Od početka oktobra, strani ulagači obavezali su se da u Vijetnam ulože 5,3 milijarde dolara. Mesečni prosek u ovoj godini iznosio je 2,2 milijarde dolara.

Oko 90 odsto najavljenog novca otpada na planove gradnje fabrike, prema podacima vijetnamskog ministarstva za ulaganja. Od početka godine ulagači su se u Vijetnam obavezali uložiti ukupno 25,76 milijardi dolara, za 14,7 odsto više nego u istom razdoblju prošle godine.

Tri četvrtine iznosa trebalo bi biti uloženo u industriju. Najviše se novca spremaju uložiti Kina i Hong Kong, prema podacima od početka godine, a slede Singapur i Južna Koreja. Stvarna su ulaganja od početka godine porasla 2,4 odsto, na 18 milijardi dolara, pokazuju podaci, prenosi Index.hr.

Izvor: Investitro.me

Foto: Pixabay

Чланак Vijetnam sve popularniji za ulaganje među stranim investitorima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mladi softverski inženjer Đorđe Babić je do sada radio u nekoliko poznatih tehnoloških kompanija, ali i u cirkusu kao akrobata. Međutim, Babićev poslednji poduhvat još je interesantniji od njegove živopisne radne biografije. Da bi pomogao jednoj prijateljici, on je sa grupom kolega i prijatelja razvio nosivi uređaj za osobe koje imaju probleme u kretanju usled sindroma pada stopala. Uređaj pod nazivom „Hermes“, pomaže obolelima od ovog poremećaja da prirodnije hodaju nego kada koriste proteze dostupne na domaćem tržištu.

Iza uređaja čiji razvoj je koštao 111.600 evra stoji Babićeva kompanija Hivemind, koja je za ovaj projekat od Fonda za inovacionu delatnost dobila finansijsku podršku od 78.109 evra. Konkurisanje za ova sredstva beogradskom startapu je bilo od višestruke koristi, počev od mentorske obuke za unapređenje poslovanja, poput bolje organizacije i finansijskog planiranja, do izrade prototipa neuralne proteze. „To je uređaj sa električnom stimulacijom koji omogućava stopalu da reaguje na signale koje mu šalju mišići, odnosno da se podiže i spušta prilikom hoda“, pojašnjava Babić za B&F.

Proteza se montira ispod kolena i sastoji se od hardvera i softvera koje je napravio Hivemind. Specifična je po tome što se prilagođava korisniku, oponašajući hod njegove druge noge. Iz tog razloga, ovaj startap među svojih desetak zaposlenih ima i stručnjake za „duboko učenje“ – metodu koja omogućava mašinama da uče i povezuju stvari na sličan način kao ljudski mozak.

Prema sadašnjim projekcijama, cena „Hermesa“ trebalo bi da bude za 25 do 40 odsto niža od cene sličnih uređaja na svetskom tržištu. Hivemind planira da ga prodaje u Srbiji, ali i u Evropskoj uniji i SAD.

„Domaće tržište za ovaj proizvod nije malo. Srbija ima 9.000 registrovanih potencijalnih korisnika, a naša procena je da je nezvanični broj mnogo veći”, kaže Babić i dodaje: „Proteza je primarno namenjena osobama koje imaju urođeni ili stečeni sidrom pada stopala što može biti, na primer, posledica Multiple skleroze. Međutim, moći će da se koristi i za oporavak od sportskih ili drugih povreda neuralnog kanala, koji služi za komunikaciju između stopala i ostatka tela”.

„Hermes“ bi mogao da se nađe na tržištu najranije za osam meseci, ukoliko Hivemind uspostavi partnerstvo sa nekom kompanijom sposobnom za masovniju proizvodnju. Njegove sastavne komponente, poput senzora ili algoritma, i zasebno imaju praktičnu primenu, što je dodatna tržišna prednost. Primera radi, senzori iz ovog uređaja mogli bi da se koriste u domovima za stara lica kako bi upozoravali da neko od korisnika ima nestabilan hod i da bi mogao pasti, ili da je već pao.

Robot „multipraktik“ za poljoprivrednike

Radeći na razvoju robota „pastira“ koji će izvoditi stoku na ispašu, kompanija Coming došla je na ideju da napravi univerzalnu autonomnu robotsku platformu za preciznu poljoprivredu. Jednostavnije rečeno, robota koji može da obavlja većinu poljoprivrednih poslova, kao što su košenje, sejanje, navodnjavanje, prskanje… Univerzalan je zato što se na njega mogu kačiti i tradicionalni priključci za voćarske traktore, dakle ne moraju da se kupuju posebni delovi kao za ostale poljoprivredne robote, ali i zato što može da radi sa specijalnim dodacima.

„Trenutno razvijamo opciju korišćenja robotske ruke za branje bobičastog voća, jer za te poslove nema dovoljno ljudske radne snage. Iz istog razloga razvijamo i funkciju za precizno orezivanje vinograda“, kaže za B&F Nikola Velčev, vodeći inženjer razvoja na projektu Agar, kako se zove ovaj poljoprivredni robot.

Coming je u saradnji sa Mašinskim fakultetom u Nišu napravio prototip robota koji ima četiri nezavisna motora i aktuatora, što mu omogućava promenu klirensa i održavanje platforme u horizontalnom položaju, kao i kretanje po nepristupačnim i strmim terenima a da se ne prevrne. Pored toga, osposobljen je i da se ceo uzdigne kako bi izvršio neki zadatak.

Pojam „autonoman“ u njegovom punom nazivu znači da može samostalno da obavlja svoju delatnost, ukoliko se tako „programira“. No, ako naiđe na neku prepreku obavestiće o njoj svog vlasnika i on će moći da preuzme upravljanje robotom pomoću specijalnog džojstika.

„Pogon mu je električni, a svrha da nadomesti deficit radne snage i poveća efikasnost u poljoprivrednoj proizvodnji. Robot može da radi ceo dan ukoliko mu menjate baterije pošto jedna traje od osam do 12 sati, u zavisnosti od zahtevnosti terena“, napominje Velčev.

Osnovna verzija Agara koštaće oko 45.000 evra, a u ponudi će biti i posebni paketi opreme. U prodaji će se naći već krajem ove godine, a njegovi proizvođači nastoje da se Agar nađe na listi subvencionisane opreme čime će robot biti dostupan i manjim poljoprivredim gazdinstvima.
Velčev ističe da sve ovo ne bi bilo ostvarivo bez podrške EU i Republike Srbije, jer su za razvoj robotike potrebna ogromna ulaganja. Primera radi, razvoj Agara koštao je 493.500 evra, od čega je Fond za inovacionu delatnost finansirao 295.850 evra.

Biljna zamena za mleko bez ostataka

Za dva do tri meseca preduzeće Root će u svojim modularnim pogonima u Banatskom Karađorđevu započeti testiranje inovativne proizvodnje biljnih zamena za mleko pod brendom Flow. Tačan termin početka proizvodnja zavisi od dinamike isporuke opreme, budući da i ovo preduzeće, kao i mnoga druga, čeka na isporuku proizvodne opreme koja bi se, zbog nestašice delova, mogla odužiti.

Ta oprema nije standardna, već je napravljena tako da odgovara specifičnom načinu proizvodnje po „zero waste“ principima. Naime, Root će sirovine koje preostaju posle pravljenja biljnih zamena za mleko – poput nutritivno veoma bogatih delova soje, heljde, ovsa ili leblebija koji nisu prešli u tečnost – koristiti dalje, za proizvodnju drugih namirnica.

„Osmislili smo tehnologiju proizvodnje koja omogućava da se u istom pogonu prerađuju sirovine različitih sastava, i to bez njihovog mešanja”, kaže za B&F Andrea Vuković iz ovog preduzeća.

Planirano je da se zamena za mleko proizvedena na ovaj način prodaje u radnjama sa zdravom hranom i u specijalizovanim prodavnicama. Da tražnja za ovakvim proizvodima postoji pokazali su rezultati Root-ove analize tržišta o rastu potrošnje veganskih i vegeterijanskih proizvoda. Oni su trenutno skuplji, „ali mi smatramo da će sa rastom konkurencije u ovoj delatnosti i povećanjem ponude biljnih zamena za namirnice životinjskog porekla, cenovna razlika između njih biti ublažena“, kaže Vuković. Rastu konkurencije bi trebalo da doprinese i kompanija Root, koja je za projekat Flow, vredan 116.200 evra, od Fonda za inovacionu delatnost dobila 80.000 evra bespovratnih sredstava.

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Чланак Iskustva korisnika programa Fonda za inovacionu delatnost: Velika pomoć za velike podvige се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Srbiji je i dalje običaj da se započinjanje privatnog posla finansira pretežno ličnom ušteđevinom ili pozajmicama od rođaka i prijatelja, a kada posao dođe do tačke u kojoj su mu potrebna značajnija sredstva za razvoj, ona se izdvajaju uglavnom iz zarade preduzeća, ako je ima. No, ukoliko firma nema dovoljno sopstvenih sredstava da uloži, na primer, u izgradnju novih proizvodnih pogona ili nabavku nove opreme, uglavnom se zadužuje kod banaka ili lizing kuća. Kod nas, međutim, ni ove opcije nisu česte, jer najveći deo privrede čine mikro, mala i srednja preduzeća koja ne ispunjavaju potrebne uslove za ove vrste zaduživanja, ili su im takve pozajmice preskupe. To iz godine u godinu potvrđuju i podaci da skoro 70% domaćih preduzeća, uključujući i ona najuspešnija, uglavnom finansira svoj razvoj iz sopstvenih sredstava.

Privrednici u Srbiji imaju naročito velike teškoće kada su im potrebna sredstva za razvoj inovativnih proizvoda ili usluga, zbog slabo razvijenog tržišta kapitala i nedostatka alternativnih instrumenata finansiranja, kao što su fondovi rizičnog kapitala ili anđeli investitori.

Međutim, postoje i druge mogućnosti za finansiranje razvoja, kao što su različiti programi koje Evropska unija sprovodi u Srbiji sa partnerskim institucijama. Mnogi od tih programa su namenjeni malim i srednjim preduzećima, a neke od njih predstavljamo u nastavku teksta.

Oprema za uspeh

Program „Srbija i EU – Oprema za privredu“ sprovodi se već deset godina i obezbeđuje finansijsku podršku za nabavku proizvodne i građevinske opreme. Prema rečima Katarine Obradović Jovanović, pomoćnice ministra u Ministarstvu privrede, sredstva iz ovog programa je do sada iskoristilo 716 mikro i malih preduzeća, preduzetnika i zadruga. Neki od proizvoda kupljenih kroz ove fondove uključuju opremu za proizvodnju, specijalizovane delove i alate za mašine, kao i građevinske mašine.

U ovom programu korisnik učestvuje sa samo 5% sredstava, 25% predstavljaju bespovratna sredstva koja dolaze iz budžeta Republike Srbije i budžeta EU, a ostatak čine povoljni krediti ili lizing koji se uzimaju od finansijskih institucija. Važno je napomenuti da hipoteka nije potrebna za dobijanje ovog kredita.

Minimalni iznos bespovratnih sredstava za koji se ove godine može konkurisati je 500.000 a maksimalni pet miliona dinara, dakle visina ukupnih ulaganja u opremu može se kretati od dva do 20 miliona dinara.

Ukupan budžet za ovaj dvogodišnji program iznosi 26 miliona evra, od kojih je 16 miliona evra iz budžeta Republike Srbije i 10 miliona evra iz pretpristupnih fondova Evropske unije. Katarina Obradović Jovanović najavljuje da će kroz najnoviji javni poziv sredstva moći da dobije između 600 i 700 domaćih privrednika.

Pomoć za brži rast

Program za razvoj preduzeća i inovacija Zapadnog Balkana (Western Balkan Enterprise Development and Innovation Facility – WB EDIF), predstavlja sveobuhvatni skup mera za lakši pristup malih i srednjih preduzeća izvorima finansiranja i za pospešivanje ekonomskog razvoja u regionu. Cilj je da se podstakne otvaranje novih i razvoj postojećih inovativnih preduzeća sa velikim potencijalom za rast kao i nastanak regionalnog tržišta preduzetničkog kapitala. Program obuhvata četiri komplementarna instrumenta finansijske podrške za mala i srednja preduzeća.

Prvi je Fond za inovativna preduzeća (Enterprise Innovation Fund ENIF), odnosno Fond preduzetničkog kapitala za finansiranje inovativnih malih i srednjih preduzeća u početnoj fazi razvoja.

Drugi je Fond za razvoj preduzeća (Enterprise Expansion Fund ENEF), odnosno Fond razvojnog kapitala koji pruža podršku preduzećima koja su već prisutna na tržištu a imaju veliki potencijal za rast. Ovim fondom upravlja Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD).

Treći instrument je kreditna linija za garantovanje kreditiranja (Guarantee Facility GF), čiji je cilj da malim i srednjim preduzećima olakša pristup bankarskim kreditima, kao i da smanji troškove zaduživanja putem osiguranja kreditnog portfolija finansijskim posrednicima. Ovim mehanizmom upravlja Evropski investicioni fond.

Četvrti instrument je tehnička podrška (TA Facility), čiji je cilj da unapredi regulatorni okvir od značaja za inovativna mala i srednja preduzećima sa velikim potencijalom za rast, kroz podršku zemljama učesnicama ovog programa pri sprovođenju prioritetnih reformi.

Od naučnika do privrednika

Horizont Evropa je novi okvirni program EU za istraživanje i inovacije za period od 2021. do 2027. godine, sa budžetom od 95,5 milijardi evra, što ga čini najvećim otvorenim izvorom finansiranja za istraživanje i inovacije na svetu. Ovaj program je podeljen na tri glavna segmenta.

Prvi je Izvrsnost u nauci, sa budžetom od 25 milijardi evra, koji podržava nove istraživačke projekte, finansira stipendije za iskusne istraživače, mreže za obuku i razmenu doktoranata, i ulaže u najsavremenije istraživačke objekte.

Drugi segment, Globalni izazovi i evropska industrijska konkurentnost raspolaže sa 53,5 milijardi evra za podršku istraživanjima povezanim sa društvenim izazovima i za jačanje tehnoloških i industrijskih kapaciteta. Program realizuje ciljeve održivog razvoja kroz šest klastera: 1) zdravlje; 2) kultura, kreativnost i inkluzivno društvo; 3) civilna bezbednost; 4) digitalizacija, industrija i svemir; 5) klima, energetika i mobilnost; 6) hrana, bioekonomija, prirodni resursi, poljoprivreda i životna sredina.

Treći segment, Inovativna Evropa, sa budžetom od 13,6 milijardi evra, pruža podršku novim tehnologijama koje povezuju obrazovanje, istraživanja i inovacije.

Pravo učešća u programu Horizont Evropa imaju preduzeća, istraživačke grupe, instituti, univerziteti, nevladine organizacije, kao i pojedinci. Najviše sredstava, oko 70%, namenjeno je malim i srednjim preduzećima. Korisnici ovog programa mogu dobiti grant koji pokriva 70, a u nekim slučajevima i 100% troškova.

Ravnomerniji lokalni razvoj

Program EU PRO Plus doprinosi ravnomernijem društvenom i ekonomskom razvoju u Srbiji. Program je započet 2021. godine i trajaće tri godine, a ukupna sredstva kojima raspolaže iznose 40 miliona evra. EU PRO Plus, čiju realizaciju vodi Ministarstvo za evropske integracije, ima za cilj da poboljša upravljanje teritorijalnim razvojem, podstakne ekonomski rast kroz podršku preduzećima i unapredi lokalnu infrastrukturu u 99 jedinica lokalne samouprave, u dva regiona: regionu Šumadije i Zapadne Srbije i regionu Južne i Istočne Srbije.

Program je u okviru pomoći preduzećima da nabave opremu i uvedu nove usluge, do marta 2023. godine podržao 116 projekata u 43 lokalne samouprave. Ukupna vrednost tih projekata iznosila je više od 3,6 miliona evra, pri čemu je skoro 2,8 miliona evra donirala Evropska unija, a preostali iznos su finansirala preduzeća koja su učestvovala u ovom programu. Mikro, mala i srednja preduzeća koja su dobila finansijsku podršku posluju u različitim industrijama, od proizvodnje mleka i mlečnih proizvoda, preko stolarije i tekstilne industrije, do farmacije i inovativnih tehnoloških proizvoda.

Zapošljavanje i socijalne inovacije

Program Evropske unije za zapošljavanje i socijalne inovacije (EaSI), pomaže socijalno preduzetništvo kroz mikrokreditiranje i mikrozajmove za ranjive grupe, mikro preduzeća i socijalno preduzetništvo. Program ne finansira direktno preduzetnike ili socijalna preduzeća, već omogućava odabranim davaocima mikrokredita i investitorima koji ulažu u socijalna preduzeća da povećaju kreditiranje.

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: Nick Fewings, Unsplash

Чланак EU programi za ekonomski i društveni napredak: Kratki vodič za privrednike се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ljudski razvoj predstavlja opšti napredak u obrazovanju, zdravlju i životnom standardu stanovništva.

U poglavlju 2 „višeslojna priroda depopulacije u Srbiji – noviji trendovi i izgledi“ čiji je autor Vladimir Nikitović navodi se da će se prema svim projekcijama, broj stanovnika Srbije u budućnosti smanjivati.

Depopulacija će više pogoditi regione Zapadne Srbije i Šumadije te Istočne i Jugoistočne Srbije. Veliki gradovi će i dalje rasti, a regionalni demografski i društveni razvoj biće sve neujednačeniji.

Ocenjuje se da pored velikih ekonomskih nejednakosti, postoje i razlike u regionalnom indeksu ljudskog razvoja. U nekim oblastima vrednost indeksa je posledica niskog stepena obrazovanja (npr. Braničevska oblast), dobrih zdravstvenih izgleda (npr. Zlatiborska oblasti) ili visokog BDP-a (npr. Borska oblast).

Slično tome, postoje i regionalne razlike u fertilitetu. „Srbija je nalik razuđenom arhipelagu – pojedini delovi Srbije imaju različite demografske izazove i zato je potrebno razvijati politike koje će odgovarati na konkretne regionalne i lokalne probleme“, ocenjuje autor.

Njihov krajnji cilj treba da bude podsticanje fertiliteta i razvoj ljudskog kapitala, a ključni preduslov za pozitivne demografske promene predstavlja smanjivanje regionalnih razlika. Bez toga Srbija neće moći da postigne ujednačeni demografski razvoj.

Izvor: Nova ekonomija
Foto: Pixabay

Чланак Standard Beograđana kao u Poljskoj, ostatak Srbije kao Severna Afrika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Izvršna direktorka Srpske gejming asocijacije (SGA) Kristina Janković je, govoreći za Jutarnji program Radio Beograda 1, iznela podatke koji potvrđuju rast industrije video-igara u Srbiji.

– U 2021. godini srpska industrija video-igara je prihodovala ukupno 125 mil EUR što pokazuje da imamo stabilan rast između pet i 10% godišnje. U industriji je zaposleno 2.200 ljudi, zanimljivo, među njima je 30% žena što nas svrstava na prvo mesto u Evropi po udelu žena u industriji video igara. Samo u protekloj godine video igre nastale u Srbiji su preuzete ili kupljene čak 370 miliona puta – navela je Kristina Janković za RTS.

Razvoju industrije video igara na globalnom nivou najviše pomažu državni fondovi posvećeni finansiranju mladih timova i gejming projekata.

– Italija je pre dve godine izdvojila četiri mil EUR, a protekle godine 10 miliona, Nemačka čak 50 miliona i to je naravno rezultiralo ogromnim skokom objavljenih igara. Srbija je lider u regionu kada je reč o razvoju industrije video-igara, Hrvatska je odmah iza nas, ali u čitavom regionu vlada veliko interesovanje za jednu vrstu regionalnog umrežavanja koje bi vodilo snažnijem nastupu na globalnom nivou – naglasila je Jankovićeva.

Srbija i dalje kasni za razvijenim zemljama, uprkos konstantnom razvoju

Uprkos konstantnom i stabilnom razvoju industrije video-igara, Srbija još uvek kasni za razvijenijim evropskim zemljama.

– Ukoliko posmatramo, recimo, Švedsku ili Finsku, mi se trenutno nalazimo na mestu gde su te zemlje bile pre 10 godina. Švedska industrija video-igara je samo u protekloj godini prihodovala 3,3 mlrd EUR, ali to se može nadoknaditi razmenom znanja i iskustava, moramo konstantno učiti od razvijenijih zemalja kako bi naš napredak bio još brži – objasnila je Kristina Janković.

Na razvoj industrije video-igara u našoj zemlji može uticati snažnija uloga države kroz ulaganja i razvoj obrazovanja, ali i roditelji koji mogu postati pravi zamajac ukoliko bi prepoznali budućnost u razvoju te industrije.

– Moramo promeniti svest ljudi u smislu da je to zaista jedna ozbiljna industrija i profesija, da se roditelji ne plaše da decu pošalju na fakultete koji će ih usmeriti ka tom putu, već je to stvarno jedna prilika da se bave divnim i kreativnim poslom – rekla je Jankovićeva

Izvor: RTS/Ekapija.com

Foto: Pixabay

Чланак Industrija video-igara u Srbiji nastavlja da raste се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sa ulaskom u eru korone, reč održivost je naglo dobila na ceni i postala nezaobilazna na političkim i ekonomskim skupovima na visokom nivou. Kako se održati na površini je i goruće pitanje za veliki broj firmi u Srbiji, ali viđenje privrednika o tome šta im najviše ugrožava opstanak i dalji razvoj, bitno se razlikuje od političke frazeologije i ekonomskih preporuka u „generičkim“ analizama, koje uglavnom ničemu ne služe u praksi.

Iz ugla većine ovdašnjih preduzeća, situacija bi se ukratko mogla opisati ovako: rastu troškovi poslovanja, povećava se oskudica kvalifikovanih radnika, ali ne i dostupnost finansiranja. Uz to, potrebno je održati likvidnost i u situaciji kada je, uprkos rastu izdataka, teško podići cene proizvoda ili usluga jer zbog prosečnog standarda u Srbiji to može dovesti do gubitka kupaca, a i kada se nešto proda pitanje je da li će i kada biti naplaćeno. Posledice korone nisu jedini udar na konkurentnost, već i problemi koji su stariji od sadašnje pandemije, kao što je nelojalna konkurencija, bilo da je reč o firmama koje imaju povlašćen položaj kod države, ili o konkurentima koji ne plaćaju dažbine.

Pobrojane teškoće, međutim, nemaju istu težinu za sve. Rangiranje „gde najviše gori“ zavisi od toga u kojoj delatnosti preduzeće posluje i kako na tu industriju utiču posledice pandemije, potom od veličine firme, ali i od regiona u kojem ona radi, pokazuje istraživanje „Preduzeća u Srbiji i Agenda 2030 – prioriteti, izazovi i kriza COVID-19”, koje je sproveo Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) među 1.100 preduzeća u Srbiji.

Mali mogu više da uvećaju proizvodnju od velikih

Ako su očekivani nalazi da su najoptimističnija preduzeća u IT sektoru a najpesimističniji oni koji rade u turizmu i ugostiteljstvu, neki drugi rezultati se ne uklapaju u generalizacije koje se često čuju u javnosti, poput dostupnosti finansiranja. Istraživanje pokazuje da je ono najproblematičnije za srednja preduzeća, jer velike kompanije imaju i veliki kapital i lakši pristup finansijskim sredstvima, dok preduzetnici, mikro i mala preduzeća imaju mnogo više opcija da dobiju finansijsku podršku kroz različite programe koje obezbeđuju država, ili međunarodne finansijske institucije u saradnji sa bankama. Uz to, njima je uglavnom potrebno znatno manje sredstava nego u slučaju srednjih preduzeća.

Iako je dostupnost finansiranja problem za 40% firmi u Srbiji, on je najizraženiji u Šumadiji, gde je to kao prioritet istaklo 55% anketiranih. Privrednici iz ovog regiona i zapadne Srbije se razlikuju i po tome što inflaciju ističu kao najveći faktor koji utiče na povećanje troškova poslovanja, dok su za većinu ostalih to plate zaposlenih, poskupljenje sirovina i troškovi iznajmljivanja poslovnog prostora, a tek potom inflacija i nepovoljan devizni kurs.

Uprkos teškoćama, gotovo polovina preduzeća bi bila u mogućnosti da, u naredne dve godine, poveća proizvodnju do 50% u slučaju sklapanja sigurnog, unosnog posla sa pouzdanim kupcem, a 31% preduzeća bi moglo da napravi i značajnije pomake u kvalitetu. Izdvaja se pokazatelj da bi petina preduzeća iz Vojvodine, i to prvenstveno mikro preduzeća i preduzetnici, mogla da poveća proizvodnju za preko 100% u naredne dve godine, što je mnogo više od proseka za sva preduzeća (10%).

S druge strane, nijedno veliko preduzeće ne bi moglo da ostvari povećanje od preko 100%, za razliku od 14% mikro preduzeća i preduzetnika. Mogućnosti za povećanje obima poslovanja i preko 50% su, sa izuzetkom turizma i ugostiteljstva, najveće među uslužnim sektorima, pre svega u IT industriji.

Otpor prema zapošljavanju migranata

Čak 46% privrednika navodi kao glavno ograničenje za povećanje proizvodnje to što im nedostaju kvalifikovani radnici. Skoro dve trećine malih i polovina mikro firmi ne mogu da obezbede potrebnu radnu snagu, dok je velikim kompanijama to lakše, ali i one ističu da bi sa raspoloživim kadrovima imale problema da postignu potreban kvalitet ako bi se značajnije uvećao obim posla.

Polovinu firmi je napustio bar jedan radnik u poslednje tri godine radi odlaska u inostranstvo, a privrednici u Beogradu, Šumadiji i zapadnoj Srbiji su najuvereniji da bi odliv mozgova moglo da spreči značajnije povećanje plata. Ovakav stav je najređe prisutan u velikim preduzećima, koje bez obzira na veće plate u odnosu na republički prosek više pogađa odlazak radnika u inostranstvo nego male i mikro firme. To upućuje na zaključak da plata nije jedini faktor koji utiče na odluku da se ode iz zemlje, posebno kada je reč o najobrazovanijima.

Iako emigracija domaće radne snage postaje sve izraženiji problem, čak 63% firmi u Srbiji ne želi da zaposli kvalifikovane migrante iz drugih zemalja. Ovde su nalazi takođe iznenađujući u odnosu na preovlađujuće stereotipe u javnosti, budući da je u Vojvodini, koja se stalno ističe kao multikulturalna sredina, najmanje firmi (19%) spremno da zaposli migrante, a najotvorenija za takvu mogućnost su preduzeća u Šumadiji, „srcu Srbije“ (52%). Kada je reč o sektorima, najvoljnija da „uvezu“ radnike su preduzeća u radno intenzivnim delatnostima, gde čak 87% privrednika kaže da im je nedostatak kvalifikovanih radnika najveća prepreka u razvoju.

Problemi sa energijom u prestonici

Izuzev IT firmi i donekle velikih kompanija, ostala preduzeća ne procenjuju da je sveprisutna priča o digitalizaciji kao čarobnom štapiću rešenje za njihove goruće probleme, pa to među prioritete svrstava svega 14% ispitanika. Zanimljivo je i da još manji broj preduzeća (9%) doživljava kao bitnu prepreku za razvoj loše lokalne puteve i udaljenost auto-puta. Najnezadovoljniji putnom infrastrukturom su privrednici iz zapadne Srbije i Šumadije i preduzeća koja posluju u radno intenzivnim delatnostima. Velikim firmama je to daleko ređi problem nego najmanjima, što upućuje da su velike kompanije uglavnom smeštene na boljim lokacijama.

Preduzeća se, više nego na puteve, žale na nestabilno snabdevanje električnom energijom, a neverovatno zvuči podatak da takve teškoće ima skoro trećina preduzeća u Beogradu. Pored prestonice, ovaj problem najviše pogađa preduzetnike u seoskom turizmu.

Kada je reč o stranim direktnim investicijama, o čijim ekonomskim efektima se poslednjih godina vode sve burnije rasprave, više od polovine privrednika u Beogradu i Vojvodini smatra da su one pozitivno uticale na razvoj lokalne zajednice. Međutim, treba imati u vidu da su strane investicije mnogo ređe južno od Beograda, a tamo gde su masovnije prisutne ispitanici pre svega ističu njihov povoljan učinak na zapošljavanje.

S druge strane, svega 18% anketiranih je ocenilo da su one podigle nivo znanja i razvile nove veštine zaposlenih, a na jugu i istoku Srbije, 61% ispitanika ističe da strani investitori zapošljavaju radnike na monotonim i prostim poslovima. Posebno je interesantan nalaz da su preduzeća južno od Beograda češće zabrinuta da strani investitori ne vode dovoljno računa o životnoj sredini.

Iako su anketirane firme na pitanje šta bi bile najvažnije inicijative u njihovim lokalnim zajednicama najviše predlagale ekološke projekte koji bi poboljšali kvalitet vazduha, vode i zemljišta i podstakli razvoj obnovljivih izvora energije, privrednici ne bi pristali da se poveća PDV za te svrhe. Smatraju da država za to već ima dovoljno sredstava i da je potrebna njihova bolja preraspodela, ili su nepoverljivi da bi dodatni poreski prihodi zaista bili usmereni na poboljšanje životne sredine.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, Biznis top 2020/21

Foto: Pixabay

Чланак Šta je privrednicima najvažnije za dalji razvoj: Radnici, ali da budu „proizvedeni u Srbiji“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Fondacija “Registar nacionalnog internet domena Srbije” (RNIDS) imala je jedinstvenu priliku da organizuje i zabeleži razgovor sa Vintom Serfom, u kom se priseća ne samo razvoja protokola zahvaljujući kojima postoji internet kakav znamo, već razmatra i sa kakvim se izazovima susreće internet danas.

Tokom razgovora sa Desiree (Željkom) Milošević, predsednicom Upravnog odbora Internet društva Srbije (ISOC Chapter Serbia), Vint je govorio o TCP protokolu koji je sa Bobom Kanom dizajnirao 1973. godine i o periodu razvoja između 1973. do 1983. godine u kojoj je zvanično „uključen“ internet. Objasnio je kako je funkcionisao ARPANET projekat, iniciran 1969. a koji je trebalo da testira teoriju o tehnologiji paketnog prenosa; kako je korišćena telefonska i satelitska komunikacija pri izgradnji mreže i kako je potonja omogućila povezivanje sa tačkama u Evropi tokom osamdesetih godina. Pominjao je rad Tima Berners-Lija u CERN-u i hipertekst protokol, nastanak svetske komunikacione mreže, prvog veb-pregledača „Mozaik“, „dot bum“ fenomen – ulaganje kapitala u sve što ima veze s internetom.

Ogromna količina sadržaja koju su ljudi stavljali na veb

Nakon otvaranja svetske mreže najviše ga je iznenadila ogromna količina sadržaja koju su ljudi stavljali na veb, i to iz želje da podele znanje, jer nije bilo materijalne satisfakcije. Potreba za indeksiranjem mnoštva sadržaja dovela je do razvoja pretraživača kao što je AltaVista, potom Gugl i drugi.

Objasnio je kako su institucije važne za upravljanje internetom nastale iz potrebe, počevši od ICANN-a, IETF-a, Internet društva i drugih. Prateći hronologiju razvoja, svaka je osnivana onda kada je postojala potreba da se neki problem reši ili da se znanju i resursima pristupi na sistematičan način.

Govoreći o dobu u kom živimo, rekao je da je internet prodro vrlo duboko u svakodnevni život i da je potrebno da funkcioniše po pravilima koja će pomoći da se prevaziđu potencijalne opasnosti, ali sačuvaju sve prednosti koje zahvaljujući internetu uživamo.

Intervju sa Vintom Serfom „Vintov pogled na internet danas“ dostupan je na Jutjub kanalu RNIDS-a.
Vint Serf je izuzetno aktivan u međunarodnoj zajednici i čest govornik na konferencijama. Publika prošlogodišnje konferencije RSNOG koju organizuje Grupa mrežnih operatora Srbije (RSNOG – RS Network Operators’ Group), imala je prilike da sluša njegovo izlaganje na temu Zero Trust modela. Ovogodišnji RSNOG, čiju realizaciju podržava RNIDS, biće organizovan 30. novembra, a publika će imati prilike da onlajn prati konferenciju koja iz godine u godinu okuplja domaće i inostrane stručnjake koji nude svoja iskustva, razmišljanja i predloge kako da internet bude brži, pouzdaniji i bezbedniji.

Чланак Do kraja osamdesetih internet je bio akademska tema се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sjedinjene Države bi ponovo mogle biti konkurentne na ovom terenu. Ali za to im je potreban novi model koji se ne zasniva na učenjima iz prošlosti ili mekom pritisku za sprovođenje institucionalnih reformi, već na spremnosti da se ponude konkretne investicije u dobrobit stanovnika zemalja u razvoju, onako kako to Kina već čini.

Pristup koji su Sjedinjene Države primenjivale tokom Hladnog rata može se grubo podeliti na dve faze. U prvoj fazi, odmah posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su se fokusirale na obnovu privreda zapadne Evrope, Japana i Južne Koreje kroz pružanje direktne pomoći i povoljan trgovinski tretman. Vašington je nastojao da u pomenutim zemljama izgradi imućnu srednju klasu, držeći se pretpostavke da njeni pripadnici nikada neće glasati za komunističke partije koje dovode u pitanje privatno vlasništvo na kapitalu.

Sprovođenje Maršalovog plana

Posleratni period, obeležen sprovođenjem Maršalovog plana, često se opisuje kao vrhunac hegemonijske benevolentnosti Sjedinjenih Država. Ocene učinka Amerike u drugoj fazi Hladnog rata nisu sasvim jednoznačne. Tokom 60-ih godina, u periodu dekolonizacije velikog dela sveta u razvoju, Vašington je u nekim slučajevima podržavao režime koji su bili društveno reakcionarni i nezainteresovani za ekonomski razvoj, poput onog u Kongu, na predrevolucionarnoj Kubi, u Dominikanskoj Republici i Južnom Vijetnamu.

U nekim drugim slučajevima insistirao je na zemljišnoj reformi i merama za ostvarivanje najšireg ekonomskog rasta, na primer, u Kolumbiji, Južnoj Koreji i Tajvanu. Tako je izgrađen konzistentan pristup problemu ekonomskog razvoja utemeljen na teoriji o modernizaciji i uverenju da u zemljama sa razvijenom srednjom klasom ekonomski rast nužno donosi demokratiju.

Počevši od Kennedyeve administracije, kao i tokom većeg dela 60-ih i 70-ih godina 20. veka, politike Sjedinjenih Država prema zemljama u razvoju bile su pod snažnim uticajem knjiga ekonomiste W.W. Rostowa Faze ekonomskog rasta (sa ilustrativnim podnaslovom: Nekomunistički manifest). Rostow je tvrdio da zemlje mogu „uzleteti“ u održiv, „moderan“ ekonomski rast jedino ako uspeju da uvećaju i potom produktivno investiraju sopstvene viškove (umesto da dopuste elitama da ih potroše na luksuzna dobra).

Problem uvećanja nejednakosti

Ekonomski rast je ključni element Rostowljeve vizije. Na problem uvećanja nejednakosti u periodima brzog ekonomskog rasta američki planeri su odgovarali pozivanjem na nalaze ekonomiste i statističara Simona Kuznetsa. Kuznets je tvrdio da se trend rast nejednakosti, koji je evidentan u ranim fazama rasta, zaustavlja i nejednakost počinje da opada čim stanovništvo stekne dovoljno obrazovanja da se razlike između plata niskokvalifikovane i visokokvalifikovane radne snage smanje.

Saveti koje su u srednjem i poznom periodu Hladnog rata SAD nudile zemljama u razvoju temeljili su se na spoju ove dve relativno jednostavne, ali ubedljive teorije o rastu i distribuciji: zadatak države je da se fokusira na ekonomski rast koji će vremenom sam od sebe rešiti problem nejednakosti. Uvećani i ravnomernije distribuirani dohoci navešće građane da zahtevaju demokratiju i učiniti demokratiju održivom. Treba naglasiti da Sjedinjene Države u ovom periodu nisu nastojale da demokratiju nametnu insistiranjem na institucionalnim reformama pre nego što se steknu ekonomski uslovi za to. Demokratizacija se ostvarivala indirektnim putem, preko ekonomskog rasta i ravnomernije distribucije resursa. Takav model doneo je dobre rezultate ne samo u Južnoj Koreji i Tajvanu, već i u Bocvani, Kostariki, Mauricijusu i zemljama južne Evrope kao što su Portugalija i Španija.

Doba neoliberalnih ekonomskih učenja

Osamdesetih godina nastupilo je doba neoliberalnih ekonomskih učenja i stari model je odbačen. Novi model je nalagao sužavanje nadležnosti države i prilagođavanje institucija i „investicione klime“ potrebama privatnog sektora, što bi trebalo da osigura ekonomski rast. Kraj Hladnog rata i kolaps Istočnog bloka ubrzali su prihvatanje neoliberalne doktrine. Američki savetnici i međunarodne organizacije koje je Vašington kontrolisao, poput Svetske banke i drugih razvojnih banaka, odustali su od insistiranja na rastu i redistribuciji. Umesto toga promovisali su institucionalne reforme. Zemljama suočenim s krizom platnog bilansa razvojne banke su ponudile kredite uslovljene sprovođenjem „strukturnih prilagođavanja“: od vlada se zahtevalo da smanje potrošnju i poreze i sprovedu deregulaciju i privatizaciju.

Paket novih politika, poznat kao Vašingtonski konsenzus, bio je odraz ideoloških promena do kojih je došlo u bogatim zemljama 80-ih i 90-ih godina 20. veka. Jedno od temeljnih načela na kojima su insistirali američki predsednik Ronald Reagan i britanska premijerka Margaret Thatcher bilo je sužavanje ingerencija države. Takođe, sa okončanjem Hladnog rata i utakmice Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, javnost i politička klasa uglavnom su izgubili interes za sudbinu zemalja u razvoju. Nije više bilo potrebe da se dokazuje očigledna superiornost američkog modela. Sjedinjene Države nisu morale da ulažu dodatni napor u pridobijanje zemalja u razvoju, pa ni da obraćaju posebnu pažnju na njih.

Uspon Kine i iznenadna potreba zapada da se suprotstavi kineskom uticaju

Učinke neoliberalnog modela nije uvek lako razlikovati od efekata procesa globalizacije. U oba slučaja rezultati su bili pomešani. Kina je očigledno imala koristi, iako je njen pristup na polju unutrašnje politike bio sušta suprotnost onome što je neoliberalizam propovedao. Približavanje neoliberalnim politikama u Indiji počelo je 1991. godine i ubrzalo se u doba vladavine Narendre Modija. Ali za mnoge zemlje u Africi poslednja decenija 20. i prva decenija 21. veka bile su obeležene niskim, neretko negativnim rastom po glavi stanovnika, zbog čega su ove zemlje dodatno zaostale za ostatkom sveta.

Uspon Kine i iznenadna potreba zapada da se suprotstavi kineskom uticaju suočavaju nas s neprijatnom činjenicom: Sjedinjene Države i Evropa nemaju jasnu filozofiju razvoja i na njoj utemeljene lekcije koje bi se mogle primeniti u drugim zemljama. Ako bi ministar neke siromašne zemlje zatražio savet od američkih diplomata ili ekonomista kako da ubrza razvoj u svojoj zemlji, verovatno bi dobio samo dosadno predavanje o ljudskim pravima, borbi protiv korupcije, slobodi štampe i tako dalje.

To su sve pohvalni ciljevi. Ali za njihovo ostvarivanje potrebne su dugoročne institucionalne reforme koje se mogu sprovesti jedino konzistentnom primenom odgovarajućih politika tokom perioda od nekoliko decenija. Takva predavanja nisu od koristi kada treba rešavati urgentne probleme velikog broja zemalja s malim ili srednjim dohotkom, probleme kao što su pokretanje ekonomskog razvoja u udaljenim regionima, zapošljavanje diplomiranih studenata ili suzbijanje kriminala izazvanog lošom ekonomskom situacijom.

Manje predavanja,  više novca

Ponuđene lekcije ne mogu se primeniti na terenu, potrebno im je mnogo vremena da donesu rezultate i ne prate ih sredstva potrebna za implementaciju. Vlade većine zemalja u razvoju verovatno bi više volele manje predavanja, a više novca.

Srećom po Sjedinjene Države, ni Kina nema koherentan i konzistentan skup saveta koje može ponuditi slabije razvijenim zemljama. Ekonomski uspon Kine nije bio rezultat dobro promišljenih politika koje bi Peking mogao objediniti u „paket“ koji će ponuditi zemljama u razvoju. Umeto toga, Kina se kretala heurističkom putanjom, napipavajući put kroz brojne pokušaje i pogreške, da bi najzad identifikovala i primenila dobre politike i eliminisala one loše. Ovaj proces se odvijao pod veoma osobenim uslovima koji su verovatno jedinstveni za Kinu: decentralizovane regionalne uprave dobile su slobodu da eksperimentišu, znajući da će centralna uprava na kraju izabrati uspešne modele i nagraditi njihove kreatore.

Razvoj infrastrukture u Kini

U kineskom sistemu razvoj infrastrukture se vrlo brzo nametnuo kao jedna od najdelotvornijih politika. Početkom 2000-ih godina u Kini nije bilo brzih vozova. Danas Kina ima najveću mrežu brzih vozova na svetu sa više od 24.850 milja postavljenih pruga. Kapacitet teretnih vozova koji povezuju Kinu i Evropu (prolazeći kroz tranzitne destinacije, uključujući Kazahstan i Rusiju) rastao je po godišnjoj stopi od 70 odsto. Nedavna blokada Sueckog kanala pokazala je koliko su takve veze važne.

Otuda nije iznenađenje to što Kina u pregovorima sa zemljama u razvoju naglašava značaj razvoja infrastrukture. Uz takvu preporuku Peking nudi i novac kroz inicijativu Pojas i put i Azijsku investicionu banku za infrastrukturu u kojoj Kina ima dominantnu ulogu. Manje razvijene zemlje cene činjenicu da im Kina nudi nešto opipljivo što će doneti ekonomsku korist kako u neposrednoj tako i u daljoj budućnosti. Takođe, Kina eksplicitno primenjuje politiku izbegavanja mešanja u unutrašnju politiku zemalja primalaca. Mnoge zemlje radije biraju kineski pristup umesto onoga što nude Sjedinjene Države – prvo, zato što ovaj pristup ne dovodi u pitanje njihov politički sistem, i drugo, zato što im osigurava brži ekonomski rast. U poređenju s Vašingtonom Peking nudi više novca i manje predavanja.

Nadmetanje za naklonost zemalja u razvoju

Ako zapadne zemlje i naročito Sjedinjene Države žele da se nadmeću sa Kinom za naklonost zemalja u razvoju, moraju odustati od don kihotovskog zagovaranja institucionalnih reformi dok istovremeno osuđuju svaki pokušaj mešanja države u ekonomski razvoj. Sjedinjene Države moraju pripremiti privlačniju ponudu koja će uključivati isporuku opipljivih dobara u obliku dobrih starih brana, električnih mreža (manje od polovine stanovnika Afrike ima pristup električnoj mreži), sistema vodosnabdevanja i kanalizacije, pa i investicija u preradu ili proizvodnju. Može se investirati i u obrazovanje, zdravstvo, uređenje gradova, bežične mreže ili direktne gotovinske transfere u onim segmentima populacije koji se za to kvalifikuju. Važno je da projekti u koje Sjedinjene Države investiraju unose vidljiva poboljšanja u svakodnevni život lokalnog stanovništva.

Sjedinjene Države ne mogu se nadmetati s Kinom u svemu

Na tragu stare izreke da je oponašanje najiskreniji oblik laskanja, američki predsednik Joe Biden nedavno je izneo ideju da bi američke kompanije mogle pokrenuti međunarodni projekat infrastrukturnog razvoja u Africi, Aziji i Južnoj Americi. Administracija još nije formulisala potrebne politike, ali ako to znači da će se Sjedinjene Države vratiti investicijama u „ciglu i malter“, to jest, „dokove, puteve, pruge i bežične mreže“, to je dobar znak. Sjedinjene Države ne mogu se nadmetati s Kinom u svemu, ali u brojnim oblastima Amerika ima tehnološku prednost ili je kvalitet njenih proizvoda superioran.

Kao i 80-ih godina, zbivanja na unutrašnjem i međunarodnom planu verovatno će se odvijati paralelno. Mnoge od unutrašnjih politika koje su nedavno najavili Joe Biden i njegova ministarka finansija Janet Yellen – u domenu infrastrukture, oporezivanja korporacija, državnog školstva, pomoći za decu i tako dalje – očigledno predstavljaju raskid s politikama koje su suvereno vladale poslednjih 40 godina. Ovo pomeranje otvara put i za premeštanje fokusa američkih politika u oblasti međunarodnog razvoja.

Korist iz rivaliteta

Ako Kina i Sjedinjene Države zaista počnu da se takmiče u izgradnji svetske infrastrukture, sve one zemlje koje su velike sile dugo zanemarivale steći će znatno veći uticaj. Mnoge od zemalja koje su nekada izvlačile korist iz rivaliteta Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza činiće isto kada počne nadmetanje Sjedinjenih Država i Kine. Iz globalne perspektive, snaženje ovih zemalja je poželjan ishod. Ako se Sjedinjene Države i Kina budu nadmetale za njihovu podršku, siromašne zemlje će verovatno raspolagati sa više resursa, što bi trebalo da doprinese njihovom razvoju i smanjenju globalnog siromaštva.

I mada hladni rat između Kine i Sjedinjenih Država iz geopolitičke perspektive nije poželjan, ovakav razvoj događaja mogao bi imati i dobru stranu, ako će to doprineti ekonomskom rastu u afričkim zemljama koje nisu samo najsiromašnije nego beleže i najbrži rast broja stanovnika. Rivalitet Kine i Sjedinjenih Država mogao bi imati funkciju sličnu onoj koju je u 20. veku u Aziji imala utakmica između kapitalizma i komunizma. Ali zapad mora prethodno dobro razmisliti o tome kako bi njegove aktivne državne politike mogle ubrzati razvoj u siromašnim zemljama. Sjedinjene Države moraju odustati od pristupa utemeljenog na „mekom“ razvoju institucija i građanskog društva i prihvatiti „tvrđi“ pristup čiji se uspeh meri time koliko brzo i koliko se direktno utiče na materijalni standard života lokalnog stanovništva.

Izvor: Peščanik.net/ Foreign Affairs

Foto: Pixabay

Чланак Nadmetanje SAD-a i Kine u zemljama u razvoju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Privredna struktura siromaha

Od finansijske krize 2008. godine Hrvatska se teško oporavlja, sporije od bilo koje evropske države. Pad BDP im je bio 7,1 odsto, potom je rastao u proseku ispod jedan odsto godišnje, tako da su se tek 2018. godine vratili tamo gde su bili deset godina ranije. Sada ih je pandemija i globalni krah turizma ponovo žestoko pogodio, pa je prošle godine pad BDP iznosio 8,8 odsto.

Nasuprot tome, struktura privrede Srbije je takva da je udeo bazičnih delatnosti, poput poljoprivrede, proizvodnje higijenskih sredstava, tekstila, obuće, guma, cementa ili kamena, izrazito velika. Ove grane najotpornije su na svakojake udare, ali su niskoakumulativne i vode sasvim usporenom razvoju društva. Ipak, udar pandemije su relativno lake otrpele i Srbija je zabeležila pad BDP od samo jedan odsto.

Sada je ukupni BDP Srbije oko 52 milijarde dolara i ako bude rastao šest odsto, koliko je planirano, dostići će 55 milijardi, jednu više od ukupnog komšijskog BDP. Kako je naš sused previše orijentisan na turizam, izvesno je da će i ove godine imati slabu ekonomsku godinu.

Ali, broj građana Hrvatske je za dva i po miliona manji od broja žitelja Srbije. Stoga je BDP po glavi stanovnika u Srbiji 7.400, u Hrvatskoj 13.600 dolara. Dakle, još uvek smo daleko i od jedne od siromašnijih države Evropske unije.

Jeftina nafta, skup bakar

Ministar za finansije Siniša Mali pokušao je da pojača argumentaciju predsednika o uspešnom nošenju srpske privrede sa globalnim poteškoćama, pa je istakao manje poznati detalj da je spoljnotrgovinski deficit lane bio 4,78 milijardi evra, 1,1 milijardu manji nego što je iznosio prethodne godine. Ovaj pokazatelj godinama se smatra najslabijom tačkom srpske ekonomije i ministar je požurio da se pohvali kako aktuelna politika ima rezultata u rešavanju najvećeg problema.

Međutim, malo dublja analiza spoljnopolitičke razmene pokazuje nam da je Srbija prošle godine zabeležila uočljiv pad u razmeni sa svetom. Time tradicionalna neuklopljenost srpske u svetsku ekonomiju postaje još izraženija.

Kada se pogleda u tonama obim razmene, vidi se da je odnos izvezene i uvezene robe gotovo isti kao godinu ranije. Pad deficita je posledica enormnog pada cene nafte koju uvozimo, u manjoj meri i rasta cena hrane i metala, pre svega bakra, naših izvoznih aduta. Dakle, 1,1 milijardu manji deficit je pre svega posledica kretanja berzanskih cena, a ne poboljšane produktivnosti srpske ekonomije.

Skromne plate

BDP je tek jedan od parametara kojima se meri uspešnost ekonomije neke zemlje. Posmatranjem zaposlenosti, plata, emigracije, dobija se potpunija i preciznija slika o ekonomskoj slici društva. Nije zgoreg da se pogledaju i pokazatelji koji nisu striktno ekonomski.

Tako je prosečna zarada u Hrvatskoj oko 1.180 dolara, dosta iznad srpskih 740. Nezaposlenost je u nas 10,6, naspram 6,3 odsto u Hrvatskoj. Kako je emigracija tradicionalno obeležje naših komšija, to je jedini pokazatelj po kome smo gotovo ravnopravni; blizu 14 odsto građana Srbije, odnosno 12,2 odsto Hrvatske, rođenih u matici, posao su našli u emigraciji.

Na desetine i desetine generacija ovdašnjeg stanovništva iz vremena socijalističke Jugoslavije kao primer siromaštva ima sliku Rumunije. Žitelji ove države su decenijama preko naših krajeva bežali na Zapad. Naše zarade su bile i do četiri, pet puta iznad rumunskih.

Ciljni odabir

Danas je situacija potpuno drugačija. Prosečan BDP po stanovniku Rumunije je 18.000 dolara, plate su kod naših suseda dostigle 1.050 dolara, stopa nezaposlenosti je tek 3,3 odsto. Mada smo tokom tri decenije tranzicije mnogo slušali i čitali o odlasku mladih Rumuna u romanske države (Italiju i Francusku), tek 5,6 odsto rođenih na i pod Karpatima je završilo u dijaspori.

Na mnoge stvari, zavisno od pristupa i ugla posmatranja, može se različito gledati. Pogotovo kada se selektivno biraju podaci, računaju oni koji idu u prilog, izostavljaju oni koji baš i ne bi potvrđivali određen stav.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Da li je dovoljan samo rast BDP-a za razvoj Srbije? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U poslednjih dvadesetak godina Kina širom sveta pozajmljuje sve veće sume zemljama u razvoju. U centru pažnje Pekinga su zemlje na “Novom putu svile”, odnosno u okviru inicijative “Pojas i put”. Taj infrastrukturni projekat povezuje Kinu sa preko 60 zemalja Azije, Evrope i Afrike. Kina finansira mrežu novih luka, železničkih linija, puteva i industrijskih parkova.

“Inicijativom ’Pojas i put’ Kina je postala najveći poverilac zemalja u razvoju”, kaže Kristof Trebeš sa nemačkog Instituta za svetsku privredu (IfW) u Kilu. On je sa drugim istraživačima analizirao kreditne uslove za inostranstvo u kineskim bankama za razvoj.

“Kineske državne banke nastupaju prema zemljama u razvoju kao veoma verzirane davaoci kredita koji svoju pregovaračku moć koriste u svoju korist”, navodi Trebeš u saopštenju za medije koje je objavio Institut.

Inače, kreditni ugovori s drugim zemljama obično su pod ključem. Institutu za svetsku privredu iz Kila je, u saradnji sa više američkih istraživačkih institucija, pošlo za rukom da stekne uvid u stotinu tajnih ugovora o kreditiranju koje je Kina sklopila sa 24 zemlje u razvoju. Ukupna vrednost ugovora je 36,6 milijardi dolara.

“Neobično dalekosežne klauzule o poverljivosti”

Istraživači su te ugovore uporedili sa 142 ugovora o kreditiranju drugih zemalja koji su javno dostupni. U tom poređenju pokazalo se da kineski imaju “neobično dalekosežne klauzule o poverljivosti”. Ponekad je i samo postojanje kredita bilo tajno. Isto tako, uočljivo je da su ugovori tokom vremena imali sve restriktivnije klauzule o tajnosti. Od 2014. je u svakom ugovoru ugrađena takva klauzula.

Istraživači kritikuju tu praksu, pošto su za poreske obveznike koji otplaćuju kredite zaduženje i uslovi potpuno netransparentni. Osim toga, ostali potencijalni davaoci kredita ne mogu pouzdano da procene kreditnu sposobnost neke zemlje.

Stručnjaci takođe tvrde da ugovori daju prednost kineskim državnim bankama u odnosu na ostale potencijalne finansijere. U najvećem broju slučajeva dužnicima nije dozvoljeno reprogramiranje dugova s drugim bankama. Prema tome, Kina poseduje veliki manevarski prostor, može da “raskine kreditni ugovor ili da ubrza otplaćivanje kredita, ako nije saglasna sa politikom zemlje dužnika”, na primer ako dođe do prekida diplomatskih odnosa.

Veliki broj tih ugovora sadrži klauzulu o nemogućnosti da se dugovi prema Kini tretiraju u Pariskom klubu – neformalnoj grupi 19 najbogatijih zemalja sveta i Rusije koja razrađuje planove restrukturiranja, olakšavanja i otpisa dugova zaduženim zemljama i njihovim kreditorima.

Diskusija o dužničkoj klopci

Tim istraživača dobio je pristup preko vladinih stranica dužničkih zemalja. Ustanovljeno je da kreditni uslovi zemljama koje su u teškoj finansijskoj situaciji zbog pandemijske krize otežavaju napore da “svoju dužničku situaciju stave pod kontrolu”.

Ekonomski stručnjaci specijalizovani za Aziju odavno upozoravaju da Kina pokušava da zemlje u razvoju i nove industrijalizovane zemlje uvuče u dužničku klopku – da kreditima razvije jaku zavisnost od Pekinga kako bi na taj način lakše imala pristup velikim projektima kao što su luke i putevi.

Ali tu tezu ne podržavaju svi istraživači. Debora Brautigem, jedna od vodećih eksperata za odnose Kine i Afrike koja radi na Univerzitetu “Džon Hopkins” naziva tezu o dužničkoj klopci “mitom”. Njeni istraživački rezultati pokazuju da su kineske banke spremne da reprogramiraju postojeće kredite. Isto tako, Peking nije nikada zaplenio imovinu neke države, kako se često tvrdi, piše ta naučnica u prilogu za časopis “Atlantik”.

Izvor: B92

Чланак Kina pokušava da zemlje u razvoju uvuče u dužničku klopku се појављује прво на Biznis i Finansije.