U objavi na Tviteru, Museveni je izdvojio Nemačku zbog rušenja vetroturbina kako bi omogućili proširenje elektrane na ugalj dok se Evropa bori sa energetskom krizom izazvanom ratom Rusije i Ukrajine, prenosi CNN.

U septembru je Rusija, koja se našla pod velikim brojem zapadnih sankcija zbog svoje invazije na Ukrajinu, zaustavila isporuku gasa Evropi, ostavljajući region koji je zavisio od uvoza ruske nafte i gasa u potrazi za alternativama.
Nemačka je predložila postepeno ukidanje termoelektrana na ugalj do 2030. kako bi se smanjile emisije ugljenika. Ali najveća evropska privreda sada je prinuđena da daje prioritet energetskoj bezbednosti u odnosu na čistu energiju pošto su isporuke gasa iz Rusije obustavljene.

Baš kao i Nemačka, mnoge druge evropske zemlje oživljavaju projekte uglja kao alternativu ruskoj energetici.

Museveni je napisao da prelazak Evrope na proizvodnju električne energije zasnovane na uglju „izvrgava ruglu“ klimatske ciljeve Zapada.

„Vest iz Evrope da se ruši ogromna vetroelektrana kako bi se napravio prostor za novootvoreni rudnik uglja je pokazatelj dvostrukog standarda koji smo u Africi očekivali“, napisao je lider Ugande i taj potez Nemačke nazvao „čistim licemerjem“

Izvor: B92

Foto: Pixabay

Чланак Nemci ruše vetroelektranu da naprave mesta za rudnik uglja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Potpredsednica Vlade i ministarka rudarstva i energetike Republike Srbije, prof. dr Zorana Mihajlović istakla je značaj investicija koje doprinose ostvarenju energetskih ciljeva Srbije: „Donošenjem novog zakonodavnog okvira u oblasti energetike, naročito prvim, posebnim Zakonom o korišćenju OIE, stvorili smo uslove za povećanje novih kapaciteta koji za proizvodnju energije koriste obnovljive izvore i postavljanjem kamena temeljca za izgradnju vetroparka „Kula 2“ vidimo konkretne rezultate zakona i pravac koji smo odredili za razvoj energetike. Mi smo na početku energetske tranzicije i neophodno je da OIE posmatramo kao stub energetike, koji će dodatno unaprediti stabilnost elektroenergetskog sistema, uprkos svim opstrukcijama sa kojima se suočavamo. Nalazimo se u momentu koji predstavlja prekretnicu za sprsku energetiku i treba da odlučimo hoćemo li dozvoliti nazadovanje čitavog sektora ili ćemo ići ka razvoju i modernizaciji koji je nemoguć bez ulaganja u nove kapacitete. Povećanje procenta OIE u našem energetskom miksu obezbediće dovoljne količine energije, sigurno i stabilno snabdevanje u narednim decenijama. Suština zelene agende jeste da budemo energetski dovoljni, odnosno da iz sopstvenih izvora proizvedemo energiju za naše potrebe, potencijalno i za izvoz, a ujedno da čuvamo životnu sredinu i smanjujemo emisije štetnih gasova. Naša vizija o zelenoj Srbiji ostvariva je samo ako svi zajedno budemo radili na tome. Država, javni sektor, privatni investitori i građani, jer to nije pitanje jednog Ministarstva ili Vlade, već proces koji ćemo zajedno sprovoditi u narednih nekoliko godina i koji će unaprediti ne samo energetiku, već će uticati na privredni rast i finansijsku stabilnost“, rekla je potpredsednica Vlade.

Generalni direktor Fintel Energije, Ticijano Đovaneti (Tiziano Giovannetti) podsetio je da ova kompanija zajedno sa MK Group pionir u oblasti obnovljivih izvora energije i najznačajniji nezavisni proizvođač električne energije na energetskom tržištu Srbije. „Sa tri otvorena i četvrtim vetroparkom u izgradnji naše zajedničke investicije u projekte zelene energije iz vetra do sada iznose 163 miliona evra. Na taj način obezbedili smo 238 GWh struje godišnje za potrebe 59.000 domaćinstava. Na ovome se ne zaustavljamo i već planiramo nove ambiciozne projekte, koji će dodatno pozicionirati Srbiju na zelenoj mapi ovog dela Evrope”, rekao je Đovaneti.

Generalni direktor MK Group, Mihailo Janković, potvrdio je dalje širenje u oblasti obnovljivih izvora energije obe kompanije. „Zajedno razvijamo projekte vetroparkova i solarnih elektrana u Srbiji sa ukupnim planiranim kapacitetom od gotovo 1GW, uz investiranje preko milijardu evra u narednih pet godina. Samo ove godine započeli smo realizaciju projekata koji podrazumevaju ulaganje od 360 miliona evra”, izjavio je Janković i istakao doprinos ovih investicija ostvarenju cilja Vlade Srbije da se učešće energije iz obnovljivih izvora do 2040. godine poveća na najmanje 40 odsto.
Vetropark „Kula 2“ će, sa kapacitetom od 10 MW, snabdevati srpsku elektroenergetsku mrežu sa 28,6 GWh struje godišnje, što je ekvivalent energiji koju troši oko 8.000 domaćinstava.

Partner kompanija MK Group i Fintel Energije na ovom projektu je Erste Banka. “Izuzetno nam je drago što smo dugogodišnji partner MK Grupe i Fintel Enregije koji su prepoznali bogato iskustvo Erste Banke u oblasti finansiranja obnovljivih izvora energije. Kao jedna od vodećih banaka u ovom važnom segmentu poslovanja, intenzivno radimo na stvaranju okruženja koje će podsticati efikasnije upravljanje resursima i energijom i na taj način stvoriti zdravije i bolje okruženje. Ovakvi projekti su od velikog značaja za našu zemlju i dokaz da idemo u pravcu daljeg razvoja zelene energije”, izjavio je Nikola Stamenković, direktor Sektora poslova sa pravnim licima Erste Banke.

Чланак MK Group i Fintel Energija grade četvrti vetropark се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poslednjih nekoliko dana u brojnim medijima čitamo o nestašicama struje u Teksasu, nastalim usled veoma niskih temperatura i obilnih snežnih padavina. Gotovo četiri miliona ljudi nije imalo električnu energiju u trenucima kada im je bila najpotrebnija, da bi se bar malo ogrejali.

Kao jedan od glavnih uzročnika ove nesreće označena je struja iz obnovljivih izvora, konkretno – zaleđene turbine u vetroelektranama. I to nije prvi put da se ovakve stvari dešavaju. Tokom leta, kada je Kalifornija takođe imala nestašice struje, konzervativni političari i mediji okrivljavali su demokrate i njihovo insistiranje na energiji iz obnovljivih izvora.

Lažne fotografije i selektivne činjenice

Ono što se sada dešava u Teksasu je još i gore od situacije u Kaliforniji, jer je već više od 30 osoba zbog hladnoće izgubilo živote. Normalno je da, kada se ljudi osećaju ugroženo a samim tim i uplašeno, mnogi traže krivca za ono što ih je snašlo. Zato se priključuju masovnom deljenju fotografija na društvenim mrežama na kojima se nalaze zaleđene turbine koje ne ispunjavaju svoju svrhu. Ono što pak mnogi ne znaju da su te fotografije nastale u Švedskoj 2014. godine a ne u Teksasu ove. Skandinavija je inače značajno hladnija od Teksasa, i tamo se računa na to da će se turbine povremeno zalediti, pa su u pripravnosti ekipe koje se bave njihovim “odleđivanjem”. To je dakle, normalna pojava na severu Evrope.

No, nije ni to najveći problem u ovom slučaju. Pravi problem je, kako piše Iflscience, u tome što naftne kompanije podstiču i podržavaju svaku kritiku svoje “zelene” konkurencije, čak i kada ona nije sasvim istinita.

U Teksasu je zaista i bilo nestašica koje su uzrokovane zamrzavanjem turbina, ali ih je isto tako bilo mnogo više u sektoru proizvodnje električne energije iz fosilnih goriva. Naime, istina je da je napajanje održivom energijom ukupne snage od četiri gigavata bilo onemogućeno, ali istovremeno ni 30 gigavata struje iz gasa i uglja nije stizalo do potrošača. Tako bar kažu podaci teksaškog Saveta za stabilno snabdevanje električnom energijom. Deo tih nestašica može se pripisati kvarovima na opremi i postrojenjima, ali veći problem je onaj koji je nastao prilikom distribucije. Naime, godinama nije ulagano u dotrajalu infrastrukturu i ona je, suočena sa neubičajeno lošim vremenskim uslovima, jednostavno prestala sa radom.

Izvor: Iflscience

Foto: fotoblend, Pixabay

Чланак Ko je kriv za nestašice struje u Teksasu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tokom druge polovine prošle godine, u južnom Banatu je pušteno nekoliko parkova vetrogeneratora, proizvođača struje ukupne snage 305 megavata. Do nove godine očekuje se da u Srbiji proradi još parkova, zbirne snage 170 megavata, čije turbine, okrećući se na aerostrujanja, stvaraju električnu energiju. „Zelena struja“ postaje naša svakodnevica.

Cena „zelene struje“

Međitum, ceo postupak promene strukture proizvođača struje u nas prati niz spornih ili nerešenih pitanja, od kojih su najuočljiviji državno jemčenje visoke zarade tajkunima, te sve brža stihijska privatizacije proizvodnje struje, a da generalna strategija razvoja energetike nije ni na vidiku.

Kao i svuda u Evropi, struja iz obnovljivih izvora je skuplja od dobijene na klasične fosilne tehnologije, pa se i dodatno plaća. Tako u nas cena kilovata obične struje u „zelenoj zoni“ je 1,2 za nižu, odnosno 6,1 dinar za višu tarifu, na šta treba dodati akcizu, potom sve začiniti sa 20 odsto PDV.

Fide cena za obnovljivu struju zavisi i od vrste: uočljivo najskuplja je dobijena iz solarnih panela, dok je dobijena korištenjem vetra trinaest dinara po kilovatu. Toliko EPS kao obavezujući kupac obnovljive energije plaća prodavcima i ta cena je dva do tri puta viša nego što bi nas prošle godine koštalo da smo struju kupovali na evropskom tržištu eolske energije.

Nalet vetroparkova

Sa druge strane, država je pre desetak godina propisala da građani sa 9,2 para po svakom potrošenom kilovatu plaćaju za obnovljive izvore. Kako kod nas gro domaćinstava troši između 300 i 600 kilovata, za obnovljive izvore prosečni izdvajaju između 40 i 80 dinara mesečno po računu.

Ukupno se godišnje prikupi 2,7 milijardi dinara, znatno manje nego što EPS plaća ovdašnjim proizvođačima. Nije bilo problema dok su u nas obnovljivi izvori bili prava retkost. Tako je još 2013. godine EPS ovim proizvođačima platio samo tri miliona evra. Poslednjih sezona, najviše zbog naglog uvećanja vetroparkova i sve više mini-hidroelektrana, računi su mnogo veći.

Tako je preklane EPS za obnovljivu struju izdvojio čak 7,4 milijardi dinara, odnosno 64 miliona evra. Lane su izdvajanja uvećana na čak 115 miliona, dok je za prvih šest meseci tekuće sezone EPS već uplatio 7,7 milijardi dinara. Kada do kraja decembra budu uključeni novi parkovi, procenjuje se da će budući godišnji trošak za EPS, i to samo za eolsku struju, biti oko 160 miliona evra, čemu treba dodati još deset do dvanaest miliona evra vlasnicima mini-hidroelektrana, te još nekoliko miliona proizvođačima struje iz biomase, odnosno sunčeve energije.

Istovremene predviđena nadoknada za obnovljive izvore godišnje EPS-u donosi tek 2,7 milijardi dinara, cirka 23 miliona evra, nešto više od šestine stvarne cene potrošene „zelene energije“. Ostalo ide na račun EPS-a i, kako se udeo ovih proizvođača bude povećavao, biće i sve veći trošak po nacionalno energetsko preduzeće.

Država štiti glasače

Naravno da je država upoznata sa apsurdnom situacijom. Ipak, nije htela da građanima i privredi nadoknadu uveća četiri, pet puta koliki je stvarni trošak „zelene struje“. Bio bi to osetan udar na džep potrošača i svakako bi se odrazio na glasanje prilikom izbora.

Cifarski, umesto dosadašnjih 40-80, ubuduće bi prosečan građanin plaćao između 250 i 500 dinara po računu. U takav rizik (ni) aktuelna vlast nije želela ulaziti. Opredelila se da pritiska nadležno javno preduzeće, bez obzira što je EPS i bez nevolja sa „zelenom strujom“ zastarela i izraubovana kompanija. U dugu je milijardu evra, nedostatak je investicija, pre svega za poboljšanje ekoloških parametara.

Tako je ulaganje u neophodne elektrofiltere za odsumporavanje pojedinih blokova u visini 400, dok godišnji profit EPS-a, i kada ga ima, ne prelazi 35 miliona evra. Sa znatno uvećanim obavezama prema proizvođačima „zelene struje“, dobiti će biti još manje. Time i ulaganja.

Sa druge strane, ulaganje u OIE je postala moda među tajkunima, i domaćim i stranim. U vetroparkove ulažu krupniji igrači, s obzirom da je reč o investicijama od 50 do 350 miliona evra, za mini-hidroelektrane i pogone na biogas odlučuju se mini bogataši.

Država kreirala lak profit

Nije lako odgonetnuti zašto se tajkuni opredeliše za obnovljive izvore. Možda neki od njih i imaju sklonosti prema ekologiji, ali su to zapravo neobično povoljni uslovi poslovanja kreirani voljom države. Fide cene se jemče dvanaest godina, nakon čega se i ovim proizvođačima plaća tržišna cena, mada je period isplativosti investicije do pet sezona.

Računica je jasna, profit izvestan i „mastan“. Takođe je značajno da banke projekte sa ovakvim poslovnim uslovima rado i povoljno kreditiraju. Potrebno je imati do petnaest odsto za start, sva ostala ulaganja su iz pozajmica. Startna ulaganja se kreću do deset miliona za vetroparkove, odnosno pola miliona, i manje, za ulaganje u minihidroelektrane.

Ulagačima u prilog ide i činjenica da je održavanje pogona jednostavno i ne zahteva ni naročito znanje, ni posebne stručnjake. Zapravo, na ovakvim objektima je jako malo zaposlenih, na manjim često samo po jedan.

Naravno, državnom politikom obezbeđen visok profit je tajkune snažno motivisao da se utrkuju za vetroparkove, odnosno mini-hidroelektrane. Čak se i preterivalo, pa su objekti građeni i tamo gde nema odgovarajućih uslova, odnosno izgradnja je lokalno stanovništvo ostavljala bez neophodnog za život, pre svega vode.

Pokazalo se da je svojevremena procena o neškodljivosti ovakvih pogona površna. Posledice su vidljive i naročito krupne u slučaju mihi-hiodroeleltrana kada se remeti vodno snabdevanje naselja, ali i vodni režim potoka i manjih rečica, inače sa nedovoljnim kapacitetom.

Građanski protest

Građani su reagovali, pa je posle nekoliko sezona protesta i pokušaja države da obezbedi posao bliskim ulagačima, građanski pokret uspeo da na petnaest godina blokira izgradnju 84 mini-hidroelekrtane, pre svega na Staroj planini, novom turističkom adutu Srbije.

Ostaje, međutim, da se EPS izbori sa neubičajenom obavezama da tajkunima struju iz obnovljivih izvora plaća pet, šest puta više nego što potrošači plaćaju ovom javnom preduzeću. Krajnje je vreme da država ozbiljnije pristupi ovom pitanju, a javnost detaljnije i preciznije upozna sa dobitima i troškovima upotrebe „zelene struje“.

Takođe, i da ulaganja u ovoj oblasti izvede iz sfere galantnog čašćenja bliskih i lojalnih tajkuna i tretira ih kao i svaku drugu investiciju u kojoj, naravno, ima i poslovnog rizika. Tek tada izgradiće se kompletna predstava o struji, kako onoj dobijenoj iz tradicionalnih izvora, tako i „zelenoj“, i stećiće se uslovi za širu i temeljniju raspravu o budućnosti energetike u Srbiji.

Javna rasprava

Potrebu za novom strategijom zahteva i sve vidljivija zaobilazna privatizacija proizvodnje struje u Srbiji.

Do pre desetak godina cela proizvodnja je bila u državnom vlasništvu. Forsiranjem obnovljivih izvora energije na ovaj teren ulaze privatnici i uvećavaju udeo.

Trenutno su na 3,3 a do kraja godine bi trebalo da dostignu svih 5,2 odsto. Ulazak privatnog kapitala u dugo monopolizovan sektor je svakako koristan, međutim zahteva potpuniju i precizniju pravnu regulativu. Pravi je čas za javnu raspravu.

Izvor: 021.rs

Чланак Sve brža, stihijska privatizacija proizvodnje struje се појављује прво на Biznis i Finansije.