Cilj istraživanja odnosio se na ispitivanje učestalosti korišćenja velikih jezičkih modela u svakodnevnom životu i pri donošenju važnih odluka, iskustava korisnika sa netačnim odgovorima, navika provere informacija, kao i poređenje poverenja u AI sa poverenjem u stručnjake, porodicu i tradicionalne izvore informacija.

Dobijeni rezultati pružaju uvid u to kako visokoobrazovani korisnici u Srbiji koriste ove alate i koji činioci utiču na njihovo poverenje i oslanjanje na sisteme veštačke inteligencije.

Laži, laži, laži me, ti to radiš najbolje!

Iako je svest o ograničenjima velikih jezičkih modela široko rasprostranjena, njihova svakodnevna upotreba ne opada. Istraživanje pokazuje da su većini korisnika veliki jezički modeli u prošlosti davali netačne odgovore i informacije. Istovremeno, određeni broj ispitanika ističe da ih i dalje koristi i da se oslanja na njihove savete, što postavlja jedno od ključnih pitanja današnjeg odnosa prema veštačkoj inteligenciji: ukoliko korisnici znaju da LLM-ovi nisu uvek pouzdani, zašto i dalje prihvataju njihove savete i koriste ih pri donošenju odluka?

Korisnici ne idealizuju veštačku inteligenciju

Velika većina ispitanika navodi da je u prošlosti dobila netačan odgovor od LLM-a, dok mali procenat ispitanika kaže da nema takvo iskustvo. Drugim rečima, greške nisu retka pojava.

Istovremeno, nešto više od polovine ispitanika smatra da LLM često daje netačne odgovore, dok se gotovo četvrtina sa tim ne slaže. Ovaj podatak pokazuje da korisnici ne idealizuju sistem, svesni su da modeli mogu da pogreše i da to nije izuzetak.

Odgovori se značajno razlikuju u zavisnosti od starosne grupe. Najveći procenat onih koji su prepoznali netačne odgovore zabeležen je u grupi od 35 do 54 godine (89,9%), zatim među starijima od 55 godina (81,6%), dok je najniži procenat u najmlađoj starosnoj grupi od 18 do 34 godine (76,9%). Sličan obrazac uočljiv je i kod percepcije učestalosti grešaka.

Stariji korisnici, naročito oni sa dugogodišnjim radnim stažom, uočavaju greške, pojednostavljenja ili izmišljene reference. Njihovo znanje i iskustvo im omogućava da prepoznaju takozvane „halucinacije“ – situacije u kojima model generiše uverljiv, ali netačan sadržaj. Mlađi korisnici, iako tehnološki veštiji, možda nemaju uvek dovoljno stručnog ili životnog iskustva da bi svaku netačnost odmah prepoznali.

Dobijeni podatak je od izuzetnog značaja jer pokazuje da svest o greškama postoji. Problem se, međutim, ne završava na tome – pitanje je kako ta svest utiče na dalju upotrebu modela veštačke inteligencije.

Kada laž zvuči kao istina

Posebno zabrinjava to da više od polovine ispitanika smatra da netačni odgovori LLM-a deluju uverljivo i pouzdano, dok se sa tim ne slaže samo svaki deseti ispitanik. Dakle, problem nije samo u tome što model greši, već u tome što greška često ne izgleda kao da je greška.

Jedan od razloga je samouverenost kojom modeli odgovaraju. LLM-ovi retko kažu „ne znam“, „nisam siguran“ ili „ovo je samo pretpostavka“, osim ako ih eksplicitno ne naterate. Uvek iznose tvrdnje odlučno, bez kolebanja, kao da su apsolutni autoritet. Ljudi su evoluciono navikli da samouveren nastup povezuju sa znanjem i kompetencijom: ko govori smireno i bez oklevanja, deluje kao da zaista zna o čemu priča. Taj obrazac ponašanja primenjujemo i u komunikaciji sa mašinom.

Drugi razlog je potpuno odsustvo „crvenih zastavica“ koje kod ljudi instinktivno primećujemo. Kada neko nije siguran ili pokušava da sakrije neznanje, obično okleva, koristi reči poput „možda“, „čini mi se“, „verovatno“, menja ton, crveni, ne gleda nas u oči i pokazuje nelagodu. Kod LLM-a tih signala nema, što nam ne daje povod za sumnju, pa netačnost lako prolazi neprimećena.

To je ono što se često naziva „fluent bullshit“ (srp. elokventno izrečena besmislica), modeli zvuče autoritativno čak i kada greše, a visok procenat korisnika koji im veruje uprkos saznanju o ograničenjima potvrđuje strahove stručnjaka od mogućeg širenja dezinformacija na nov, suptilniji način.

Treći razlog je i efekat očekivanja (eng. expectancy effect). Kada se obratimo modelu za savet ili objašnjenje, već unapred pretpostavljamo da će odgovor biti koristan i tačan jer je alat upravo za to dizajniran.

Zašto tolerišemo greške?

Iako je većina ispitanika svesna da LLM može da pogreši, to ih ne sprečava da se na njegove savete oslanjaju. Polovina anketiranih navodi da se, uprkos svesti o mogućim greškama, oslanja na odgovore modela. Pored toga, više od trećine ispitanika nastavlja da koristi ove modele za važne odluke, čak i nakon što je dobilo netačan odgovor.

Ovaj rezultat pokazuje da odnos korisnika prema veštačkoj inteligenciji nije zasnovan na iluziji nepogrešivosti. Ljudi ne očekuju da LLM bude savršen, oni ga koriste zato što su svesno napravili pragmatičnu računicu: korist daleko nadmašuje rizik.

Model pruža odgovore neverovatnom brzinom, uvek je dostupan i daje detaljna, strukturirana objašnjenja. Za ogroman spektar svakodnevnih situacija: od pisanja mejla, preko objašnjenja pojma, recepta, ideja za putovanje, jednostavnih prevoda, pa do brzog brainstorming-a, korist je ogromna, a posledice eventualne greške najčešće zanemarljive ili lako popravljive.

U pozadini stoji klasična cost-benefit kalkulacija (šta dobijam, a šta gubim): čak i ako model pogreši u 10–20% slučajeva, u preostalih 80–90% štedi sate vremena i truda. Ljudi to intuitivno osećaju i zato nastavljaju da koriste alat uprkos poznatim manama.

Vremenom se formira tzv. zavisnost od udobnosti (eng. convenience bias). Kada se naviknete da odgovor dobijete za nekoliko sekundi, povratak na pretraživanje više sajtova, čitanje opširnih tekstova ili čekanje odgovora od kolega postaje psihološki naporno, dok istovremeno raste tolerancija prema nesavršenostima i netačnostima koje generišu LLM modeli. Tu je i tzv. iluzija kontrole (eng. illusion of control), koja igra veliku ulogu. Mnogi korisnici veruju da su dovoljno pametni i kritični da sami prepoznaju kada odgovor „ne pije vodu“.

Sve u svemu, ovo nije priča o naivnosti i poverenju, već o realnom, svesnom kompromisu: koristimo velike jezičke modele ne zato što su savršeni, već zato što su dovoljno dobri da promene način na koji razmišljamo i radimo, štede nam vreme, energiju i novac i, na kraju krajeva, olakšavaju nam život.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Veliki jezički modeli – koliko im zaista verujemo? Laži, laži, laži me, ti to radiš najbolje! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Cilj istraživanja odnosio se na ispitivanje učestalosti korišćenja velikih jezičkih modela u svakodnevnom životu i pri donošenju važnih odluka, iskustava korisnika sa netačnim odgovorima, navika provere informacija, kao i poređenje poverenja u AI sa poverenjem u stručnjake, porodicu i tradicionalne izvore informacija.

Dobijeni rezultati pružaju uvid u to kako visokoobrazovani korisnici u Srbiji koriste ove alate i koji činioci utiču na njihovo poverenje i oslanjanje na sisteme veštačke inteligencije.

Verujem – ne verujem!

Koliko smo zaista oprezni kada koristimo velike jezičke modele? Da li njihove odgovore prihvatamo “zdravo za gotovo” ili ih proveravamo kao i svaki drugi izvor informacija? Iako se često govori o nekritičkom oslanjanju na veštačku inteligenciju, rezultati istraživanja pokazuju složeniju sliku: korisnici istovremeno pokazuju visok nivo svesti o riziku, ali i određene obrasce ponašanja u kojima oprez popušta.

Velika većina ispitanika ne prihvata odgovore LLM-a bez dodatne provere. Velika većina anketiranih navodi da informacije proverava iz drugih izvora (85,1%), dok je tek svaki dvadeseti ispitanik izjavio da to ne čini.

Kada je reč o važnim temama (zdravlju, pravu, finansijama ili obrazovanju), oprez je i dalje izražen. Tri četvrtine ispitanika ističe da informacije dobijene od LLM-a proverava kod stručnjaka ili iz pouzdanih izvora, dok se samo retki sa tim ne slažu.

Na prvi pogled, dobijeni podaci ukazuju na visok nivo svesti o ograničenjima veštačke inteligencije. Ispitanici su svesni da LLM može pogrešiti i da je dodatna verifikacija nužna, naročito kada su u pitanju dobijne informacije na osnovu kojih korisnik donosi odluke koje mogu imati ozbiljne posledice.

Ovakav rezultat deluje ohrabrujuće. Uprkos popularnosti ovih alata, korisnici ih ne doživljavaju kao zamenu za proverene izvore znanja, već kao početnu tačku u procesu informisanja.

Gubimo li trku sa vremenom?

Iako većina ispitanika naglašava da informacije proverava, situacija se menja kada se odluke donose pod pritiskom. Više od trećine navodi da prihvata odgovore LLM-a bez dodatne provere kada žuri, dok isti broj ispitanika odluči da ipak proveri informacije koje je dobio, bez obzira na nedostatak vremena.

Brzina savremenog života i stalni pritisak svakodnevice bitno menjaju odnos prema informacijama. Kada je potrebno doneti odluku u vrlo kratkom roku, detaljna provera često postaje luksuz koji veliki broj ljudi jednostavno ne može da sebi priušti.

Među ispitanicima su uočene značajne razlike u odgovorima u zavisnosti od starosne grupe kojoj pripadaju. Najveći udeo onih koji priznaju da u takvim situacijama preskaču proveru zabeležen je u grupi od 35 do 54 godine (49,7%), zatim među mlađima od 18 do 34 godine (32%), dok je među starijima od 55 godina taj procenat minimalan (4,6%).

Navedena razlika proističe iz činjenice da stariji ljudi imaju više životnog iskustva. Mnogi su svedoci brojnih slučajeva u kojima je brzopleto prihvatanje informacija dovelo do ozbiljnih grešaka. Osim toga, oni često osećaju da raspolažu ograničenim vremenom za ispravljanje eventualnih propusta, pa insistiraju da informacije budu proverene i pouzdane već pri prvom koraku.

Nasuprot tome, mlađim korisnicima je prioritet da brzo reše problem, dok je apsolutna tačnost sekundarna. Veruju da eventualne netačnosti mogu naknadno ispraviti, budući da pred sobom vide dovoljno vremena i prilika za korekciju.

Može li nas zavarati forma bez suštine?

Gotovo polovina ispitanika navodi da je sklonija da prihvati odgovor LLM-a bez dodatne provere kada je on jasan i dobro strukturiran. Sa tim se ne slaže nešto više od četvrtine ispitanika.

Dobijeni podatak jasno pokazuje koliko način na koji je informacija predstavljena snažno utiče na to kako je doživljavamo. Jasno formulisan, pregledan i gramatički besprekoran tekst i dalje kod većine ljudi, budi osećaj pouzdanosti. Ako je sadržaj izložen logično strukturirano i bez jezičkih ili stilskih mana, automatski se pretpostavlja da iza njega stoji ozbiljno znanje i stručnost.

Razlike među starosnim grupama su i ovde izrazite. Najveći udeo pozitivnih odgovora zabeležen je među starijima od 55 godina (70,7%), zatim u grupi od 35 do 54 godine (43,4%), dok je među najmlađima (od 18 do 34 godine) taj procenat najniži (29,4%).

Zanimljivo, stariji više veruju jasnim odgovorima i strukturiranom testu bez provere, možda zbog manjeg iskustva sa tehnologijom i alatima veštačke inteligencije. Starije generacije su odrasle u vremenu gde je dobro i gramatički i stilski tačno napisan tekst (knjiga ili novinski članak) često bio znak pouzdanosti i kvaliteta. To kod starijih lako aktivira stari obrazac „ako je dobro i jasno napisano, verovatno ga je pisala obrazovana osoba koja zna o čemu piše“.

Mlađe generacije su opreznije. Odrastanje uz internet, reklame i manipulativne sadržaje učinilo ih je svesnijim da forma ne garantuje tačnost. Zato se kod njih ređe javlja spremnost da se odgovor prihvati samo zato što je jasno formulisan.

Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu?

Najupadljiviji obrazac vidi se upravo kod pitanja o tome da li korisnici proveravaju odgovore kada se oni poklapaju sa njihovim već formiranim stavovima. Većina ispitanika priznaje da ređe proverava odgovore LLM-a ako potvrđuju njihova uverenja, dok se tek svaki deseti ne slaže sa ovom tvrdnjom.

Ovi rezultati otvaraju ključno pitanje: da li granicu kritičkog pristupa informacijama određuju samo nivo znanja i digitalna pismenost, ili su tu presudni i duboki psihološki mehanizmi? Kada odgovor velikog jezičkog modela potvrdi ono što osoba već misli ili veruje, potreba za proverom se naglo smanjuje.

U psihologiji je ovaj obrazac poznat kao confirmation bias, sklonost da se traže, tumače i pamte informacije koje potvrđuju postojeća uverenja, dok se druge informacije, koje se možda kose sa onim što već znamo, zanemaruju ili doživljavaju kao manje važne. LLM u tom procesu može delovati kao pojačivač: kada daje odgovor koji se poklapa sa očekivanjima korisnika, on učvršćuje osećaj da je taj stav ispravan i time smanjuje potrebu za dodatnom proverom. Jednostavno je manje naporno zadržati postojeće uverenje nego priznati mogućnost da ono nije tačno.

Jedan od važnih faktora je i težnja ka izbegavanju kognitivne dissonance, odnosno unutrašnjeg konflikta. Detaljna provera tačnosti informacije može dovesti do pojave sumnje u sopstvena ranija uverenja i sumnje u sopstveni stav, a tu kognitivnu i emocionalnu nelagodu većina ljudi instinktivno izbegava.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Veliki jezički modeli – koliko im zaista verujemo? Verujem – ne verujem! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Cilj istraživanja odnosio se na ispitivanje učestalosti korišćenja velikih jezičkih modela u svakodnevnom životu i pri donošenju važnih odluka, iskustava korisnika sa netačnim odgovorima, navika provere informacija, kao i poređenje poverenja u AI sa poverenjem u stručnjake, porodicu i tradicionalne izvore informacija.

Dobijeni rezultati pružaju uvid u to kako visokoobrazovani korisnici u Srbiji koriste ove alate i koji činioci utiču na njihovo poverenje i oslanjanje na sisteme veštačke inteligencije.

Čovek vs. mašina: kome verujemo?

Uprkos sve većoj upotrebi alata veštačke inteligencije u poslovanju i privatnom životu, većina visokoobrazovanih građana u Srbiji i dalje ključne odluke radije donosi oslanjajući se na ljude nego na mašine, češće slede savet porodice i prijatelja i više veruju stručnjacima kada se njihovo mišljenje razlikuje od odgovora velikih jezičkih modela (Large Language Models – LLM).

Ipak, podaci pokazuju da značajan deo ispitanika već pravi drugačiji izbor: između četvrtine i petine njih u određenim situacijama daje prednost veštačkoj inteligenciji u odnosu na ljude, češće prati savet LLM-a nego savet bliskih osoba, ili veruje AI alatu više nego stručnjaku.

Baš zbog te rastuće manjine koja daje prednost mašini, otvara važno pitanje: da li se način na koji donosimo odluke neprimetno, ali suštinski menja?

Jesu li mašine naši novi najbolji prijatelji?

Većina ispitanika i dalje više veruje drugim ljudima nego mašini: više od polovine češće sledi savet porodice i prijatelja (51,3%). Ipak, činjenica da četvrtina ispitanika (25,8%) češće prati savet velikih jezičkih modela nego savet bliskih ljudi pokazuje da se obrazac oslanjanja na druge već menja.

Za neke ljude, je lakše pitati model nego pozvati člana porodice ili prijatelja, naročito kada su pitanja lična, osetljiva ili potencijalno „neprijatna“ ili “neprimerena”. Navedeno naročito važi za one koji imaju narušene porodične odnose ili introvertne osobe koje imaju manji broj prijatelja i manje socijalnih kontakata.

Osim toga, neretko posoji strah zbog mogućeg odbijanja ili osude. Kod osoba sa izraženijom socijalnom anksioznošću ili lošim iskustvima u komunikaciji, model postaje “prijatelj” koji ne vrši emocionalni pritisak.

Model ne reaguje emotivno, čime se smanjuje tenzija koja je često prisutna u direktnom razgovoru sa ljudima, ma kako nam bliski oni bili.

Novi autoriteti u digitalnom dobu

Kada se savet stručnjaka i odgovor LLM-a razlikuju, većina ispitanika i dalje daje prednost stručnjaku (66,6%). Ipak, gotovo svaki šesti ispitanik (16,6%) veruje modelu više nego stručnjaku. To znači da se kod gotovo trećine ispitanika javlja kolebanje ili spremnost da se autoritet eksperta dovede u pitanje.

Na prvi pogled, stručnjaci u svojoj oblasti su i dalje autoriteti i njihova reč ima veću težinu. Mišljenje eksperta se i dalje doživljava kao relevantno, jer iza njega stoje godine obrazovanja, licenca, profesionalna etika i lična odgovornost. Nasuprot tome, veliki jezički modeli su bez stvarnog razumevanja konteksta, empatije kao i bez odgovornosti.

Međutim, deo ispitanika AI modele doživljava potpuno drugačije. LLM često zvuči samouvereno i daje opširne, strukturirane odgovore koji podsećaju na enciklopedijski stil pisanja. Takav način izlaganja stvara utisak da model raspolaže širim znanjem nego stručnjaci specijalizovani za jednu oblast.

Odgovor se dobija gotovo odmah, bez čekanja i bez procedura koje obično prate razgovor sa stručnjakom. U stvarnosti, stručnjaci su često nedostupni ili prezauzeti, potrebno je zakazati termin, izdvojiti novac, a jedan razgovor neretko nije dovoljan da se problem reši do kraja.

Sa druge strane, LLM pruža odgovor za nekoliko sekundi i omogućava korisniku da bez ograničenja postavlja nova pitanja, traži pojašnjenja i produbljuje temu. Takva dinamika mnogima deluje jednostavnije i efikasnije od klasičnog odlaska kod stručnjaka, naročito kada su u fazi informisanja ili pokušavaju da razumeju problem pre nego što donesu odluku.

Paradoks neutralnosti

Iako većina i dalje više veruje ljudima, 58,6% ispitanika smatra da je LLM neutralniji izvor informacija od ljudi. Samo 18,2% se ne slaže sa tom tvrdnjom.

Model nema emocije i lične interese. Ne brine o tome kako će njegov odgovor biti shvaćen, ne pokušava da održi odnos sa sagovornikom i nema potrebu da nekoga ubedi ili razuveri. Odgovori su mu jasno strukturirani, napisani mirnim i ujednačenim tonom i deluju kao da su zasnovani isključivo na činjenicama, pa se takav način izlaganja često doživljava kao znak objektivnosti.

Sa druge strane, saveti porodice i prijatelja su obojeni brigom i željom da se pomogne ili čak utiče na odluku. Zbog toga takav savet ne zvuči kao neutralna informacija, već kao lični stav, kao nešto što dolazi od nekoga ko nas poznaje, ima svoje mišljenje i očekivanja i kao nešto što je formirano iz sopstvenog iskustva, koje može biti ograničeno.

Slično je i sa stručnjacima. Njihov savet se ne doživljava kao „neutralan“, već kao procena konkretne osobe, sa sopstvenim iskustvom, stavovima i profesionalnim interesima. Ljudi su svesni da lekar, advokat ili finansijski savetnik može imati sopstveni ugao gledanja, institucionalna ograničenja, pa i ekonomski interes. Ponekad postoji i sumnja u skrivene motive, želju za zaradom, očuvanjem reputacije, postojanje profesionalnog ega ili potrebom da se održi autoritet.

Zašto je teško poveravati se ljudima?

Više od polovine ispitanika (51,6%) navodi da im LLM pomaže da izbegnu neprijatne razgovore sa drugim ljudima, dok se jedna petina (20,2%) sa tim ne slaže.

LLM omogućava potpunu kontrolu nad komunikacijom. Korisnik bira kada počinje razgovor, o čemu govori i kada ga završava. Nema prekidanja, emotivnih reakcija, kritike ni obaveze da se odnos održava.

Važnu ulogu ima i osećaj privatnosti. Osetljive teme kao što su mentalno zdravlje, finansijski problemi, porodični odnosi, lakše je otvoriti u razgovoru sa AI sistemom nego sa drugom osobom, jer se veruje da će razgovor biti anoniman i da LLM neće “odati tajnu”.

U širem društvenom kontekstu, rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što već znamo. Internet, SMS poruke, aplikacije i društvene mreže su promenile način na koji ljudi komuniciraju. Dolaskom veštačke inteligencije komunikacija će postati sve više asinhrona i kontrolisana I bez socijalne dinamike koja ju je ranije pratila.

LLM omogućava potpunu kontrolu nad komunikacijom. Korisnik bira kada počinje razgovor, o čemu govori i kada ga završava. Nema prekidanja, emotivnih reakcija, kritike ni obaveze da se odnos održava.

Važnu ulogu ima i osećaj privatnosti. Osetljive teme kao što su mentalno zdravlje, finansijski problemi, porodični odnosi, lakše je otvoriti u razgovoru sa AI sistemom nego sa drugom osobom, jer se veruje da će razgovor biti anoniman i da LLM neće “odati tajnu”.

U širem društvenom kontekstu, rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što već znamo. Internet, SMS poruke, aplikacije i društvene mreže su promenile način na koji ljudi komuniciraju. Dolaskom veštačke inteligencije komunikacija će postati sve više asinhrona i kontrolisana I bez socijalne dinamike koja ju je ranije pratila.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Veliki jezički modeli – koliko im zaista verujemo? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija se suočava sa hroničnim problemom niskog broja patentnih prijava, ali uzrok nije u nedostatku talenta, već u sistemskim preprekama. Za razliku od mnogih evropskih i azijskih zemalja, država ne pruža značajne subvencije, nema namenske programe i fondove, niti besplatne savetodavne usluge, pa Srbija ostaje radno intenzivna, prodajući radnu snagu stranim kompanijama, dok prava vrednost odlazi van granica.

U savremenom globalnom ekonomskom okruženju, intelektualna svojina predstavlja ključni pokretač rasta, inovacija i konkurentske prednosti. Patenti, kao osnovni oblik zaštite pronalazaka, nisu samo pravni instrumenti, već i ekonomski resursi koji omogućavaju komercijalizaciju ideja, privlačenje investicija i stvaranje novih radnih mesta.

Međutim, Srbija se suočava sa hroničnim problemom niskog broja patentnih prijava, što direktno utiče na njen ekonomski potencijal. Prema najnovijim podacima Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), Srbija je u 2023. godini zabeležila samo 132 domaće patentne prijave, što iznosi oko 20 prijava na milion stanovnika. Ovo je dramatično niže u poređenju sa razvijenim zemljama: Nemačka beleži oko 800 prijava na milion stanovnika, Japan preko 1.800, a Južna Koreja čak 3.696!

Podaci pokazuju da problem nije u nedostatku talenta – Srbija ima bogatu tradiciju u tehničkim naukama, sa inženjerima i naučnicima koji su doprineli globalnim dostignućima – već u sistemskim barijerama koje sprečavaju pretvaranje kreativnosti u zaštićenu i isplativu intelektualnu svojinu.

Skupa zaštita, skromna državna podrška

Koreni problema leže u neefikasnom sistemu zaštite pronalazaka. Formalno, procedura u Srbiji deluje jednostavno – svaki građanin može podneti prijavu Zavodu za intelektualnu svojinu (ZIS) sa osnovnom dokumentacijom, uključujući opis pronalaska, patentne zahteve i crteže. U praksi, međutim, postupak je veoma složen, jer se zahteva da pronalazak bude potpuno nov, originalan i upotrebljiv u industriji.

Većina pronalazača mora da angažuje patentnog zastupnika, čije usluge koštaju između 1.500 i 2.500 evra, uz dodatne takse ZIS-a koje se kreću od 100 do 400 evra za nacionalnu prijavu. Za međunarodne prijave preko Patent Cooperation Treaty (PCT), troškovi eskaliraju na 5.000 evra ili više, što predstavlja posebno veliko opterećenje za pojedince, startapove i male firme, gde prosečna plata u Srbiji iznosi oko 700 evra mesečno.

Država ne pruža značajne subvencije, nema namenske programe i fondove, niti besplatne savetodavne usluge, za razliku od mnogih evropskih i azijskih zemalja. Rezultat je da mnogi pronalasci ostaju nezaštićeni, izloženi krađi ili se komercijalizuju u inostranstvu, gde su uslovi povoljniji.

Koliko zaostajemo za razvijenima?

Poređenje sa razvijenim ekonomijama jasno pokazuje koliko Srbija zaostaje. U Nemačkoj, program WIPANO (Wissens- und Technologietransfer durch Patente und Normen) finansira do 50% troškova patentnih prijava za mala i srednja preduzeća (MSP) i univerzitete, sa maksimalnim iznosom od 16.000 evra po projektu. Navedeno uključuje angažovanje stručnjaka i specijalista za patentiranje i komercijalizaciju, što je dovelo do porasta prijava i bolje valorizacije inovacija.

Francuska, kroz državnu banku Bpifrance, nudi subvencije do 50.000 evra i povoljne kredite za inovatore, koji su prvenstveno usmereni na MSP i početničke firme. Norveška i Švedska koriste nacionalne inovacione agencije poput Innovation Norway i Vinnova, koje pokrivaju do 70% troškova zaštite intelektualne svojine, uključujući besplatne konsultacije i podršku za internacionalizaciju.

Južna Koreja, lider u patentiranju, ide korak dalje: Korean Intellectual Property Office (KIPO) finansira do 70% troškova, a postoje besplatne „patentne klinike“ koje pomažu u pripremi dokumentacije i strateškom planiranju. U Sjedinjenim Američkim Državama, iako nema direktnih subvencija, kategorija „micro-entity“ omogućava 75% popusta na takse USPTO-a za pojedince sa niskim prihodima, uz mrežu „pro bono“ advokata kroz programe kao što je Pro Bono Program.

Tako osmišljeni modeli ne samo da smanjuju finansijske barijere, već i podstiču inovacije kroz edukaciju, umrežavanje i podršku u komercijalizaciji.

Ekonomski gubici

Ekonomski gubici za Srbiju su ogromni i višestruki. Trenutni nivo od 132 domaće prijave godišnje predstavlja samo delić potencijala. Ako bi Srbija dostigla nivo Nemačke (oko 800 prijava na milion stanovnika), sa populacijom od približno 6,6 miliona, broj prijava popeo bi se na oko 5.280 godišnje – što znači da naša zemlja gubi preko 5.000 potencijalnih patenata svake godine.

Prema podacima OECD-a i WIPO-a, stopa uspešne komercijalizacije patenata kreće se između 1% i 5%, zavisno od sektora i zemlje. Ukoliko uzmemo da se samo 1% patenata uspešno komercijalizuje, to bi značilo da Srbija gubi oko 53 profitabilna patenta godišnje. Prosečna vrednost komercijalizovanog patenta u razvijenim ekonomijama iznosi oko milion evra, kroz licence, prodaju ili razvoj novih proizvoda. Usled toga, direktan finansijski gubitak prelazi 50 miliona evra godišnje. Ako se primeni azijski model sa višom stopom komercijalizacije (2–3%), gubitak raste na 100–150 miliona evra.

Pored ovih brojki, postoji niz neizmerenih, ali značajnih indirektnih uticaja. Studije pokazuju da patenti pozitivno koreliraju sa ekonomskim rastom: svaki dodatni patent može doprineti povećanju BDP-a kroz inovacije i izvoz. U Srbiji, gde je BDP po glavi stanovnika oko 9.000 evra, nedostatak patenata održava ekonomiju koja je zavisna od niskotehnoloških sektora, poput proizvodnje i usluga.

Inovacioni paradoks

Srbija ima visok procenat visokoobrazovanih inženjera, naučnika i IT stručnjaka, kao i rastući broj naučnih publikacija. Ipak, taj potencijal se retko pretvara u patente, nove proizvode ili komercijalizovane tehnologije. Univerziteti i istraživačke institucije objavljuju značajan broj radova, ali oni najčešće ostaju u akademskoj sferi bez praktične primene.

Slično tome, domaće kompanije koriste savremene tehnologije, ali retko investiraju u sopstvena istraživanja i razvoj, pa samim tim ne stvaraju inovativne proizvode koji bi mogli biti zaštićeni i plasirani na globalno tržište. Ovaj fenomen je poznat kao „fenomen inovacionog paradoksa“ – raskorak između ljudskog i naučnog potencijala sa jedne strane i stvarnih ekonomskih rezultata sa druge.

Procena je da bi povećanje broja patenata za 10% moglo dovesti do rasta BDP-a od 0,5–1%, kroz privlačenje stranih investicija i stvaranje hajtek kompanija. Primeri poput srpskih pronalazaka u IT-u, kao što su softverska rešenja za AI, ili u medicini, poput novih lekova ili uređaja, često se patentiraju u EU ili SAD, gde profit ide inostranim firmama. Posledica je „odliv mozgova“ i gubitak tehnološke suverenosti, sa procenjenim indirektnim gubicima od dodatnih 200–300 miliona evra godišnje, kroz propuštene investicije i izvoz. Problem se proteže na sve sektore: mašinstvo, elektrotehniku, medicinu, agrotehnologiju i energetiku.

Od patenata ka prosperitetu

Umesto ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama, Srbija ostaje radno intenzivna, prodajući radnu snagu stranim kompanijama, dok prava vrednost odlazi van granica. Prema Globalnom inovacionom indeksu WIPO-a za 2024. godinu, Srbija se rangira na 63. mestu, sa slabim performansama u patentima po BDP-u, što ukazuje na strukturni deficit.

Da bi se situacija promenila, neophodne su reforme: uvođenje subvencija sličnih WIPANO-u, osnivanje besplatnih patentnih klinika u saradnji sa univerzitetima, smanjenje taksi za MSP i edukacija o intelektualnoj svojini. Takođe, integracija sa EU fondovima poput Horizon Europe mogla bi doneti dodatna sredstva.

Bez ovih koraka, Srbija će nastaviti da gubi milijarde evra u propuštenim prilikama, ostajući ekonomski zavisna. Vreme je za strateški zaokret ka inovacionoj ekonomiji – jer patenti nisu luksuz, već nužnost za održivi rast.

Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj

Autor: Milena Šović** Autorka je AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Koliko Srbija gubi zbog malog broja patenata: Milijarde evra u propuštenim prilikama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poslednjih godina, investicije u nekretnine profilisale su se kao primarni i isplativ oblik ulaganja u Srbiji, ali iskustva u svetu ukazuju da je takav pristup dugoročno neodrživ. Upravo zato, upravljanje imovinom – Wealth Management (WM) dobija na značaju, kao alat koji kroz dugoročno planiranje i diversifikaciju — od akcija i obveznica do fondova i alternativnih ulaganja — omogućava smanjenje rizika i povećanje prinosa.

Kada posmatramo zrelost tržišta WM-a u Srbiji, jedan od indikatora je odnos ukupne imovine pod upravljanjem investicionih fondova – Asset Under Management (AUM) i BDP-a, koji je ispod nivoa u zemljama regiona. Prema podacima iz 2024. godine, ovaj odnos u Srbiji iznosi 1,6%, u Albaniji 2,1%, Rumuniji 2,3%, Hrvatskoj 4,8%, Sloveniji 9,4%, a u Mađarskoj čak 14,8%. Dodatni pokazatelj je odnos AUM-a i oročenih depozita, koji je 2024. u Srbiji iznosio 7%, što je niže u odnosu na gore navedene zemlje.

Iako na ovaj jaz u dobroj meri utiče niži BDP po glavi stanovnika u odnosu na većinu ovih zemalja, postoje i strukturni razlozi: dominantna orijentacija ka nekretninama, niskolikvidno tržište kapitala, nasleđe finansijskih manipulacija koje su narušile poverenje, kao i regulatorne prepreke za pristup globalnim tržištima kapitala.

Rast ulaganja u fondove

Uprkos relativnoj nezrelosti WM-a, ulaganja u investicione i penzione fondove u Srbiji porasla su sa oko 700 miliona evra AUM-a u 2022. na 2,1 milijardu evra u 2024, što predstavlja prosečan godišnji rast od 67%. Dominantno učešće imaju nisko i srednjerizični fondovi, poput keš i balansiranih fondova (oko 93% ukupnog AUM-a), dok fondovi rasta i alternativni fondovi imaju udeo od svega 7%.

Ključni pokretači ovog rasta uključuju porast BDP-a po glavi stanovnika, poreske olakšice za ulaganja u alternativne fondove, sve veću prisutnost finansijskih edukatora na društvenim mrežama, priliv imigranata, kao i demokratizaciju investiranja putem digitalnih platformi.

Banke trenutno drže oko 90% ukupnog AUM-a, sledi ih manji broj asset menadžment kompanija i fondova za alternativna ulaganja, čiji rast poslednje dve godine podstiču poreske olakšice. Iako WM trenutno donosi bankama oko 25 miliona evra prihoda godišnje, odnosno oko 1% ukupnih prihoda, njegov dalji ubrzani rast predstavlja priliku za banke da uvećaju prihode i diversifikuju portfolio kroz proizvode nezavisne od kretanja kamatnih stopa.

Od vodećih banaka, koje su poslednjih godina mahom bile fokusirane na postakvizicione integracije, optimizaciju operacija i digitalizaciju, ovakav iskorak se posmatra kao logičan naredni korak u daljoj evoluciji poslovanja.

Različite grupe klijenata

Potencijalni klijenti za WM usluge mogu se okvirno podeliti u dve grupe sa različitim potrebama i proizvodima koji im odgovaraju. Prvu grupu čine klijenti sa ograničenim iskustvom u investiranju, koji ne poznaju finansijske instrumente poput akcija, obveznica, ili ETF-ova. Njima je neophodna edukacija, kao i poverljiv partner koji će profesionalno upravljati njihovom imovinom i redovno ih informisati na pristupačan način.

Drugu grupu čine klijenti sa iskustvom ili formalnim znanjem iz oblasti investicija. Ova grupa traži intuitivne i cenovno efikasne brokerske platforme koje im omogućavaju aktivnu trgovinu finansijskim instrumentima, ali se često odlučuju i za pasivno ulaganje putem fondova.

Prva grupa čini oko 90% targetiranog tržišta, i do sada je bila primarna za banke u razvoju njihove WM ponude. Iako su banke u prethodnim godinama proširile asortiman, najčešće uvođenjem različitih investicionih fondova, nijedna banka ne nudi kompletan set WM proizvoda. Sveobuhvatna ponuda bi uključivala: kompletan spektar fondova (od niskorizičnih do visokorizičnih), penzione fondove, diskreciono upravljanje portfoliom, unit-linked životno osiguranje, brokersku platformu. Banke koje objedine sve ove usluge, mogle bi sa punim pravom preuzeti poziciju „one-stop-shop“-a za upravljanje ličnim finansijama.

Fondovi rasta i brokerske usluge

Kada je reč o fondovima rasta, nijedan trenutno dostupan na tržištu ne beleži prinos konkurentan globalnim indeksima poput FTSE All-World ili S&P 500. Na primer, za poslednjih pet do sedam godina, prinosi domaćih fondova rasta su dva-tri puta niži od navedenih indeksa, koji su takođe pasivne prirode iz ugla investitora. Naime, ovi fondovi čine svega 2% ukupnog AUM-a, što otvara prostor za nove fondova rasta koji bi mogli privući širu bazu investitora.

Proces ulaganja u fondove je jednostavan i efikasan. Nasuprot tome, otvaranje brokerskih računa je često komplikovano, podrazumeva višesatni proces u ekspozituri, uz manuelno potpisivanje brojnih dokumenata. Trgovanje se uglavnom obavlja putem mejla, dok brokerske veb aplikacije, gde postoje, nude osnovne funkcije poput trgovine i pregleda ukupnog broja akcija, bez prikaza drugih važnih detalja.

Prirodni koraci u unapređenju brokerskih platformi uključuju: podatke sa tržišta u realnom vremenu, opcije za automatsko investiranje, notifikacije o kretanjima cena, pristup vestima sa tržišta, i interaktivni pregled portfolija.
U B2B segmentu, dodatne funkcionalnosti poput hedžinga po principu „ključ u ruke“ (za valute, kamatne stope i robe) mogle bi bankama obezbediti dodatnu diferencijaciju i privući korporativne klijente.

Cenovna politika u WM segmentu trenutno je standardizovana, sa ulaznim, izlaznim i upravljačkim naknadama. Postoji prostor za inovaciju, naročito kod fondova rasta. Jedan od potencijalnih modela je „skin-in-the-game“ pristup, inspirisan globalnim praksama. Na primer, postoje modeli prema kojima se upravljačka naknada ne naplaćuje ukoliko prinos fonda padne ispod unapred definisanog praga.

Kada je reč o brokerskim uslugama, fiksne naknade po transakciji obeshrabruju male investitore, koji za manje iznose transakcija plaćaju nesrazmerno visoke troškove. Uvođenje modela pogodnih za ovu grupu, moglo bi povećati broj aktivnih korisnika koji traže alternative u vidu troškovno efikasnijih inostranih platformi, poput Interactive Brokers-a.

Posao budućnosti u bankama

Iako podizanje svesti i edukacija predstavljaju ključne preduslove za širenje baze klijenata, ulaganja banaka u marketinške aktivnosti u WM-u su skromna, po dostupnim podacima ispod 10.000 evra godišnje. To je višestruko manje od, primera radi, OTP banke u Mađarskoj, koja ulaže preko 200.000 evra.

Neki od načina za efikasniji marketing su agresivniji nastup na tradicionalnim i digitalnim kanalima, organizovanje seminara i radionica, sadržaj namenjen pojedinačnim ciljnim grupama (IT sektor, privrednici, poslovni ljudi, itd).

Distribucija WM proizvoda danas je dominantno vezana za ograničeni broj ekspozitura i bankarskih službenika. Ono što značajno nedostaje na tržištu jeste prisustvo visokokvalifikovanih finansijskih savetnika, koji bi u ekspoziturama radili direktno sa retail segmentom. Takvi savetnici bi mogli da razumeju ciljeve klijenta i njegovu spremnost na rizik, da ponude personalizovanu preporuku i jasno objasne prednosti i rizike svakog finansijskog proizvoda.

Ovaj profil profesionalca mogao bi postati „posao budućnosti“ unutar banaka — uz sistem kompenzacije prema učinku, atraktivno brendiranje pozicije, i jasno definisan karijerni put.

Ovo stanje predstavlja procenjeni željeni pravac razvoja iz ugla potreba klijenata, dok bi za njegovu uspešnu realizaciju bilo neophodno da banke definišu fokusiranu WM strategiju u kontekstu korporativne strategije, sprovedu analize izvodljivosti i isplativosti relevantnih inicijativa, te izvrše prioritizaciju u skladu sa potencijalom rasta, troškovima i kapacitetima.

Piše: Jovan Savićević, Autor je senior manager u oblasti korporativne strategije i transformacija, EY-Parthenon

Чланак Upravljanje imovinom u Srbiji: Glavne prilike za unapređenje ponude се појављује прво на Biznis i Finansije.

Evropska privreda još nije u punoj brzini, usporen je rast prihoda, ali bankarski sektor u Evropskoj uniji i dalje je snažan i profitabilan. Ipak, ekonomska stagnacija tokom 2024. godine, zajedno sa političkom i regulatornom neizvesnošću, naročito utiče na pojedine velike privrede u EU, poput Nemačke i Francuske.

Međutim, evropske banke bi mogle da završe ovu godinu sa dobrim rezultatima, jer deluju stabilno, profitabilno i sposobno da podrže preduzeća i domaćinstva kojima je potreban kredit. Odnos troškova i prihoda opao je za 10 poena, što ukazuje na veću efikasnost banaka u Evropi. Udeo problematičnih kredita manji je od 2%, što je među najnižim nivoima u protekloj deceniji.

Istovremeno, Evropska centralna banka (ECB) je prošle godine snizila kamatne stope četiri puta, a tokom 2025. dvaput (u februaru i martu), uz mogućnost da se trend sniženja tokom prve polovine ove godine nastavi. Banke su u protekle tri godine zabeležile rast prihoda i profitabilnosti, zbog povećanja neto kamatne marže. Međutim, očekuje se da nakon sniženja kamatnih stopa neće ostati na tako visokim nivoima. Njihovo smanjenje istovremeno će podstaći potrošnju i investicije, što bi moglo povećati tražnju za kreditima.

Profitabilnost bankarskih grupa na Zapadnom Balkanu i dalje je visoka

Kada je reč o centralnoj i istočnoj Evropi i Zapadnom Balkanu, prisutne su velike bankarske grupacije sa svojim filijalama, koje su u većini slučajeva među najvećim bankarskim igračima. One pokrivaju veliki deo aktivnosti bankarskog sektora u regionu. Prema najnovijem istraživanju Evropske investicione banke (EIB) o bankarskom kreditiranju u ovim regionima, većina matičnih banaka je proteklih meseci održala svoj nivo izloženosti i očekuje dalji rast.

Na pitanje o svojim dugoročnim strategijama, 45% prekograničnih bankarskih grupacija nagovestilo je da namerava da selektivno proširi ili održi isti obim poslovanja u regionu (55%). Tržišni potencijal je uglavnom ocenjen kao velik (naročito u Češkoj i Rumuniji) ili srednji (uglavnom na tržištima Zapadnog Balkana). Banke navode da je profitabilnost veća u regionu nego kod poslovanja grupacija u celini. Izgledi su još povoljniji za većinu filijala banaka u zemljama Zapadnog Balkana.

Istraživanje pokazuje da je u proteklim mesecima došlo kako do rasta tražnje za kreditima, tako i do rasta ponude. Tražnja za kreditima znatno je ojačala, podstaknuta poslovima sa stanovništvom (hipotekarnim i potrošačkim kreditima).

Nakon četiri polugodišta u negativnoj zoni koje je obeležio pad sklonosti banaka da odobravaju kredite, što je počelo početkom 2022. godine, kreditna tražnja je zabeležila porast. Kao glavni pokretač ovog trenda, banke vide poslovanje sa malim i srednjim preduzećima. Međutim, očekuje se da će u narednom periodu oslabiti i tražnja i ponuda, odražavajući umereniji ekonomski ciklus u Evropi, a verovatno i u regionu. Tokom proteklih šest meseci unapređen je kreditni kvalitet, s obzirom na to da je zabeleženo manje problematičnih kredita.

Oživljavanje rasta kreditiranja u Srbiji

Bankarski sektor ostaje temelj ekonomske stabilnosti Srbije, zahvaljujući tome što je dobro kapitalizovan, likvidan i profitabilan. Najnovije istraživanje EIB-a ukazuje na zadovoljstvo prekograničnih banaka svojim poslovanjem u zemlji, gde beleže veću ili jednaku profitabilnost u odnosu na nivo grupacije. Nakon oštrog pada 2023. godine, od proleća 2024. godine rast kredita je znatno ubrzan, naročito podstaknut poslovima sa stanovništvom.

Tokom proteklih meseci zabeležen je oporavak tražnje za kreditima koji odražava veće poverenje korisnika, povećanu potrošnju domaćinstava i optimističke projekcije na tržištu stambenih nekretnina. Takođe su poboljšani uslovi kreditne ponude, u skladu sa regionalnim prosekom, podržani većim kreditiranjem stanovništva. Očekuje se da će ponuda u kratkom roku uglavnom ostati nepromenjena, iako se predviđa dalji oporavak kreditiranja za male biznise.

Koeficijenti problematičnih kredita (NPL) su poboljšani, naročito u segmentu poslovanja sa privredom, dostigavši u oktobru prošle godine istorijski minimum od 2,7%. Mada je u narednim mesecima moguće blago pogoršanje, snažni zaštitni slojevi kapitala bankarskog sektora i jaka likvidnost obezbediće otpornost na potencijalne rizike.

Grupacija EIB i inovativno finansiranje za MSP

Rezultati istraživanja ističu i značaj ciljanih instrumenata za povećanju pristupa finansiranju u regionu. Ta vrsta podrške je ključna jer se mala i srednja preduzeća (MSP) na Zapadnom Balkanu i dalje suočavaju sa kreditnim ograničenjima, zbog visokih kamatnih stopa, strogih zahteva u pogledu sredstava obezbeđenja i složenih procedura odobravanja kredita. U tom pogledu, Evropska investiciona banka aktivno sarađuje sa poslovnim bankama u regionu, kako bi im pomogla u upravljanju rizicima i pružanju najpovoljnijih uslova u pogledu rokova otplate i kamatnih stopa.

Inovativni finansijski proizvodi namenjeni su određenim sektorima privrede i poslovnim ciljevima kao što su inkluzivno zapošljavanje, usvajanje praksi cirkularne ekonomije i energetske efikasnosti ili digitalizacije proizvodnih procesa. Ti napori mogu pomoći preduzećima da ostanu konkurentna uprkos rizicima klimatske tranzicije, istovremeno smanjujući troškove i negativni uticaj na životnu sredinu.

Svojim preduzetničkim kapitalom i garantnim instrumentima, Evropski investicioni fond (deo Grupacije Evropske investicione banke) usredsređen je na podršku startapovima i inovativnim preduzećima koja poslovne banke, po pravilu, smatraju previše rizičnim. Samo u Srbiji, Grupacija EIB do sada je u privatni sektor investirala 3,5 milijardi evra, podržavajući inovacije, otvaranje novih radnih mesta i dekarbonizaciju privrede.

Izvor: Pjetro Dalari, Mateo Feraci, Evropska investiciona banka
Foto: Pixabay

Чланак Krediti u regionu: Ponuda i tražnja nastavljaju da rastu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Većina uspešnih proizvođača koji plasiraju robu na strana tržišta kaže kako su primorani da se oslanjaju samo na sebe, jer male firme koje bi mogli da angažuju kao dobavljače ili podizvođače nemaju potrebne kapacitete i znanje, a država ne nudi odgovarajuće programe da se takva situacija poboljša.

Projekat „Nemačka inicijativa za pronalaženje dobavljača u zemljama Zapadnog Balkana“ sprovodi se u Srbiji već deset godina, a za dobavljače su zainteresovane kompanije pretežno iz metaloprerađivačkog sektora, autoindustrije, prerade i proizvodnje materijala od plastike, kao i iz elektro i elektronskog sektora. To su, takođe, sektori u kojima su srpskim izvoznicima potrebni pouzdani domaći dobavljači i kooperanti, kako ne bi uvozili većinu onog što je potrebno u proizvodnji, pogotovo za izvoz. Ali do njih se teško dolazi zato što ih je premalo, a ima i onih koji ne zadovoljavaju stroge kriterijume velikih domaćih proizvođača i izvoznika.To potvrđuje i Borko Mojsilović, vlasnik i direktor „Građevinara“ iz Ivanjice, velikog proizvođača montažnih kuća. „Nekada se u bivšoj Jugoslaviji od domaćih proizvođača mogao nabaviti sav materijal za postavljanje montažne kuće, od eksera, staklene vune, rigips ploča, do crepa. Danas, i kada bi na domaćem tržištu kupili eksere koji se postavljaju pištoljem, zbog lošeg kvaliteta mogao bi se ekser zaglaviti u tom alatu. Zato moramo da ih uvozimo iz Nemačke“, kaže za B&F Mojsilović, koji više od 40 godina posluje u građevinarstvu.

Firme koje ne može da nađe ni inspekcija

Naš sagovornik se žali da jako teško nalazi podizvođače u Srbiji i zbog drugih razloga, pre svega zbog raširenog sivog tržišta. „Vidim da se u ponudi na internetu oglašavaju 44 firme koje nude montažne kuće, ali od toga 30 nema nijednog radnika. Inženjera ima moja i još jedna firma. Kada kupac dođe i vidi našu ponudu, misli da mu je bolje da se obrati tim firmama koje su jeftinije, a u koje inspekcija i ne ulazi jer ne može ni da ih nađe“, konstatuje Mojsilović.

„Građevinar“ ima preduzeće u Hrvatskoj i tamo uspeva da nađe potrebne radnike i kooperante, mada ni tamo to nije lako, ali po rečima Mojsilovića njihovo tržište je bolje uređeno, manje je sive ekonomije i korupcije. „Svojevremeno je moja firma trebalo da bude podizvođač glavnom izvođaču radova na zdravstvenim objektima u Srbiji, ali smo odmah odustali jer nisam znao kako da kontaktiram tog izvođača zato što nije imao ni kancelariju, a dobio je posao velike vrednosti“, navodi primer iz sopstvenog iskustva vlasnik „Građevinara“.

Na pitanje da li je na te probleme ukazivao nadležnima u državi, odgovara da „oni sve to dobro znaju“ i da „korupcija kreće od vrha“. „Kako male firme, koje bi trebalo da se osposobe da budu pouzdani kooperanti domaćim i stranim kompanijama, mogu da se nadaju bilo kakvoj pomoći države? Evo mi, koji nismo tako mali i ne bi trebalo da imamo bilo kakve teškoće da dobijemo zajam, čekamo godinu dana da nam Fond za razvoj odobri kredit, a za to vreme neki su ga dobili preko reda“, tvrdi Mojsilović.

Prednosti udruživanja

Slična situacija sa obezbeđivanjem solidnih kooperanata, koji imaju potreban kvalitet, konkurentne cene i poštuju rokove je i u metalskoj industriji, ali je ipak malo povoljnija, smatra Zoran Pekez, menadžer Vojvodina metal klastera.

„Bolja je utoliko što u metalskoj industriji postoji jasna standardizacija materijala, tehnologija, poluproizvoda i gotovih proizvoda, što olakšava komunikaciju i uspostavljanje kooperantske saradnje i zajedničke proizvodnje. Prednost je i to što metalci u Srbiji imaju svoj klaster, koji im već godinama pomaže da budu konkurentniji i da lakše i efikasnije uspostavljaju saradnju. U klasteru je u ovom trenutku udruženo preko 200 preduzeća i preduzetnika iz metalskog sektora, sa preko 15.000 zaposlenih iz Srbije ali i zemalja okruženja i EU“, kaže Pekez za B&F.

Naš sagovornik navodi da su neka od ograničenja za veće uključivanje malih firmi u lance dobavljača u tome što njihovi vlasnici, koji su često i direktori u svojim preduzećima, preopterećeni dnevnim obavezama nemaju vremena da uče, pa čak ni da pošalju bar manji broj zaposlenih na usavršavanje.

„Tokom proteklih deset godina, za članove klastera smo organizovali više od 30 različitih vrsta edukacija i obuka koje je pohađalo preko 2.100 zaposlenih. Organizovali smo obuke za rukovodioce, obuke za prodaju, inovacije, nove tehnologije, standardizaciju i sertifikaciju, kao i obuke bravara, zavarivača i sličnih zanimanja. Imamo i platformu za učenje na daljinu, gde stručnjaci sa univerziteta i iz kompanija objavljuju zanimljiva predavanja. Inače, članstvo klastera pored proizvodnih kompanija čine i univerziteti, fakulteti, razvojni inovacioni centri, strukovne asocijacije kojima je posao edukacija, razvoj i transfer tehnologija i slično. U našem klasteru imamo razvijena dva originalna alata, koja su od suštinske pomoći proizvodnim kompanijama – VMC Inovacioni pul i VMC Klinima“, ističe Pekez.

Začarani krug zbog „paprene“ opreme

Prema njegovim rečima, nabavka kvalitetne opreme je ozbiljna poteškoća za male firme i to ih ograničava da rade za veće izvoznike. „Problem je u tome što su tehnologije i oprema u našoj branši veoma skupi. Male i srednje firme ne mogu da ih nabavljaju iz sopstvenih sredstava jer nemaju sigurne poslove kojima bi isplatili investiciju, a opet velika kompanija ne može da im da posao zato što nemaju odgovarajuću opremu i to je začarani krug“, ukazuje Pekez.

On dodaje da država u poslednjih nekoliko godina otvara mogućnosti za uključivanje malih i srednjih preduzeća u lance inostranih dobavljača, multinacionalnih kompanija, ali ne i domaćih preduzeća. „Krajnje je vreme da se uvedu slični programi za uspostavljanje bolje saradnje između većih srpskih preduzeća i malih firmi koje bi mogle da postanu njihovi kooperanti ili dobavljači“, smatra Pekez.

Država subvencioniše i nabavku opreme, često samo nove. U metalskoj branši moguće je nabaviti i polovnu, korišćenu do tri godine ali u dobrom stanju, po znatno nižoj ceni od one za novu opremu. Sredstava koje država odvaja za ovu namenu su skromna i nedovoljna za preduzeća u metalskom sektoru. Na primer, cena opreme za radno mesto u industriji informaciono-komunikacionih tehnologija je 10 do 20 hiljada evra, dok je u metalskoj od 250 hiljada pa naviše, posebno u delu automatizacije, robotike, aditivnih i drugih visokih i naprednih tehnologija koje obezbeđuju konkurentnost.

„Udružili smo se upravo zato da bismo pomogli sami sebi i uspevamo u tome skoro 14 godina. Tako da se može reći da ko je u našoj branši izdržao do danas, on nije samo metalac nego je i pravi umetnik“, zaključuje Pekez.

Uvoz poskupljuje izvoz

Jedna od kompanija koje nemaju teškoće da nađu dobre dobavljače je kruševački proizvođač guma Goodyear Srbija. Finansijski direktor Radivoje Pavlović navodi da imaju stalnih 15 do 20 kooperanta sa kojima sklapaju velike poslove, a spisak bi bio i duži da se uračunaju ugovori manje vrednosti.

„Istina je da ima i robe koju ne možemo da nađemo ni kod jednog proizvođača u Srbiji, pa moramo da je uvozimo. U pitanju su i kvalitet i količine. Bilo bi bolje za našu ekonomiju da tu robu možemo da nabavimo na našem tržištu, ali jednostavno to sada nije moguće. Kada bi postojala takva mogućnost, ona ne bi povećala našu proizvodnju jer su i sada svi naši kapaciteti uposleni, ali bismo bili konkurentniji jer bi ta nabavka bila jeftinija“, kaže Pavlović za B&F.

On smatra da problem nije samo u tome što male i srednje firme nemaju novca niti povoljne izvore finansiranja kako bi se osposobile da budu partneri velikim kompanijama, već da u Srbiji često nema ni dovoljno interesovanja, ali ni znanja da
se to sprovede.

Biznis & finansije 220, april 2024. 

Foto: Matt Artz, Unsplash

Чланак Koliko domaći izvoznici mogu da se oslone na kooperanate u Srbiji: Retko i nestabilno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stoga bi poboljšanje uslova za privlačenje većih privatnih ulaganja u filmsku industriju bilo korisno za celo društvo i ekonomiju, uvereni su predstavnici filmskog sektora i ekonomski stručnjaci koji prate ovo tržište.

„Od 2018. do 2023. godine nominalna vrednost filmske industrije stalno raste. Ona nije smanjena ni tokom pandemije – tada je rast bio na nivou prethodnih godina, a po normalizaciji situacije je ubrzan. Zato je 2023. nominalna vrednost ovog sektora bila tri puta veća nego u 2018. godini“, kaže za B&F dr Igor Kovačević, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. On dodaje da je BDV filmske industrije u srpskom BDP-u nešto ispod 1% ali da uporno jača.

U poslednjoj objavljenoj studiji pod nazivom „Analiza ekonomskih efekata sektora audiovizuelne produkcije i efikasnosti podsticaja za proizvodnju audiovizuelnih sadržaja u Republici Srbiji za 2020. i 2021. godinu”, Kovačević navodi da je tokom tog perioda na snimanje ovih sadržaja utrošeno 589 dana, dok je prosečan budžet po danu snimanja iznosio 54.607 evra.

Manji deo ovih sredstava čine državni podsticaji, dok ostalo predstavlja ulaganje stranih produkcijskih kuća. Pomenuti podsticaji su se državi itekako isplatili. Novac se vraćao u budžet kroz direktne prihode koje država obezbeđuje od filmskih subjekata po osnovu poreza i doprinosa na zarade, drugih poreza i taksi, naknada za korišćenje javnih površina itd. Koristi su imale i ostale privredne grane. Primera radi, u pomenute dve godine strane produkcije su ostvarile 14.878 noćenja u Srbiji i doprinele turizmu sa 1.257.676 evra, samo kroz plaćanje smeštaja i boravišnih taksi.

Stranci sve više snimaju u Srbiji

U 2020. i 2021. godini na jedan evro državnih podsticaja za filmsku industriju u ekonomiju Srbije slivalo se u proseku 4,57 evra prihoda, ističe Kovačević i dodaje: „Upravo radimo novo istraživanje o efektima podsticaja za filmsku industriju. Osnovano je očekivati njihov blagi porast, imajući u vidu da je u 2022. i 2023. ugled Srbije kod stranih produkcija porastao i da su realizovana značajna ulaganja u novu opremu i studijske prostore”.

A koliko su porasli broj i vrednost subvencija otkrivaju nam podaci na bazi uzorka iz pomenute analize. Prema njima, u 2016. godini uz podršku države snimljena su četiri filma i dve serije, a 2021. sedam filmova i dve serije. Vrednost subvencija je rasla znatno dinamičnije, pa je 2016. za filmove izdvojeno 223.137.054 a za serije 97.684.906 dinara, dok su 2021. podsticaji za filmove dostigli vrednost od 697.959.410 a za serije čak 464.567.563 dinara.

Kovačević smatra da je upravo ovakva politika subvencionisanja, kakvu imaju i najpoznatije svetske destinacije za snimanje filmova i serija, bila ključna za etabliranje srpske filmske industrije na svetskom tržištu.

Finansijeri iz privrede i dalje sporadični

Rast filmske industrije tokom poslednjih pet godina potvrđuje za B&F i Milica Božanić, izvršna direktorka Srpske filmske asocijacije (SFA): „U tom periodu u filmskoj industriji porasli su i zaposlenost, i površina studijskog prostora, i broj novih preduzeća“.

No, državni podsticaji ne bi trebalo da predstavljaju jedinu finansijsku podršku daljem razvoju ove industrije. Božanić navodi da u svetu, posebno na razvijenim tržištima poput holivudskog, film privlači mnoge finansijere iz privrede.

Osim toga, čak i u Evropi, koja je manje tržišno orijentisana od SAD, postoje banke specijalizovane za rad sa filmskom industrijom, kao i osiguranja koja sarađuju sa filmadžijama.

U Srbiji je ovaj vid saradnje još u povoju. Kod nas, pored države, u finansiranju produkcija pomažu određeni privatni sponzori, ali to su još uvek pojedinačni slučajevi a ne ustaljena praksa.

Srbija ipak jeste obezbedila neke od uslova za dalji razvoj filmske industrije, saglasni su naši sagovornici i kao dobar primer navode predvidivost finansiranja. Potrebno je, međutim, poboljšati i poslovno okruženje za filmski sektor, bilo da je reč o državnoj administraciji, logistici tokom snimanja, uređivanju odnosa između mnogobrojnih aktera…

Sve to su ciljevi SFA i zato ovo udruženje prikuplja informacije od svojih članova i kanališe ih u konkretne projekte. „Na primer, pre dve godine smo napravili preporučeni tipski ugovor za najam lokacija. Jer, mapiranje lokacija i uspostavljanje kontakata sa javnim sektorom su veoma važni za filmadžije.

Zato želimo da javna uprava pojednostavi procedure i zahteve za izdavanje saglasnosti za snimanje na javnim lokacijama. Rad na ovome i dalje traje i nije nimalo lagan, ali nam iskustva iz drugih zemalja pokazuju da takav pristup države može drastično olakšati posao produkcijama, odnosno učiniti Srbiju još primamljivijom destinacijom za snimanja“, uverena je Božanić.

Film jeste umetnost, ali je i posao

Rešenje za navedeni problem bi moglo da bude otvaranje kancelarije koja bi objedinila usluge više institucija i organa. Naime, za snimanje određenih scena u gradovima potrebni su koordinacija saobraćaja, zatvaranje ulica, parking za veliki broj kamiona i filmskih vozila i drugo, a to je posao nekoliko gradskih službi. Kada bi sve moglo da se završi na jednom mestu, kao što je slučaj u Beču, Barseloni, Budimpešti ili Zagrebu, to bi filmadžijama pojednostavilo i ubrzalo ove procedure, omogućilo izvesnost u planiranju, administrativnim troškovima i logističkim izmenama, što je važno za svako poslovanje.

Film jeste umetnost, ali je i posao, koji je prema rečima Milice Božanić višestruko koristan za društvo: „Budući da oko 20% novca za subvencije ide našim produkcijama, one dobijaju mogućnost da priušte bolju opremu, da rade kvalitetniju postprodukciju, da sarađuju sa velikim igračima. To domaćim filmovima i serijama obezbeđuje veću vidljivost u inostranstvu, a našoj zemlji priliku da predstavi svoje vrednosti, kulturu, tradiciju, prirodne lepote. Takođe, svaki međunarodni projekat koji je snimljen u Srbiji otvorio je mogućnost za poboljšanje slike o našoj zemlji, za privlačenje novih talenata, ali i za saradnju sa drugim državama. Osim toga, poznato je da mesta na kojima se snimaju popularni filmovi i serije privlače i veliki broj turista“.

Primer za tu tvrdnju ne moramo tražiti daleko, dovoljno je podsetiti kakvu najezdu turista je zabeležio Dubrovnik posle emitovanja serije „Igra prestola“.
Antrfile

Koga sve angažuju filmadžije?

Prema analizi Ekonomskog fakulteta, filmska industrija je 2021. direktno zapošljavala 2.894 ljudi, za 37% više u odnosu na 2019. godinu. Međutim, zbog specifičnosti ove industrije mnogo ljudi radi od projekta do projekta, pa je utvrđivanje ukupnog broja zaposlenih zahtevan posao. Statističari navode da je u 2021. u toj delatnosti radilo 5.008 osoba sa punim radnim vremenom. Verovatno bi ova računica bila i veća kada bi se računali oni koji su „uskakali po potrebi“.

Pored ljudi koji se bave isključivo filmom, tu spadaju i oni koji rade različite administrativne i pravne poslove kako bi filmska produkcija neometano funkcionisala, kaže Milica Božanić.

Premda nisu obuhvaćeni ovom statistikom, na snimanjima su, prema njenim rečima, angažovane i transportne i špediterske firme, električari, kompanije koje se bave obezbeđivanjem setova, a ponekad i specifične profesije kao što su ronioci, sportisti sposobni za različite vratolomije, treneri životinja… Naravno, tu su i statisti, a nije redak slučaj da su u snimanja uključeni vojska, policija, vatrogasne službe, medicinsko osoblje…

Biznis i finansije 218, februar 2024.

Foto: Theregisti, Unsplash

Чланак Doprinos filmske industrije domaćoj ekonomiji: Ko to tamo raste? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tranzicija domaće privrede u tržišnu ekonomiju neminovno je podrazumevala reaktiviranje berzanskog tržišta koje je u prvoj deceniji ovog veka bilo zapljusnuto talasom privatizovanih kompanija. Listirane kompanije privatizovane devedesetih po zakonu o svojinskoj transformaciji imale su disperzovanu vlasničku strukturu i mnoge od njih postale su predmet reprivatizacije na samom berzanskom tržištu. Sličnim putem išle su i kompanije pristigle po osnovu novog zakona o privatizaciji, s obzirom da su u startu dobijale većinskog vlasnika, pa je u velikom broju slučajeva dalja konsolidacija vlasništva bila njihov logičan put.

Dakle, ova tranziciona uloga berze u kojoj se tržište javlja u ulozi čistilišta bila je neminovna i očekivana, sa idejom da se vremenom iskristališe kritična masa kompanija koja je mogla postati seme razvoja zrelog tržišta. One berze u kojoj emitenti ne bi stizali dekretom nekakvog procesa privatizacije već putem inicijalne ponude akcija, odnosno postupkom prikupljanja kapitala.

Plen dominantnih akcionara

To željeno seme tržišta prilično je nabujalo u godinama pred svetsku finansijsku krizu. Mlado i plitko tržište kapitala, suočeno sa velikim prilivom kapitala iz regiona ali i sa strane domaćih građana, enormno je naraslo sa dnevnim prometima koji su se merili desetinama miliona evra. U kakvom zamahu su bila portfolio ulaganja možda najbolje govori činjenica da je promet akcija na Beogradskoj berzi 2007. godine bio na nivou zahuktalih stranih direktnih investicija.

Ovo obilje novca sakrilo je osnovnu činjenicu koja je verovatno najbitnija za svakog investitora kada pristupa tržištu kapitala – kvalitet njegovih investicionih alternativa. A kompanije na Beogradskoj berzi 2007. godine uglavnom nisu imale karakteristike korporacija – nisu objavljivale kvartalne izveštaje o poslovanju, retko su isplaćivale dividendu, dok je kontrola menadžera putem skupštine akcionara i drugih tehnika koje pretpostavlja akcionarstvo bila misaona imenica.

Kada je pod uticajem svetske finansijske krize i prethodno dostignutih izuzetno visokih vrednovanja Beogradska berza 2008. godine pala 75 procenata, sve spomenute anomalije bile su namah otkrivene. Indeks najlikvidnijih akcija, Belex15, sačinjen u velikoj meri od banaka pritisnutih gomilom loših kredita i slabim upravljanjem, veoma brzo se suočio sa korporativnim skandalima koji su u nemalom broju slučajeva okončani bankrotom ovih kompanija. Ostatkom tržišta plovile su kompanije iz realnog sektora desetkovane u tržišnoj vrednosti, koje su ubrzo postale plen dominantnih akcionara, makar onih kojima je likvidnost dozvoljavala krajnju konsolidaciju vlasništva.

Mada je pad tržišne vrednosti kompanija ponukao dominantne akcionare da razmišljaju o konsolidaciji vlasništva i povlačenju kompanija sa tržišta, glavni okidač za ubrzanje ovih procesa bila je izmena regulative koja je nastupila 2011. godine. Prag za prinudni otkup akcija sa do tada predviđenih 95 odsto smanjen je na 90 procenata, što je bio kudikamo dostižniji cilj u odnosu na prethodno ograničenje. Istina, istim zakonom je predviđeno nekoliko kriterijuma za zaštitu manjinskih akcionara i fer isplatu, ali će potonji rasplet događaja potvrditi da su to bile minorne prepreke, koje će većinski vlasnici s lakoćom savladavati. Tako je osnovni postulat berzanske igre postalo dostizanje praga od 90 odsto vlasništva, što je sa ubrzanom osekom investitora, naročito onih sa prefiksom profesionalni, vremenom postajao rutinski zadatak za glavne igrače na tržištu.

Konsolidacija vlasništva po što nižoj ceni

Teško je pobrojati lepezu oruđa kojima su se služili dominantni akcionari i krupni investitori u cilju konsolidacije vlasništva po što nižoj ceni. Omiljena tehnika još iz ranijih berzanskih dana ostala je kupovina akcija preko povezanih lica koja se mogla raskrinkati prostom proverom preko Google pretraživača, a vremenom i manje sofisticiranim metodama. Kupovina preko povezanih lica je izričito zabranjena u svakom berzanskom pravu, jer se time narušava interes manjinskih akcionara i po pravilu jeftinije stiče preostali komad vlasništva. Prelaskom određenog praga vlasništva (prvi prag je 25 procenata), investitor je dužan da ponudi istovetnu cenu svim preostalim akcionarima, čime obelodanjuje nameru za preuzimanje čitave firme i nudi istovetne uslove svim vlasnicima.

Kod nelikvidnih akcija, kojima se retko i slabo trguje, zakon je predvideo ponudu za preuzimanje i eventualni kasniji prinudni otkup po knjigovodstvenoj ili procenjenoj vrednosti akcija, pa stoga nije bila retka praksa da se fingira berzanska trgovina kako bi se zadovoljili zakonski uslovi za likvidnost akcije. Tako su „zamrznute“ akcije na mig većinskog vlasnika postajale likvidne, čime se izbegavao kriterijum po pravilu više knjigovodstvene vrednosti.

Ako se pak likvidnost nije mogla naštelovati, sledilo je obaranje knjigovodstvene vrednosti metodama kreativnog računovodstva, ili nameštena procenjena vrednost koja je u pojedinim bizarnim slučajevima bio krajnje sumnjivi okrugao broj. Takođe, pojedine bonitetne i odlične korporacije koje su imale kontinuitet u isplati dividende, odjednom bi prestale sa ovom praksom kako se približavala odsudna bitka krajnjeg otkupa akcija.

I dok princip prinudnog otkupa akcija, preuzet iz evropske regulative, na razvijenim tržištima predstavlja izuzetak, uz dužnu pažnju regulatora da se ne naruši postupak otkupa po fer vrednosti, na domaćem tržištu je postao uobičajena praksa i krajnji cilj glavnih tržišnih učesnika. Naravno, oseka ovih kompanija se ne može niti treba na silu zaustaviti, ali je formiranje plejade nezadovoljnih investitora izbačenih putem nefer vrednovanja imovine svakako zabrinjavajuća posledica. Ako ništa ono zbog činjenice da u eventualnom oživljavanju berzanskog tržišta, njegovi reanimatori teško mogu računati na ovu grupu ulagača.

Akcionari Komercijalne banke poslednje žrtve

Dojučerašnji vlasnici prioritetnih akcija Komercijalne banke poslednje su žrtve u nefer praksi prinudnog otkupa akcija. Ovi akcionari ostali su bez ovih finansijskih instrumenata po nominalnoj vrednosti ove akcije koja je odlukom skupštine banke proglašena knjigovodstvenom, premda je u berzanskim dokumentima banke knjigovodstvena vrednost običnih i prioritetnih akcija oduvek bila identična. Akcionari su borbu, koja traje već više od godinu dana, nastavili pred sudom u pokušaju da dokažu notornu stvar poznatu u svetu akcionarstva – prioritetne i obične akcije moraju imati istu knjigovodstvenu vrednost.

Nenad Gujaničić

Biznis i finansije 218, februar 2024.

Foto: Belinda Fewings, Unsplash

Чланак Sezona lova na manjinske akcionare се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čini se da su privrednici u svetu donekle optimističniji od ekonomskih analitičara. Suprotno lošim prognozama koje za ovu godinu iznose mnogi ekonomisti, broj generalnih direktora u svetu koji su izrazito zabrinuti zbog inflacije i nepredvidivih kretanja na tržištu pao je sa prošlogodišnjih 40% na 24%. Procenat onih koji su optimistični u pogledu privrednog rasta porastao je sa 18% na 38%, ali i dalje 45% generalnih direktora u svetu predviđa pad privrednih aktivnosti, što je, međutim, daleko manje od rekordnih 73% lane.

Uprkos velikim geopolitičkim sukobima, svega 18% direktora u svetu procenjuje da su njihove kompanije zbog toga izložene većim rizicima. Znatno odstupanje od ovakvog trenda beleži se u Evropi, gde 48% direktora očekuje pad domaće privrede, i što je iznenađujuće, takvih je čak 52% u SAD, pokazuju rezultati najnovijeg globalnog istraživanja koje je sprovela revizorska kompanija PwC među više od 4.700 generalnih direktora u 105 zemalja.

Upitan rast prihoda

U izveštaju se konstatuje da uprkos relativnom optimizmu u pogledu ukupnog privrednog rasta, ispitanici su znatno oprezniji kada je reč o kretanjima u industriji u kojoj posluju i prihodima njihove kompanije. Prošle godine je 42% anketiranih prognoziralo rast prihoda, dok u ovogodišnjem istraživanju takav ishod očekuje 37% ispitanika. I pored toga, skoro dve petine generalnih direktora planira da poveća broj zaposlenih za pet procenata i više.

Skoro tri četvrtine anketiranih procenjuje da će im generativna veštačka inteligencija pomoći da uvećaju prihode, profitabilnost i kvalitet svojih proizvoda i usluga. Direktori u kompanijama koje posluju u tehnološkom, medijskom i telekomunikacionom sektoru su najuvereniji da će im primena veštačke inteligencije uvećati zaradu (54%), dok su manje optimistični oni iz energetskog i javnog sektora (36%).

Većina (69%) je, međutim, svesna da će primena veštačke inteligencije zahtevati mnogo kompetentnije kadrove. Ispitanici su, takođe, zabrinuti zbog povećanih rizika od sajber napada (64%), širenja dezinformacija (52%), pravnih obaveza i rizika reputacije (46%).

Održivost na duži rok problematičnija za manje firme

Skoro jedna trećina anketiranih smatra da će klimatske promene uticati na način poslovanja i izveštavanja u naredne tri godine. Više od tri četvrtine generalnih direktora je izjavilo da su njihove kompanije započele i sprovele korake ka poboljšanju energetske efikasnosti, dok 58% navodi da razvijaju nove proizvode, usluge i tehnologije koje smanjuju negativni uticaj klimatskih promena.

S druge strane, svega 45% napominje da je postiglo napredak ili je uključilo klimatski rizik u finansijsko planiranje. Takođe, generalni direktori navode regulatornu složenost (54%) i niži ekonomski povraćaj za investicije koje su pogodne za klimu (51%) kao najveće prepreke koje treba prevazići.

Gotovo polovina (45%) anketiranih procenjuje da njihova preduzeća neće biti održiva u narednoj deceniji bez reorganizacije. Istraživanje pokazuje da su manje kompanije u većem riziku. Preko polovine (56%) generalnih direktora koji vode preduzeća koja imaju manje od 100 miliona američkih dolara godišnjeg prihoda, veruju da će njihove firme biti održive samo deset godina ili manje ako nastave da rade na sadašnji način, dok takve procene iznosi 27% ispitanika čije kompanije godišnje zarađuju 25 milijardi dolara ili više.

Чланак Privrednici u svetu o ekonomskim kretanjima: Krhki optimizam се појављује прво на Biznis i Finansije.