Na Fidžiju se planira preseljenje najmanje 42 sela koja više nemaju budućnost zbog posledica klimatskih promena. Do sada je već premešteno šest sela koje je „udavila“ voda.
Ovaj poduhvat, osim što zahteva mnogo novca a često i selidbu preko planina i tropskih šuma, mora da reši i komplikovano pitanje zemljišta. Ono je u vlasništvu starosedelačkih klanova i zato ne može da se kupuje i prodaje, već jedino da se uz njihovu dozvolu dobije na korišćenje. Ipak, pokazalo se da je najteže preseliti – mrtve.
Ono što vlasti na Fidžiju nastoje da urade je poduhvat bez presedana. Posebna radna grupa u vladi ove ostrvske države pokušava da smisli najbolji način kako da promeni njen „lični opis“. Na oko 130 stranica gusto kucanog teksta u dokumentu krajnje prozaičnog naziva „Standardni operativni postupci za planirana preseljenja“, razrađena je vrlo nestandardna taktika – kako da se za pet do 10 godina premeste najmanje 42 sela kojima preti nestanak zbog posledica klimatskih promena i čiji će žitelji biti ili već jesu poplavljeni vodom.
„Nijedna druga zemlja, koliko je meni poznato, ne razmišlja ovoliko unapred, iako će se mnoge države suočiti sa istim problemom za 20 do 50 godina – kako da izvedu velike seobe stanovništva iz mesta u kojima će prirodni uslovi biti toliko nepodnošljivi da u njima više neće moći da se živi“, kaže Erika Bover, stručnjak Ujedinjenih nacija koja sarađuje sa vladom Fidžija na ovom projektu.
Fidži, koji se nalazi u južnom Pacifiku, 2.900 kilometara istočno od Australije, ima više od 300 ostrva i nešto manje od milion stanovnika. Kao i većina država u ovoj oblasti, izrazito je osetljiv na uticaje klimatske krize. Površinske temperature i toplota okeana u delovima jugozapadnog Pacifika rastu tri puta brže od globalne prosečne stope.
Jaki uragani redovno pogađaju ovaj region. Kada je 2016. godine uragan Vinston pogodio Fidži, usmrtio je 44 osobe i prouzrokovao štetu od 1,4 milijarde dolara, što je jedna trećina bruto domaćeg proizvoda ove države. Od tada je Fidži pogodilo još šest uragana. Pet od 15 zemalja koje su najviše izložene riziku od vremenskih nepogoda nalaze se na Pacifiku, a među njima je i Fidži.
Najteže se sele mrtvi
Zato su ekološke migracije o kojima naučnici širom sveta govore već godinama, u ovoj maloj ostrvskoj republici već počele. Ovde više nije pitanje da li će se lokalno stanovništvo preseliti, već kako da se to uradi? Do sada je premešteno šest sela, a njihovo seljenje preko planinskih masiva većinom vulkanskog porekla i bujnog tropskog rastinja je pokazalo koliko je to ogroman i složen zadatak.
„Ovo nije posao koji podrazumeva da samo nađete pogodno zemljište i tamo premestite 30 ili 40 seoskih kuća. Voleo bih da je to tako jednostavno. Potrebno je da preselite i domaće životinje, školu, dom zdravlja, seosku crkvu, da obezbedite potrebnu infrastrukturu, vodu, struju, puteve“, objašnjava Satjendra Prasad, predstavnik Fidžija u Ujedinjenim nacijama i stručnjak za klimatske promene na ostrvima.
„I kada sve to uspete da uradite“, nastavlja Prasad, „dolazi ono najteže – morate da premestite groblja. Zato ovaj zadatak nije samo tehnički i finansijski komplikovan. On zahteva da se svi u selu saglase oko preseljenja, a ljudima je posebno teško da prihvate da iskopavate njihove mrtve iz zemlje na kojoj su proveli život i selite ih na neko mesto na koje oni za svog života verovatno nikada nisu kročili“.
Iz tog razloga je stanovnicima ostavljeno da sami odluče da li će sa sobom povesti i svoje pretke, ili će ih ostaviti tamo gde su i živeli. U praksi se pokazalo da je bilo koji izbor duboko traumatičan za žive. Nažalost, u pojedinim selima groblja su već pod vodom, kao u malom naselju Togoru. U ovom selu, koje su stanovnici podigli početkom 19. veka, sada tokom plime ribe plivaju oko nadgrobnih spomenika. Trenutno u njemu stalno živi svega dvadesetak ljudi, dok su ostali otišli u druge delove zemlje i samo povremeno svraćaju tokom vikenda ili praznika.
Nova lokacija, novi problemi
Vunidogoloa, selo od oko 140 ljudi na ostrvu Viti Levu, drugom po veličini u državi, ima nesrećan prestiž na Fidžiju. Ono je prvo premešteno još 2014. godine. Ozbiljne rasprave o preseljenju započele su 2004. i trebala je cela decenija da se nađe pogodna lokacija i prikupe sredstva, kako bi se žitelji sela prebacili sa obale u unutrašnjost ostrva.
Kada je konačno došao dan selidbe, mnogi su se jako teško rastali od svojih kuća i predaka, a nakon dolaska na novu lokaciju izjavljivali su da se osećaju kao „stranci u sopstvenoj državi“. Ipak, pokazalo se da je selidba bila nužna. Njihovo staro selo sada deluje sablasno. Tamo gde je nekada bilo zemljište sa bujnom travom prekrila je voda, a iz močvare štrče ostaci krovova i zidova zaraslih u korov.
Novo naselje sastoji se od 30 kuća, raspoređenih na zelenoj padini. Svaka porodica ima sopstvenu kuću sa kupatilom, septičkom jamom i solarnim panelima, dok je u starom selu više porodica bilo pod istim krovom. Ovde je mnogo lakše uzgajati hranu, daleko od močvarnog i previše slanog zemljišta.
Ali nova lokacija je donela i nove probleme. Pošto se naselje nalazi u unutrašnjosti ostrva, to otežava ribolov koji je ključan za prehranu seljana, pa mnogi i dalje odlaze do starog sela da bi pecali. Smešteni blizu modernog puta, stanovnici sada imaju mnogo lakši pristup većim gradovima, školama i zdravstvenim ustanovama, ali su iz drugog pravca u selo doputovali kriminal, alkohol i droga. Suočeni sa problemima koje ranije nisu imali, seljani su morali da osnuju poseban odbor koji u saradnji sa lokalnim vlastima pokušava da zaštiti zajednicu od pošasti koje sa sobom nosi „život u civilizaciji“.
Kada se okean naljuti
Ipak, stanovnici ovog sela koje je „probilo led“ imalo je privilegiju koja je retka na Fidžiju – zemljište na koje su preseljeni je u vlasništvu njihovog klana. Naime, na Fidžiju domorodačka zemlja pripada klanovima i ne može da se kupi ili proda. Jedan klan može da ustupi drugom zemlju na korišćenje kako bi se učvrstili susedski odnosi, ali u tom aranžmanu nema novca. Međutim, to što ne postoje jasno definisani finansijski ugovori, prava i obaveze, može jako da zakomplikuje međusobne odnose jer podizanje novog sela zahteva mnogo resursa, počev od šuma koje će osigurati drvo za gradnju kuća.
Svako od sela koja su predviđena za selidbu suočiće se sa ovim problemom, što pokazuje i primer naselja Tukuraki. Nakon što je ovo selo potpuno uništeno uraganima i poplavama, njegovi stanovnici su 2017. preseljeni na zemljište koje pripada drugom klanu. Iako su domaćini dali dozvolu za to, vremenom je počela da raste netrpeljivost prema došljacima koji zahvaljujući državnoj potpori žive u novim kućama i mnogo boljim uslovima za privređivanje, pa i prihoduju više od starosedelaca. Vlasti su u više navrata predlagale kako da se ovaj spor reši, ali dogovor među susedima još nije postignut.
Prepreka je, naravno i to što država nema dovoljno novca u budžetu da preseli svaku zajednicu kojoj je to potrebno. Vlada Fidžija je 2019. prva u svetu osnovala poseban fond za preseljavanja koja su uzrokovana klimatskim promenama. Fond obezbeđuje novac od ekoloških taksi, poreza na hotele, brodove za krstarenje i trajekte, restorane i noćne klubove, kao i na prihode veće od 117.000 američkih dolara. Ali pokazalo se da to nije dovoljno, pa je država počela da traži međunarodne partnere koji će dodatno finansirati ovaj projekat. Prvi se odazvao Novi Zeland, koji je ovaj fond uplatio 1,25 miliona dolara.
Ima i onih sela sa liste za preseljenje, čiji stanovnici ne mogu da se dogovore oko napuštanja svojih domova, uprkos tome što se „okean naljutio“ i plavi njihova naselja. Selidbi se uglavnom protive najstariji, jer žele da umru tamo gde su i rođeni, makar i pod vodom. Mladi zato većinom odlaze i sami traže neko bolje mesto za život, sve češće u inostranstvu.
Biznis i finansije 218, februar 2024.
Piše: Zorica Žarković
Foto: Leigh-p58wo, Unsplash