Kazan, tradicionalni ili najmoderniji, napravljen od više različitih materijala, jedina je „konstanta“ potrebna za proizvodnju rakije. I vredne ruke. Voće se podrazumeva. Sve ostalo, „može da bude, ali i ne mora“, zavisno od toga da li se rakija pravi iz hobija, ili je to posao od koga se živi i isplaćuju zarade zaposlenima. U odnosu na to, kupuje se i ostatak opreme, od pumpi za pretakanje, preko rashladnih uređaja i toplotnih pumpi, opreme za pranje i seckanje voća, vađenje koštica, pa sve do kompjuterskih programa, koji u kazanu, „diktiraju“ vreme i način pečenja rakije.

Odgovor na pitanje koliko novca je potrebno uložiti u opremu za pečenje rakije nije jednostavno dobiti, jer se proizvođači rakije, bar u Srbiji, dele na „hobiste“, male i srednje destilerije, i na kraju velike, profesionalne proizvođače ovog alkoholnog pića. I svaka od ovih kategorija ima „svoju računicu“. Takođe, u našoj zemlji se neki vinari bave i proizvodnjom rakije, a kako je oprema za obe vrste pića vrlo slična, njihova računica za početno ulaganje je takođe priča za sebe.

Inflacija nije zaobišla ni ove proizvode. Proizvođači kažu da je, u zavisnosti od opreme, poskupljenje minimum 30 procenata. Za neku opremu i više. Kao i da se na isporuku ponekad čeka i više meseci. Ali napominju da je za dobar rakijski kazan „uvek bilo reda“. I virus korona i rat u Ukrajini su uticali na industriju rakijske opreme, ali različito. Rat u Ukrajini je doneo problem sa sirovinama, dok je virus korona doneo veću potražnju za osnovnom opremom za pečenje rakije. Proizvođači to objašnjavaju specifičnim okolnostima u kojima su se ljudi našli, pa su rakiju pekli i oni koji nikada nisu.

Za početak, potreban je kazan

Saša Kopilović, samostalni proizvođač rakije iz Ljutova kraj Subotice i organizator „Festivala mlade rakije“, kaže za B&F da je prema njegovom iskustvu, za najosnovniju opremu za pečenje rakije potrebno uložiti oko 2.000 evra.

„Za početak potreban je kazan. Od 160 litara sada košta oko 1.500 evra. Pre dve godine bio je jeftiniji za oko 20 procenata, ali sada ispod te cene ne može da se nađe. Mašina za mlevenje voća košta oko 200 evra, a stakleni baloni za čuvanje rakije, od 50 litara, su od 70 do 100 evra. I to su neka veća ulaganja. Rakija može da se čuva i u plastičnim buradima, ono od 200 litara je oko 2.000 dinara“, objašnjava Kopilović. Napominje da je, na sve ovo, potrebno dodati i gradometar i širometar. Prvi služi za „finiširanje“ rakije, dok se drugim meri količina šećera u komini. I jedan i drugi koštaju oko 2.000 dinara, a kvalitetnije prave hrvatski proizvođači.

Osnovna oprema za proizvodnju rakije, kao što su kazani i burad, proizvode se u Srbiji. Ostalo se uvozi, a ako se i proizvodi kod nas, to radi mali broj firmi. Jedna od kompanija koja više od pola veka proizvodi kazane za pečenje rakije i drugih alkoholnih pića je „DES“ iz Subotice. Preduzeće proizvodi tradicionalne kazane za one koji peku rakiju više puta godišnje, dok ima voća, kao i za male i srednje destilerije. Godišnje proizvedu 5.000 kazana, i do kraja sezone pečenja rakije, što je negde u oktobru, sve i prodaju. Osim u Srbiji, izvoze ih i u Rumuniju, Čile, Peru, Australiju, Veliku Britaniju koja im je ujedno i najbolje izvozno tržište. Kako kažu, u ovoj zemlji se njihovi kazani koriste pre svega za pravljenje džina, viskija, votke, pa čak i mlečne votke sa surutkom.

„Osnovni materijal od koga pravimo kazane je bakar i prohrom, i njihova cena u velikoj meri diktira i cenu našeg tradicionalnog hobi kazana. Njih pravimo od 10 do 350 litara, u serijskoj proizvodnji, i kupuju ih ljudi koji rakiju prave isključivo za svoje potrebe ili eventualno neku manju prodaju. Najčešći kupci su nam muškarci od 40 do 50 godina, a u Srbiji najviše prodamo u Vojvodini i Beogradu“, kaže za B&F Dajana Bilić, iz kompanije DES. Osim u Srbiji, veliki broj ovih kazana izvezu i u Mađarsku i Rumuniju, gde se takođe koriste za proizvodnju rakije.

DES najviše prodaje kazan od 120 litara, i dugo su ga prodavali za 131.000 dinara. Danas je 197.000 dinara. Sirovinu za izradu, bakar, kupuju u Srbiji, dok neke sitnije delove uvoze iz Kine. Ali, kako kažu, za sada nema zastoje u nabavci tih delova.

„Kod premijum proizvoda, odnosno kazana za male i srednje destilerije, situacija je nešto drugačija. Prve isporuke tih kazana, veličine od 150 do 2.000 litara, imaćemo tek u junu. Jednostavno, takav je proces proizvodnje i potražnja“, objašnjava Bilić.

Za jednu seriju od 20 kazana za domaćinstva i one kojima je pravljenje rakije hobi, ovoj kompaniji potrebno je oko dve nedelje. Za isti period naprave i jedan premijum kazan. Vizuelni izgled kazana crtaju njihovi konstruktori, po čijim nacrtima se onda i naprave. U samom procesu proizvodnje koriste se najmodernije mašine za lasersko sečenje, kružno zavarivanje,… ali ima i velikog udela ručnog rada.

Vinarija „Jović“ iz Knjaževca u isto vreme proizvodi i vino i rakiju, ali pravi i neke od uređaja potrebnih u procesu proizvodnje. Osnivač ove vinarije Saša Jović je istovremeno i vlasnik kompanije „Alfa klima“ koja pravi opremu za hlađenje i hladnu sterilizaciju, namenjenu malim i srednjim destilerijama. Prema njegovoj računici, za proizvodnju rakije od 20.000 litara godišnje, početno ulaganje za opremu je i više od 100.000 evra.

„Najmoderniji kazani za rakiju, koji se koriste u malim i srednjim destilerijama, a rade pomoću kompjutera, dostižu cenu i do 30.000 evra. Važan deo opreme u proizvodnji rakije je i oprema za fermentaciju, odnosno inox cisterne koje u sebi imaju mešalice kao i rashladne uređaje. Njihova cena je oko 8.000 evra. Zatim, oprema za prepumpavanje košta i do 6.000 evra, a moderan mono blok za lepljenje etiketa i stavljanje čepova i dvostruko više“, kaže Jović za B&F.

Rakijski „kompleti“ i u apotekama

Burad u kojima se čuva rakija uvek se pravi od hrasta, i proizvodi se i u Srbiji. Bure od 300 litara sada košta 700 evra. Pre dve godine Kinezi su naveliko kupovali sav hrast koji je mogao da se kupi u Srbiji, što je izazvalo veliki poremećaj na tržištu i skoro udvostručilo cenu buradi. Proizvođači rakije koji to mogu da priušte, burad uvoze iz Francuske. Tvrde da su kvalitetnija, a „kvalitetna“ je i cena jer koštaju preko 1.000 evra.

U Srbiju se inače najviše opreme za proizvodnju rakije uvozi iz Bugarske, Hrvatske, Italije i Slovenije.

Svi koji žele da peku svoju rakiju, ali ne i da se izlažu velikom trošku kupujući opremu, mogu da je iznajme. Takvih ponuda ima širom Srbije, pa i onih za uslužno pečenje rakije. Iznajmljivači opreme kazane dovoze na lice mesta, a cene su zaista šarolike, i zavise pre svega od toga kakav je kazan, da li je cena sa ogrevom ili bez, da li se iznajmljuje samo oprema ili i znanje o pravljenju ovog alkoholnog pića. Na primer, samo iznajmljivanje kazana od 220 litara za jedno pečenje, može da se nađe u Zrenjaninu po ceni već od 2.000 dinara. Usluga pečenja rakije na profesionalnom kazanu, u Novom Sadu iznosi 4.500 dinara.

Jedan broj apoteka prodaje i takozvane „rakijske enološke komplete“ u kojima se nalaze kvasci i enzimi koje je potrebno dodati rakiji, ali u već tačno spakovanim količinama, dovoljnim za 200 kilograma voća. Uz sve ovo, prodaje se i kompletna šema za proizvodnju voćne rakije. Cena ovakvog rakijskog kompleta je oko 2.000 dinara.

I za kraj, prvi „jedinstveni stroj za pečenje rakije“ napravljen je 1909. godine. Napravio ga je novosadski kazandžija i pronalazač Milana T. Jovanović, i zaštitio kao svoj patent u tadašnjoj upravi za zaštitu industrijske svojine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Aleksandra Galić

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Martin Knize, Unsplash

Чланак Oprema za proizvodnju rakije: Malo ruke, malo roboti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Spasavanje ljudskih života bi uvek, za svakoga i u svakom trenutku trebalo da bude prioritet. Iako se kaže da ljudski život nema cenu, spasavanje života ipak ima. Naročito ako se dešava u nepristupačnim uslovima, na stenama, u pećinama, ski stazama ili nekim drugim planinskim terenima, a uz sve to spasavanje rade i volonteri. Dobro obučeni i utrenirani, ali ipak volonteri.

Nedavno je prvi put na nekoj planini u Srbiji izvedeno takozvano helio-spasavanje. Povređeni skijaš je sa Kopaonika helikopterom prebačen u Klinički centar u Beogradu. Mogućnost prevoza helikopterom teško povređenih skijaša do prvog većeg medicinskog centra je usluga koja je odavno dostupna na svim većim skijalištima u Evropi, a u Srbiji od nedavno i to zahvaljujući sporazumu o saradnji između helikopterske jedinice MUP-a Republike Srbije, javnog preduzeća „Skijališta Srbije“ i Gorske službe spasavanja. Za povređene ova usluga je potpuno besplatna, jer je kupovinom ski pasa, i u svetskim turističkim centrima i u Srbiji, osiguranje uračunato u cenu.

Možda na prvi pogled ova vrsta spasavanja izgleda jednostavno, ali iza toga stoji mnogo vremena i novca, naročito kada su volonterske organizacije u pitanju. Primera radi, helikopterski spasilac je u trenutku spasavanja povređenog skijaša imao na sebi samo opremnu vrednu oko 4.000 eura. A gde je obuka koju svako ko to radi mora da prođe?

„Pre svega potrebno je obučiti dobrog spasioca koji zna i spasavanje sa stene i sa žičare, prvu pomoć… Za to otrilike treba dve do tri godine. To je tek početak. Osim obuke, svaki spasilac mora da bude i u redovnoj trenaži jer koliko će, na primer, akcija helio-spasavanja biti uspešna zavisi od vetra, buke, stanja povređenog ali i opšteg znanja i utreniranosti spasioca. A svakodnevno treniranje košta. Recimo, kad se vežba prva pomoć potroši se brdo sterilnih zavoja, gaza… a sve to ima cenu“, objašnjava Branislav Ćurčin, dugogodišnji spasilac sa velikim poznavanjem medicine.

Papreno skupe motorne sanke

Najskuplji deo opreme koji spasioci koriste u helio-spasavanju je šlem koji košta 1.200 evra. Cena je visoka jer je šlem morao da prođe kroz razne ateste, a ima i ugrađenu radio vezu koja je u ovoj vrsti spasavanja neophodna. Zatim, koristi se i radio stanica čija je cena oko 1.000 evra. Da bi sve to funkcionisalo potrebna je i spravica koja povezuje radio stanicu i šlem i samo je za nju potrebno izdovojiti još 300 evra. Pojas koji se koristi za ovu vrstu spasavanja košta oko 200 evra, dok se reflektivne pantalone i jakna mogu kupiti za oko 500 evra. Potrebni su i jakna i duks koji se nose ispod toga i koštaju oko 400 evra, kao i planinarske cipele sa tvrdim vrhom.

Osim „lične“ opreme koju spasioci nose na sebi za ovu vrstu spasavanja, koristi se i specijalno nosilo koje može da se spakuje i stane u helikopter. Ovo nosilo ima antirotaciono jedro koje sprečava da spasilac i povređeni izgube svest prilikom podizanja helikoptera. Sve ukupno košta 8.000 evra. Međutim, ako se povređeni evakuiše sa stene, onda se koristi i spravica koja se zove „gušter“, i ona služi kako bi se spasilac i povređeni otkačili prilikom helikopterskog podizanja. Košta 1.500 evra po komadu.

U slučaju spasavanja na skijaškim terenima teško je odlučiti se da li je skuplje angažovanje ljudi ili opreme. Od lične opreme svaki spasilac ima skije, pancerice, jaknu, medicinski ranac, kacigu, rukavice. Podrazumeva se da sva oprema mora biti kvalitetnija nego kod običnih skijaša, pa sve ukupno košta oko 3.000 evra. I najčešće može da izdrži dve sezone, treću se već rashoduje. Od ostale opreme koriste se još motorne sanke, prikolica za povređene, kao i vakuumske nosiljke odnosno „kičma trans“.

„Motorne sanke su ubedljivo najskuplji deo opreme i sada koštaju 22.000 evra. Do pre godinu dana njihova cena bila je 18.000 evra. Osim sanki, novac je potreban i za gorivo, povremeni servis, ležarinu kad nije zimska sezona. Pravljene su tako da mogu da pređu 500 kilometara, pa ih mi zbog intenziteta i obima posla rashodujemo praktično svake dve godine. Prikolica za povređene košta 7.000 evra i uvozi se iz Italije. I to je zaista vrhunska oprema. Vakuumska nosiljka je najjeftinija i ona košta 2.000 evra. Osim ove opreme, na primer, za dobru zimsku janku u kojoj spasilac može da izdrži veći deo dana niske temperature potrebno je izdvojiti oko 500 evra“, objašnjava Srđan Paroški, spasilac Gorske službe spasavanja.

Pod spasavanjem u planinskim uslovima podrazumevaju se pretrage na planinama ili nepristupačnim terenima, prevrtanje kvadova, ali i transport povređenih ljudi, pa čak i preminulih. Za planine i nepristupačne terene obavezan deo opreme je užarija. Ona košta oko 200 evra, ali ima i rok upotrebe. Ukoliko samo stoji u magacinu i ni ne raspakuje se, posle deset godina može da se baci. Ukoliko se koristi, rok je od dve do pet godina. I to je jedna od retkih stvari koja može da se kupi i u Srbiji.

Ali, za spasavanje sa stena, uz užariju, potrebne su i metalne alke. Komad košta 20 evra, međutim ukoliko samo jednom padne na zemlju ili udari u stenu baca se. U tom slučaju niko ne može da vidi da li su prilikom pada nastale neke mikropukotine, koje mogu biti pogubne po život povređenog ili spasioca tokom prvog sledećeg spasavanja. Tu je još i nosilo, sa točkom sa prednje strane, koje olakšava transport i njegova cena je 2.500 evra.

Sva oprema se uvozi

Za svaku od ovih vrsta spasavanja neophodan i sastavni deo opreme je i medicinski ranac. I njega spasioci nose u svim prilikama, od ski staza do stena i pećina. Potpuno prazan kvalitetan medicinski ranac košta 70 evra. Potpuno napunjen, sa svom potrebnom medicinskom opremom košta oko 4.000 evra. Najskuplja stavka je defibrilator čija je cena oko 1.500 evra. Od medicinskog materijala najskuplji je ambu balon sa maskom, koji služi za reanimaciju. Njegova cena iznosi nešto više od 100 evra, ali problem je što su delovi napravljeni od plastike i silikona koji se na temperaturama u minusu veoma lako oštete. Od ostale opreme tu su još, na primer, gaze i abdominalni sterilni zavoji, i svi oni imaju rok upotrebe, koristili se ili ne. Rok upotrebe gaze je dve, a zavoja pet godina.

Važno je napomenuti da skoro ništa od nabrojane opreme ne može da se kupi u Srbiji jer ne postoje firme koje to proizvode, pa čak ni distributeri preko kojih može da se nabavi ova specifična oprema. Sve se kupuje u inostranstvu, i to pre svega u Italiji, Nemačkoj i Austriji. Uticaj virusa korona, naravno, nije zaobišao ni ovu industriju. Većina materijala nabavlja se u Kini, dok se, recimo, specijalna spasilačka odeća šije u Moldaviji. Posledice korona krize podigle su cenu ove opreme i do 30 procenata.

Ali, ni to nije najveći problem. Čak i kada ima novca, vreme isporuke većina proizvođača ne može, niti želi da garantuje. Na primer, oprema koja se naručuje sada ima okvirni rok isporuke oko godinu dana. Oprema koja je poručena i plaćena u martu prošle, stigla je u januaru ove godine. Istina, tome je delimično doprinelo i to što je brod sa opremom bio zaglavljen u Sueckom kanalu.

I na kraju, Gorska služba spasavanja je jedna od retkih čiji status nije regulisan zakonom. Recimo, Rumunija je to učinila još osamdesetih godina, Hrvatska 2006, Slovenija još pre raspada Jugoslavije. Svu neophodnu opremu do sada su nabavljali iz donacija firmi čiji su vlasnici bivši spasioci, danas uspešni privrednici, a značaj GSS-a prepoznala je i Evropska unija, pa se danas oprema nabavlja i kroz različite projekte.

Ali nedostatak stabilnog finansiranja utiče i na osnivanje službi širom Srbije. Danas one postoje u Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu, Nišu, Boru i ispostave u Novom Pazaru i Boljevcu. Dosadašnje iskustvo pokazalo je da bi bilo dobro da obučenih ljudi i moderne opreme za spasavanje ima skoro svako veće mesto.

Aleksandra Galić

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: MUP Srbije

Чланак Koliko košta spasavanje ljudskih života u prirodi: Konopac sa rokom trajanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Miele „Mali Džinovi“ na HORECA sajmu u Beogradu се појављује прво на Biznis i Finansije.