Neće imati Tomić nikakav razlog više od drugih da se okoristi o jezero kao pouzdano vodoizvorište kada brana bude završena i dolina potopljena, ali da nije bilo ovog građevinskog poduhvata teško da bi se bavio poslom kojim se danas bavi i od kod solidno zarađuje. I tek će zarađivati kada otplati uloženo i kada na pun rod dođu još dve njegove parcele pod lešnicima.

„Na ime eksproprijacije za dve šume koje će jezero potopiti, od države sam dobio novac koji nisam hteo da spiskam tek tako, već da uložim u nešto pametno od čega će imati vajde moja porodica. Razmišljao sam, razmišljao, hisam hteo odjednom da prelomim i dam pare za nešto neizvesno zbog čega bi se sutra kajao. Mada nikakvo predznanje nisam imao, odlučio sam da posadim lešnike jer sam čitao i slušao da se radi o rentabilnoj kulturi koju tržište traži„, priča Vladan za Plodnu zemlju.
Lešnik voli rastresitu zemlju sa dosta vlage, pun rod od pete godine

Ovih dana kupi lešnik sa svoje četiri parcele, ukupne površine tri hektara, na kojima ima 2.000 sadnica. Praksa je dokazala ono što je i učio kada se upustio u uzgoj: lešnik voli rastresitu zemlju sa dosta vlage, nadmorsku visinu do 750 metara, traži da se prihranjuje, na pun rod dolazi posle pete godine. Ne samo zbog cene, koja se kreće od 800 do 1.000 dinara, zahvalan je koštunjavi plod i po tome što se ne mora pokupiti čim otpadne sa grane, već može i da neko vreme odstoji na zemlji. Uz to, maksimalno traži dva meseca kampanjskog rada godišnje.

„Pre 11 godina sam na jednoj parceli, oko koje raste divlja leska, na potezu koji zovemo ljeska, posadio hektar italijanske sorte lešnika. Te godine vladala je strašna suša, zemlja je bila tvrda, pa mi se 30 odsto sadnica osušilo, te sam morao da dosađujem. Kao lav sam se borio da istrajem, bio sam ubeđen da ću uspeti. Posle dve-tri godine zasad je krenuo dobro da napreduje, a tada nisam imao kvalitetnu mehanizaciju“, kaže Vladan Tomić.

Ručni usisivač za branje

Kad stigne do pete godine zasad traži više rada i pažnje, a prvi ozbiljniji rod Tomiću je dospeo na branje sedme godine. Tada je kupio ručni usisivač za kupljenje lešnika i uvideo da je mašina kadra da pokupi mnogo više od količine koju ima. Zato je na druge dve parcele posadio još dva hektara, ovaj put ruske, izdašnije sorte. Od tada su prošle tri godine i Vladan prvi put skuplja lešnik sa mlađeg zasada. Doduše, rod je mali, mada se pod stablima lepo žuti i ove jeseni.

Krckalica, sušara

„Pete godine kupio sam mašinu – krckalicu koja mi je stajala u garaži. Sedme sam nabavio i sušaru. Bio sam primoran na dapravim novi, ozbiljan objekat za krckanje i smeštaj ploda koji može da primi 20 tona“, potakno će proizvođač lešnika iz Svračkova.

Računa da će ove godine moći da proda oko tonu čistog ploda. Najveći kupac mu je poslastičarnica iz Požege, mada Rade prodaje i na malo.

Strpljenje je bitna stavka za svakog uzgajivača lešnika.

Plan priključna mašina koja sama skuplja lešnik

„Za par godina, kada dva hektara pod ruskom sortom dođu na pun rod, imaću od osam do deset tona godišnje. Zbog toga planiram da kupim još jedan traktor i priključnu mašinu koja sama kupi lešnik i mnogo olakšava posao“, kaže Vladan Tomić.

Ulaganje

Saberi-oduzmi, nemala je suma novca koju je uložio u proizvodnju. Mehanizacija ga je koštala petnaest hiljada evra, linija za krckanje deset, sadnice pet hiljada evra. Još nije izveo računicu novog objekta, ali u zbiru ispod crte neće biti manje od 25.000 evra. Opet, nije sav trošak pao na njegova pleća, pola uloženog vratila mu je država kroz subvencije.

Električne čobanice brane lešnik od veverica

„Sav novac koji sam investirao sam zaradio kao keramičar, ni dinara nisam uzeo od kredita ili sa druge strane. Preostaje mi još da ogradim plantaže, i do tada ću ih od veverica braniti sa tri reda električne čobanice, a ulaganje ću zaokružiti kada uvedem sistem za navodnjavanje. Svračkovo je bezvodan kraj, ali uporno tragam za izvodom negde pod zemljom“, prenosi on.

Osim lešnika na svom imanju u Svračkovu proizvodi kruške, šljive, med. Od maline je rešio da digne ruke. Sve postiže Vladan! Oženjen je, otac troje dece, pod istim krovom živi i njegova majka.

Iskren je – mnogo je uložio u plantaže lešnika, još iskreniji – do sada mu se vratio mali deo. Ali nema ni trunke sumnje da će investirano obilato početi da se vraća kada uradi sve što je naumio.

Prerada

„Sa još većim prinosima otvara mi se perspektiva da lešnik prodajem zapakovan i da nešto od njega proizvodim. Ako se odlučim za preradu, s obzirom na kapacitete kojima raspolažem, sigurno ću i otkupljivati lešnik, a svakako ću ga uslužno sušiti“, zadovoljno trlja ruke Vladan Tomić.

Izvor: Plodnazemlja.com

Foto:Pixabay

Чланак Tomić: „U Srbiji rađa i italijanska i ruska sorta lešnika i to – odlično“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iz tog razloga ne čudi da je proizvodnja šećera u Srbiji sa nekadašnjih 525.000 tona pala na prošlogodišnjih 270.000.
Ovih dana Srbijom je zavladao strah od nestašice šećera. Sa svih strana, iz velikih gradova ali i sasvim malih varoši, stižu vesti da u prodavnicama nema „slasti“, posebno je nema u manjim pakovanjima. Nije trebalo ni dva meseca od prvih naznaka manjka da se cena u trgovačkim lancima udvostruči. Još u oktobru mogao se nabaviti za 80 dinara po kilogramu, dok se ovih dana u novinama čita da je cena veća od 160 dinara.

Posle pola veka zaštite

Može se reći da je razlog nestašica sve manja domaća proizvodnja – prošle godine sa gotovo 32.000 hektara pod repom jedva da je proizvedeno 265.000 tona šećera. Pitanje je je li ovog proleća repinim semenom posejano i 30.000 hektara. Da podsetimo, u srećnija vremena Vojvodina je pod repom imala u proseku 62.000 hektara, pojedinih sezona i desetak hiljada više. Stoga ne čudi da je godine 2017, preradom repe u Srbiji dobijeno oko 510.000 tona, a samo dve godine kasnije jedva 290.000.

Nije teško pomisliti da se nešto neobično dešavalo tih godina kada je decenijama naprofitabilnija ratarska proizvodnja bezmalo preko noći doživela drastičan pad. Jeste, posle pola veka, 2017. godine ukinut je evropski sistem kvota u šećeru, odjednom svako je mogao da zaseje repe koliko je hteo. Reakcija na promenjene okolnosti bila je drastična. U Evropskoj uniji je pod repom naredne 2018. godine zasejano čak 4,7 miliona hektara više nego što se decenijama sejalo.

Bagatelna cena

Dobar rod, udružen sa rekordnim rodom šećerne trske u svetu, doveo je do kraha cena šećera. Sa dotadašnjih 540 do 610 evra po toni, za manje od pet meseci srozao sa na ispod 300 evra. Sve evropske šećerane doživele su gubitak, a cena se nije oporavljala ni naredne tri sezone. Čak i u Francuskoj i Nemačkoj, višedecenijskim liderima u industriji šećera, po tri šećerane stavile su ključ u bravu.

No, cena se šećeru nije oporavljala, pa je tako pre godinu dana i kod nas kilogram mogao da se kupi za 68 dinara, otprilike 20 odsto jeftinije nego petnaestak godina ranije. Ono što je pogubno po veći deo evropske industrije šećera jeste da je njegova cena godinama neprekidno bila ispod 404 evra po kilogramu, što je reperna cena ispod koje sve evropske šećerane trpe gubitak.

Dosadašnji epilog celog slučaja, šire posmatrano cele transformacije evropske industrije šećera započete još 2005. godine, jeste drastično smanjen broj šečerana u Uniji, sa nekadašnjih 195 na otprilike osamdesetak još opstajućih. Takav tok događaja primetno je umanjio proizvodnju šećera u EU, pa sada na ovom području gotovo da i nema većih rezervi. Usled rata u Ukrajini izvoz je stopirala i Rusija, dok je Brazil, daleko najveći izvoznik šećerne trske, intenzivirao proizvodnju bioetanola u koji sada odlazi čak 60 odsto šećerne trske uzgajane u ovoj zemlji. Vidljivo je da trenutno i viškovi ove vrste šećera nisu prevelike.

Uz manji rod u Indiji i na Tajlandu, te uz probleme u vezi sa narušenim transportnim lancima, pojavio se ne preveliki manjak šećera i na drugim destinacijama.

Kraljica polja

Cene su skočile, povremeno premašujući i 650 evra po toni. Rastu cena doprineo je i rast kursa dolara čija je direktna posledica poskupljenje šećera od trske za Evropljane čija je valuta sada za 15 odsto slabija spram dolara nego pre tri sezone.

Inače, šećernu repu su vojvođanski seljaci decenijama posmatrali kao „kraljicu polja“, čiji uzgoj zahteva najviše i znanja i rada, ali je i decenijama donosio najveći profit. Ali, poslednjih sezona i ovo se promenilo, visoke cene uljarica i žitarica motivišu paore da seju ove useve, za čiji uzgoj je potrebno manje ulaganje, manje rada i manje znanja nego za repu. Ratne okolnosti u Evropi i visoke cene žita i uljarica će i dalje podsticati seljake da se orijentišu na četiri-pet osnovnih kultura, žitarica i uljarica.

Šansa za regionalno tržište

Seljak se vodi pema proceni finansijske kalkulacije i tu se nema šta zameriti. Ipak, bilo bi dobro da se u većok meri vrati šećernoj repi. Jer Srbija bi u proizvodnji i preradi ove zahtevne biljke mogla da bude regionalni lider i zapažen kontinentalni proizvođač. Naši susedi, BIH, Albanija, Makedonija, Bugarska, Mađarska, ostali su bez šećerana, dok su Hrvatska i Rumunija spale na samo po jednog prerađivača. Dakle osim 230.000 tona, koliko se godišnje šećera konzumira u Srbiji, ovdašnje četiri šećerane bi kao geografski najbliže mogle da budu veoma uspešne i na regionalnom tržištu kapaciteta sa još bezmalo 800.000 tona.

Srbija bi mogla da bude lider u branši, naše šećerane su modernizovale proizvodnju, ratari su uvećali rod pa sa hektara sada dobiju 55 umesto donedavnih 45 tona, pri čemu je i slast repe sa 14,5 povećana na 16,5 odsto. Oni najbolji sa hektara uzgajaju i po 90 tona repe. Dakle, imamo dosta preduslova da u ovoj branši budemo regionalni lideri i to bi mogao da bude jedan od ciljeva srpske agrarne politike.

Šok u prodavnici

No, građane koji se poslednjih meseci šokiraju prilikom svakog odlaska u prodavnicu najviše zanima hoće li šećer pojeftiniti. Prilično teško. U Srbiji su samo dva proizvođača šećera, u pitanju je duopol. Takođe, domaća proizvodnja jeste zaštićena taksom od 12 dinara za uvoz kilogram šećera iz EU, odosno 16 dinara za šećer sa drugih teritorija. To nije prvelika zaštita. Sniženje će biti onda kada se ovdašnji proizvođači i prerađivači vrate nekadašnjem broju zasejanih hektara pod repom i nekadašnjim tonama proizvedenog šećera, sada na osnovu mnogo kvalitetnije i racionalnije proizvodnje.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Razlog nestašica šećera je u sve manjoj domaćoj proizvodnji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prvo razmisli kome ćeš prodati, pa tek onda zasadi – staro je pravilo u poljoprivrednoj proizvodnji. Ali, kao i svako pravilo, i ovde ima izuzetaka. Momordika, bamija, kivano, čičoka, sibirski limun ili godži bobica, iako možda na prvi pogled ne izgleda tako, sve ovo su biljke koje u Srbiji imaju svoje proizvođače.

Proizvođači uprkos problemima, ne odustaju

I svima im je zajedničko, prema rečima ljudi koji ih gaje, da su veoma zdrave, pune vitamina, minerala, antioksidanasa, i u svakodnevnoj ishrani često bolji od voća i povrća koje se ovde tradicionalno koriste. Ipak, plasman ovih biljaka, u većini slučajeva, donosi ili nikakvu, ili veoma malu ekonomsku dobit. Njihovi proizvođači uprkos tome, ne odustaju.

Momčilo Ćalić iz Plandišta pre 15 godina počeo je da gaju čičoku, a pre pet i bamije. Domovina čičoke, ili divljeg krompira kako ga još i zovu je Severna Amerika, ali Ćalić tvrdi da veoma dobro uspeva i kod nas. Ima je od oktobra do aprila, a može se jesti sirova, kuvana ili pečena. On je još i suši, pa kupcima nudi i tokom cele godine. U proizvodnju, kako kaže, nije uložio praktično ništa, osim što je kupio seme. Za jedan ar potrebno je 12 kilograma semena, koje košta oko 250 dinara po kilogramu.

Bamija je jednogodišnja biljka iz porodice sleza

„Od gajenja čičoka i bamija može da se napravi lep posao, ali potreban mi je neki sponzor da bi se više ušlo na tržište. Sada neko povremeno čuje za moje proizvode, i prodajem ih, ali to sve nije dovoljno. Trenutno ne mogu da pokrijem ni sve troškove, a ne da zaradim neku prosečnu platu, ali gajim ih jer pomažu ljudima“, priča Momčilo Ćalić. On je prve čičoke zasadio zato što mu je tata bio bolestan, ima je nizak hemoglobin, i svakodnevnim korišćenjem ove biljke je i ozdravio.
Bamija je jednogodišnja biljka iz porodice sleza i nešto komplikovanija za gajenje. Ćalić od nje pravi turšiju, sapun, gel, kafu…

„Mislim da bi bilo potrebno između 10.000 i 15.000 evra ulaganja da se malo ozbiljnije uđe na tržište. Da se uloži u marketing, usavrši i proširi proizvodnja. I ja se nadam da će se neko pojaviti i videti u ovome priliku za dobar biznis“, smatra Momčilo Ćalić.

Teglu turšije od bamija prodaje za 700 dinara,100 grama kafe od ove biljke je 200 dinara, sapun koji se koristi za seboreju i perut 400 dinara, a gel 300 dinara.

Početno ulaganje bilo je oko 2.500 evra

Jedna poljoprivreda emisija o uzgoju godži bobica, i roditeljska podrška bili su dovoljni Nikoli Bašiću iz Male Bosne, kod Subotice da se upusti u gajenje ove biljke. U maju 2013. godine zasadio je 231 sadnicu godži bobica, i bio jedan od prvih koji je počeo da gaji ovu biljku. Sedam godina kasnije to mu i dalje nije primarni posao, a kako kaže, ne može se reći ni da mu je hobi jer oko ove biljke ima mnogo posla. Da bi se nabrao kilogram ove biljke potrebno je između sat ipo i dva sata posla.

„Na početku ovog posla trebalo je opremiti parcelu, srediti navodnjavanje, stubove, ogradu, kupiti sadnice. Početno ulaganje bilo je oko 2.500 evra. Nešto malo sam istraživao pre nego što sam zasadnio plantažu, ali tada nije ni bilo puno informacija o ovoj biljci. Mislio sam da ako budemo radili kvalitetno, naći će se i tržište“, priča Nikola Bašić.

Danas sok od godži bobica kupuju roditelji za svoju decu koja imaju problem sa rastom, oni koji žele da poboljšaju imunutet, dijabetičari, ljudi koji imaju asmu, alergiju na ambroziju, anemiju…Na pitanje da li je zadovoljan kako je tržište prihvatilo sok od ove biljke, odgovara da su njegova lekovita svojstva očigledna, i da se reklama „od usta do usta“ širi polako.

Promena klime je uticala da neke „egzotične“ biljke dobiju svoj prostor u našim voćnjacima

„Ne bih mogao da kažem koliko je sve ovo isplativo..Ovo je ipak egzotično voće, ne jabuke ili kruške, treba vremena da se prihvati. Sa druge strane znam i mnoge koji su pokušali, zasadili i veće plantaže od naše, pa na kraju odustali, objašnjava Bašić.

Stručnjaci tvrda da se uvođenje novih biljnih vrsta oduvek dešavalo, i to iz raznih razloga. Neki su u tome videli mogućnost dobre zarade, novom pokretu u ratarstvu doprinele su i priče o lekovitim svojstvima pojedinih biljaka,dok je kod nekih prosto želja za pomodarstvom prevladala nad ekonomskom računicom. Skoro svima je zajedničko da veoma mali broj njih pređe iz amaterskog u profesionalno bavljenje retkim biljkama. Kada se, na primer, govori o voćarstvu, promena klime je uticala da neke „egzotične“ biljke dobiju svoj prostor u našim voćnjacima.

„Kada kažemo egzotične voćne vrste uglavnom mislimo na tropske i suptropske voćke, ali njihovo gajenje je ograničeno mrazevima, odnosno temperaturama ispod nule kojih kod nas može da ima sve do sredine proleća, a što ozbiljno ugrožava voćarstvo zbog izmrzavanja cvetova ili tek zametnutih plodova. Međutim, postoji veliki broj, za nas egzotičnih voćnih vrsta koje ne potiču iz toplijih, već iz hladnijih krajeva te se mogu gajiti kod nas.

Uvođenje svake nove sorte mora da se radi obazrivo

Primer su kivi, japanska jabuka, iglica (žižulja), indijanska banana. Sve su to listopadne voćne vrste poreklom iz hladnijih delova Azije i Severne Amerike, a koje mogu da se gaje u pojedinim delovima Srbije bez velike bojazni da će doći do izmrzavanja. Naravno, mrazevi nisu jedini ograničavajući faktor. Postoje i zemljišni i drugi klimatski uslovi koji treba da odgovaraju biljci“, objašnjava prof.dr. Nenad Magazin, šef Katedre za voćarstvo i vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

On dodaje da se u voćarstvu puno toga bazira na dugogodišnjem iskustvu, a ono se teško može preslikati iz neke druge zemlje. Uvođenje svake nove sorte mora da se radi obazrivo, jer čak i nakon nekoliko godina ne može se steći punu sliku o njenoj uspešnosti. U praksi se dešavalo da novouvedena sorta, za koju se mislilo da je veoma dobra i perspektivna, posle nekoliko godina pokaže neku značajnu manu zbog koje se isplativost zasada značajno menja.

„Primer uspešne voćne vrste je severna visokožbunasta borovnica. Možda ona ne deluje egzotično, ali ova voćna vrsta u prirodi ne postoji u Evropi. Danas se u Srbiji severna visokožbunasta borovnica gaji na preko 1000 hektara, a do pre 20 godina nije je bilo.

U staklenicima ili plastenicima, možemo gajiti i tropske ili suptropske kulture, ali u tom slučaju cena proizvoda sigurno ne bi bila konkurentna. Što se tiče primera neuspeha, postoje primeri zasada kivija koji su se pokazali neuspešnim zbog osetljivosti ove vrste na alkalna zemljišta, na vetar. A postoje primeri i zasada drugih voćnih vrsta gde nema problema sa vitalnošću stabala ili rodom, već je problem plasman plodova nepoznatih našim kupcima“, stav je prof.dr. Nenada Magazina, sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Nisu svi pokušaji unošenja stranih vrsta dali zadovoljavajući rezultat

Kod drvenastih biljaka situacija je još komplikovanija, i samim tim skuplja. Uglavnom se stvaranje novih sorti radi na vrstama koje brzo rastu i imaju kraći životni vek. U našim uslovima to se radi na vrbama i topolama. Da bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da neka drvenasta vrsta može masovnije da se privikne na nova staništa, potrebno je da prođe dug vremenski period, od nekoliko desetina ili stotina godina, da se utvrdi da se ona može uspešno adaptirati na nove uslove sredine, da daje dobar prinos drvne mase ili neke druge osobine zbog koje se unosi, da je otporna na bolesti i štetočine, kao i da ne ugrožava ostale biljke.

„Nisu svi pokušaji unošenja stranih vrsta dali zadovoljavajući rezultat. Primer iz skorije prošlosti je paulovnija. U prethodnih desetak godina zasađena je na velikim površinama, ali je usled nepovoljnih klimatskih prilika, prvenstveno niskih temperatura došlo do propadanja zasada ili je njihov razvoj loš i spor pa ne može da opravda uložena sredstva. Vrsta nije otporna na mrazeve koji se u našim uslovima mogu javiti u ranu jesen ili u kasno proleće pa izmrzavaju nadzemni delovi koji nisu odrveneli.

O tome se nije dovoljno vodilo računa, pa su početna ulaganja od nekoliko hiljada eura po hektaru samo za osnivanje zasada uglavnom bespovratno izgubljena“, priča dr. Vladan Popović, naučni saradnik Instituta za šumarstvo iz Beograda.

I ako se nam da nas čini da su sve ovo „domaće“ biljke bagrem, duglazija, kedar, taksodijum, američki jasen, jasenoliki javor, crni orah, crveni hrast..su samo neke od vrsta koje su uspešno unete u našu zemlju, i potpuno se prilagodile svim uslovima.

Autor: Aleksandra Galić, Biznis i finansije

Чланак Bamija traži sponzora се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da je u ovim krajevima moguće gajiti lekovito bilje pokazala je i studija „Mogućnosti gajenja lekovitog i aromatičnog bilja na području grada Valjeva“, koju je Poljoprivredna stručna i savetodavna služba Valjevo uradila u saradnji sa JP „Agrorazvoj – valjevske doline“. Prema dobijenim podacima u valjevskom kraju postoje odlični uslovi za gajenje skoro svih vrsta lekovitog bilja koje postoji u Srbiji.
„S obzirom da su u ovim krajevima najzastupljenija mala gazdinstva, lekovito bilje moglo bi da se gaji i da donese dodatnu zaradu domaćinima, jer ne zahteva dodatnu radnu snagu ni mehanizaciju. Za one koji se odluče da gaje lekovito bilje trebalo bi da se organizuju obuke i predavanja, jer za ovu vrstu uzgoja ne postoji tradicija i mnogo je nepoznanica“, kaže Svetlana Jerinić, jedna od autora Studije i stručni saradnik za ratarstvo u PSSS Valjevo.

Mala ulaganja, a prihodi se svake godine povećavaju

Ono što treba znati i što pokazuju istraživanja i iskustva drugih je da je isplativije uzgajati lekovito bilje nego neke druge poljoprivredne kulture, a prihod može biti i do tri puta veći od onoga što se uloži.

„Matičnjak je, na primer, biljka koja može doneti dobru zaradu, jer raste i razvija se desetak godina. Svake godine ova biljka daje određeni prihod, a ulaganja su minimalna. Da bi se podigao zasad matičnjaka na jednom hektaru površine, za seme, đubrivo, radnu snagu, zaštitu u prvoj godini treba uložiti oko 1.200 evra. Prosečan prinos je oko 1.5 tona i od toga je prihod oko 1.500 evra, što znači dobit od oko 300 evra“, objašnjava Svetlana i dodaje da su već naredne godine, ulaganja manja, ali se dobija mnogo veći prinos, čak i do tri tone, pa je prihod, ako se računaju i subvencije od oko 3000, domaćinu ostaje zarada od oko 2.100 evra.

Pet godina za punu zrelost lincure

Predrag Savić iz sela Donje Leskovice, pre nepune dve godine počeo je da gaji lincuru.

„Počelo je tako što sam u saradnj sa Institutom Josif Pančić napravio rasadnik, da vidimo da li se na ovim prostorima lincura može gajiti. Ovde je nadmorska visina viša od 600 metara i ispostavilo se da može. Seme smo posejali i ono je bilo u rasadniku godinu dana. Onda se jednogodišnje biljke rasađuju. Potrebno je otprilike oko pet godina da koren biljke dostigne težinu od oko kilogram i tada se može vaditi“, objašnjava Savić i dodaje da biljka ne traži neke posebne uslove, samo je potrebno u prvoj godini uklanjati travu i korov dok biljka ne ojača.
Biljku ne napadaju štetočine, pa nije potrebna nikakva hemijska zaštita niti neke posebne agrotehničke mere, zbog čega nema mnogo posla. Jedino je potrebno čekati četiri do pet godina da koren dobije svoju težinu i zrelost. Tržište za ovu biljku postoji, nešto se i izvozi, a cena je 300 dinara za kilogram svežeg korena.

Uzgoj lekovitog bilja na svega jednom hekatru površine

Uzgoj lekovitog bilja u valjevskom kraju nije razvijen, jer se prema poslednjim podacima sa popisa poljoprivrede, lekovito bilje gaji na svega jednom hektaru površine.

Valjevski kraj, inače, obiluje netaknutom prirodom, što je i jedan od uslova za uzgoj lekovitog i aromatičnog bilja. Za razliku od kamilice koja je jednogodišnja biljka i u koju se svake godine mora investirati, sa uzgojem sleza i žalfije mogu se postići visoki prinosi po hektaru, a to donosi i dobru zaradu.

Da bi se unapredila ova grana poljoprivrede neophodno je i da se od strane lokalne samouptave pomogne osnivanje zadruga ili udruženja uzgajivača lekovitog bilja, ali i da se obezbede sredstva za podizanje i opremanje sušara za preradu lekovitog i aromatičnog bilje.

Izvor:Agroklub.rs

Чланак Isplativije uzgajati lekovito bilje nego neke druge poljoprivredne kulture се појављује прво на Biznis i Finansije.