Vesti Arhiva - Biznis i Finansije

Tadžikistanske kazne za rasipništvo: Skromnost je vrlina, osim za predsednika

bifadmin — Mon, 14 Sep 2026 11:13:33 +0000

Stanovnici Tadžikistana ne mogu da organizuju slavlja i sahrane kako njima padne na pamet, već moraju da se pridržavaju zakona koji radi štednje u „sitna crevca“ propisuje šta je dozvoljeno a šta ne. Glavni cilj je uterivanje skromnosti u društvo, a inspektori naplaćuju drakonske kazne čak i za „ekstravagantno tugovanje“ na sahranama, što obezbeđuje i do milion dolara budžetskih prihoda godišnje. Predsednik i njegova porodica zvanično se takođe zlopate i žive od minimalca, a nezvanično se baškare u bogatstvu čija vrednost se procenjuje na milijardu dolara.

Amirdžon Holmatov, stanovnik Tadžikistana, dobio je od države rođendanski poklon za pamćenje. Državni inspektori uručili su mu kaznu zato što je prekršio zakon tokom proslave svog 29. rođendana. Važeći propisi nalažu da se rođendani obavezno slave u kući, isključivo u krugu članova porodice koji žive u tom domaćinstvu. Zakon strogo zabranjuje pozivanje prijatelja, kolega sa posla, komšija, pa čak i šire rodbine, a kažnjivo je i ukoliko osoba koja slavi rođendan tim povodom organizuje posluženje na svom radnom mestu.

U slučaju prekršaja, kazne najčešće iznose oko 500 dolara. Ali, novčani iznos koji su inspektori odredili Holmatovu zbog kršenja zakona oborio je sve rekorde i beskrajno obradovao ministra finansija u Tadžikistanu Fajzidina Kahorzoda, kada je izračunao koliki su to prihodi za budžet.

Holmatov je, naime, okupio nekoliko prijatelja na ručku koji je organizovao u restoranu. Da se zadržao samo na tome, verovatno bi se uklopio u onaj prosek od 500 dolara. No, Holmatov nije odoleo a da se ne pohvali na društvenim mrežama. Slavljenik se izgleda baš potrudio, jer je njegova rođendanska žurka imala više od 1.500 pregleda.

Državni inspektori za kvarenje veselja su procenili da je ovolikim razmetanjem u javnosti Holmatov naneo veliku štetu društvu u kojem skromnost predstavlja svetinju. Zato su odredili da slavljenik za svaki pregled mora da plati 8,2 dolara, pa je kazna samo po tom osnovu dostigla 12.300 dolara, što je skoro 40 puta veći iznos od prosečne plate u Tadžikistanu.

Uvreda za siromašne

Nesrećni slavljenik trenutno je najčuvenija žrtva Zakona o regulisanju proslava i ceremonija, koji propisuje pravila za organizovanje privatnih događaja u Tadžikistanu, od venčanja do sahrana. Ovaj zakon se u domaćoj javnosti naziva „Tanzim“, što znači „dovesti u red“. Zakon je doneo još 2007. godine doživotni predsednik Tadžikistana Emomali Rahmon, da bi doveo u red rasipnike koji zloupotrebljavaju običaje i tradiciju radi bahaćenja.

Vođa nacije, kako zvanično nazivaju predsednika u Tadžikistanu, neprekidno ističe u javnosti da je skromnost najveća vrlina i da imućniji građani svojim rasipništvom vređaju siromašne porodice koje sebi ne mogu da priušte tako raskošna slavlja.

Zakon detaljno propisuje pravila za organizaciju svečanih skupova kao što su svadbe, rođenje deteta, rođendani, ceremonije povodom obrezivanja muške dece, povratak sa hadžiluka, ali se odnosi i na sahrane i pomene preminulima. Pravila strogo ograničavaju trajanje skupa, broj gostiju i količinu hrane koja se služi tom prilikom.

Mahala doušnici

Država je formirala posebne organe na saveznom i lokalnom nivou koji kontrolišu kako se zakon sprovodi i poštuje u praksi. Oni na teren šalju inspektore, sa zadatkom da iznenada upadnu na slavlja i tako uhvate nespremne i domaćine i goste.

No, kako se pokazalo da su i inspektori kvarljiva roba, te ponekad pokleknu i progledaju kroz prste domaćinima kada im ovi ukažu „sitnu pažnju“, Rahmon se oslanja na još jedan stub kontrole. Uporedo je razvio mrežu „mahala doušnika“, sačinjenu od najodanijih građana. Naime, svaka četvrt (mahala) ima odabranog patriotu, koji pomno nadgleda šta se događa u komšiluku.

On prijavljuje gde se održava neka svečanost, ali njegov glavni zadatak je da dodatno nadgleda i domaćine skupa i inspektore. Ako uoči nešto iole sumnjivo, o tome mora hitno da obavesti nadležne prema dogovorenim procedurama. Kazne za kršenje zakona su veoma stroge, posebno za državne službenike i imućnije građane.

Globa i za ekstravagantno tugovanje

Slavlje povodom venčanja, na primer, može da traje do tri sata, u propisanim terminima vikendom. Mladenci mogu da pozovu najviše 150 gostiju kojima se služi samo jedno toplo jelo, uglavnom pirinač kuvan sa mesom i povrćem, a velikodušnije opštine dozvoljavaju da uz to ide i hladno predjelo.

U svadbenoj koloni mogu biti najviše četiri vozila. Zabranjeno je da se u te svrhe iznajmljuju luksuzni automobili, a nije dozvoljeno ni darivanje skupe odeće, nakita i drugih preterano dragocenih poklona. Porodice mladenaca su dužne da troškove svadbenog slavlja podele „na ravne časti“, dakle svaka plaća polovinu ukupnih izdataka.

Državni inspektori redovno dolaze nenajavljeni na venčanja. Oni prebrojavaju svaki detalj, od kuhinjskog inventara i stolica, preko gostiju do količine skuvane hrane. Ako se na svadbi prekrši bilo koje pravilo, pojavi se makar jedna „prekobrojna“ zvanica ili višak pirinča, kazne za mladence i njihove roditelje iznose od 500 do nekoliko hiljada dolara.

Za državne službenike i bogatije građane iznosi su drastično veći, dok za vlasnike ugostiteljskih objekata koji organizuju svadbena slavlja „u ilegali“, kazne se kreću od 10.000 dolara pa naviše.

Za razliku od proslava, broj ljudi na sahranama nije ograničen. Međutim, porodica preminulog ne sme da poslužuje hranu niti piće gostima nakon sahrane, kao ni tokom održavanja parastosa i pomena. Država je zabranila i „ekstravagantno tugovanje“ na sahranama, poput glasnog jadikovanja ili angažovanja profesionalnih narikača i objavila je poseban vodič kako ožalošćeni mogu da plaču „u okviru zakona“.

A za predsednika šta ostane

Tadžikistan je poznat po tome da ima izuzetno stroge adminstrativne kazne, sa novčanim iznosima koji daleko prevazilaze prosečan standard i znatno su rigoroznije u poređenju sa drugim zemljama u regionu. Maksimalna administrativna kazna u Tadžikistanu za pojedince premašuje prosečan mesečni prihod u zemlji za više od 2,8 puta, dok u Kazahstanu iznosi oko 80% prosečne mesečne plate, nešto više od 50% u Kirgistanu i približno 35% u Uzbekistanu.

Sudovi u Tadžikistanu svake godine pokrenu između 1.200 i 1.500 prekršajnih postupaka protiv građana, vlasnika firmi i državnih službenika koji su se oglušili o pravila za regulisanje privatnih svečanosti. Po tom osnovu, u državni budžet se slije između 750.000 do preko milion dolara godišnje, što je za zemlju sa niskim standardom i malim budžetskim prihodima značajna suma.

Zakon očigledno daje rezultate, pošto većina stanovnika Tadžikistana živi više nego skromno. Prosečna plata jedva prelazi 300 dolara, a preko polovine tog iznosa prosečno domaćinstvo troši samo na hranu. Od 10 miliona stanovnika, petina živi ispod granice siromaštva. Doznake dostižu i do 40% domaćeg bruto proizvoda, pa se nameće pitanje gde završava milion dolara budžetskih prihoda od kazni koje inspektori tako revnosno svake godine naplate rasipnicima?

Tog novca nema na zvaničnom računu predsednika, koji takođe živi od minimalca. Ipak, zahvaljujući činjenici da doživotni Vođa nacije nikada ne spava jer dan i noć rešava nagomilane probleme, kao i mukotrpnom radu članova njegove porodice, kapne nešto i sa strane. Njegov sin, ćerke i zetovi kontrolišu sve u zemlji što donosi novac, banke, telekomunikacije, rudnike, aviokompanije, dok su unuci skloniji ulaganjima u luksuzne nekretnine u Dubaiju. Kad se sve sabere, procenjuje se da porodična imperija na čelu Tadžikistana raspolaže „nezvaničnim“ bogatstvom od oko milijardu dolara.

Imitatori iz komšiluka

Primer dobre prakse za uterivanje skromnosti u Tadžikistanu, pokušava da presadi u svoje dvorište i predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev, koji je, uzgred, promenio Ustav da bi što duže ostao na vlasti. Na njegovo insistiranje, 2020. godine Uzbekistan je praktično prekopirao zakon od suseda, s ciljem da se država obračuna s „besramnim ponašanjem“ raspikuća. Međutim, imućniji građani nalaze načine da ova pravila zaobiđu, pa se tako organizuju svadbe „u smenama“. Pošto zakon dozvoljava da mladenci na slavlje pozovu najviše 200 zvanica, prvo se upriliči proslava za goste u godinama. Kada se ona završi, sala se isprazni i organizuje se nova proslava, ovog puta za mlade svatove.

Pevači, muzičari i vlasnici ugostiteljskih objekata u Uzbekistanu više puta su protestovali na ulicama zbog usvajanja ovog zakona, a neke od vodećih muzičkih zvezda su pokretale i kampanje preko društvenih mreža da se on ukine.

Zorica Žarković

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: glebchik, Depositphotos

Чланак Tadžikistanske kazne za rasipništvo: Skromnost je vrlina, osim za predsednika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zašto druge zemlje zarađuju na maslinovom ulju koje proizvodi Tunis?

bifadmin — Mon, 14 Sep 2026 10:15:05 +0000

Tunis bi ove godine trebalo da postane drugi najveći proizvođač maslinovog ulja na svetu, ali retko gde se ono prodaje pod oznakom „proizvedeno u Tunisu“.

Tokom sezone 2025/2026. čak 86 odsto tuniskog izvoza maslinovog ulja prodato je u rinfuzi, kako bi bilo flaširano pod stranim brendovima, navodi lokalni proizvođač OLYFO. Tri najveća tržišta su Španija, Italija i SAD, gde se ono meša sa lokalnim uljima i flašira. Zato se na tuniškom maslinovom ulju retko gde u svetu može videti oznaka „proizvedeno u Tunisu“.

Sara Ben Romdane, osnivačica tuniskog brenda organskog ekstra devičanskog maslinovog ulja KAÏA, rekla je CNN-u da uprkos tome što u toj zemlji ima više stabala maslina nego stanovnika i što su njegove masline kvalitetne, Tunis se uglavnom svodi na ulogu dobavljača jeftine sirovine, dok se kvalitet njegovog ulja zanemaruje, a njegov značaj na svetskom tržištu potcenjuje.

Ko kontroliše lanac vrednosti?

Tuniski ekonomista Fadhel Kaboub smatra da je problem u tome ko kontroliše lanac vrednosti. Prema njegovom mišljenju, kolonijalno nasleđe i danas Tunis svodi na dobavljača jeftine sirovine, umesto premium proizvoda.

Tunis je bio pod francuskom vlašću od 1881. do 1956. godine, a Kaboub smatra da se posledice tog nasleđa i danas osećaju u trgovini maslinovim uljem. Istovremeno, proizvođače opterećuju i savremeni problemi, poput skupе proizvodnje i otežanog pristupa finansiranju, zbog kojih tuniski uzgajivači maslina svoj rod unapred prodaju italijanskim i španskim otkupljivačima. „U takvoj situaciji nije važno da li imate najbolju berbu na svetu jer je cena, koja je obično niska u odnosu na kvalitet i količinu proizvedenog ulja, već unapred određena“, pojašnjava Kaboub.

Takav model održava siromaštvo u ruralnim delovima zemlje, dok sezonski radnici, uglavnom žene, rade u veoma lošim i često nebezbednim uslovima. Berači se neretko prevoze u kamionima namenjenim robi i stoci, što je tokom prethodne decenije dovelo do brojnih nesreća i smrtnih slučajeva.

Borba za mesto na svetskom tržištu

Zbog svega navedenog raste broj nezavisnih proizvođača koji žele da tuniskom ulju obezbede mesto i cenu koju zaslužuje, ali i da njegovom proizvodnjom doprinesu boljem životu u zemlji.

Jedna od njih je Ben Romdane, koja je poreklom Tunišanka ali je odrasla u Londonu. „Tokom pandemije Kovida 19 osetila sam potrebu da se ponovo povežem sa svojim korenima, pa sam uložila u stabla maslina starija od 100 godina koja moja porodica uzgaja već pet generacija“, pojašnjava ona kako je nastao brend KAÏA.

Za samo pet godina, zahvaljujući visokokvalitetnoj autohtonoj sorti maslina chemlali i ambiciji da prodaje premium proizvod a ne sirovinu, KAÏA maslinovo ulje stiglo je do nekih od najprestižnijih delikatesnih prodavnica na svetu: La Grande Épicerie, Berrie, Causses i G. Detou u Parizu; Selfridges i Harrods u Velikoj Britaniji; koncept prodavnice Sabah u Njujorku i Monsieur Marcel u Los Anđelesu.

Brend snabdeva oko 100 delikatesnih prodavnica i oko 50 restorana širom Francuske, od restorana Pluto, koji preporučuje Mišlen, do bistroa Café Les Deux Gares i ugostiteljske grupe Savoir Vivre. U to nisu uračunate lokacije u Tunisu, među kojima su i butik-hoteli.

Potražnja za uljem Sare Ben Romdane raste uprkos njegovoj visokoj ceni – u maloprodaji u SAD ono pola litra košta 34,99 dolara. Takva cena joj, međutim, omogućava da razvija drugačiji poslovni model: Ben Romdane zapošljava oko 50 žena i plaća ih isto kao muškarce, što je u Tunisu retkost. Umesto da se takmiči cenom kao proizvođač ulja u rinfuzi, ona na svetsko tržište plasira tunisko ulje kao premium proizvod.

Šansa je u udruživanju

Ben Romdane nije jedina. Sve je više nezavisnih proizvođača koji žele da povećaju vidljivost tuniskog maslinovog ulja, ali i da od njegove proizvodnje naprave posao od kojeg mogu bolje da žive i proizvođači i radnici.

Kaboub veruje da bi njihovo udruživanje moglo da im omogući da se ozbiljnije suprotstave velikim zapadnim proizvođačima i tunisko ulje, koje je za sada uglavnom prisutno u delikatesnim prodavnicama, uvedu i na police supermarketa.

Izvor: CNN

Foto: mareefe, Pixabay

Чланак Zašto druge zemlje zarađuju na maslinovom ulju koje proizvodi Tunis? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stupio na snagu Pravilnik: Trgovcima od ovog vikenda kazne od 200.000 dinara za nepoštovanje registra „Ne zovi“

bifadmin — Mon, 14 Sep 2026 09:00:45 +0000

Novi Pravilnik o registru potrošača koji ne žele da primaju pozive i/ili poruke u okviru promocije i/ili prodaje telefonom stupio je na snagu ovog vikenda, a on predviđa da trgovci pre svakog promotivnog telefonskog kontakta moraju da provere da li se broj potrošača nalazi u registru „Ne zovi“, gde su evidentirani potrošači koji žele da izbegnu poruke i pozive trgovaca u okviru promocije i prodaje.

Za nepoštovanje ove obaveze predviđena je novčana kazna od 200.000 dinara za trgovca, dok se odgovornom licu u firmi može izreći kazna od 50.000 dinara, piše Paragraf Lex.

Istovremeno, Zakon o elektronskim komunikacijama za neposredno oglašavanje bez prethodnog pristanka krajnjeg korisnika propisuje novčanu kaznu za prekršaj u rasponu od 500.000 do dva miliona dinara.

Upis ili ispis broja iz registra „Ne zovi“ obavlja se besplatno, preko operatora javno dostupnih elektronskih komunikacionih usluga sa kojima korisnik ima zaključen ugovor.
Građani zahtev mogu podneti elektronskim putem, preko internet stranice ili aplikacije svog operatora, ali i lično na njegovom prodajnom mestu, uz prethodnu identifikaciju.

Prilikom elektronskog podnošenja zahteva proveravaće se identitet korisnika, ime i prezime, broj telefona koji glasi na njegovo ime i JMBG.

Nakon prijema zahteva, korisnik će dobiti potvrdu, a promena će u registru biti vidljiva prvog narednog dana od izvršenog upisa ili ispisa.

Za isti broj zahtev za upis ili ispis iz registra „Ne zovi“ može da se podnese jednom tokom kalendarskog meseca. To, međutim, ne znači da potrošač mora svakog meseca ponovo da se prijavljuje u registar.

Korisnici koji promene operatora, ali zadrže odnosno prenesu svoj broj, neće morati ponovo da podnose zahtev za upis ili ispis iz registra.

Novi Zakon o zaštiti potrošača dodatno je pooštrio pravila kada je reč o direktnoj prodaji i promotivnim događajima.

Trgovac može telefonom da kontaktira potrošača koji nije upisan u registar „Ne zovi“ i pozove ga na promotivni događaj, ali pre njegovog prisustva mora da pribavi njegovu pisanu saglasnost.

Potrošaču pritom mora biti jasno predočeno da je reč o komercijalnoj aktivnosti na kojoj će mu biti ponuđeni proizvodi ili usluge, kako se ne bi dovodio u zabludu da je, na primer, pozvan na besplatnu večeru ili događaj koji nema prodajnu svrhu.

Istovremeno, trgovac ne može da prikriva svoj identitet ili razlog pozivanja, već mora jasno da kaže ko je, iz koje kompanije zove i da je svrha poziva promocija ili prodaja proizvoda i usluga.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Stupio na snagu Pravilnik: Trgovcima od ovog vikenda kazne od 200.000 dinara za nepoštovanje registra „Ne zovi“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na birou bravari i čistači traženiji od programera

bifadmin — Mon, 14 Sep 2026 08:00:36 +0000

Poslodavci u Srbiji su u avgustu tražili 13.133 radnika, a najtraženiji su bili bravari za koje je oglašeno 687 slobodnih radnih mesta.

To pokazuju podaci Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ).

Slede čistači prostorija, i to hotela, kancelarija, toaleta sa 594 konkursa za posao, operatori na linijama za automatsku proizvodnju sa 555.
Nekada najtraženiji programeri, u avgustu su bili na četvrtom mestu, sa 531 oglašenim slobodnim radnim mestom.

Traženo je 300 redara, 271 radnik na utovaru i istovaru, 263 lična pratioca dece sa inveliditetom ili smetnjama u razvoju.
Građevinski radnici su tradicionalno tražena branša, pa na listi najtraženijih zanimanja slede tesari za koje su raspisana 244 slobodna radna mesta, zidari sa 242 mesta i manuelni radnici za niskogradnju sa 221 konkursom.

Na drugoj strani liste, gde je potražnja bila mala, ističe se više od 20 zanimanja za koje je raspisan jednocifren broj radnih mesta.

Tako je u avgustu, između ostalih, traženo manje od 10 nastavnika ruskog jezika, vodoinstalatera, automehaničara, defektologa, arhitekata, stomatologa, veterinara, farmaceuta, pekara.

Od ukupnog broja traženih radnika, za njih 8.905 nuđen je radni angažman na određeno vreme, a za 3.713 radnika na neodređeno vreme.

Na evidenciji nezaposlenih u avgustu je bilo 330.453, od čega su većinu činile žene – 186.501.

Izvor: Tanjug

Foto: Pixabay

Чланак Na birou bravari i čistači traženiji od programera се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da li se pored energetske sprema i kriza na tržištu obveznica?

bifadmin — Mon, 14 Sep 2026 07:09:09 +0000

Ratovi u Iranu i Ukrajini ne proizvode samo energetsku krizu, već stvaraju i uslove za krizu na finansijskim tržištima, a pre svega na tržištu obveznica.

Naime, prinos na američke desetogodišnje obveznice skoro da je na veoma visokih pet odsto. Drugim rečima, investitori traže toliku kamatu da bi kupili američki dug. Na početku godine prinos na desetogodišnje američke obveznice, koje služe kao benčmark za obveznice drugih zemalja, bio je oko 4,1 odsto.

Ono što su američke za dolarsko tržište, to su nemačke obveznice za tržište u evrima. I nemačka država se sve skuplje zadužuje. Prinos na desetogodišnji „Bund“ skočio je sa 2,8 odsto početkom ove godine, na oko 3,5 odsto.

Najveći relativni rast prinosa, među velikim ekonomijama, zabeležio je Japan. Država koja već decenijama ima nisku kamatnu stopu i jeftino zaduživanje, došla je do prinosa na desetogodišnje obveznice od oko tri odsto. Napočetku godine prinos je bio oko 1,6 odsto, a na početku prošle godine manje od jedan odsto.

Nije problem samo rast prinosa, već i ogroman dug na koji se primenjuje. Javni dug SAD-a je nedavno preskočio fantastičnih 40 biliona dolara, što je skoro 130 odsto BDP-a. Japan, poznat po ogromnom, ali i održivom javnom dugu je na oko 250 odsto BDP-a.

Nemački javni dug je znatno umereniji, „svega“ oko dva biliona dolara i oko 65 odsto BDP-a.

Računicu pogoršava inflacija, izazvana rastom cene nafte, koja je ovih dana opet preko 100 dolara po barelu. Centralne banke da bi se izborile sa inflacijom povećavaju referente kamatne stope, ECB je to uradila u četvrtak, a očekuje s ejoš jedno povećanje do kraja godine.

Nikola Stakić iz Eklektika kapitala objašnjava da su prinosi najznačajnijih desetogodišnjih obveznica na višedecenijskim maksimumima i u razvijenim ekonomijama i u zemljama u razvoju.

„Ako prinosi ostanu na visokim nivoima to može uticati na mogućnost ekonomskog oporavka. Visoka inflacija uz usporenu ekonmsku aktivnost može dovesti do stagflatornog okruženja. Najvažnija komponenta prinosa je očekivana inflacija. U razvijenim ekonomijama cilj je da ona bude oko dva odsto, ali je u mnogim zemljama znatno viša. Takođe, veliki neto dužnici, poput SAD moraju da zanavljaju dugove po viskim kamatnim stopama što dalje povećava opterećenje budžeta. To se dešava i u Evropi, u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji“, objašnjava Stakić i dodaje da će tako ostati sve dok se ne obori inflacija.

„Dok ne dođe do primirivanja geopolitičkih sukoba, neće pasti ni prinosi“, napominje on.

On ističe da su države u situaciji da biraju između obuzdavanja inflacije i inflatornih očekivanja i veće privredne aktivnosti.

„SAD moraju da biraju između inflacije i zaposlenosti, jednom merom ne mogu da pogode oba cilja. Guverner FED-a bio je prilično kategoričan da je inflacija prioritet. To znači povećanje kamatne stope i to je gorka pilula, koja znači i veće prinose na obveznice. Cilj je da se smanji inflacija, pa da se onda smanje i prinosi“, ocenjuje on.

Američka ekonomija u poređenju sa evropskom deluje zdravo. Privreda na Starom kontinentu već dugo deluje anemično, a sa pooštravanjem monetarne politike dodatno se isisava potencijal za privredni rast koji je ionako ispod jedan odsto.

„Ipak, cilj je da se opbuzda inflacija, ali u evrozoni to traje duže, jer je ekonomija slaba i to, čini se, zbog strukturnih problema“, objašnjava on.

Glavni broker Momentum sekjuritiz Nenad Gujaničić podseća da je glavni okidač dešavanja na tržištu obveznica kriza na Bliskom istoku i cene nafte koje su opet iznad 100 dolara za barel.

„Od marta imamo pritisak na kamatne stope i inflaciju. Međutim, u septembru u odnosu na tada, osećaj investitora je da će ovo duže potrajati. U junu je došlo do primirja, a cene nafte su skoro vratile na predratni nivo. Međutim, najnovija zaoštravanja pokazuju da će sukob potrajati, uprkos tome što se približavaju izbori u SAD i to im ne odgovara“, ocenjuje Gujaničić.

On napominje i da velike ekonomije, a pre svega SD, imaju velike budžetske deficite, a visoki prinosi na dug, uazuju da će inflacija i više kamatne stope ostati duže.

„Visoke kamatne stope nepovoljne su i za građane i za privredu. One znače skuplje kredite, a to znači da će ih privreda i građani manje uzimati, a to znači manju ekonomsku aktivnost“, napominje naš sagovornik.

On ističe da se taj efekat već sada vidi kod onih koji imaju kredite vezane za evro, odnosno euribor. Od početka godine euribor je povećan za oko 0,7-0,8 procentnih poena,, što se preliva i na rate kredita, uglavnom stambenih kod nas.

„Prinosi i na obveznice naše države beleže rast, trenutno je preko pet odsto. To znači da kada budemo morali, zaduživaćemo se skuplje. Na naših 40 milijardi evra javnog duga, ako se prinos poveća za jedan procentni poen to znači veće troškove kamata u budžetu za 300-400 miliona evra. To nije malo“, upozorava Gujaničić.

Prinosi na obveznice Srbije u dinarima sa dospećem 2031. godine su 5,28 odsto, a za one koje dospevaju 2035. godine 5,95 odsto. Za desetogodišnje evroobveznice prinos je 5,1 odsto.

Narodna banka Srbije u četvrtak, opet, nije dirala kamatnu stopu. Ostala je na 5,75 odsto još od se3ptembra 2024. godine.

Nikola Stakić ističe da že buduće kretanje kamate zavisiti od poljoprivredne sezone, kao i od toga da li će biti udara cena energenata na zimu.

„Nakon odluke ECB da poveća kamatnu stopu, i naša centralna banka moraće dobro da razmisli šta dalje. Ako bude došlo do rasta unutrašnjeinflacije verovatno ćemo i mi morati da pooštravamo monetarnu politiku. Pa i ako dođe do poskupljenja energenata usled spoljnih faktora, opet se može očekivati povećanje kamatnih stopa“, ističe Stakić dodajući da ne deluje da nas očekuje mirnodopska zima.

Izvor: Danas, Miloš Obradović

Foto: Pixabay

Чланак Da li se pored energetske sprema i kriza na tržištu obveznica? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Koliko godišnje košta kućni ljubimac?

bifadmin — Sun, 13 Sep 2026 07:27:55 +0000

Kada se podvuče crta, zdrav pas srednje veličine, bez većih vanrednih veterinarskih intervencija, može da košta vlasnika približno 70.000 do 120.000 dinara godišnje.

Pas koji nas dočeka na vratima ili mačka koja se uveče smesti na omiljeni deo kauča za većinu vlasnika odavno nisu samo životinje. Oni su članovi porodice. Ali kao i svaki član domaćinstva, imaju svoje potrebe, a one koštaju. Hrana, veterinar, vakcine, zaštita od parazita, posip, šišanje, igračke i oprema pojedinačno možda ne izgledaju kao veliki izdaci. Kada se, međutim, saberu na kraju godine, račun može da iznenadi.

Koliko nas, zapravo, godišnje koštaju pas ili mačka?

Najveća redovna stavka je hrana. Upravo je kod nje gotovo nemoguće odrediti jedinstvenu cenu. Kilogram hrane za mačke može da košta nekoliko stotina dinara, dok premijum proizvodi dostižu cenu od 1.500, 2.000, pa i više od 3.000 dinara po kilogramu. Slično je sa hranom za pse, pri čemu potrošnja zavisi i od veličine životinje.

Mali pas i nemačka doga, razumljivo, ne utiču isto na kućni budžet. Za psa srednje veličine koji jede kvalitetnu komercijalnu hranu vlasnik može da računa na približno 4.000 do 7.000 dinara mesečno. To je između 48.000 i 84.000 dinara godišnje. Kod velikih pasa, naročito ako se koriste skuplje vrste hrane, samo ishrana može da pređe 100.000 dinara godišnje. Mačka pojede manje, ali računica nije nužno mnogo jednostavnija.

Kombinovanje granula i vlažne hrane, što je danas čest izbor vlasnika, može mesečni račun da dovede na 3.000 do 5.000 dinara, a kod premijum ishrane i znatno više. Na godišnjem nivou to je najmanje nekoliko desetina hiljada dinara. A hrana je tek početak.

Veterinar može da promeni celu računicu

Tu su vakcinacija, redovni veterinarski pregledi i zaštita od unutrašnjih i spoljašnjih parazita. Jedan opšti veterinarski pregled danas može da košta oko 1.500 dinara, dok je vakcinacija oko 2.000 dinara. Ako je životinja zdrava, to nije veliki godišnji izdatak. Problem nastaje onda kada nije. Dovoljna je jedna infekcija, problem sa uhom ili stomakom, povreda ili nekoliko dijagnostičkih procedura da račun iznenada poraste.

Ultrazvučni pregled može da košta oko 3.000 dinara, laboratorijske analize i terapija donose nove troškove, a ozbiljnije intervencije račun mogu da povećaju za više desetina hiljada dinara. Zato bi vlasnici, pored redovnog mesečnog budžeta, trebalo da računaju i na svojevrstan fond za hitne slučajeve. Životinja ne bira trenutak kada će se razboleti, a veterinarski trošak gotovo nikada nije planiran.

Zaštita od buva, krpelja i drugih parazita takođe je redovan izdatak. Preparati se koriste tokom godine u skladu sa preporukom veterinara, a njihova cena zavisi od vrste preparata i težine životinje. Kada se sve sabere, nekoliko hiljada dinara godišnje lako postane desetak hiljada, piše Politika magazin

Šišanje, posip i oprema

Kod pojedinih rasa pasa treba računati i na šišanje. Jedan odlazak kod grumera možda ne deluje kao veliki trošak, ali ako pas zahteva uređivanje svaka dva ili tri meseca, na kraju godine nastaje još jedna ozbiljna stavka. Dugodlake pse potrebno je češljati i održavati, kupovati šampone, četke, makaze ili druge preparate za negu. Mačke su u tom pogledu uglavnom ekonomičnije, ali za njih postoji trošak koji vlasnici pasa nemaju – posip. U zavisnosti od vrste, kvaliteta i potrošnje, samo posip može mesečno da odnese od 1.000 do nekoliko hiljada dinara.

Kada se pomnoži sa 12 meseci, postaje jasno da ni mačka koja nikada ne izlazi iz stana nije ljubimac bez troškova. A onda dolazi oprema.

Povodac, ogrlica, am, krevet, transporter, posude za hranu i vodu, četke, igračke, grebalica za mačku, kućica, odeća za pojedine pse…Dobra vest je što se najveći deo toga ne kupuje svakog meseca. Loša je što se povremeno mora zameniti.

Prva godina je zato gotovo uvek najskuplja. Novi vlasnik kupuje praktično sve – od transportera i kreveta do činija i povoca. Tu su prvi veterinarski pregledi, vakcinacije, čipovanje, eventualna sterilizacija ili kastracija. Početna cena životinje, ako je kupljena od odgajivača, u ovu računicu uopšte nije uračunata.

Koliko košta čuvanje ljubimca tokom letovanja?

Postoje i troškovi kojih se setimo tek kada nam zatrebaju. Šta kada porodica ode na more? Ako ljubimac ne putuje sa vlasnicima, potreban je hotel za pse ili mačke ili osoba koja će ga čuvati. Desetodnevno ili dvonedeljno letovanje tako dobija još jednu stavku. Ako putuje sa porodicom, pojavljuju se drugi troškovi – transporter, dokumentacija, veterinarske potvrde, eventualne doplate za smeštaj ili prevoz. Kada se podvuče crta, zdrav pas srednje veličine, bez većih vanrednih veterinarskih intervencija, može da košta vlasnika približno 70.000 do 120.000 dinara godišnje.

Izvor: Kamataica

Foto: Pixabay

Чланак Koliko godišnje košta kućni ljubimac? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Inflacija u avgustu 2,2 odsto, najviše poskupeli komunalije i gorivo

bifadmin — Sat, 12 Sep 2026 12:59:27 +0000

Cene u avgustu ove godine u odnosu na jul povećane su za 0,5 odsto. U odnosu na avgust prošle godine inflacija je iznosila 2,2 odsto.

U odnosu na decembar 2025. godine inflacija je u proseku tri odsto, saopštio je Republički zavod za statistiku.

Međugodišnja inflacija u julu bila je 1,9 odsto.

U odnosu na prethodni mesec najviše je poskupela oblast Transport za 1,7 odsto, pre svega usled poskupljenja goriva za tri odsto.
Usluge iz oblasti Rekreacija, sport i kultura poskupeli su za 1,3 odsto u odnosu na prethdoni mesec.

Nameštaj, oprema za domaćinstvo i tekuće održavanje stana i Predmeti i usluge lične nege, socijalna zaštita i ostale usluge zabeležili su mesečni rast cena od 0,9 odsto. Grupa Hrana i bezalkoholna pića, Alkoholna pića i duvan i Restorani i hoteli su poskupeli na mesečnom nivou za po 0,4 odsto.

Oblasti Stanovanje, voda, električna energija, gas i ostala goriva i Zdravlje i Osiguranje i finansijske usluge su poskupeli za za po 0,3 odsto, a usluge u grupama Informisanje i komunikacije i Obrazovanje za po 0,1 odsto. Pad cena je zabeležen u grupi Odeća i obuća (-0,5 odsto).

Ako gledamo međugodišnju stopu inflacije, odnosno kretanje cena u odnosu na avgust prošle godine, najveći rast cena zabeležen je u oblasti transporta za 9,3 odsto, a što je posledica poskupljenja goriva od 15,4 odsto.

Iznadprosečan rast cena imali su i alkoholna pića i duvan – 6,9 odsto. Pivo je poskupelo za 8,9 odsto, žestina za 3,9 odsto duvan za 7,1 odsto.

Jedina, ali najznačajnija, oblast u kojoj su smanjene cene na međugodišnjem nivou je hrana. U odnosu na avgust prošle godine hrana je jeftinija za 7,2 odsto. Najveći pad cena je kod voća usled rodne godine, za 22 odsto. Povrće je jeftinije za 14 odsto. Svi ostali prehrambeni proizvodi, osim bezalkoholnih pića i kafe u avgustu ove bili su jeftiniji nego u avgustu prošle godine.

Izvor: Danas Online

Foto: billiondigital, Depositphotos

Чланак Inflacija u avgustu 2,2 odsto, najviše poskupeli komunalije i gorivo се појављује прво на Biznis i Finansije.

Brat i sestra u zemlji šljive prave liker od lavande

bifadmin — Sat, 12 Sep 2026 07:39:25 +0000

U kraju poznatom po voću i rakiji, na jednom porodičnom imanju kod Čačka, raste – lavanda. Brat i sestra Ana Tomašević i Bojan Milenković zasadili su je pre nekoliko godina sa namerom da započnu porodični posao. Danas od nje uspešno prave i plasiraju dva proizvoda koja su retkost na domaćem tržištu, liker Viola Verde i sirup Ramonda, koji su ovog leta postali hit beogradskih koktel barova.

Ono što je počelo kao ideja da uzgajaju i proizvode nešto drugačije od uobičajenog za ovaj kraj, ali i za Srbiju uopšte, danas je porodični biznis koji uspešno razvijaju. Poslednjih dana u pregovorima su za izvoz u Hrvatsku, a neobični napici koji izlaze iz ove male manufakture, već uveliko osvajaju restorane i ljubitelje koktela.

“Lavanda nam je bila zanimljiva jer ima prelep cvet, miris, ukus i veliki potencijal za preradu. Setili smo je se sasvim slučajno vesti zbog vesti koja je brujala medijima, o uzgajivaču lavande sa Fruške gore kome su influenseri pogazili zasad praveći fotografije za društvene mreže“, otpočinju priču za Infostud Ana i Bojan i dodaju:

“Tako smo je pre šest godina i posadili u Milićevcima, na zapuštenom porodičnom imanju. Nismo hteli da budemo još jedan proizvođač sirovine ili eteričnih ulja i sapuna, kojih je već dovoljno na tržištu, pa je nastao brend Eden Origin, a iz te priče prvo liker Viola Verde, spoj lavande i vanile, a zatim i sirup Ramonda koji kombinuje lavandu i borovnicu za deserte i koktele”.

Ideja nije dovoljna

Poljoprivreda pre ovog poduhvata nije bila njihova struka, a sve što danas znaju o uzgoju lavande i proizvodnji učili su kroz rad. Oboje su završili ekonomski fakultet. Bojan koji je stručnjak za razvoj biznisa, pomoć preduzetnicima i startapovima, nedavno je napustio stalan posao „od 9 do pet“ da bi se posvetio privatnom biznisu, dok je Ana i dalje zaposlena u nevladinom sektoru u oblasti razvoja inovacija.

“Znanje iz tih oblasti dosta nam je pomoglo kod pozicioniranja proizvoda, tržišta, prodaje i razvoja brenda. Kako nismo imali znanje iz poljoprivrede, niti iskustvo u proizvodnji likera, mnogo toga smo morali da naučimo usput“, priča Ana i naglašava da iza ovog brenda stoji višegodišnje planiranje i posvećen rad.

„Ideja sama po sebi ne znači ništa. Od ideje do uspešnog proizvoda ima mnogo rada, mnogo grešaka i novih pokušaja“, dodaje Bojan i pojašnjava njihovu biznis logiku – počeli su sa manjom površinom, polako učeći o biljci, njenom ciklusu, terenu…

“Nismo želeli da odmah uđemo sa velikim novcem, pre nego što proverimo kako lavanda uspeva, kako tržište reaguje i da i sami shvatimo vidimo kakav proizvod zapravo želimo da napravimo. Pre sadnje smo istraživali karakteristike biljke, uslove koji joj odgovaraju i iskustva drugih proizvođača. Lavanda voli sunce i dobro drenirano zemljište, a naš teren ima karakteristike koje joj odgovaraju. Prve godine su nam zapravo bile najbolji test. Posmatrali smo kako biljke reaguju na zemljište, vlagu, temperaturu, rezidbu i na osnovu toga prilagođavali način nege. Sada već imamo iskustvo i odluke koje donosimo mnogo su manje intuitivne“, kaže naš sagovornik.

Liker Viola Verde već je hit u prestoničkim barovima

On navodi i da početna investicija nije došla iz kredita, već bukvalno od plata i pomoći porodice, malo po malo, a kasnije su koristili i dostupne programe podrške i konkurse koji su im pomogli da ubrzaju pojedine faze razvoja.

Danas imaju oko 2.500 sadnica lavande, raspoređenih u više redova na parcelama koje su postepeno prilagođavali proizvodnji. Planiraju i proširenje, ali priznaju da im broj nije bitan, već kvalitet proivoda i njegov put do kupaca.

“Odlučili smo se za biznis model koji recimo praktikuje “Tojota”, početi sa malim ulaganjima, malim serijama, a propuste rešavati u hodu. Mislim da je najčešća greška biznisa, ne samo na ovom prostoru, zaljubljenost u sopstvenu ideju i slepo verovanje da će se veliki ulozi više isplatiti.”

Biznis ne traži gazdu, već slugu

Berba je najizazovniji period, pa tokom leta u pomoć priskaču i ostali članovi porodice, pre svega supružnici. Ana i Bojan žive na relaciji Čačak – Beograd, pa su roditelji i baka stalni kontrolori zasada.

“To je jedna od prednosti porodičnog biznisa. Deo obaveza više je vezan za proizvodnju, organizaciju rada na imanju i sam proizvod, dok je drugi više usmeren na razvoj brenda, komunikaciju, prodaju i poslovne kontakte. Sve odluke o recepturi, dizajnu, pozicioniranju donosimo zajedno. U malom porodičnom biznisu teško je imati stroge granice, ali upravo ta fleksibilnost nam često omogućava da brzo reagujemo.”

Kako Ana objašnjava, radni dan se ne okončava završetkom posla na njivi – ubrana lavanda mora na vreme da se obradi i osuši, a paralelno treba ispratiti porudžbine, komunikaciju sa kupcima, promociju i sve ostalo što prati proizvodnju.

Veliki deo obaveza, ovaj dvojac ipak obavlja sam. Od proizvodnje i promocije do prodaje i dostave, Ana i Bojan pokrivaju gotovo sve što je potrebno da njihovi napici stignu od imanja do kupca. U početku je Bojan sa likerom u rancu obilazio barove, od jednog do drugog, predstavljajući proizvod i tražeći prve kupce. Kada su porudžbine počele da stižu direktno na adresu, dešavalo se da u istom danu bude i proizvođač, prodavac, i dostavljač.

Jednu takvu situaciju i danas prepričava kroz smeh. Dobio je porudžbinu za liker i krenuo da je isporuči. Kada je stigao na adresu, nije imao gde da parkira, a kupac na četvrtom spratu nije želeo da siđe. Najzad se popeo do njega, a onda dobio pridiku da sledeći put svom šefu kaže da pošalje dvojicu ljudi na isporuku.

“To je deo razvoja svakog posla. Neophodna je spremnost da se izađe iz zone komfora i da se mnogo radi“.

Od imanja do brenda

Iza dve male boce koje danas stižu do barova i restorana stoji i deo posla koji se mnogo manje vidi. Proizvodnja alkoholnog pića zahteva registraciju poslovanja, uređen proizvodni prostor, deklarisanje, poreske i druge obaveze, pa su Ana i Bojan, uz samu proizvodnju, morali da savladaju i čitav niz administrativnih procedura. Deo su rešavali sami, dok su za specifične oblasti potražili stručnu pomoć.

Danas se njihovi proizvodi mogu kupiti direktno, ali se prodajna mreža postepeno širi i kroz specijalizovane prodavnice, barove i restorane. Posebno im je važno ugostiteljstvo, gde Viola Verde dobija svoju punu funkciju kroz koktele, dok se Ramonda koristi i u desertima. Važan deo promocije su i degustacije, jer, kako kažu, ljudi najbolje razumeju proizvod kada ga probaju.

Upravo takav pristup žele da zadrže i u daljem razvoju – ne da budu prisutni svuda, već na mestima koja odgovaraju onome što Eden Origin predstavlja. Dugoročno razmišljaju i o drugim tržištima regiona i Evropske unije. Ipak, njihov plan nije samo da iz Milićevaca izlaze nove boce. Porodično imanje žele da vremenom postane i deo iskustva koje nude kupcima, mesto na kojem bi posetioci mogli da obiđu zasad, upoznaju proces proizvodnje, probaju proizvode ili učestvuju u radionici koktela. Ideja je da se iza brenda vidi i mesto iz kojeg je potekao.

Izvor: Infostud

Foto: Pixabay

Чланак Brat i sestra u zemlji šljive prave liker od lavande се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iskustva korisnika IPARD fonda: Seoska kuća koja lepo miriše

bifadmin — Fri, 11 Sep 2026 11:00:15 +0000

Krčedin je dobio kuću koja lepo miriše i puna je gostiju. Njeni vlasnici, bračni par Ognjenović, izgradili su je uz podršku IPARD fonda i spremaju se da ponovo konkurišu za ove podsticaje u poljoprivredi koji iznose do 300.000 evra bespovratnih sredstava. Poručuju drugima da se vredi pomučiti, pogotovo što IPARD III proširuje svoju podršku na dva nova sektora u ruralnim oblastima i donosi važne olakšice u proceduri za pribavljanje novca.

Dvoje supružnika, od kojih je jedno provelo 15 godina u korporaciji a drugo se bavi advokaturom, rešili su da se upuste u posao na selu i izgrade kuću u Krčedinu za smeštaj turista. Da bi pribavili novac, konkurisali su za bespovratna sredstva koja obezbeđuje EU iz IPARD fonda za modernizaciju poljoprivrede i razvoj ruralnog turizma u Srbiji.

Pokazalo se da je za Marinu i Vladimira Ognjenovića to bila „multidisciplinarna“ avantura, od prikupljanja projektne dokumentacije do prokopavanja bujičnih kanala, ali koja se na kraju toliko isplatila da se spremaju za novu.

U poslednji čas

Kao što to često biva u Srbiji, Ognjenovići su za konkurs saznali u poslednjem trenutku i trčali da sve završe „za juče“, a to sve je bilo prilično obimno. „Moj prvi savet onima koji žele da konkurišu za ova sredstva jeste da tu proceduru započnu na vreme“, ističe Marina Ognjenović i objašnjava zašto: „Morate da završite kompletan projekat u predviđenom roku i da prikupite veliki broj dokumenata, uključujući brojne dozvole, potrebno je da uknjižite objekat, dokažete da su rešena sva pitanja vezana za vlasništvo“…

Tu nije kraj. „Morali smo da navedemo i najsitnije troškove, koje potom pregleda nadležna inspekcija u ovom programu i ocenjuje da li su ti troškovi realni. Kada inspekcija proceni pravu vrednost projekta i ako ispunite sve dogovorene uslove, uključujući kategorizaciju objekta – što za luksuznu kuću kakva je naša traži da imate sve, od igle do lokomotive – onda dobijate novac“, objašnjava Marina.

„Ceo ovaj postupak iziskuje puno vremena i bio je zahtevan za nas, iako oboje imamo iskustva u radu sa papirima i tabelama, ali se veoma isplati jer smo dobili 65% povrata od procenjene investicije. Preostali novac smo uložili nas dvoje, tako što smo prodali dedovinu“, navodi korisnica IPARD podsticaja.

Nasipaj i prokopavaj

Papiri se završe, ali treba sagraditi kuću. Ognjenovići su za to imali 24 meseca. Na papiru. Rešenje su dobili u septembru, ali umesto radova krenula je kišna sezona i kiša je lila „kao iz kabla“ sve do juna naredne godine.

„Tada smo konačno krenuli sa radovima, što znači da smo za 15-16 meseci morali da sagradimo celu kuću. A u toku gradnje nailazili smo na brojne probleme“, ne krije Marina, „jer to je zemljište na kome nikada ništa nije građeno. Morali smo da nasipamo zemlju, prokopavamo bujične kanale, gradimo potporne zidove“…

Stigle su na red i finese zbog kojih su Ognjenovići prošli ubrzani kurs iz građevinske stolarije. „Kada smo radili finalnu dokumentaciju, pred predaju završnog projekta za zahtev za isplatu sredstava, bilo je stavki koje smo morali baš dobro da proučimo jer nismo znali kako da ih popunimo – na primer, kolika je dimenzija prozora, da li je to sa ramom ili bez rama, da li se meri širina i visina otvora u zidu ili sam prozor“, priča suvlasnica kuće u Krčedinu koja je, ipak, izgrađena na vreme.

Da li su Ognjenovići napokon odahnuli? Nisu, jer onda je došla na red završna kontrola.

„Mi smo prvi put prolazili kroz taj proces, nismo znali na koji način se ta kontrola sprovodi, šta će inspektori da gledaju, šta su njihovi kriterijumi… Sve je na kraju ispalo dobro, jer su ljudi koji su angažovani u IPARD-u i inspektori na terenu izuzetno dobronamerni. Mi smo imali njihovu podršku tokom svih faza u projektu, odgovarali su nam na sva pitanja i vodili su nas kroz celokupnu proceduru“, naglašava Marina.

Ovog puta – na vreme

Prema njenom mišljenju, sredstva su im odobrena pre svega zahvaljujući izuzetno dobrom konsultantu.

„Kada smo konkurisali sa našim projektom, on nam je objasnio sve etape u tom procesu i uputio nas na šta sve moramo da obratimo pažnju. Možda je pomogla i činjenica da su izgradnja kuće u Krčedinu i ulazak u seoski turizam nova faza u razvoju našeg posla koji smo prethodno pokrenuli u drugoj delatnosti. Bavim se proizvodnjom parfemskih osveživača prostorija sa štapićima pod brendom ’Like a therapy’, a vila u Krčedinu koja nosi isti naziv zamišljena je kao mirisna kuća u kojoj gosti zaista mogu da se opuste i prepuste uživanju“, objašnjava Marina za B&F.

Kuća koja miriše nalazi se na obali Dunava, a mirisi stižu pod njen krov iz Grasa, centra parfemske industrije u Francuskoj. Tamo je Marina Ognjenović našla partnere koji prave mirise po njenim zahtevima. Ako mirisi stižu iz daleka, sve drugo za goste u kući nabavlja se u okolini.

„Potrudili smo se da zaokružimo ovaj posao tako da svi oko nas imaju koristi od njega. Sklopili smo saradnju sa lokalnom kafeterijom koja isporučuje gostima doručak na kućna vrata. Kada neko organizuje događaje u našoj vili obavezno ga povežemo sa mesarom u Beški koja kvalitetno posluje već 40 godina, kao i sa lokalnim vinarijama. Preporučujemo konobare iz ovog kraja, zabavljače iz Inđije i druge profesionalce koji su neophodni organizatorima događaja“, nabraja naša sagovornica.

Ognjenovići se sada spremaju da ponovo konkurišu za sredstva iz IPARD fonda, ovaj put na vreme i za manje kuće koje bi takođe bile namenjene izdavanju. Nakon iskustva koje su stekli, preporučuju i drugim preduzetnicima u seoskom turizmu da se obavezno prijave za ova sredstva.

„Ljudi treba da shvate da postoji procedura, ona je vrlo jasna i ukoliko se prati nema razloga da se projekat ne realizuje kako treba i da se sredstva ne dobiju, pogotovo sada, kada su u novom programu predviđene olakšice koje znatno pojednostavljuju ceo postupak“, ukazuje Marina Ognjenović.

Podrška za dva nova sektora

O kakvim olakšicama i novinama je reč, na događaju „EU nedelja mogućnosti“ objasnila je Katarina Đurić iz Upravljačkog tela za IPARD program u Ministarstvu poljoprivrede, koja je zajedno sa kolegama bila podrška i Ognjenovićima tokom realizacije projekta.

„Marija i njen suprug koristili su sredstva iz Mere 7 ovog programa, koja je u IPARD-u II bila podrška fizičkim licima, preduzetnicima, mikro i malim preduzećima za razvoj seoskog turizma. Pored ovog sektora, u IPARD-u III biće odobrena sredstva za još dve delatnosti“, najavljuje Đurić.

Podršku će dobiti poljoprivrednici koji proizvode male količine namirnica biljnog i životinjskog porekla ili se bave starim umetničkim zanatima za direktan plasman i promociju svojih proizvoda na tržište, uključujući i pomoć za razvoj digitalnog marketinga. Druga delatnost obuhvata nepoljoprivredne usluge u poljoprivrednom području, pa će za sredstva moći da konkurišu vlasnici različitih servisa za popravke, lica koja nude savetodavne, obrazovne i druge lične usluge.

Vredi se pomučiti

Za razliku od prethodnih programa, kada su korisnici morali da obezbede celokupna sredstva da bi kasnije dobili povraćaj, sada je propisano da mogu dobiti unapred do 50% ukupnog iznosa. Takođe, podnosilac zahteva neće morati kao ranije da pribavlja ponude od tri dobavljača za svaku stavku u investiciji – jer je to u seoskim sredinama ogroman problem, već će biti dovoljan jedan dobavljač.

Dobra vest je i to da oni koji konkurišu za sredstva, više neće morati sami da fizički prikupljaju svu potrebnu dokumentaciju, nego će dokumenta koja se pribavljaju po službenoj dužnosti obezbediti Uprava za agrarna plaćanja.

„Naravno, treba početi na vreme jer procedura i dalje jeste zahtevna, ali svaki korisnik nam kaže da bi ponovo konkurisao bez obzira što se pomučio. Kada se ima u vidu da je na ovaj način moguće obezbediti do 300.000 evra bespovratnih sredstava, stvarno se vredi potruditi“, zaključuje Đurić.

Biznis i finansije 245, maj 2026.

Foto: Petar Đorđević

Чланак Iskustva korisnika IPARD fonda: Seoska kuća koja lepo miriše се појављује прво на Biznis i Finansije.

Promene na svetskoj listi milijardera – Amerikanci u prvih 10, Evropljana sve manje

bifadmin — Fri, 11 Sep 2026 10:38:29 +0000

Bernar Arno više nije među deset najbogatijih ljudi na svetu. Prvi put otkako Bloomberg vodi svoju listu, svih 10 mesta zauzimaju Amerikanci – gotovo svi iz sveta tehnologije.

Osnivač luksuznog giganta LVMH sada ima bogatstvo procenjeno na 143 mlrd USD, čime je pao ispod Vorena Bafeta, prema Bloomberg Billionaires Index-u.

Njegovo bogatstvo ove godine smanjilo se za čak 65 mlrd USD, što je najveći pad među 500 najbogatijih ljudi na svetu.

Mask na vrhu

Na vrhu je Ilon Mask sa čak 918,8 mlrd USD, i to sa ogromnom prednošću u odnosu na ostatak liste.

Za njim slede Lari Pejdž, Džef Bezos, Sergej Brin i Majkl Del – dakle, tehnološki milijarderi čije su kompanije direktno povezane sa talasom ulaganja u veštačku inteligenciju.

Promena nije samo pitanje jednog čoveka. Ona pokazuje koliko se u poslednjih nekoliko godina promenio odnos snaga između tradicionalnog luksuza i američke tehnologije.

Dok je LVMH pogođen slabijom potražnjom, naročito u Kini, neizvesnošću oko američkih carina i padom potrošnje alkohola na pojedinim tržištima, američke tehnološke kompanije profitiraju od ogromnog talasa interesovanja za AI.

S&P 500 je ove godine porastao 11 %, a tehnološke kompanije prednjače u tom rastu.

Tehnologija preuzima „klub bogatih“

Arno je u top 10 bio od 22. marta 2017. godine, uz kratak period kada je čak bio i najbogatiji čovek na svetu, počevši od decembra 2022.

Bio je prvi čovek van Severne Amerike koji je stigao na sam vrh i jedini predstavnik tradicionalne potrošačke industrije koji je to uspeo.

Sada je slika potpuno drugačija: tehnologija je preuzela svetski klub najbogatijih.

Za Arnoa pritom postoji još jedno veliko pitanje – nasledstvo. Svih njegovih petoro dece radi u LVMH-u, a prvi put su se svi zajedno pojavili na skupštini akcionara u aprilu.

Arno je tada izbegao konkretan odgovor na pitanje ko će ga naslediti na mestu izvršnog direktora.

Dok se tehnološki milijarderi bore za dominaciju nad AI revolucijom, kralj luksuza tako ulazi u novu fazu – sa manjim bogatstvom, izazovnijim tržištem i sve važnijim pitanjem ko će jednog dana preuzeti carstvo koje je gradio decenijama.

Izvor: BizLife

Foto: Pixabay

Чланак Promene na svetskoj listi milijardera – Amerikanci u prvih 10, Evropljana sve manje се појављује прво на Biznis i Finansije.