Tako podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je prosečna plata kod preduzetnika 37.386, dok je u javnom sektoru – 76.123 dinara. Ekonomista Mihailo Gajić za portal N1 navodi da je platni jaz među zaposlenima u Srbiji kojima je poslodavac država i onima koji rade za privatnika – prisutan godinama, i ukazuje da je primetna razlika i u zaradama u okviru samog javnog sektora gde najbolje prolaze – zaposleni u velikim državnim sistemima.

Plate u javnom sektoru u Srbiji tradicionalno su, prema zvaničnoj statistici – veće od zarada koje isplaćuju privatnici. Od januara će oni koji platu primaju iz državne kase dobiti najavljeno uvećanje od 12,5 odsto, dok u privatnom sektoru jedino radnici na minimalcu mogu sa sigurnošću da računaju na dogovoreni rast svoje skromne plate.

Najlošija je situacija kod preduzetnika čiji zaposleni primaju čak upola manju platu

Prema podacima RZS prosečna plata u javnom sektoru je 76.123 dinara, dok plate svih zaposlenih van javnog sektora iznose, u proseku – 71.864 dinara.

Najlošija je situacija kod preduzetnika čiji zaposleni primaju čak upola manju platu u odnosu na one kojima je država poslodavac.

Međutim, i kod zaposlenih u javnom sektoru postoji jaz u platama. Tako već duže vreme najbolje stoje oni koji rade u javnim preduzećima čiji je osnivač Republika – njihova prosečna plata je 86.397 dinara.

U javnim preduzećima čiji je osnivač opština plate su u proseku manje i za gotovo 20.000 dinara i iznose – 66.642 dinara.

Isto važi i za državnu administraciju – najbolje su plaćeni oni koji rade na republičkom nivou (84.700 dinara), potom oni na pokrajinskom (83.938 dinara), i na kraju – na lokalnom gde su prosečna primanja znatno manja i iznose 64.118 dinara.

Zdravstveni i socijalni rad u proseku je plaćen 76.037 dinara, dok se rad u obrazovanju i kulturi u javnom sektoru vrednuje, u proseku – 68.771 dinar.

Ekonomista Mihailo Gajić, programski direktor ekonomske istraživačke jedinice LIBEK, kaže za portal N1 da jaz u platama između privatnog i javnog sektora postoji godinama.

„Plate u javnom sektoru uvek su u Srbiji bile više nego u privatnom. Za to ima nekoliko razloga. Prvi je što struktura zaposlenih u javnom sektoru zahteva više ljudi sa završenim fakultetima. Tu su nastavnici, lekari, činovnici u državnim službama. Dalje, to zavisi i od privrede. Kada je je veliki udeo sektora koji nisu visoko produktivni, gde nije potrebno imati visoko obrazovnu strukturu, gde se zapošljava veliki broj ljudi sa niskim kvalifikacijama ili završenim srednjim školama – to će uticati na taj jaz u platama“, objašnjava Gajić.

Veliki broj zaposlenih prijavljen je na niži iznos plate

Drugi razlog za pojavu jaza u platama je, što se kaže najbolje vidi kod preduzetnika – što privatnom sektoru ne odgovara da plaća visoke poreze i dopronose.

„Veliki broj zaposlenih prijavljen je na niži iznos plate, dok razliku prima na ruke, kako bi se izbeglo plaćanje pripadajućih poreza i doprinosa. To se najviše primećuje kod preduzetnika – njima je najisplativije da sebe prijave na minimalnu zaradu. Razlika se odnosi na profit koji se drugačije oporezuje u odnosu na zarade. Paušalci, tako, ne plaćaju porez na dobit, a ako vode knjige plaćaju nižu poresku stopu nego što bi plaćali na zarade“, pojašnjava sagovornik portala N1.

Razlike u platama postoje i u samom javnom sektoru.

„Razlog za to je što se mala lokalna preduzeća bave pružanjem se osnovnih komunalnih usluga – od čišćenja, odnošenja smeća pa do vodovoda, dok su državna javna preduzeća uglavnom veliki sistemi – to se odnosi prvenstveno na EPS, pa potom Srbijagas… Zaposleni u tim preduzećima imaju znatno više plate jer imaju znatno veće mogućnosti pregovora sa državom. A često se ponašaju kao država u državi, što i državni vrh najčešće toleriše“, objašnjava Mihailo Gajić.

On podseća na slučaj EPS-a i smanjivanja plata u javnom sektoru 2014. godine.

Rad u državnim preduzećima ima benefit

„EPS je tada na papiru smanjio plate, ali je podigao koeficijente i povećao ukupnu masu zarada za isplatu zaposlenima, što se videlo iz njihovih poslovnih knjiga, na šta je Fiskalni savet ukazivao. U nekim državama, takođe, elektro-energetski sistemi imaju plate veće od proseka. To su veliki sistemi koji imaju veliki značaj za privredu. A, naša javna preduzeća, opet, pate od hroničnih problema prevelikog broja zaposlenih što dovodi do niske produktivnosti, kao i prevelikih plata koje se isplaćuju. Tu je naročito primetna kompresija zarada – plate najstručnijih su ispod plata u privatnom sektoru, dok su plate najmanje kvalifikovanih u javnom sektoru iznad onih koje mogu da se očekuju u privatnom. Rad u državnim preduzećima ima benefit i u tome što se u državnom sektoru poštuju uslovi iz Zakona o radu – plaća se prekovremeni rad, godišnji odmor se koristi, što se još ne poštuje u celosti u privatnom sektoru“, ističe Maihailo Gajić.

Kada je reč o platnim razredima – da za isti rad zaposleni primaju jednake plate, oni bi trebalo da zažive s početka sledeće godine, što će omogućiti da zaposleni istih kvalifikacija na istim poslovima budu jednako plaćeni. Gajić, međutim, sumnja da će se to desiti.

„Nisam siguran da će platni razredi zaživeti početkom sledeće godine. Sistem je, naravno, zamišljen tako da se smanje trenutni problemi i da plate budu jednake za isto kvalifikovane radnike na istim poslovima. Oni sada nemaju iste plate, već zavisi gde su se zaposlili. Tako računovođa ili vozač u lokalnom javnom preduzeću, na primer, ima nižu platu nego vozač u nekoj regulatornoj agneciji. Ili, kao što se dešava – da radnici u istom ili sličnom državnom telu imaju iste plate iako rade poslove različite zahtevnosti – poput medicinske sestre koja radi samo na šalteru, i one koja radi u šok sobi“, ističe Mihailo Gajić.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Plate u javnom sektoru uvek su u Srbiji bile više nego u privatnom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Uobičajeno objašnjenje bilo je da se to poklapa sa boljom kvalifikacionom strukturom onih koji koverat dobijaju iz državne kase. Međutim, poslednjih godina, blago i stidljivo, taj trend pokazuje znake promene.

Tako je 2010. zarada u privatnom sektoru činila 73,21 prosečnog primanja u javnom sektoru, ali se poslednjih godina taj odnos kreće oko 80 i više procenata da bi ove godine u aprilu, posle dosta kolebanja, firme van javnog sektora dostigle čak 94,45 odsto od plate zaposlenih u javnim službama i preduzećima.
Jedan od značajnijih perioda “izjednačavanja” bio je u vreme fiskalne konsolidacije, kada je država svojim zaposlenima smanjila zarade, od 2014, posebno 2015. kada se gotovo izjednačila plata u javnom sektoru i van njega.

Međutim, to je ubrzo počelo da vraća unazad mada ne tempom kojim se razlika smanjivala.

Realnija slika dobija se poređenjem istih kvalifikacija

Iako ova kretanja ohrabruju, ekonomisti upozoravaju da se ne može posmatrati prosek za čitav sektor jer ne govori mnogo o odnosima unutar njega. Mnogo realnija slika dobija se poređenjem istih kvalifikacija.

– U oba sektora imate delatnosti koje su bolje, ili koje su lošije nagrađene. Kvalitetnije sagledavanje bilo bi kada bi se poredile delatnosti sa približno istom kvalifikacionom strukturom, onda se može videti da li je javni sektor eventualno odvojen od svega, ili nije. Logično je da plate u javnom sektoru budu više nego, na primer, u prerađivačkoj industriji, gde je značajno niža kvalifikaciona struktura, ali neće biti tako ako se porede delatnosti iz ekonomije znanja, odnosno nivoi sa sličnom kvalifikacijom, jer onda razlike gotovo da i nema, a često je i viša zarada u privatnom – kaže za Danas ekonomistkinja Sonja Avlijaš i naglašava da su u javnom sektoru ravnomernije plate dok u privatnom ima više raslojavanja.Dodaje da je kod nas struktura zarada pre dvadeset godina bila mnogo ujednačenija zbog nasleđa socijalizma. U međuvremenu je došlo do raslojavanja i sada ima situacija u privatnom sektoru gde ljudi jako malo zarađuju i onih gde zarađuju jako mnogo, zbog čega sagledavanje proseka nije dovoljno merodavno.

To pokazuju i statistički podaci, pa je očigledno da prosek u javnom sektoru vuku velika državna preduzeća, dok su lokalna po platama približno jednaka proseku van privrede. Takođe, aktivnost IT industrije poslednjih godina sve je vidljivija, kao i inženjerskih i intelektualnih usluga van javnog sektora, približava se ili čak pretiče ne samo prosek nego i rang najplaćenijih u javnom sektoru.

Veće zarade u javnom sektoru

Kao specifičnost, treba istaći da se delatnost zdravstva i obrazovanja, svakako sa velikim udelom visokoobrazovane radne snage, “vrti” po platama oko proseka za privatni sektor ili tek nešto iznad njega.Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže za Danas da je trend smanjenja razlika između primanja u javnom i van tog sektora dobra vest.

– Jedan od razloga za takva kretanja je brži rast plata u pojedinim delatnostima van javnog sektora, čak i u industriji, jer kada dignete minimalnu platu, a ona se poslednjih godina dizala brže od rasta proseka, onda to ima veći efekat. Takođe, činjenica je da mi nemamo odliv mozgova, jer su plate visokoobrazovanih bile prilično visoke u odnosu na ostale kategorije, dok smo imali izražen odliv onih niže obrazovanih. Zato su firme, u želji da zadrže radnike i da imaju koga da zaposle, povećavale plate i u privatnom sektoru. Takođe, podaci mogu da ukazuju na to da se kvalifikaciona struktura u privatnom sektoru popravlja kao i da zarade imaju veći rast, znači da dolazi do konvergencije plata u privatnom i javnom sektoru – kaže Arandarenko.

Objašnjava da je od uticaja bilo i to što je privatni sektor, osim velikih preduzeća koja su i inače dobro plaćala radnu snagu, imao veliku državnu podršku unazad dve godine, tako da je moguće da se deo tog novca prelio i na uvećanje zarada, posebno u delatnostima koje pandemijom nisu bile preterano pogođene.

– Mi još uvek imamo veće zarade u javnom sektoru, za razliku od drugih istočnoevroposkih zemalja. Postoje dva načina da se to tumači. Ako se gleda čista statistika, onda će uvek javni sektor biti u prednosti jer je u proseku obrazovaniji. Ali, ako se to preračuna u prema obrazovnim ekvivalentima, onda u Centralnoj ili Istočnoj Evropi, dobijate da je privatni sektor bolje plaćen. Kod nas nije tako, čak i kada ide “jedan na jedan”, jer i dalje imate da je javni sektor u prednosti. Ako se ta deskriptivna statistika unazad dve godine popravlja, onda je to odlično, jer se na taj način usklađujemo sa ostatkom Evrope – ističe on.

Navala na javni sektor

– Veliki segmenti unutar javnog sektora, poput obrazovanja i zdravstva, zapošljavaju uglavnom žensku radnu snagu a ona je, iz nekog razloga, slabije plaćena. S druge strane imamo javna preduzeća koja su izvor neracionalnosti, gde imate i višak zaposlenih i pogrešno nagrađivanje ali i pored toga primaju visoke zarade. Ali, tu ima jedna “kvaka”. Postoji i dualnost tržišta rada, odnosno te firme, kada se suoče sa nekim ograničenjima, imaju dva kruga zaposlenih – jedan su oni koji su privilegovani, a drugi čine oni koji rade po raznim ugovorima o delu, po servisnim poslovima. Više ni jedna od tih velikih državnih kompanija nema svoje čuvare ili spremačice, već je to veliki biznis, oni se plaćaju po tržišnim, minimalnim platama a zato ostaje više za one iz, uslovno rečeno, primarnog sektora na koji i postoji “navala” – kaže Mihail Arandarenko.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Prosek plata u javnom sektoru vuku državna preduzeća, u privatnom IT industrija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najteže je svakako onima koji rade kod preduzetnika – njihov „prosek“ je 33.358 dinara, što je gotovo polovina od zvaničnog. Ima i onih koji su još manje plaćeni, a koji rade na crno, u neformalnom sektoru.

Predsednik Srbije je nedavno najavio da će početkom naredne godine doći do ponovnog povećanja zarada u javnom sektoru, a uveren je i da će dobrim delom to pratiti i privatni sektor. Shodno tome, nameće se pitanje da li veće plate u javnom sektoru mogu da donesu povišice i kod privatnika?

Plate rastu zbog izbora a ne kao rezultat rasta ekonomije

Ekonomski analitičar Ljubomir Madžar podseća da su zarade u javnom sektoru uvek rasle brže nego što je trebalo, čak i da je njihova stopa rasta bila i dva i po puta veća od stope rasta BDP-a.

“To je hronična slabost naše politike, takozvano pumpanje plata bez pravog oslonca u odgovarajućem rastu BDP-a. Jer, te zarade su ionako u javnom sektoru za oko 30% veće nego u realnom sektoru, čak i kada se uzme u obzir razlika u kvalifikacionoj strukturi”, naglašava Madžar i dodaje da je druga negativna stvar te priče što taj rast plata koje se isplaćuju iz državnog budžeta povlači povećanje u privatnom sektoru, koje ipak ne može da ih prati u stopu.

“Ipak, zarade u privatnom sektoru rastu brže nego što bi rasle kada bi se plate u javnom sektoru održavale na nekom ekonomski celishodnom nivou. A uopšteno govoreći, zarade u javnom sektoru, jedna su od najvećih slabosti naše sveukupne fiskalne politike. Sem toga, one su dobrim delom povezane i sa izbornim procesima, vlast ih obavezno povećava pred izbore, pa je to jedan od načina da se prikupljaju glasovi o trošku poreskih obveznika cele zemlje”, uveren je Madžar.

Izvor: Politika

Foto: Pixabay

Чланак Plate u javnom sektoru za 100 evra veće nego u privatnom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naime, prema najavi kubanske ministarke za rad Marte Elene Feito, broj delatnosti u kojima će moći da privređuju i privatnici trebalo bi uskoro da poraste sa 127 na 2.000. Samo mali deo kubanske ekonomije biće rezervisan isključivo za državu.

Iako važi za komunističku zemlju, Kuba je zapravo imala privatni sektor ali prilično usitnjen, odnosno sastavljen od mnoštva malih zanatskih firmi i preduzetničkih poduhvata, koje su vodili sitni trgovci ili taksi prevoznici. Oko 13 odsto njenih građana radi u privatnom sektoru, mada postoje indicije da je taj broj i veći tokom turističke sezone, kada mnogi Kubanci kućni budžet dopunjuju zaradom od turizma. Međutim, u prethodnom periodu ta sredstva su izostala.

Da podsetimo, kubanska privreda je prošle godine zapala u veliku krizu zbog udruženog dejstva pandemije i sankcija koje je ovoj zemlji uvela Trampova administracija. Njena ekonomija tada je usporila za 11 odsto, što je najveći zabeležen pad u poslednje tri decenije. Da situacija bude gora, usledile su i nestašice osnovnih potrepština, što je u velikoj meri zaomplikovalo život Kubancima. Očekuje se da će liberalizacija ekonomije, ako ništa drugo, bar rešiti problem nestašica.

Foto: maxos_dim, Pixabay

Чланак Kuba se dodatno otvara prema privatnicima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Plate u javnom sektoru rastu već nekoliko godina unazad, a za prve mesece naredne godine najavljuje se i novo povećanje zarada. Kod „privatnika“ u prethodne četiri godine mesečna primanja bila su poprilično slična, oko 320 evra, dok je ove godine i ta brojka nešto veća. Međutim, razlika u platama u javnom i privatnom sektoru i dalje je jasno vidljiva.

Plata u javnom sektoru

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, iz novembra ove godine, prosečna plata u javnom sektoru iznosila je 67.433 dinara. Taj iznos je zapravo prosek u trećem kvartalu ove godine. Prema podacima Ministarstva finansija za jul ove godine prosečna plata u javnom sektoru iznosila je 68.144 dinara.

U administraciji (na svim nivoima) istovremeno se zarađivalo 69.940 dinara, u obrazovanju i kulturi 64.050 dinara, a u zdravstvu i socijalnoj zaštiti 66.356 dinara.

Od januara 2019. zarada u javnom sektoru prosečno je uvećana za osam do 12 odsto, odnosno za 5.000 do skoro 10.000 dinara.

U javnim preduzećima i više od 80.000 dinara

Najveće su plate u javnim preduzećima. U julu ove godine iznosila je 81.107 dinara, dok je godinu dana ranije u tim istim preduzećima bila 80.888 dinara.

Najveći broj javnih preduzeća može se pohvaliti zaradom većom od 70.000 dinara u proseku. Tek nekolicina ih ima zaradu ispod republičkog proseka koji iznosi oko 60.000 dinara.

Kako se određuju plate u javnom sektoru?
Do aprila 2012. plate u javnom sektoru usklađivale su se sa inflacijom. A zatim slede promene. Od oktobra 2012. do aprila 2014. plate su uvećavane za fiksni procenat, i to u oktobru 2012. i aprilu 2013. dva odsto, a u oktobru 2013. i aprilu 2014. za 0,5 odsto.

Posle toga uvedeno je fiskalno pravilo koje nalaže svođenje rashoda za plate na održiv nivo, tako da se teži tome da učešće plata opšteg nivoa države u BDP-u bude do sedam odsto BDP-a. Nakon toga država je donosila odluku o povećanju plata u skladu sa budžetskim mogućnostima.

Od januara će institucije, ustanove i preduzeća moći da zapošljavaju shodno njihovim potrebama i novcu koji imaju, ali uz ograničenje da ne mogu zaposliti više od 70 odsto novih radnika od broja zaposlenih koji su prethodne godine otišli.

Ove godine i u privatnom sektoru rast

Zarade u javnom sektoru u proseku su oko 20 odsto veće nego u privatnom. Ipak, prema rečima ministra finansija Siniše Malog, povećanje minimalne zarade diže povećanje svih zarada.

Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku za „Blic Biznis“ kaže da se prosečna realna zarada u privatnom sektoru kreće oko 40.500 dinara, dok je recimo u prošloj godini taj iznos bio oko 37.900 dinara.
Ove godine Mreža nema podatke o zaradama po sektorima, jer nisu pratili tu vrstu podataka, međutim, posmatrajući prethodne godine može se zaključiti da radnici u trgovini u proseku zarađuju najmanje, u proizvodnji nešto više, dok zarade zaposlenih u uslužnim delatnostima, koje obuhvataju i IT i telekomunikacije, znatno podižu prosek.

Uprkos povećanju minimalca, Raji je ocenio da se u poslednje četiri godine plata u privatnom sektoru vrlo malo menjala.

„Veću prosečnu zaradu javnog sektora uglavnom donose javna preduzeća, čije plate podižu prosek. Loša stvar je što su ona uglavnom monopolisti u svojim sektorima, pa tako mogu da određuju i više cene usluga za građane“, ističe Dragoljub Rajić.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

Чланак Razlika u platama u javnom i privatnom sektoru i dalje je jasno vidljiva се појављује прво на Biznis i Finansije.