U godišnjoj studiji zanimanja koju je u četvrtak predstavilo osiguranje HDI, samo 47 odsto ispitanika je reklo da im posao mnogo znači. Pre godinu dana ih je bilo 58 odsto.

Istovremeno, samo 41 odsto je odgovorilo da im posao znači više od zarade, 10 procentnih poena manje nego prošle godine.

Skoro 60 odsto reklo je da se u firmi oseća manjak kvalifikovanih radnika, dok se 31 odsto požalilo na gomilanje posla.

Anketu je za HDI sproveo institut YouGov.

Više od trećine zaposlenih – 35 odsto – zabrinuto je zbog uticaja posla na zdravlje i žali se na lošu radnu atmosferu.

YouGov je u maju i junu anketirao 3.864 zaposlenih starosti 15 i više godina u svih 16 nemačkih pokrajina.

“Nedostatak kvalifikovanih radnika sada je stigao do srca nemačke privrede i pojačaće se narednih godina, sa odlaskom ‘bejbi-bumera’ u penziju,” rekao je Jens Varkentin, izvršni direktor HDI.

To stavlja kompanije pred “ogromne izazove u pogledu učinka, pouzdanosti procesa i korisničkih usluga,” dodao je Varkentin.

U svakom od istraživanja prethodnih godina, više od polovine ispitanika reklo je da im profesija mnogo znači, a tokom pandemije ih je bilo čak više od 60 odsto. Sada je njihov udeo manji nego 2019.

Pored toga, 44 odsto je izjavilo da ne oseća podršku u svojoj kompaniji, a polovina se žalila na slabe mogućnosti za napredovanje.

Izvor:dpa/Investitor.me
Foto: Pixabay

Чланак Promena mentaliteta: Nemci postali manje orni za rad се појављује прво на Biznis i Finansije.

Generacija Z, oni rođeni između sredine 90-ih do ranih 2010-ih, izvor su frustracije za šefove koji ih karakterišu kao lenje, pokazuje izveštaj Volstrit džournala, prenosi Biznis insajder.

Jedan menadžer, iz generacije milenijalaca, opisao ih je kao “preterano emocionalne na poslu.”

Insajder je zamolio poslodavce da podele svoja iskustva s radnicima iz generacije Z. Više od 20 ljudi, od bumera do milenijalaca, poslalo je mejlove opisujući svoje situacije.

Dvoje ljudi izjavilo je da ne veruju da su mladi radnici lenji, no svi ostali su kritikovali radnu etiku zaposlenih iz generacije Z.

„Ne mogu da se fokusiraju na posao“

Džef Elkins, direktor bezbednosti u jednom kazinu na Floridi, optužio je mlade zaposlene da često traže “sive zone” u situacijama za koje on veruje da su crno-bele.

Njegovu industriju, priča Elkins, karakteriše visoka regulacija i stroge kontrole, a njegovi mladi zaposleni standardne procedure nazivaju zastarelima. Takođe, kritikuju pravila ponašanja kao staromodna i osećaju se “kao da se ta pravila ne odnose na njih”, govori Elkins.

Amber Forest, 28-godišnja menadžerka u piceriji, za Insajder kaže da mnogi zaposleni generacije Z sate na poslu provode jedući besplatnu hranu, ubirući napojnice i družeći se s prijateljima.

“Rekla bih da oko 70 posto njih ne uspe, jer ne pokazuju nikakvu motivaciju i inicijativu. To me iritira, jer većinu vremena ja moram da obavljam sav posao, iako se trudim da raspodelim zadatke”, žali se Forest.

Čitava situacija je i više nego frustrirajuća, dodaje ona. Forest je mlada milenijalka koja se jako dobro seća kako su nekad i njenu generaciju opisivali kao lenju.

“Neverovatno je kako se priča promenila”, kaže ona.

Šon Kjuzak je 41-godišnji direktor biotehnološkog startapa. On brani pristup generacije Z radu i kaže da je pronašao načine na koje oni najbolje rade.

Na primer, “sažimanje podataka u uredne digitalne formate” pomoglo je mladim zaposlenima da budu uspešniji, kaže on, u odnosu na sastanke uživo koje više vole pripadnici generacije X ili još stariji zaposleni.

Mladi radnici ponekad se mogu jednostavno isključiti na poslu, ali to nije zbog lenjosti, smatra Kjuzak.

“Rekao bih da se oni povuku u sebe zato jer se boje grešaka”, dodaje.

Poslodavci moraju da razumeju motivaciju generacije Z

Stručnjaci kažu da novi zaposleni, koji su većinu svog školovanja proveli na onlajn lekcijama i radeći od kuće, jednostavno nemaju potrebne socijalne veštine. To znači da im je teško da pišu mejlove, a rad u profesionalnom okruženju za njih predstavlja izazov.

Poslodavci im mogu pomoći da razviju te veštine, a trebalo bi i da razgovaraju sa svojim mladim radnicima kako bi saznali šta ih motiviše, savetuju stručnjaci.

Stručnjak za karijere iz Indije za Insajder kaže da mnogi zaposleni generacije Z žele da rade poslove koji im zaista nešto znače, a ne motiviše ih isključivo visoka plata.

“Verovatnije je da će oni žrtvovati visoku platu zbog boljeg kvaliteta posla, iako je plata, naravno, važan faktor”, kaže on.

“Ipak, većina organizacija ne nudi kvalitetne uloge na početničkom nivou, što je veliki razlog za nedostatak motivacije mladih zaposlenih”, dodaje.

Ovaj stručnjak za karijere veruje da generacija Z “prioritizuje lični karijerni razvoj na svom putu”.

U januaru je stručnjakinja za ljudske resurse Đana Drajver izjavila da čelnici kompanija moraju da “neguju kulturu psihološke bezbednosti” i balans između privatnog i poslovnog života, kao i da zapošljavaju ljude iz svih sfera života, kako bi usrećili generaciju Z.

“Mnogim pripadnicima generacije Z važniji su misija i ciljevi kompanije od stvari poput plate”, kaže Majkl Jan, osnivač kompanije za traženje posla Simplify.

TikTok i kursevi za uspeh

Neki pripadnici generacije Z takođe se osećaju zbunjeno i ignorisano na poslu. Gotovo polovina ispitanika ankete na LinkedInu, članova generacije Z i milenijalaca, izjavila je da ne shvataju žargon koji se koristi u njihovoj kancelariji.

Kako bi se borili protiv osećaja izgubljenosti, mnogi radnici generacije Z okreću se TikToku u potrazi za savetima kako da razgovaraju sa svojim nadređenima ili kako da se obuku za posao.

Volstrit džournal navodi da drugi upisuju kurseve gde uče pravila ponašanja u kancelariji.

Izvor: N1
Foto: Pixabay

Чланак Poslodavci se žale: Generacija Z ništa ne radi i nema nikakve socijalne veštine се појављује прво на Biznis i Finansije.

Anketu o zloupotrebi dečjeg rada RZS sproveo je 2021. godine u saradnji sa Međunarodnom organizacijom rada.

Zloupotreba dečjeg rada najčešća je u poljoprivredi, gde je angažovano njih oko 66 odsto, među kojima je većina devojčica. Rasprostranjenost zloupotrebe dečjeg rada, kako je navedeno, najniža je za najmlađu decu, uzrasta od pet do 11 godina (6,7 odsto), raste na 15,1 odsto za decu uzrasta od 12 do 14 godina, a pada na 10,1 odsto za decu uzrasta od 15 do 17 godina.

Razlika između polova povećava se sa godinama starosti pa kod dece uzrasta od 15 do 17 godina stopa zloupotrebe dečjeg rada iznosi 13,6 odsto za dečake i 6,3 odsto za devojčice.

Stopa zloupotrebe dečjeg rada viša je u neurbanim oblastima nego u urbanim i tu se, slično odnosu pola i zloupotrebe dečjeg rada, razlika povećava sa godinama starosti. U starosnoj grupi od pet do 14 godina zloupotreba dečjeg rada iznosi 15,1 odsto u neurbanim oblastima i 5,3 odsto u urbanim sredinama.
U starosnoj grupi od 15 do 17 godina zloupotreba dečjeg rada iznosi 18,8 odsto u neurbanim i 3,7 odsto u urbanim oblastima.

Većina dece kombinuje rad i školovanje

Oko 27 odsto dece radi u sektoru usluga, u šta spada i rad u domaćinstvu.

Većina dece svih uzrasta angažovana su kao pomoćni porodični radnici, oko 60 odsto.

Međutim, razlike između starosnih grupa postaju primetne kad se analiziraju procenat dece koja su zaposlena ili pohađaju neplaćenu obuku.

Među decom uzrasta od pet do 14 godina, 25 odsto pohađa neplaćenu obuku, 1,3 odsto je u radnom odnosu, dok među decom uzrasta od 15 do 17 godina, zaposleni predstavljaju 24,4 odsto, a udeo onih na obuci pada na 7,8 odsto.

Većina dece kombinuje rad i školovanje i dužina rada predstavlja važan faktor koji može da utiče na učinak dece u školi, rezultati su ankete RZS.

„Među decom koja su na opasnim poslovima, uzrasta od 15 do 17 godina, 41,1 odsto izloženo je prašini, 30,7 odsto radi sa opasnim mašinama i uređajima (npr. traktorom), 19,7 odsto radi u neudobnom položaju tokom dužeg vremenskog perioda, a 11,2 odsto izloženo je ekstremnoj hladnoći, vrućini ili vlažnosti“, pokazala je anketa.

Kad su u pitanju mlađa deca, uzrasta od pet do 14 godina, 41,7 odsto je izloženo ekstremnoj hladnoći, vrućini ili visokoj vlažnosti, 32,9 odsto prašini, 25,2 odsto radi u neudobnom položaju, a 23,8 odsto radi sa opasnim mašinama.

Stopa zloupotrebe dečjeg rada najveća je u regionu Šumadije i Zapadne Srbije, gde iznosi 15,8 odsto za decu uzrasta od pet do 14 godina (u poređenju sa nacionalnim prosekom od 9,3 odsto) i 16,7 odsto za decu uzrasta od 15 do 17 godina (u poređenju sa nacionalnim prosekom od 10,1 odsto).

Izvor: N1

Foto: Bing

Чланак U Srbiji 82.000 dece žrtve zloupotrebe dečjeg rada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poverenje, pomoć, diskrecija, uklanjanje problema, lak, brz i siguran način skoro isto kao banke – tako se reklamiraju zalagaonice. Međutim, svi znaju da je veliki rizik ući u zalagaonicu, ali ljude na to najčešće natera nevolja.

– Dolaze ljudi svih struktura, nećete verovati, sportisti, političari, javne ličnosti i obični ljudi kojima treba najosnovnija pozajmica da bi platili račune. Dešavala se situacija da dođe preduzetnik ozbiljan koji skida sat sa ruke i trči na gradilište da plati radnike keramičare da mu ne pobegnu – kaže vlasnik zalagonice.

Naš sagovornik kaže da u ovom poslu nema pravila, kao i da posla ima tokom cele godine. Zalažu se najviše satovi, umetnička dela, nakit, drago kamenje i zlato. Nekada i automobili.

Na osnovu obligacionog prava i Zakona o založnom pravu, zalagaonice su regularni biznis. Međutim, predmet debate je cena i uslovi takvih usluga.

– Često se u narodu misli da su to radnje na granici zakona, ali nisu. I banci možete da date stan u zalogu da podignete kredit, to možete da uradite i sa nepokretnom imovinom, šta god druga strana smatrala zalogom, umetnička slika, zlatnik, a može da bude i ček – kaže Dušan Uzelac iz „Kamatice“.

Da nije reč o kreditiranju, tvrde pravnici.

– To su jedni kvazi bankarski poslovi i oni su kao takvi prepoznati uredbom o klasifikaciji delatnosti, ostali poslovi kreditiranja. Međutim, to nisu kreditni poslovi. Samo banke imaju ekskluzivno pravo da daju kredite i upravo to rađa potrebu da se pojača nadzor. Bitno je da se ustroji, prepozna da taj posao nosi određene rizike, da time mogu biti ukinuta prava građana, kao što je pravo svojine, a takva vrsta ugovora, klauzule je ništavna – objašnjava advokat Mihailo Srdić.

Iako je rad zalagaonica zakonski regulisan, još ne postoji regulatorno telo koje će to poslovanje kontrolisati. To može biti jedan od razloga da poneke zalagaonice postanu deo sive zone.

Izvor: RTS/24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Zalagaonice zakonom regulisane, ali nema ko da ih kontroliše се појављује прво на Biznis i Finansije.

Fleksibilni model rada, u kome se za rad u samouslugama jednog trgovinskog lanca mladima od 15 do 26 godina nudi „džeparac“ od 17.000 dinara, možda je začetak novog trenda zapošljavanja u Srbiji.

Pomenuti iznos, jednak 145 evra ili oko polovini neto minimalne zarade, nekima deluje primamljivo, drugi kažu da je važno da se deca uče radu i vrednovanju novca odmalena, a neki upozoravaju na šire posledice koje ovakva praksa donosi sa sobom.

„Hoće svoje pare“

– Čim se pojavio oglas da traže omladince za posao sa fleksibilnim radnim vremenom, moj srednjoškolac R. V. (16) odmah je hteo da se prijavi, kaže da mu je dosadilo da stalno od mene traži novac da bi mogao sa „drugaricom“ na piće ili da plati teretanu. Kaže, hoće svoje pare. Može, naravno. I odmah sam ga prijavila – kaže čitateljka 24sedam, Z. A.

U oglasu stoji da maloletnici, studenti i nezaposleni (do 26 godina) rade, po izboru, od devet do 12 sati nedeljno, tri do šest sati dnevno. Za rad maksimalnih 12 sati nedeljno, mesečno se u startu dobija 17.000 dinara, što se uvećava kako se dobija „na stažu“.

Dva, tri sata dnevno, ili šest sati za vikend, stvarno nije mnogo. To vreme bi ionako potrošio na igrice i „bleju“, a ovako će osetiti šta znači raditi, pa onda će osvestiti šta znači trošiti. Pritom, novac koji može da zaradi za jednog tinejdžera uopšte nije mali. To je njima „vau“, k‘o kuća – ističe Z. A.

U Savezu samostalnih sindikata Srbije (SSSS), naprotiv, smatraju da je u redu da povremene poslove rade studenti, ali da princip postaje problematičan kada se radi o mladima nezaposlenima a da uopšte nije u redu kada su u pitanju maloletnici.

Rizici za mlade na poslu

– Čak i kada se ispune svi uslovi iz Zakona o radu, da su stariji od 15 godina i da imaju pisanu saglasnost roditelja/staratelja, nije u redu da deca rade. Ona bi trebalo da uče i obrazuju se. To je dobro samo kada se radi o dualnom obrazovanju, pa deca budući trgovci deo naučenog u školi uvežbavaju u praksi, i to plaćenoj – kaže za 24sedam Duško Vuković, potpredsednik Veća SSSS.

On ističe još dve stvari, koje treba imati u vidu kod ovakve nove trgovačke prakse. Prva je da trgovina sama po sebi nije samo „slaganje po rafovima“, a druga iznosi koji se nude a koji kao uostalom i kod državnog programa „Moja prva plata“, daju ponižavajuće malo novca za pruženi rad.

– Deca koja rade u samouslugama mogu da budu „smeštena“ da rade i u magacinu, hladnjačama, negde i u pekarama… To su sve rizici koje moramo imati u vidu, na stranu što se rad u trgovini ne može svesti ni na „slaganje po rafovima“, jer to je i rad s ljudima i poznavanje onog šta se prodaje. Što se tiče „naknada“, svakako nije dobro da decu navikavamo da za svoj rad dobijaju minimalne iznose. Ili što u „Moja prva plata“ fakultetski obrazovana mladež „stažira“ za 30.000 dinara, što je manje od minimalca – ističe Vuković.

Ovo otvaranje novog „bazena“ radne snage, koji se pravi širenjem ponude za posao na maloletna lica, deluje kao nastavak inicijative koja je digla veliku prašinu u javnosti krajem prošle godine, kada je u srpskim supermarketima „spuštena“ lestvica zapošljavanja. Zaposlenima je dato da potpišu anekse ugovora u kojima više nije neophodno srednje obrazovanje za rad u trgovini.

Kolege zadovoljne, samo da neko dođe

Međutim, kako saznaje 24sedam, među radnicima u trgovinama nove „kolege“ se ne dočekuju kao neko ko će pojačati pritisak poslodavca u smeru „ako ti nećeš da radiš za malu platu ima ko hoće“.

– Kod nas to funkcioniše već neko vreme. Deca su prezadovoljna što mogu da zarade, isplaćuje im se redovno preko omladinskih zadruga, a nama to što su tu mnogo znači. To što je poslodavac pre godinu dana odlučio da može da se radi i sa osnovnom školom mu nije donelo više radnika. Naprotiv, sve nas je manje. Zbog toga se i radujemo ovoj deci jer kada mi dođe šest ili sedam paleta a u smeni dve koleginice na kasi i ja, ko će to da istovari i rasporedi? Još ako je student i zna da radi s novcem na kasi, sunce nas obasja – kaže Marija J, prodavačica u jednom beogradskom supermarketu.

Zbog pritiska posla koji mora da se završi, a nema baš mnogo „kandidata“ koji bi mogli da ga obave, trgovci se ne bave mnogo ni „naknadama“ koje ovi „povremeni“ radnici dobijaju. A one su, gledano po satu rada, gotovo veće od njihovih.

Naime već sa startnih 17.000 dinara mesečno za 12 sati rada nedeljno, to daje satnicu od 354 dinara. Ako „omladinac“ svoj fleksibilni rad obavlja nekoliko meseci, satnica ide i do 480 dinara.

Minimalac je trenutno u Srbiji 201 dinar po satu, a radnici u maloprodaji robe široke potrošnje u Srbiji imaju plate tek nešto veće od minimalca. Njihova satnica je, kada se od prosečnih 50.000 dinara za 22 radna dana, odbije topli obrok (oko 3.000 dinara), regres i prevoz (3.600 dinara), manja od 250 dinara.

Na prvi pogled deluje besmisleno porediti plate stalno zaposlenog radnika i nekog ko povremeno radi po nekoliko sati nedeljno, ali iz ugla angažovanog rada po jedinici vremena, za poslodavca je to svejedno. Zbog toga je i pomalo čudno kako se u Srbiji više isplati plaćati „honorarce“, više po satu nego dati pristojnije plate redovnim radnicima.

Izvor: 24sedam

Foto: Pixabay

Чланак Trgovci nude posao tinejdžerima, mogu i maloletnici се појављује прво на Biznis i Finansije.

Šodži Morimoto, koji živi u Tokiju, iznajmljuje se da prati ljude gde god žele, prenosi Investitor.
„Pozajmiću vam osobu (mene) koja ništa ne radi”, piše 38-godišnjak u svojoj biografiji na Tviteru . “Ne mogu ništa drugo osim da jedem i pijem i odgovaram na vrlo jednostavna pitanja.”

Prema njegovom Tviter nalogu koji ima skoro 250.000 pratilaca, Morimoto uvek prihvata rezervacije.
Morimoto – koji je u Japanu poznat kao Rental-Do-Nothing-Man – naplaćuje 10.000 jena (oko 70 dolara) po rezervaciji, plus putni troškovi i troškovi hrane.

U intervjuu za Rojters, Morimoto je rekao da je završio oko 4.000 “poslova” u protekle četiri godine, što po njegovom cenovniku iznosi oko 280.000 dolara.

Zamerali da “ne radi ništa”

„Moj posao je da budem gde god moji klijenti žele da budem i da ne radim ništa posebno“, rekao je on novinskoj agenciji.

Pre nego što je postao Rental-Do-Nothing-Man, Morimoto je radio u izdavačkoj kompaniji gde su mu često zamerali da “ne radi ništa”.

„Počeo sam da se pitam šta bi se dogodilo da pružim svoju sposobnost da ‘ne radim ništa’ kao uslugu klijentima,” rekao je on za Rojters. “Ljudi imaju tendenciju da misle da je moje ‘nečinjenje’ vredno jer je korisno drugima… Ali u redu je zaista ništa ne raditi. Ljudi ne moraju biti korisni ni na koji način“.

Rekao je da je otprilike svaki četvrti njegov klijent stalni klijent, uključujući i jednog koji ga je angažovao 270 puta.

Morimoto trenutno ima jednog ili dva klijenta dnevno, ali pre pandemije imao bi tri ili četiri rezervacije dnevno.

Dok neki klijenti samo žele da im Morimoto pravi društvo, drugi su imali zahteve da se igra na klackalici sa mušterijama, dok ga je jedan potpuni stranac zamolio da mahne sa perona dok njegov voz polazi sa stanice.

Morimoto ima granice u ispunjavanju zahteva klijenata. Rekao je „ne“ klijentu koji je želeo da pomeri frižider i drugom koji ga je zamolio da ode u Kambodžu, a ne prihvata ni seksualne zahteve.

Izvor: Ivestitor.me/B92

Foto: Pixabay

Чланак Zaradio 280.000 dolara iznajmljujući sebe da ne radi ništa се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pariz je „odbranio“ poziciju najskupljeg grada u Evropi za kupovinu stana, dok je Velika Britanija isprednjačila u cenama novih stanova u 2021. godini. Česi moraju da daju najviše plata za stan novi od 70 kvadrata a Prag ima najveći godišnji skok cena… samo su neki od brojnih podataka koje je donelo novo istraživanje „Dilojta“ o tržištu nekretnina u Evropi u 2021. godini.

Najveći rast cene ima Prag

U analizi su se našle i zemlje iz našeg regiona, pa tako Bosna i Hercegovina ima najjeftiniji prosečan kvadrat stana od 974 evra, iako ima i najmanje novoizgrađenih stanova na 1.000 stanovnika – manje od dva. Francuzi i Poljaci, gde je gradnja najintenzivnije, imaju 6,9 i 6,2 stana na hiljadu ljudi.

U Srbiji je prosečna cena 1.520 evra po metru kvadratnom sa godišnjim rastom cene od 7,5 odsto , u Hrvatskoj 1.823 (7,9) a u Sloveniji 3.356 evra (pad 3,84 odsto). Najviše je cena prošle godine skočila u Mađarskoj, za 24 odsto, a najviše pala u Španiji – za 8,5 odsto.

Prosečne cene stanova se, međutim, veoma razlikuju i unutar samih lokalnih tržišta, tako da su u nekim gradovima mnogo veće i stanovi sada mnogo skuplji nego 2020. godine.

Najveći rast cene ima Prag, sa 20 odsto poskupljenja, dok recimo u Berlinu, gde se cene rentiranja kontrolišu, nije bilo poskupljenja ni u cenama stanova. U Beogradu su stanovi poskupeli 9,97 odsto (u lokalnoj valuti), manje nego u Budimpešti (18,71) ali više nego u Kopenhagenu (8,33) ili Zagrebu (4,7).

Sa ovakvim cenama i poskupljenjima, i stanovi su sve manje pristupačni prosečnom građaninu.

Najgore je Česima, gde je potrebno da se plati 13,3 godišnjih (bruto) plata da bi se kupio stan od 70 kvadrata, pa Slovacima (12,8) i Srbima (11,5), dok je najlakše da dođu do sopstvenog krova nad glavom Ircima (3,1), Norvežanima (4,4) i Belgijancima (4,5).

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Najskuplji kvadrat u Parizu, Česi i Srbi najteže do stana се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Više od 40 miliona ljudi nalazi se u modernom ropstvu, od kojih je 25 miliona na prinudnom radu i 15 miliona su uglavnom žene u prisilnim brakovima. Sve se to odvija samo zato što je profit od takvog prisilnog rada ogroman i iznosi oko 150 milijardi dolara godišnje“, rekao je Protić na konferenciji „Rizici novog doba – dve godine pandemije: da li su novi modeli poslovanja trajno stanje, koje rizike nose i kako ih prevazići“.

On je rekao da je zabrinjavajući podatak da je porastao broj dece u dečjem radu za preko osam miliona i da danas iznosi oko 169 miliona. To se prema njegovim rečima, desilo prvi put posle 25 godina opadanja tog trenda.

„Dosadašnji pokazatelji stanja na tržištu rada kao što su stopa nezaposlenosti, prosečna zarada i produktivnost rada, nisu dobro merilo, pa smo morali da izađemo sa jednim novim, a to je gubitak radnih sati u svetu. On predstavlja kompozitno merilo rasta nezaposlenosti i neaktivnosti, skraćenje radnih sati, ali i plaćenih, a neobavljenih poslova“, rekao je Protić i dodao da je „merilo pokazalo da je gubitak ogroman“.

Nejednakosti koje su već bile prisutne samo su se pogoršale

Na vrhuncu pandemije 2020. godine taj gubitak u Evropi i u Srbiji iznosio je, kako je rekao, 14,5 odsto izubljenih radnih sati, a to znači da 14,5 odsto ljudi kao da nije uopšte moglo da radi.

Dodao je i da su se nejednakosti koje su već bile prisutne samo pogoršale, kao i da su žene i mladi posebno pogođena grupa.

Kada je u pitanju udar na siromaštvo, uočen je skok oko 10 odsto u kategoriji ekstremnog siromaštva, gde ljudi žive sa manje od devet dolara dnevno.
Nisko plaćeni radnici su, prema rečima Protića, najviše propatili usled kovida jer su izgubili posao, što je povećalo iznos prosečne zarade.

„U pandemiji su više bila pogođena mala preduzeća nego velika koja su inače produktivnija“, rekao je on.

Istakao je da se fiskalna podrška pokazala značajna u vreme pandemije u svetu, a da „helikopterski novac nije morao baš da se potroši, mada je u prvom kvartalu 2020. godine to bila jedna od retko delotvornih mera koja je ublažila i Džini koeficijent nejednakosti u zemlji u datom trenutku“.

Protić je istakao da je vakcinacija ublažila gubitak radnih sati, oko dva odsto i spasila oko 307 miliona radnih mesta u svetu i da je ublažila rizike pandemije jer su ljudi mogli da se vrate na posao.

„Bezbednost i zdravlje na radu je tema koja je, zahvaljujući pandemiji, izašla na videlo. S tim u vezi, Srbija je ratifikovala dve nove konvencije koje se tiču bezbednosti zdravlja na radu, a to su Konvencija 155 i 157. Nadamo se da ćemo da doprinesemo u ovoj oblasti i novim zakonima od kojih je posebno bitan Zakon o osiguranju protiv povrede na radu“, zaključio je Protić.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Dve trećine ljudi u svetu radi na crno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dizajnirati idealan raspored rada i pregovarati sa šefovima nikada nije bilo lakše. Kovid 19 pandemija prepravila je korporativnu politiku tako da većina velikih firmi zaposlenima sada nudi fleksibilnost da mogu raditi od kuće i iz kancelarije.

IT gigant „Blek rok“, na primer, propisuje tri dana nedeljno rada u kancelariji, dok „Epl“ koji je ovog meseca odložio svoj planirani povratak u kancelarije na neodređeno usled problema sa omikron sojem, izabrao je tri specifična dana za rad iz kancelarije: ponedeljak, utorak i četvrtak, piše Blumberg.

Grupni trendovi

Premda zaposlenima fali kontakt i prioritizuju produktivnost, takođe naginju ka slobodnijim opcijama od onoga što nudi donekle strukturirani hibridni pristup. Pristup varira, jer ekstrovertne kolege, naporan put do posla ili briga o deci lako mogu poremetiti hibridni raspored u korist kancelarije ili kuće. Ljudi ipak poseduju ritam rada, a grupni trendovi jasno su vidljivi – i neverovatno ujednačeni.

Evo šta kažu samo radnici o organizaciji rada.

Dva dana u kancelariji: Ako postoji izbor većina radnika preferira dva dana nedeljno u kancelariji. Neki vole da ti dani budu jedan za drugim, ali ih većina ipak razdvaja.

– Volim da dođem u kancelariju zato što je breinstormovanje znatno lakše lice u lice sa kolegama – kaže Brendon Muratala, supervizor u Marfi O’Brajanu, firmi za odnose sa javnošću u Los Anđelesu, koja od zaposlenih traži prisustvo od dva dana.

On na posao odlazi četvrtkom i sredom, dok ostale dane radi od kuće.

– Znatno mi je lakše da obučavam juniore ili nove članove tima iz kancelarije, koji mogu da uče od mene dok sedimo zajedno. Lakše je uspostaviti kulturu firme uživo – ističe on.

Retko ko „beži od kuće“

Zaposleni koji preferiraju tri dana u najvećoj meri su menadžeri, zaposleni koji rade sa klijentima i oni čiji poslovi zahtevaju dosta rada sa ljudima.

– Uvek se trudim da dolazim ponedeljkom, utorkom i sredom. Tako imam više snage da započnem nedelju i brže ulazim u radno raspoloženje – kaže Bartek Bonicki, glavni čovek u Onlajn Pasošu, kompaniji koja se bavi biometrijskim fotografijama u Bjalstoku u Poljskoj.

Od svih ispitanika samo jedna osoba preferirala je pet dana rada iz kancelarije, zato što im uslovi kod kuće nisu pogodni za posao.

Dani rada iz kancelarije variraju: Zaposleni kažu da biraju dane u kancelariji u odnosu na potrebe organizacije. Džena Karson, partner na sajtu Money Lucid, bira da na posao dolazi pondeljkom i petkom, kada kaže da ima najviše posla. Ona ističe da je to dobro za kompaniju.

Ričard Ford, suosnivač firme za korporativne takse Hart Accounting Services iz Ontarija, traži od osoblja da na posao dođu dva puta nedeljno.

– Od skoro sam primetio da četvrtak postaje popularan – kaže Ford, za šta misli da pomaže timu da poslove te nedelje završe licem u lice. Brojni sastanci sa klijentima takođe se zakazuju utorkom, sredom i četvrtkom, što za sobom povlači i zaposlene koji rade sa klijentima.

Neki dani su društveni

Uz malo podsticanja, zaposleni ukazuju da su njihovi izbori u velikoj meri diktirani njihovim ličnim životom. I sam Ford voli da provodi sredu u kancelariji kako bi mogao da pokupi svoju decu posle škole. Mark Bromhal, osnivač južnoafričke službe za informacije o cenama skladištenja „StorageBuddy“, delimično planira dane na osnovu aktivnosti posle posla.

– Četvrtak je društveni dan, što znači da ću se često sretati sa prijateljima na piću posle posla – navodi on.

Šeron van Donkelar, direktorka marketinga kompanije „Expandi“, savetnika na LinkedIn-u, organizovala je svoj raspored oko onlajn kurseva profesionalnog obrazovanja.

– Ja lično volim svoj raspored. Cenim vreme koje imam da se fokusiram na svoje časove i zadatke. Ne bih mogla to da radim da imam redovno radno vreme – kaže ona.

Vreme je za produktivne ponedeljke. Ako ste mislili da ljudi ne rade kada su kod kuće, razmislite ponovo. Radnici biraju mesto gde će im ponedeljak biti najproduktivniji. To znači da ljudi čiji je posao baziran na projektima vole da rade od kuće. Firma za digitalni marketing „Structured Agency“ zahteva da se zaposleni pojave na sastancima sredom u 14 časova, ali je sem toga fleksibilna. Kancelarija je prazna ponedeljkom.

– Naša politika otvorenih vrata nam je pokazala da su zaposleni ponedeljkom posebno rešeni, kako bi započeli sa svojim nedeljnim ciljevima – kaže generalni direktor Nik Šekelford.

Zaposleni sa društvenim ili timskim poslovima obično dolaze u kancelariju ponedeljkom.

Petak kod kuće je popularan. Ako je pandemija stvorila jednu definitivnu nedeljnu naviku, to je započinjanje petka ranije kod kuće – i završavanje ranije, da bi vikend započeo do ranog popodneva. Ali to nije moguće za ljude u kompanijama koje su zauzete petkom.

– Moj šef traži da radim ponedeljkom i petkom u kancelariji, jer su to dva najprometnija dana u nedelji – kaže Tomas Hokins, menadžer sadržaja u „Electrician Apprentice HQ“.

U kancelariji radni dan duži

Popularnost petka kod kuće stvorila je podgrupu radnika koji uživaju u tišini uglavnom praznih kancelarija.

– Petak je obično najteži dan za održavanje motivacije, tako da mi promena okruženja daje energiju i čini me još srećnijim kada se vraćam kući – naglašava Karson, koji radi „od ujutru do uveče“.

Kancelarijski dani su duži. Pandemija nije uzdrmala koncept rada od 9 do 5. Čak i zaposleni koji dolaze na samo jedan jutarnji sastanak obično ostaju ceo dan, iako uglavnom odu posle sedam ili više sati, a ne osam ili devet. Osim tih dana u kući, radno vreme nekih radnika postaje sve više netradicionalno.

– Neki od naših zaposlenih rade od 8 do 16 časova, neki rade ujutro i uveče. Imam jednog zaposlenog koji radi isključivo preko noći sa izuzetkom sastanaka – kaže Devon Fata, glavni izvršni direktor kompanije za veb dizajn „Pixoul“, koja zahteva da se zaposleni pojavljuju u kancelariji na dva nedeljna sastanka.

Direktori se još uvek prilagođavaju.

– Kao izvršni direktor, ja sam u kancelariji više od bilo koga – kaže Fata.

Daleko od toga da je u tome usamljen.

– Za mene ne postoji ograničenje vremena provedenog u kancelariji. Ponekad odem rano, ponekad ostajem u kancelariji do kasno. Radim duže da bih se uverila da je sve kako treba da bude – kaže Merilin Gaskel, osnivačica pretraživača „True People Search“.

Njeni zaposleni rade u različito vreme, ali je, kako kaže, uvek pozivaju na druženje.

Izvor: Blumberg-Telegraf.rs

Foto: Pixabay

Чланак Šta se dešva kada se radnicima dozvoli da odlučuju odakle će i kako raditi? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Advokatica Ninoslava Vasić iz Leskovca, koja je zastupala oštećene radnike u sudskim postupcima, za Infobiz je govorila o nepoštenoj praksi poslodavaca i kršenju zakona o radu. „Svi mi znamo da možemo kod jednog poslodavca, na jednom radnom mestu, da radimo najduže dve godine na određeno vreme i da nakon toga imamo pravo da tražimo preobražaj radnog odnosa na neodređeno vreme. Ali, to u praksi – nije tako“, kaže gošća Infobiza.

Sve više i ugovora o privremeno povremenim poslovima (PPP)

Ninoslava Vasić ističe da, prema njenom iskustvu, radnicima se menjaju ugovori o radu na određeno vreme tako što se prebacuju s jednog radnog mesta na drugo – i oni posle dve godine ne dobijaju ugovor o radu na neodređeno, već nastavljaju da rade kao i do tada.

„Preduslov da bi kod ugovora na određeno došlo do preobražaja na ugovor na neodređeno vreme je da jedna osoba obavlja iste poslove na jednom radnom mestu, kod istog poslodavca, duže od dve godine. Tada ugovor na određeno mora da se preobrazi u ugovor na neodređeno“, navodi Ninoslava Vasić.

Poslodavci to, međutim – izbegavaju i rešavaju tako što radnicima uručuju nove ugovore na određeno vreme radi obavljanja – različitih poslova.

„Primećujem da je sve više i ugovora o privremeno povremenim poslovima (PPP). Radnici sa takvim ugovorima nemaju status zaposlenih , angažovani su maksimalno 120 dana za privremene poslove za kojima poslodavac ima potrebe“, navodi gošća Infobiza.

Institut ugovora o PPP se, kaže Vasić – zloupotrebljava.

„Toga je sve više u lokalnim samoupravama i kod javnih preduzeća. Kod njih je u poslednjih desetak godina to mehanizam zloupotrebe od strane vlasti – oni često radnicima uručuju te ugovore o PPP, pa ih menjaju, radnike prebacuju na drugo radno mesto, drže ih u šaci radi agitovanja za vladajuću stranku i prikupljanja sigurnih glasova. Takvih je lica za teritoriju Leskovca sve više u poslednje vreme“, navodi gošća N1.

Kada je reč o pokretanju sudskog postupka protiv poslodavaca – ovi radnici se plaše da će snositi posledice. Uz to, dodaje, u tom postupku su im potrebni i svedoci, a retko ko se od kolega, kaže – usuđuje da svedoči.

Izvor: N1

Foto; Pixabay

Чланак Na određeno vreme radi pola miliona radnika u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.