Stabilan, odnosno ograničeno plivajući dinar prema evru je optimalna strategija deviznog kursa za Srbiju i depresijacija domaće valute ne bi poboljšala konkurentsku poziciju privrede, ocenio je ekonomista Ivan Nikolić.

– Režimom rukovođenja plivajućeg deviznog kursa postiže se stabilnost cena, izvesnost poslovanja, sigurnost u domaćem finansijskom sistemu i stranim investitorima, uz istovremeno zadržavanje nezavisnosti monetarne politike i mogućnosti prilagođavanja jakim eksternim šokovima – naveo je Nikolić u novom broju biltena „Makroekonomske analize i trendovi“.

Nikolić kaže da je pogrešna tvrdnja da bi depresijacija domaće valute mogla da poboljša konkurentsku poziciju privrede jer, u teoriji, poskupljuje uvoz i podstiče izvoz.

– To je pogrešno tvrđenje je ignoriše realnost, ali prigovor vezan za „realniji“ kurs dinara i dalje pronalazi mesto u javnim nastupima nekih „akademskih“ ekonomista, izvlači se iz konteksta i zlonamerno interpretira – kaže Nikolić.

U svakoj otvorenoj ekonomiji, kako je naveo Nikolić, devizni kurs ima bitnu ulogu u formiranju potrošačkih cena. Istakao je da kurs neposredno deluje na cene dobara koji potiču iz uvoza, bez obzira da li je reč o trajnim proizvodima za široku potrošnju ili intermedijarnim proizvodima i energentima, koji generišu troškove proizvodnje, odnosno proizvođačke cene.

– Devizni kurs utiče na cene i posredno, preko tražnje za domaćim dobrima. Kada realni devizni kurs depresira domaća dobra postaju relativno jeftinija u odnosu na strana dobra, tražnja za domaćim dobrima raste, što deluje inflatorno, i obratno – rekao je Nikolić.

Veza kursa i inflacije se zasniva i na poverenju

Kolebljivost deviznog kursa i njegova transmisija ka ostalim cenama kreira i negativna inflaciona očekivanja.

Prema njegovim rečima, njihovim gomilanjem, koje ide u korak sa gubitkom poverenja u kreatore politika, formira se koloplet rasta deviznog kursa i inflacije.

– Veća inflacija provocira reakciju monetarnih vlasti, pooštravanje monetarnih uslova i rast referente kamatne stope. To potencijalno uvećava prinos na ulaganja u domaćoj valuti, odnosno priliv stranog (portfolio) ulaganja. Konverzija deviza u domaću valutu deluje suprotno, u smeru jačanja domaće valute – ocenio je Nikolić.

Depresijacija domaće valute, kako je rekao, statistički beznačajno podstiče izvoz u uslovima globalizacije robnih tokova i širenja lanaca snabdevanja.

Efekat kursa je, prema njegovim rečima, prigušen činjenicom da većinu izvoza obavljaju multinacionalne korporacije koje obično posluju sa velikim uvoznim maržama, pa je devizni kurs manje značajan faktor njihovih cenovnih kalkulacija.

– U tom smislu pojedinačne, otvorene ili skrivene državne subvencije i podsticaji su njima privlačniji od kursa – naveo je Nikolić.

Nikolić dodaje da ne postoji devizni kurs koji može ublažiti negativne posledice na širenje spoljnotrgovinskog deficita koje su izazvali ekstremni spoljni šokovi zbog ograničene dostupnost dobara za koje ne postoje domaći supstituti, pa uvoz vrednosno raste.

Ove godine u Evropi dobar deo (novčanog) rasta vrednosti uvoza potiče od viših cena energenata, dok je na počeku 2021. inflacija uzletela sa višim cenama metala i sirovina.

U Srbiji je, u prvih deset meseci 2022. godine, saldo u razmeni energenata učestvovao u ukupnom deficitu spoljnotrgovinske razmene sa 44 odsto, a prošle godine, u istom periodu, sa 28,2 odsto.

– Više od 30 odsto prirasta ukupne vrednosti robnog uvoza u ovom periodu duguje se uvozu energenata. U uslovima dramatičnog rasta cene energenata depresijacija kursa bi samo dodatno opteretila troškove proizvodnje, investiciono i potrošačko poverenje, što bi za posledicu imalo i snažnije usporavanje privredne aktivnosti – naveo je Nikolić.

Primeri Mađarske i Turske obaraju teoriju

Dokaze o povećanju izvoza kroz obaranje vrednosti domaće valute ne daju ni primeri Turske i Mađarske u poslednjim godinama. Turska forinta je tokom 2022. zaključno dosad nominalno izgubila gotovo 30 odsto vrednosti, a u poslednjih pet godina obezvređena je 4,3 puta. Mađarska forinta je izgubila više od 12 odsto, odnosno gotovo 34 odsto.

U 2022. Turskoj je dodatno produbljen spoljnotrgovinski deficit jer skuplja uvezena roba nije u dovoljnoj meri obuzdala potražnju i niža cena turske radne snage nije obezbedila domaćoj privredi dovoljno konkurentske prednosti za poboljšanje deficita tekućeg računa. A pritom je međugodišnja inflacija u Turskoj krajem 2022. dostigla 85 odsto.

I u Mađarskoj se u 2022. godini, poput ostalih evropskih zemalja, zbog energetske krize pogoršao deficit tekućeg računa platnog bilansa. U prvih devet meseci 2022. uvoz u Mađarskoj raste brže od izvoza, a bilans robne razmene sa inostranstvom je pogoršan za 8,2 milijarde evra, a deficit je iznosio gotovo šest milijardi evra.

Inflacija je u oktobru prebacila 21 odsto međugodišnje a za 2023. projektovan je rasponu od 15 odsto do 18 odsto iako su ograničene cene osnovnih životnih namirnica, motornih goriva, čak limitirane cene stambenih kredita.

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Nikolić: Zašto nije dobro da se izvrši depresijacija dinara се појављује прво на Biznis i Finansije.

To znači i da će se mnoge investicije u otkrivanju i eksploataciji „belog metala“ pokazati promašenim i pre nego što se izvadi prvi grumen rude.

Elektromobili su hit današnjice, a biće i narednih godina. Funkcionišu na osnovu litijum-jonske baterije, na koju odlazi skoro 45 odsto troškova izrade vozila. Ključna komponenta je litijum, laki metal bele boje iz grupe takozvanih retkih. Nije baš da ga na globusu ima malo, ali se donedavno nije samostalno proizvodio, već samo u sklopu vađenja ruda i proizvodnje drugih metala.

Grube posledice

Sa električnim vozilima i baterijama došlo je do temeljitog zaokreta i počela je prava potraga za laganim elementom. Oko 75 odsto ukupne količine ovog metala upotrebljava se za baterije, 15 odsto pri proizvodnji stakla i keramike, 4,5 odsto za pojedina maziva i cena mu je pre dve godine dostigla pik, 95.000 dolara za tonu koncetrovanog litijuma. Od tada je pala na 71.000, ali i na ovom nivou prodavcu je obezbeđena izuzetna zarada.

Problem je u ekološki neprihvatljivim posledicama eksploatacije elementa, pri vađenju, još više pri koncetraciji kada se upotrebljava i sumporna kiselina. Za proizvodnju kilograma litijuma zagadi se i do 500 litara vode, a zagađuju se i vazduh i zemljište ne samo u blizini mesta eksploatacije.

Kako bi se produkcija elektromobila intenzivirala, moćni su zažmurili i proizvodnju neophodne sirovine skoncetrisali u Kini, nekoliko siromašnih država sa Andskog područja Južne Amerike i u Australiji, kontinentu daleko najređe naseljenim na kome se ekologiji ne poklanja dovoljna pažnja.

Veliki resursi

Trenutno najveća nalazišta su ili na slanim ležištima Čilea, Argentine, Bolivije ili u čvrstom stanju u Australiji. Tehnike pridobijanja čistog litijuma iz dve forme ležišta su dijametralno različite, ali u oba slučaja sa krupnim posledicama.

Koncetracija litijuma se retko kada radi u zemlji u kojoj se vadi, bezmalo svi litijum šalju u Kinu, gde se, na veliko nezadovoljstvo pojedinih regiona, obavlja obogaćivanje, najprljaviji segment dobijanja laganog belog metala. Evropa nema ni proizvodnju litijuma, a sasvim je skromna i proizvodnja litijum-jonskih baterija. I pre pandemijskih nevolja sa transportom komponenti, u Briselu su se pripremali da smanje zavisnost od dalekih dobavljača, što bi značilo da se na Starom kontinentu obezbedi ceo lanac elekroautombilske proizvodnje.

Pokazalo se da rezervi, mada manje nego u Južnoj Americi, ima u Španiji, Češkoj, Portugaliji, Srbiji, a najviše u Nemačkoj, gde osim rudnih nalazišta na severu i uz granicu sa Češkom, resursa ima i u pojedinim zonama termalnih voda. Tako na dubini od tri do pet kilometara vode u basenu Gornje Rajne, dužine 300, a širine 30-40 kilometara, sadrže od 200 do 400 miligrama litijuma na litar vode.

Kako je temperatura ovih voda između 120 i 200 stepeni Celzijusa, na području su odavno podignute brojne termoenergane. Nakon što se na pogon tople vode okrenu turbine i proizvede struja, voda ohlađena na 60-80 stepeni se vraća u zemlju.

Savršena tehnologija

Tehnološka novina najavljena iz Karlsruea, nemačkog sedišta za istraživanja belog metala, gotovo je neverovatna – filtriranjem otpadne vode dobija se početna količina litijumske soli. Razvijena je i nova tehnologija koncetracije metala do 99,9 odsto čistote. Nema rudarenja, niti zagađenja vode, vazduha ili zemljišta, pri radu se ne koriste ni sumporna kiselina, ni fosilna goriva… Nakon filtriranja, voda se vraća u zemlju.

Praktično, litijum se dobija kao nusproizvod u već ekološki prihvatljivoj proizvodnji struje. Uza sve, prve procene govore da bi proizvodnja bila uočljivo jeftinija nego što je u Čileu ili Argentini, gde se prva faza izdvajanja litijuma takođe radi iz podzemnih voda. Posebna vrednost novog tehnološkog postupka je odsustvo emisije ugljendioksida, čega, inače, ima u danas primenjivanim tehnologijama.

Izlazak na berzu

Kompanija „Vulkan“, u okviru koje se razvija nov izum, komercijalnu proizvodnju najavljuje već za početak 2024. godine i do tada će imati pet fabrika, svaka pri drugoj termoenergani, koje bi zbirno godišnje proizvodile oko 40.000 tona litijuma, što je dovoljno za otprilike 1,2 miliona elektroautomobila. Već su potpisali ugovore sa najvećim svetskim trgovcem baterija, kao i sa francuskim „Renoom“. Razgovori se vode i sa „Stelantisom“, matičnom kompanijom „Opela“, kao i sa „Drajmerom“.

Za izdvajanje jona metala koristi se posebno jonsko sito, sve dok se litijum ne dobije u obliku soli. Za kasniju koncentraciju je osmišljena posebna tehnologija za koju u Nemačkoj tvrde da je „zlatni biser“ domaće nauke i tehnologije.

Da bi se sve realizovalo potrebno je da kompanija „Vulkan“ uloži ne mali novac, oko 1,7 milijardi evra, a iz firme su već obavestili javnost da će inicijalnom prodajom akcija na Frankfurtskoj berzi prikupiti dve trećine potrebnog novca, dok će ostatak biti iz kredita jedne od najstarijih banaka na Starom kontinentu.

Poslovni izazov

Reč je o još jednom snažnom tehnološkom iskoraku kojim se postiže jeftinija i, što je naročito značajno, ekološki prihvatljiva, gotovo savršena, proizvodnja litijuma, a potom i baterije elektroautomobila. Inovator je iz zemlje u kojoj je autoindustrija kamen temeljac privrednog razvoja, pa će u narednom periodu svi današnji i budući proizvođači litijuma, baterija i automobila morati itekako da povećaju efikasnost, ali i da eliminišu ekološke manjkavosti kako bi uopšte opstali na tržištu.

Izvor: 021.rs, Živan Lazić, autor

Foto: Pixabay

Чланак Litijum – u iščekivanju nemačkog čuda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Od ukupno 3,3 milijarde radnika širom sveta, oko 2,7 milijardi njih je pogođeno merama koje su preduzele kompanije u situaciji kada se gotovo cela svetska ekonomija nalazi u karantinu. Zbog drastičnog smanjenja obima poslovanja ili potpunog zatvaranja firmi, neizvesna je egzistencija za čak 81% radne snage u svetu. To je najteža kriza koja je pogodila radnike još od Drugog svetskog rata, ocenjuju u Međunarodnoj organizaciji rada (MOR).

U saopštenju se navodi da će najteže posledice trenutne krize osetiti zaposleni sa visokim i srednjim primanjima, posebno u arapskim zemljama, Evropi i azijsko-pacifičkom regionu. Najgora situacija je u delatnostima smeštaja i hotelijerstva, prehrambenom sektoru, kao i u oblastima nekretnina, poslovnih i upravljačkih aktivnosti, proizvodnji i trgovini na veliko i malo.

Više od trećine radne snage zavisi od najrizičnjih sektora

Analiza pokazuje da 1,25 milijardi radnika širom sveta radi upravo u tim, visokorizičnim sektorima, što je oko 38% ukupne radne snage u svetu. Stopa zaposlenosti u rizičnim sektorima na globalnom nivou iznosi 37,5%. Najviša je u Americi sa 43,2%, a najniža u Africi sa 26,4%.

U Međunarodnoj organizaciji rada apeluju na države da iskoriste javne resurse kako bi se održala zaposlenost. Ipak, zbog ograničenih finansijskih sredstava, već sada je jasno da će najduže i najteže posledice osetiti radnici u zemljama u razvoju.

U izveštaju se napominje da je i pre izbijanja pandemije koronavirusa prognoziran rast nezaposlenosti u 2020. godini. Projekcije su bile da će bez posla biti oko 25 miliona ljudi. Razvoj događaja u poslednja dva meseca ukazuje da će taj broj biti znatno veći, ali u ovom trenutku niko ne može sa sigurnošću da peredvidi koliko ljudi će, i kada se pandemija okonča, ostati bez radnog mesta.

Foto: igorovsyannykov, Pixabay

Чланак Ekonomski karantin ugrozio preko 80 odsto radnika u svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

U poslednjih sedam vijekova, od epidemije crne kuge pa do danas, kao civilizacija i nismo baš napredovali kao što mislimo, jer kao najefikasniji način suzbijanja epidemije korona virusa stručnjaci preporučuju karantin, kao i njihovi prethodnici u mračnom srednjem vijeku.

Jedina razlika je što je u današnjem svijetu masovni karantin na nivou globalnih metropola sa milionima stanovnika teže izvodljiv nego što je bio u 14. vijeku. Preventivna samoizolacija u trajanju od dvije sedmice, te rad od kuće, da bi se izbjeglo dalje širenje zaraze, odličan je savjet za one koji rade kancelarijske poslove i koji se generalno svrstavaju u srednju klasu. Za veliki broj običnih smrtnika koji nemaju tu sreću – savjet je bezvrijedan.

Širenje korona virusa samo je pokazalo da moderna ekonomija, pogotovu na Zapadu, ne počiva na visoko sofisticiranim finansijskim i tehnološkim uslugama, već na milionima radnika čije postojanje se ignoriše ali bez kojih sve staje.

Slavljenje „gig ekonomije“ ili jednostavnije rečeno, nadničarenja, kao radikalno novog načina zapošljavanja u 21. vijeku koje daje radnicima „fleksibilnost“ i „nezavisnost“, samo je cinično prikrivanje činjenice da je na djelu beskrajna trka prema dnu, gdje se svaki trošak, a pogotovu plate, vidi kao nepravedna prepreka povećanju profita.

Demontiranje socijalne države i višedecenijsko kresanje prava zaposlenih u anglosaksonskom svijetu, prvenstveno SAD i Velikoj Britaniji, u ime nesputanog slobodnog tržišta, kao što su eliminacija kategorija poput plaćenog bolovanja i što se kao model uporno nameće i ostatku svijeta, ima svoju cijenu, a sada je došlo vrijeme plaćanja.

Konobarisanje na daljinski

Pretvaranje miliona radnika u „nezavisne kontraktore“, plaćene po satu, oslobodilo je kompanije nepotrebnog tereta u vidu socijalnih davanja, minimalne plate i troškova bolovanja i godišnjih odmora.

Naravno, sve se ovo opravdava potrebom povećanja „konkurentnosti“ i „prilagođavanja tržišnim trendovima“.

Oni koji preživljavaju vozeći za Uber i slične kompanije, dostavljači hrane, konobari, kuharice, čistačice, kuriri, građevinski radnici, praktično su suočeni sa izborom: potencijalna smrt od virusa ili smrt od gladi. Jednostavno, oni koji žive od dnevne nadnice ne mogu sebi priuštiti luksuz preventivne samoizolacije od 14 dana. Ako ne rade nema ni para za hranu i kiriju, pa bi se nakon dvije sedmice našli na ulici, gladujući. Alternativa rada od kuće što se svesrdno preporučuje, teško da je moguća u slučaju ovih radnika i tu nikakva tehnologija ne pomaže.

Ne radi se tu o malom broju zaposlenih. U slučaju najveće svjetske ekonomije, SAD, u 2018. godini 58,5 posto od ukupnog broja zaposlenih ili 81,9 miliona radnika, plaćeno je po satu, što znači da nema plaćenog bolovanja. Ili radiš ili gladuješ, a karantin, dobrovoljan ili prinudni, za ove ljude je kraj svijeta. Sa virusom barem imaš 98 posto šanse da se izvučeš, ali bez plate teško.

Stoga će ogromna većina izabrati da radi sve dok može stajati na nogama, iako to znači da će aktivno širiti zarazu, ali to bi se moglo smatrati „kolateralnom štetom“. Virus je u suštini jako demokratičan i ne pravi razliku između milijardera i prosjaka.

Još gora je situacija sa hiljadama beskućnika na ulicama zapadnih metropola. Gdje će se oni dobrovoljno samoizolovati kada je jedini dom koji imaju ulica? A ukoliko je na snazi obavezan karantin, hoće li vlasti sada naći način da im obezbijede krov nad glavom iako su ih godinama ignorisali?

Bez Kine nema ni lijekova

U međuvremenu, posljedice epidemije u Kini se osjećaju širom svijeta, jer svi zavise od kineske industrije, bilo kao proizvođača gotovih proizvoda ili ključnih poluproizvoda i dijelova.

I ovdje se pokazuje da masovno seljenje proizvodnje u Kinu sa ciljem snižavanja troškova i povećanja profita nije bez rizika. Totalna zavisnost od jedne zemlje ili jednog proizvođača možda i nije bila tako dobra ideja.

Trenutne posljedice za globalne kompanije bile bi vjerovatno manje bolne da se išlo sa alternativnim snabdjevačima u različitim dijelovima svijeta, ali to bi onda značilo nešto veće troškove i manji profit, pa se takva radikalna ideja u startu odbacuje kao glupa.

Problem je što bi se cijena mogla platiti ne samo u finansijskim gubicima, već u ljudskim životima i to nema nikakve veze sa epidemijom korona virusa. To što će kasniti izlazak na tržište novih modela mobitela i ostalih elektronskih drangulija ili novog modela automobila, nije nikakva šteta.

Ali u SAD stidljivo se već čuju upozorenja da ukoliko se situacija u Kini ubrzo ne normalizuje, doći će do nestašice niza lijekova koji se koriste za liječenje hroničnih i drugih bolesti, kao što je upala pluća ili snižavanje krvnog pritiska.

Razlog je jednostavan: u pojedinim slučajevima Kina je jedini proizvođač komponenti za ove lijekove, jer su zapadne farmaceutske kompanije odavno odustale od proizvodnje ovih komponenti u svojem dvorištu, pošto je proizvodnja u Kini puno jeftinija i samim tim profitabilnija. Čisto teoretsko pitanje je da li bi žrtve nestašice ovih lijekova trebalo računati kao žrtve korona virusa, ili kao žrtve kompanijske pohlepe?

I dok svi izražavaju „duboku zabrinutost“ kako će se sa epidemijom nositi najsiromašnije zemlje u Africi i Aziji, obećana finansijska pomoć još ne dolazi.

Zanimljivo je da je Svjetska zdravstvena organizacija uporno oduglovlačila u proglašavanju epidemije korona virusa pandemijom iako su svi kriteriji bili ispunjeni, budući da se zaraza proširila na više regiona u svijetu gdje broj zaraženih raste geometrijskom progresijom.

U pitanju nije samo semantika, jer formalno proglašenje pandemije je preduslov za aktiviranje fondova Svjetske banke namijenjenih za finansijsku pomoć najsiromašnijim zemljama, kako bi se pripremili i mogli nositi sa posljedicama ove epidemije.

Pandemijska kladionica

U sjeni najave Svjetske banke da će obezbijediti 12 milijardi dolara, u formi kredita, za pomoć državama da se nose sa ekonomskim i zdravstvenim posljedicama pandemije, ostaje pitanje namjenskog fonda specifično kreiranog da se u slučaju pandemije virusa po hitnom postupku pomogne zdravstvenim sistemima najsiromašnijih zemalja.

Svjetska banka je 2017. godine došla na originalnu ideju kako da napuni ovaj namjenski fond. Emisijom dvije serije takozvanih „pandemijskih obveznica“ na finansijskom tržištu, Svjetska banka je prikupila 425 miliona dolara. Ono što je neuobičajeno i što ove obveznice čini više kockanjem nego normalnim pozajmljivanjem je da ključna klauzula kaže da ukoliko u periodu do dospjeća ovih obveznica izbije globalna pandemija filovirusa, Lasa groznice, Kongo groznice i još par specifičnih zaraza, koje po svojim kriterijumima sada uključuju i korona virus, investitori gube pravo na povrat glavnice ali zadržavaju kamatu.

Da u tom periodu nije bilo ovih specifičnih pandemija, nikome ništa, investitori bi dobili nazad i glavnicu i više nego velikodušne kamate koje čine ove obveznice jednom od najunosnijih investicija na današnjem finansijskom tržištu.

Da bi investitore kompenzirali za ovaj rizik kamata na ove obveznice je sedam i 11 posto godišnje, što je u današnjim uslovima kada dominiraju negativne kamate ravno ispunjenju snova za investitore.

Pošto ove obveznice obuhvataju i pandemiju korona virusa, da li će investitori izgubiti glavnicu zavisilo je od toga da li će prije dospijeća obveznica Svjetska zdravstvena organizacija zvanično proglasiti pandemiju korona virusa. Ona je to učinila u martu iako su ove obveznice dospijevale na naplatu u julu ove godine.

No, uprkos jučerašnjem proglašavanju pandemije, dragocjeno vrijeme je već izgubljeno, jer epidemiolozi upozoravaju da se virus obično širi sedmicama prije nego što ljekari registruju prve oboljele.

Kada sve prođe, na kraju će se moći postaviti pitanje da li je broj žrtava u najsiromašnijim zemljama mogao biti manji da su namjenski fondovi Svjetske banke aktivirani ranije?

Dražen Simić
Tekst je iz novog broja B&F-a koji će se uskoro naći na trafikama

Чланак Pohlepa pogubnija od korona virusa се појављује прво на Biznis i Finansije.