Što su vremena nesigurnija, to trampa postaje aktuelnija. Trenutno, 20 do 30 odsto svetske trgovine obavlja se putem bartera, a 80 odsto kompanija sa liste Fortune 500 je osnovalo barter odeljenja. Model roba za robu primenjuje se i na domaćem tržištu, najčešće da bi se sanirala šteta od nenaplativih potraživanja. Stručnjaci procenjuju da ovaj vid trgovine učestvuje sa 15 do 20 odsto u ukupnom prometu u Srbiji.

Na početku beše trampa. Ovako bi verovatno počinjala neka zamišljena ekonomska biblija, koja odjednom postaje ponovo aktuelna sa sve izraženijom geopolitičkom i ekonomskom krizom, te gomilanjem sankcija koje otežavaju prekogranična bankarska plaćanja.

Iz tog razloga, Rusija je posle cele tri decenije, prošle godine ponovo pokrenula razgovore o barter trgovini sa Kinom, koja ovakve aranžmane praktikuje i sa drugim državama. Na primer, Kina je sa Malezijom razmenila palmino ulje u vrednosti od 150 miliona dolara u zamenu za građevinske radove u istoj vrednosti, a Iranu je ustupila delove za automobile vredne dva miliona dolara za jednaku vrednost u pistaćima.

Šri Lanka je trgovala cejlonskim čajem sa Iranom kako bi namirila svoje dugove za naftu, dok je Pakistan potpisao sporazum o barter trgovini sa Rusijom, Iranom, Avganistanom i drugim zemljama za uvoz proizvoda kao što su sirova nafta, gas, pšenica i čelik.

Trenutno, prema procenama, od 20 do 30 odsto svetske trgovine obavlja se putem bartera. Oko 80 odsto kompanija sa liste Fortune 500 osnovalo je barter odeljenja, a približno 470.000 firmi u Velikoj Britaniji aktivno se bavi barter trgovinom. Razlog za oživljavanje ovog prastarog načina razmene je u tome što on omogućava državama ili kompanijama da u nesigurna vremena kao što su ova, ne ostanu bez neophodnih proizvoda.

Barter trgovina može ublažiti ili čak rešiti probleme nedostatka gotovine i viška zaliha za preduzeća. U svetu su se pojavile i barter platforme, koje objedinjavaju informacije o ponudi i potražnji sa domaćeg i međunarodnog tržišta.

Prostora za sivu ekonomiju „koliko hoćeš“

Na srpskom tržištu, razmena ili kompenzaciona ekonomija se intenzivira kada počne da raste inflacija, pa je stara dobra trampa jedini način da se zaštiti vrednost robe, kaže za B&F Dragovan Milićević, bivši državni sekretar u Ministarstvu trgovine.

„Kada nema inflacije, a novčani tokovi između kompanija su relativno stabilni, taj oblik trgovanja je daleko manje zastupljen. Uglavnom ga primenjuju firme koje imaju problem sa likvidnošću, pa da bi nabavile ono što im je potrebno za rad, nude u razmenu proizvode koje imaju na zalihama. Druga strana, posebno ako ima teškoće u plasmanu svoje robe, prihvata trampu po principu ’daj šta daš’. Teško je ustanoviti koliko je taj model zastupljen, ali na osnovu iskustva, verujem da u ukupnom prometu učestvuje sa 15 do 20 odsto“, procenjuje Milićević.

On naglašava da se cela ta operacija sprovodi kroz knjigovodstvo kao da je u pitanju novčana transakcija, samo se na fakturi naznači da je način plaćanja kompenzacija. Međutim, u tom modelu ima prostora za sivu ekonomiju „koliko hoćete“, ukoliko roba koja se razmenjuje nije legalno evidentirana u zalihama, upozorava naš sagovornik.

„Ako je roba upisana u magacinu, to znači da je u njenu cenu ukalkulisan i obračunat porez, pa firma legalnom prodajom kao i kompenzacijom ostvaruje pravo na povraćaj PDV-a, dok bi prodajom ’na crno’ bila u gubitku za taj iznos. Ako se roba izveze, onda je oslobođena plaćanja PDV-a, pa će država firmi da refundira ono što je kao obračunata fiskalna obaveza ušlo u cenu. Uslov je da se dostavi carinska deklaracija koja potvrđuje da je tovar izašao iz zemlje“, napominje Milićević.

Kad se države prebijaju

On naglašava da je taj model kompenzacije prisutan samo unutar zemlje. Preduzeća ne mogu trgovati na taj način sa inostranstvom, jer te isporuke prate carinske isprave u kojima su navedeni svi podaci o sadržaju, ceni, banci koja je korespodent i preko koje se vrši plaćanje. Praktično, firme iz dve zemlje mogu da ugovore međusobnu razmenu, ali je ona iskazana kroz cene iz faktura i carinskih deklaracija, dok sve na kraju obavezno prate i bezgotovinske novčane transakcije.

„Takav posao mora da se prijavi, jer čak i kada je dogovorena paritetna razmena, novac mora da prođe kroz račune kako bi Narodna banka Srbije mogla da ih evidentira u platnom bilansu. Nije moguće otići u inostranstvo i sa nekim dogovoriti – ja tebi 20 kila šećera, ti meni džak bibera“, navodi naš sagovornik.

Ali, to ne znači potpuno ukidanje trampe, nastavlja Milićević: „Ona se još uvek obavlja, ali samo ukoliko dve države imaju sklopljen barter aranžman. Njime se precizira koje robe i u kom paritetu će biti razmenjene. Kompanije koje takvu robu isporučuju, naplatiće je od svoje centralne banke u nacionalnoj valuti, a ukoliko robu primaju, platiće je opet nacionalnom valutom centralnoj banci. Dve države, potom, sumiraju stanje i ’prebiju’ se preko neke obračunske valute”.

Milićević podseća da je nekadašnja Jugoslavija preko takvog aranžmana nabavljala energente iz Sovjetskog Saveza, a plaćanje je bilo regulisano obračunskim, klirinškim dolarima. Srbija je, takođe, račun za ruski gas jedno vreme umanjivala kompenzacijom za lekove iz Galenike, ali taj aranžman više nije na snazi.

Takva razmena roba u vreme socijalizma je bila široko rasprostranjen između zemalja sovjetskog bloka, članica Saveza za međusobnu ekonomsku pomoć (SEV). Danas je raširena među državama BRIKS-a, ali se aranžmani vrednuju dogovorenim obračunskim jedinicama koje su usmerene na izbegavanje američkog dolara.

Zastarelo, ali radi

Bojan Stanić iz Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju Privredne komore Srbije (PKS) podseća da su devedesetih godina prošlog veka Ujedinjene nacije organizovale globalnu trampu, humanitarni program „Nafta za hranu“, namenjen Iraku koji je bio pod međunarodnim sankcijama. Ali, danas su takvi aranžmani mnogo ređi, a i kad se sklope, cene roba koje se razmenjuju uglavnom formiraju države koje to dogovaraju, a ne slobodno tržište.

„Model roba za robu postoji i u unutrašnjem prometu, a da li će privrednik da uđe u takav posao, stvar je njegove lične procene. Preduzeće koje nije likvidno rado će svoj dug prema drugoj firmi izmiriti robom koju ima. To nije zdrav sistem, ali funkcioniše i sanira štetu nastalu iz nenaplativih potraživanja. Takvi slučajevi postoje u građevinskoj industriji, kad do razmene dođe jer jednoj firmi, na primer, trebaju mašine a drugoj građevinski materijal. Česte su i situacije da radnici koje poslodavac ne može da isplati traže robu iz zaliha firme u zamenu za platu”, objašnjava Stanić.

Nije retka ni situacija da investitori vlasniku zemljišta na kome su planirali stambeni ili poslovni objekat, plate kvadratima izgrađenog prostora. Razmena roba i usluga dosta je prisutna i u drugim sezonskim poslovima, poput poljoprivrede. Firme ili gazdinstva spremne su da razmenjuju mehanizaciju ili da usluge u nekoj od faza proizvodnje plate ili protivuslugom u drugoj etapi ili rodom, pri čemu se paritet cena unapred utvrđuje.

U takvim kombinacijama učestvuje često i država, najčešće Robne rezerve koje su, na primer, radi popunjavanja rezervi nudile ratarima kilogram đubriva za 1,3 kilograma žita ili 1,5 kilograma kukuruza, a pariteti su utvrđivani i prilikom razmene semenske za merkantilnu pšenicu. I vlasnici silosa često svoje usluge paorima naplaćuju kroz rod koji su zbrinuli, a slične dogovore sa poljoprivrednicima sklapaju i klaničari.

Izvor: Biznis i finansije, julski broj

Piše: Mirjana Stevanović

Foto: Pixabay

Чланак Razmena robe za robu: Daj ono što imaš, za ono što je potrebno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je Srbija 2005. uvela porez na dodatu vrednost (PDV), preuzimajući evropsku praksu, na tržištu je praktično vladalo opsadno stanje. I pre ovog poreza, kod nas je postojao porez na promet, ali je poreska nedisciplina bila ogromna. Zato se PDV uvodio „čvrstom rukom“, kontrole su bile svakodnevne, a kazne su samo pljuštale. Za privrednike je to bilo neočekivano, ali su svi naučili da PDV mora da se plati. I to na vreme.

Danas PDV čini polovinu poreskih prihoda republičkog budžeta. Stoga ne čudi što se najveći broj poreskih kontrola odnosi na PDV. S druge strane, praksa pokazuje da privrednici imaju najviše nedoumica upravo oko propisa koji prate primenu ovog poreza.

„PDV je ispunio svoju svrhu. Ali u njegovoj primeni postoji najviše dilema i prostora za edukaciju ljudi. Ovaj porez stalno izaziva veliko interesovanje zato što se svi obveznici PDV-a u svakodnevnom radu suočavaju sa brojnim pitanjima. Takođe, česta je izmena propisa koji se prilagođavaju praksi ili evropskim trendovima, a to otvara nova pitanja“, objašnjava Aleksandar Vasić, poreski savetnik sa višedecenijskim iskustvom u ovoj oblasti, zašto je nedavno pokrenuo portal PDV.rs

Zakon ne može da se uhodava godinama

Poreska politika mora da obezbedi pravednost i jednostavnost u primeni poreskih propisa. Ukoliko se u praksi pokažu manjkavosti vezane za ova dva ključna aspekta, to znači da regulativa mora da se poboljša. PDV u najvećoj meri jeste pravedan, ali nije jednostavan, ocenjuje Vasić. „U jednom broju slučajeva, primena PDV-a ne može da bude jednostavna jer su procesi složeni, ali ima i onih gde postoji veliki prostor da se administracija pojednostavi i nije jasno zašto država to nije učinila“, kaže Vasić za B&F.

Jedan do pokazatelja da je neko rešenje suviše komplikovano može biti broj izdatih mišljenja o njegovoj primeni. Kada Ministarstvo finansija objavi više hiljada mišljenja o nekom propisu, to znači da on nije jednostavan za primenu. „Niko neće da traži mišljenje nadležnog ministarstva iz besa, jer ona koštaju i dugo se čeka odgovor“, ističe poreski stručnjak i kao primer navodi građevinski sektor: „Najveći broj mišljenja je dat iz oblasti prometa usluga i dobara u građevini. Sada smo se već uhodali i naučili, ali ne može se dozvoliti da se zakon uhodava tako što će građevinci ili knjigovođe prolaziti godinama kroz poresku neizvesnost. Može se uhodavati mesec dana, ali ne godinama. Stalna poreska nesigurnost ne sme da postoji“, naglašava Vasić.

Naš sagovornik skreće pažnju i na problem da se za određivanje šta se smatra prometom dobara i usluga u građevini koristi klasifikacija delatnosti koja nije napravljena za te svrhe, već za statistiku. Sama klasifikacija potiče iz vremena kada nisu postojale mnoge tehnologije, materijali i metode rada koji se danas primenjuju u građevinarstvu, što je stvorilo brojne nedoumice, a time i potrebu da se za mišljenje pitaju nadležni.

Poledice takvih rešenja opet idu preko leđa privrednika, kojima ako nehotice pogreše naknadno može da bude nametnut porez ili osporen odbitak poreza.

Izmene propisa u oblasti klasifikacija delatnosti su trenutnu u pripremi, ali ćemo, kako kaže Vasić, tek videti šta će one doneti. „Postojalo je obećanje da će država doneti poresku klasifikaciju delatnosti i za poreske potrebe opisati radove koji se smatraju građevinom, ali izgleda da se to neće desiti“, predviđa poreski stručnjak.

Od viška evidencija boli glava

Drugi problem kod PDV-a jesu stalne izmene. Neke su opravdane, neke nisu, ali čak i kada je izmena bila potrebna, način njenog sprovođenja je previše komplikovan. Primer je nova evidencija PDV-a u sistemu elektronskih faktura (SEF), koja je dodatak evidencijama koje već postoje.

„Kada vidite da postoje dva ili tri nivoa evidencija, koje pritom nisu ni usklađene, nameće se pitanje čemu one služe? Država uopšte ne razmišlja koliko će savesnog privrednika, koji želi sve da obračuna i plati, opteretiti tolikim evidencijama i da li su one zaista neophodne. Ponekad mi se čini da država zbog svoje nemoći da efikasnije naplaćuje porez pribegava besmislenim evidencijama“, ocenjuje Vasić.

Pored toga, kada uvede neku obavezu, država bi posle izvesnog vremena trebalo da podnese izveštaj kakve je rezultate dala ta nova obaveza i da li su ispunjeni ciljevi. „Država može sve a ne mora ništa, a privreda mora sve a ne može ništa“, ističe Vasić, koji kaže da je svestan potrebe za promenama, ali upozorava da učestale i nepotrebne izmene samo stvaraju dodatne probleme.

On napominje da Srbija nije izuzetak, i EU razmatra uvođenje elektronskih faktura zbog problema sa evazijom poreza u prekograničnim transakcijama, „ali mi smo izgleda majstori da zakomplikujemo administraciju“.

Gde je odgovornost države?

U domaćoj javnosti se malo govori o odgovornosti državnih službenika za počinjene greške u radu, posebno kada je reč o Poreskoj upravi. Ali šta se dešava ako, recimo, rešenje koje je doneo neki inspektor bude poništeno na drugostepenom organu? „Da li iko odgovara za grešku? Sistem kontrole kvaliteta u firmama je napravljen tako da se preduprede greške. Takav bi trebalo da bude i poreski sistem, ali to, nažalost, nije slučaj. Slično je i kod poreske evazije. Ukoliko neko izbegava plaćanje poreza onda je to pojedinačni problem, ali ako je takvih mnogo onda sistem nije dobar“, naglašava Vasić.

Država je dužna da efikasno naplaćuje porez i da od tih prihoda obezbedi kvalitetnu infrastrukturu, zdravstveni i obrazovni sistem, a ne da objavljuje spiskove poreskih dužnika. Čemu to služi, pita se naš sagovornik i dodaje:

„U Nemačkoj, kada obveznik ne plati porez, inspektor ga zove da ga pita da li je dobro, da li je zdrav. A u Srbiji se pitamo kako je moguće da neka firma duguje 100 miliona dinara? Ako je potraživanje sporno, opet se nameće pitanje ko je odgovoran što ono nije naplaćeno, jer država ima ozbiljne mehanizme za to ako želi da ih koristi“, podvlači naš sagovornik.

Platforma za PDV

Zbog svih navedenih i drugih problema sa kojima se privrednici suočavaju u praksi, ovaj poreski stručnjak je odlučio da pokrene specijalizovani sajt PDV.rs. Cilj je da korisnici te platforme na jednostavan način mogu da dođu do svih potrebnih informacija o PDV-u na jednom mestu. Veliki deo sadržaja će biti besplatan i predstavlja podršku PDV Akademiji, instituciji u kojoj Vasić planira različite vrste obuka o primeni PDV-a.

„Pored tekućih izmena vezanih za plaćanje ovog poreza, imaćemo edukacije za zaposlene u različitim privrednim sektorima, ne samo za one koji rade u računovodstvu, već i za sve druge kojima su znanja o primeni PDV-a neophodna za obavljanje njihovog primarnog posla“, najavljuje Vasić. Njegova želja je da edukuje i nove mlade stručnjake za ovu oblast, jer predviđa da će takvi kadrovi biti sve traženiji.

Naš sagovornik ističe da je veliki zagovornik poreske discipline, ali da će se uvek odnositi kritički prema zakonskim rešenjima koja nisu dobra i morala bi da se unaprede. „Mi smo još uvek daleko od državne uprave koja je okrenuta interesima građana i privrednika. Kod nas se državni organi ne doživljavaju kao institucije kojima možemo da se obratimo za pomoć, već kao neko ko nam stvara prepreke i sprovodi kazne. To moramo da menjamo“, uveren je Aleksandar Vasić.

Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj

Foto: Pixabay

Чланак Zašto je PDV najsloženiji porez? Ispunio svrhu, ali izaziva glavobolju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zato pojedine azijske države subvencionišu lokalne proizvođače, a neka sela u Indiji i Kini specijalizovala su se za vađenje zmijskog otrova. Ipak, Kinezi su deset puta profitabilniji jer su sa profesionalnog hvatanja zmija otrovnica prešli na njihov uzgoj.

Koga zmija ujede i guštera se plaši, kaže narodna izreka. U moderno doba, postraumatski sindrom može izazvati i račun za lečenje protivotrovom, naročito u nekim zemljama u kojima dostiže cenu skromnijeg stana. To je, na primer, slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su ovog leta bile domaćin svetskog kongresa proizvođača zmijskog protivotrova.

Širom sveta postoji više od 3.000 vrsta zmija, od kojih je oko 600 otrovno, a 200 njih može svojim otrovom da ubije čoveka. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, zmije otrovnice svake godine ujedu približno 5,8 miliona ljudi, od kojih umre između 80.000 i 140.000, a tri puta više njih ostanu trajni invalidi, najčešće zbog amputacije udova.

U poređenju sa nekim drugim delovima sveta, ujedi zmija otrovnica u SAD su relativno retki, ali zato pacijent može da doživi srčani udar kada mu se isporuči račun koji dostiže i 200.000 dolara za lečenje protivotrovom. Većina ove sume je pokrivena zdravstvenim osiguranjem ako ga pacijent ima, ali oni koji nisu te sreće mogu se naći na ivici bankrota.

„Muža“ zmija

Problem sa zmijskim protivotrovom je u maloj proizvodnji koja je daleko ispod potreba zdravstvenog tržišta. Da bi napravili protivotrov, proizvođačima je potreban sam zmijski otrov. Vađenje i prerada zmijskog otrova je dug i komplikovan proces, a teškoća je i u tome što ne postoji jedinstvena terapija, jer se otrovi zmija razlikuju. Neki sadrže neurotoksine koji mogu da paralizuju čoveka i izazovu gušenje, dok drugi uzrokuju ugruške u krvi ili krvarenje.

Firma Agritoxins je jedna od svega nekoliko kompanija u SAD koje proizvode zmijski protivotrov. Specijalizovana je za otrov koralnih zmija, koje nije lako uhvatiti jer žive pod zemljom. Kada njeni zaposleni uhvate zmiju na terenu, stavljaju je u posebnu epruvetu za te namene. Zatim je u laboratoriji pažljivo vade i pritiskaju njene očnjake na nepropusnu tkaninu koja se nalazi preko vrha epruvete. Ceo proces daje svega nekoliko kapi tečnog otrova.

Dobijena tečnost se zatim prečišćava, suši i zamrzava u prah. Protivotrov se skladišti na minus 20 stepeni Celzijusa i to mora jako brzo da se uradi, da ne bi izgubio na jačini. Manje zmije mogu dati tri do četiri miligrama u „jednom zalogaju“, a najveće od 700 do 800 miligrama, ali one su vrlo retke. Zato je za proizvodnju jednog grama praha potrebno u proseku „pomusti“ 125 zmija.

Naknada za strah

Upravo zbog ovakvog procesa dobijanja protivotrova, proizvođači najviše naplaćuju za svoj trud i rizik koji preuzimaju. Agritoxins svoje protivotrove prodaje po ceni koja se kreće od 300 do 6.000 dolara po gramu, u zavisnosti od toga iz koje zmije je otrov prikupljen. U principu, što je zmiju teže pronaći, uhvatiti, održati u životu i što je manji njen „prinos“ u pravljenju protivotrova, to je proizvod na tržištu skuplji.

Mada zmijski protivotrov nazivaju tečnim zlatom zbog potražnje za njim i cena po kojima se prodaje, proizvođač sa Floride tvrdi da to nije posao od koga ćete se obogatiti. Jedini način da dođete do veće zarade je ako uspete da sklopite ugovor sa nekom od velikih farmaceutskih kompanija, kojima ćete prodavati veće količine u kontinuitetu.

Ali, takvih nema mnogo. Konkretno, na američkom tržištu Pfizer je jedini proizvođač protivotrova za ujede koralnih zmija, dok za ujede zvečarki postoje dva proizvoda: Anavip i CroFab. Ovaj drugi proizvodi kompanija BTG International, koja je u vlasništvu SERB Pharmaceuticals, multinacionalke sa sedištem u Parizu.

Ona ekstrahovani otrov zvečarki šalje u Britaniju na prečišćavanje, a odatle u Australiju gde se ubrizgava ovcama. Te ovce razvijaju antitela za neutralizaciju zmijskog otrova, koja sa vade posle 18 meseci i ponovo šalju u Britaniju na dodatno prečišćavanje, pre nego što se dobije finalni proizvod koji na američkom tržištu košta oko 3.800 dolara po bočici.

Zbog ovolike skupoće, zmijski protivotrov je gotovo nedostupan malim zdravstvenim ustanovama u SAD, ali nestašica je daleko izraženija u nekim drugim delovima sveta, gde su ujedi zmija otrovnica mnogo masovniji, poput Azije i Afrike.

U Aziji lečenje 30 puta jeftinije nego u Africi

U Africi, oko 95% ugriza otrovnih zmija dešava se u ruralnim oblastima, a manje od 5% žrtava dobije protivotrov, dok ostali traže pomoć od lokalnih iscelitelja. U podsaharskoj Africi zmije otrovnice ujedu i do pola miliona ljudi godišnje, a stopa smrtnosti je pet puta veća nego što pogine ljudi u automobilskim nesrećama u SAD. Na celom afričkom kontinentu postoji samo jedan proizvođač zmijskog protivotrova za podsaharsku Afriku, i to u Južnoj Africi, dok su ostali proizvodi neodgovarajući, ili preskupi ako ih prave strane kompanije.

Izuzetak je indijska firma Premium Serums, koja osim za Indiju, odnedavno proizvodi zmijske protivotrove i za Šri Lanku, Severnu Afriku i podsaharsku Afriku. Preduzeće pravi milion i po bočica godišnje, a cena jedne iznosi svega osam dolara.

Pojedine države u jugoistočnoj Aziji pokušavaju da reše nestašice efikasnih protivotrova za ujede zmija tako što subvencionišu lokalne proizvođače, ali su rezultati različiti. Primera radi, Indonezija, Malezija i Vijetnam imaju dovoljno ovih lekova, Tajland proizvodi toliko da ih čak i izvozi, ali je nedostatak izražen na Filipinima, u Mjanmaru i posebno u Laosu. Lekovi se distribuiraju zdravstvenim ustanovama kroz centralizovanu nabavku, što dugo traje, pa se dešava da nekima u međuvremenu istekne rok trajanja.

Zahvaljujući izdašnim državnim subvencijama, u pomenutim zemljama celokupno lečenje od ujeda zmija košta do 800 dolara po pacijentu, što je čak 30 puta jeftinije nego u podsaharskoj Africi, a svi troškovi su pokriveni za stanovnike koji imaju zdravstveno osiguranje.

Selo u Kini profitabilnije od indijskih „kolega“

Indija je, nažalost, svetski rekorder po broju ujeda zmija otrovnica, od čega umre oko 58.000 ljudi godišnje. Sedam lokalnih kompanija proizvodi osam miliona bočica zmijskog protivotrova godišnje, ali je problem u tome što u Indiji ima više od 300 vrsta zmija, od kojih je preko 60 otrovnih, pa je teško napraviti lek koji bi bio podjednako efikasan za veći broj različitih otrova.

Narod Irula, koji broji oko 200.000 ljudi i predstavlja jednu od najstarijih starosedelačkih zajednica u Indiji, specijalizovao se za hvatanje zmija otrovnica. Članovi plemena prenose svoj zanat s kolena na koleno i osnovali su preduzeće koje je najveći proizvođač kvalitetnog zmijskog otrova u Indiji, sa zaradom od oko 300.000 dolara godišnje.

Njihove „kolege“ u Kini, iz sela Zisikiao koje je takođe „specijalizovano“ za vađenje zmijskog otrova su deset puta profitabilnije. Razlog je u tome što su Kinezi sa hvatanja zmija prešli na uzgoj, i to onih čiji je otrov najtraženiji na domaćem farmaceutskom tržištu.

Škorpije još unosnije

Iako američki proizvođači zmijskog protivotrova tvrde da taj posao ne donosi bogatstvo, neki konsultanti preporučuju mladim preduzetnicima da se, umesto Volstrita ili tehnoloških aplikacija, opredele upravo za tu delatnost.

Pojedinci iznose računice da je od zmija još isplativije „musti“ škorpije, jer njihov otrov, zavisno od kvaliteta ekstrakcije, može dostići cenu od 8.000 do 12.000 dolara po gramu. Ako želite da zaradite 100.000 dolara godišnje, pod pretpostavkom da možete prodati otrov škorpije po prosečnoj ceni od 10.000 dolara po gramu, potrebno je da proizvedete 10.000 miligrama otrova za godinu dana. Da biste to ostvarili, potrebno je da nahvatate oko 417 škorpija. Pa, srećno sa ovom poslovnom idejom!

Izvor: Biznis i finansije, septembarski broj 

Piše: Zorica Žarković

Foto: Pixabay

Чланак Proizvodnja zmijskog protivotrova: Ujeda i cena се појављује прво на Biznis i Finansije.

Većina uspešnih proizvođača koji plasiraju robu na strana tržišta kaže kako su primorani da se oslanjaju samo na sebe, jer male firme koje bi mogli da angažuju kao dobavljače ili podizvođače nemaju potrebne kapacitete i znanje, a država ne nudi odgovarajuće programe da se takva situacija poboljša.

Projekat „Nemačka inicijativa za pronalaženje dobavljača u zemljama Zapadnog Balkana“ sprovodi se u Srbiji već deset godina, a za dobavljače su zainteresovane kompanije pretežno iz metaloprerađivačkog sektora, autoindustrije, prerade i proizvodnje materijala od plastike, kao i iz elektro i elektronskog sektora. To su, takođe, sektori u kojima su srpskim izvoznicima potrebni pouzdani domaći dobavljači i kooperanti, kako ne bi uvozili većinu onog što je potrebno u proizvodnji, pogotovo za izvoz. Ali do njih se teško dolazi zato što ih je premalo, a ima i onih koji ne zadovoljavaju stroge kriterijume velikih domaćih proizvođača i izvoznika.To potvrđuje i Borko Mojsilović, vlasnik i direktor „Građevinara“ iz Ivanjice, velikog proizvođača montažnih kuća. „Nekada se u bivšoj Jugoslaviji od domaćih proizvođača mogao nabaviti sav materijal za postavljanje montažne kuće, od eksera, staklene vune, rigips ploča, do crepa. Danas, i kada bi na domaćem tržištu kupili eksere koji se postavljaju pištoljem, zbog lošeg kvaliteta mogao bi se ekser zaglaviti u tom alatu. Zato moramo da ih uvozimo iz Nemačke“, kaže za B&F Mojsilović, koji više od 40 godina posluje u građevinarstvu.

Firme koje ne može da nađe ni inspekcija

Naš sagovornik se žali da jako teško nalazi podizvođače u Srbiji i zbog drugih razloga, pre svega zbog raširenog sivog tržišta. „Vidim da se u ponudi na internetu oglašavaju 44 firme koje nude montažne kuće, ali od toga 30 nema nijednog radnika. Inženjera ima moja i još jedna firma. Kada kupac dođe i vidi našu ponudu, misli da mu je bolje da se obrati tim firmama koje su jeftinije, a u koje inspekcija i ne ulazi jer ne može ni da ih nađe“, konstatuje Mojsilović.

„Građevinar“ ima preduzeće u Hrvatskoj i tamo uspeva da nađe potrebne radnike i kooperante, mada ni tamo to nije lako, ali po rečima Mojsilovića njihovo tržište je bolje uređeno, manje je sive ekonomije i korupcije. „Svojevremeno je moja firma trebalo da bude podizvođač glavnom izvođaču radova na zdravstvenim objektima u Srbiji, ali smo odmah odustali jer nisam znao kako da kontaktiram tog izvođača zato što nije imao ni kancelariju, a dobio je posao velike vrednosti“, navodi primer iz sopstvenog iskustva vlasnik „Građevinara“.

Na pitanje da li je na te probleme ukazivao nadležnima u državi, odgovara da „oni sve to dobro znaju“ i da „korupcija kreće od vrha“. „Kako male firme, koje bi trebalo da se osposobe da budu pouzdani kooperanti domaćim i stranim kompanijama, mogu da se nadaju bilo kakvoj pomoći države? Evo mi, koji nismo tako mali i ne bi trebalo da imamo bilo kakve teškoće da dobijemo zajam, čekamo godinu dana da nam Fond za razvoj odobri kredit, a za to vreme neki su ga dobili preko reda“, tvrdi Mojsilović.

Prednosti udruživanja

Slična situacija sa obezbeđivanjem solidnih kooperanata, koji imaju potreban kvalitet, konkurentne cene i poštuju rokove je i u metalskoj industriji, ali je ipak malo povoljnija, smatra Zoran Pekez, menadžer Vojvodina metal klastera.

„Bolja je utoliko što u metalskoj industriji postoji jasna standardizacija materijala, tehnologija, poluproizvoda i gotovih proizvoda, što olakšava komunikaciju i uspostavljanje kooperantske saradnje i zajedničke proizvodnje. Prednost je i to što metalci u Srbiji imaju svoj klaster, koji im već godinama pomaže da budu konkurentniji i da lakše i efikasnije uspostavljaju saradnju. U klasteru je u ovom trenutku udruženo preko 200 preduzeća i preduzetnika iz metalskog sektora, sa preko 15.000 zaposlenih iz Srbije ali i zemalja okruženja i EU“, kaže Pekez za B&F.

Naš sagovornik navodi da su neka od ograničenja za veće uključivanje malih firmi u lance dobavljača u tome što njihovi vlasnici, koji su često i direktori u svojim preduzećima, preopterećeni dnevnim obavezama nemaju vremena da uče, pa čak ni da pošalju bar manji broj zaposlenih na usavršavanje.

„Tokom proteklih deset godina, za članove klastera smo organizovali više od 30 različitih vrsta edukacija i obuka koje je pohađalo preko 2.100 zaposlenih. Organizovali smo obuke za rukovodioce, obuke za prodaju, inovacije, nove tehnologije, standardizaciju i sertifikaciju, kao i obuke bravara, zavarivača i sličnih zanimanja. Imamo i platformu za učenje na daljinu, gde stručnjaci sa univerziteta i iz kompanija objavljuju zanimljiva predavanja. Inače, članstvo klastera pored proizvodnih kompanija čine i univerziteti, fakulteti, razvojni inovacioni centri, strukovne asocijacije kojima je posao edukacija, razvoj i transfer tehnologija i slično. U našem klasteru imamo razvijena dva originalna alata, koja su od suštinske pomoći proizvodnim kompanijama – VMC Inovacioni pul i VMC Klinima“, ističe Pekez.

Začarani krug zbog „paprene“ opreme

Prema njegovim rečima, nabavka kvalitetne opreme je ozbiljna poteškoća za male firme i to ih ograničava da rade za veće izvoznike. „Problem je u tome što su tehnologije i oprema u našoj branši veoma skupi. Male i srednje firme ne mogu da ih nabavljaju iz sopstvenih sredstava jer nemaju sigurne poslove kojima bi isplatili investiciju, a opet velika kompanija ne može da im da posao zato što nemaju odgovarajuću opremu i to je začarani krug“, ukazuje Pekez.

On dodaje da država u poslednjih nekoliko godina otvara mogućnosti za uključivanje malih i srednjih preduzeća u lance inostranih dobavljača, multinacionalnih kompanija, ali ne i domaćih preduzeća. „Krajnje je vreme da se uvedu slični programi za uspostavljanje bolje saradnje između većih srpskih preduzeća i malih firmi koje bi mogle da postanu njihovi kooperanti ili dobavljači“, smatra Pekez.

Država subvencioniše i nabavku opreme, često samo nove. U metalskoj branši moguće je nabaviti i polovnu, korišćenu do tri godine ali u dobrom stanju, po znatno nižoj ceni od one za novu opremu. Sredstava koje država odvaja za ovu namenu su skromna i nedovoljna za preduzeća u metalskom sektoru. Na primer, cena opreme za radno mesto u industriji informaciono-komunikacionih tehnologija je 10 do 20 hiljada evra, dok je u metalskoj od 250 hiljada pa naviše, posebno u delu automatizacije, robotike, aditivnih i drugih visokih i naprednih tehnologija koje obezbeđuju konkurentnost.

„Udružili smo se upravo zato da bismo pomogli sami sebi i uspevamo u tome skoro 14 godina. Tako da se može reći da ko je u našoj branši izdržao do danas, on nije samo metalac nego je i pravi umetnik“, zaključuje Pekez.

Uvoz poskupljuje izvoz

Jedna od kompanija koje nemaju teškoće da nađu dobre dobavljače je kruševački proizvođač guma Goodyear Srbija. Finansijski direktor Radivoje Pavlović navodi da imaju stalnih 15 do 20 kooperanta sa kojima sklapaju velike poslove, a spisak bi bio i duži da se uračunaju ugovori manje vrednosti.

„Istina je da ima i robe koju ne možemo da nađemo ni kod jednog proizvođača u Srbiji, pa moramo da je uvozimo. U pitanju su i kvalitet i količine. Bilo bi bolje za našu ekonomiju da tu robu možemo da nabavimo na našem tržištu, ali jednostavno to sada nije moguće. Kada bi postojala takva mogućnost, ona ne bi povećala našu proizvodnju jer su i sada svi naši kapaciteti uposleni, ali bismo bili konkurentniji jer bi ta nabavka bila jeftinija“, kaže Pavlović za B&F.

On smatra da problem nije samo u tome što male i srednje firme nemaju novca niti povoljne izvore finansiranja kako bi se osposobile da budu partneri velikim kompanijama, već da u Srbiji često nema ni dovoljno interesovanja, ali ni znanja da
se to sprovede.

Biznis & finansije 220, april 2024. 

Foto: Matt Artz, Unsplash

Чланак Koliko domaći izvoznici mogu da se oslone na kooperanate u Srbiji: Retko i nestabilno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stoga bi poboljšanje uslova za privlačenje većih privatnih ulaganja u filmsku industriju bilo korisno za celo društvo i ekonomiju, uvereni su predstavnici filmskog sektora i ekonomski stručnjaci koji prate ovo tržište.

„Od 2018. do 2023. godine nominalna vrednost filmske industrije stalno raste. Ona nije smanjena ni tokom pandemije – tada je rast bio na nivou prethodnih godina, a po normalizaciji situacije je ubrzan. Zato je 2023. nominalna vrednost ovog sektora bila tri puta veća nego u 2018. godini“, kaže za B&F dr Igor Kovačević, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. On dodaje da je BDV filmske industrije u srpskom BDP-u nešto ispod 1% ali da uporno jača.

U poslednjoj objavljenoj studiji pod nazivom „Analiza ekonomskih efekata sektora audiovizuelne produkcije i efikasnosti podsticaja za proizvodnju audiovizuelnih sadržaja u Republici Srbiji za 2020. i 2021. godinu”, Kovačević navodi da je tokom tog perioda na snimanje ovih sadržaja utrošeno 589 dana, dok je prosečan budžet po danu snimanja iznosio 54.607 evra.

Manji deo ovih sredstava čine državni podsticaji, dok ostalo predstavlja ulaganje stranih produkcijskih kuća. Pomenuti podsticaji su se državi itekako isplatili. Novac se vraćao u budžet kroz direktne prihode koje država obezbeđuje od filmskih subjekata po osnovu poreza i doprinosa na zarade, drugih poreza i taksi, naknada za korišćenje javnih površina itd. Koristi su imale i ostale privredne grane. Primera radi, u pomenute dve godine strane produkcije su ostvarile 14.878 noćenja u Srbiji i doprinele turizmu sa 1.257.676 evra, samo kroz plaćanje smeštaja i boravišnih taksi.

Stranci sve više snimaju u Srbiji

U 2020. i 2021. godini na jedan evro državnih podsticaja za filmsku industriju u ekonomiju Srbije slivalo se u proseku 4,57 evra prihoda, ističe Kovačević i dodaje: „Upravo radimo novo istraživanje o efektima podsticaja za filmsku industriju. Osnovano je očekivati njihov blagi porast, imajući u vidu da je u 2022. i 2023. ugled Srbije kod stranih produkcija porastao i da su realizovana značajna ulaganja u novu opremu i studijske prostore”.

A koliko su porasli broj i vrednost subvencija otkrivaju nam podaci na bazi uzorka iz pomenute analize. Prema njima, u 2016. godini uz podršku države snimljena su četiri filma i dve serije, a 2021. sedam filmova i dve serije. Vrednost subvencija je rasla znatno dinamičnije, pa je 2016. za filmove izdvojeno 223.137.054 a za serije 97.684.906 dinara, dok su 2021. podsticaji za filmove dostigli vrednost od 697.959.410 a za serije čak 464.567.563 dinara.

Kovačević smatra da je upravo ovakva politika subvencionisanja, kakvu imaju i najpoznatije svetske destinacije za snimanje filmova i serija, bila ključna za etabliranje srpske filmske industrije na svetskom tržištu.

Finansijeri iz privrede i dalje sporadični

Rast filmske industrije tokom poslednjih pet godina potvrđuje za B&F i Milica Božanić, izvršna direktorka Srpske filmske asocijacije (SFA): „U tom periodu u filmskoj industriji porasli su i zaposlenost, i površina studijskog prostora, i broj novih preduzeća“.

No, državni podsticaji ne bi trebalo da predstavljaju jedinu finansijsku podršku daljem razvoju ove industrije. Božanić navodi da u svetu, posebno na razvijenim tržištima poput holivudskog, film privlači mnoge finansijere iz privrede.

Osim toga, čak i u Evropi, koja je manje tržišno orijentisana od SAD, postoje banke specijalizovane za rad sa filmskom industrijom, kao i osiguranja koja sarađuju sa filmadžijama.

U Srbiji je ovaj vid saradnje još u povoju. Kod nas, pored države, u finansiranju produkcija pomažu određeni privatni sponzori, ali to su još uvek pojedinačni slučajevi a ne ustaljena praksa.

Srbija ipak jeste obezbedila neke od uslova za dalji razvoj filmske industrije, saglasni su naši sagovornici i kao dobar primer navode predvidivost finansiranja. Potrebno je, međutim, poboljšati i poslovno okruženje za filmski sektor, bilo da je reč o državnoj administraciji, logistici tokom snimanja, uređivanju odnosa između mnogobrojnih aktera…

Sve to su ciljevi SFA i zato ovo udruženje prikuplja informacije od svojih članova i kanališe ih u konkretne projekte. „Na primer, pre dve godine smo napravili preporučeni tipski ugovor za najam lokacija. Jer, mapiranje lokacija i uspostavljanje kontakata sa javnim sektorom su veoma važni za filmadžije.

Zato želimo da javna uprava pojednostavi procedure i zahteve za izdavanje saglasnosti za snimanje na javnim lokacijama. Rad na ovome i dalje traje i nije nimalo lagan, ali nam iskustva iz drugih zemalja pokazuju da takav pristup države može drastično olakšati posao produkcijama, odnosno učiniti Srbiju još primamljivijom destinacijom za snimanja“, uverena je Božanić.

Film jeste umetnost, ali je i posao

Rešenje za navedeni problem bi moglo da bude otvaranje kancelarije koja bi objedinila usluge više institucija i organa. Naime, za snimanje određenih scena u gradovima potrebni su koordinacija saobraćaja, zatvaranje ulica, parking za veliki broj kamiona i filmskih vozila i drugo, a to je posao nekoliko gradskih službi. Kada bi sve moglo da se završi na jednom mestu, kao što je slučaj u Beču, Barseloni, Budimpešti ili Zagrebu, to bi filmadžijama pojednostavilo i ubrzalo ove procedure, omogućilo izvesnost u planiranju, administrativnim troškovima i logističkim izmenama, što je važno za svako poslovanje.

Film jeste umetnost, ali je i posao, koji je prema rečima Milice Božanić višestruko koristan za društvo: „Budući da oko 20% novca za subvencije ide našim produkcijama, one dobijaju mogućnost da priušte bolju opremu, da rade kvalitetniju postprodukciju, da sarađuju sa velikim igračima. To domaćim filmovima i serijama obezbeđuje veću vidljivost u inostranstvu, a našoj zemlji priliku da predstavi svoje vrednosti, kulturu, tradiciju, prirodne lepote. Takođe, svaki međunarodni projekat koji je snimljen u Srbiji otvorio je mogućnost za poboljšanje slike o našoj zemlji, za privlačenje novih talenata, ali i za saradnju sa drugim državama. Osim toga, poznato je da mesta na kojima se snimaju popularni filmovi i serije privlače i veliki broj turista“.

Primer za tu tvrdnju ne moramo tražiti daleko, dovoljno je podsetiti kakvu najezdu turista je zabeležio Dubrovnik posle emitovanja serije „Igra prestola“.
Antrfile

Koga sve angažuju filmadžije?

Prema analizi Ekonomskog fakulteta, filmska industrija je 2021. direktno zapošljavala 2.894 ljudi, za 37% više u odnosu na 2019. godinu. Međutim, zbog specifičnosti ove industrije mnogo ljudi radi od projekta do projekta, pa je utvrđivanje ukupnog broja zaposlenih zahtevan posao. Statističari navode da je u 2021. u toj delatnosti radilo 5.008 osoba sa punim radnim vremenom. Verovatno bi ova računica bila i veća kada bi se računali oni koji su „uskakali po potrebi“.

Pored ljudi koji se bave isključivo filmom, tu spadaju i oni koji rade različite administrativne i pravne poslove kako bi filmska produkcija neometano funkcionisala, kaže Milica Božanić.

Premda nisu obuhvaćeni ovom statistikom, na snimanjima su, prema njenim rečima, angažovane i transportne i špediterske firme, električari, kompanije koje se bave obezbeđivanjem setova, a ponekad i specifične profesije kao što su ronioci, sportisti sposobni za različite vratolomije, treneri životinja… Naravno, tu su i statisti, a nije redak slučaj da su u snimanja uključeni vojska, policija, vatrogasne službe, medicinsko osoblje…

Biznis i finansije 218, februar 2024.

Foto: Theregisti, Unsplash

Чланак Doprinos filmske industrije domaćoj ekonomiji: Ko to tamo raste? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kanadski div za elektronsku trgovinu Shopify postavio je na svojoj internoj mreži alat koji je više obradovao zaposlene nego njihove rukovodioce. Program omogućava da se proceni koliki je trošak svakog zakazanog sastanka u firmi, odnosno da se vreme koje je svaki zaposleni potrošio na sastanke umesto da radi i cena njegovog rada po satu, naknadno uporede sa procenama kakvi su bili konkretni efekti priče o poslu.

Mada na osnovu ovog alata nije moguće izračunati tačno „u dolar“ da li je neki sastanak bio koristan ili uzaludan po bilanse kompanije, već i okvirna računica je pokazala ono što su zaposleni znali i bez pomenutog softvera – da ih njihovi direktori „udaviše“ besmislenim sastancima, umesto da ih puste da rade.

Rukovodstvo kanadske multinacionalke nije jedino koje je konačno shvatilo da im gomilanje rasprava o tome šta bi trebalo da se obavi umesto da se zaista radi, nezajažljivo nagriza zaradu. Neobuzdani Petar Pan tehnološkog sveta Ilon Mask, više puta je bio vrlo izričit u javnosti da je „alergičan na sastančenja“. Džef Bezos je zabranio svojim direktorima u Amazonu da mu na sastancima troše vreme svojim prezentacijama. Umesto toga, uveo je pravilo da se radni materijal dostavlja ranije i da se svi pripreme za sastanak tako što će u najkraćem vremenu sažeti ono što smatraju zaista bitnim.

Mark Kuban, televizijski producent i investitor, javno je poručio da neće pristati na sastanak osim ako mu osoba koja ga poziva da „sastanče“ ne ispiše ček, koji će mu nadoknaditi potrošeno vreme. Istraživanje koje je jedan proizvođač rešenja za planiranje vremena sproveo među 200 izvršnih direktora u SAD i Velikoj Britaniji je pokazalo da više od tri četvrtine anketiranih smatra da sastanci u njihovim kompanijama postaju sve neefikasniji, da ih ometaju u radu i nanose štetu poslovanju.

Ne mogu da radim, idem na sastanak

Ako ljudi na čelu najvećih svetskih kompanija imaju ovakav odnos prema sastancima, kako to da oni sve više izmiču kontroli, preteći da ozbiljno uruše vekovni mit o kapitalističkoj delotvornosti i produktivnosti? Da ova tema sve više žulja korporativni svet potvrđuju i učestala istraživanja koja o tome objavljuju američki univerziteti.

Jedno od najnovijih je analiza Univerziteta u Severno Karolini, koja je urađena na osnovu ankete među više od 1.500 zaposlenih u 20 različitih industrija. Dobijeni odgovori upućuju da radnici provode između 18 i 21 sat nedeljno na sastancima, iako se smatra da je 11 sati sedmično kritična granica preko koje „prekovremena razglabanja“ postaju neproduktivna. Još su alarmantniji nalazi kada je reč o zaposlenima koji se bave visokostručnim i najplaćenijim poslovima – oni troše 85% svog radnog vremena pričajući o poslu umesto da rade.

Istraživači ističu da problem nije u sastancima, kojih je bilo od kada je sveta i veka, već u činjenici da se ubrzano nagomilavaju loše pripremljeni i nesadržajni sastanci, toliko da su postali najveća pretnja produktivnosti.

Dokaz za to je i istraživanje Univerziteta u Juti o ovoj temi. Analizirajući probleme koje prave nefunkcionalni sastanci u velikim kompanijama, stručnjaci su došli do zaključka da jedan loše pripremljen sastanak produkuje bar tri još gora. Kao ilustraciju su naveli jedan tipičan primer.

Zbog redovnog nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom u jednoj multinacionalki, prvo se održava pripremni sastanak sa ostalim vodećim direktorima u kompaniji, oni potom sazivaju pripremni sastanak sa šefovima drugih odeljena, ovi to rade sa vođama timova u njihovom sektoru, potonji sazivaju članove tima a ovi sve ostale zaposlene.

Krajnja računica pokazuje da samo za pripremu nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom, firma troši oko 300.000 radnih sati godišnje! Svi ovi sastanci ostavljaju malo vremena radnicima za obavljanje stvarnog posla. Istraživanje je pokazalo da prosečnom zaposlenom treba gotovo pola sata da se ponovno usredsredi na ono što je počeo da radi, pre nego što su ga pozvali na sastanak.

„Šta, dođavola, ti ljudi uopšte rade?“

Ali čini se da i akademska elita koja izučava ovaj problem i deli savete drugima kako da ga reše, boluje od istih teškoća. Mark Kalan, profesor na Univerzitetu u Misuriju, u razgovoru za jedan poslovni portal je izjavio i sledeće: „Zatrovan sam tolikim brojem sastanaka na fakultetu i prezentacijama koje moram da slušam satima, a na kraju ne vidim bilo kakav smisao svega toga. Stvarno želim da trošim svoje vreme samo na rešavanje konkretnih problema sa kojima se suočavamo, a ne da slušam uopštene i isprazne priče o tome kako bismo mogli da spasemo svet. Možda druge moje kolege misle da je to najvažnije, ali ja od toga ne vidim bilo kakvu korist“.

Verovali ili ne, ali ovaj problem nije bio ovoliko izražen u vreme kada smo nekako preživljavali bez veštačke inteligencije i ostalih svemogućih tehnologija za koje njihovi proizvođači tvrde da nam danas štede vreme i novac. Istraživači još jedne naučne ustanove, ovog puta Londonskog univerzitetskog koledža, objavili su studiju koja pokazuje da su šezdesetih godina prošlog veka direktori u Velikoj Britaniji trošili na sastanke u proseku manje od 10 sati nedeljno, da bi sada taj prosek iznosio 30 sati.

U studiji se zaključuje da je jedan od bitnih razloga za tri puta duže sastančenje demokratizacija u donošenju odluka. Ranije je isključivo važio princip upravljanja odozgo prema dole, odnosno kako kaže onaj na vrhu, tako se radi. Razvoj ekonomije zasnovane na znanju doneo je i stav da je važno čuti i mišljenja zaposlenih kada se donose korporativne odluke, jer to može biti korisno za sve strane. Iz ovoga nije jasno zašto su onda ukinuti naši radnički saveti, kad se ispostavlja da su u stvari bili avangarda?

Ed Zitron, britanski ekonomski novinar stvari vidi nešto drugačije. Po njemu, problem je u gomilanju bespotrebnih rukovodilaca, jer prema britanskim statističkim podacima sada u proseku na svakih pet radnika dolazi jedan menadžer. A oni provode 70% svog vremena na sastancima, pa Zitron postavlja pitanje: „Šta, dođavola, ti ljudi uopšte rade?“ I dodaje: „Sastanci su sjajan način da prikrijete neznanje i sopstvenu beskorisnost, da delujete stalno zauzeti, bez potrebe da se dokazujete na konkretnom poslu“.

Više verujemo mašinama nego kolegama

Sastanci su „eksplodirali“ i zahvaljujući radu od kuće, naročito tokom i nakon korone. U slučaju kada veliki deo radnika ne dolazi fizički na posao, svako malo se preko platformi organizuju sastanci kako bi se oni „iz daljine“ bliskije povezali, a još više da šef prekontroliše čime se zaista bave u radno vreme. Majkrosoft navodi podatke da se nakon pandemije, zbog učestalih sastanaka sa zaposlenima koji rade od kuće radno vreme produžilo u proseku za najmanje sat vremena, ali da svega 12% direktora veruje da radnici koji su im daleko od očiju, zaista svojski zapinju kad ih oni ne kontrolišu.

Ovaj tehnološki gigant koristi pomenute i slične podatke da ponudi sopstvena rešenja zasnovana na veštačkoj inteligenciji, koja omogućavaju direktorima da vode bar pet sastanaka istovremeno i u hodu donose strateške odluke, čiji će kvalitet verovatno biti istovetan vremenu koje su potrošili na njih.

Francuski sociolog David Rišar ne veruje da tehnologije mogu da reše suštinski problem u današnjim odnosima među ljudima u kompanijama. „Mi smo izgubili poverenje jedni u druge. Apsurdno je da danas više verujemo mašinama, nego čoveku pored nas sa kojim svakodnevno provodimo više vremena na poslu, nego sa porodicom i prijateljima“.

Biznis & finansije 220, april 2024. 

Foto: Campaign creators, Unsplash

Чланак Besmisleni sastanci guše korporacije: Prekovremena razglabanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sa aspekta bogatog čoveka, treća generacija se neće sećati novca i imovine koju im je ostavio, ako je druga do tada sačuva, ali će svakako biti ponosna svaki put kada prođe pored bolnice, škole ili druge zadužbine koju je svojoj zemlji ostavio njihov pradeda.

Koliko ste puta čuli: „Taj je obezbedio naredne tri generacije“? Siguran sam vrlo često, ali da li ste ikada u našim krajevima upoznali nekog ko i dalje uživa u plodovima rada svog pradede? Urbana legenda kaže da u beogradskom elitnom naselju Dedinje, ne postoji vila u kojoj kao odrasli ljudi žive predstavnici treće generacije porodice koja je vilu stekla. Proverite da li takvih ima u elitnim naseljima vaših gradova.

Jedan od mehanizama koji se u razvijenim zemljama primenjuje već decenijama, a koji služi da se deca ne opuste previše, ali i da smanji socijalno raslojavanje, upravo je porez na nasledstvo, često nazivan i taksa na smrt. Gotovo svaka zemlja na svetu u svom poreskom sistemu ima neki vid ovog poreza, kod nas je on simboličan, a kod naslednika prvog reda poreska stopa je 0%. Takođe, značajna je razlika između subjekata koji se oporezuju. U mnogim sistemima, uključujući i poreske sisteme naše regije, oporezuje se naslednik, dok u značajnom broju sistema, oporezovan je pokojnik.

Kako to rade Englezi?

Najčešće analiziran porez na nasledstvo je onaj koji se primenjuje u Velikoj Britaniji, jer sve više zemalja svoje poreze na nasledstvo oblikuje na sličan način. Naime, predmet oporezivanja je imovina koja ostaje iza pokojnika, a koja uključuje nekretnine, novac i sve druge vrednosti kao što su firme, udeli, obveznice, hartije od vrednosti, vredne umetnine, kolekcionarski predmeti velike vrednosti, te sve ono što se smatra tržišno vrednom imovinom.

Porez se naplaćuje na vrednost imovine pokojnika koja prelazi prag od 325.000 funti, po poreskoj stopi od 40%, bez obzira ko imovinu nasleđuje. Od ovoga postoji nekoliko izuzetaka, pa je poresko oslobođenje potpuno u slučaju da je nasleđuje bračni ili vanbračni partner, te ukoliko svoju imovinu ostavljate dobrotvornim organizacijama, lokalnoj zajednici ili amaterskim sportskim društvima.

U slučaju da imovinu nasleđuju deca ili unuci, neoporezivi iznos je 500.000 funti. U imovinu pokojnika se računaju i svi pokloni koje je pokojnik davao u poslednjih sedam godina života, kako bi se sprečilo davanje imovine kada se sazna da je osoba ozbiljno bolesna.

U praksi to znači da ako deci i unucima (svima ukupno) ostavite nekretnine, novac i umetnine u vrednosti od 2.500.000 funti, od te imovine će na ime poreza biti plaćeno 800.000, dok će naslednicima ostati 1.700.000.
imovina 2.500.000
– prag oslobođenja 500.000
= osnovica 2.000.000 x 40%
= 800.000 funti

Korigovanje sreće

Moguće je tražiti potpuno ili polovično oslobođenje od poreza na nasledstvo u slučaju da se naslednicima ostavlja kompletan posao, udeli u firmama koje nisu listirane na berzi, kontrolni paketi akcija u listiranim firmama (preko 50% prava glasa), mašine, zgrade i ostale nepokretnosti, no uslov je da je pokojnik to posedovao najmanje dve godine pre smrti.

Sa druge strane, oslobođenje od ovog poreza nije moguće tražiti za imovinu firme koja nije u funkciji osnovnog poslovanja (poslovni objekat koji se izdaje zakupcu, stan u kom živi vlasnik a vodi se na firmu, itd.), te za firme čija je delatnost vezana za nekretnine, hartije od vrednosti i slično.

Ideja ovakvog sistema je prvenstveno u tome da koriguje nagomilavanje nasleđenog bogatstva kod onih koji ga nisu sami zaradili, već su imali sreću da budu rođeni od bogatih roditelja. Po podacima Britanskog zavoda za statistiku, medijalno domaćinstvo u Velikoj Britaniji raspolaže imovinom od 302.500 funti, dakle ispod praga posle kog se ovaj porez plaća, te velika većina stanovništva ovaj namet i ne oseća.

Sa druge strane, kod onih koji ovaj namet osećaju i imaju imovinu koja će biti oporezovana, budi motivaciju da u svoju decu ulažu kroz vaspitanje i školovanje, jer možda neće imati iste poslovne talente i ambicije kao i roditelji. Takođe, stimuliše ih da investiraju dugoročno u poslovanje i produktivnost, a ne u nekretnine i velike brojke na računima u banci.

Novac se potroši, ponos ostaje

Aspekt oslobađanja od poreza za iznose koji su poklonjeni zajednici i dobrotvornim organizacijama veoma stimuliše filantropiju i zadužbinarstvo, te je veliki broj aktivnosti lokalnih zajednica finansiran poklonima bogatih ljudi, mnoge javne zgrade nose table za imenom zadužbinara, a fundusi muzeja su dobrim delom punjeni poklonima iz kolekcija imućnih.

Vrednosti na kojima se zasniva ovakav vid oporezivanja, ali i posledice koje proizvodi su veoma korisne za svako društvo i ekonomiju, pa bi bilo dobro u tom pogledu ugledati se na razvijene zemlje i prilagoditi i naše poreske sisteme tome. Sa aspekta bogatog čoveka, treća generacija se neće sećati novca i imovine koju im je ostavio, ako je druga do tada sačuva, ali će svakako biti ponosna svaki put kada prođe pored bolnice, škole ili druge zadužbine koju je svojoj zemlji ostavio njihov pradeda.

Izvor: Decembarski broj magazina Biznis i finansije

Marko Ilić, direktor Beotim, Bimbo, Beograd, www.porodicnekompanije.com

Чланак Porez na nasledstvo: Za koga sam sve ovo stvarao!? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je reč o plasmanu vina na tržište EU, ni izdaleka nismo dostigli količine koje prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju možemo da izvezemo bez carine.

Vino je poslednjih meseci glavni junak u domaćoj javnosti, počev od ocena da nedavno završena „Vinska vizija otvorenog Balkana“ prerasta u sajamski događaj svetskog nivoa, do licitacija koliko će litara našeg vina ubuduće popiti Kinezi, zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini sa Kinom. Ministarka poljoprivrede je tim povodom izjavila da država možda najveći zamajac očekuje od izvoza vina, koje se trenutno na kineskom tržištu carini po stopi od 42%, a nakon pet godina postupnog smanjivanja carinske stope, ona će se potpuno ukinuti.

U izveštajima se moglo pročitati i da je u protekle dve decenije izvoz srpskog vina u Kinu porastao sa 80 na 380.000 litara, da Kinezima uglavnom prodajemo vino dobrog kvaliteta za oko sedam evra po boci i da su kineske mušterije spremne da za naše vino plate i više.

Sve i da je ovo poslednje tačno, morali bismo da proizvodimo više, jer kako se navodi u istraživanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i beogradskog Instituta za ekonomiku poljoprivrede, proizvodnja vina u Srbiji se u poslednjih pet godina neprekidno smanjuje. Prema ovoj analizi, Kina je tokom pomenutog perioda bila peto najveće izvozno tržište za srpska vina, gde smo u proseku izvozili 319.000 litara godišnje po ceni od oko 3,8 dolara za litar.

Srbija pod nepoznatim brojem vinograda

Pre nego što naše vino preplavi kinesko tržište, bilo bi dobro da znamo koliko uopšte imamo površina pod vinogradima, proizvođača grožđa i vina, te koliko tačno vina proizvodimo, jer se u pomenutom istraživanju navodi da o tome postoje različiti podaci.

Republički zavod za statistiku (RZS) tvrdi da je pod vinovom lozom više od 20.000 hektara, da se proizvodnjom grožđa bavi 80.000 poljoprivrednih gazdinstava od kojih je preko 47.000 upisano u registar Ministarstva poljoprivrede. Prema ovom izvoru, u Srbiji se godišnje proizvede oko 160.000 tona gvožđa, dok je 2022. godine poslovalo 430 proizvođača registrovanih za proizvodnju vina koja se stavljaju u promet.

Drugi podaci, međutim, govore da je ukupna površina pod vinogradima u Srbiji, koja je upisana u Registar vinograda, oko 6.500 hektara koje obrađuje 4.618 proizvođača grožđa. Za proizvodnju vina registrovana su 424 proizvođača.

Autori studije navode da ukupna proizvodnja vina iznosi skoro 30 miliona litara godišnje, ali se ograđuju da ni to nije pouzdan podatak jer se procenjuje da su količine koje proizvode mali proizvođači daleko veće. Iako Srbija ima kapacitete za proizvodnju oko 70 miliona litara vina, ona je u istraživanom periodu (2018-2022) prema zvaničnim pokazateljima iznosila prosečnih 24,6 miliona litara godišnje i značajno je opadala po stopi od oko 7,5%.
Srpsko vino jeftino u izvozu

Zahvaljujući malim privatnim vinarijama, kvalitet vina se u poslednjih desetak godina značajno poboljšao, ali u Srbiji postoji samo nekoliko vinarija koje flaširaju do 500.000 boca vina godišnje, dok ostale flaširaju do 50.000 boca. To znači da je malo proizvođača koji mogu da obezbede stalan izvoz većih količina vina, pa se plasman na strana tržišta svodi na manje količine bez kontinuiteta, ocenjuje se u istraživanju.

Srbija je u poslednjih pet godina izvozila oko 11,5 miliona litara vina godišnje, pri čemu se izvoz smanjivao u proseku za 0,8%. Naša zemlja zauzima 35. mesto u svetu sa udelom od 0,09%, dok je to učešće na evropskom tržištu nešto veće (0,13%). Prosečna vrednost izvezenog vina iz Srbije iznosila je 18,7 miliona dolara godišnje i rasla je za preko 3% usled povećanja izvoznih cena, da bi 2022. dostigla 21,1 miliona dolara. Prosečna izvozna cena po litri kretala se oko 1,6 dolara i rasla je za više od 4%, a prethodne godine je uvećana na 3,6 dolara za litar.

Srpska vina nemaju „oreol“ prestižnih na svetskoj vinskoj sceni, pa se zato izvoze po relativno niskoj ceni, koja je kod stonih vina dosta skromna, a kod onih premijum kvaliteta kreće se između šest i 12 dolara po boci. Istraživanje je pokazalo i da poslednjih godina kvalitet vina opada, ne u velikoj meri ali dovoljno da umanji konkurentsku poziciju Srbije.

Plasman u EU značajno manji od ugovorenih kvota

Najveće količine, oko 3,9 miliona litara ili trećinu ukupnog izvoza vina plasiramo u CEFTA region, dok u EU prodajemo znatno manje, milion litara, odnosno ispod 9% ukupnog izvoza vina. Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija ima mogućnost da bez carine u EU izveze 53.000 hektolitara flaširanog vina i 10.000 hektolitara rinfuznog vina, a navedeni podaci ukazuju da kvota nije ni približno ispunjena. Gledano po zemljama, 94% ukupnog izvoza vina odlazi u Rusiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku i Kinu.

U periodu od 2018. pa zaključno sa 2022. godinom, Rusija je bila najdominantnije izvozno tržište gde plasiramo 5,9 miliona litara godišnje, odnosno više od polovine ukupnog izvoza vina za godinu dana. U petogodišnjem periodu izvoz je rastao po stopi od 4,6%, a na izvozne rezultate na ruskom tržištu nije bitnije uticalo ni izbijanje rata u Ukrajini, iako je distribucija postala mnogo komplikovanija.

Rusima smo u prethodnih pet godina izvezli vina u vrednosti od oko 7,1 miliona dolara godišnje, odnosno za 1,2 dolara po litri, što je najniža cena u poređenju sa ostalim najznačajnijim izvoznim tržištima. U ukupnom uvozu vina na tržište Rusije, Srbija je prošle godine učestvovala sa 0,9% i nalazila se na 13. mestu.

Skoro četvrtina ukupnog izvoza vina odlazi u Bosnu i Hercegovinu, gde plasiramo 2,7 miliona litara godišnje po ceni od 1,7 dolara za litar, pri čemu godišnja vrednost izvoza iznosi oko 4,5 miliona dolara. Izvoz na ovo tržište u poslednjih pet godina pada za preko 6%, usled manje tražnje ali i veće konkurencije drugih proizvođača iz regiona. Izvoz u Crnu Goru se takođe smanjuje, i prosečno iznosi 1,2 miliona litara godišnje, u vrednosti od 2,1 miliona dolara ili dva dolara za litar.

Najizraženiji pad od skoro 20% godišnje beležimo kod izvoza vina u Hrvatsku, gde prodajemo u proseku 730.000 litara za 1,4 dolara po litri, dok ukupna godišnja vrednost izvezenog vina iznosi 890.000 dolara.
Nemamo ni za sebe, a kamoli za Kineze

S druge strane, Srbija je u analiziranom periodu uvozila u proseku 22,3 miliona litara vina godišnje u vrednosti od 31 miliona dolara. Više od tri četvrtine uvezenog vina potiče iz CEFTA regiona, a preko dve trećine iz Severne Makedonije. Značajne količine vina uvezu se i iz Crne Gore, Španije, Mađarske i Italije.

Srbija je u periodu od 2018. do 2022. ostvarivala negativan bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni vina, koji je godišnje iznosio oko 12,3 miliona dolara. Naša zemlja je tokom poslednjih pet godina povećala svoju zavisnost od uvoza vina i smanjila samodovoljnost usled pada domaće proizvodnje, koja je u 2018. mogla da zadovolji 74%, a prošle godine 66% potreba domaćeg tržišta.

U situaciji kada nemamo ni za sebe, postavlja se pitanje šta ćemo s onolikim Kinezima, za koje je jedan od naših izveštača iz Pekinga nadahnuto saopštio da „s guštom pijuckaju srpska vina“. Ako se ne desi neko čudo u narednih pet godina, Kinezi će i nakon što presahne carina na naša vina, po svoj prilici ostati na pijuckanju.

Izvor: Decembarski broj magazina Biznis i finansije

Foto: Pixabay

Чланак Izvoz vina iz Srbije: Želje opijaju, brojke trezne се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prošle godine zatvoreno je 8.416 privrednih društava i 24.026 preduzetničkih radnji. Ove godine, od janura do novembra zatvoreno je 7.458 privrednih društava i 19.040 preduzetničkih radnji, najviše u oblasti trgovine, građevinarstva, ali i programiranja, pekarstva, taksi prevoza, prevoza tereta, frizerskih i kozmetičkih usluga.

Procedura zatvaranja firmi preduzetnika i privrednih društava je različita, kažu za B&F u Agenciji za privredne registre (APR). Ukoliko se privredno društvo briše iz registra APR-a nakon sprovedenog postupka likvidacije, stečaja ili statusne promene, ima obavezu podnošenja vanrednih finansijskih i godišnjih izveštaja Registru finansijskih izveštaja i boniteta.
Likvidacija solventnog privrednog društva se sprovodi kada društvo ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza, pa je taj postupak i najjednostavniji. Taj proces počinje danom registracije odluke o likvidaciji i objavljivanjem oglasa o njenom pokretanju koji traje 90 dana, a poverioci potraživanja mogu prijaviti najkasnije u roku od 30 dana od dana isteka trajanja oglasa.

Ako društvo u toku trajanja oglasa o pokretanju postupka likvidacije i tokom roka za prijavu potraživanja promeni adresu sedišta ili adresu za prijem pošte, rok od 90 dana ponovo počinje da teče od dana registracije te promene.

Agenciji se prvo podnosi usvojeni početni, odnosno godišnji likvidacioni izveštaj, koji sadrži listu prijavljenih poznatih i osporenih potraživanja, podatak da li je imovina društva dovoljna za namirenje svih obaveza društva, uključujući i osporena potraživanja, neophodne radnje za sprovođenje likvidacije i vreme predviđeno za završetak likvidacije.

Ako likvidacija traje duže od godinu dana, odnosno ako u toku postupka nastupi kraj poslovne godine, likvidacioni upravnik podnosi Skupštini na usvajanje godišnji likvidacioni izveštaj, najkasnije u roku od šest meseci po isteku svake poslovne godine.

Nakon likvidacije, APR-u se podnosi prijava brisanja iz Registra, uz koju se dostavlja odluka Skupštine društva o likvidaciji, izveštaj likvidacionog upravnika o sprovedenoj likvidaciji, njegova izjava da su sve obaveze društva po osnovu prijavljenih potraživanja izmirene i da se protiv društva ne vode drugi postupci.

Takođe se dostavlja odluka društva o licu kome se poslovne knjige i dokumenta poveravaju na čuvanje ili izjava likvidacionog upravnika o imenu i adresi tog lica, dokaz o prestanku poreskih obaveza, izdat od strane nadležnog poreskog organa, koji nije stariji od pet dana u momentu podnošenja zahteva za brisanje iz registra.

Liberalni propisi na srpski način

Društvo ne može, predviđaju propisi, doneti odluku o okončanju likvidacije pre pravnosnažnog okončanja svih postupaka koji za pravnu posledicu mogu imati bilo kakvu obavezu društva i njenog izmirenja.

„Likvidacija kod društava sa ograničenom odgovornošću, kakav je najčešći oblik privrednog organizovanja u Srbiji, nije jednostavan i idealan proces kako je propisima predviđeno, to je dug i skup proces, može da košta od nekoliko hiljada evra do preko 150.000 evra. Da bi se firma zatvorila potrebno je da Poreska uprava obavi kontrole, a dok one traju firma plaća niz troškova, od ekološke takse, knjigovođe i drugih nameta“, kaže za B&F Dragoljub Rajić, koordinator Mreže za poslovnu podršku.

Poreska uprava, objašnjava Rajić, prvo gleda dokumentaciju firme, a zatim se obraća državnoj instituciji da proveri da li joj se duguje, često se proveravaju i tokovi novca i traži se dokumentacija od banaka i ta razmena informacija traje mesecima. Dešava se i da se dugovanja utvrde pogrešno i firma piše žalbu, pa se razjašnjava da li dug stvarno postoji, što je komplikovan proces jer samo Zakon o porezu na dodatu vrednost ima 320 strana i 1.900 strana različitih tumačenja.

„U Srbiji, prema propisima, ne postoji naknadna odgovornost osnivača društva sa ograničenom odgovornošću. Dok u drugim državama ako poreski organi naknadno utvrde da je neko ostao dužan taj dužnik je obavezan da plati taj dug, kod nas posle zatvaranja firme to skoro nikako ne može da se naplati, pa zbog tako liberalnih propisa Poreska uprava gleda da sve proveri da bi odobrila likvidaciju“, objašnjava Rajić.

Prema njegovim rečima, u većini evropskih zemalja likvidacija je brz proces. Na primer, u Americi se firma, vredna milijarde evra može zatvoriti za 30 do 90 dana, ali poreski organ proverava dokumentaciju i ako se ispostavi da je napravljena pronevera, vlasnik može biti efikasno procesuiran, bez obzira što je zatvorio firmu.

Procedura je još duža ako je direktor ili ovlašćeno lice firme u Srbiji stranac, napominje Rajić, jer ta osoba mora više puta da dolazi ili šalje dokumenta koja potpisuje kod ovlašćenog lica, što poskupljuje proces i što stranci ne mogu da razumeju.
Tako komplikovano zatvaranje firme je posledica i raznih zloupotreba u vreme privatizacije u Srbiji, kada je mnogo sumnjivog novca ubačeno u privredu, a i zbog toga što se ne proverava ni poreklo novca sumnjivih investitora, pa je pritisak na Poresku upravu da sve proverava.

„Firma bi trebalo da se brzo otvori, investira novac, ali i ako ima razloga da se zatvori da se to učini brzo, a na poreskim organima je da prate tokove novca preko banaka“, smatra Rajić. Stečaj je po njegovoj oceni još komplikovaniji i traje godinama, čak i decenijama i on je rak rana privrede u Srbiji. Likvidaciju, a posebno stečaj komplikuju sudski sporovi o potraživanjima i dok traju Poreska uprava insistira u pojedinim slučajevima da se završe, jer očekuje da ukoliko firma ima velika potraživanja i naplati ih, da će se nešto od toga sliti i u budžet.

Poželjno angažovati i advokata i knjigovođu

Milena Amon koja je ugasila firmu, a zastupnik je udruženja „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije“, navodi da u praksi ima različitih slučajeva. Dešavalo se da fizičko lice registruje novi privredni subjekat, posle likvidacije prethodnog, a Poreska uprava blokira poreski broj (PIB) i onemogućuje poslovanje zbog navodnog duga, koji može biti i svega par stotina dinara.

„To je svojevrstan apsurd, jer proces zatvaranja prethodnog subjekta podrazumeva potvrdu Poreske uprave da nema neizmirenih obaveza“, kaže Amon za B&F. Firma se, prema njenim rečima, može zatvoriti bez advokata, ali je za društva sa ograničenom odgovornošću poželjno angažovati i advokata i knjigovođu zbog mogućih propusta kod redosleda podnošenja dokumentacije, pošto greške mogu da otegnu proces, a poreske obaveze za to vreme teku.

Amon smatra da bi trebalo omogućiti da APR povuče potvrde direktno iz Poreske uprave i da se omogući skraćena procedura za društva koja nemaju dugovanja, što se u nekim zemljama okruženja potvrđuje overenom izjavom i daljom ličnom garancijom vlasnika udela u društvu sa ograničenom odgovornošću. Po njenom mišljenju, digitalizacija je u nekim segmentima donela pojednostavljenje, kao što je uvid u stanje preko portala e-porezi, a sa druge strane je otežala proces jer danas mnogi ne znaju kako da otvore društvo sa ograničenom odgovornošću, pa moraju i za to da angažuju advokata.

Neshvatljivo je i da je vlasnik privrednog subjekta po registraciji dužan da se upiše i u registar stvarnih vlasnika iako je domaći državljanin i registruje firmu sa ličnom kartom, ali ako to propusti može dobiti prekršajnu prijavu, ističe Amon.

Procedura brisanja preduzetnika iz APR-a je jednostavnija. Potrebno je podneti registracionu prijavu, dokaz o uplati naknade za brisanje preduzetnika, potvrdu da nema neizmirenih poreskih obaveza na prihode od obavljanja samostalne delatnosti i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i potvrdu o izmirenim dugovima za komunalne obaveze, koja nije starija od pet dana od momenta podnošenja zahteva za brisanje iz registra.

Amon kaže da je procedura zatvaranja firme za preduzetnike jednostavna jer odgovaraju ličnom imovinom. To znači da ako se, nakon potvrde Poreske uprave o izmirenim obavezama, naknadno utvrdi dug, preduzetnik ga mora platiti za razliku od društva sa ograničenom odgovornošću koje, prema propisima ne mora, što u praksi nije uvek tako.

Izvor: Magazin Biznis i finnasije, decembarski broj, bif.rs

Piše: Marica Vuković

Foto: Pixabay

Чланак Zatvaranje firme duga i skupa procedura: Dinar platiš za ključ, pet za katanac се појављује прво на Biznis i Finansije.

Suprotno ranijim prognozama da će inflacija početi da se smiruje u drugom polugodištu ove godine, ona je počela da raste, pre svega zbog eskalacije energetske krize izazvane ratom u Ukrajini. Usled toga, centralne banke su se okrenule oštrijoj monetarnoj politici, pa je Banka Engleske među prvima još u decembru prošle godine započela sa povećanjem referentne kamatne stope. Isto je učinio i FED u martu ove godine, a očekuje se da će takve mere preduzeti i ECB.

Budući da se promene monetarnih politika vodećih centralnih banaka odražavaju na likvidnost na međunarodnom finansijskom tržištu, globalne finansijske uslove i tokove kapitala, Narodna banka Srbije je uradila analizu kako ove izmene mogu uticati na Srbiju.

Privrede SAD se brže oporavlja nego privreda u evrozoni, a FED je počeo sa zaoštravanjem monetarne politike i pre izbijanja pandemije korona virusa. Američka centralna banka je u 2021. zadržala raspon referentne stope na postojećem nivou (0–0,25%), pri čemu su krajem godine i početkom 2022. preovladavala očekivanja da će prvo povećanje uslediti u martu 2022. godine, što se dogodilo. Uz to, na sastanku u maju objavljen je plan smanjenja obima aktive (državnih i hipotekarnih obveznica) u bilansu stanja FED-a, čija će realizacija započeti u junu.

„Sloboda“ od dolara…

Narodna banka Srbije u svom izveštaju napominje da je srpska privreda daleko više vezana za evropsko nego za američko tržište, pa stoga ne bi trebalo očekivati da zaokret FED-a u monetarnoj politici i jačanje dolara direktno utiču na našu ekonomiju. Svega oko 8% izvoza i oko 14% uvoza Srbije odvija se u dolarima, pre svega u oblasti primarnih poljoprivrednih proizvoda i energenata. Robna razmena sa SAD čini manje od 2% ukupne robne razmene Srbije sa inostranstvom, odnosno oko 2% izvoza i oko 1% uvoza.

Imajući u vidu da je učešće javnog duga u dolarima značajno smanjeno sa 34% krajem 2016. na 11% u martu 2022. godine, ne očekuje se povećanje troškova zaduživanja države, a umanjen je i valutni rizik koji proizilazi iz promene vrednosti američkog dolara prema evru, a time i prema dinaru. Pored toga, iznos štednje u dolarima kod stanovništva iznosi svega 3% i samo 4,6% depozita privrede. Učešće dolara u odobrenim kreditima je još niže, budući da građani nemaju kredite u dolarima, a kod privrede učešće ovih kredita iznosi 0,3%.

Odluka FED-a da zaoštri monetarnu politiku mogla bi se značajnije odraziti na portfolio investicije, jer promene u monetarnoj politici američke centralne banke utiču na ukupnu likvidnost na međunarodnom tržištu, globalne finansijske uslove i tokove kapitala, posebno u zemljama u razvoju. Prema podacima NBS, krajem aprila, u posedu stranih investitora bilo je oko 143 milijardi dinara, ili 15,5% portfelja dinarskih državnih HoV.

„Međutim, treba imati u vidu da je u odnosu na 2014. godinu, kada su izlasci pojedinih investitora s tržišta (usled smanjenja kvantitativnih olakšica FED-a) uticali na veće odlive po osnovu portfolio investicija iz Srbije, baza investitora koji ulažu u državne HoV Republike Srbije sada proširena i u pogledu broja investitora i u pogledu geografske strukture. Širenju baze investitora doprinosi i uključivanje dinarskih državnih HoV u indekse J.P. Morgan-a u junu 2021. i u međunarodni registar HoV Clearstream u oktobru 2021. godine“, navodi se u analizi Narodne banke Srbije.

…i zavisnost od evra

Evropska centralna banka, za razliku od FED-a, procenjuje da su privredi i dalje potrebni podsticajni uslovi finansiranja kako bi se održala ekonomska aktivnost, naročito u krizi koju je izazvao rat u Ukrajini. Stoga se očekuje da bi ECB mogla da počne sa povećanjem kamatnih stopa tek nakon trećeg tromesečja, ali iako se promena monetarne politike ne prognozira u skorije vreme, kada do nje dođe ona će daleko više uticati na trgovinske i finansijske tokove u Srbiji.
Razlog je u tome što je Evropska unija najznačajniji spoljnotrgovinski partner Srbije, gde se plasira oko dve trećine srpskog izvoza i odakle dolazi oko tri petine uvoza u Srbiju, pri čemu se samo na zonu evra odnosi oko 40% i izvoza i uvoza. Pored toga, evro je valuta u kojoj se obavlja 90% izvoza i 82% uvoza.

U Narodnoj banci Srbije podsećaju da se poslednjih godina smanjuje učešće zone evra u spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije, a raste udeo iz drugih zemalja, pre svega Kine i država EU van evrozone. Mada najveći deo stranih direktnih investicija i dalje dolazi iz EU, ulaganja iz Azije su u prethodne dve godine činila petinu ukupnog priliva SDI, čime se, kako ističu u centralnoj banci, umanjuje i uticaj očekivanog zaoštravanja monetarne politike ECB-a na Srbiju.

Promena politike Evropske centralne banke, kao i u slučaju FED-a, odraziće se na tokove kapitala, pre svega na portfolio investicije. „Povećanje osnovne kamatne stope može uticati na očekivanja investitora u pogledu rasta prinosa u razvijenim zemljama, što bi za posledicu moglo da ima veće očekivane prinose u zemljama u razvoju, uključujući i Srbiju, i/ili manji priliv kapitala po tom osnovu. U istom smeru delovalo bi i smanjenje bilansa stanja ECB-a“, predviđaju u NBS.

„Umereno“ poskupljenje kredita

Ipak, u centralnoj banci Srbije smatraju da strane direktne investicije ne bi trebalo da budu značajnije pogođene, „budući da ova vrsta investitora više pažnje pridaje makroekonomskoj stabilnosti strukturnim pokazateljima zemlje u koju ulaže nego uslovima u zemlji iz koje potiče, jer su to po svojoj prirodi dugoročna ulaganja. Pored toga, povećana regionalna rasprostranjenost investicija, poput rasta ulaganja iz Azije, dodatno povećava otpornost na izmene finansijskih uslova u zoni evra“.

S druge strane, imajući u vidu da je oko 62% kreditnih plasmana preduzećima u Srbiji devizno indeksirano, pre svega u evrima, zaoštravanje monetarne politike ECB-a i posledični rast kamatnih stopa u evrozoni može uticati i na poskupljenje kredita na domaćem tržištu. U Narodnoj banci Srbije, međutim, ne očekuju da će se rast kamatnih stopa u evrozoni u potpunosti preliti na cenu kredita u evrima na našem tržištu, „s obzirom na makroekonomsku perspektivu Srbije i očekivani nastavak rasta kreditnog rejtinga Srbije na nivo investicionog“.

U ovom trenutku je jako teško predvideti kako će se dugoročnije kretati monetarna politika vodećih centralnih banaka u svetu, usled velike neizvesnosti oko daljih posledica rata i Ukrajini, ali i pandemijske situacije od jeseni. Iz tog razloga, ne mogu se sa sigurnošću projektovati ni posledice po Srbiju na duži rok. Ono što se može predvideti jeste da će u ovakvoj situaciji najpogođenije biti zemlje sa izraženom makroekonomskom nestabilnošću, „što u Srbiji svakako nije slučaj“, zaključuju u Narodnoj banci Srbije.

Izvor: Finansije TOP- Biznis i finansije, junski broj

Foto: Pixabay

Чланак Uticaj politike vodećih centralnih banaka na srpsku ekonomiju: Najupitnije portfolio investicije се појављује прво на Biznis i Finansije.