Home Blogovi Sardine

Sardine

by bifadmin

Dakle, sardine su morska, tzv. sirotinjska plava riba. Žive u jatima i od napadača se brane tako što se kompaktiraju u što gušću masu da bi delovale kao neprobojan zid i nekoga čak možda uplašile. Imaju veliku nutricionu vrednost: 100 grama sardina sadrži 129 kalorija, 1,5 grama karbohidrata, 4,5 grama masnoća, 20,8 grama proteina, kalcijuma, fosfora, sodijuma, vitamina A i B3. Zbog visokog sadržaja omega 3 nutricionisti ih preporučuju bolesnicima sa kardiovaskularnim smetnjama… Toliko o ribama, jer ovde će reč biti o nečem sasvim drugom: o mladoj italijanskoj generaciji pobunjenika koja je sebi izabrala sardine[ref]Kod nas reč sardine pre svega podrazumeva one u konzervama, dok one u moru i na ribarnici zovemo sardele. Pokret Sardine počinjem velikim slovom, jer to je njihov zvanični naziv – marka, brend.[/ref] kao zaštitni znak.

Kategorija „političkih pobuna“ u svetu poslednjih godina deluje kao sportsko takmičenje uz sve masovnije učešće. Tokom pedesetih godina, za čitavu deceniju, bilo je ukupno 17 pobuna. Pritom je „Uskršnji ustanak“ u Švedskoj na početku te decenije proučavan kao eksces sa krajnje nejasnim povodom. Naime, u to vreme je Švedska započinjala svoj socijalni bum pod razumnim i energičnim vođstvom socijaldemokrata.[ref]Tage Erlander je bio predsednik vlade i tvorac „skandinavskog ekonomskog čuda“, pa je zbog tog uspeha ostao na položaju neprekidno 24 godine, postavivši svetski rekord.[/ref] Broj pobuna neprekidno je rastao, da bi u jeku krize 2011. uz dominantno učešće mladih dosegao rekord od 104 samo u jednoj godini. Tekuća godina je osetno mirnija sa samo 22 pobune u svetu do novembra, kada su uz dugotrajne proteste u Srbiji i Honkongu izbile izrazito mladalačke pobune u Libanu, Čileu, Španiji, Rusiji, Italiji… Dugujem objašnjenje zašto sam se od tolikog obilja mogućnosti opredelio samo za Italiju, za tzv. Sardine. Zato što imam utisak, koji bih da obrazložim, da se radi o jednoj kvalitetno dugačijoj formi želje za menjanjem političke zbilje.

U Italiji politika ume da nadmaši fantaziju. Pobune u većini drugih zemalja jasno su obeležene antagonizmom prema aktuelnoj vlasti, dok su u Italiji usmerene protiv mržnje, nasilja, rasizma, nacionalizma i oholosti koje kao u udžbeniku precizno reprezentuje desna opoziciona koalicija i posebno njen vođa, legista Mateo Salvini. Taj primitivni autokrata, oslonjen na rusku podršku sve bliže je preotimanju vlasti od međusobno neprekidno posvađanih koalicije Pokreta 5 zvezdica i Demokratske partije. Tradicionalno inertni novinari velikih medija i ovoga puta su pojednostavili situaciju i sveli je na (lični) sukob Salvinija i Sardina. Zatim su od četvoro inicijatora pokreta odabrali najfotogeničnijeg da ga lansiraju kao lidera. Tako je njima jasnije o čemu da izveštavaju, jer ih sofisticirani zahtevi mladih ne zanimaju previše.

Pokret je nastao tako što je četvoro tridesetogodišnjaka, besni što u njihovu Bolonju dolazi agresivni ultradesničarski vođa Salvini da drži jedan od svojih neprekidnih govora mržnje i podela, rešilo da preko društvenih mreža sazove mladež i pokaže da je više onih koji su protiv mržnje, za toleranciju, slobode, poštenje i solidarnost. Hala u kojoj je predviđeno da govori Salvini prima 3.000, a Sardine su postavili za cilj da na centralnoj Pjaci[ref]Piazza (trg) je na Mediteranu vekovima oblikovano sastajalište gde se kafeniše, priča, peva, raspravlja o fudbalu i politici, gde nastaju prve ljubavi i svađe, jednom rečju gde se živi punim životom.[/ref] okupe 6.000 mladih. Došlo ih je 12.000 vedrih, razdraganih, razumnih i raspevanih – orila se „Bella Ciao!“ Generacija kojoj pripadam pevala je Internacionalu, a internacionala današnje generacije je „Bella Ciao“.

Pomenutih četvoro mladih su Andrea (32), studirao u Americi, diplomirao javne komunikacije, u slobodno vreme volonterski turistički vodič; Roberto (31), inženjer i dizajner industrijskih objekata, u slobodno vreme radi na recikliranju plastike; Đulija (29) fizioterapeutkinja, u slobodno vreme uči decu okretnim igrama, Matija (32), ekonomista, u slobodno vreme edukator i sportski instruktor, njega su mediji proglasili vođom, a najobrazovaniji Andrea, „ideolog“, kaže da im to nimalo ne smeta, jer Matija je vešt komunikator, a bitne odluke se donose kolektivno.

Sami su zgranuti svojim uspehom i tumače ga nezadovoljstvom ne samo stanjem u zemlji, nego i „opskurnom političkom ponudom“. Do sada su „jata“ Sardina nikla svuda po Italiji, tako da bi verovatno kraći bio spisak naselja gde ih nema i gde nisu održali proteste nego obratno. Proveru snage na nacionalnom nivou imaće 14. decembra u Rimu na pjaci San Đovani.[ref]Piazza San Giovanni je tradicionalno levičarsko sastajalište, ima 42.700 m² i prima oko 120.000 demonstranata. Organizatori u procenama uvek preteruju, pa izjave levičara variraju čak i do 700.000 prisutnih. Berluskoni, mag marketinga, održao je na toj pjaci svojedobno svoj kontramiting i tvrdio da je izveo 2 miliona pristalica![/ref] Treba navesti da sve finansiraju sami. Jedinu prostoriju koju imaju dobili su u „Kući žena“ koju im je ustupilo Udruženje žena žrtava nasilja. Rečit je primer samosnalaženja Džoj Temiloluva (18), poreklom iz Nigerije, učenice završnog razreda srednje škole u Parmi, koja je sa dvojicom školskih drugova uložila svoju ušteđevinu da napravi FB stranicu i prvi flash mob u gradu. Uspeli su da 25. novembra okupe 4.500 sugrađana.

Kako raste popularnost tako rastu i okrutni napadi. Njihovi ksenofobni protivnici gube živce. Pokušavaju kontraudar neinteligentnim osnivanjem grupa „Mačaka“ i „Pingvina“ (koji se hrane sardinama), ali im se projekat raspada. U petak 6. decemba Sardine su emitovale saopštenje kojim skreću pažnju da u pojedinim mestima Italije nedvosmisleno vladaju neofašisti, koji ne samo da im ne dozvoljavaju javno okupljanje nego proganjaju i maltretiraju svakog ko se usudi da ponese od kartona izrezanu sardinu – simbol pokreta.

Valjalo bi analizirati razloge za sve žešću politizaciju najmlađih. The Guardian piše da 41 odsto od 7,7 milijardi stanovnika u svetu pripada generaciji ispod 25 godina starosti. U Latinskoj Americi ih je 61 odsto, a u Africi mladi do 15 godina već ispunjavaju prosek od 41 odsto stanovništva. U Evropi samo 16 odsto stanovništva ima manje od 25 godina. Ostarela Evropa drži rekord od 18 odsto stanovništva starijeg od 65 godina, što je duplo više nego u zemljama u razvoju. Pretpostavka je da dominacija ostarelog stanovništva uzrokuje evropski konzervativizam, zastrašenost i zatvaranje koji su izvanredna podloga za desne i ultradesne političke opcije u čijim osnovama je agresivnost prema drugačijima.

U Italiji je policija otkrila tajnu nacističku organizaciju, njene arsenale oružja, propagandnu ornamentiku i literaturu, te njenu ključnu parolu: „Nevidljivi, tihi i smrtonosni“. Otkriveni su i planovi oružanih napada na sedišta ANPI – udruženja bivših partizana, na jevrejske institucije, uz planirane likvidacije levičarskih političara.

Nikada denacifikovana Italija je pod okriljem demokratije omogućila da u njoj 2002. nikne Nacionalsocijalistička radnička partija, imena identičnog kao Hitlerova Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei. Ta partija uspela je da tri njena istaknuta člana budu izabrana u lokalne organe vlasti severne Italije, a da to prođe bez otpora. Pitanje je dana kada će neko od njih dospeti u Evropski parlament. U vreme kada je legistički vođa Salvini bio ministar unutrašnjih poslova Italije, ultra desnica je digla glavu, okupila deo agresivne mladeži oko sebe, pa su nikle nacističke ćelije u Torinu, Sijeni, Fođi i drugde. Demokratija ih štiti sve dok se ne late oružja. Imaju oni čak i svoju „Miss Hitler“, plavušu Franćesku Rici, koja je preko celih leđa – od ramena do ramena – napravila megatetovažu onog klasičnog nacističkog stilizovanog orla koji stoji na lovorovom vencu u kojem je kukasti krst. Da bi se to videlo nosi haljine koje joj skrivaju samo najdonji deo leđa. Nju je ruska društvena mreža VK lansirala kao mis evropske ultradesnice i obezbedila joj stalni prostor da širi svoje nebulozne ideje mržnje prema Jevrejima i imigrantima. Nisu svi mladi na pozitivnoj strani.

Duga ekonomska i moralna kriza unela je pesimizam među deo mladih muškaraca koji su svoje nezadovoljstvo kanalisali prema polnoj podvojenosti. Njihov pokret nosi čudan naziv MGTOW (Man Going Their Own Way / Muškarci idu svojim putem) i u osnovi su ljuti na žene zato što više pažnje i emocija poklanjaju dizelašima moćnih bicepsa i nemoćne pameti. Časopis Business Insider (u prikazu knjige Džeremija Nikolsona Psychology Today / Psihologija danas) tvrdi da pripadnici skupine MGTOW „odbijaju bilo kakve odnose sa ženama bez obzira na to da li su dugoročni ili ne, odnosno da li su romantični ili ne. Biva da odbijaju i najobičnije društvene kontakte“. U pitanju je monaško ponašanje kao posledica gubljenja socijalne i psihičke orijentacije. Ne čudi sluđenost, nego rastuće razmere ovog pokreta.

Ranije pomenuti portparol Sardina, Matija Santori, par puta je rekao da oni „nisu politički pokret nego antitelo koje treba da probudi političku savest… svakodnevno primamo izveštaje o 5-6 pobunjenih pjaca širom Italije… mi nismo apolitični, mi smo apartitični i želimo da politici vratimo dostojanstvo i veliko slovo P“. Duhovitost koja prati ovaj pokret, od izabranog naziva pa nadalje, ne znam u kojoj meri namerno, ali verifikuje tvrdnju Karla Frutera, franko-italijanskog istančanog intelektualca, da je duhovitost ono što odvaja civilizaciju od fundamentalizma.

Karakteristično je da u protestima učestvuje sve veći broj sasvim mladih, maloletnih nezadovoljnika. Njih je probudila šesnaestogodišnja Greta Turnberg poručivši odraslima: „Ne potcenjujte decu!“ Njenih sledbenika u brizi za ekološko-klimatsko ozdravljenje planete ima sve više. Niču i politički mini nezadovoljnici. Mala sedamnaestogodišnja Olga Misik u Moskvi pred kordonom do zuba naoružane policije staloženo sedi na trotoaru i čita i njima i demonstrantima Ustav – pozivajući ih da poštuju vrhovni zakon. Vidim da mnogi citiraju knjigu Politics, Protest and Young People / Politika, protest i mladi Sare Pikard, sociološkinje sa Sorbone, koja proučava mlade i smatra da će upravo oni obeležiti 21. vek. Radovalo bi me, jer su starije generacije uspele da onu ružnu dosetku – Zašto sve dolazeće generacije moraju da se stide svojih roditelja – prošire sa Balkana na čitav svet.

Mladost, razočarana komformizmom, korupcijom, sebičnošću odraslih, pokušava da drugačije organizuje sebe i svet. Svojevremeno sam pisao o startap panevropskoj partiji mladih „Volt“. Pojavili su se na prošlim evropskim izborima i osvojili 0,02 odsto glasova. U Nemačkoj su dobili deset puta više (0,2 odsto), osvojili jedno poslaničko mesto u evroparlamentu na koje je seo lider pokreta i tako ugasio jednu lepu nadu. Još veće razočarenje je Pokret 5 zvezdica u Italiji. Pokret Occupy Wall Street, pa razna proleća i slično, ostavili su malo traga za sobom. Svi su oni, bez obzira na neuspeh, deo žestokog nemirenja mlade generacije sa stanjem koje im se nameće i kao njihova perspektiva. Još jednom je potpuno u pravu Papa Francisko, kada im poručuje: Nije dovoljno samo rušiti staro – potrebna je nova realnost.

Vratio bih se Sardinama, „prvom narodnom ustanku protiv desnog populizma i primitivizma“ kako ih je označio The Guardian. Razlog za takvu definiciju, pretpostavljam, našli su u Manifestu Sardina gde jasno piše: „Dragi populisti, zabavi je kraj. Predugo ste se igrali našim osećanjima. Godinama ste sejali laži i mržnju među građanima; ujedinili ste istinu i teške laži slikajući svet kako vama odgovara. Profitirali ste i zloupotrebili naše poverenje, ali od vaših neistina nije ostalo više ništa… mi pokušavamo da živimo od našeg rada, da se bavimo dobrovoljnim radom, sportom, da pasionirano pomažemo drugima. Volimo različite stvari: lepotu, kreativnost, uvažavanje drugačijih mišljenja, nenasilje… zahvaljujući našim roditeljima vi ste stekli pravo na reč, na izlaganje vaših ideja, ali niste stekli pravo da prinuđujete druge da vas slušaju, što biste vi žarko želeli“.

Sardine su argument da postoji drugačija Italija od one koju predstavljaju današnje strukture politike i moći, koja veruje u kontakte, susrete, ljudske odnose kao mostove među ljudima. Govore u više glasova, daju svakome mogućnost da kaže i preduzme ono što je korisno za „jato“ i građane. Oni nisu individualno marginalizovani, budući da poseduju visoko obrazovanje, izvore prihoda, uključenost u socijalne aktivnosti (volontarijat), ali se osećaju društveno skrajnuti u kreiranju politike i budućnosti, što nikako ne žele da ostanu. Pokušavaju gotovo nemoguće: da svet koji je ogrezao u laži, korupciji, sprezi politike i mafije odvoje od građana i da građane ubede kako je moguće društvo vladavine poštenja, rada, jednakih prava i dobrih namera, nasuprot mržnji i strahu koji su mehanizmi današnjeg vladanja. Liči na utopije, od kojih se nijedna nije ostvarila, ali su bar delimično uticale na poboljšanje socijalnih odnosa.

Dugačija Italija su i aktivne skupine mladih (van politike) koji se angažuju u lokalnim sredinama, nudeći svoju energiju i znanje kako bi poboljšali i ulepšali način života sebi i susedima. Naveo bih primer grupe „TS 4“ u Trstu. Skraćenica označava da je počeo četvrti vek postojanja Trsta,[ref]Trst dakako postoji od antičkih vremena kao vojno naselje, međutim Italijani ne pate od nasilnog veličanja prošlosti, pa tako Trst računa postojanje od kada je urbanizovani grad, a ne samo legionarski garnizon sa naseljem uz njega.[/ref] a namera je učiniti ga boljim i lepšim. Ta vrsta aktivnosti nije klasični volontarijat nego pre neko sizifovsko, samopregorno uticanje na sredinu da usvoji moderniji i bolji pristup gradu i životu u njemu. Grupu čine stručni mladi ljudi (nađe se po koji i sa našim prezimenima), spremni da svoje znanje i angažman ponude drugima. Obilaze kvartove, razgovaraju, izlažu svoje ideje i slušaju šta tišti njihove susede. Program im je sadržan u knjižici od nešto preko sto strana u kojoj kvalifikovano i iscrpno raspravljaju o ekonomskoj i urbanističkoj budućnosti grada i okoline kako bi se pripremili za promene. U svojim analizama pošteno ne uzmiču ni pred mogućim krizama. Futurističko maštanje vešto je oblikovano preko fiktivnih stranica lokalnih novina u budućnosti. I njihov je refren da se posla prihvataju zato što lokalna politička elita nije u stanju da vidi dalje od sopstvenih interesa.

Živimo na početku razdoblja duboke transformacije. Finansijska kriza i dominantna neoliberalna ekonomija i politika izbacili su više od jedne trećine mlade generacije van ekonomskih i političkih zbivanja. Taj arogantni pristup morao je da potakne najpogođeniju generaciju da protestuje, da traži bolji udeo u društvenom životu. Javljaju se, pa i nestaju pokreti, ali ostaju njihove ideje i htenja da konstruišu drugačije društvo. Jedni to stanje koriste za nasilje (ultra), drugi mirnim i kooperativnim putem pokušavaju da učine svet boljim. Sardine na primer plene mladalačkom voljom, energijom i dobronamernošću. Nešto od toga sigurno će obeležiti budućnost, čak i ako se i taj pokret ugasi. Kako je, po iskazu jedne ugledne osobe, njoj rekao Đinđić: „Znam da će promena biti teška, čak opasna, ali svaka generacija je dužna da bar pokuša“.

Milutin Mitrović

You may also like