„Ovo je sasvim dovoljno za jedan dobar život“, kaže Ljubinka Pavlović iz sela Miroč, koja proizvodi miročki bareni sir, toliko poseban da se šepuri po najelitnijim restoranima. I Ljubinka je posebna žena. Svi je zovu Japanka od detinjstva, zbog kosih očiju, ali taj nadimak sada joj odgovara jer radi kao Japanci, od jutra do sutra. „Ovaj posao zahteva da si stalno u pokretu, nema ni svetka ni petka“, priča žena koja je sama razvila gazdinstvo i posao, vozila traktor, odgajila dvojicu sinova i „usput“ se dodatno školovala.
Koliko god zvučalo kao otrcana fraza da kada voliš ono što radiš, ma koliko to bilo teško, stižeš do cilja uz sve prepreke koje reditelj život može da postavi pred tebe. I to ne u filmu, već u stvarnosti. Onih koji potvrđuju ovo pravilo ima svuda oko nas, samo ih, zauzeti svojim životima, ne primećujemo.
Zovu je Japanka i taj školski nadimak prati je čitav život. Ponela ga je zbog kosih očiju, a sada joj odgovora i zbog toga što radi kao Japanci, bez odmora. Ljubinka Pavlović iz sela Miroč sa istoimene planine Kraljevića Marka, radi od jutra do sutra. Njeni ljubimci su krave zahvaljujući kojima, kako sama kaže, može lepo da živi, ali mora i da se radi. Njeno malo stado čini 17 krava, svaka ima svoje ime, dnevno daju između 220 i 230 litara mleka koje Ljubinka preradi u sir. I to ne bilo koji, već miročki bareni sir.
„Za kilogram sira je leti potrebno osam, a zimi šest do sedam litara mleka. Svakodnevno napravim 24 do 25 kilograma sira i sve što proizvedem se odmah proda“, kaže ova pedesetpetogodišnjakinja koja je sama odgajila dvojicu sinova, sopstvenim snagama napravila imanje, kvalitetom i poslovnošću izborila svoje mesto na tržištu i usput, u srednjim godinama, diplomi poljoprivrednog, dodala i diplomu veterinarskog tehničara.
Nema ni svetka, ni petka
Radila je u ovdašnjoj zemljoradničkoj zadruzi, međutim kada je shvatila da plata ne može da zadovolji egzistencijalne potrebe njene male porodice, rešila je da stvar uzme u svoje ruke. „Imala sam zemlju i došla sam na ideju da se aktivno bavim stočarstvom. Proizvodili smo sir na malo, a kad sam videla da su ljudi zainteresovani za miročki bareni sir krenula sam malo, po malo, mic, po mic i od jedne krave sa kojom sam počela, sada imam 17“, ispričala nam je Japanka.
Na početku svoje poljoprivredne poslovne priče, beše to 2002. godine, morala je da se osloni samo na sebe. Na subvencije države nije mogla da računa jer nije imala umatičeno stado, a za umatičenje je bilo potrebno da ima najmanje četiri krave. Start je bio „u se i u svoje kljuse“, ali je to nije nimalo pokolebalo.
Kada je umatičila krave, mogla je da konkuriše za subvencije i kredite kod Ministarstva poljoprivrede i polako da napreduje. Prvi kredit digla je 2012. godine i tada je od šest odsto kamate polovinu plaćala država. Stado se uvećavalo, za njega je napravljena nova štala, a Japanka je sve vreme radila. Glavni pomoćnici bili su joj sinovi.
„Iako su bili mali, išli su stalno uz mene i pomagali koliko su mogli, a meni je svaka pomoć bila dobrodošla. Kada sam videla da oni, iako mali, rade i imaju volju da rade, meni ništa nije padalo teško. Ovaj posao zahteva da si stalno u pokretu, nema ni svetka ni petka. Dan počinje mužom, krave idu na pašu, sledi pravljenje sira, pa pranje sudova za pripremu sira, povratak stada u štalu. I tako svaki dan, od jutra do mraka“, priča Ljubinka koja je pre nego što je doživela saobraćajnu nesreću vozila traktor, balirku i druge poljoprivredne mašine, jer za stado treba pripremiti hranu i za zimu.
Sada te poslove obavlja stariji sin Uroš, koji će po završetku Pedagoške akademije upisati master voćarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Mlađi Jovan studira veterinu i plan mu je da „otera majku u penziju“ i preuzme posao proizvodnje sira.
„Želja mi je bila da kad napunim 50 godina imam 50 krava, ali me je saobraćajka omela u tome. I pored toga zadovoljna sam onim što sam uradila u životu. Moj najveći uspeh su moji sinovi, a to što sam uspešna u onome što radim je dodatak jelima“, priča kroz smeh Japanka. „Ovaj posao koji ja radim i koji radi još puno ljudi, ako se ne voli ne može da se izdrži. Znači na prvom mestu je ljubav, a na drugom su finansije. Meni ne treba više od ovoga što imam, ovo je sasvim dovoljno za jedan dobar život”.
Sir koji se šepuri po najboljim restoranima
Prepoznala je šansu u barenom siru koji se sada šepuri i po elitnim restoranima, a uvršten je među najbolje sireve u svetu. Odvajkada se ovaj delikates od punomasnog kravljeg mleka proizvodi na Miroču i Ljubinka, koja je potomak prvih doseljenika u Miroč, kaže da je recept donet sa Kosova.
Ovaj sir je poseban, jer za razliku od klasičnih belih sireva, on može da se griluje, peče, prži, a da se ne istopi. Zbog hrskave korice i mekane, a neistopljene unutrašnjosti nakon grilovanja, mnogi vrhunski kuvari daju prednost miročkom siru, a ne kiparskom halumiju. Možda je tajna i u miročkim livadama prepunim lekovitog bilja na kojima krave pasu, a možda i u veštim rukama domaćice i prirodnim sastojcima – mleku, soli i sirilu.
Krave i bareni sir othranile su i odškolovale Uroša i Jovana, koji neće da napuste Miroč i imanje. Obojica svoju budućnost vide u poljoprivredi, stariji Uroš želi da se bavi voćarstvom, a mlađi Jovan stočarstvom i proizvodnjom barenog sira.
„Moja deca će ostati na selu i nastaviti ono što sam ja započela. Praviću sir dok to budem mogla, a onda ću posao prepustiti njima“, kaže žena koja je skoro čitavog života trčala trku sa preponama i uspela da u stočarstvu i proizvodnji sira pronađe sigurnu egzistenciju i sreću, dokazujući da od sira može da se živi. I da to prenese na svoje naslednike.
Recept za bareni sir nismo dobili, ali jesmo za pokretanje proizvodnje na porodičnom imanju i kako malo poljoprivredno gazdinstvo može da bude uspešno na tržištu i pronađe put do kupca. Recept je kratak: da voliš ono što radiš, da mnogo radiš i da budeš istrajan.
Jelena Bujdić Krečković
Biznis i finansije, broj 186, septembar 2021.