Mada nepoznati širokoj javnosti i malo zastupljeni u istorijskim analima, Edvard Bernejs i Sem Zemarej bili su verovatno dvojica ljudi koji su najviše uticali na sudbinu Gvatemale i, na izvestan način, čitave Srednje Amerike u 20. veku.

Izuzev što su obojica bili Jevreji koji nisu mnogo polagali na svoju veru, nisu se mogli više međusobno razlikovati po poreklu, temperamentu i obrazovanju, piše Mario Vargas Ljosa.

Kralj banana

Sem Zemarej je potekao iz siromašne jevrejske porodice koja je živela u carskoj Rusiji, ali je još kao dečak došao u SAD. Pokazaće se da je to čovek koji je sposoban da uprkos nemaštini i lošem obrazovanju, stvori samoga sebe, pustolov koji je sa ušteđevinom od 150 dolara počeo da gradi posao sa bananama koji će ga učiniti milionerom.

Zemarej je počeo da prevozi banane iz srednjeameričkih prašuma u Nju Orleans i druge severnoameričke gradove. Tražnja za ovim, u to vreme egzotičnim voćem, je toliko brzo rasla da je postao međunarodni proizvođač banana. To je bio početak „Junajted fruta“, kompanije koja je polovinom prošlog veka proširila svoju mrežu po Hondurasu, Gvatemali, Nikaragvi, Salvadoru, Kostariki, Kolumbiji i nekim karipskim ostrvima. Kompanija je donosila više novca od ogromne većine američkih, pa čak i svetskih preduzeća.

Surovo se obračunavajući sa podjednako beskrupuloznom konkurencijom, varajući nevične seljake i potkupljujući pohlepne vlasti, Zemarej je stekao vlasništvo nad zemljom koja je imala više hektara od prosečne evropske države. Od njega je zavisilo na hiljade radnika, posedovao je rudnike, železničku i putnu mrežu, telekomunikacije, hotele i kockarnice, sa finansijskom moći koja je uveliko prevazilazila snagu država u kojima je poslovao. Zato je njegova kompanija dobila nadimak „Hobotnica“.

Kralj propagande

Nastojeći da ulepša javnu sliku o svojim poslovima, Zemarej je angažovao Edvarda Bernejsa, čoveka koji je stvorio modernu propagandu. On je odnose s javnošću, od sporedne delatnosti u kompanijama, uzdigao do intelektualne discipline najvišeg nivoa, kao deo sociologije, ekonomije i politike.

Ovaj potomak bogatih i uglednih jevrejskih doseljenika i nećak Sigmunda Frojda, držao je predavanja na uglednim američkim univerzitetima, objavljivao radove i knjige, predstavljajući svoju struku kao sinonim modernog doba i napretka. U svojoj knjizi „Propaganda“ (1928) napisao je proročansku rečenicu po kojoj će ostati upamćen: „Svesno i pametno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa važan je činilac demokratskog društva. Ko upravlja ovim nepoznatim društvenim mehanizmom, čini nevidljivu vladu koja ima pravu vlast u zemlji. Inteligentnoj manjini potrebna je trajna i sistemska upotreba propagande“.

Mada su njegovi kritičari isticali ovu tezu kao bezočnu negaciju demokratije, Bernejs je uspeo da izgradi veoma dobre veze sa svim društvenim slojevima u SAD, ali pre svega sa diplomatama, političarima, vlasnicima novina, radija i televizijskih kanala, poslovnim ljudima i uspešnim bankarima. Bio je pametan, obrazovan, izuzetno vredan i vrlo šarmantan kad god je i gde god je to bilo potrebno.

Bernejsove usluge su koristili mnogi predsednici SAD, američko ministarstvo rata i CIA, pronalazači poput Tomasa Edisona i brojne kompanije, kao što su „Ford“, „Prokter&Gembl“, „Ameriken tobako“, a radio je i u mnogim TV i radio kompanijama, poput „CBS“-a.

Banana društveni napredak

Zemarej i Bernejs su počeli da srađuju 1948. godine i mada sušte suprotnosti, bili su dobar tim. Bernejs je ubedio Zemareja da na svojim posedima u centralnoj Americi izgradi puteve, škole i ambulante, obezbedi stipendije profesorima i najboljim studentima, kako bi sve to predstavljao u javnosti kao nepobitan dokaz da kompanija „Junajted frut“, osim što otvara na hiljade radnih mesta, doprinosi svojim poslovanjem napretku i modernizaciji celog društva.

U isto vreme je podmićivao naučnike u SAD da propagiraju kako je radi zdravlja poželjno jesti banane u svako doba dana. Udarnu reklamu za mase je obezbedio tako što je doveo u SAD brazilsku pevačicu i igračicu Karmen Mirandu, poznatu kao „Čikita Banana“ iz filmova i predstava. Ona je postigla ogroman uspeh sa svojim šeširima punim banana i pesmama koje su slavile blagotvorne osobine ovog voća.

Bernejs je uspeo i da Zemareja poveže sa političkim moćnicima u SAD, što će biti presudno da kompanija „Junajted frut“ dobije podršku američkih vlasti kada njenim privilegijama u Gvatemali zapreti revolucija koja je izbila u toj zemlji 1944. godine. Zakoni koje je počela da donosi prva demokratski izabrana vlast na čelu sa novim predsednikom Huanom Hose Arevalom, uznemirili su rukovodstvo kompanije u Bostonu. Zato je doneta odluka da Bernejs otputuje u Gvatemalu i ustanovi da li je Arevalo prikriveni komunista.

Opasnost nije komunizam, već demokratizacija

Bernejs je u Gvatemali razgovarao sa veleposednicima, oficirima, bankarima, poslanicima, policajcima, strancima koji su odavno živeli u toj zemlji, sindikalnim vođama, novinarima i, naravno, sa funkcionerima ambasade SAD i rukovodiocima „Junajted fruta“. Kada se vratio u Boston, podneo je upravi kompanije sledeći izveštaj:

„Opasnost da Gvatemala postane komunistička i pretvori se u uporište za infiltraciju Sovjetskog Saveza u Srednju Ameriku nije realna, mada nama odgovara da se veruje da jeste, naročito u SAD. Prava opasnost je drukčija. Lično sam razgovarao sa predsednikom Arevalom i njegovim najbližim saradnicima. On je podjednako antikomunista kao vi i ja. No, ma kako to vama paradoksalno zvučalo, njegova čvrsta opredeljenost za demokratiju predstavlja ozbiljnu opasnost za ’Junajted frut’. To je gospodo dobro znati, ali ne i reći. Arevalo bi želeo da od Gvatemale napravi demokratiju nalik onoj u SAD. Mada mi njegovi napori da od svoje zaostale zemlje stvori modernu demokratiju izgledaju beskorisno, svaki napredak na tom planu, nemojmo se zavaravati, bio bi veoma štetan za nas.
Evo nekoliko primera. Arevalo je odobrio zakon o radu koji dozvoljava osnivanje sindikata u preduzećima i na imanjima i dopušta radnicima i seljacima da se u njih učlanjuju. Sastavio je i jedan antimonopolski zakon, istovetan onome koji postoji u SAD. Možete već zamisliti šta bi za ’Junajted frut’ značila primena sličnih mera da bi se zajemčila slobodna konkurencija: ako ne propast, barem ozbiljan pad prihoda.
Oni ne zavise samo od efikasnosti našeg rada, nego i od monopola koji udaljava od naših poseda moguće takmace i od povlašćenih uslova u kojima radimo, izuzeti od poreza, bez sindikata i bez rizika i opasnosti koje sve to donosi. Problem nije samo Gvatemala. To je mogućnost zaraze ostalih srednjeameričkih zemalja i Kolumbije idejom da se pretvore u ’moderne demokratije’.
’Junajted frut’ bi morao da se sukobi sa sindikatima, sa međunarodnom konkurencijom, da plaća porez, obezbedi zdravstveno osiguranje i penzije radnicima i njihovim porodicama. Dakle, ako se Gvatemala demokratizuje, najveća opasnost je u lošem primeru drugima“.

Kako laž učiniti verodostojnom

Šta je Bernejs predložio kao lek protiv ove opasnosti? Lečenje se sastojalo od istovremenog delovanja na vladu SAD i na tamošnje javno mnjenje, koje većinom nije znalo ni da Gvatemala postoji, a kamoli da predstavlja problem. To je u načelu bilo dobro.

„Mi smo ti koji treba da prosvetlimo javnost. Kako? Tako što ćemo je ubediti da je Gvatemala trojanski konj za Sovjetski Savez da se ubaci u dvorište SAD. Da bi ova zemlja bez energičnog delovanja Vašingtona mogla da bude prvi satelit Sovjetskog Saveza u Novom svetu. Treba da otvorimo oči štampi, radiju, televiziji, da se opasnost nalazi samo dva sata leta od SAD i na korak od Panamskog kanala.

Bilo bi dobro da se sve to desi spontano, bez bilo čijeg vidljivog planiranja i vođstva, ponajmanje našeg, jer mi imamo interesa u tome. Ideja da je Gvatemala na pragu da padne u sovjetske ruke ne treba da potekne od republikanske, desničarske štampe u SAD, već od one progresivne, koju čitaju i slušaju demokrate, dakle od centra i levice. Ta štampa ima najviše publike. Da bi sve delovalo verodostojnije, to treba da bude delo liberalne štampe.“

Bernejs je zato oprezno pristupio vlasnicima, direktorima i vodećim novinarima američkih liberalnih listova, kako se ne bi osetili zloupotrebljenima. Sve je moralo da teče spontano, da deluje kao da su to „ekskluzivne vesti“ koje je otkrivala svetu slobodna progresivna štampa. Trebalo je pažljivo podilaziti egu novinara, koji je obično bio preveliki.

Uvod u decenije smrti i užasa

Sve što je Bernejs izgovorio na toj znamenitoj sednici uprave „Junajted fruta“ u Bostonu ostvareno je do poslednjeg detalja, potvrđujući njegovu tezu da će se ubuduće publicitet uobličiti u glavno oruđe moći i manipulacije javnim mnjenjem, kako u demokratskim, tako i u autoritarnim zemljama.

Gvatemala je odjednom počela da se pojavljuje u reportažama „Njujork tajmsa“, „Vašington posta“ i nedeljnika „Tajm“, gde se ukazivalo na rastuću opasnost po slobodni svet od uticaja koji je Sovjetski Savez sticao u toj zemlji, preko vlade u koju su se, mada naizgled demokratske, infiltrirali komunisti. Odjednom su američki časopisi počeli da šalju dopisnike u Gvatemalu, gde su od Bernejsovih saradnika dobijali fascikle pune dokumenata koji su potvrđivali kako su strahovi opravdani. Sa rasplamsavanjem Hladnog rata, Bernejs više nije morao da podgreva paranoju od komunizma, jer su strahovi lančano hranili jedni druge, a propaganda je potpuno prekrila stvarnost.

Tako je uz pomoć laži i naravno Cije, krvavo svrgnuta demokratska vlast u Gvatemali 1954. godine, što je bio uvod u dugoročnu katastrofu za celu Latinsku Ameriku. Usledile su oružane pobune širom kontinenta i decenije smrti, užasa, vojnih diktatura, piše Ljosa.

Nakon što je Sem Zemarej umro u novembru 1961. godine, „Hobotnica“ je počela da se raspada. Nekoliko godina kasnije ubio se njen predsednik i kompanija je ubrzo prestala da postoji, ostavivši za sobom najgore uspomene i naziv „banana država“ za politički nezrele zemlje kojima upravljaju strani interesi.

Biznis & finansije, Biznis top 2020/21

Foto: Pixabay

Чланак Male tajne velikih manipulatora: Kako od uglednih novinara napraviti budale се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da negativna reklama može biti izuzetno delotvorna dokazao je svetski poznati ekološki aktivista i pisac Majkl Šelenberger. Ovaj antropolog po obrazovanju, sa impresivnom biografijom borca za društvenu pravdu i zaštitu prirode pred kojom bi se postideli i najvatreniji levo orijentisani aktivisti, objavio je tekst u kojem tvrdi da se oko klimatskih promena diže nepotrebna panika, te da one nisu najvažniji problem životne sredine.

Članak je prvo objavio Forbes, da bi ga ubrzo uklonio zbog ogromnog broja kritika, a potom je isti tekst osvanuo u konzervativnim novinama The Australian, te na privatnom australijskom onlajn portalu Quillette. Iako ovi mediji nisu zvučni za ostatak sveta kao Forbes, to nije bila prepreka da se oko iznetih teza digne ogromna buka među klimatolozima.

Na račun autora su pristigle brojne optužbe sa svih strana, ukljućujući i neke dojučerašnje najbliskije saborce. Mnogi zaključuju da je ovim tekstom Šelenberger uspeo da usred panike izazvane koronom, napravi odličnu reklamu za svoju novu, tek objavljenu knjigu „Apokalipsa nikada: Zašto nam ekološki alarmizam svima šteti“, što potvrđuje i njena prodaja preko Amazona.

Dvanaest tvrdnji koje su heroja pretvorile u izdajnika

U tekstu koji je izazvao brojna osporavanja, Šelenberger već na početku sam osporava do sada neprikosnovene tvrdnje, ističući da iznosi činjenice koje malo ljudi zna: ljudi ne uzrokuju „šesto masovno izumiranje“; Amazonske prašume nisu „pluća sveta“; klimatske promene ne pogoršavaju prirodne katastrofe; požari su se u celom svetu od 2003. godine smanjili za 25%; količina zemlje koju koristimo za proizvodnju mesa – što je najveća upotreba zemlje za potrebe čovečanstva – smanjila se za područje koje je gotovo veliko kao Aljaska; nagomilavanje zapaljivih naslaga drva i povećanje broja kuća u blizini šuma, a ne klimatske promene, mogu da objasne zašto u Australiji i Kaliforniji ima sve više i sve opasnijih požara.

Šelenberger tvrdi i sledeće: emisije ugljen-dioksida smanjuju se u većini bogatih zemalja, a u Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj je to trend još od sredine sedamdesetih godina prošlog veka; Holandija je postala bogata, a ne siromašna, prilagođavajući se životu ispod nivoa mora; proizvodimo 25% više hrane nego što nam treba, a viškovi hrane nastaviće da se povećavaju kako svet postaje sve topliji; gubitak staništa i direktno ubijanje divljih životinja veće su pretnje vrstama od klimatskih promena; drvo je kao gorivo za ljude i divlje životinje mnogo gore od fosilnih goriva; sprečavanje budućih pandemija zahteva više, a ne manje industrijalizovanu poljoprivredu.

Svet ne može u rikverc

U prilog svojim tezama Šelenberger navodi da su to činjenice koje potvrđuju i naučne studije koje uvažavaju ugledne svetske institucije kao što su Međuvladin panel za klimatske promjene (IPCC), Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) i Međunarodni savez za očuvanje prirode. Takođe, da bi se unapred odbranio od optužbi da je „desničarski klimatolog, na platnom spisku lobista za foslilna goriva“, ovaj četrdesetdevetogodišnji aktivista prilaže i svoj „ekološki CV“, koji počinje još od njegove šesnaeste godine.

Upućenijima ovakav „ekces“ i nije toliko neočekivan, budući da se Šelenberger razilazi sa levo orijentisanim ekološkim aktivistima već petnaestak godina i stalno ih kritikuje. On pripada struji ekomodernista, čiji pobornici ističu stav da ekološke probleme ne možemo rešiti vraćanjem unazad, insistirajući na suživotu s prirodom iz predindustrijskog doba. Rešenje je isključivo u razvoju novih tehnologija koje će ljudsku štetu po prirodu svesti na minimum.

GMO i nuklerake nisu pošast

Recimo, ekomodernisti smatraju da rešavanje gladi u svetu ne može da se postigne organskom poljoprivredom, već daljom modernizacijom proizvodnje, uključujući i razvoj GMO koji će omogućiti veće prinose na manjim površinama uz manje pesticida. Oni podržavaju usavršavanje nukleranih elektrana, jer kako tvrde proizvode ogromnu količinu čiste energije na maloj površini i u kombinaciji sa solarnom i energijom dobijenom iz vetroparkova mogu znatno umanjiti potrebu za foslilnim gorivima.

Ovakavu ideju da se u borbi protiv klimatskih promena kombinuju različite vrste čistih izvora podržale su brojne naučne organizacije, uključujući i Ujedinjene nacije. Pored toga, program za koji se zalaže Šelenberger kao osnivač instituta „Breakthrough“ i ekološke organizacije „Environmental Progress“, te njihova zalaganja za povećanje javnog finanisranja naučnih i tehnoloških istraživanja koja bi omogućila da se ostvare propagirani ciljevi, ima brojne pristalice u naučnim krugovima širom sveta.

Ko je stvarno spasio kitove?

Zašto su, onda njegov tekst i knjiga čije teze sažeto predstavlja u spornom članku, izazavali tako burne rekacije? Ovoga puta, autor je bio znatno radikalniji u svojim kritikama na račun ideja za koje se zalaže dobar deo ekoloških aktivista, ali koje su se pokazale kao previše radikalne i za deo struke.

On proziva organizacije kao što je Greenpeace da nisu one te koje su spasile, na primer, kitove, već da je to učinila ljudska pohlepa – kada su razvijene hidrocentrale i elektrane koje koriste druga, efikasnija goriva, lov na kitove je jednostavno postao besmislen.

Obnovljivi izvori postali unosan posao za pojedince

Autor je vrlo skeptičan i prema razvoju obnovljivih izvora energije, koji ocenjuje kao spor i nedelotvoran, a same izvore kao nepouzdane u pogledu stabilnog snabdevanja. To ima za posledicu da se manjak obnovljive energije nadoknađuje proizvodnjom one koja se dobija iz problematičnih fosilnih goriva.

Kritikuje i to što se izdvajaju ogromne sume novca za subvencionisanje obnovljivih izvora, „što se danas pretvorilo u vrlo unosan posao s moćnim pripadajućim lobijima“. Dodaje da je električna energija u zemljama koje su u većoj meri prihvatile obnovljive izvore, kao što je Nemačka, postala skuplja umesto jeftinija, te da su neke države zatvaranje nuklearki pod pritiskom „zelenih“ morale da kompenzuju većim korišćenjem fosilnih goriva kao što je ugalj.

„Da je Nemačka uložila 580 milijardi dolara u nuklearke, umesto u obnovljive izvore energije, već bi dobijala 100% svoje energije za struju i transport iz čistih izvora s nula emisija. To je prilično velika cifra kada razmislite koliko naše energije – oko jednu trećinu – koristimo za prevoz“, upozorio je Šelenberger još prošle godine, u kolumni koju je pisao za Forbes.

Zloupotreba nauke

Pored navedenog, autor sada upozorava i na brojne negativne uticaje koje obnovljivi izvori imaju na okolinu, a koji se u ekološkim pokretima retko pominju. Navodi, između ostalog, primer da solarne elektrane i vetroturbine predstavljaju pretnju za mnoge životinje, posebno retke ptice, kao i da istovremeno zagađuju jer se u njihovoj proizvodnji koriste brojni toksični materijali poput olova, žive i kadmijuma, a teško ih je reciklirati.

U novom tekstu ističe i da su vodeći svetski ekolozi počeli da preteruju sa apokaliptičnim vizijama, nastojeći da skrenu pažnju javnosti na pretnje koje izazivaju klimatske promene. To, međutim, ima za posledicu širenje panike o „smaku sveta“ ne samo među odraslima već i među decom, ocenjuje autor, iznoseći rezultate prošlogodišnjih istraživanja širom sveta koji potvrđuju takve zaključke.

Na udaru njegovih kritika ovog puta su se našle i Svetska zdravstvena organizacija, kao i Međuvladin panel za klimatske promene. Prema njegovoj oceni, aktuelna korona kriza je ogolela do koje mere se pretnje koje se tiču celog čovečanstva politizuju, pa neuspeh sa borbom protiv Kovida-19 jasno upozorava šta nam se može dogoditi i u borbi sa klimatskom krizom.

Da se nauka ne bi zloupotrebljavala, za početak je neophodno da se krovne organizacije kao pomenute dve, ali i druge, ozbiljno reformišu kako bi vratile ugled i poverenje, naglašava Šelenberger.

Kritike kritičara: nismo usred istrebljenja, ali smo na ivici

Na ovakve tvrdnje odmah su reagovali neki svetski poznati klimatolozi, pa čak su i najbliži Šelenbergerovi saradnici iskazali rezerve prema pojedinim zaključcima. Jedan od onih koji se suprotstavio „tačku po tačku“ Šelenbergerovim tezama je poznati američki klimatolog Majkl Tobijas, koji kaže kako je tačno da se ne nalazimo doslovno usred masovnog izumiranja, ali da smo na ivici.

On priznaje da je preterano nazivati Amazoniju „plućima sveta“ jer ona nije ključna za održavanje nivoa kiseonika u atmosferi, ali jeste stanište ogromne bioraznolikosti koja je ugrožena i to veoma utiče na pogoršanje klime.

Postoje brojni i vrlo utemeljeni dokazi da ekstremni vremenski događaji, posebno pojačane suše s jedne, i intenzivne padavine s druge strane, bivaju sve češći. Jedna od posledica su i sve učestaliji požari, a to što se smanjuju površine uništene požarom je isključivo rezultat ljudske kontrole, ističe Tobijas.

Bogati manje zagađuju jer sele proizvodnju

Tačno je da se emisije ugljen dioskida i ostalih štetnih gasova smanjuju u njarazvijenijim zemljama, ali to je i zato što se industrijska proizvodnja seli na Istok, u zemlje poput Kine. S druge strane, skroman napredak u tom pogledu nekolicine najbogatijih država i nije naka uteha, smatra američki klimatolog.

U tom kontekstu, navoditi primer Holandije kao uzor da se u borbi sa klimatskim nevoljama može postati bogata zemlja je više nego sarkastično za siromašne države kao što je, na primer, Bangladeš. Mnogo drugih i kroz istoriju dobro poznatih faktora je omogućilo Holanđanima da se obogate, ističe Tobijas, a danas čak i oni strepe od toga da li će biti u stanju da se odupru pretnjama od podizanja nivoa mora.

Nije dokazano da će nas industrijska proizvodnja zaštititi od virusa

Tobijas ne poriče da generalno proizvodimo više hrane nego što nam treba, ali to ne važi za siromašne zemlje koje se bore sa sušama, pa problem koji bi hitno trebalo rešavati je pravednija distribucija hrane, jer će u suprotnom doći do još mnogo većih migracija nego sada.

Argument da klimatske promene ne prete masovnom izumiranju životinja, nego da to čini gubitak staništa, problematičan je jer je upravo povećanje prosečne temperature jedan od važnih uzroka zbog kojega nestaju staništa, kaže Tobijas.

Tvrdnja da će nas industrijska proizvodnja mesa u kojoj životinje ne vide ni „p“ od prirode zaštititi od bolesti i virusa koje sa životinja prelaze na ljude je vrlo upitna i slabo argumentovana. Tobijas, između ostalog, navodi kako je dokazano da se upravo u takvoj proizvodnji koriste ogromne količine antibiotika, što pogoduje stvaranju rezistencije i razvoju opasnih superbakterija.

Foto: step2191, Pixabay

Чланак Svađa među „zelenima“: Apokalipsa sada ili nikada? се појављује прво на Biznis i Finansije.