, pod uslovom da svet i ubuduće bude odan besmislenoj polarizaciji i opsesiji supersilama. U politici ništa nije nemoguće. Nisu li Fancuska i Nemačka vekovima ratovale i uništavale jedna drugu da bi u određenim političkim okolnostima postale okosnica EU.

To naravno nije otkrivanje tople vode. Čitav XIX vek označen je raspravama o tome da li je Rusiji mesto u Evropi. Igo, Dostojevski, Bakunjin, Garibaldi bili su skloni širenju zamišljenih Sjedinjenih država Evrope ka istoku. Pol Valeri je Evropu definisao kao: „Evopsko poluostrvo evro-azijskog kontineta“. Bakunjin je slutio budućnost kojoj će i Rusija pripadati, rečima: „Ako na kraju budu trijumfovale sloboda, mir i pravda među evropskim narodima biće nemogući građanski ratovi, a jedini mogući put biće stvaranje Sedinjenih država Evrope“. Valja imati u vidu da geografski 77 odsto Rusa živi na tlu evropskog kontineta. Nema nikakve sumnje da Rusija kulturno pripada Evropi, međutim ona (a i Evropa) morala bi promeniti mnogo toga ako žele da zajedno egzistiraju.

Danas EU ima strukturu sličnu zemljama tzv Trećeg sveta – koje neprekidno potresaju odmeravanja snaga, ponosa, iracionalnih maštanja i suvereniteta – prokletstva nemoći prevazilaženja malih razlika plemena i njihovih vođa – što plaća visokom cenom pre svega ekonomskog zaostajanja. Industrijski i tehnološki potencijali EU bi na ogromnim prostorima Rusije našli nepregledno polje primene znaja, organizacije, napretka. Rusija bi konačno dobila ono što je još Petar Veliki pokušavao: В Европу прорубить окно (Prema Evropi probiti prozor), a ta veza bi joj mogla doneti eksploziju ekonomskog, političkog, humanističkog i svakog drugog razvoja. U ovom trenutku takva razmišljanja, ma koliko bila logična, ne prelaze granice kombinatorike. Valja imati u vidu da se političke okolnosti ipak lakše menjaju nego vremenske prognoze u doba klimatske nestabilnosti.

Od svih sintagmi sa prefiksom „super“ jedino imam emotivan odnos za onaj „SUPER SUPER s krispijem, lešnjakom i rižom“ kako se pevušilo čokoladnom sendviču koji je proizvodilo Zvečevo, a znatno manje čak i za „Super s karamelom“ – pop-pank (ženski) bend, a ni malo za one „supere“ koji se mere vojnom silom.

Milutin Mitrović

1. Varšavski think-tank (geopolitički) institut publikovao je studiju: Evropska unija očajnički želi moć, ne da bi je gurnula napred nego da bi bar preživela.
2. Uprkos američkom carinskom napadu na Kinu i procenama da će doći do pada kineskog izvoza u decembru prošle godine Kina je zabeležila rast izvoza od 7,6 odsto. Koliko je to uspeh Kine toliko je neuspeh Amerike, koja nije u stanju da i dalje komanduje svojim saveznicima kako joj se prohte.
3. State Power Index (Indeks snage država) izračunava se na bazi praćenja ekonomskih, vojnih, kulturnih, geografskih, demografskih, resursnih i diplomatskih faktora.

Чланак Globalna politika – Troboj supersila (alternativa: Moćan ili mrtav) се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dok jedna Italija peva i zabavlja se u San Remu, druga, neskrivenih fašističkih karakteristika, diže glavu, preti, napada i obećava da će preuzeti vlast. Treća, ona demokratska i civilizovana, počinje da se odupire povratku fašizma. U Trstu je objavljeno kako će sala u vlasništvu regije Friuli Venecija Đulija biti ustupljena fondaciji Traine čiji je osnivač Renzo De Vidovich, bivši neofašistički poslanik i neobuzdani desni radikal, za njihova dva „naučna“ skupa: „Lažni slovenački viktimizam korišćen protiv Italijana u Austrougarskoj… (sažeo sam logoreično nabrajanje) u SHS i Jugoslaviji – 1920/41, pod Amerikancima 1945/54. i 600 još neotkrivenih fojbi ² u Sloveniji“. Drugi skup je još provokativnijeg naslova: „Stogodišnjica 1920-2020. Jugoslovenski teroristi… odgovorni su za pokolj u Splitu i paljenje hotela Balkan u Trstu“.

Istoga dana kada je multikulturalni Trst uzbudila ova najava revizionističkih skupova koji će se održati 13. i 21. februara, a pod pokroviteljstvom opštine Trst, u Beogradu je u zgradi opštine Stari Grad održana prezentacija Šešeljeve trotomne srpske fašističke revizije istorije sa tezom da u Srebrenici nije bilo genocida. U oba slučaja predsednici opština (i u Trstu i u Beogradu) pravdali su se da su pokroviteljstvo, odnosno prostor morali da daju jer ne postoje zakonski razlozi za odbijanje! Takođe za oba slučaja važe reči Nataše Kandić da „ekstremisti više nemaju nikakve kočnice“. Dokaz su i fotografije koje se vrte na internetu.

Vratio bih se Italiji, jer ona je predmet ovog teksta. Tršćanska zbivanja zahtevaju dodatna razjašnjenja. Prvi navedeni skup (13. februara) ima za cilj da dokaže kako Slovenci u Italiji nisu bili žrtve fašizma nego teroristi i zlikovci koji su zajedno sa ostalim „titinima“ ubijali nedužne Italijane, pa ih čak i žive bacali u kraške jame. Skup je prijavljen za isti dan i u isto vreme kada se u zgradi svojedobno spaljenog slovenskog Narodnog doma, koji je obnovljen i u koji je smeštena Visoka škola za prevođenje, prikazuje dokumentarni film o paljenju tog doma. Kao i sve fake news i ova se zasniva na deliću nepobitne istine. Paritetna komisija istoričara Italije, Slovenije i Hrvatske proučavala je problem fojbi od 1993. do 2000. godine i donela zajedničke zaključke koji su objavljeni u Sloveniji i Hrvatskoj, ali nikada u Italiji. Razlog je konstatacija istoričara da u jamama ima i skeleta u nemačkim uniformama, građanskim odelima, bez odela što ne dokazuje da su stradali samo Italijani. Italijanski istoričar Galean Fogar navodi da je iz fojbi ukupno izvađeno 570 tela. ³ To je u teškoj nesuglasici sa tvrdnjama političara da je u jamama završilo najmanje 3 do 4 hiljade Italijana. U glavnom TV dnevniku RAI ovog 8. februara, predstavnik ezula – Italijana prognanih iz Jugoslavije – energično je tvrdio da je u fojbama završilo preko 10.000 Italijana. Verovatno je na osnovu takvih tvrdnji, koje su u sukobu sa nalazima istoričara, 2005. tadašnji italijanski predsednik Đorđo Napolitano izrekao rasistički intoniranu tvrdnju o stradanju Italijana u Jugoslaviji koje se navodno odvijalo „pod motom mržnje i krvavog oblika slovenskog aneksionističkog plana koji je dobio pogubne forme etničkog čišćenja“.

Drugi skup (21. februara) je o „pokolju“ u Splitu i paljenju Slovenskog doma u Trstu 1920 – koji se sada želi pripisati „jugoslovenskim teroristima“, a istoričar Ernst Nolte navodi to paljenja kao prvi akt fašističkog nasilja u Evropi. U sadašnjoj fake kampanji Slovenski dom omalovažavajuće je sveden na „Hotel Balkan“, koji je bio samo deo u sklopu te zgrade. U vreme Prvog svetskog rata Italija se godinu dana držala po strani kao neutralna. Da bi je privukla u rat na strani Trojne alijanse Britanja joj je obećala da će na kraju rata dobiti Južni Tirol, Trst, Goricu, Istru, deo jadranskog ostrvlja i Dalmaciju do Trogira, dakle do pred sam Split. Na samom kraju rata Italijani su u splitsku luku uputili ratni brod Puglia čiji je dolazak propraćen isticanjem italijanskih zastava na kućama Splićana italijanskog porekla. Italijanizacija Splita je prekinuta 12. jula 1920, kada su hrvatski nacionalisti ubili Tomaza Gulia, kapetana italijanskog ratnog broda i njegovog motoristu dok su slavodobitno šetali gradom.

Već od novembra 1918. italijanske trupe pod komandom admirala Mila počele su da zaposedaju teritorije koje su im obećane tajnim ⁴ Londonskim sporazumom, a ekstrovertni plejboj, pesnik i nacionalista Gabriele Danuncije je sa svojim legionarima zaposeo Rijeku. Izgledalo je da će italijansko zaposedanje prostora ići i dalje od dogovorenih teritorija. Split i južni deo Dalmacije bio je pod ingerencijom nejakog lokalnog komiteta kojim su rukovodili Josip Smodlaka i Ivo Tartalja i kao spas obznanili su ujedinjenje sa kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, ali to nije bilo dovoljno jemstvo da neće biti anektirani. Za razliku od Rijeke koja je prema popisu iz 1910. imala 49.608 stanovnika od čega 23.283 (46,9 odsto) Italijana ⁵, 15.731 (31,7 odsto) Hrvata, dok su ostali pretežno bili Austrijanci i Mađari, u Splitu je na tom istom popisu bilo ukupno 21.407 stanovnika, od kojih 18.235 (85,18 odsto) „srpskohrvatski govorećih“, 2.082 (9,73 odsto) Italijana, ali osvajačke ambicije nisu mnogo marile za te razlike.

Američki predsednik Vudro Vilson je bio protiv širenja Italije na istočnu obalu Jadrana, tako da priličan deo italijanskih aspiracija i britanskih obećanja iz Londonskog sporazuma nije ušao u definitivni Versajski mirovni sporazum. Na teritorijama na koje je pretendovala Italija počelo je osnivanje Fasci Nazionali Italiani – lokalnih asocijacija Italijana sklonih da preuzmu vlast u haosu koji je nastao. „Osakaćena pobeda“ kako su je nazvali Italijani, izazvala je žestoko nezadovoljstvo i pokret iredente (oslobađanja) istočne obale Jadrana te dovela do obaranja liberalne italijanske vlade i rađanja fašizma.

Musolini dolazi na vlast. Neobuzdani sin jedne provincijske učiteljice i lokalnog kovača počeo je pohađajući selestinski koledž. Kao odrastao postaje socijalista i urednik lista Avanti (Napred) da bi 1919. proklamovao rađanje fašizma i njegovih crnokošuljaških odreda sa kojima će pokrenuti Marš na Rim, da bi 1922. od kralja iznudio mandat za formiranje vlade. Dve godine ranije (20.9.1920) kao još uvek samo usijani iredentista, odlazi u Pulu i drži govor u kojem kaže: „da bismo ostvarili mediteranski san o Jadranu naše more mora biti u našim rukama; kao prepreka prema slovenskoj rasi, inferiornoj i barbarskoj“. Na mitingu se orila pesma: „U Puli je Arena, a fojba u Pazinu“. Statistike govore da je u razdoblju 1920-30. godine 80.000 Hrvata i Slovenaca proterano iz Istre i Dalmacije, ostali su asimilovani, italijanizovana su im lična imena, topografska nazivi, ukinute škole, zabranjena upotreba narodnog jezika.

Musolinijev ministar javnih radova Đuzepe Kaboldi Đilji (Giuseppe Caboldi Gigli), pre nego što je sam sebi promenio ime, zvao se Josip Kobal i bio Slovenac, pisao je slavopojke fašizmu i između ostaloga: „Istarska muza dala je uzvišeno ime Fojba mestu pokopa svih onih koji u Istri minimizuju italijanske karakteristike“. Ti detalji dokaz su prvobitne fašističke upotrebe fojbi, koje se naknadno pripisuju isključivo „krvavoj, inferiornoj, barbarskoj slovenskoj rasi“. Istoričar Konstantino De Sante (Constantino De Sante) sačinio je spisak svih koncentracionih logora ⁶ koje je ustanovila fašistička italijanska vlast i naveo broj pretežno južnih Slovena (iz Italije i teritorija koje je okupirala italijanska vojska) koji su u njima našli smrt.

Niko sa istočne strane Jadrana ne spori da su brojni Italijani završili u jamama. Prvi je, i zadugo jedini, o tome pisao neobuzdani borac za istinu, Predrag Matvejević, koji je rekao: „Strahovita istina fojbi ima svoj istorijski kontekst, koji ne smemo zaboraviti ako želimo da govorimo o istini i ako želimo da ta istina potvrdi naše žaljenje. Jer falsifikovanja i prećutkivanja ponižavaju i vređaju“. Pomenuti Đakomo Skoti pisao je o dva talasa progona Italijana iz Jugoslavije: prvom, neposredno posle kapitulacije Italije 1943. kada su lokalni istarski aktivisti ubijali i bacali u jame fašističke funkcionere sve dok to nisu sprečile nemačke jedinice što su zaposele područja koja su držali Italijani. Drugi talas je nastao 1945, na kraju rata, kada je partizanskim vlastima „izmakla kontroli“ pljačkaška „odmazda“ i kada su zbog toga smenjena kompletna rukovodstva gde su se takve stvari događale. „Posle toliko laži i odvratnih ideologizovanih filmova (u Italiji)“, pita se Skoti, istarski Italijan, „kako ćemo mi ovde komšijama pogledati u oči“.

Nažalost fašizam nije samo mračna prošlost, već sve intenzivnije zaposeda prostor javnog života u celom svetu. Broj verbalnih napada na Jevreje u Italiji naglo je porastao kada je ministar unutrašnjih poslova postao vođa ksenofobne Lege – Mateo Salvini. Tada je ološ osetio da ima prećutnu podršku. Naveo bih najsvežije podatke: 24. januara u mestu Mondovi, na vratima kuće porodice Rolfi osvanuo je napis „Juden hier“ uz Davidovu zvezdu, tačno kako su obeležavane kuće i radnje Jevreja za eksterminaciju u Trećem rajhu. Sin Lidije Rolfi, koji danas živi u toj kući, kaže da njegova majka jeste nestala u Aušvicu, ali kao zarobljena partizanka, a da Jevrejka nije bila. Tri dana kasnije u Torinu je na zidu kraj stana jedne Jevrejke koja je kao dete jedina u porodici preživela koncentracioni logor, osvanuo grafit: „Crkni prljava Jevrejko“. Devetog februara se kao deseta po redu pojavila Davidova zvezda i napis JUDE na stanu jednog volontera koji nije Jevrejin, ali pomaže imigrantima. U Vićenci je 27. januara, ispred sedišta Demokratske partije okačen „manifest“ sledećeg sadržaja: „27. januar je Dan sećanja, setimo ih se i otvorimo peći: Jevreji, Romi, Sinti, gej, crnci, komunisti – Ulaz slobodan!“

Najprepoznatljiviji indikator fašizma je mržnja prema Jevrejima, Romima, prema drugačijima, naročito ako su slabiji, kao imigranti na primer. Istraživanja u Italiji pokazuju da danas čak 15,6 odsto Italijana smatra da se Šoa – progon Jevreja – nije desila, a da je taj isti stav 2004. zastupalo samo 2,7 odsto ispitanika. Pritom Italija ima Dan sećanja (Giorno della Memoria) 27. januar, kada i svi drugi, ali i Dan pamćenja (Giorno del Ricordo) 10. februar – kada se sećaju isključivo onih Italijana koji su stradali u jugoslovenskim progonima. Ako se sumnja u moju objektivnost opisa tih progona, naveo bih da su još eksplicitnije sumnje u ono što se danas tvrdi izneli italijanski istoričari: Ana Maria Vinći (Vinci), Klaudija Černigoj (Claudia Cernigoi), Đuzepe Betani (Giuseppe Bettani), Anđelo d’Orsi (Angelo d’Orsi) i ne samo oni. Istoričar Erik Gobeti (Gobetti) je 5. februara u Torinu pred prepunom salom dva sata govorio na temu „Fojbe, Jugoslavija i Dan pamćenja“ pokušavajući da istinu odvoji od naslaga političkih laži. Jedan od primera je fotografija korišćena kao naslovnica publikacije o stradanju nedužnih Italijana u Jugoslaviji na kojoj kao partizani streljaju nedužne civile Italijane. U pitanju je prosto neverovatna bahatost, jer se prilično jasno vidi da oni koji pucaju na vezane civile nose italijanske uniforme i karakteristične šlemove, a istoričari su našli datum, mesto i imena Istrana sa te slike koje su italijanski vojnici streljali.

Da nije opasno bilo bi komično što ezuli – Italijani izbegli iz Jugoslavije – traže da se uvede zakon po kojem bi njihovo stradanje bilo predmet u školama, da svi tekstovi koji se pišu za đake moraju biti odobravani – ne od strane istoričara – nego od njihovog udruženja, da se uvede krivična odgovornost za one koji osporavaju podatke o fojbama, da se Titu oduzmu sva odlikovanja koja je dobio od Italije… Kao što rekoh, to nije komično, jer pobuđuje na mržnju, dok danas u Italiji samo na prostoru od Trsta do Venecije živi oko 80.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.

Istoričarka Alesandra Tarkvini (Tarquini) je u jednoj emisiji (8. februara na TV La7) izrekla opaku misao da su fašizam i antisemitizam deo zapadne kulture! Koliko god bila tačna, to je jedna od onih stvari koje se ne govore javno, pre svega zato što se lako pretvaraju u argument odijuma prema toj kulturi i postaju oružje u sukobu istoka i zapada. Fašizam je ipak mnogo dublji i njegova mržnja, zlo, netrpeljivost, nasilje… prisutni su svuda. Fašizam je ideologija koja crpi svoju snagu iz najmračnijih ljudskih poriva, pa je vraški opasan i na današnjem stepenu razvoja svesti – neuništiv. Musolini je došavši na vlast rekao kako on nije izmislio fašizam nego ga je samo oslobodio iz podsvesti ljudi. Izbegavam da upotrebim prefikse „post“, „neo“ ili izraz „fašizam trećeg milenijuma“ koji su u modi. Fašizam je uvek totalan i ne može biti delimičan, što mu se želi pripisati dodavanjem prefiksa. Zlo se teško dozira jer ima u sebi ugrađenu tendenciju eskalacije. Taktika današnjeg ponašanja fašista je da izbegavaju otvorene fizičke sukobe koji bi morali dovesti do reakcije vlasti. Žele da se predstave kao legitimna politička snaga. Poput mafije koriste sve okolnosti koje im demokratska društva pružaju garantovanjem slobode mišljenja i delanja sve dok se fizički ne ugrožava neko drugi. Oni se drže krajnjih granica dozvoljenog tvrdeći da su njihovi protivnici izmislili da je fašizam zlo. Istovremeno van uvida javnosti vežbaju osvajanje vlasti silom. Policija je 2017. otkrila da pripadnici fašističke organizacije Paundova kuća ⁷ (Casa Pound) vežbaju intenzivno vojne veštine u Ukrajini zajedno sa tamošnjim fašistima, ali na tome se sve završilo.

Pored Kaza Paund, još masovniji je pokret Nova snaga (Forza Nuova), uz koje postoji još 13 manje značajnih ultradesnih registrovanih pokreta u Italiji. Na tom spisku nedostaje prava i pravna naslednica Musolinijeve fašističke partije, koja se posle niza mutacija imena zadržala na nazivu Italijanska braća (Fratelli d’Italia) čiji je vođa jedna krhka, ali žestoka političarka – Đorđa Meloni, pod čijom je upravom ta partija od 2,7 dogurala do 11,6 odsto biračkog tela. Bez okolišenja ona stavlja do znanja da će pri sledećoj pobedi desnice ona postati predsednica vlade. U taj ultradesni blok, uz skoro nebitne razlike spada i Liga (Lega), populistička i najbrojnija italijanska politička partija (31,8 odsto biračkog tela) Matea Salvinija, a desnom bloku pripada i još politički nesnađena i u raspadu Berluskonijeva Napred Italija (Forza Italia) sa 4,8 odsto potencijalnih glasača. Meloni i njena partija su preko Stiva Benona u tesnoj vezi sa američkim konzervativcima, i smatraju se najbogatijom italijanskom partijom, dok je Salvini pod optužbom da je primio nekih pedesetak miliona evra isplativih u ruskoj nafti!

Budući da je reč o manje ili više prikrivenom fašizmu i ultra desnici mogao bi se steći utisak da se Italija vraća u neslavnu prošlost. Srećom nije baš tako. Nezadovoljni građani, a u Italiji imaju razloga da to budu, često u anketama izražavaju najekstremnija opredeljenja, ali se na pravim izborima opredeljuju razumnije. Pojavila se i jedna nova, neočekivana građanska i vanpartijska snaga – mladi koji se odupiru totalitarizmu, bilo kojem nasilju i jednoumlju, a koji su sebe krajnje nepolitički nazvali Sardine, jer pozivaju građane da se sakupe u jato kako bi se branili od nasilnika. Drugi vid otpora građana, pa i institucija nastao je kada je na Tviteru 26. oktobra objavljena „ničim izazvana“ poruka: „Ta us..na, je..na jevrejka, koj moj je uradila da bi postala doživotna senatorka koju mi plaćamo, a ona nas napada“. Usledio je sumanut i nesumnjivo orkestriran talas napada na senatorku Lilianu Segre, ali i na druge istaknute Jevreje. Segre je sa 13 godina, samo zato što je Jevrejka, odvedena u Aušvic i preživela, a ostatak života posvetila je borbi protiv mržnje, trudeći se da nijednom rečju ne politizuje svoju želju već da uveri ljude kako treba gasiti mržnju i zlo u sebi i živeti u slozi i miru. Brzinom od 200 tvitova na dan uspela je u kratkom roku da sakupi preko 15.000 verbalnih napada u kojima joj je prećeno i ubistvom, pa nije bilo druge nego da joj se dodeli policijska pratnja.

Reakcije građana, poplava solidarnosti, trka gradova da je proglase počasnom građankom, mase građana koji bi se sakupljali gde god se ona pojavi sa željom da izraze solidarnost bacila je u zasenak sve ankete po kojima preko polovine Italijana ima simpatije za ultra desnicu. Liliana Segre je postala simbol otpora napredujućoj desnici. Poenta je u tome što je Musolinijeva unuka Alesandra – bivša lekarka, hirurg, filmska glumica, pop pevačica, od 2004. političarka koja je danas evroparlamentarka i nadasve gotovo profesionalna TV svađalica – optužila senatorku Segre da svojim izjavama „vređa fašizam i njegove sledbenike i da bi joj trebalo suditi za izazivanje mržnje!“ U društvu koje sve intenzivnije legalizuje fašizam u ime demokratskog poštovanja ličnih uverenja to nije izazvalo čak ni nelagodu.

Umesto bilo kakvog zaključka citirao bih samo Poperovu definiciju ⁸ paradoksa slobode: „Paradoks slobode jeste argument da sloboda, u smislu odsustva bilo kakve kontrole, mora da dovede do nestanka tolerancije. Ako neograničenu toleranciju proširimo čak i na one koji nisu tolerantni, ako nismo pripremljeni da branimo tolerantno društvo od žestokih napada onih koji nisu tolerantni, onda će tolerantni a sa njima i tolerancija, biti uništeni“.

1. Pojam fašizam potiče od italijanske reči fašo (fascio – svežanj), uz asocijaciju na priču o ocu koji sinovima pokazuje kako se lako polomi prut koji simbolizuje jednog, a kada se prutovi ujedine u svežanj postaju nesalomljivi. Mit je pretočen u liktorsku sekiru koju su fašisti preuzeli iz antičkog Rima kao svoj simbol jedinstva i suvereniteta.
2. Fojbe je naziv za kraške jame u koje su bacana tela ubijenih. Italijanske izbeglice – ezuli, tvrde da su sve žrtve samo njihove.
3. Korektnu i sažetu knjigu na temu fojbi napisao je publicista Đakomo Skoti (Giacomo Scotti): „Dossier foibe“, Manni 2005.
4. Postojanje tajnog sporazuma Britanije i Italije otkrila je prva sovjetska vlada u Moskvi kada je otvorila carističku diplomatsku prepisku.
5. Popis koji je sprovela Austrougarska podrazumevao je klasifikovanje prema jeziku, a ne prema nacionalnosti građana.
6. Ukupno je nabrojao 8 logora, od kojih je Risiera u Trstu imala i svoj krematorijum za spaljivanje logoraša.
7. Po Ezri Poundu, američkom pesniku, kritičaru i novinaru kome je suđeno zbog propagiranja fašizma, koji je živeo u Italiji.
8. Karl Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, BIGZ 1993, str. 349.

Чланак Demokratizacija fašizma. I obrnuto се појављује прво на Biznis i Finansije.

Priseti me to na jednu anegdotu: našli se negde sedamdesetih godina u redakciji Ekonomske politike savetnik Privredne komore, Nidža Pesticid, svi su ga tako zvali, pa mu prezime ne bih znao, veliki borac za ekološku čistotu, te Miljko Trifunović, osnivač i direktor Instituta za spoljnu trgovinu. Topografski detalji u anegdoti su izmišljeni (nisam zapamtio prave), ali je suština u sledećem: Iz istog su kraja, pa kad se ekološki motivisana rasprava razbuktala pita Miljko Nidžu: “Znaš li ti kad se od Ćićevca krene ka Pojatama pa u Gornji Katun, pa Izbenica, pa Suvaja, pa još sedam kilometara u brdo. E tamo je moja rodna kuća. Idila: čist vazduh, proplanci, cveće, pčele, leptiri… Po tebi to je raj. A ja da sam ostao u tom raju ne bih bio doktor nauka, ne bih ni znao šta znači “Institut” a kamo li da upravljam njime – i dan danas bih blejao zajedno sa ovcama”.

Poenta je u iskonskoj želji ljudi da dosegnu nešto bolje, što nažalost prečesto nanosi neotklonjive posledice po prirodu. Čovek je jedino živo biće koje trajno uništava okolinu – trošeći je za sopstveni razvoj. Taj deo problema je možda čak neotklonjiv, ali se da upravljati njime pod uslovom da se stane na put profiterskoj bahatosti (male hidrocentrale), gramzivosti (paljenje Amazonije), nezasitosti (otvoreni kopovi rudnika), lakomosti (trovanje reka i mora). Sve to jeste dalo rezultate razvoja, ali je ostavilo i teško nasleđe za budućnost. Mi danas postajemo Lujevska generacija, posle koje je potop zaista moguć ,i zato su se današnja deca pobunila protiv generacije roditelja i njihovog ponašanja. Imam u vidu optužujuće obraćanje Grete Turnberg na prošlogodišnjem Davosu.

I sada kada je sve već otišlo predaleko sa uništavanjem planete složni su jedino oni koji nemaju vlast i moć da promene stanje. I kako je laž dobila isti socijalni tretnam kao i istina to se ne samo za pare nađu naučnici i stručnjaci koji dokazuju kako promena nema, ili ako ih ima, nisu nastale krivicom čoveka. “Gordim zvučanjem” čoveka, nacije, domovine… najlkaše se manipuliše delom demokratskog tela koji ne mora uvek biti najneprosvećeniji – zar nema lekara koji su protiv vakcinisanja, obrazovanih koji tvrde da zemlja nije okrugla, političara koji tvrde da masovno ubijanje nije bezuslovno zločin itd. A svi oni poseduju glas na izborima. S druge strane postoje moćni lobi nastali na bogaćenju eksploatacijom prirodnih resursa. Kad to imamo u vidu postaje jasno da do promene odnosa prema klimi, uprkos mnoštvu obećanja i zaklinjanja, neće ići lako i brzo – a vreme ističe.

Postoje tvrdnje da je u vreme Platona i Aristotela (V vek p.n.e.) u Atini zavladao strah da će grad biti ugušen smećem. Umesto toga nastala je prva javna služba – čistači ulica. Naišao sam na podatak kako je Henri VII (1487 godine) pri davanju većih prava parlamentu proklamovao da se ne sme ložiti ugalj u dane kada zaseda parlament, da se ne guše velikodostojnici. Takvih atrakcija ima bezbroj. Današnje stanje je približno sledeće: Na spisku najzagađenijih gradova (Pollution Index 2020¹) na prvom mestu u svetu je Tetovo, na drugom je Kabul, zatim niz gradova Trećeg sveta da bi sa na 26. mestu našao Peking, na 31. Tirana, na 92. Sarajevo, na 131. Beogad, na 150. Moskva, na 200. Novi Sad, na 251. Zagreb (mediji kao i u Beogradu pokušavaju da se uguraju makar u deset najgorih), na 286. Ljubljana, na 304. Beč, na 305. je Stokholm, a među preostalih 9 nema višemilionskih gradova.

U svakom slučaju danas nismo u situaciji da kao u doba antike izmišljanjem neke javne službe trajno rešimo problem. Pokušaji postoje. Nizozemska firma Studio Rosegarde projektovala je Smog Free Tower koji su odmah otkupili Kinezi i izgradili 2016. godine u Sijanu (Xian), jednom od najzagađenijih gradova eksperimentalni toranj visok 100 metara koji je u stanju da značajno popravi kvalitet vazduha na prostoru od 10 km² u prečniku. Institut za ambijent njihove Akademije nauka razrađuje projekat stuba od 500 metara koji bi omogućio čist vazduh gradovima do 30 km². Najfiniji ugljenik koji se taloži na filterima koristi se za sintetički dijamant u izradi nakita. Ovo navodim samo kao primer da Kina, koju napadaju kao najvećeg emitera štetnih gasova ne sedi skrštenih ruku nego je istovremeno i zemlja koja najviše radi na otklanjaju štetnih kolateralnih produkata naglog industrijskog bekstva iz bede². I nije zagađivač iz nemara i bahatosti.

Činjenica je da na Kinu otpada 27,2 odsto svih emisija štetnih gasova, na drugom mestu su SAD sa 14,6 odsto, treća je Indija 6,8 odsto, četvrta Rusija 4,7 odsto – prvih 15 “trovača” ukupno produkuju 72,3 odsto svih loših emisija. Ta računica ipak zbraja “babe i žabe”. Da bi se našli pravi krivci, ako je takva hajka uopšte potrebna, valjalo bi poći od emisije preračunate po stanovniku. Tada bi računica pokazala da je na prvom mestu Katar, kojega slede svetski naftaši do 8. mesta, na kojem je Luksemburg, 9. je Amerika, 20. Rusija, 38.Kina, a Indija pada čak na 117. mesto, iako je po ukupnoj emisiji – treća! U našem komšiliku najbolja je Slovenija 38. u svetu, Srbija 57. a Hrvatska 78. – prema bazi podataka Index Mundi.

Ne bih dalje zamarao statistikama. Umesto traganja za žrtvenim jarcem, mnogo je jednostavnije i bitnije ustanoviti da smo došli do nivoa zagađenja sredine iz kojega se, ako se ne preduzme ništa energično, može ići samo u sve gore stanje što opravdava naslov “Preduzeti ili pomreti” obimnog teksta u prvom ovogodišnjem broju Foreign Affairsa. Prvi ozbiljan svetski igrač koji, ne samo obećava nego kroji sopstvene ekonomske planove za budućnost na bazi oporavka klime, je Evropska unija. Inspiracija je “Novi zeleni dogovor” (Green New Deal) koju je 2007. godine lansirao Tomas Fridman u The New York Times-u, tvrdeći da bi zelena verzija New Deal-a “donela mnogo veće koristi nego što iko može da vam ispriča /…/ jer ima potencijale da kreira potpuno novu čistu industriju, koja bi pokretala ekonomiju 21. veka”. Amerika nije imala volje, a kasnije je postala čak antagonistična u odnosu na takve ideje, pa je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajden 11. decembra pred parlamentom EU iznela “Evropski zeleni ugovor” po kojem bi do 2050. godine valjalo postići “klimatsku neutralnost”.

Za taj poduhvat valjalo bi obezbediti 260 milijardi evra. Tu nastaju cenjkanja od početnih 7,5 milijardi zaista novih para koliko je odmah moguće izdvojiti pa do sume od 1.000 milijardi u neobuzdanim maštanjima briselskih stručnjaka. Na sve to industrijski lobi vešt u ceđenju javnih fondova, ultimativno konstatuje da od posla nema ništa bez 3.000 milijardi evra. U sučeljavanju stručnih, političkih, finansijskih i drugih “vukova”, kao Crvenkapa probija se ona mala Greta Tunberg. Veličine njenog podhvata mnogi nisu svesni, međutim da nije nje i mobilizacije najmlađe generacije koju je povukla za sobom – a već samo to je poduhvat bez presedana – teško da bi tema dobila institucioanalne razmere u koje se udenula sa verovatnoćom nezaustavljive eskalacije.

Kao prošle godine, kada je u Davosu u lice gospodarima sveta rekla da su je razočarali i da treba da se stide, opet će se naći tamo u isto vreme kada i američki predsednik Tramp. Hoće li ove godine taj najmoćniji čovek najmoćnije zemlje imati hrabrosti da pogleda u oči devojčici, od koje je prošle godine pobegao praveći se da on, gorostas, ne primećuje takve sanjarije. Ispao je kukavica³. Nasuprot njegovoj moći i bogatstvu, Gretino sve što ima, i dobro i loše, nalazi se ispod kika koje joj krase glavu. Neobuzdani prostački napadi na nju skrenuli su pažnju na njeno oboljenje od Asperger sindroma, od kojega su bolovali mnogi slavni ljudi: Ajnštajn, Stiv Džobs, Hičkok, Suzana Tamaro, Entoni Hopkins, pa čak i Isak Njutn (kako se pretpostavlja).Pamtiće se njeno: Ne potcenjujte decu!

Slavni propagator nauke i prirode, ser Dejvid Atenborou, sa kojim je imala susret na BBC-u, rekao joj je: “Ostvarila si stvari koje mnogi od nas decenijama angažovanih na tom polju nismo uspeli da postignemo”. Naomi Klajn, žestoka i uticajma kanadska publicistkinja, Gretu je nazvala “Supersila” – njenim angažovanjem je u martu 2019. organizovano 2.100 štrajkova srednjih škola u 125 zemalja i uz učešće 1,6 miliona dece! Direkcija susreta u Davosu kao da je to prihvatila jer je ove godine Gretu uvrstila na spisak zajedno sa najvećim državnicima sveta. Sa njom se može meriti još samo Papa Francisko, koji je sav katolički svet, nad kojim ima ingerenciju, zadužio da se moli, ali i bori za bolju budućnost Amazonije i cele planete. Ubeđen sam da će humana istorija dati Greti mnogo zančajnije mesto nego što će ga dobiti sadašnji predsednik SAD.

Inače pomenuta Naomi Klajn, autorka je knjige “Gorući slučaj – Zeleni Nju Dil” (“On the Burning Case for a Green New Deal”), čiji se prikaz, koga mrzi da čita celu knjigu, uspešno šeruje na FB, a u kojoj je ključna rečenica: “Ne vidim klimatsku krizu odvojenu od krize tržišne ekonomije /…/ Kapitalizam je ubio klimu, a ne ljudska priroda” Na toj liniji je i Tyndall Institut koji proklamuje:” Rešenje je jedino u dramatičnom udaru na tržišnu ekonomiju počev od logike prioriteta BDP”. Po njima čovečanstvo je osamdesetih bilo na putu da spase samo sebe (magazin Time je 1988. godine kao ličnost proglasio Planetu Zemlju – stavljajući do znanja značaj klimatskih promena),  ali je prevagnuo interes elite, slobodno tržište i ekonomski fundamentalizam.

Ako se pomenutima može zameriti njihova levičarska nestrojenost, teško da bi isti pristup lako legao i za stanovišta Foreign Affairsa, koji objavljuje obiman tekst pod naslovom “Prilagoditi ili pomreti”. Glasilo blisko Stejt Departmentu navodi da je američki predsednik 2017. godine (formalno 2019.) odbacio Pariski sporazum, iako klimatske promene beleže sve češće ekstreme. Ne polemišući sa predsednikom, autori sugerišu stvaranje nacionalnog plana spasavanja jer: “nastavljanjem sadašnjeg trenda razaranja priobalja (tajfuni), rasta potrošnje struje, pada produktivnosti zbog klimatskih oboljenja i druge prateće štete utrokovaće trošak od 500 miljardi dolara kada današnja generacija osnovaca stigne do penzije”. Navodi se podatak Federalnog građevinskog Instituta po kojem 20 godina iskustva svedoči da svaki dolar uložen u preventivnu zaštitu donosi 4 dolara uštede zajedničkim fondovima. I dalje: “hiljadu i 800 milijardi uloženih u prevenciju i zaštitu od klimatskih nedaća generiralo bi čak 7.100 milijardi neto koristi”.

Banka za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlements) objavila je alarmantan tekst (neočekivano metaforički) u redakciji generalnog direktora, u kojem se tvrdi da će klimatske promene uzrokovati sledeću finansijsku krizu označenu kao “Zeleni labud”. Govori se o “reagovanju finansijskog sisema, ulozi centralnih banaka, regulatora i supervizora”. Kaže se, pored ostalog, da “centralne banke mogu biti uvučene u neispitane vode ukoliko ostanu inertne i očekuju da druge institucije preduzimaju korake. Pozicija ‘wait and see’ (česta u medicini) u ovom trenutku je veoma opasna, te dobronamerna inertnost može dovesti do moral hazard stanja”. Još se kaže da “ti labudi, bili oni crni ili zeleni nisu predvidivi” što je netačno. Bar od Marksa je teoretski predvidiva svaka kriza kapitalizma, a onu od 2007. godine mnogo ranije su predvideli Štiglic, Sen, Krugman i najeksplicitnije Nuriel Rubin (Nouriel Roubini) sa New York University i to tako jasno da sam i ja u svojim tekstovima prepričavao njihove strepnje i opomene godinama pre izbijanja krize. Problem je što su bankari zaslepljeni svojom jurnjavom za profitom videli manje nego što je to uočila mala Greta kada je 20 avgusta 2018. započela svoj trnovit poduhvat spasavanja planete. No, ne bih da zanovetam, eto sada ipak skreću pažnju da su dosadašnje mere nedovoljne, te da bi čak mogle izazvati negativne lančane reakcije, pa se zato “moraju preduzimati inicijative na nivou promene sistema”.

Još samo jedan primer koji ne dozvoljava više nikakvo pravdanje i cenjkanje. Lari Fink. direktor najveće svetske investicione kuće (7.000 milijardi aktive) Black Rock u otvorenom pismu navodi: “Mi smo na ivici potpunih redefinicija čitavih finansija /…/ doživljavamo stalne kritike od kompanija da ne preuzimamo agresivnije poteze odustajanja od finansiranja fosilnih goriva /…/ mi moramo biti svesni ekonomskih, naučnih, socijalnih i političkih realnosti energetske tranzicije /…/ Back Rock zato počinje povlačenje kapitala iz fosilnih goriva, iako je najveći investitor u tu oblast i zato ćemo potražiti novi putokaz za kompaniju.” Kad to kaže menadžer prebogatog investicionog fonda, a ne neki demonstrant, onda je jasno da nastaje novo razdoblje kapitalizma o kojem će se bez sumnje čuti više na susretima moćnika u Davosu, koji su upravo počeli.

Upitana da li bi pristala na razgovor sa Trampom Greta je odgovrila pozitivno uz primedbu da je to ipak gubljenje vremena. Uistinu mnogo se priča a radi vrlo malo. Prva konferencija UN održana je 1995. godine u Berlinu i sa velikim nadama. Poslednja 25. po redi u Madridu decembra i definitivni je fijasko. Vredi li verovati da će 26. u Rijadu novembra ove godine u senci nafte i bljeska bogatstva stečenog na njoj doneti revolucionarni preokret?

¹Opredelio sam se za NUMBEO najveću svetsku banku podataka, pa verovatno i najpouzdaniji.

²Shanghai Tower, oblakoder, dobio je platinski LEED (Lidership in Energi ang Enviromen Designe) kao ekološki najsamoodrživija građevina na svetu.

³350 psihijatara potpisalo je pismo kojim se skreće pađnja da mentalno zdravlje predsednika Trampa naglo opada! Business Insider.

Milutin Mitrović 

Чланак “Zeleni labud” се појављује прво на Biznis i Finansije.