Home Blogovi Globalna politika – Troboj supersila (alternativa: Moćan ili mrtav)

Globalna politika – Troboj supersila (alternativa: Moćan ili mrtav)

by bifadmin

Jeste li zapazili da se danas vizije pišu za pare – koliko platite takav ćete projekat budućnosti dobiti? Nema više onoga da generacije maštaju o nekom boljem, pravednijem životu, pa da se zatim bore da to i ostvare. Nema vizija, samo, kao u bejziku, “if – then” (ako – onda). Jedan od rodonačelnika tog pogleda na budućnost bio je nekadašnji nemački kancelar Helmut Šmit – njegova je definicija da “onaj ko ima vizije treba da ide kod psihijatra, a ne da se bavi politkom”. Taj racionalizam je prevladao pa se na globalnom nivou igra na kartu – biti moćan ili mrtav1.

Sve je prisutnija težnja da se konačno oformi jasan klub velesila. Razdoblje nastalo posle pada SSSR dovelo je do promenjene ravnoteže u korist Amerike, koja je postala dominirajuća supersila ili kako se to u žargonu naziva “svetski policajac”, dok preostali maštaju kako će je sustići. Biti bez konkurencije najsigurniji je način da se degradira, da se samozadovoljno, monopolistički, gubi osećaj za realnost. Američki ekonomista Lester Tjurou (Thurow), tvrdi da kada kompanija uspe da ostvari monopolistički položaj prvo što dolazi pod udar su investicije u razvoj, u budućnost, a nadoknađuje ih težnja blokiranja razvoja bilo kakve moguće konkurencije. Nema razloga da se ta činjenica ne odnosi i na politiku.

Po inerciji iz vremena Hladnog rata, kada su se supersile jednostavno merile brojem raketa sa nuklearnim glavama, Amerika je nastavila da Rusiju tretira kao SSSR, kao sebi jedino doraslog opakog protivnika. I dok se zamajavala Rusijom, koja po današnjim ekonomskim i tehnološkim merilima ne prerasta Teksas, sa zakašnjenjem je otkrila da u senci te opsesije raste novi pravi rival – Kina. Evropa, podeljena u vreme Hladnog rata na sovjetsku i zapadnu hemisferu, rušenjem zida koji ju je delio opredelila se da bude privezak Amerike. Tek kada je Trampova administracija stavila do znanja da joj do Evrope nije stalo previše, kada je počela da joj diktira šta sme, a šta ne sme (ultimatumi zbog “Severnog toka” i Huawei G5 tehnologije), kada ju je carinski izjednačila sa drugima, kada je zdušno poduprla Brexit – počela je EU da razmišlja o sopstvenoj veličini.

Nekadašnji alibi da je Evropa “moralna supersila” uglavnom je izgubio vrednost u svetu gde vladaju snaga, bogatstvo i nepoverenje. Danas Evropsku uniju više ugrožava američka desnica finansijski podupirući centrifugalne sile nego ruski tenkovi – koji mogu doprineti jedino kompaktiranju zajednice. Ukratko, Evropa se budi i to sa ambicijom da postane supersila kojoj neće nedostajati glavno obeležje – vojna moć. Francuski predsednik Makron je ovih dana po ko zna koji put ponovio svoju opsesiju o stvaranju evropske vojske, ubacujući mamac Nemačkoj da bi na taj način mogla indirektno postati nuklearna sila. Prilično riskantna igra.

Pokušajmo da vidimo ko zapavo ima ozbiljne šanse da konkuriše za naziv supersile u svetu. Amerika je neupitna, iako joj rejting osetno pada, gotovo istim tempom kojim Kini raste. Međutim, Kina, koja je još uvek daleko, ima prednost ukoliko budućnost bude gradila na sadašnjim osnovama. Permanentno visoka stopa ekonomskog rasta i izvoza2 omogućava njenom centralizovanom sistemu upravljanja da lakše usmerava novac u projekte koje smatra važnim. Jedan od nesumnjivih prioriteta za Kinu i merilo opšte budućnosti je razvoj veštačke inteligencije (AI – Artificial Intelligence). U toj oblasti Amerika je osetno ispred ostalih. Kina, koja je do pre četiri decenije u ovoj oblasti bila naučno i tehnološki na nivou skoro srednjeg veka, zauzima drugo mesto, ispred Evrope i njene vekovima duge uloge naučnog lidera. Od šest kategorija kojima se meri stepen razvijenosti – a to su: talenti, istraživači, razvoj, primena, podaci i hardver – Kina je u prednosti u dva: primena i podaci (data). Ostalo pripada Americi, a Evropi ni jedno prvo mesto. Iskazano u procentima, SAD vode sa 44,2 odsto, Kina 32,3 odsto i EU sa 23,5 odsto.

Pogledajmo koje su prateće karakteristike ovog redosleda prema podacima Centra za data inovacije sa sedištem u Vašingtonu i Briselu: SAD imaju prednost u najviše start-up projekata koji privlače najveći deo privatnog kapitala. Drugo, imaju vođstvo u poizvodnji poluprovodnika i kompjuterskih čipova. Treće, vode po kvalitetu naučnih radova i imaju istina manje talenata nego EU ali su zato u Americi oni elita. Kina velikom brzinom nadoknađuje zaostatak i ima prednost u dostupu većem broju podataka što je važno jer se preciznost većine AI sistema zasniva na tome. Većina kineskih start-up kompanija dobija veću državnu materijalnu potporu nego u SAD. Vidno je i dalje iza SAD i EU po kvalitetu talenata, ali brzo napreduje i u tom pravcu. U odnosu na konkurente ima prednost u brzini primene dostignuća. EU ima prednost u broju istraživača koji rade u oblasti AI. Međutim, najlošije stoji u privlačenju kapitala i prenosu znanja na startapove. Zaostaje takođe i u globalnom uticaju na upravljačka tela (Komisiju) Unije.

 

Budući da nas prevashodno interesuje Evropa, navedimo da je čak i u domenu tehnološke budućnosti evropski skepticizam duboko usađen. Ispitivanja zaposlenih pokazuju da u EU između 61 (Nemačka) i 53 (Španija) odsto ispitanika demonstrira odbojnost prema veštačkoj inteligenciji, dok u SAD taj procenat iznosi 51, a u Kini samo 24 odsto. Bojazan favorizuje sve češće gubljenje zaposlenja pod uticajem tehnoloških unapređenja. Kineski nizak procenat otpora proističe iz velikog poverenja u kreatore politike koji koncipiraju razvoj sa sve većim brojem novih zaposlenja.

Evropi tek predstoji da plaća neke pogrešene računice, na primer, napuštanje proizvodnje sofisticiranih poluprovodnika uz fragmentirano tržište i prestrogu regulativu. Japanske i kineske firme prave mlijardama merene poslove izvoza svojih proizvoda na tržište EU. Najgore rešenje je ako pod američkim pritiskom Evropa prihvati da zatvori tržište za kinesku robu i nove tehnologije jer bi to značilo samo dalje zaostajanje i dublju zavisnost od SAD. Ozbiljan nedostatak EU je osetno manji inicijalni (venture) kapital u odnosu na oba takmaca.

Koliko god se upinjala da zadivi i uplaši druge svojim oružjima, Rusija po svim drugim parametrima ne uspeva da se ozbiljno približi vodećoj trojki. Ogromno bogatstvo stečeno eksploatacijom prirodnih resursa (nafta, gas, zlato) u izrazito malom obimu iskorišćeno je za ekonomsku modernizaciju i razvoj, a najvećim delom završilo je u rukama tajkuna koji su prihode iznosili u poreske rajeve ili investirali u privredu vodećih zemalja. Rusija i dalje nema sreće sa sopstvenom elitom. Pored toga graniči se sa svih strana potencijalno netrpeljivim susedima. Tiha infiltracija Kineza na rusku teritoriju duž 2.600 km granice lako može od labavog prijateljstva dve zemlje dovesti do čvrstog neprijateljstva. U isto vreme SAD, na primer, imaju samo dva suseda: pacifističku Kanadu i nejaki Meksiko.

Za razliku od većine “stručnjaka” za Rusiju, Branko Milanović, zaista zna i razume rusku situaciju pa u tekstu “Russia’s path toward a better political capitalism” pošavši od paralele sa Kinom u 2008. godini, kada je kineski dohodak bio 3,5 puta veći od ruskog, konstatuje da je taj odnos danas porastao na 7 prema 1 u korist Kineza. Optimizam uliva verovatnoća da će Putin, kao brana haosu, zadržati neko mesto koje mu obezbeđuje nadzor nad razvojem u neobuzdanoj Rusiji, te da će imenovanje novog predsednika vlade Mihaila Mišustina, koji je uspeo da dovede u red najhaotičniji poreski sitem, uspeti i da okrene rusku ekonomiju od individualnih pljački ka produktivnom ukupnom ekonomskom rastu.

U prvoj fusnoti navedeni Varšavski geopolitički insitut ističe da po State Power Indexu3 kada bi se razjedinjeni evropski kapacitetu nekako spojili onda bi EU, sem u vojnom pogledu, koji pripada bespogovorno Americi, bila najjača sila na svetu sa 18,16 poena, Amerika bi bila na drugom mestu sa 16,22 poena, Kina na trećem 12,49 poena. Sama Evrozona imala bi 12,74 poena, dakle bila bi malo jača od cele Kine. Takve računice vredi imati u vidu samo kao pokazatelj potencijala. Međutim, s puno argumenata Josef Joffe, sa Stanford’s Hoower Instituta svom tekstu daje naslov: “Evropa ne postoji” i pokazuje da EU za 7.000 milijardi dolara nadmaša Kinu, da je vrlo blizu američkom dohotku od 20.000 milijardi i nedostižna za ruskih 1.700 milijardi BDP, ali da je sve to samo na papiru. Međunarodna politička težina EU je za malo pa ravna – nuli.

Utisak, koji se slobodno može nazvati fikcijom, ako ne i nešto pogrdnije, jeste da bi Evropa i Rusija, obe nedovoljne da budu supersile, međusobnim zbližavanjem i uduživanjem pozitivnih karakteristika mogle konačno da dobiju dostojan tretman na svetskoj političkoj sceni. Naravno, pod uslovom da svet i ubuduće bude odan besmislenoj polarizaciji i opsesiji supersilama. U politici ništa nije nemoguće. Nisu li Fancuska i Nemačka vekovima ratovale i uništavale jedna drugu da bi u određenim političkim okolnostima postale okosnica EU.

To naravno nije otkrivanje tople vode. Čitav XIX vek označen je raspravama o tome da li je Rusiji mesto u Evropi. Igo, Dostojevski, Bakunjin, Garibaldi bili su skloni širenju zamišljenih Sjedinjenih država Evrope ka istoku. Pol Valeri je Evropu definisao kao: “Evopsko poluostrvo evro-azijskog kontineta”. Bakunjin je slutio budućnost kojoj će i Rusija pripadati, rečima: “Ako na kraju budu trijumfovale sloboda, mir i pravda među evropskim narodima biće nemogući građanski ratovi, a jedini mogući put biće stvaranje Sedinjenih država Evrope”. Valja imati u vidu da geografski 77 odsto Rusa živi na tlu evropskog kontineta. Nema nikakve sumnje da Rusija kulturno pripada Evropi, međutim ona (a i Evropa) morala bi promeniti mnogo toga ako žele da zajedno egzistiraju.

Danas EU ima strukturu sličnu zemljama tzv Trećeg sveta – koje neprekidno potresaju odmeravanja snaga, ponosa, iracionalnih maštanja i suvereniteta – prokletstva nemoći prevazilaženja malih razlika plemena i njihovih vođa – što plaća visokom cenom pre svega ekonomskog zaostajanja. Industrijski i tehnološki potencijali EU bi na ogromnim prostorima Rusije našli nepregledno polje primene znaja, organizacije, napretka. Rusija bi konačno dobila ono što je još Petar Veliki pokušavao: V Evropu prorubitь okno (Prema Evropi probiti prozor), a ta veza bi joj mogla doneti eksploziju ekonomskog, političkog, humanističkog i svakog drugog razvoja. U ovom trenutku takva razmišljanja, ma koliko bila logična, ne prelaze granice kombinatorike. Valja imati u vidu da se političke okolnosti ipak lakše menjaju nego vremenske prognoze u doba klimatske nestabilnosti.

Od svih sintagmi sa prefiksom “super” jedino imam emotivan odnos za onaj “SUPER SUPER s krispijem, lešnjakom i rižom” kako se pevušilo čokoladnom sendviču koji je proizvodilo Zvečevo, a znatno manje čak i za “Super s karamelom” – pop-pank (ženski) bend, a ni malo za one “supere” koji se mere vojnom silom.

 

Milutin Mitrović

  1. Varšavski think-tank (geopolitički) institut publikovao je studiju: Evropska unija očajnički želi moć, ne da bi je gurnula napred nego da bi bar preživela. []
  2. Uprkos američkom carinskom napadu na Kinu i procenama da će doći do pada kineskog izvoza u decembru prošle godine Kina je zabeležila rast izvoza od 7,6 odsto. Koliko je to uspeh Kine toliko je neuspeh Amerike, koja nije u stanju da i dalje komanduje svojim saveznicima kako joj se prohte. []
  3. State Power Index (Indeks snage država) izračunava se na bazi praćenja ekonomskih, vojnih, kulturnih, geografskih, demografskih, resursnih i diplomatskih faktora. []

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar