Zajedničko za većinu proizvođača „egzotičnih“ biljaka je da mali broj njih prelazi iz amaterskog u profesionalni uzgoj. Dosadašnja praksa je pokazala da novouvedena sorta, za koju se mislilo da je veoma dobra i perspektivna, posle nekoliko godina pokaže neku značajnu manu zbog koje se isplativost zasada značajno menja.
Prvo razmisli kome ćeš prodati, pa tek onda zasadi – staro je pravilo u poljoprivrednoj proizvodnji. Ali, kao i svako pravilo, i ovde ima izuzetaka. Momordika, bamija, kivano, čičoka, sibirski limun ili godži bobica, iako možda na prvi pogled ne izgleda tako, sve ovo su biljke koje u Srbiji imaju svoje proizvođače.
Proizvođači uprkos problemima, ne odustaju
I svima im je zajedničko, prema rečima ljudi koji ih gaje, da su veoma zdrave, pune vitamina, minerala, antioksidanasa, i u svakodnevnoj ishrani često bolji od voća i povrća koje se ovde tradicionalno koriste. Ipak, plasman ovih biljaka, u većini slučajeva, donosi ili nikakvu, ili veoma malu ekonomsku dobit. Njihovi proizvođači uprkos tome, ne odustaju.
Momčilo Ćalić iz Plandišta pre 15 godina počeo je da gaju čičoku, a pre pet i bamije. Domovina čičoke, ili divljeg krompira kako ga još i zovu je Severna Amerika, ali Ćalić tvrdi da veoma dobro uspeva i kod nas. Ima je od oktobra do aprila, a može se jesti sirova, kuvana ili pečena. On je još i suši, pa kupcima nudi i tokom cele godine. U proizvodnju, kako kaže, nije uložio praktično ništa, osim što je kupio seme. Za jedan ar potrebno je 12 kilograma semena, koje košta oko 250 dinara po kilogramu.
Bamija je jednogodišnja biljka iz porodice sleza
„Od gajenja čičoka i bamija može da se napravi lep posao, ali potreban mi je neki sponzor da bi se više ušlo na tržište. Sada neko povremeno čuje za moje proizvode, i prodajem ih, ali to sve nije dovoljno. Trenutno ne mogu da pokrijem ni sve troškove, a ne da zaradim neku prosečnu platu, ali gajim ih jer pomažu ljudima“, priča Momčilo Ćalić. On je prve čičoke zasadio zato što mu je tata bio bolestan, ima je nizak hemoglobin, i svakodnevnim korišćenjem ove biljke je i ozdravio.
Bamija je jednogodišnja biljka iz porodice sleza i nešto komplikovanija za gajenje. Ćalić od nje pravi turšiju, sapun, gel, kafu…
„Mislim da bi bilo potrebno između 10.000 i 15.000 evra ulaganja da se malo ozbiljnije uđe na tržište. Da se uloži u marketing, usavrši i proširi proizvodnja. I ja se nadam da će se neko pojaviti i videti u ovome priliku za dobar biznis“, smatra Momčilo Ćalić.
Teglu turšije od bamija prodaje za 700 dinara,100 grama kafe od ove biljke je 200 dinara, sapun koji se koristi za seboreju i perut 400 dinara, a gel 300 dinara.
Početno ulaganje bilo je oko 2.500 evra
Jedna poljoprivreda emisija o uzgoju godži bobica, i roditeljska podrška bili su dovoljni Nikoli Bašiću iz Male Bosne, kod Subotice da se upusti u gajenje ove biljke. U maju 2013. godine zasadio je 231 sadnicu godži bobica, i bio jedan od prvih koji je počeo da gaji ovu biljku. Sedam godina kasnije to mu i dalje nije primarni posao, a kako kaže, ne može se reći ni da mu je hobi jer oko ove biljke ima mnogo posla. Da bi se nabrao kilogram ove biljke potrebno je između sat ipo i dva sata posla.
„Na početku ovog posla trebalo je opremiti parcelu, srediti navodnjavanje, stubove, ogradu, kupiti sadnice. Početno ulaganje bilo je oko 2.500 evra. Nešto malo sam istraživao pre nego što sam zasadnio plantažu, ali tada nije ni bilo puno informacija o ovoj biljci. Mislio sam da ako budemo radili kvalitetno, naći će se i tržište“, priča Nikola Bašić.
Danas sok od godži bobica kupuju roditelji za svoju decu koja imaju problem sa rastom, oni koji žele da poboljšaju imunutet, dijabetičari, ljudi koji imaju asmu, alergiju na ambroziju, anemiju…Na pitanje da li je zadovoljan kako je tržište prihvatilo sok od ove biljke, odgovara da su njegova lekovita svojstva očigledna, i da se reklama „od usta do usta“ širi polako.
Promena klime je uticala da neke „egzotične“ biljke dobiju svoj prostor u našim voćnjacima
„Ne bih mogao da kažem koliko je sve ovo isplativo..Ovo je ipak egzotično voće, ne jabuke ili kruške, treba vremena da se prihvati. Sa druge strane znam i mnoge koji su pokušali, zasadili i veće plantaže od naše, pa na kraju odustali, objašnjava Bašić.
Stručnjaci tvrda da se uvođenje novih biljnih vrsta oduvek dešavalo, i to iz raznih razloga. Neki su u tome videli mogućnost dobre zarade, novom pokretu u ratarstvu doprinele su i priče o lekovitim svojstvima pojedinih biljaka,dok je kod nekih prosto želja za pomodarstvom prevladala nad ekonomskom računicom. Skoro svima je zajedničko da veoma mali broj njih pređe iz amaterskog u profesionalno bavljenje retkim biljkama. Kada se, na primer, govori o voćarstvu, promena klime je uticala da neke „egzotične“ biljke dobiju svoj prostor u našim voćnjacima.
„Kada kažemo egzotične voćne vrste uglavnom mislimo na tropske i suptropske voćke, ali njihovo gajenje je ograničeno mrazevima, odnosno temperaturama ispod nule kojih kod nas može da ima sve do sredine proleća, a što ozbiljno ugrožava voćarstvo zbog izmrzavanja cvetova ili tek zametnutih plodova. Međutim, postoji veliki broj, za nas egzotičnih voćnih vrsta koje ne potiču iz toplijih, već iz hladnijih krajeva te se mogu gajiti kod nas.
Uvođenje svake nove sorte mora da se radi obazrivo
Primer su kivi, japanska jabuka, iglica (žižulja), indijanska banana. Sve su to listopadne voćne vrste poreklom iz hladnijih delova Azije i Severne Amerike, a koje mogu da se gaje u pojedinim delovima Srbije bez velike bojazni da će doći do izmrzavanja. Naravno, mrazevi nisu jedini ograničavajući faktor. Postoje i zemljišni i drugi klimatski uslovi koji treba da odgovaraju biljci“, objašnjava prof.dr. Nenad Magazin, šef Katedre za voćarstvo i vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
On dodaje da se u voćarstvu puno toga bazira na dugogodišnjem iskustvu, a ono se teško može preslikati iz neke druge zemlje. Uvođenje svake nove sorte mora da se radi obazrivo, jer čak i nakon nekoliko godina ne može se steći punu sliku o njenoj uspešnosti. U praksi se dešavalo da novouvedena sorta, za koju se mislilo da je veoma dobra i perspektivna, posle nekoliko godina pokaže neku značajnu manu zbog koje se isplativost zasada značajno menja.
„Primer uspešne voćne vrste je severna visokožbunasta borovnica. Možda ona ne deluje egzotično, ali ova voćna vrsta u prirodi ne postoji u Evropi. Danas se u Srbiji severna visokožbunasta borovnica gaji na preko 1000 hektara, a do pre 20 godina nije je bilo.
U staklenicima ili plastenicima, možemo gajiti i tropske ili suptropske kulture, ali u tom slučaju cena proizvoda sigurno ne bi bila konkurentna. Što se tiče primera neuspeha, postoje primeri zasada kivija koji su se pokazali neuspešnim zbog osetljivosti ove vrste na alkalna zemljišta, na vetar. A postoje primeri i zasada drugih voćnih vrsta gde nema problema sa vitalnošću stabala ili rodom, već je problem plasman plodova nepoznatih našim kupcima“, stav je prof.dr. Nenada Magazina, sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
Nisu svi pokušaji unošenja stranih vrsta dali zadovoljavajući rezultat
Kod drvenastih biljaka situacija je još komplikovanija, i samim tim skuplja. Uglavnom se stvaranje novih sorti radi na vrstama koje brzo rastu i imaju kraći životni vek. U našim uslovima to se radi na vrbama i topolama. Da bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da neka drvenasta vrsta može masovnije da se privikne na nova staništa, potrebno je da prođe dug vremenski period, od nekoliko desetina ili stotina godina, da se utvrdi da se ona može uspešno adaptirati na nove uslove sredine, da daje dobar prinos drvne mase ili neke druge osobine zbog koje se unosi, da je otporna na bolesti i štetočine, kao i da ne ugrožava ostale biljke.
„Nisu svi pokušaji unošenja stranih vrsta dali zadovoljavajući rezultat. Primer iz skorije prošlosti je paulovnija. U prethodnih desetak godina zasađena je na velikim površinama, ali je usled nepovoljnih klimatskih prilika, prvenstveno niskih temperatura došlo do propadanja zasada ili je njihov razvoj loš i spor pa ne može da opravda uložena sredstva. Vrsta nije otporna na mrazeve koji se u našim uslovima mogu javiti u ranu jesen ili u kasno proleće pa izmrzavaju nadzemni delovi koji nisu odrveneli.
O tome se nije dovoljno vodilo računa, pa su početna ulaganja od nekoliko hiljada eura po hektaru samo za osnivanje zasada uglavnom bespovratno izgubljena“, priča dr. Vladan Popović, naučni saradnik Instituta za šumarstvo iz Beograda.
I ako se nam da nas čini da su sve ovo „domaće“ biljke bagrem, duglazija, kedar, taksodijum, američki jasen, jasenoliki javor, crni orah, crveni hrast..su samo neke od vrsta koje su uspešno unete u našu zemlju, i potpuno se prilagodile svim uslovima.
Autor: Aleksandra Galić, Biznis i finansije