Srbija se suočava sa hroničnim problemom niskog broja patentnih prijava, ali uzrok nije u nedostatku talenta, već u sistemskim preprekama. Za razliku od mnogih evropskih i azijskih zemalja, država ne pruža značajne subvencije, nema namenske programe i fondove, niti besplatne savetodavne usluge, pa Srbija ostaje radno intenzivna, prodajući radnu snagu stranim kompanijama, dok prava vrednost odlazi van granica.

U savremenom globalnom ekonomskom okruženju, intelektualna svojina predstavlja ključni pokretač rasta, inovacija i konkurentske prednosti. Patenti, kao osnovni oblik zaštite pronalazaka, nisu samo pravni instrumenti, već i ekonomski resursi koji omogućavaju komercijalizaciju ideja, privlačenje investicija i stvaranje novih radnih mesta.

Međutim, Srbija se suočava sa hroničnim problemom niskog broja patentnih prijava, što direktno utiče na njen ekonomski potencijal. Prema najnovijim podacima Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), Srbija je u 2023. godini zabeležila samo 132 domaće patentne prijave, što iznosi oko 20 prijava na milion stanovnika. Ovo je dramatično niže u poređenju sa razvijenim zemljama: Nemačka beleži oko 800 prijava na milion stanovnika, Japan preko 1.800, a Južna Koreja čak 3.696!

Podaci pokazuju da problem nije u nedostatku talenta – Srbija ima bogatu tradiciju u tehničkim naukama, sa inženjerima i naučnicima koji su doprineli globalnim dostignućima – već u sistemskim barijerama koje sprečavaju pretvaranje kreativnosti u zaštićenu i isplativu intelektualnu svojinu.

Skupa zaštita, skromna državna podrška

Koreni problema leže u neefikasnom sistemu zaštite pronalazaka. Formalno, procedura u Srbiji deluje jednostavno – svaki građanin može podneti prijavu Zavodu za intelektualnu svojinu (ZIS) sa osnovnom dokumentacijom, uključujući opis pronalaska, patentne zahteve i crteže. U praksi, međutim, postupak je veoma složen, jer se zahteva da pronalazak bude potpuno nov, originalan i upotrebljiv u industriji.

Većina pronalazača mora da angažuje patentnog zastupnika, čije usluge koštaju između 1.500 i 2.500 evra, uz dodatne takse ZIS-a koje se kreću od 100 do 400 evra za nacionalnu prijavu. Za međunarodne prijave preko Patent Cooperation Treaty (PCT), troškovi eskaliraju na 5.000 evra ili više, što predstavlja posebno veliko opterećenje za pojedince, startapove i male firme, gde prosečna plata u Srbiji iznosi oko 700 evra mesečno.

Država ne pruža značajne subvencije, nema namenske programe i fondove, niti besplatne savetodavne usluge, za razliku od mnogih evropskih i azijskih zemalja. Rezultat je da mnogi pronalasci ostaju nezaštićeni, izloženi krađi ili se komercijalizuju u inostranstvu, gde su uslovi povoljniji.

Koliko zaostajemo za razvijenima?

Poređenje sa razvijenim ekonomijama jasno pokazuje koliko Srbija zaostaje. U Nemačkoj, program WIPANO (Wissens- und Technologietransfer durch Patente und Normen) finansira do 50% troškova patentnih prijava za mala i srednja preduzeća (MSP) i univerzitete, sa maksimalnim iznosom od 16.000 evra po projektu. Navedeno uključuje angažovanje stručnjaka i specijalista za patentiranje i komercijalizaciju, što je dovelo do porasta prijava i bolje valorizacije inovacija.

Francuska, kroz državnu banku Bpifrance, nudi subvencije do 50.000 evra i povoljne kredite za inovatore, koji su prvenstveno usmereni na MSP i početničke firme. Norveška i Švedska koriste nacionalne inovacione agencije poput Innovation Norway i Vinnova, koje pokrivaju do 70% troškova zaštite intelektualne svojine, uključujući besplatne konsultacije i podršku za internacionalizaciju.

Južna Koreja, lider u patentiranju, ide korak dalje: Korean Intellectual Property Office (KIPO) finansira do 70% troškova, a postoje besplatne „patentne klinike“ koje pomažu u pripremi dokumentacije i strateškom planiranju. U Sjedinjenim Američkim Državama, iako nema direktnih subvencija, kategorija „micro-entity“ omogućava 75% popusta na takse USPTO-a za pojedince sa niskim prihodima, uz mrežu „pro bono“ advokata kroz programe kao što je Pro Bono Program.

Tako osmišljeni modeli ne samo da smanjuju finansijske barijere, već i podstiču inovacije kroz edukaciju, umrežavanje i podršku u komercijalizaciji.

Ekonomski gubici

Ekonomski gubici za Srbiju su ogromni i višestruki. Trenutni nivo od 132 domaće prijave godišnje predstavlja samo delić potencijala. Ako bi Srbija dostigla nivo Nemačke (oko 800 prijava na milion stanovnika), sa populacijom od približno 6,6 miliona, broj prijava popeo bi se na oko 5.280 godišnje – što znači da naša zemlja gubi preko 5.000 potencijalnih patenata svake godine.

Prema podacima OECD-a i WIPO-a, stopa uspešne komercijalizacije patenata kreće se između 1% i 5%, zavisno od sektora i zemlje. Ukoliko uzmemo da se samo 1% patenata uspešno komercijalizuje, to bi značilo da Srbija gubi oko 53 profitabilna patenta godišnje. Prosečna vrednost komercijalizovanog patenta u razvijenim ekonomijama iznosi oko milion evra, kroz licence, prodaju ili razvoj novih proizvoda. Usled toga, direktan finansijski gubitak prelazi 50 miliona evra godišnje. Ako se primeni azijski model sa višom stopom komercijalizacije (2–3%), gubitak raste na 100–150 miliona evra.

Pored ovih brojki, postoji niz neizmerenih, ali značajnih indirektnih uticaja. Studije pokazuju da patenti pozitivno koreliraju sa ekonomskim rastom: svaki dodatni patent može doprineti povećanju BDP-a kroz inovacije i izvoz. U Srbiji, gde je BDP po glavi stanovnika oko 9.000 evra, nedostatak patenata održava ekonomiju koja je zavisna od niskotehnoloških sektora, poput proizvodnje i usluga.

Inovacioni paradoks

Srbija ima visok procenat visokoobrazovanih inženjera, naučnika i IT stručnjaka, kao i rastući broj naučnih publikacija. Ipak, taj potencijal se retko pretvara u patente, nove proizvode ili komercijalizovane tehnologije. Univerziteti i istraživačke institucije objavljuju značajan broj radova, ali oni najčešće ostaju u akademskoj sferi bez praktične primene.

Slično tome, domaće kompanije koriste savremene tehnologije, ali retko investiraju u sopstvena istraživanja i razvoj, pa samim tim ne stvaraju inovativne proizvode koji bi mogli biti zaštićeni i plasirani na globalno tržište. Ovaj fenomen je poznat kao „fenomen inovacionog paradoksa“ – raskorak između ljudskog i naučnog potencijala sa jedne strane i stvarnih ekonomskih rezultata sa druge.

Procena je da bi povećanje broja patenata za 10% moglo dovesti do rasta BDP-a od 0,5–1%, kroz privlačenje stranih investicija i stvaranje hajtek kompanija. Primeri poput srpskih pronalazaka u IT-u, kao što su softverska rešenja za AI, ili u medicini, poput novih lekova ili uređaja, često se patentiraju u EU ili SAD, gde profit ide inostranim firmama. Posledica je „odliv mozgova“ i gubitak tehnološke suverenosti, sa procenjenim indirektnim gubicima od dodatnih 200–300 miliona evra godišnje, kroz propuštene investicije i izvoz. Problem se proteže na sve sektore: mašinstvo, elektrotehniku, medicinu, agrotehnologiju i energetiku.

Od patenata ka prosperitetu

Umesto ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama, Srbija ostaje radno intenzivna, prodajući radnu snagu stranim kompanijama, dok prava vrednost odlazi van granica. Prema Globalnom inovacionom indeksu WIPO-a za 2024. godinu, Srbija se rangira na 63. mestu, sa slabim performansama u patentima po BDP-u, što ukazuje na strukturni deficit.

Da bi se situacija promenila, neophodne su reforme: uvođenje subvencija sličnih WIPANO-u, osnivanje besplatnih patentnih klinika u saradnji sa univerzitetima, smanjenje taksi za MSP i edukacija o intelektualnoj svojini. Takođe, integracija sa EU fondovima poput Horizon Europe mogla bi doneti dodatna sredstva.

Bez ovih koraka, Srbija će nastaviti da gubi milijarde evra u propuštenim prilikama, ostajući ekonomski zavisna. Vreme je za strateški zaokret ka inovacionoj ekonomiji – jer patenti nisu luksuz, već nužnost za održivi rast.

Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj

Autor: Milena Šović** Autorka je AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Koliko Srbija gubi zbog malog broja patenata: Milijarde evra u propuštenim prilikama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Neposredno pred obeležavanje 130 godina od osnivanja Beogradske berze, ovo tržište se nalazi na marginama domaćeg finansijskog sistema, a retki predstavnici te industrije bliži su starim zanatima nego lukrativnim poslovima, kako ih šira javnost doživljava na osnovu američkih filmova.

Trgovinu finansijskim instrumentima, za razliku od poslova na većini tržišta robe i usluga, nije moguće obaviti bez učešća berzanskih posrednika (brokera). Taj koncept postoji odvajkada, ali nije nastao s ciljem da se ovim tržišnim učesnicima omogući monopol, već da se obezbede sigurnost i poverenje investitora. Sama činjenica da su ponuda i tražnja centralizovane, a trgovina se obavlja preko licenciranih berzanskih posrednika, omogućava da se okupi veliki broj investitora koji bi pristao da kupuje i prodaje neopipljive i dematerijalizovane finansijske instrumente.

Berzu u Srbiji su osnovali imućniji trgovci još krajem 19. veka i na njoj se trgovalo mešovitom robom, hartijama od vrednosti, valutama, ali i klasičnom robom. Beogradska berza beleži ekspanziju nakon Prvog svetskog rata, da bi po okončanju Drugog svetskog rata i ukidanjem tržišne privrede postojanje berze izgubilo svaki smisao.

Zvanično je ugašena 1953. godine i mada je nominalno berzansko trgovanje obnovljeno u poslednjoj deceniji prošlog veka, ponovni razvoj Beogradske berze počinje nakon petooktobarskih promena, uporedo sa odvijanjem procesa privatizacije.

Tranzicioni uspon

Uloga Beogradske berze na početku tranzicionog perioda svela se na reprivatizaciju kompanija, koje su akcionarski status dobile tokom devedesetih u postupku svojinske transformacije. Stoga se u prvim godinama berzanskog poslovanja gro transakcija odvijao između strateških investitora (budućih vlasnika) i pojedinačnih akcionara koji su akcije dobili besplatnim putem. Između su stajale sve brojnije brokerske kuće, koje su kao članice berze obezbeđivale prenos vlasništva između ovih, krajnje neravnopravnih učesnika na tržištu.

Tržište je s jedne strane činio veliki broj pojedinačnih akcionara, „naoružanih“ besplatno dobijenim vlasničkim papirima i zaostavštinom devedesetih, tokom kojih često ni novac nije imao vrednost.

S druge strane su bili domaći i strani kapitalisti, spremni da obilato iskoriste žurbu prodavaca da što pre utrže svoje vlasničke hartije. Brokeri su mahom izigravali puke posrednike, bez preterane želje da informišu i edukuju prodavce koji, istini za volju, nisu previše ni marili da dobiju informacije o ovoj novoj tržišnoj igri.

U prilog njihovoj poziciji nije išla ni činjenica da su brojni domaći kapitalisti osnivali brokerske kuće sa gotovo jedinim ciljem da ostvare komparativnu prednost u procesu privatizacije.

Kako je odmicao proces tranzicije, u berzansku trgovinu su se sve više uključivali i portfeljni investitori. Njih su predvodili regionalni ulagači iz Slovenije, Hrvatske i Austrije, osokoljeni dobrim tranzicionim iskustvima u regionu za kojim je kaskalo ovdašnje finansijsko tržište. Nova klasa ulagača donela je sa sobom i veće prohteve, što je uticalo i na razvoj brokerskih usluga. Pored klasične brokerske funkcije da se nalozi na tržištu ispune na što efikasniji način, berzanski posrednici su počeli da nude klijentima mnoštvo korisnih informacija i podršku u vidu vesti, analiza, izveštaja…

Ogroman rast prometa koji se u zenitu berzanske ekspanzije merio u milijardama evra (rekordnih 1,8 milijardi evra prometa akcija 2007. godine), doneo je i poplavu novih brokerskih kuća. Njihov broj je premašio stotinu, ako računamo i brokerska odeljenja bankarskih ustanova. Godišnji profiti vodećih igrača na tržištu dostizali su i po nekoliko miliona evra, što su bili respektabilni rezultati za firme sa najviše nekoliko desetina zaposlenih. Prema podacima regulatora, Komisije za hartije od vrednosti koja izdaje licencu, broj licenciranih brokera premašio je hiljadu i činilo se da se ništa ne može isprečiti nastanku jakog finansijskog tržišta.

Izneverena očekivanja

Izbijanje svetske finansijske krize 2008. godine ogolelo je sve slabosti domaćeg tržišta koje je oskudevalo u valjanoj institucionalnoj i investicionoj infrastrukturi. Ono se nakon pada indeksa od 75 procenata iste godine nikada nije oporavilo. Berzanski posrednici su zabeležili ogroman pad prometa, što je redukovalo njihov broj, pa su mnogi zaposleni iz ovog sektora veoma brzo našao uhlebljenje u srodnim institucijama poput banaka, osiguravajućih kompanija ili, pak, u realnom sektoru.

Odumiranje prometa značilo je i povlačenje sa ovdašnje berze većine stranih investitora koji su nužno zahtevali viši nivo usluge. Tržište je upalo u učmalost koja je gušila poslove u ovoj branši, ali i zaposlene koji su u njoj ostali. Broj zaposlenih u čitavoj berzanskoj industriji pao je ispod dve stotine, a broj brokerskih kuća spustio se ispod dvadeset i pre nego što je izbila pandemija.

Glavni klijenti na tržištu postali su većinski vlasnici ovdašnjih kompanija, a osnovna poslovna aktivnost njihovo nastojanje da otkupe preostale akcije od manjinskih akcionara. U ovakvom odnosu snaga bilo je sve manje prostora za portfeljne investitore koji su prilično dobro istrebljeni u drugoj deceniji tranzicionog perioda, te se čini da ih sada ima manje nego u najranijoj fazi razvoja berze.

U nedostatku investicionih prilika na domaćem tržištu, brokerske kuće su se okrenule stranim berzama, što poslednjih godina čini jedini zdravi segment poslovanja ovih tržišnih učesnika. Međutim, višegodišnje ruiniranje ove industrije osakatilo je njen kadrovski i tehnički potencijal, onemogućivši bržu ekspanziju poslovanja.

Trgovanje na stranim berzama je najveći zamah dobilo od perioda pandemije. Tada je nemali broj domaćih građana iskoristio priliku da se uključi po diskontnim cenama na globalno finansijsko tržište, a njihov popriličan uspeh bila je najbolja reklama za širenje ove vrste aktivnosti. Svakako, interesovanju građana za trgovanje na stranim berzama uveliko su doprinele višegodišnje nulte kamate u bankama i potonja inflacija koja je obrisala desetogodišnju zaradu na štednji.

Hoće li biti druge prilike za brokere?

I dok su domaći mali akcionari na početku tranzicije bili usmereni na lokalne brokerske kuće koje su im često nametali rukovodioci preduzeća, investitori koji nastupaju na globalnom tržištu imaju pregršt opcija na raspolaganju. Razvoj finansijskih tržišta i tehnološka revolucija doveli su do demokratizacije investiranja, omogućivši da se račun za trgovanje otvori od kuće uz veoma niske troškove. Globalni diskontni brokeri pokrili su svaki delić zemaljske kugle, a putem Interneta njihove pojednostavljene aplikacije, koje često liče na liste za klađenje, prosto mame zainteresovane.

Domaće brokerske kuće, stoga, nemaju nikakve šanse da pariraju efikasnosti i ekonomičnosti globalnih e-brokera, koji zahvaljujući ekonomiji obima mogu da ponude provizije koje se graniče sa nultim troškovima. Međutim, ovi onlajn posrednici ne daju bilo kakvu tehničku i edukativnu pomoć koja je ovdašnjem prosečnom građaninu preko potrebna.

Upravo tu postoji najveći prostor za razvoj domaćih igrača koji bi na tržištu ponudili složenije brokerske usluge, a koje se na stranim berzama graniče sa klasom investicionog savetovanja.

Ovo je jedini mogući put za reanimaciju domaće berzanske industrije, ako pretpostavimo da su male šanse da će strategija razvoja ovdašnjeg tržišta kapitala doneti bilo kakav suštinski preokret. Ipak, iako raste interes za ulaganja na stranim berzama, posebno kod mlađih generacija, i dalje ne postoji dovoljna ekonomija obima koja bi poduprla jači rast ove industrije.

Stoga će razvoj brokerskih poslova u Srbiji dugo biti skučen između nevelikih resursa za razvoj složenijih brokerskih usluga i slabe dostupnosti kadrova za ostvarivanje ove ponude. Uspešno rešavanje ove jednačine moglo bi brokerima doneti preko potrebnu stabilno.

Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj, Piše: Nenad Gujaničić

Foto: Pixabay

Чланак Poslovanje brokera u Srbiji: Zar to kod nas postoji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zato pojedine azijske države subvencionišu lokalne proizvođače, a neka sela u Indiji i Kini specijalizovala su se za vađenje zmijskog otrova. Ipak, Kinezi su deset puta profitabilniji jer su sa profesionalnog hvatanja zmija otrovnica prešli na njihov uzgoj.

Koga zmija ujede i guštera se plaši, kaže narodna izreka. U moderno doba, postraumatski sindrom može izazvati i račun za lečenje protivotrovom, naročito u nekim zemljama u kojima dostiže cenu skromnijeg stana. To je, na primer, slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su ovog leta bile domaćin svetskog kongresa proizvođača zmijskog protivotrova.

Širom sveta postoji više od 3.000 vrsta zmija, od kojih je oko 600 otrovno, a 200 njih može svojim otrovom da ubije čoveka. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, zmije otrovnice svake godine ujedu približno 5,8 miliona ljudi, od kojih umre između 80.000 i 140.000, a tri puta više njih ostanu trajni invalidi, najčešće zbog amputacije udova.

U poređenju sa nekim drugim delovima sveta, ujedi zmija otrovnica u SAD su relativno retki, ali zato pacijent može da doživi srčani udar kada mu se isporuči račun koji dostiže i 200.000 dolara za lečenje protivotrovom. Većina ove sume je pokrivena zdravstvenim osiguranjem ako ga pacijent ima, ali oni koji nisu te sreće mogu se naći na ivici bankrota.

„Muža“ zmija

Problem sa zmijskim protivotrovom je u maloj proizvodnji koja je daleko ispod potreba zdravstvenog tržišta. Da bi napravili protivotrov, proizvođačima je potreban sam zmijski otrov. Vađenje i prerada zmijskog otrova je dug i komplikovan proces, a teškoća je i u tome što ne postoji jedinstvena terapija, jer se otrovi zmija razlikuju. Neki sadrže neurotoksine koji mogu da paralizuju čoveka i izazovu gušenje, dok drugi uzrokuju ugruške u krvi ili krvarenje.

Firma Agritoxins je jedna od svega nekoliko kompanija u SAD koje proizvode zmijski protivotrov. Specijalizovana je za otrov koralnih zmija, koje nije lako uhvatiti jer žive pod zemljom. Kada njeni zaposleni uhvate zmiju na terenu, stavljaju je u posebnu epruvetu za te namene. Zatim je u laboratoriji pažljivo vade i pritiskaju njene očnjake na nepropusnu tkaninu koja se nalazi preko vrha epruvete. Ceo proces daje svega nekoliko kapi tečnog otrova.

Dobijena tečnost se zatim prečišćava, suši i zamrzava u prah. Protivotrov se skladišti na minus 20 stepeni Celzijusa i to mora jako brzo da se uradi, da ne bi izgubio na jačini. Manje zmije mogu dati tri do četiri miligrama u „jednom zalogaju“, a najveće od 700 do 800 miligrama, ali one su vrlo retke. Zato je za proizvodnju jednog grama praha potrebno u proseku „pomusti“ 125 zmija.

Naknada za strah

Upravo zbog ovakvog procesa dobijanja protivotrova, proizvođači najviše naplaćuju za svoj trud i rizik koji preuzimaju. Agritoxins svoje protivotrove prodaje po ceni koja se kreće od 300 do 6.000 dolara po gramu, u zavisnosti od toga iz koje zmije je otrov prikupljen. U principu, što je zmiju teže pronaći, uhvatiti, održati u životu i što je manji njen „prinos“ u pravljenju protivotrova, to je proizvod na tržištu skuplji.

Mada zmijski protivotrov nazivaju tečnim zlatom zbog potražnje za njim i cena po kojima se prodaje, proizvođač sa Floride tvrdi da to nije posao od koga ćete se obogatiti. Jedini način da dođete do veće zarade je ako uspete da sklopite ugovor sa nekom od velikih farmaceutskih kompanija, kojima ćete prodavati veće količine u kontinuitetu.

Ali, takvih nema mnogo. Konkretno, na američkom tržištu Pfizer je jedini proizvođač protivotrova za ujede koralnih zmija, dok za ujede zvečarki postoje dva proizvoda: Anavip i CroFab. Ovaj drugi proizvodi kompanija BTG International, koja je u vlasništvu SERB Pharmaceuticals, multinacionalke sa sedištem u Parizu.

Ona ekstrahovani otrov zvečarki šalje u Britaniju na prečišćavanje, a odatle u Australiju gde se ubrizgava ovcama. Te ovce razvijaju antitela za neutralizaciju zmijskog otrova, koja sa vade posle 18 meseci i ponovo šalju u Britaniju na dodatno prečišćavanje, pre nego što se dobije finalni proizvod koji na američkom tržištu košta oko 3.800 dolara po bočici.

Zbog ovolike skupoće, zmijski protivotrov je gotovo nedostupan malim zdravstvenim ustanovama u SAD, ali nestašica je daleko izraženija u nekim drugim delovima sveta, gde su ujedi zmija otrovnica mnogo masovniji, poput Azije i Afrike.

U Aziji lečenje 30 puta jeftinije nego u Africi

U Africi, oko 95% ugriza otrovnih zmija dešava se u ruralnim oblastima, a manje od 5% žrtava dobije protivotrov, dok ostali traže pomoć od lokalnih iscelitelja. U podsaharskoj Africi zmije otrovnice ujedu i do pola miliona ljudi godišnje, a stopa smrtnosti je pet puta veća nego što pogine ljudi u automobilskim nesrećama u SAD. Na celom afričkom kontinentu postoji samo jedan proizvođač zmijskog protivotrova za podsaharsku Afriku, i to u Južnoj Africi, dok su ostali proizvodi neodgovarajući, ili preskupi ako ih prave strane kompanije.

Izuzetak je indijska firma Premium Serums, koja osim za Indiju, odnedavno proizvodi zmijske protivotrove i za Šri Lanku, Severnu Afriku i podsaharsku Afriku. Preduzeće pravi milion i po bočica godišnje, a cena jedne iznosi svega osam dolara.

Pojedine države u jugoistočnoj Aziji pokušavaju da reše nestašice efikasnih protivotrova za ujede zmija tako što subvencionišu lokalne proizvođače, ali su rezultati različiti. Primera radi, Indonezija, Malezija i Vijetnam imaju dovoljno ovih lekova, Tajland proizvodi toliko da ih čak i izvozi, ali je nedostatak izražen na Filipinima, u Mjanmaru i posebno u Laosu. Lekovi se distribuiraju zdravstvenim ustanovama kroz centralizovanu nabavku, što dugo traje, pa se dešava da nekima u međuvremenu istekne rok trajanja.

Zahvaljujući izdašnim državnim subvencijama, u pomenutim zemljama celokupno lečenje od ujeda zmija košta do 800 dolara po pacijentu, što je čak 30 puta jeftinije nego u podsaharskoj Africi, a svi troškovi su pokriveni za stanovnike koji imaju zdravstveno osiguranje.

Selo u Kini profitabilnije od indijskih „kolega“

Indija je, nažalost, svetski rekorder po broju ujeda zmija otrovnica, od čega umre oko 58.000 ljudi godišnje. Sedam lokalnih kompanija proizvodi osam miliona bočica zmijskog protivotrova godišnje, ali je problem u tome što u Indiji ima više od 300 vrsta zmija, od kojih je preko 60 otrovnih, pa je teško napraviti lek koji bi bio podjednako efikasan za veći broj različitih otrova.

Narod Irula, koji broji oko 200.000 ljudi i predstavlja jednu od najstarijih starosedelačkih zajednica u Indiji, specijalizovao se za hvatanje zmija otrovnica. Članovi plemena prenose svoj zanat s kolena na koleno i osnovali su preduzeće koje je najveći proizvođač kvalitetnog zmijskog otrova u Indiji, sa zaradom od oko 300.000 dolara godišnje.

Njihove „kolege“ u Kini, iz sela Zisikiao koje je takođe „specijalizovano“ za vađenje zmijskog otrova su deset puta profitabilnije. Razlog je u tome što su Kinezi sa hvatanja zmija prešli na uzgoj, i to onih čiji je otrov najtraženiji na domaćem farmaceutskom tržištu.

Škorpije još unosnije

Iako američki proizvođači zmijskog protivotrova tvrde da taj posao ne donosi bogatstvo, neki konsultanti preporučuju mladim preduzetnicima da se, umesto Volstrita ili tehnoloških aplikacija, opredele upravo za tu delatnost.

Pojedinci iznose računice da je od zmija još isplativije „musti“ škorpije, jer njihov otrov, zavisno od kvaliteta ekstrakcije, može dostići cenu od 8.000 do 12.000 dolara po gramu. Ako želite da zaradite 100.000 dolara godišnje, pod pretpostavkom da možete prodati otrov škorpije po prosečnoj ceni od 10.000 dolara po gramu, potrebno je da proizvedete 10.000 miligrama otrova za godinu dana. Da biste to ostvarili, potrebno je da nahvatate oko 417 škorpija. Pa, srećno sa ovom poslovnom idejom!

Izvor: Biznis i finansije, septembarski broj 

Piše: Zorica Žarković

Foto: Pixabay

Чланак Proizvodnja zmijskog protivotrova: Ujeda i cena се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stoga bi poboljšanje uslova za privlačenje većih privatnih ulaganja u filmsku industriju bilo korisno za celo društvo i ekonomiju, uvereni su predstavnici filmskog sektora i ekonomski stručnjaci koji prate ovo tržište.

„Od 2018. do 2023. godine nominalna vrednost filmske industrije stalno raste. Ona nije smanjena ni tokom pandemije – tada je rast bio na nivou prethodnih godina, a po normalizaciji situacije je ubrzan. Zato je 2023. nominalna vrednost ovog sektora bila tri puta veća nego u 2018. godini“, kaže za B&F dr Igor Kovačević, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. On dodaje da je BDV filmske industrije u srpskom BDP-u nešto ispod 1% ali da uporno jača.

U poslednjoj objavljenoj studiji pod nazivom „Analiza ekonomskih efekata sektora audiovizuelne produkcije i efikasnosti podsticaja za proizvodnju audiovizuelnih sadržaja u Republici Srbiji za 2020. i 2021. godinu”, Kovačević navodi da je tokom tog perioda na snimanje ovih sadržaja utrošeno 589 dana, dok je prosečan budžet po danu snimanja iznosio 54.607 evra.

Manji deo ovih sredstava čine državni podsticaji, dok ostalo predstavlja ulaganje stranih produkcijskih kuća. Pomenuti podsticaji su se državi itekako isplatili. Novac se vraćao u budžet kroz direktne prihode koje država obezbeđuje od filmskih subjekata po osnovu poreza i doprinosa na zarade, drugih poreza i taksi, naknada za korišćenje javnih površina itd. Koristi su imale i ostale privredne grane. Primera radi, u pomenute dve godine strane produkcije su ostvarile 14.878 noćenja u Srbiji i doprinele turizmu sa 1.257.676 evra, samo kroz plaćanje smeštaja i boravišnih taksi.

Stranci sve više snimaju u Srbiji

U 2020. i 2021. godini na jedan evro državnih podsticaja za filmsku industriju u ekonomiju Srbije slivalo se u proseku 4,57 evra prihoda, ističe Kovačević i dodaje: „Upravo radimo novo istraživanje o efektima podsticaja za filmsku industriju. Osnovano je očekivati njihov blagi porast, imajući u vidu da je u 2022. i 2023. ugled Srbije kod stranih produkcija porastao i da su realizovana značajna ulaganja u novu opremu i studijske prostore”.

A koliko su porasli broj i vrednost subvencija otkrivaju nam podaci na bazi uzorka iz pomenute analize. Prema njima, u 2016. godini uz podršku države snimljena su četiri filma i dve serije, a 2021. sedam filmova i dve serije. Vrednost subvencija je rasla znatno dinamičnije, pa je 2016. za filmove izdvojeno 223.137.054 a za serije 97.684.906 dinara, dok su 2021. podsticaji za filmove dostigli vrednost od 697.959.410 a za serije čak 464.567.563 dinara.

Kovačević smatra da je upravo ovakva politika subvencionisanja, kakvu imaju i najpoznatije svetske destinacije za snimanje filmova i serija, bila ključna za etabliranje srpske filmske industrije na svetskom tržištu.

Finansijeri iz privrede i dalje sporadični

Rast filmske industrije tokom poslednjih pet godina potvrđuje za B&F i Milica Božanić, izvršna direktorka Srpske filmske asocijacije (SFA): „U tom periodu u filmskoj industriji porasli su i zaposlenost, i površina studijskog prostora, i broj novih preduzeća“.

No, državni podsticaji ne bi trebalo da predstavljaju jedinu finansijsku podršku daljem razvoju ove industrije. Božanić navodi da u svetu, posebno na razvijenim tržištima poput holivudskog, film privlači mnoge finansijere iz privrede.

Osim toga, čak i u Evropi, koja je manje tržišno orijentisana od SAD, postoje banke specijalizovane za rad sa filmskom industrijom, kao i osiguranja koja sarađuju sa filmadžijama.

U Srbiji je ovaj vid saradnje još u povoju. Kod nas, pored države, u finansiranju produkcija pomažu određeni privatni sponzori, ali to su još uvek pojedinačni slučajevi a ne ustaljena praksa.

Srbija ipak jeste obezbedila neke od uslova za dalji razvoj filmske industrije, saglasni su naši sagovornici i kao dobar primer navode predvidivost finansiranja. Potrebno je, međutim, poboljšati i poslovno okruženje za filmski sektor, bilo da je reč o državnoj administraciji, logistici tokom snimanja, uređivanju odnosa između mnogobrojnih aktera…

Sve to su ciljevi SFA i zato ovo udruženje prikuplja informacije od svojih članova i kanališe ih u konkretne projekte. „Na primer, pre dve godine smo napravili preporučeni tipski ugovor za najam lokacija. Jer, mapiranje lokacija i uspostavljanje kontakata sa javnim sektorom su veoma važni za filmadžije.

Zato želimo da javna uprava pojednostavi procedure i zahteve za izdavanje saglasnosti za snimanje na javnim lokacijama. Rad na ovome i dalje traje i nije nimalo lagan, ali nam iskustva iz drugih zemalja pokazuju da takav pristup države može drastično olakšati posao produkcijama, odnosno učiniti Srbiju još primamljivijom destinacijom za snimanja“, uverena je Božanić.

Film jeste umetnost, ali je i posao

Rešenje za navedeni problem bi moglo da bude otvaranje kancelarije koja bi objedinila usluge više institucija i organa. Naime, za snimanje određenih scena u gradovima potrebni su koordinacija saobraćaja, zatvaranje ulica, parking za veliki broj kamiona i filmskih vozila i drugo, a to je posao nekoliko gradskih službi. Kada bi sve moglo da se završi na jednom mestu, kao što je slučaj u Beču, Barseloni, Budimpešti ili Zagrebu, to bi filmadžijama pojednostavilo i ubrzalo ove procedure, omogućilo izvesnost u planiranju, administrativnim troškovima i logističkim izmenama, što je važno za svako poslovanje.

Film jeste umetnost, ali je i posao, koji je prema rečima Milice Božanić višestruko koristan za društvo: „Budući da oko 20% novca za subvencije ide našim produkcijama, one dobijaju mogućnost da priušte bolju opremu, da rade kvalitetniju postprodukciju, da sarađuju sa velikim igračima. To domaćim filmovima i serijama obezbeđuje veću vidljivost u inostranstvu, a našoj zemlji priliku da predstavi svoje vrednosti, kulturu, tradiciju, prirodne lepote. Takođe, svaki međunarodni projekat koji je snimljen u Srbiji otvorio je mogućnost za poboljšanje slike o našoj zemlji, za privlačenje novih talenata, ali i za saradnju sa drugim državama. Osim toga, poznato je da mesta na kojima se snimaju popularni filmovi i serije privlače i veliki broj turista“.

Primer za tu tvrdnju ne moramo tražiti daleko, dovoljno je podsetiti kakvu najezdu turista je zabeležio Dubrovnik posle emitovanja serije „Igra prestola“.
Antrfile

Koga sve angažuju filmadžije?

Prema analizi Ekonomskog fakulteta, filmska industrija je 2021. direktno zapošljavala 2.894 ljudi, za 37% više u odnosu na 2019. godinu. Međutim, zbog specifičnosti ove industrije mnogo ljudi radi od projekta do projekta, pa je utvrđivanje ukupnog broja zaposlenih zahtevan posao. Statističari navode da je u 2021. u toj delatnosti radilo 5.008 osoba sa punim radnim vremenom. Verovatno bi ova računica bila i veća kada bi se računali oni koji su „uskakali po potrebi“.

Pored ljudi koji se bave isključivo filmom, tu spadaju i oni koji rade različite administrativne i pravne poslove kako bi filmska produkcija neometano funkcionisala, kaže Milica Božanić.

Premda nisu obuhvaćeni ovom statistikom, na snimanjima su, prema njenim rečima, angažovane i transportne i špediterske firme, električari, kompanije koje se bave obezbeđivanjem setova, a ponekad i specifične profesije kao što su ronioci, sportisti sposobni za različite vratolomije, treneri životinja… Naravno, tu su i statisti, a nije redak slučaj da su u snimanja uključeni vojska, policija, vatrogasne službe, medicinsko osoblje…

Biznis i finansije 218, februar 2024.

Foto: Theregisti, Unsplash

Чланак Doprinos filmske industrije domaćoj ekonomiji: Ko to tamo raste? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kanadski div za elektronsku trgovinu Shopify postavio je na svojoj internoj mreži alat koji je više obradovao zaposlene nego njihove rukovodioce. Program omogućava da se proceni koliki je trošak svakog zakazanog sastanka u firmi, odnosno da se vreme koje je svaki zaposleni potrošio na sastanke umesto da radi i cena njegovog rada po satu, naknadno uporede sa procenama kakvi su bili konkretni efekti priče o poslu.

Mada na osnovu ovog alata nije moguće izračunati tačno „u dolar“ da li je neki sastanak bio koristan ili uzaludan po bilanse kompanije, već i okvirna računica je pokazala ono što su zaposleni znali i bez pomenutog softvera – da ih njihovi direktori „udaviše“ besmislenim sastancima, umesto da ih puste da rade.

Rukovodstvo kanadske multinacionalke nije jedino koje je konačno shvatilo da im gomilanje rasprava o tome šta bi trebalo da se obavi umesto da se zaista radi, nezajažljivo nagriza zaradu. Neobuzdani Petar Pan tehnološkog sveta Ilon Mask, više puta je bio vrlo izričit u javnosti da je „alergičan na sastančenja“. Džef Bezos je zabranio svojim direktorima u Amazonu da mu na sastancima troše vreme svojim prezentacijama. Umesto toga, uveo je pravilo da se radni materijal dostavlja ranije i da se svi pripreme za sastanak tako što će u najkraćem vremenu sažeti ono što smatraju zaista bitnim.

Mark Kuban, televizijski producent i investitor, javno je poručio da neće pristati na sastanak osim ako mu osoba koja ga poziva da „sastanče“ ne ispiše ček, koji će mu nadoknaditi potrošeno vreme. Istraživanje koje je jedan proizvođač rešenja za planiranje vremena sproveo među 200 izvršnih direktora u SAD i Velikoj Britaniji je pokazalo da više od tri četvrtine anketiranih smatra da sastanci u njihovim kompanijama postaju sve neefikasniji, da ih ometaju u radu i nanose štetu poslovanju.

Ne mogu da radim, idem na sastanak

Ako ljudi na čelu najvećih svetskih kompanija imaju ovakav odnos prema sastancima, kako to da oni sve više izmiču kontroli, preteći da ozbiljno uruše vekovni mit o kapitalističkoj delotvornosti i produktivnosti? Da ova tema sve više žulja korporativni svet potvrđuju i učestala istraživanja koja o tome objavljuju američki univerziteti.

Jedno od najnovijih je analiza Univerziteta u Severno Karolini, koja je urađena na osnovu ankete među više od 1.500 zaposlenih u 20 različitih industrija. Dobijeni odgovori upućuju da radnici provode između 18 i 21 sat nedeljno na sastancima, iako se smatra da je 11 sati sedmično kritična granica preko koje „prekovremena razglabanja“ postaju neproduktivna. Još su alarmantniji nalazi kada je reč o zaposlenima koji se bave visokostručnim i najplaćenijim poslovima – oni troše 85% svog radnog vremena pričajući o poslu umesto da rade.

Istraživači ističu da problem nije u sastancima, kojih je bilo od kada je sveta i veka, već u činjenici da se ubrzano nagomilavaju loše pripremljeni i nesadržajni sastanci, toliko da su postali najveća pretnja produktivnosti.

Dokaz za to je i istraživanje Univerziteta u Juti o ovoj temi. Analizirajući probleme koje prave nefunkcionalni sastanci u velikim kompanijama, stručnjaci su došli do zaključka da jedan loše pripremljen sastanak produkuje bar tri još gora. Kao ilustraciju su naveli jedan tipičan primer.

Zbog redovnog nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom u jednoj multinacionalki, prvo se održava pripremni sastanak sa ostalim vodećim direktorima u kompaniji, oni potom sazivaju pripremni sastanak sa šefovima drugih odeljena, ovi to rade sa vođama timova u njihovom sektoru, potonji sazivaju članove tima a ovi sve ostale zaposlene.

Krajnja računica pokazuje da samo za pripremu nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom, firma troši oko 300.000 radnih sati godišnje! Svi ovi sastanci ostavljaju malo vremena radnicima za obavljanje stvarnog posla. Istraživanje je pokazalo da prosečnom zaposlenom treba gotovo pola sata da se ponovno usredsredi na ono što je počeo da radi, pre nego što su ga pozvali na sastanak.

„Šta, dođavola, ti ljudi uopšte rade?“

Ali čini se da i akademska elita koja izučava ovaj problem i deli savete drugima kako da ga reše, boluje od istih teškoća. Mark Kalan, profesor na Univerzitetu u Misuriju, u razgovoru za jedan poslovni portal je izjavio i sledeće: „Zatrovan sam tolikim brojem sastanaka na fakultetu i prezentacijama koje moram da slušam satima, a na kraju ne vidim bilo kakav smisao svega toga. Stvarno želim da trošim svoje vreme samo na rešavanje konkretnih problema sa kojima se suočavamo, a ne da slušam uopštene i isprazne priče o tome kako bismo mogli da spasemo svet. Možda druge moje kolege misle da je to najvažnije, ali ja od toga ne vidim bilo kakvu korist“.

Verovali ili ne, ali ovaj problem nije bio ovoliko izražen u vreme kada smo nekako preživljavali bez veštačke inteligencije i ostalih svemogućih tehnologija za koje njihovi proizvođači tvrde da nam danas štede vreme i novac. Istraživači još jedne naučne ustanove, ovog puta Londonskog univerzitetskog koledža, objavili su studiju koja pokazuje da su šezdesetih godina prošlog veka direktori u Velikoj Britaniji trošili na sastanke u proseku manje od 10 sati nedeljno, da bi sada taj prosek iznosio 30 sati.

U studiji se zaključuje da je jedan od bitnih razloga za tri puta duže sastančenje demokratizacija u donošenju odluka. Ranije je isključivo važio princip upravljanja odozgo prema dole, odnosno kako kaže onaj na vrhu, tako se radi. Razvoj ekonomije zasnovane na znanju doneo je i stav da je važno čuti i mišljenja zaposlenih kada se donose korporativne odluke, jer to može biti korisno za sve strane. Iz ovoga nije jasno zašto su onda ukinuti naši radnički saveti, kad se ispostavlja da su u stvari bili avangarda?

Ed Zitron, britanski ekonomski novinar stvari vidi nešto drugačije. Po njemu, problem je u gomilanju bespotrebnih rukovodilaca, jer prema britanskim statističkim podacima sada u proseku na svakih pet radnika dolazi jedan menadžer. A oni provode 70% svog vremena na sastancima, pa Zitron postavlja pitanje: „Šta, dođavola, ti ljudi uopšte rade?“ I dodaje: „Sastanci su sjajan način da prikrijete neznanje i sopstvenu beskorisnost, da delujete stalno zauzeti, bez potrebe da se dokazujete na konkretnom poslu“.

Više verujemo mašinama nego kolegama

Sastanci su „eksplodirali“ i zahvaljujući radu od kuće, naročito tokom i nakon korone. U slučaju kada veliki deo radnika ne dolazi fizički na posao, svako malo se preko platformi organizuju sastanci kako bi se oni „iz daljine“ bliskije povezali, a još više da šef prekontroliše čime se zaista bave u radno vreme. Majkrosoft navodi podatke da se nakon pandemije, zbog učestalih sastanaka sa zaposlenima koji rade od kuće radno vreme produžilo u proseku za najmanje sat vremena, ali da svega 12% direktora veruje da radnici koji su im daleko od očiju, zaista svojski zapinju kad ih oni ne kontrolišu.

Ovaj tehnološki gigant koristi pomenute i slične podatke da ponudi sopstvena rešenja zasnovana na veštačkoj inteligenciji, koja omogućavaju direktorima da vode bar pet sastanaka istovremeno i u hodu donose strateške odluke, čiji će kvalitet verovatno biti istovetan vremenu koje su potrošili na njih.

Francuski sociolog David Rišar ne veruje da tehnologije mogu da reše suštinski problem u današnjim odnosima među ljudima u kompanijama. „Mi smo izgubili poverenje jedni u druge. Apsurdno je da danas više verujemo mašinama, nego čoveku pored nas sa kojim svakodnevno provodimo više vremena na poslu, nego sa porodicom i prijateljima“.

Biznis & finansije 220, april 2024. 

Foto: Campaign creators, Unsplash

Чланак Besmisleni sastanci guše korporacije: Prekovremena razglabanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovaj poduhvat, osim što zahteva mnogo novca a često i selidbu preko planina i tropskih šuma, mora da reši i komplikovano pitanje zemljišta. Ono je u vlasništvu starosedelačkih klanova i zato ne može da se kupuje i prodaje, već jedino da se uz njihovu dozvolu dobije na korišćenje. Ipak, pokazalo se da je najteže preseliti – mrtve.

Ono što vlasti na Fidžiju nastoje da urade je poduhvat bez presedana. Posebna radna grupa u vladi ove ostrvske države pokušava da smisli najbolji način kako da promeni njen „lični opis“. Na oko 130 stranica gusto kucanog teksta u dokumentu krajnje prozaičnog naziva „Standardni operativni postupci za planirana preseljenja“, razrađena je vrlo nestandardna taktika – kako da se za pet do 10 godina premeste najmanje 42 sela kojima preti nestanak zbog posledica klimatskih promena i čiji će žitelji biti ili već jesu poplavljeni vodom.

„Nijedna druga zemlja, koliko je meni poznato, ne razmišlja ovoliko unapred, iako će se mnoge države suočiti sa istim problemom za 20 do 50 godina – kako da izvedu velike seobe stanovništva iz mesta u kojima će prirodni uslovi biti toliko nepodnošljivi da u njima više neće moći da se živi“, kaže Erika Bover, stručnjak Ujedinjenih nacija koja sarađuje sa vladom Fidžija na ovom projektu.

Fidži, koji se nalazi u južnom Pacifiku, 2.900 kilometara istočno od Australije, ima više od 300 ostrva i nešto manje od milion stanovnika. Kao i većina država u ovoj oblasti, izrazito je osetljiv na uticaje klimatske krize. Površinske temperature i toplota okeana u delovima jugozapadnog Pacifika rastu tri puta brže od globalne prosečne stope.

Jaki uragani redovno pogađaju ovaj region. Kada je 2016. godine uragan Vinston pogodio Fidži, usmrtio je 44 osobe i prouzrokovao štetu od 1,4 milijarde dolara, što je jedna trećina bruto domaćeg proizvoda ove države. Od tada je Fidži pogodilo još šest uragana. Pet od 15 zemalja koje su najviše izložene riziku od vremenskih nepogoda nalaze se na Pacifiku, a među njima je i Fidži.

Najteže se sele mrtvi

Zato su ekološke migracije o kojima naučnici širom sveta govore već godinama, u ovoj maloj ostrvskoj republici već počele. Ovde više nije pitanje da li će se lokalno stanovništvo preseliti, već kako da se to uradi? Do sada je premešteno šest sela, a njihovo seljenje preko planinskih masiva većinom vulkanskog porekla i bujnog tropskog rastinja je pokazalo koliko je to ogroman i složen zadatak.

„Ovo nije posao koji podrazumeva da samo nađete pogodno zemljište i tamo premestite 30 ili 40 seoskih kuća. Voleo bih da je to tako jednostavno. Potrebno je da preselite i domaće životinje, školu, dom zdravlja, seosku crkvu, da obezbedite potrebnu infrastrukturu, vodu, struju, puteve“, objašnjava Satjendra Prasad, predstavnik Fidžija u Ujedinjenim nacijama i stručnjak za klimatske promene na ostrvima.

„I kada sve to uspete da uradite“, nastavlja Prasad, „dolazi ono najteže – morate da premestite groblja. Zato ovaj zadatak nije samo tehnički i finansijski komplikovan. On zahteva da se svi u selu saglase oko preseljenja, a ljudima je posebno teško da prihvate da iskopavate njihove mrtve iz zemlje na kojoj su proveli život i selite ih na neko mesto na koje oni za svog života verovatno nikada nisu kročili“.

Iz tog razloga je stanovnicima ostavljeno da sami odluče da li će sa sobom povesti i svoje pretke, ili će ih ostaviti tamo gde su i živeli. U praksi se pokazalo da je bilo koji izbor duboko traumatičan za žive. Nažalost, u pojedinim selima groblja su već pod vodom, kao u malom naselju Togoru. U ovom selu, koje su stanovnici podigli početkom 19. veka, sada tokom plime ribe plivaju oko nadgrobnih spomenika. Trenutno u njemu stalno živi svega dvadesetak ljudi, dok su ostali otišli u druge delove zemlje i samo povremeno svraćaju tokom vikenda ili praznika.

Nova lokacija, novi problemi

Vunidogoloa, selo od oko 140 ljudi na ostrvu Viti Levu, drugom po veličini u državi, ima nesrećan prestiž na Fidžiju. Ono je prvo premešteno još 2014. godine. Ozbiljne rasprave o preseljenju započele su 2004. i trebala je cela decenija da se nađe pogodna lokacija i prikupe sredstva, kako bi se žitelji sela prebacili sa obale u unutrašnjost ostrva.

Kada je konačno došao dan selidbe, mnogi su se jako teško rastali od svojih kuća i predaka, a nakon dolaska na novu lokaciju izjavljivali su da se osećaju kao „stranci u sopstvenoj državi“. Ipak, pokazalo se da je selidba bila nužna. Njihovo staro selo sada deluje sablasno. Tamo gde je nekada bilo zemljište sa bujnom travom prekrila je voda, a iz močvare štrče ostaci krovova i zidova zaraslih u korov.

Novo naselje sastoji se od 30 kuća, raspoređenih na zelenoj padini. Svaka porodica ima sopstvenu kuću sa kupatilom, septičkom jamom i solarnim panelima, dok je u starom selu više porodica bilo pod istim krovom. Ovde je mnogo lakše uzgajati hranu, daleko od močvarnog i previše slanog zemljišta.

Ali nova lokacija je donela i nove probleme. Pošto se naselje nalazi u unutrašnjosti ostrva, to otežava ribolov koji je ključan za prehranu seljana, pa mnogi i dalje odlaze do starog sela da bi pecali. Smešteni blizu modernog puta, stanovnici sada imaju mnogo lakši pristup većim gradovima, školama i zdravstvenim ustanovama, ali su iz drugog pravca u selo doputovali kriminal, alkohol i droga. Suočeni sa problemima koje ranije nisu imali, seljani su morali da osnuju poseban odbor koji u saradnji sa lokalnim vlastima pokušava da zaštiti zajednicu od pošasti koje sa sobom nosi „život u civilizaciji“.

Kada se okean naljuti

Ipak, stanovnici ovog sela koje je „probilo led“ imalo je privilegiju koja je retka na Fidžiju – zemljište na koje su preseljeni je u vlasništvu njihovog klana. Naime, na Fidžiju domorodačka zemlja pripada klanovima i ne može da se kupi ili proda. Jedan klan može da ustupi drugom zemlju na korišćenje kako bi se učvrstili susedski odnosi, ali u tom aranžmanu nema novca. Međutim, to što ne postoje jasno definisani finansijski ugovori, prava i obaveze, može jako da zakomplikuje međusobne odnose jer podizanje novog sela zahteva mnogo resursa, počev od šuma koje će osigurati drvo za gradnju kuća.

Svako od sela koja su predviđena za selidbu suočiće se sa ovim problemom, što pokazuje i primer naselja Tukuraki. Nakon što je ovo selo potpuno uništeno uraganima i poplavama, njegovi stanovnici su 2017. preseljeni na zemljište koje pripada drugom klanu. Iako su domaćini dali dozvolu za to, vremenom je počela da raste netrpeljivost prema došljacima koji zahvaljujući državnoj potpori žive u novim kućama i mnogo boljim uslovima za privređivanje, pa i prihoduju više od starosedelaca. Vlasti su u više navrata predlagale kako da se ovaj spor reši, ali dogovor među susedima još nije postignut.

Prepreka je, naravno i to što država nema dovoljno novca u budžetu da preseli svaku zajednicu kojoj je to potrebno. Vlada Fidžija je 2019. prva u svetu osnovala poseban fond za preseljavanja koja su uzrokovana klimatskim promenama. Fond obezbeđuje novac od ekoloških taksi, poreza na hotele, brodove za krstarenje i trajekte, restorane i noćne klubove, kao i na prihode veće od 117.000 američkih dolara. Ali pokazalo se da to nije dovoljno, pa je država počela da traži međunarodne partnere koji će dodatno finansirati ovaj projekat. Prvi se odazvao Novi Zeland, koji je ovaj fond uplatio 1,25 miliona dolara.

Ima i onih sela sa liste za preseljenje, čiji stanovnici ne mogu da se dogovore oko napuštanja svojih domova, uprkos tome što se „okean naljutio“ i plavi njihova naselja. Selidbi se uglavnom protive najstariji, jer žele da umru tamo gde su i rođeni, makar i pod vodom. Mladi zato većinom odlaze i sami traže neko bolje mesto za život, sve češće u inostranstvu.

Biznis i finansije 218, februar 2024.

Piše: Zorica Žarković

Foto: Leigh-p58wo, Unsplash

Чланак Poduhvat bez presedana na Fidžiju: Selidba sela се појављује прво на Biznis i Finansije.

Početni troškovi

Investicije u kaveze, opremu i početni inventar prepelica predstavljaju osnovne početne troškove. Uključujući i radnu snagu i troškove hrane, početna investicija može varirati, ali se često brzo amortizuje jer držanje preplica brzo vraća uloženi novac.

Razmnožavanje i inkubacija

Prepelice se razmnožavaju brzo, a inkubacija jaja traje svega 17-18 dana. Ovo omogućava brzu reprodukciju i povećanje stada.

Produkcija jaja

Prepeličja jaja su manja od kokošijih, ali se traže zbog svoje hranljive vrednosti. Svaka prepelica može proizvesti oko 250 jaja godišnje, pa sami možete da prilagodite broj prepelica koje bi u početku držali.

Troškovi održavanja

Ishrana prepelica i održavanje higijene kaveza su osnovni troškovi. U poređenju s drugim pticama, prepelice zahtevaju manje prostora i manje hrane.

Prodaja mladih prepelica

Pored jaja, prodaja mladih prepelica takođe može doprineti dobiti. Neki uzgajivači takođe nude rasplodne parove ili gotove proizvode od prepeličjeg mesa.

Gde se mogu prodati jaja?

Direktna prodaja prepeličjih jaja lokalnim potrošačima može biti unosna opcija. Potražnja za ovim jajima raste zbog njihove hranljive vrednosti i specifičnog ukusa.

Uzgajivači prepelica mogu uspostaviti saradnju s restoranima i hotelima koji traže visokokvalitetna i estetski privlačna prepeličja jaja za svoje specijalitete. Ali morate imati u vidu da takvi kupci traže ujednačen kvalitet i dovoljne količine za redovnu isporuku.

Osim u restoranima, prodaja na lokalnim pijacama ili organizacija sopstvenih punktova za prodaju može omogućiti direktnu interakciju s potrošačima.

Digitalno prisustvo odnosno onlajn prodaja omogućava uzgajivačima da prodaju prepeličja jaja putem interneta, pronalazeći kupce izvan lokalnog područja.

Prepeličja jaja su bogat izvor proteina, pružajući esencijalne aminokiseline koje podržavaju rast i obnovu ćelija u organizmu. Ova jaja sadrže visok nivo vitamina B kompleksa, posebno B12, što doprinosi održavanju zdravog nervnog sistema i formiranju crvenih krvnih zrnaca. Prepeličja jaja su bogata vitaminom A, ključnim za očuvanje vida, zdravlje kože i jačanje imunološkog sistema. Visok sadržaj gvožđa i cinka u prepeličjim jajima čini ih korisnim za podršku optimalnom radu kardiovaskularnog sistema i jačanju imunološkog odgovora.

Izvor: Pupoljak.rs/Ekapija.com
Foto: Pixabay

Чланак Uzgoj prepelica sve popularnije, potražnja za jajima sve veća се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je reč o plasmanu vina na tržište EU, ni izdaleka nismo dostigli količine koje prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju možemo da izvezemo bez carine.

Vino je poslednjih meseci glavni junak u domaćoj javnosti, počev od ocena da nedavno završena „Vinska vizija otvorenog Balkana“ prerasta u sajamski događaj svetskog nivoa, do licitacija koliko će litara našeg vina ubuduće popiti Kinezi, zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini sa Kinom. Ministarka poljoprivrede je tim povodom izjavila da država možda najveći zamajac očekuje od izvoza vina, koje se trenutno na kineskom tržištu carini po stopi od 42%, a nakon pet godina postupnog smanjivanja carinske stope, ona će se potpuno ukinuti.

U izveštajima se moglo pročitati i da je u protekle dve decenije izvoz srpskog vina u Kinu porastao sa 80 na 380.000 litara, da Kinezima uglavnom prodajemo vino dobrog kvaliteta za oko sedam evra po boci i da su kineske mušterije spremne da za naše vino plate i više.

Sve i da je ovo poslednje tačno, morali bismo da proizvodimo više, jer kako se navodi u istraživanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i beogradskog Instituta za ekonomiku poljoprivrede, proizvodnja vina u Srbiji se u poslednjih pet godina neprekidno smanjuje. Prema ovoj analizi, Kina je tokom pomenutog perioda bila peto najveće izvozno tržište za srpska vina, gde smo u proseku izvozili 319.000 litara godišnje po ceni od oko 3,8 dolara za litar.

Srbija pod nepoznatim brojem vinograda

Pre nego što naše vino preplavi kinesko tržište, bilo bi dobro da znamo koliko uopšte imamo površina pod vinogradima, proizvođača grožđa i vina, te koliko tačno vina proizvodimo, jer se u pomenutom istraživanju navodi da o tome postoje različiti podaci.

Republički zavod za statistiku (RZS) tvrdi da je pod vinovom lozom više od 20.000 hektara, da se proizvodnjom grožđa bavi 80.000 poljoprivrednih gazdinstava od kojih je preko 47.000 upisano u registar Ministarstva poljoprivrede. Prema ovom izvoru, u Srbiji se godišnje proizvede oko 160.000 tona gvožđa, dok je 2022. godine poslovalo 430 proizvođača registrovanih za proizvodnju vina koja se stavljaju u promet.

Drugi podaci, međutim, govore da je ukupna površina pod vinogradima u Srbiji, koja je upisana u Registar vinograda, oko 6.500 hektara koje obrađuje 4.618 proizvođača grožđa. Za proizvodnju vina registrovana su 424 proizvođača.

Autori studije navode da ukupna proizvodnja vina iznosi skoro 30 miliona litara godišnje, ali se ograđuju da ni to nije pouzdan podatak jer se procenjuje da su količine koje proizvode mali proizvođači daleko veće. Iako Srbija ima kapacitete za proizvodnju oko 70 miliona litara vina, ona je u istraživanom periodu (2018-2022) prema zvaničnim pokazateljima iznosila prosečnih 24,6 miliona litara godišnje i značajno je opadala po stopi od oko 7,5%.
Srpsko vino jeftino u izvozu

Zahvaljujući malim privatnim vinarijama, kvalitet vina se u poslednjih desetak godina značajno poboljšao, ali u Srbiji postoji samo nekoliko vinarija koje flaširaju do 500.000 boca vina godišnje, dok ostale flaširaju do 50.000 boca. To znači da je malo proizvođača koji mogu da obezbede stalan izvoz većih količina vina, pa se plasman na strana tržišta svodi na manje količine bez kontinuiteta, ocenjuje se u istraživanju.

Srbija je u poslednjih pet godina izvozila oko 11,5 miliona litara vina godišnje, pri čemu se izvoz smanjivao u proseku za 0,8%. Naša zemlja zauzima 35. mesto u svetu sa udelom od 0,09%, dok je to učešće na evropskom tržištu nešto veće (0,13%). Prosečna vrednost izvezenog vina iz Srbije iznosila je 18,7 miliona dolara godišnje i rasla je za preko 3% usled povećanja izvoznih cena, da bi 2022. dostigla 21,1 miliona dolara. Prosečna izvozna cena po litri kretala se oko 1,6 dolara i rasla je za više od 4%, a prethodne godine je uvećana na 3,6 dolara za litar.

Srpska vina nemaju „oreol“ prestižnih na svetskoj vinskoj sceni, pa se zato izvoze po relativno niskoj ceni, koja je kod stonih vina dosta skromna, a kod onih premijum kvaliteta kreće se između šest i 12 dolara po boci. Istraživanje je pokazalo i da poslednjih godina kvalitet vina opada, ne u velikoj meri ali dovoljno da umanji konkurentsku poziciju Srbije.

Plasman u EU značajno manji od ugovorenih kvota

Najveće količine, oko 3,9 miliona litara ili trećinu ukupnog izvoza vina plasiramo u CEFTA region, dok u EU prodajemo znatno manje, milion litara, odnosno ispod 9% ukupnog izvoza vina. Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija ima mogućnost da bez carine u EU izveze 53.000 hektolitara flaširanog vina i 10.000 hektolitara rinfuznog vina, a navedeni podaci ukazuju da kvota nije ni približno ispunjena. Gledano po zemljama, 94% ukupnog izvoza vina odlazi u Rusiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku i Kinu.

U periodu od 2018. pa zaključno sa 2022. godinom, Rusija je bila najdominantnije izvozno tržište gde plasiramo 5,9 miliona litara godišnje, odnosno više od polovine ukupnog izvoza vina za godinu dana. U petogodišnjem periodu izvoz je rastao po stopi od 4,6%, a na izvozne rezultate na ruskom tržištu nije bitnije uticalo ni izbijanje rata u Ukrajini, iako je distribucija postala mnogo komplikovanija.

Rusima smo u prethodnih pet godina izvezli vina u vrednosti od oko 7,1 miliona dolara godišnje, odnosno za 1,2 dolara po litri, što je najniža cena u poređenju sa ostalim najznačajnijim izvoznim tržištima. U ukupnom uvozu vina na tržište Rusije, Srbija je prošle godine učestvovala sa 0,9% i nalazila se na 13. mestu.

Skoro četvrtina ukupnog izvoza vina odlazi u Bosnu i Hercegovinu, gde plasiramo 2,7 miliona litara godišnje po ceni od 1,7 dolara za litar, pri čemu godišnja vrednost izvoza iznosi oko 4,5 miliona dolara. Izvoz na ovo tržište u poslednjih pet godina pada za preko 6%, usled manje tražnje ali i veće konkurencije drugih proizvođača iz regiona. Izvoz u Crnu Goru se takođe smanjuje, i prosečno iznosi 1,2 miliona litara godišnje, u vrednosti od 2,1 miliona dolara ili dva dolara za litar.

Najizraženiji pad od skoro 20% godišnje beležimo kod izvoza vina u Hrvatsku, gde prodajemo u proseku 730.000 litara za 1,4 dolara po litri, dok ukupna godišnja vrednost izvezenog vina iznosi 890.000 dolara.
Nemamo ni za sebe, a kamoli za Kineze

S druge strane, Srbija je u analiziranom periodu uvozila u proseku 22,3 miliona litara vina godišnje u vrednosti od 31 miliona dolara. Više od tri četvrtine uvezenog vina potiče iz CEFTA regiona, a preko dve trećine iz Severne Makedonije. Značajne količine vina uvezu se i iz Crne Gore, Španije, Mađarske i Italije.

Srbija je u periodu od 2018. do 2022. ostvarivala negativan bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni vina, koji je godišnje iznosio oko 12,3 miliona dolara. Naša zemlja je tokom poslednjih pet godina povećala svoju zavisnost od uvoza vina i smanjila samodovoljnost usled pada domaće proizvodnje, koja je u 2018. mogla da zadovolji 74%, a prošle godine 66% potreba domaćeg tržišta.

U situaciji kada nemamo ni za sebe, postavlja se pitanje šta ćemo s onolikim Kinezima, za koje je jedan od naših izveštača iz Pekinga nadahnuto saopštio da „s guštom pijuckaju srpska vina“. Ako se ne desi neko čudo u narednih pet godina, Kinezi će i nakon što presahne carina na naša vina, po svoj prilici ostati na pijuckanju.

Izvor: Decembarski broj magazina Biznis i finansije

Foto: Pixabay

Чланак Izvoz vina iz Srbije: Želje opijaju, brojke trezne се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prošle godine zatvoreno je 8.416 privrednih društava i 24.026 preduzetničkih radnji. Ove godine, od janura do novembra zatvoreno je 7.458 privrednih društava i 19.040 preduzetničkih radnji, najviše u oblasti trgovine, građevinarstva, ali i programiranja, pekarstva, taksi prevoza, prevoza tereta, frizerskih i kozmetičkih usluga.

Procedura zatvaranja firmi preduzetnika i privrednih društava je različita, kažu za B&F u Agenciji za privredne registre (APR). Ukoliko se privredno društvo briše iz registra APR-a nakon sprovedenog postupka likvidacije, stečaja ili statusne promene, ima obavezu podnošenja vanrednih finansijskih i godišnjih izveštaja Registru finansijskih izveštaja i boniteta.
Likvidacija solventnog privrednog društva se sprovodi kada društvo ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza, pa je taj postupak i najjednostavniji. Taj proces počinje danom registracije odluke o likvidaciji i objavljivanjem oglasa o njenom pokretanju koji traje 90 dana, a poverioci potraživanja mogu prijaviti najkasnije u roku od 30 dana od dana isteka trajanja oglasa.

Ako društvo u toku trajanja oglasa o pokretanju postupka likvidacije i tokom roka za prijavu potraživanja promeni adresu sedišta ili adresu za prijem pošte, rok od 90 dana ponovo počinje da teče od dana registracije te promene.

Agenciji se prvo podnosi usvojeni početni, odnosno godišnji likvidacioni izveštaj, koji sadrži listu prijavljenih poznatih i osporenih potraživanja, podatak da li je imovina društva dovoljna za namirenje svih obaveza društva, uključujući i osporena potraživanja, neophodne radnje za sprovođenje likvidacije i vreme predviđeno za završetak likvidacije.

Ako likvidacija traje duže od godinu dana, odnosno ako u toku postupka nastupi kraj poslovne godine, likvidacioni upravnik podnosi Skupštini na usvajanje godišnji likvidacioni izveštaj, najkasnije u roku od šest meseci po isteku svake poslovne godine.

Nakon likvidacije, APR-u se podnosi prijava brisanja iz Registra, uz koju se dostavlja odluka Skupštine društva o likvidaciji, izveštaj likvidacionog upravnika o sprovedenoj likvidaciji, njegova izjava da su sve obaveze društva po osnovu prijavljenih potraživanja izmirene i da se protiv društva ne vode drugi postupci.

Takođe se dostavlja odluka društva o licu kome se poslovne knjige i dokumenta poveravaju na čuvanje ili izjava likvidacionog upravnika o imenu i adresi tog lica, dokaz o prestanku poreskih obaveza, izdat od strane nadležnog poreskog organa, koji nije stariji od pet dana u momentu podnošenja zahteva za brisanje iz registra.

Liberalni propisi na srpski način

Društvo ne može, predviđaju propisi, doneti odluku o okončanju likvidacije pre pravnosnažnog okončanja svih postupaka koji za pravnu posledicu mogu imati bilo kakvu obavezu društva i njenog izmirenja.

„Likvidacija kod društava sa ograničenom odgovornošću, kakav je najčešći oblik privrednog organizovanja u Srbiji, nije jednostavan i idealan proces kako je propisima predviđeno, to je dug i skup proces, može da košta od nekoliko hiljada evra do preko 150.000 evra. Da bi se firma zatvorila potrebno je da Poreska uprava obavi kontrole, a dok one traju firma plaća niz troškova, od ekološke takse, knjigovođe i drugih nameta“, kaže za B&F Dragoljub Rajić, koordinator Mreže za poslovnu podršku.

Poreska uprava, objašnjava Rajić, prvo gleda dokumentaciju firme, a zatim se obraća državnoj instituciji da proveri da li joj se duguje, često se proveravaju i tokovi novca i traži se dokumentacija od banaka i ta razmena informacija traje mesecima. Dešava se i da se dugovanja utvrde pogrešno i firma piše žalbu, pa se razjašnjava da li dug stvarno postoji, što je komplikovan proces jer samo Zakon o porezu na dodatu vrednost ima 320 strana i 1.900 strana različitih tumačenja.

„U Srbiji, prema propisima, ne postoji naknadna odgovornost osnivača društva sa ograničenom odgovornošću. Dok u drugim državama ako poreski organi naknadno utvrde da je neko ostao dužan taj dužnik je obavezan da plati taj dug, kod nas posle zatvaranja firme to skoro nikako ne može da se naplati, pa zbog tako liberalnih propisa Poreska uprava gleda da sve proveri da bi odobrila likvidaciju“, objašnjava Rajić.

Prema njegovim rečima, u većini evropskih zemalja likvidacija je brz proces. Na primer, u Americi se firma, vredna milijarde evra može zatvoriti za 30 do 90 dana, ali poreski organ proverava dokumentaciju i ako se ispostavi da je napravljena pronevera, vlasnik može biti efikasno procesuiran, bez obzira što je zatvorio firmu.

Procedura je još duža ako je direktor ili ovlašćeno lice firme u Srbiji stranac, napominje Rajić, jer ta osoba mora više puta da dolazi ili šalje dokumenta koja potpisuje kod ovlašćenog lica, što poskupljuje proces i što stranci ne mogu da razumeju.
Tako komplikovano zatvaranje firme je posledica i raznih zloupotreba u vreme privatizacije u Srbiji, kada je mnogo sumnjivog novca ubačeno u privredu, a i zbog toga što se ne proverava ni poreklo novca sumnjivih investitora, pa je pritisak na Poresku upravu da sve proverava.

„Firma bi trebalo da se brzo otvori, investira novac, ali i ako ima razloga da se zatvori da se to učini brzo, a na poreskim organima je da prate tokove novca preko banaka“, smatra Rajić. Stečaj je po njegovoj oceni još komplikovaniji i traje godinama, čak i decenijama i on je rak rana privrede u Srbiji. Likvidaciju, a posebno stečaj komplikuju sudski sporovi o potraživanjima i dok traju Poreska uprava insistira u pojedinim slučajevima da se završe, jer očekuje da ukoliko firma ima velika potraživanja i naplati ih, da će se nešto od toga sliti i u budžet.

Poželjno angažovati i advokata i knjigovođu

Milena Amon koja je ugasila firmu, a zastupnik je udruženja „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije“, navodi da u praksi ima različitih slučajeva. Dešavalo se da fizičko lice registruje novi privredni subjekat, posle likvidacije prethodnog, a Poreska uprava blokira poreski broj (PIB) i onemogućuje poslovanje zbog navodnog duga, koji može biti i svega par stotina dinara.

„To je svojevrstan apsurd, jer proces zatvaranja prethodnog subjekta podrazumeva potvrdu Poreske uprave da nema neizmirenih obaveza“, kaže Amon za B&F. Firma se, prema njenim rečima, može zatvoriti bez advokata, ali je za društva sa ograničenom odgovornošću poželjno angažovati i advokata i knjigovođu zbog mogućih propusta kod redosleda podnošenja dokumentacije, pošto greške mogu da otegnu proces, a poreske obaveze za to vreme teku.

Amon smatra da bi trebalo omogućiti da APR povuče potvrde direktno iz Poreske uprave i da se omogući skraćena procedura za društva koja nemaju dugovanja, što se u nekim zemljama okruženja potvrđuje overenom izjavom i daljom ličnom garancijom vlasnika udela u društvu sa ograničenom odgovornošću. Po njenom mišljenju, digitalizacija je u nekim segmentima donela pojednostavljenje, kao što je uvid u stanje preko portala e-porezi, a sa druge strane je otežala proces jer danas mnogi ne znaju kako da otvore društvo sa ograničenom odgovornošću, pa moraju i za to da angažuju advokata.

Neshvatljivo je i da je vlasnik privrednog subjekta po registraciji dužan da se upiše i u registar stvarnih vlasnika iako je domaći državljanin i registruje firmu sa ličnom kartom, ali ako to propusti može dobiti prekršajnu prijavu, ističe Amon.

Procedura brisanja preduzetnika iz APR-a je jednostavnija. Potrebno je podneti registracionu prijavu, dokaz o uplati naknade za brisanje preduzetnika, potvrdu da nema neizmirenih poreskih obaveza na prihode od obavljanja samostalne delatnosti i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i potvrdu o izmirenim dugovima za komunalne obaveze, koja nije starija od pet dana od momenta podnošenja zahteva za brisanje iz registra.

Amon kaže da je procedura zatvaranja firme za preduzetnike jednostavna jer odgovaraju ličnom imovinom. To znači da ako se, nakon potvrde Poreske uprave o izmirenim obavezama, naknadno utvrdi dug, preduzetnik ga mora platiti za razliku od društva sa ograničenom odgovornošću koje, prema propisima ne mora, što u praksi nije uvek tako.

Izvor: Magazin Biznis i finnasije, decembarski broj, bif.rs

Piše: Marica Vuković

Foto: Pixabay

Чланак Zatvaranje firme duga i skupa procedura: Dinar platiš za ključ, pet za katanac се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Kada prodajete deo svoje porodične firme, to izgleda kao da se ’skidate’ sa narkotika. Nimalo nije lako“, kaže za B&F Goran Kovačević, osnivač trgovinskog lanca Gomex, koji je pre trinaest godina prvo prodao manjinsko a prošle godine većinsko učešće u vlasništvu investicionom fondu CEECAT.

Kovačević ističe da razlog za takvu odluku nije bila ni svetska finansijska kriza 2008. godine, ni ova aktuelna, „jer je na ovim prostorima uvek neka kriza, ali nam je 2008. dodatni kapital svakako bio od koristi. Ipak, kada govorimo o prodaji sve zavisi od delatnosti kojom se bavite. Trgovina je globalizovana i pitanje je šta možete sami da uradite, posebno na malom tržištu.

Kada bih, na primer, imao hotele, nikada ne bih prodao porodični posao

Jasmina Knežević, osnivač medicinske ustanove Belmedic, koja je našla strateškog partnera u velikom turskom lancu bolnica Acibadem, takođe smatra da kriza ne bi trebalo da bude razlog za prodaju porodičnog preduzeća. „Tako velika odluka se ne donosi u nevolji. Mnogo je pametnije da se ona pripremi na vreme i donese u miru. Pravi preduzetnici osete kada je došao taj trenutak, jer svi vas uče kako da pokrenete posao, ali ne i kada i kako da iz njega izađete, iako taj proces nije nimalo lak“, kaže Knežević za B&F.

Boris Vukić, jedan od osnivača Instituta Adižes, potvrđuje da niko neće da kupi firmu čije poslovanje je u krizi. Ali ako je uspešna, veliki strani igrači koji dolaze na naše tržište, mogu dati dobru ponudu. „Međutim, kada dolaze veliki, pregovaračka moć domaćih preduzeća je sužena, jer ukoliko ne pristane kompanija kojoj je prvoj upućena ponuda, pristaće njena konkurencija“, objašnjava Vukić za B&F.

Drugi motiv da se proda porodičan firma je situacija kada osnivač odlazi u penziju, a naslednici, ako ih ima, nisu zainteresovani za porodični posao ili ne postoji mogućnost da zajedno vode posao, navodi Vukić i dodaje: „Šta je cilj poslovne tranzicije? Da kompanija bude veća i bolja, da posao raste i da se naslednici ne svađaju za nedeljnim ručkom. Sva rešenja koja će dovesti do tog cilja su prihvatljiva, a jedno od njih je prodaja“.

Vreme je za neke druge stvari

Slično iskustvo ima Bogdanka Pešić, koja je osnovala firmu Perihard inženjering zajedno sa svojim suprugom još 1988. godine. Kada je napunila 55 godina počela je da razmišlja kako da završi poslovnu karijeru, jer je njen suprug i partner u poslu u međuvremenu preminuo, a ćerka i sin su nakon završenog školovanja odabrali svoj životni put.

„Dugo sam planirala šta da uradim sa firmom. Došla sam do tri strategije, od kojih jedna bila prodaja firme. Takva odluka je emotivno veoma teška, jer svaka preduzetnička firma koja dugo i uspešno radi ima u svom kapitalu nešto neprocenjivo, a to je život porodice koji je uložen u njeno stvaranje“, priča Pešić za B&F.

Prema njenom mišljenju, nema izričitog odgovora na pitanje da li ekonomske krize podstiču prodaju porodičnih firmi, ali krize mogu istovremeno biti i velike prilike. Pod uslovom, kaže, da privrednici u Srbiji mogu da prodaju svoj posao, imajući u vidu da je domaće tržište još uvek nedovoljno razvijeno. Ipak, to se poslednjih godina brzo menja, primećuje Pešić i dodaje:

„Mogućnosti prodaje najviše zavise od vrste posla. Ne raduje me to što se domaće firme uglavnom prodaju stranim kompanijama. Draže bi mi bilo da ima više akvizicija koje preduzimaju preduzeća u domaćem vlasništvu“.

Jasmini Knežević nije teško pala odluka da proda deo svoje firme stranom partneru. Naprotiv, ističe da je ponosna što je dovela veliku kompaniju u Srbiju, s ciljem da grade bolnicu koja bi donela koristi zdravstvenim radnicima, pacijentima i celoj zemlji. „Bilo bi mi teško kada se ne bi realizovao plan da u našu zemlju donesemo novo znanje i tehnologije“, iskrena je Knežević.

U krizi se kupci povlače

Najčešći razlozi za prodaju firmi u IT sektoru, koji je možda i najdinamičniji, jesu ponude koje ne mogu da se odbiju, ali i otežan dalji razvoj zbog nedostatka kapaciteta, kaže za B&F Milovan Matijević, IT analitičar.

„Postoje i slučajevi u ovoj delatnosti da se firme osnivaju sa namerom da se prodaju, jer osnivači veruju da je njihova ideja dobra. Prodati samo ideju je, ipak, teško. Ponude mogu da dobiju firme koje posluju deset godina, jer je toliko vremena potrebno da se dođe od ideje do konkretnih poslova koji bi privukli ozbiljne investitore“, objašnjava Matijević.

Prema njegovim rečima, najveći i najozbiljniji kupci dolaze sa tržišta SAD, ali kriza nije baš dobar period za prodaju, jer se tada američke kompanije okreću brojnim prilikama na sopstvenom tržištu. „Transakcije su i ranije bile sporadične i dešavale su se u bolje investiciono doba. U vreme krize teško je da će neko da da dobru ponudu, posebno kada govorimo o većim prodajama. Manje se dešavaju i tada“, ukazuje Matijević.

Prodati sve, ili samo deo?

Postoje i slučajevi u kojima vlasnici zadržavaju određeni udeo u kompaniji, ali Boris Vukić kaže da bi to za osnivače moglo biti veoma izazovno, posebno ukoliko ostaju manjinski partneri.

„Odnos osnivača prema svom poslu je iracionalan. Oni su emotivno jako vezani za svoju firmu, a hirurgija koju bi preduzeli novi vlasnici sa njihovom ’bebom’, za osnivača ne bi bila prijatna. Dakle, ako ne mogu da prihvate da to više neće biti firma kakvu su stvarali godinama, da će biti mnogo promena, onda ne bi trebalo da ostanu u vlasništvu. Za naslednike koji su daleko pragmatičniji i na firme gledaju kao na projekte, to bi moglo biti dobro rešenje“, smatra Vukić.

Goran Kovačević je ipak odlučio da ostane u vlasništvu, ali sa namerom da za nekoliko godina zajedno sa sadašnjim većinskim vlasnikom proda kompletan posao. Da bi partnerstvo opstalo, mora da postoji razuman kompromis, baš kao i u braku, naglašava Kovačević i dodaje:

„Moje iskustvo je takvo da za ovih trinaest godina nikada odluke nismo donosili preglasavanjem. Čak i sada, kao manjinski vlasnik, imam ugovorne odredbe koje me štite, ali nije bilo potrebe da se pozivam na njih. Važno je i izabrati pravog partnera za sebe. Imao sam ponude i većih fondova, ali sam izabrao manji, kojem je ovo trenutno najznačajnija investicija. To sam uradio jer sam smatrao da će biti posvećeni, što se ispostavilo kao tačno. Ukoliko uđete u ogroman sistem i razgovarate sa trećim nivoom menadžera, možete da imate problem. Zato ne treba birati manje od sebe, ali ni preterano veće“.

Osnivač Gomexa ulaže i u druge poslove, i to one koji mogu da se razvijaju na malom tržištu i koji će ostati u porodičnom vlasništvu. „Uključio sam i svoju decu, ali ne da bi se pripremala za operativno upravljanje, nego da razumeju posao i mogu da ga kontroIišu“, napominje Kovačević, koji iz iskustva zna da je sa rastom posla neophodna profesionalizacija upravljanja.

Šta je prava vrednost firme?

Na pitanje može li se postići dobra cena, Jasmine Knežević odgovara da to zavisi od mnogo faktora, od trenutka kada se firma prodaje, u kom je razvojnom ciklusu, pa i toga koliko ste dobar pregovarač. Svakako da na cenu utiču i globalna situacija, politički i ekonomski rejting zemlje u kojoj preduzeće posluje.

„Da li su pregovori prošli dobro ili loše zavisi od toga da li je vlasniku prioritet novac ili razvoj firme. Investicioni fondovi uvek daju više novca, ali zato sa dobro izabranim strateškim partnerom možete da nastavite razvoj poslovanja“, objašnjava Knežević.

Goran Kovačević i Bogdanka Pešić smatraju da je moguće ugovoriti fer cenu. „Dogovorena cena je fer cena, to je cena vrednosti posla, koja je oslobođena emotivnih ulaganja njegovog vlasnika“, zaključuje Pešić.

Izvor: Magazin Biznis i finansije, decembarski broj, bif.rs

Piše: Vesna Lapčić

Izvor: Pixabay

Чланак Kada i zašto se prodaju porodične firme u Srbiji? Ne čekaj nevolju da tražiš kupca се појављује прво на Biznis i Finansije.