Prema savetima profesionalnih barista tajna je u što većem procentu mlečne masti od koje nastaje prepoznatljiva krema, ali i proteinima u mleku. Ovu kremu moguće je dobiti samo specijalizovanim mlekom, poput Barista mleka za kafu, koje u sebi sadrži ne samo proteine već i visoku količinu mlečne masti od 3,2%.

Najnoviji proizvod Mlekare Šabac posebno je kreiran za HoReCa segment, ali je namenjen i svima koji žele u svom domu da uživaju u vrhunskoj kafi sa mlekom.

Kada se pripremi podloga, odnosno kafa i dobije savršena krema od mleka, za mnoge od nas posebno zadovoljstvo pričinjava crtež na vrhu od mlečne kreme. Radionica za predstavnike medija, nazvana „Na kafi sa Baristom“, poslužila je kao prilika da profesionalni barista Ivan Milošević sa okupljenima podeli trikove i tajne zanata kako da sami napravimo ova mala umetnička dela, u kojima svi uživamo pre ispijanja prvog gutljaja kafe.

„Barista dugotrajno mleko za kafu jedan je u nizu proizvoda koji smo u poslednje vreme ponudili kupcima, čime smo proširili portfolio mlečnih proizvoda i na HoReCa tržište, na šta smo posebno ponosni. Mlekara Šabac pored toga što postoji skoro čitav vek, koliko proizvodi omiljene mlečne proizvode u kojima danas uživaju kupci širom sveta, kontinuirano ulaže u proširenje portfolija, pažljivo osluškujući trenutno tržište i potrebe koje ono nameće. U tom smislu smo, a na osnovu iskustva ljudi koji se bave profesionalnom pripremom kafe u ugostiteljskim objektima i najbolje znaju da procene kvalitet mleka koje se koristi u ove svrhe, kreirali naše mleko za profesionalnu pripremu kafe, gde je presudno da se kontrolišu ključni parametri, mlečna mast i proteini koji moraju biti u konstantnoj koncentraciji da bi se dobio željeni rezultat: bogata krema i sinergija ukusa kafe i mleka“ – izjavila je Ivana Ivačković, Senior marketing menadžer u Mlekari Šabac.

U prijatnom okruženju, uz druženje i pripremu različitih kafa i mlečnih napitaka, Mlekara Šabac predstavila je svoj novi proizvod, koji na tržište dolazi u ambalaži od 1l.

Чланак Prvi HoReCa proizvod Mlekare Šabac се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sir je teško povezati sa stvaranjem pomorske sile, ali holandski istoričari vole da istaknu detalj da je upravo ova namirnica odigrala važnu ulogu u pomorskom usponu Holandije. Kada su krajem 1500. godine holandske flote zaplovile kako bi istražile Indiju, Afriku i Indoneziju, mornari su poneli sa sobom zalihe sira iz Lajdena u južnoj Holandiji. Ovaj sir se pravio od mleka krava „blaarkop“, a samo mleko i način proizvodnje obezbeđivali su siru veoma dug rok trajanja. To je, kako tvrde Holanđani, njihovim mornarima dalo nutritivnu prednost u odnosu na tadašnju konkurenciju, poput Engleske, koja je tek vek kasnije postala vodeća pomorska sila.

Posle više od 400 godina, Holandija je među najvećim proizvođačima mleka u Evropi, Roterdam je najprometnija luka na kontinentu, a usred teretnih brodova, dizalica i kontejnera usidreno je poljoprivredno gazdinstvo za proizvodnju mleka. Na brodu površine 4.800 kvadratnih metara smešteno je 35 muznih krava i uz njih mašine za proizvodnju mleka i jogurta, kao i prodavnica za potrošače.

Prolaznici sa obale mogu da vide dva od tri nivoa mlekare na moru. U natkrivenoj štali na otvorenom na poslednjem spratu žive krave, koje proizvedu dnevno 185 litara mleka. Krave imaju pogled na 50 solarnih panela, koji isporučuju gotovo polovinu električne energije za gazdinstvo. Životinje imaju i pristup maloj livadi na kopnu koja je okružena čvrstom ogradom, gde mogu da pasu i „protegnu papke“.

Srednji sprat se nalazi na nivou mora. U prostoru sa prozirnim plastičnim zidovima smeštena je mala fabrika, u kojoj troje zaposlenih proizvode i pakuju mleko i jogurt marke „Melk“ i prodaju ih u brodskoj prodavnici. Treći nivo se nalazi ispod nivoa mora i tu su smešteni sistemi za snabdevanje strujom i vodom.

Zanimljivije biti poljoprivrednik nego bankar

Plutajuću mlekaru otvorio je 2019. godine inženjer i preduzetnik Piter van Vingerden sa svojom suprugom Minke. Ideju je dobio dok je radio na projektu saniranja posledica koje je za sobom ostavio uragan Sendi kada je 2012. godine pogodio Njujork. Dok su ostali stručnjaci pre svega tražili rešenja koja bi omogućila gradu da postane otporniji na olujne udare, Vingerdena je najviše okupirala činjenica da su štete koje je uragan naneo blokirale distribuciju hrane na kopnu.

To je holandskog inženjera, koji je već imao iskustva u dizajniranju plutajućih objekata i bio izvršni direktor međunarodne kompanije za vodenu arhitekturu „Beladon“, podstaklo da se okrene proizvodnji hrane koja bi i u procesu distribucije bila što nezavisnija od ćudi prirode. Hteo je da napravi poljoprivredno imanje koje bi povezalo proizvodnju hrane sa gradskom ekonomijom, bilo otporno na klimatske promene i ujedno doprinosilo borbi protiv njihovih posledica.

Tako se rodila ideja o imanju usidrenom u roterdamsku luku. Vingerden objašnjava kako je u želji da pokaže mladima „da je mnogo zanimljivije biti poljoprivrednik nego bankar“, te da kreativna rešenja mogu da prevaziđu i najveće prepreke, odlučio da umesto jednostavnije varijante gajenja povrća, na vodi organizuje proizvodnju mleka. Dakle, da na vodu preseli i – krave.

Kada je Vingerden prvi put predložio ovu ideju, njegove kolege i sugrađani su se šalili da će krave dobiti morsku bolest. Ni gradske vlasti u početku nisu bile naročito oduševljene ovakvom inovacijom, izražavajući zabrinutost i zbog neprijatnih mirisa koje će proizvesti „gradsko stočarstvo“. Vingerden je, tada, podsetio gradske čelnike da je Roterdam već preplavljen „opojnim“ mirisima, budući da je jedna od najvećih hemijskih luka na svetu, te da u takvoj konkurenciji njegove krave nemaju nikakve šanse da se istaknu.

Uporni preduzetnik je na kraju isposlovao gradske dozvole za gradnju i napravio trospratno poljoprivredno imanje koje pluta na pontonima, pričvršćeno za morsko dno čeličnim gredama. Konstrukcija objekta omogućava da bude otporno na podizanja i spuštanja mora koja izazivaju plima i oseka, kao i na izuzetno jake udare vetra.

Hranljivi sastojci iz urina

Krave šetaju na glavnoj palubi po gumenom podu i piju kišnicu prikupljenu sa krova i desalinizovanu morsku vodu, koja se pročišćava na brodu. Automatizovani robotski sistem isporučuje im hranu, mešavinu sena, pokošene trave, ostataka hmelja i ječma iz lokalnih pivara, kao i ostataka druge hrane iz gradskih restorana, kojima se ujedno isporučuje i mleko sa imanja.

Krave nose ogrlice sa elektronskom oznakom za identifikaciju, koja pomaže i u koordinaciji muže pomoću robota. Kada krava oseti nagon za mužom, ona dobrovoljno uđe u muznicu, gde senzor u blizini njene glave očitava oznaku. Vrata u prostoriji se zatvaraju, a ispred nje se automatski servira malo hrane.

Dok krava jede, trodimenzionalna kamera prati njeno kretanje, a robotska, laserski vođena ruka prska sanitarno sredstvo nad vime i postavlja mehanizam za mužu. Posle šest do osam minuta, robotska ruka se uvlači, prednja kapija se otvara i krava odlazi.

Robot za stajsko đubrivo prati unapred zadatu rutu, čisteći čak 80 kilograma kravljeg izmeta svaka dva sata. Automatizovani sistem baca otpad u okno na palubu ispod, gde se sabija da bi se iscedila tečnost. Preostale čvrste materije koriste se kao đubrivo za gradske parkove. Drugi postupak, koji se trenutno usavršava u saradnji sa naučnicima sa Univerziteta za tehnologiju Delft, izvlači hranljive sastojke iz urina, uključujući azot i fosfor. Oni će se koristiti kao đubrivo, ostavljajući iza sebe samo vodu.

Ponude iz inostranstva

Vingerden ističe da njegova glavna poruka nije vezana za samu tehnologiju, koja podiže efikasnost proizvodnje i u mlekarama na kopnu, već da je njegov primarni cilj da pokaže kako se može razvijati kružna ekonomija u gradu. U takvoj privredi krave jedu lokalno povrće i baštenski otpad, a ljudi koriste izmet goveda u proizvodnji poljoprivrednih kultura. Ovakav sistem zaokružuje gradsku proizvodnju hrane, bez potrebe da se ona prevozi na udaljenije destinacije, skladišti i da se uklanja životinjski otpad. To smanjuje otisak ugljenika u transportu i štetne emisije azota, koje iz vazduha dospevaju u zemljište i vodu.

Pojedini akademski stručnjaci u Holandiji zameraju Vingerdenu da je previše agresivan u promociji „morskog mlekarstva“, zbog čega se u javnosti stiče utisak da su holandske mlekare na kopnu toliko zastarele da je jedina alternativa u gradnji inovativnih imanja na vodi. Kritičari podsećaju da su holandski poljoprivrednici koristili principe cirkularne ekonomije još u 15. veku, hraneći krave ostacima žitarica i koristeći njihov izmet kao đubrivo. Stoga bi, smatraju, bilo pošteno da Vingerden u svojim edukativnim naporima ne preskače ove „detalje“ kada govori o inovacijama u 21. veku.

Drugi ocenjuju da je medijska pompa koju oko sebe vešto podstiče vlasnik mlekare na moru korisna pre svega zato što može privući mlade u Holandiji, koji većinom nisu zainteresovani za poljoprivredu, da se više bave ovom delatnošću kada shvate koliko ona može biti inovativna i isplativa. Adrijan van Grisen, menadžer projekta „Hrana Roterdama“ dodaje da pored privlačenja mladih, ovakva rešenja mogu biti dobar primer za razvoj inovativnih strategija u urbanoj poljoprivredi.

„U Holandiji imamo veoma dobro razvijenu poljoprivrednu proizvodnju na kopnu i svakako nemamo potrebe da gradimo na stotine plutajućih poljoprivrednih imanja. Ali rešenje koje nudi Vingerden može biti jako korisno za države sa desetomilionskim i većim gradovima, gde je gradsko poljoprivredno zemljište retko i hrana se doprema iz udaljenih regiona“, smatra Grisen.

Njegove procene potvrđuje i vest da je Vingerden dobio i prve ponude za izgradnju plutajućih mlekara u inostranstvu, koje su pristigle iz Singapura, Kine i SAD. Korona je, kaže, usporila pregovore, „ali da ne bih gubio vreme, u međuvremenu radim na ideji novog imanja na vodi – ovog puta sa živinom“.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Pixabay

Чланак Mlekara na moru: Kada krave odu u mornare се појављује прво на Biznis i Finansije.

Portal Index piše kako u toj kompaniji navode da su među razlozima zbog kojih se Meggle odlučio na tako drastičan potez – loši uslovi poslovanja u Hrvatskoj. Spekuliše se da će bolje podsticaje za poslovanje dobiti u Kragujevcu i Bihaću, u koje navodno seli deo proizvodnje iz Hrvatske.

Da podsetimo, Meggle je 2011. godine preuzeo mlekaru Mladost u srcu Šumadije. Trenutno tamo ima 104 zaposlena radnika i dnevno proizvodi 100 tona mleka. Ukoliko deo proizvodnje iz Hrvatske bude zaista preseljen u Kragujevac, ti brojevi će se sigurno uvećavati.

Foto: dimitriwittmann, Pixabay

Чланак Još uvek se nagađa zašto Meggle seli proizvodnju iz Hrvatske u Srbiju i BIH се појављује прво на Biznis i Finansije.

Radomir Spasojević, osnivač „Mlekare Spasojević“ koja proizvodi mleko, mlečne napitke i sireve, načinio je prvi korak ka svom današnjem preduzeću još kada je kao dete iz siromašne porodice u Bajinoj Bašti, zahvaljući stipendiji, upisao u Subotici srednju školu za obrazovanje u ugostiteljstvu. „Nikada neću zaboraviti dan kada sam krenuo u internat. Obuo sam polovne cipele oker boje, koje mi je otac kupio na nekom otpadu. Bile su mi velike, ali to mi nije smetalo kada sam, ushićen, ugledao prelepi grad sa šarenom Gradskom kućom, crvenim tramvajima i žutom ciglom popločanim ulicama“, priseća se Spasojević svog prvog susreta sa Suboticom, koja je bila i njegov prvi „prozor u svet“.

Željan znanja, s nestrpljenjem je iščekivao praktičnu nastavu u kuhinji, gde se trudio da što umešnije napravi različita jela i da sakrije posekotine koje je zadobijao dok se nije izveštio u brzom seckanju luka. „Cenio sam šansu koja mi je pružena, pa sam se stalno dokazivao radeći i sporedne poslove u kuhinji: prao sam prljavo posuđe, čistio celu kuhinju, pripremao sirovo povrće za obradu… Nisam želeo da zbog neke sitne greške stariji majstori izgube interesovanje za rad sa mnom“, priča Spasojević kako je učio prve lekcije o tome da se trud uvek isplati, a zaista se i isplatio kada su ga profesori uvrstili u tim najboljih učenika koji su spremali bankete za proslave tadašnjih velikih preduzeća u Subotici.

Po završetku školovanja vratio se u zavičaj i počeo da radi za firmu koja ga je stipendirala, a sledeći iskorak u svet odveo ga je čak u Norvešku, gde se usavršavao u kulinarstvu i svojim radom uspeo za samo osam meseci da utrostruči početnu platu. Osim zanata, u ovoj zemlji je naučio zašto je u poslu dobro poštovati prava radnika, pa je to znanje primenio kada se vratio u Srbiju i doneo odluku da, nakon što je devedesetih ostao bez posla – sam sebi obezbedi posao.

Uloga bureka u osnivanju mlekare

Spasojević je otvorio pekaru, a kada je pekar zadužen da pravi burek – koji se jako dobro prodavao – dao otkaz, vlasnik je rešio da nauči sam da ga pravi: „Vežbao sam bacajući mokru krpu umesto testa, i vremenom postao vešt u razvlačenju kora za burek. Ali kupci su uz burek tražili i jogurt“, objašnjava Spasojević kako je došlo do toga da počne sa pekarom, a onda krene u razvoj mlekare.

Prvo je pravio samo pet do šest litara jogurta, a kako je tražnja rasla, tako je sazrevala i ideja da se upusti u ozbiljniju proizvodnju, osnovavši 1995. godine malu mlekaru u sopstvenoj kući. Čak i danas, kada posluje uspešno sa širokom asortimanom mlečnih proizvoda pod robnom markom „Zapis Tare“, i dalje drži malu pekaru, ustaje u dva ujutru i razvlači kore za burek, pa tek potom ide na svoj „glavni“ posao.

Praksa da iz zadovoljstva noću mesi testo nije jedina osobina Spasojevića, koja ga, po mišljenju njegovih zaposlenih, čini neuobičajenim poslodavcem u današnje vreme. Njegovi radnici kažu da nikada ne uzima dobit za sebe, ne troši novac na luskuzna putovanja niti kola, sam održava vrt ispred preduzeća, jer smatra da „kako vam je pred kućom, tako je i u kući“. Sagovornik B&F-a ne voli da ga zovu „gazdom“ jer sebe doživljava kao prvog među jednakima – prvi dolazi i poslednji odlazi s posla, ne libi se fizičkih poslova, glavni je majstor za sireve…

Posao je nežna biljka

Govoreći o tome kako je prevalio put od kućne do moderne mlekare, koja zapošljava isključivo stručnjake, raspolaže novim tehnologijama i sopstvenom laboratorijom za kontrolu kvaliteta mleka, te ima i veliki broj dobavljača, Spasojević ističe da se prelomni trenutak desio 2003. godine, uvođenjem Sistema kvaliteta ISO 9000:2001, kao osnove za razvoj uspešnog i zdravog poslovanja.

„Prioritetno nam je bilo stvaranje uslova za nesmetanu i konstantnu preradu mleka, koja je vrlo složena. Potrebno je obezbediti dovoljno finansijskih sredstava, odgovarajući kadar, i istovremeno poslovati po propisima. Stalo mi je da budem ’čist’ u svakom pogledu“, naglašava Spasojević, „da pribavim sve saglasnosti i dozvole, da osiguram zdravstvenu bezbednost proizvoda ali i radnog okruženja i životne sredine, da izmirujem sve obaveze, ali i da zaposlene tretiram kao ravnopravne partnere u zajedničkom poslu, što znači da im obezbedim četrdesetočasovno nedeljno radno vreme, redovne zarade, zagarantovane odmore, kao i bonuse”.

Posao je za našeg sagovornika „nežna biljka, koja mora da raste na zdravom zemljištu. Ne sme biti zaražena ’klicama’ političkih veza koje uvek imaju previsoku cenu. U početku se ne smete previše oslanjati na banke i druge finansijere spolja, jer niste sigurni da li će vaša biljka uopšte porasti, a kamoli procvetati. Zato bi trebalo da se oslonite na sebe, jer ta mala biljka zavisi od vas, i morate je sa puno ljubavi negovati, zalivati, štititi od raznih štetočina i grabljivica, kako bi nesmetano rasla“.

Spasojevićeva „biljka“ sada je porasla, pa nabavljenu robu uglavnom plaćaju unapred i nemaju dugova. Neprestano ulažu u proizvodnju i stvaranje novih proizvoda, ali ne zaboravljaju ni one retke, poput nehomogenizovanog mleka u kesi, koje najčešće kupuju penzioneri, a potom ga kuvaju i sa njega skidaju kajmak.

Mlekara trenutno broji 65 zaposlenih, a zarade se određuju isključivo prema stručnosti i postignutim rezultatima. Spasojević ima posebno izgrađen partnerski odnos sa svojim zaposlenima, jer bi bez njih, kaže, „skupocena prohromska oprema bila samo gomila gvožđa“.

Reklama „od usta do usta“

Specifičnost ovog preduzeća je i to što ne ulaže mnogo u reklamu, jer vlasnik veruje da je ukus njihovih proizvoda – koji redovno dobijaju nagrade za kvalitet – najbolja reklama, budući da kupci koji ih probaju ne samo da ostaju lojalni, nego ih i preporučuju „od usta do usta“. Osim toga, ulaganja u marketing, po pravilu velika, nisu isplativa u situaciji „kada se naši proizvodi plasiraju na ograničenom prostoru – u Zapadnoj Srbiji, Beogradu i okolini Novog Sada, i to uglavnom u malim specijalizovanim radnjama ili lokalnim marketima”, objašnjava Spasojević.

Pokušali su, dodaje, da sarađuju sa velikim trgovinskim lancima i zaključili da im se to kao malom preduzeću ne isplati. „Nama je preveliki trošak da ulažemo u ulistavanja po barkodovima i to prema nivoima njihovih prodajnih razreda, da plaćamo visoke rabate, izdatke za marketing, za poziciju na polici…“ Uz to, kaže Spasojević, saradnja sa „velikim igračima“ bi učinila malu firmu previše zavisnom od njih, što nije dobro za dalji razvoj u konkurenciji velikih, nekada društvenih a potom privatizovanih mlekara, „koje odavno imaju već utvrđenu poziciju na tržištu. Zato smo se okrenuli lojalnim kupcima, koji umeju da prepoznaju kvalitet naših proizvoda”.

Kvalitet se testira prvo u fabričkoj, a zatim u akreditovanim laboratorijama, a o njemu se mora voditi računa počev od nabavke sirovina. Ranije, stočarstvo nije bilo mnogo razvijeno u ovom kraju, ali se situacija promenila, donekle zahvaljujući i „Mlekari Spasojević“, koja trenutno otkupljuje mleko od oko 300 poljopriverdnih gazdinstava iz opština Ljubovija, Bajina Bašta, Kosjerić, Užice i Čajetina.

„To su pretežno mali proizvođači, ali se svojski trude da ispune najstrože higijenske zahteve. Mi im pomažemo kroz edukaciju i nagrađujemo ih vrhunskom cenom za mleko koje ima najbolji kvalitet. Naravno“, napominje Spasojević, „kada imate tako veliki broj malih dobavljača, to usporava proces otkupa, ali uspevamo da te troškove ugradimo u cenu finalnog proizvoda, a da ona i dalje bude povoljna za naše tržište“.

Kao još jednu referencu u prilog sirovina koje koriste, Radomir Spasojević ističe mleko koje se dobija od krava simentalske rase, nastale ukrštanjem domaćeg šarenog govečeta sa pasminom autohtone sorte sa Alpa. Ove životinje su veoma otporne na oštru planinsku klimu i prilagođene ishrani na domaćim pašnjacima daleko od smoga i zemljišta zatrovanog pesticidima.

Marija Miloradović

Broj 170, februar 2020. 

Чланак Vlasnik mlekare koji iz zadovoljstva mesi burek се појављује прво на Biznis i Finansije.