Pre samo pet godina repa je u Vojvodini uzgajana na više od 58.000 hektara, a lane jedva da je repinim semenom posejano 32.000 hektara.
Iz tog razloga ne čudi da je proizvodnja šećera u Srbiji sa nekadašnjih 525.000 tona pala na prošlogodišnjih 270.000.
Ovih dana Srbijom je zavladao strah od nestašice šećera. Sa svih strana, iz velikih gradova ali i sasvim malih varoši, stižu vesti da u prodavnicama nema „slasti“, posebno je nema u manjim pakovanjima. Nije trebalo ni dva meseca od prvih naznaka manjka da se cena u trgovačkim lancima udvostruči. Još u oktobru mogao se nabaviti za 80 dinara po kilogramu, dok se ovih dana u novinama čita da je cena veća od 160 dinara.
Posle pola veka zaštite
Može se reći da je razlog nestašica sve manja domaća proizvodnja – prošle godine sa gotovo 32.000 hektara pod repom jedva da je proizvedeno 265.000 tona šećera. Pitanje je je li ovog proleća repinim semenom posejano i 30.000 hektara. Da podsetimo, u srećnija vremena Vojvodina je pod repom imala u proseku 62.000 hektara, pojedinih sezona i desetak hiljada više. Stoga ne čudi da je godine 2017, preradom repe u Srbiji dobijeno oko 510.000 tona, a samo dve godine kasnije jedva 290.000.
Nije teško pomisliti da se nešto neobično dešavalo tih godina kada je decenijama naprofitabilnija ratarska proizvodnja bezmalo preko noći doživela drastičan pad. Jeste, posle pola veka, 2017. godine ukinut je evropski sistem kvota u šećeru, odjednom svako je mogao da zaseje repe koliko je hteo. Reakcija na promenjene okolnosti bila je drastična. U Evropskoj uniji je pod repom naredne 2018. godine zasejano čak 4,7 miliona hektara više nego što se decenijama sejalo.
Bagatelna cena
Dobar rod, udružen sa rekordnim rodom šećerne trske u svetu, doveo je do kraha cena šećera. Sa dotadašnjih 540 do 610 evra po toni, za manje od pet meseci srozao sa na ispod 300 evra. Sve evropske šećerane doživele su gubitak, a cena se nije oporavljala ni naredne tri sezone. Čak i u Francuskoj i Nemačkoj, višedecenijskim liderima u industriji šećera, po tri šećerane stavile su ključ u bravu.
No, cena se šećeru nije oporavljala, pa je tako pre godinu dana i kod nas kilogram mogao da se kupi za 68 dinara, otprilike 20 odsto jeftinije nego petnaestak godina ranije. Ono što je pogubno po veći deo evropske industrije šećera jeste da je njegova cena godinama neprekidno bila ispod 404 evra po kilogramu, što je reperna cena ispod koje sve evropske šećerane trpe gubitak.
Dosadašnji epilog celog slučaja, šire posmatrano cele transformacije evropske industrije šećera započete još 2005. godine, jeste drastično smanjen broj šečerana u Uniji, sa nekadašnjih 195 na otprilike osamdesetak još opstajućih. Takav tok događaja primetno je umanjio proizvodnju šećera u EU, pa sada na ovom području gotovo da i nema većih rezervi. Usled rata u Ukrajini izvoz je stopirala i Rusija, dok je Brazil, daleko najveći izvoznik šećerne trske, intenzivirao proizvodnju bioetanola u koji sada odlazi čak 60 odsto šećerne trske uzgajane u ovoj zemlji. Vidljivo je da trenutno i viškovi ove vrste šećera nisu prevelike.
Uz manji rod u Indiji i na Tajlandu, te uz probleme u vezi sa narušenim transportnim lancima, pojavio se ne preveliki manjak šećera i na drugim destinacijama.
Kraljica polja
Cene su skočile, povremeno premašujući i 650 evra po toni. Rastu cena doprineo je i rast kursa dolara čija je direktna posledica poskupljenje šećera od trske za Evropljane čija je valuta sada za 15 odsto slabija spram dolara nego pre tri sezone.
Inače, šećernu repu su vojvođanski seljaci decenijama posmatrali kao „kraljicu polja“, čiji uzgoj zahteva najviše i znanja i rada, ali je i decenijama donosio najveći profit. Ali, poslednjih sezona i ovo se promenilo, visoke cene uljarica i žitarica motivišu paore da seju ove useve, za čiji uzgoj je potrebno manje ulaganje, manje rada i manje znanja nego za repu. Ratne okolnosti u Evropi i visoke cene žita i uljarica će i dalje podsticati seljake da se orijentišu na četiri-pet osnovnih kultura, žitarica i uljarica.
Šansa za regionalno tržište
Seljak se vodi pema proceni finansijske kalkulacije i tu se nema šta zameriti. Ipak, bilo bi dobro da se u većok meri vrati šećernoj repi. Jer Srbija bi u proizvodnji i preradi ove zahtevne biljke mogla da bude regionalni lider i zapažen kontinentalni proizvođač. Naši susedi, BIH, Albanija, Makedonija, Bugarska, Mađarska, ostali su bez šećerana, dok su Hrvatska i Rumunija spale na samo po jednog prerađivača. Dakle osim 230.000 tona, koliko se godišnje šećera konzumira u Srbiji, ovdašnje četiri šećerane bi kao geografski najbliže mogle da budu veoma uspešne i na regionalnom tržištu kapaciteta sa još bezmalo 800.000 tona.
Srbija bi mogla da bude lider u branši, naše šećerane su modernizovale proizvodnju, ratari su uvećali rod pa sa hektara sada dobiju 55 umesto donedavnih 45 tona, pri čemu je i slast repe sa 14,5 povećana na 16,5 odsto. Oni najbolji sa hektara uzgajaju i po 90 tona repe. Dakle, imamo dosta preduslova da u ovoj branši budemo regionalni lideri i to bi mogao da bude jedan od ciljeva srpske agrarne politike.
Šok u prodavnici
No, građane koji se poslednjih meseci šokiraju prilikom svakog odlaska u prodavnicu najviše zanima hoće li šećer pojeftiniti. Prilično teško. U Srbiji su samo dva proizvođača šećera, u pitanju je duopol. Takođe, domaća proizvodnja jeste zaštićena taksom od 12 dinara za uvoz kilogram šećera iz EU, odosno 16 dinara za šećer sa drugih teritorija. To nije prvelika zaštita. Sniženje će biti onda kada se ovdašnji proizvođači i prerađivači vrate nekadašnjem broju zasejanih hektara pod repom i nekadašnjim tonama proizvedenog šećera, sada na osnovu mnogo kvalitetnije i racionalnije proizvodnje.
Izvor: 021.rs
Foto: Pixabay