Prosečan broj mališana u jednoj porodici je 1,58.

Za njima slede bračni parovi bez dece (28,3 odsto), pa samohrane majke (13,7 odsto), zatim očevi sa decom (3,6 odsto), vanbračni parovi sa mališanima (3,2) i oni bez potomaka (2,3 odsto).
Najveći broj ima jedno dete (51,8 odsto), četrdesetak odsto ih ima dvoje, svega 6,7 odsto troje i 1,4 odsto više.

Takođe, u 88 odsto slučajeva domaćinstvo čini samo jedna porodica, u 11,1 odsto dve i u manje od jedan odsto – više njih.

Vreme koje prosečno u toku dana provode sa maloletnom decom, ukoliko ih imaju u kući, razlikuje se kod muškaraca i žena. Kod žena je tri i po sata, a kod muškaraca 2,24.

Izvor: Novosti

Foto: Pixabay

Чланак U Srbiji najviše ima porodica sa jednim detetom се појављује прво на Biznis i Finansije.

„I sama sam ukazivala da taj izopačeni, nakaradni sistem vrednosti, čije posledice živimo i koje smo juče osetili u njegovom najtežem i najbolnijem obliku, nisu neko iznenađenje. Ali te emocije koje su nas juče savladale su nešto potpuno normalno“, rekla je Janković za Radio-televiziju Srbije.

Navela je da bi taj slučaj trebalo sve da natera da se preispitaju i da se sve u sistemu promeni, od institucija, škola i medija, do kuća i porodica.

„Da u narednim danima sklopimo sve kockice tog mozaika, da ga nekako procesuiramo i da razgovaramo. Da ovo ne traje tri dana, nego da o ovome dugo razgovaramo i da pronađemo način da učinimo sve što je u našoj moći da nam se ne ponovi“, kazala je Janković.

Izrazila je nadu da će se povređeni oporaviti, a da će društvo u Srbiji naći način da se oporavi od te tragedije.

Nadam s) da ćemo naći način kako da se oporavimo od ove tragedije, da ćemo naći način kako da naša deca tu traumu prežive. U tom smislu, mislim da je jako dobro što su se uključili timovi psihologa, psihijatara, lekara. Mislim da nam svima treba pomoć“, rekla je poverenica.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Sistem vrednosti se mora menjati iz korena се појављује прво на Biznis i Finansije.

U selu Dublje kod Svilajnca, jedno domaćinstvo je postalo poznato po tome što je imalo čak četiri prezimena. Najstarija „glava porodice“ je nosila prezime Stojanović, a pošto su se u porodici rađale samo ćerke jedinice, na imanje su se useljavali zetovi, ili kako se to kaže „dolazili su na miraz“, pa je seosko domaćinstvo dobilo još tri prezimena, Vekić, Vakulović i Vukosavljević. U ovom selu od 345 domaćinstava, čak 72 porodice imaju „zeta na mirazu“.

Patrijarhalna kultura koja i danas vlada u selima u Srbiji, nalaže da se imanje ostavlja muškom potomku, a da se ženska deca, čim se udaju, presele u muževljevu porodicu. Izuzetak od ovog pravila su slučajevi kada seoska porodica nema muškog naslednika, ili kada je budući suprug izuzetno siromašan, pa se zet useli kod tasta i tašte. Sve do kraja 19. veka, muškarac koji je dolazio da živi kod supruge, morao je da prihvati i njeno prezime.

Vremena su se promenila, ni selo više nije ono što je nekad bilo, ali se na ovakve brakove i danas većinom gleda nepovoljno, izuzev u severoistočnoj Srbiji gde se smatra normalnom pojavom. O tome svedoči i neverovatno veliki broj naziva za muškarca koji dolazi da živi u ženinoj kući, među kojima je većina pogrdna. Pored termina domazet koji je ustaljen u literaturi, on se naziva i miraždžija, masadžija, dohodac, privuk, pripuz, uljez, prizetko, priženja. U nekim krajevima ga zovu i nakućnjak, papuzan, keceljaš, dovodak, rizetnjak, privodnjak, došljak, ututnjak, uguz…

Svi ovi nazivi ilustruju shvatanja patrijarhalne sredine o položaju onih koji su došli „na miraz“, ukazujući na njihovo omalovažavanje i podređen položaj. Isto kao što se tretirala snaha u patrijarhalnoj porodici, tako je „prizetko“ morao da bude „najmlađi“ u kući, a ne ravnopravni član zajednice jer je uživao ženinu imovinu. Bio je ekonomski podređen u odnosu na ženu i njene roditelje, pa ga za „glavu porodice“ nisu smatrala ni njegova deca. Stoga ne čudi da postoji narodna izreka koja kaže da nema ničeg goreg nego biti regrut, šegrt i prizetko.

Tast ne sme da tuče zeta

Današnji seoski zetovi na šegrtovanju kod tasta nemaju svoj Osmi mart, ali se zato udružuju „u borbi za svoja prava“. U već pomenutom selu Dublje, osnovano je pre deset godina udruženje zetova miradžija „Zlatni privezak”, a prema rečima članova, ovakav naziv znači da su oni zlatni privesci svojim suprugama. Zetovi pridošlice su stigli iz svih krajeva Srbije, uključujući i Beograd, a neki su došli čak iz Sarajeva, sadašnjeg inostranstva.

Udruženje ima svoju krsnu slavu, skupštinu i statut. Prvi član statuta glasi: „Tast ne sme da tuče zeta“. U drugom se kaže: „Ne sme rukama, ali može motkom“. A u trećem članu se izričito navodi: „Najbitnije je što zet mora da ostavi potomstvo u kući, a u to ne sme da se meša niko sa strane“. Članovi ovog udruženja priznaju da radni sastanci manje služe borbi „protiv mobinga“, a više da pobegnu od žena i da se vesele.

Slično udruženje postoji u selu Loznica kod Žagubice, koje broji više do 150 članova. Udruženje svake godine organizuje „Sabor zetova“, koji je Turistička organizacija Žagubice uvrstila u svoj spisak godišnjih manifestacija. Na teritoriji ove opštine je dugo postojala tradicija da siromašne porodice sa više sinova određuju koji će od naslednika preći u bogatu kuću u kojoj živi devojka za udaju. Ipak, da današnjim „zetovima na mirazu“ i nije tako loše, pokazuje takmičenje na Saboru za titulu zeta sa najviše kilograma, koga tašta najbolje hrani.

U ovom udruženju ističu da se ranije govorilo da je prizetko u kući kao ruda na seoskim kolima, jer su kola zaklonjena u šupi, a ruda ostaje na kiši. Nekada je položaj zeta pridošlice bio loš, jer je bio siromašan, pa se u kući njegove bogate supruge na njega gledalo kao na slugu. Danas je na selu malo imućnih, većina je siromašna, pa svi moraju da rade od jutra do mraka. Više nije važno da li si rođen na imanju ili si do njega stigao ženidbom, glasi ukratko sociološka analiza zetova iz Loznice o tome zašto se toliko poboljšao položaj pridošlica.

Zet na mirazu – slika bez tona

Danas se domazetski brakovi ne sklapaju samo na selu, već i u gradu, a razlozi su različiti. Najčešće su to neodgovarajući stambeni uslovi u muževljevoj kući, sukob u muževljevoj porodici i, ako je žena iz grada, veća pristupačnost pre svega poslu, ali i drugim gradskim sadržajima. U nekim slučajevima, ako je žena bez roditelja i nema braće, a nasledila je funkcionalno domaćinstvo, ona dovodi muža u svoju kuću, navodi Mina Jelesijević, etnolog i antropolog koja je istraživala domazetske brakove u Čačku i okolini.

Njeno istraživanje je pokazalo da se često dešava i da se stariji bračni parovi presele iz grada u selo na ženino imanje, jer je muž poreklom iz grada, a deca ostanu u stanu. Ukoliko su ženini roditelji živi, staraju se o njima, a upravljanje domaćinstvom je, zbog toga što su roditelji stari, najčešće prepušteno ćerki i zetu. Primeri porodica koje je istraživala Jelesijević, pokazuju da se zetovljeva rodbina i okolina uglavnom protive odlasku „na miraz“ i imaju negativan stav prema tome. Najčešće se ističe kako sin ne bi trebalo da ide bilo gde kad ima svoju kuću, a može se čuti, naročito od starijih, da je „zet na mirazu – slika bez tona“.

Stavovi šire lokalne zajednice su različiti, međutim nalazi pokazuju da se većinom podrazumeva da bi žena trebalo da pređe u muževljevu kuću, a ne obrnuto, što je često mišljenje i među mlađom generacijom. Drugim rečima, na izbor mesta stanovanja u velikoj meri utiču tradicionalni obrasci ponašanja. To potvrđuje i primer mladog bračnog para iz Gornje Gorevnice kod Čačka. Tast je predložio zetu da zbog nedostatka prostora u mladoženjinoj kući pređu da žive u zasebnoj kući na njegovom imanju, ali je zet to odbio navodeći da je deda obavezao njega i brata da ne smeju da napuste svoje imanje.

Svako ima svoj novčanik

No, i u slučaju domazetskog domaćinstva, podela uloga je ista kao i u takozvanim patrijarhalnim brakovima. Кućne poslove obavljaju žene, dok se muškarci bave raznim popravkama i staranju o kući ili stanu. Žene na selu se, pored kućnih poslova, uključuju i u rad na imanju, uglavnom oko lakših aktivnosti, dok su one teže prepušteni muškarcima. Ukoliko je muž zaposlen i često odsutan od kuće, žena preuzima upravljanje domaćinstvom, pa čak i kada su u pitanju poslovi kojima bi se inače bavio muž.

Položaj domazeta u kući zavisi pre svega od njega ali i od autoriteta tasta. Ukoliko tast zadrži upravljanje domaćinstvom, veća je mogućnost da će ostati nadređen zetu sve dok je radno sposoban, navodi Jelesijević. Međutim, ne može se više govoriti o ekonomskoj zavisnosti zeta kao što je to bilo u prošlosti, jer je uglavnom zaposlen, a samim tim i finansijski nezavisan. Gotovo svi ispitanici su istakli da, iako su troškovi domaćinstva zajednički, to nije tako i sa zaradom, pa svaki odrasli član porodice „ima svoj novčanik“. Postoje i primeri da je zetu, pored upravljanja domaćinstvom, prepušteno i upravljanje novcem kada je on najzaslužniji za zaradu koja se ostvaruje poljoprivredom.

Kao i u drugim krajevima Srbije, položaj zeta na mirazu se razlikuje zavisno od vrednosnog sistema sredine iz koje su supružnici, ali i od samih pojedinaca i njihove spremnosti da se prilagođavaju. Ipak, može se zaključiti da je položaj zeta u domazetskoj porodici umnogome povoljniji nego ranije. Uprkos tome, i dalje preovlađuju stavovi utemeljeni na tradicionalnom modelu ponašanja, pa se mali broj parova u Čačku i okolini odlučuje da izabere ženinu kuću kao mesto prebivališta, ističe Jelesijević.

Jovana Bajić

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Victor Rodriguez Iglesias, Unsplash

Чланак Kad se muškarci bore za ravnopravnost: Zet keceljaš се појављује прво на Biznis i Finansije.

Multimilijardska inicijalna javna ponuda (IPO) vratila je osnivačku familiju „Poršea“ na vozačko mesto sada najvrednijeg evropskog proizvođača automobila pa se postavlja pitanje ko će voditi klan nakon aktuelnog vremešnog patrijarha. A u toj familiji duga je tradicija gorkog rivalstva, intriga, „ubadanja u leđa“, nacizma.., piše „Blumberg“.

Zaboravite Kvandtse iz „BMW-a“, prestižne Anjelijeve iz „Fijata“ ili Fordov klan u SAD. Milijarderi naslednici čoveka koji je napravio „Porše“ su korak bliže da budu najmoćnija porodica ikada dosad u automobilskom biznisu.

„Porše AG“ je otišao na javnu scenu kapitala 29. septembra i kako bi omogućio 9,1 milijardu evra zarade matičnom „Folksvagenu AG“, vrednom 73 milijarde evra. Složena finansijska operacija da bi se pobedila aktuelna teška finansijska klima je uspela i Evropa je videla najveću IPO u duže od jedne decenije.

Porše-Pijeh ponovo u sedlu

Ali nije najveći dobitnik ovog nesumnjivo velikog uspeha najveći nemački proizvođač „Folksvagen“ već jedna porodica koja je dobila ono dugo čekano – blokirajuću većinu u nadzornom odboru „Poršea“ sa kojom više ne mora da se odgovara ni velikima u „VW“.

Porše i Pijeh klan preko svoje investicione firme „Porše SE“ već je imao 53,3 odsto prava glasa i 31,9 odsto kapitala u“Folksvagenu“. „Porše“ je efektivno kontrolisao ceo „VW“ osim što je 20 odsto akcija, koje mogu da blokiraju odluke, držala Savezna država Donja Saska, podaci su „Blumberg Intelidžensa“.

Sada je klan kupio i 12,5 odsto akcija kapitala u „Porše AG“ i 25 odsto akcija sa pravom glasa plus jedna akcija, toliko su moćni.

– Mi smo jasno odvojili ta dva biznisa i tu neće biti konflikta, sve će funkcionisati – uveren je Oliver Blum, izvršni direktor „Folksvagen grupe“ i „Porše AG“.

Turbulentna porodična saga

Ali, ako bilo koja reč opisuje pripadnike porodice „Porše – Pijeh“, to je reč je konflikt. Tu su decenije gorkog rivalstva, intriga, „ubadanja u leđa“ i nacizma… kao u nekoj nemačkoj verziji čuvene američke TV serije „Nasledstvo“.

Vladajuća familija ne samo „Poršea“ i „Folksvagena“ nego i nemačkog inženjerstva začeta je sa Ferdinandom Poršeom, omiljenim inženjerom Adolf Hitlera, koji je zasnovao svoju istoimenu kompaniju u Štutgartu u Nemačkoj 1931.

Današnji patrijarh je Volfgang Porše, 79-godišnji unuk osnivača, na zalasku je svog uticaja na funkciji predsedavajućeg nadzornog odbora „Porše SE“ i „Porše AG“.

Insajderi sada pažljivo gledaju ko bi mogao da ga nasledi iz austrijsko-nemačke porodice prošlosti koja je otrovna koliko i prestižna. Trenutno izgleda da niko nije dostojan uloge.

Porodične linije

Linija Ferija Poršea nasledila je inženjersku genijalnog Ferninanda dok su se Pijesi više iskazali kao organizatori i vešti sa novcem.

Ferdinand i Feri su razvijali automobile i tehnologiju radeći godinama za „Folksvagen“, kompaniju koju je osnovao 1937. Radnički front Nacional-socijalističke radničke partije.
Otkako je „VW“ privatizovan 1960. porodica Porše je imala suvlasništvo, da bi 1993, član klana Ferdinand Karl Pijeh preuzeo čelo „VW“ i ostao prvi čovek do 2015. godine.

Feri, koji je takođe hapšen zbog ratne aktivnosti kao SS oficir, nastavio je da vodi kompaniju „Porše“ dok mu je otac bio u pritvoru. On i Anton Pijeh su tvorci modela zbog koga je „Porše“ neosvojiva tvrđava za svako neprijateljsko preuzimanje. Oni su još 1948. napravili plan koji se ostvario 1960. kao „VW Zakon“ a koji državi Donjoj Saskoj daje 20 odsto običnih akcija „VW“ ali i mogućnost blokirajuće manjine. Taj aranžman i danas funkcioniše.

Austrijanac po rođenju (kao i Hitler), osnivač kompanije Ferdinand Porše razvio je nacističke tenkove, zlokobnu „fau-1“ leteću bombu, ali i „folksvagen bubu“ – ovo poslednje na izričit zahtev „velikog vođe“.

Porše je osnovao svoju konsultantsku kuću sa zetom Antonom Pijehom i nekim finansijskim partnerima. Jedan od potencijalnih „tihi partnera“ je bio i Josif Staljin, ali se isprečila jezička barijera i njegova novčana ponuda je odbijena.
Godine 1945. Ferninand je bio u francuskom pritvoru zbog ratnog zločina robovskog rada u njegovoj fabrici. Kada je umro 1951. godine njegova imovina je jednako podeljena na dvoje dece.

„Heklanje i pevanje“

Sina Ferija Poršea i kćer Lujzu Porše, udanu Pijeh i njihovu decu. Ime Pijeh dugo je služilo za podsmeh onima koji su se dičili Porše naslednom linijom u klanu.

Svi su dobili po 10 odsto, i od tada porodica se oštro podelila, gotovo po biblijskoj priči o Isaku i Ismailu. Treća generacija Porše-Pijeh sage borbu za kontrolu nad „Poršeom“ (a time i „Folksvagenom“) je podigla u nove dramatične visine.

Lujza je sinove poslala u vojne škole a Feri u „Valdorf“ škole okrenute kreativnosti. Ovaj kontrast filozofija je samo dodao ulje na vatru već hiperkompetitivnog konflikta osvetoljubivih ličnosti u porodici.

„Heklanje i pevanje“ je opis koji su za Poršee davali naslednici iz Pijeh dela poredeći iz sa svojim striktnim „vojnim“ treningom. Ovaj razdor je imao nekoliko eskalacija tokom kasnih 1960-tih i ranih 1970-tih, kada su prva četiri naslednika svi radili u „Poršeu“:Ferijev sin dizajner Ferdinand Aleksander Porše (zvani Buci, tvorac čuvenog „model 911“), njegov brat i šef proizvodnje Hans-Peter Porše, Lujzin sin i šef distribucije Hans Mikel Pijeh i njegov brat i šef istraživanja Ferdinand Karl Pijeh.

To je završilo tako da 1972. godine doneta odluka da niko iz porodice ubuduće ne može da se zaposli u „Poršeu“ i da firmu moraju da vode samo menadžeri koji dolaze spolja.

Kada je već izbačen iz „Poršea“, Ferdinand Karl Pijeh je krenuo da se penje na menadžerskoj lestvici „Audija“, gde je stvorio ikonični „audi 100 sedan“ i „audi kvatro“. Godine 1993. postao je predsednik i generalni direktor „VW Grupe“, u kojoj je već bio „Audi“ a on joj je kasnije pridružio „Lamborgini“, „Bentli“ i „Bugati“.

FK Pijeh je strateg koji stoji iza legendarnog kontranapada na „Porše“, kada je njego rođak Volfgang tiho počeo da kupuje akcije „VW“ ranih 2000-tih radi preuzimanja. Međutim, finansijska kriza 2008. ostavila je Volfganga i „Porše“ očajničkih „kratkih“ sa parama i umesto da „Porše“ preuzme „VW“ 2009. godine se dogodilo suprotno.

Porodična razmirica od 100 milioona maraka

Pamti se i incident iz ranih 1980-tih, kada je Ernst Pijeh, još jedan Lujzin sin, pokušao da proda svoj deo nekim arapskim investitorima. Familija je digla tada kredit od tada velikih 100 miliona maraka da bi blokirala taj dil.

Pijehu to nije bilo prvi udarac na Pore deo familije, jer je prethodno već „ukrao srce“ Marlene Porše, žene rođaka Gerhard Poršea. Ova ljubavna drama imala je velike finansijske implikacije jer je ona dobila deo Gerhardovih akcija nakon razvoda, što je poremetilo balans moći.

Pijeh je napustio kormilo „VW“ 2015. godine, što se savršeno poklopilo sa time da njegov naslednik i proteže Martin Vinterkorn, preuzme krivcu za veliki međunarodni „Dizelgejt“ skandal koji je komaniju dosad koštao više od 30 milijardi dolara. Pred njegovu smrt, „Der Špigel“ je opisao kompanijsku kulturu „Folksvagena“ koju je iza sebe ostavi FK kao “Severnu koreju bez radnih logora“.

Otada se ponešto promenilo unutar porodice. Doduše, kaže Majkl Din, analitičar automobilizma za „Blumberg Intelidžens“

– Mnogo je više vezanosti među članovima porodice otkako je (Ferninand) Pijeh otišao. Kako se vreme Volfganga Poršea bliži kraju, pitanje je koliko će to trajati“.

Među potencijalnim „naslednicima“ slede Hans Mikel Pijeh, sin Lujze i Antona, advokat koji je u upravi obe firme, zatim Ferdinand Oliver Porše, Bucijev sin, član odbora „Folksvagena“ i Porše SE“ sa najdužim stažom.

Najviše akcija firme ali i izgleda najmanje želja da preuzme, ima Peter Porše, po vokaciji je muzički terapeut a sedi u upravnom odboru „Porše SE“.

I tako se niz nastavlja na još desetak imena saviše ili manje uticaja na firmu i porodicu.

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixaby

Чланак Genijalna inovativnost, spletke i gomile novca među rođacima koji drže Porše се појављује прво на Biznis i Finansije.

Gotovo trećinu porodica čine bračni parovi bez dece, 13,7 odsto su majke sa decom, dok samo 3,6 odsto čine porodice u kojima je otac sa decom.

U Srbiji više od polovine porodica ima jedno dete, 40 odsto dvoje, 6,7 odsto troje, dok u samo 1,4 odsto porodica raste četvoro ili više dece.

Statističari su zabeležili da je sve redja pojava da više generacija živi zajedno, pa više od 88 odsto domaćinstava čini samo jedna porodica.

Dve generacije žive zajedno u 11 odsto slučajeva, a tri u zanemarljivih 0,8 odsto, objavio je RSZ povodom Dana porodice.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Prosečan broj dece po domaćinstvu u Srbiji 1,58 се појављује прво на Biznis i Finansije.

“Žene koje rode decu u ovoj godini i imaju primanja do iznosa prosečne plate, a nemaju nijednu nekretninu u vlasništvu ili suvlasništvu, apsolutno imaju pravo na ovu subvenciju i podnose dokumentaciju samo za sebe i dete”, navode u ovom ministarstvu.

Moram li da imam muža ili vanbračnog partnera

Moram li da imam muža ili vanbračnog partnera da bih podnela zahtev za subvenciju, ili mogu da konkurišem kao samohrana majka? Ovo pitanje postavila nam je čitateljka portala N1, zbunjena posle iščitavanja Uredbe o načinu ostvarivanja prava na kuću ili stan po osnovu rođenja deteta. Zbunjeni su bili i u roditeljskom portalu Bebac, pa su i sami zatražili tumačenje od nadležnog ministarstva. Rečeno im je, potvrđuje urednica portala Jasmina Mihnjak, isto – samohrane majke imaju pravo na subencije za kupovinu prvog stana ili kuće.

Dakle muž – ni venčani, ni nevenčani – nije potreban za ostvarivanje prava na subvenciju. Ali, zašto je onda nastala dilema?

Pomenutom uredbom propisano je da majka mora, prilikom podnošenja zahteva, da dostavi i dokaze.

Osim onih koji se odnose na nekretnine u vlasništvu i visinu prihoda, traži se dokaz o bračnoj ili vanbračnoj zajednici – venčani list ili izjava overena kod notara.

Druga opcija predviđena istim članom uredbe je – dokaz o statusu “jednoroditeljske porodice”. Međutim, da bi porodica zvanično bila “jednoroditeljska”, neophodno je da samo jedan roditelj ima roditeljsko pravo, a Zakon o finansijskoj podršci porodici s decom tačno precizira koji su to slučajevi.

To su, između ostalog, slučajevi gde je drugi roditelj nepoznat, ili je preminuo, ili je u zatvoru na duže vreme, ili je lišen roditeljskog prava, ili je dužan da plaća izdržavanje, ili je oslobođen obaveze plaćanja izdržavanja deteta…

Uslov jednoroditeljske porodice, tako, ispunjavaju i očevi dece, u slučaju smrti majke, i to je jedina mogućnost kada očevi, a ne majke, mogu da zatraže ovu subvenciju.

Međutim, ovde bi mogle da budu u problemu majke koje same podižu dete, a ne “vode” se kao jednoroditeljska porodica.

Dokazi za jednoroditeljsku porodicu

Kako za portal N1 objašnjava Mario Reljanović, sa Instituta za uporedno pravo, takvih porodica – gde postoji sudska presuda o izdržavanju deteta koja se ne izvršava – ima jako mnogo.

„Jednoroditeljska porodica definisana je Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom i ona nije tako loša, mada sadrži nekoliko velikih nelogičnosti. Najveće ograničenje je svakako činjenica da će se jednoroditeljskom porodicom smatrati situacija u kojoj ‘drugi roditelj ne doprinosi izdržavanju deteta, a izvršenje obaveze izdržavanja nije bilo moguće obezbediti postojećim i dostupnim pravnim sredstvima i postupcima’. Ovo je užasno rešenje situacije u kojoj majka treba prvo da tuži oca za izdržavanje, da dobije presudu, da konstatuje kako on presudu ne izvršava, da proba prinudno izvršenje presude, pa tek onda da stekne status jednoroditeljske porodice. U pitanju su, dakle, godine razvlačenja po sudovima“, pojašnjava Reljanović.

Dokazivanja statusa jednoroditeljske porodice

U uredbi, inače, kod dokazivanja statusa jednoroditeljske porodice stoje sledeći neophodni dokumenti: izvod iz matične knjige rođenih za novorođeno dete, izvod iz matične knjige umrlih za drugog roditelja, rešenje invalidske komisije ili potvrda Fonda za PIO da nije ostvareno pravo na penziju, ne starije od mesec dana.

„Majkama je omogućeno ostvarivanje prava na subvenciju bez obzira da li su u bračnoj, ili vanbračnoj zajednici ili u odnosu na to da li je otac deteta upisan u matičnu knjigu rođenih. Dakle – svim majkama je omogućeno ostvarivanje ovog prava“, ističu u Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju.

Navedeni dokazi potrebni su, dodaje se u odgovoru, ako postoji bračna ili vanbračna zajednica, kao i slučajevi jednoroditeljske porodice koje čine majke deteta čiji je otac nepoznat, odnosno, ime oca nije upisano u izvod iz matične knjige rođenih za dete.

“Ukoliko je slučaj ovo poslednje, da otac nije upisan u matičnu knjigu rođenih dostavlja se samo izvod iz matične knjige rođenih za dete”, pojašnjavaju u Ministarstvu.

Kako se ističe u odgovoru, ako majka ispunjava ostale uslove predviđene Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom i pomenutom uredbom – da u vlasništvu i suvlasništvu nema nekretninu, niti da ju je imala i prodala u poslednjih pet godina, kao i da prihoduje manje od prosečne plate – ona ima pravo da na osnovu rođenja deteta u ovoj godini dobije subvenciju od države u visini od 20 odsto od vrednosti nekretnine koju kupuje, ili 50 odsto, ako živi u nekoj od 19 devastiranih opština.

Maksimalni iznos subvencije je 20.000 evra.

Čiji se prosek traži

Uredbom se precizira da se, prilikom podnošenja zahteva za ovu subvenciju, prilaže i dokaz “da su ukupni prihodi podnosioca zahteva i supružnika, odnosno vanbračnog partnera na mesečnom nivou, na dan podnošenja zahteva, niži od dve prosečne neto mesečne zarade zaposlenih u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog zavoda za statistiku”.

Stavke šta od dokaza o visini plate treba da priloži majka, i kolika ta plata treba da iznosi u uredbi – nema.

“Ukoliko majka sama podnosi zahtev, dakle nema supružnika ili vanbračnog partnera – priložiće dokaz samo o visini svoje zarade koja mora da bude ispod visine zvanične prosečne plate”, ističu u Ministarstvu.

Prema poslednjim objavljenim podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna plata u Srbiji je 70.920 dinara (za januar 2022.)

Šta ako ima muža, a ne prijavi ga

Ova uredba otvara i druga pitanja.

Neka od njih su i kako će se sprečiti eventualne zloupotrebe u slučaju da majka koja konkuriše za subvenciju ne prijavi da ima vanbračnog supružnika koji ima nekretninu u vlasništvu, ili sa čijom zaradom prihodi premašuju zakonski maksimum za subvenciju?

“Propisano je da majka u trenutku podnošenja zahteva za subvenciju ne sme da ima nekretninu u vlasništvu, kao i da je nije imala i otuđila u poslednjih pet godina. Za supružnika – bračnog ili vanbračnog – uredba propisuje samo da nema stan ili kuću u zajedničkoj svojini sa ženom koja podnosi zahtev, stečenu po osnovu bračne tekovine ili zajednice života. Svoj stan, u ličnoj svojini, može da ima”- kažu u ministarstvu.

Zakon, inače, predviđa da stan ili kuća koja se kupuje kroz subvencionisanje postaje posebna imovina majke.

Prava očeva

Upravo ta činjenica – da kupljeni stan ili kuća postaju posebna imovina majke, uslovila je dodatna pitanja na koje ukazuje i roditeljski portal Bebac.

„Postavlja se pitanje koja su tu prava oca? Ako za kupovinu kuće ili stana njen suprug podigne kredit koji će zajedno otplaćivati, nejasno je kako ta nekretnina može da postane posebna imovina majke, na koju supružnik nema pravo. Ili ako suprug uloži deo neke svoje ušteđevine za kupovinu. Jer, država plaća samo određeni, manji procenat vrednosti te nekretnine“, ukazuje Jasmina Mihnjak.

U Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju objašnjavaju kako će teći upis vlasništva u tom slučaju.

“Ukoliko suprug ili vanbračni partner majke koja je podnosilac zahteva podigne kredit za kupovinu tog stana, majka će kao nosilac ovog prava biti upisana kao vlasnik na idealnom delu stana u srazmeri sa dobijenim sredstvima od države – i to će biti njena posebna imovina, dok na ostalom delu stana, kao vlasnik može biti upisan njen suprug ili oboje supružnika”, precizira se u odgovoru.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Samohrane majke koje rode dete u 2022. godini imaju pravo na subvencije za kupovinu prvog stana се појављује прво на Biznis i Finansije.

Hotel je počeo da radi 705. godine i goste prima sve do danas, zahvaljujući 52 generacije iste porodice.

Ovaj hotel je 2011. godine upisan u Ginisovu knjigu rekorda kao najstariji na svetu. U Japanu se nalazi i drugi najstariji hotel na svetu, pod nazivom Hoši Rjokan, koji je takođe upisan u „Ginisa“.Nišijama Onsen Kejunkan je smešten u podnožju planina Akaiši u prefekturi Jamanashi, a svoja vrata je otvorio pre 1.316 godina.

Termalnom vodom se snabdeva direktno iz lokalnih izvora Hakuho, prenosi portal Kliks, tako da gosti mogu da uživaju u toplim kupkama u svakoj sobi, ali i u javnim kupatilima koje dele u glavnim delovima hotela.Hotel je renoviran nekoliko puta, a poslednji put 1997. godine. Međutim, uprkos renoviranju, zadržao je tradicionalni izgled i stil, tatami podlogu, klasični nameštaj u svakoj prostoriji i sobi, kao i japansku umjetnost.

Bežični internet je uveden tek 2019. godine.

Izvor: B92

Foto: Pixabay

Чланак Japanski hotel radi više od 1.300 godina i njime upravlja ista porodica се појављује прво на Biznis i Finansije.

U istraživanju sprovednom u sklopuinicijative „Brinimo o deci zajedno“ – Let`s share the care učestvovalo je 305 zaposlenih žena i muškaraca iz javnog i privatnog sektora, pretežno od 18 do 49 godina, a podaci su prikupljani tokom maja 2020. godine.

Kao jedan od glavnih razloga zašto majka treba da koristi čitavo odsustvo, u 46,6 odsto slučajeva navodi se dojenje, a potom sledi tradicija – trećina ispitanika smatra da majke tradicionalno imaju glavnu odgovornost za podizanje dece. Nešto više od petine ljudi veruje da majke bolje vaspitavaju decu nego očevi, još petina smatra da je razlog fiziološka i emotivna povezanost majke i deteta, a svaki deseti ispitanik da je bolje da majke ostaju sa decom „jer očevi više zarađuju“.

Odsustvo u periodu od navršena tri meseca do godinu dana detetovog života iskoristilo je svega 5 odsto ispitanih očeva, a u najvećem broju slučajeva (69 odsto) očevi koji su učestvovali u istraživanju kao razlog za to što nisu koristili roditeljsko odsustvo navode jednostavno činjenicu da su „odsustvo koristile majke“,“To ukazuje na duboku ukorenjenost i neupitnost ove prakse i odsustvo refleksije o mogućim drugačijim obrascima brige o detetu u najranijem uzrastu.

Učešće očeva u odgajanju dece pozitivno utiče kako na psihofizički razvoj dece i partnerske odnose

Zabrinjava i stav žena među kojima većina (58,3 odsto) navodi da otac nije imao potrebu da koristi odsustvo, jer su one brinule o deci“, navodi se u saopštenju SeConS-a.

Zaposleni u državnom sektoru češće nego zaposleni u privatnom sektoru opisuju svoje preduzeće kao nepodsticajno za korišćenje roditeljskog odsustva od strane očeva (93 odsto u državnom, naspram 82 odsto u privatnom sektoru). Čak 78,4 odsto zaposlenih smatra da preduzeće u kojem rade ne primenjuje mere koje bi podstakle očeve da se više uključe u odgajanje deteta nakon prvog rođendana.

I kod ispitanika koji su naveli da u njihovom preduzeću postoje podsticajne mere, one se najčešće svode na informisanje zaposlenih o mogućnostima korišćenja roditeljskog odsustva. Istovremeno, čak četvrtina zaposlenih nije upoznata da li uopšte postoje bilo kakve mere podsticaja.

Većina smatra da bi fleksibilne radne forme poput kasnijeg dolaska na posao, usklađivanje radnog vremena sa radnim vremenom institucionalne podrške za brigu o deci, rad od kuće nekoliko dana mesečno, pomogle roditeljima da usklade poslovni život i brigu o maloj deci.

Praksa je pokazala da učešće očeva u odgajanju dece pozitivno utiče kako na psihofizički razvoj dece i partnerske odnose, tako i na razvijanje osobina kod očeva poželjnih za poslovno okruženje, dodajeSeConS.

„Kompanije koje promovišu ovaj model privlače i zadržavaju značajniji broj radnika, smanjuje se odsustvo sa posla, povećava se radna motivacija, a to doprinosi i povećanju produktivnosti čitavog preduzeća. Na širem planu, doprinosi se većem uključivanju žena na tržište rada i unapređenju rodne ravnopravnosti u široj zajednici“, zaključuje se u saopštenju.

Izvor: Nova ekonomija

Чланак Mali broj očeva koristi porodiljsko odsustvo се појављује прво на Biznis i Finansije.

U domaćem sistemu alternativnog staranja na kraju 2018. godine ukupno je bilo 5.740 dece mladih i to 3.509 dece i mladih u okviru porodičnog smeštaja i 2.231 dete u okviru ustanova za smeštaj dece i mladih. Iz ovih brojeva može se videti tendencija povećanja broja dece koja odrastaju u sistemu alternativne brige.

Podaci ukazuju na potrebu sistemskog odgovora u smislu razvoja rešenja koja su pogodnija za decu koja nemaju odgovarajuću podršku u svojim biološkim porodicama. Usluge podrške porodici samo su delimično priznate i nisu uključene u domaći zakonodavni okvir, nisu sistemski podržane i ne postoji stabilnost njihovog finansiranja.

Najčešći razlog za izmeštanje mališana iz bioloških porodica jeste neadekvatna roditeljska briga. Kako ne bi došlo do razdvajanja porodica, jedna od mera prevencije jeste i njihovo osnaživanje. Postoji jedan od primera dobre prakse kaja je razvijena i primenjena u cilju jačanja roditeljskih kapaciteta i sprečavanja izdvajanja dece. To je usluga Jačanja porodice SOS Dečijih sela.

„Nekada porodice, koje su u teškoj situaciji ili krizi, ne mogu na adekvatan način da brinu o svojoj deci. U takvim porodicama, koje su prepoznate kao rizične, naša organizacija radi sa roditeljima na jačanju njihovih kapaciteta za brigu o deci i poboljšanju kvaliteta njihovog života. Mi od 2014. godine pomažemo porodice u Beogradu, Nišu i Obrenovcu, kroz edukativnu, savetodavnu, psiho-socijalnu i materijalnu podršku. Pored toga, radimo i na podizanju svesti javnosti o značaju odrastanja deteta u sigurnom porodičnom okruženju punom ljubavi,“ izjavila je Vesna Mraković-Jokanović, nacionalna direktorka SOS Dečijih sela Srbija.

Konvencija UN o pravima deteta ukazuje da “dete ima pravo da zna ko su mu roditelji i pravo na njihovo staranje” kao i da se države obavezuju da “ obezbede da dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležne vlasti, uz sudski nadzor, odrede u skladu sa važećim zakonom i postupkom, da je takvo odvajanje neophodno u najboljem interesu deteta”. Iz ovog se može prepoznati da i sama konvencija UN prepoznaje važnost I značaj biološke porodice za odrastanje i dobrobit dece.

Danas porodice prolaze kroz dosta tranzicija i promena. Veliki je izazov biti roditelj – tome nas ne uče u školi. Naš cilj je da kroz dogovorene i planirane aktivnosti osnažimo porodice koje su od strane institucija prepoznate kao „porodice u riziku“, sve njene članove, kako bi omogućili roditeljima da se što bolje osete u ulozi roditelja, da osveste da je to odgovornost ali i prelepo iskustvo.

U centru naših aktivnosti je dobrobit dece, tako da naše aktivnosti i intervencije imaju za cilj da ojaču sve članove porodica kako bi i nakon izlaska porodice iz projekta roditelji mogli da vode brigu o svojoj deci i da deca ostanu u svojim biološkim porodicama. Mi ovo ostvarujemo kroz savetodavni rad, edukativnu podršku za najmladje, povezivanje sa drugim uslugama u lokalnoj zajednici i kroz materijalnu podršku.

Naši saradnici posećuju porodice u njihovim domovima, što čini ovu uslugu lako dostupnom. Kroz odnos poverenja i razumevanja stvorili smo dobru podlogu za želje promene u porodici i omogućili da se spreči izdvajanje dece iz bioloških porodica. Kroz program Jačanja porodica smo podržali do sada više od 700 porodica.

SOS Dečija sela Srbija članica su Međunarodne organizacije SOS Dečija sela koja postoji 70 godina i pomaže oko 1.200.000 ljudi u 135 zemalja. U Srbiji, organizacija već 14 godina radi na unapređenju kvaliteta života dece i mladih bez roditeljskog staranja, osnaživanju porodica u riziku, ekonomskom osamostaljivanju mladih iz ranjivih grupa, kao i pružanju pomoći u urgentnim situacijama lokalnom stanovništvu i izbeglicama kroz različite vidove podrške.

Чланак Međunarodni dan porodice: Značaj porodice za odrastanje deteta i prevencija izdvajanja dece iz porodica се појављује прво на Biznis i Finansije.