Nikola Marković je po struci ekonomista a po životnom pozivu informatičar. Za ekonomiju se opredelio zato što u vreme kada je studirao nije bilo formalnog obrazovanja iz oblasti računarstva. Ipak, može se reći da ga je beogradski Ekonomski fakultet usmerio ka budućoj karijeri, jer je upravo u ovoj obrazovnoj ustanovi početkom šezdesetih godina prvi put čuo za „mehanografsku obradu podataka“, odnosno za sortiranje podataka pomoću bušenih kartica čije rupe „čitaju“ mašine.

Oduševljen saznanjem da ti uređaji mogu da sabiraju i obrađuju „pročitane“ podatke, Marković je napisao seminarski rad o uticaju ovih mašina na produktivnost rada. Pošto su one bile preteča kompjutera, ne čudi da se ubrzo zainteresovao i za prvi jugoslovenski računar CER-10, koji je izuzetno brzo računao i štampao. Što se naš sagovornik više informisao o ovom kompjuteru, to mu je bilo jasnije da je njegov životni poziv zapravo informatika.

B&F: Zašto je Jugoslavija uopšte odlučila da započne proizvodnju sopstvenog računara?

Nikola Marković: Kada se država malo oporavila od Drugog svetskog rata, ušla je u period intenzivnog privrednog rasta i industrijalizacije. Pedesetih godina prošlog veka, BDP Jugoslavije je rastao oko 6-7% godišnje, a u pojedinim godinama i po 10%.

Ljudi na čelu države su bili svesni da bi računari mogli doprineti bržem rastu i efikasnijem upravljanju, ali kompjutere nije bilo lako nabaviti. Prvo jer su u to vreme bili retka i skupa roba. Drugi problem je bio u tome što su u zemljama koje su proizvodile računare sumnjali da Jugoslavija u institutu u Vinči pokušava da napravi atomsku bombu i da bi kompjuteri mogli da ubrzaju taj proces. Zato je doneta odluka da Jugoslavija sama napravi računar, u čiji razvoj je uloženo oko tri miliona dolara.

Proizvodnja je trajala pune četiri godine i završena je 1960. kada smo dobili čuveni CER-10. U to vreme je samo pet država u svetu pravilo svoje računare – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Rusija.

B&F: Kako je CER-10 izgledao i za šta se koristio?

Nikola Marković: Zauzimao je površinu trosobnog stana, oko 80 kvadratnih metara, a izvršavao je 50.000 jednostavnih operacija u sekundi. Koristio je feritnu memoriju, odnosno memoriju sa magnetnim jezgrima, koja se nalazila u sedam ormana. Jugoslavija ga je upotrebljavala za računanje ali i za nuklearna istraživanja, dešifrovanje poruka za saveznu vladu, obradu vesti u Tanjugu i slično.

B&F: Pošto se u to vreme informatika nije učila na fakultetima, kako su tvorci računara došli do znanja koja su za to bila potrebna?

Nikola Marković: Elektrotehnički fakultet u Beogradu je slao mlade profesore na specijalizaciju u Sjedinjene Države, sa zadatkom da tamo uče i da ta znanja prenesu ovde. Kada su se vratili objedinili su svoja znanja i osnovali Katedru za digitalnu elektroniku na matičnom fakultetu. Iako je to i inače bilo vreme velikog entuzijazma, oduševljenje koje je izazvao ovaj poduhvat među profesorima i studentima prevazišlo je očekivanja.

Glavni inicijator ove ideje bio je profesor Elektrotehničkog fakulteta Tihomir Aleksić, jedan od najistaknutijih stručnjaka u timu koji je napravio računar CER-10. Jedno vreme se čak pričalo da je uređaj dobio ime po planini u čijem podnožju je Aleksić odrastao, mada je CER zapravo skraćenica od Cifarski elektronski računar.

B&F: Jugoslavija je u narednom periodu nastavila da proizvodi, ali i da uvozi računare. U kojim oblastima su se kompjuteri najviše koristili?

Nikola Marković: Tokom sedamdesetih godina višestruko se povećala potreba za umnožavanjem podataka i računanjem. Na primer, poreski obveznici su dobijali godišnji obračun poreza za tekuću godine u septembru ili oktobru te godine, jer se to radilo pomoću pisaćih mašina i mehaničkih kalkulatora i zato je išlo sporo. Kada je prvi put korišćen računar za te namene, godišnji obračun poreza je poslat u već u aprilu. Dakle, država je vrlo brzo shvatila da se računari mogu koristiti i u administrativnim poslovima.

B&F: Vi ste tada već radili u IT sektoru. Od 1970. do 1985. godine bavili ste se razvojem informаcionog sistemа Skupštine grаdа Beogrаdа. Čemu je taj sistem služio?

Nikola Marković: Mi smo razvili i omogućili korišćenje oko 40 baza podataka. Te baze su sadržale podatke kao što su oni iz matičnih knjiga, o prebivalištu, poreskim obveznicima, vojnim obveznicima, motornim vozilima, vozačima, podatke iz katastra… Mogu neskromno da kažem da smo utrli put današnjem portalu eUprava.

No, i pre toga je rad naših informatičara bio široko poznat. Beogradski informacioni sistem je sedamdesetih godina prošlog veka bio među vodećima u Evropi. Međutim, devedesetih je njegov razvoj usporen zbog promena u organizaciji tog odeljenja, ali i zbog spoljnih ograničenja koja su kočila razvoj našeg IT sektora.

B&F: Šta su bile prepreke spolja?

Nikola Marković: Kada su nam 1992. uveli sankcije zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, zabrane su se odnosile i na internet. Dakle, bili smo potpuno odsečeni od sveta. Potom je 1993. godine grupa univerzitetskih profesora počela da razvija izolovanu akademsku mrežu. Omogućili su sebi da primaju i šalju elektronsku poštu, kao i da čuju šta se dešava u inostranstvu. Uspostavljanje veze je išlo sporo i bilo je neizvesno budući da se koristio dial-up, ali uspevali smo da se povežemo.

Tada je postalo jasno da je i nova generacija informatičara kvalitetna, ali za njihov dalji razvoj bili su potrebni odgovarajući uslovi. Oni su se stekli tek 1996. godine, kada nam je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ukinuo sankcije. Od tada zvanično imamo internet, mada ga nezvanično imamo duže.

B&F: Čime ste se Vi u međuvremenu bavili?

Nikola Marković: Uvek sam radio više stvari u isto vreme. Od 1975. do 1990. godine bio sam profesor nа Višoj školi zа informаtiku. Od 1985. do 2000. bavio sam se razvojem informаcionog sistemа sаveznih orgаnа i orgаnizаcijа u svojstvu pomoćnikа sekretаrа zа prаvosuđe, a kasnije sam bio direktor Sаveznog zаvodа zа informаtiku.

Posle toga bio sam koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa za Evropsku uniju za digitalnu transformaciju i informaciono društvo i medije. Tamo smo radili na usaglašavanju našeg i informacionog sistema u Evropskoj uniji.

Sve to vreme ostao sam posvećen i Društvu za informatiku Srbije, čiji sam član od njegovog osnivanja 1973. godine. Tada sam bio jedan od njegovih najmlađih osnivača, a sada je obrnuto. Slično celom društvu, i to udruženje se suočavalo sa raznim krizama u proteklim decenijama. Kada su nam uveli sankcije, počeo sam da obavljam sve više zadataka u Društvu za informatiku. Njegovi članovi su procenili vremenom da dobro rešavam probleme, pa sam postao predsednik ovog udruženja.

B&F: Kada smo dobili internet, za šta se on koristio?

Nikola Marković: Na početku ga je najviše koristila informatička zajednica za svoj rad ali i za informisanje o stručnim skupovima i važnim događajima u ovoj oblasti. Internet su kasnije prihvatali i ostali ljudi, posebno kada bi se uverili u njegove prednosti u praksi. Mislim da je prekretnica bio trenutak kada su počele da ga koriste firme, obrazovne ustanove i mladi. Od tada se internet ubrzano razvijao.

Moram da priznam da na početku njegove upotrebe u Srbiji, ni u najsmelijim predviđanjima nisam pretpostavljao da će internet jednog dana postati toliko važan u poslovanju. Iako sam radio na uvođenju novih servisa na internetu, poput korišćenja ćirilice ili unapređenja zaštite podataka i bio direktno uključen u njegov razvoj, ni u jednom trenutku nisam pomišljao da će doći vreme kada će maltene svi aspekti poslovanja zavisiti od interneta.

B&F: Objasnili ste nam kako se kotirala nekadašnja Jugoslavija u razvoju IT sektora i interneta. Kako biste ocenili današnju poziciju Srbije u toj oblasti?

Nikola Marković: Naša zemlja još uvek ima dobre stručnjake koji su puni entuzijazma, što nam omogućava da držimo korak sa svetom u poslovnoj primeni interneta. Srbija je danas srednje razvijena informatička zemlja. Ona razvija sopstvene servise, što je veoma značajno za naš digitalni suverenitet, i ulaže u bezbednost na internetu koja je jedno od najvažnijih pitanja u onlajn svetu.

B&F: Kao neko ko je ceo svoj profesionalni život posvetio razvoju informacionog društva i zalagao se za napredak koji ono donosi, kako biste ocenili aktuelne polemike o ubrzanom razvoju veštačke inteligencije?

Nikola Marković: Mislim da veštačka inteligencija neće promeniti suštinu upotrebe interneta, našeg načina života i poslovanja jer je to još jedna nova tehnologija koja će nam omogućiti da informacije dobijamo brže i da one budu sveobuhvatnije. Ali, veštačka inteligencija mora ostati pod kontrolom čoveka, kako bi se sprečile zloupotrebe. Svako društvo mora aktivno i sistemski da radi na tome i zato nam je neophodna regulativa u oblasti veštačke inteligencije. To jeste veoma složen posao jer se veštačka inteligencija razvija brže od bilo koje tehnologije do sada, ali upravo zato ona nosi i velike rizike i iz tog razloga mora da se reguliše.

B&F: Ipak, čini se da su mnogi pesimisti ili barem skeptični da će regulatori uspeti da zauzdaju nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije. Kakvo je Vaše viđenje?

Nikola Marković: Ja iskreno verujem da je većina korisnika interneta duboko humana. Oni sada imaju priliku da budu kreatori i čuvari civilizacije i nadam se da će tu priliku iskoristiti na najbolji mogući način.

Marija Dukić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Miloš Nikodijević (ustupio RNIDS)

Чланак Nikola Marković: Nismo mogli da kupimo računar, pa smo ga sami napravili се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema dostupnim informacijama, građani dobijaju pozive od nepoznatih osoba koje im nude mogućnost trgovanja zlatom, naftom i drugim finansijskim instrumentima putem navodnih investicionih platformi. U pojedinim slučajevima od građana se traži da uplate značajne iznose novca na privatne ili račune trećih lica koja se predstavljaju kao „finansijski asistenti“ ili predstavnici kompanija sa sedištem u Beogradu.

Beogradska berza zato podseća javnost da ona ne nudi pomenute „platforme“ i „lične savetnike“ niti organizuje kampanje koje podrazumevaju uplatu sredstava za trgovanje ili dostavljanje ličnih podataka putem nepoznatih linkova, telefonskih poziva ili oglasa na društvenim mrežama.

Ovakve aktivnosti predstavljaju pokušaj obmane građana i mogući pokušaj neovlašćenog prikupljanja ličnih i finansijskih podataka.

Izvor: Beogradska berza

Foto: Sammy-Sander, Pixabay

Чланак Beogradska berza upozorava na novu investicionu prevaru се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Kapacitet za rashlađivanje na reci Savi je relativno mali i on zahteva pored sebe posebne ‘tornjeve’ koji bi obavljali taj posao kada nema dovoljno vode ili kad je visoka temperatura kako bi se sačuvao biodiverzitet. Temperatura u reci ne sme da bude viša od 28 stepeni“, objašnjava Mesarović tehničke detalje.

Zbog toga se, kada je došla na red „srpska“ jugoslovenska nuklearka, pažnja stručnjaka usmerila ka Dunavu. Identifikovano je šest potencijalnih lokacija na Dunavu na teritoriji Srbije, a dve su detaljno istraživane kroz petogodišnje cikluse. Mesarović podseća da je jugoslovenska metodologija za izbor lokacija bila toliko usavršena da su je čak i Rusi koristili.

„Radilo se o usavršenoj metodologiji Međunarodne agencije za atomsku energiju, sa nekih 17 kriterijuma. Tako smo se kvalifikovali da mi Rusima pomažemo da nađu lokaciju u Iraku“, ispričao nam je Mesarović.

Izgradnja nuklearne elektrane, kako napominje, nije samo građevinski poduhvat pa da zavisi samo od raspoloživog novca i lokacija, već je to tehnološki iskorak za koji se kadrovi spremaju decenijama.

„Jugoslavija je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu počela školovanje kadrova još pedesetih godina, a do početka gradnje prve nuklearne elektrane prošlo je 20 godina“, svedoči Mesarović.

Jugoslovenski program podrazumevao je slanje mladih ljudi u Francusku, Kanadu, Nemačku, Švedsku, Holandiju, Ameriku i Rusiju ne da bi tamo ostali, već da bi proučili sisteme radeći zajedno.

On sam je obišao sve države koje su imale nuklearni program, a proveo je godinu dana u Švedskoj radeći sa njihovim timom. Strategija bila je i postepeno podizanje domaćeg učešća u izgradnji elektrana. Za prvu sledeću elektranu domaća industrija trebalo je da učestvuje sa 5%, za drugu 10%, a za treću 15%.

U tu svrhu formiran je konzorcijum JUMEL (Jugoslovenska mašinska i elektro industrija) koji je okupio gigante poput „Goše“, „Rade Končara“, „Đure Đakovića“ i „Energoinvesta“. Inženjerska grupa 4E (Energoprojekt, Energoinvest i dva „Elektroprojekta“, iz Ljubljane i Zagreba) bila je zadužena za projektovanje, a asocijacija nuklearnih instituta NUKLIN za naučni rad.

Jugoslavija je, ukratko, planirala da postane graditelj, a ne samo kupac.

Izvor: Nedeljnik

Foto: Nedeljnik

Чланак Šta radi ozbiljna država kada odluči da gradi nuklearku се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Javni dug Srbije na kraju aprila 41,5 odsto BDP-a се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Evropa beleži najbrži rast milionera, najviše u Luksemburgu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovaj mali izbledeli papirus čuva se u Austrijskoj nacionalnoj biblioteci u Beču. Na njemu se nalazi ono što se smatra najstarijim sačuvanim i precizno zapisanim receptom za pastu za zube na svetu.

Papirus je privukao pažnju savremenih istraživača tek 2003. godine, kada su ga kustosi ove biblioteke pronašli pripremajući izložbu za međunarodni stomatološki kongres. Verovatno je godinama stajao u zbirci a da niko nije prepoznao njegov značaj. Kada je preveden, postalo je jasno da je reč o receptu koji je nastao više od 1.500 godina pre prve komercijalne paste za zube, koju je kompanija Colgate predstavila 1873. godine.

Recept je iznenađujuće precizan. Za „bele i savršene zube“ preporučuje se mešavina od jedne drahme kamene soli, dve drahme nane, jedne drahme osušenog cveta irisa i dvadeset zrna bibera. Drahma je tada bila standardna mera za težinu u medicini i iznosila je oko 3 do 4 grama. Ceo zapis više podseća na pažljivo sastavljen lekarski recept nego na narodno verovanje.

Da li je pasta zaista delovala?

Austrijski stomatolog dr Hajnc Nojman 2003. godine napravio je kopiju ove mešavine i isprobao je. Zaključio je da je pasta blago abrazivna i da može izazvati manje krvarenje desni, ali i da ostavlja osećaj čistoće i svežine. Savremena nauka dodatno objašnjava zašto: osušeni koren irisa sadrži antibakterijska jedinjenja koja deluju protiv mikroorganizama odgovornih za bolesti desni. Ono što je nekada delovalo kao drevno nagađanje danas sve više liči na znanje stečeno dugogodišnjim posmatranjem i iskustvom.

To ne treba da čudi kada se uzme u obzir svet iz kojeg ovaj recept potiče. Antička Grčka dala je Pedanija Dioskorida, čije je delo o lekovitim biljkama oblikovalo medicinu više od hiljadu godina, kao i brojne lekare i naučnike koji su ljudskom telu pristupali sa izuzetnom preciznošću i radoznalošću. Nepoznati pisar koji je zabeležio ovaj recept bio je deo upravo te tradicije.

Pomenuta pasta se, naravno, nije nanosila modernom četkicom za zube. Za to su služili presavijeni komad lana ili žvakalica od grančice čiji bi se vrh omekšao čestom upotrebom. Alati su bili jednostavni, ali je svrha bila ista kao i danas.

Izvor: Greek Reporter

Foto: elf-moondance, Pixabay

Чланак Recept za pastu za zube star 17 vekova се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Anatomija sajber sveta“ (Anatomy of a Cyber World) predstavlja detaljan globalni izveštaj zasnovan na podacima prikupljenim kroz Kaspersky usluge Managed Detection and Response (MDR), Incident Response (IR), Compromise Assessment i SOC Consulting tokom 2025. godine. Izveštaj obuhvata najčešće tehnike koje koriste napadači, alate i scenarije detekcije, kao i specifičnosti otkrivenih incidenata.

Prema izveštaju, značajan deo najčešće uočenih tehnika napada odnosi se na upravljanje akreditivima i digitalnim identitetima. Analiza, koja ispituje stope uspešnosti različitih indikatora napada (Indicators of Attack – IoA), ukazuje na sledeće rasprostranjene zlonamerne taktike:

Pogađanje lozinki – 34,8% Ova tehnika podrazumeva da napadači sistematski isprobavaju različite lozinke dok ne uspeju da pristupe nalogu. Nalazi se na vrhu liste po stopi uspešnsoti zbog toga što se javlja i u stvarnim napadima i tokom ovlašćenih bezbednosnih procena, što je čini trajnom pretnjom u današnjem sajber okruženju. Organizacije koje se oslanjaju na slabe ili ponovo korišćene lozinke i dalje omogućavaju uspeh ove stare, ali i dalje veoma efikasne metode.

Kreiranje lokalnih korisničkih naloga – 34,7% Nakon što ostvare pristup sistemu, napadači često kreiraju nove lokalne naloge kako bi zadržali pristup čak i ako njihov prvobitni upad bude otkriven i uklonjen. Ova tehnika se često uočava tokom bezbednosnih vežbi i može biti otkrivena, ali samo ukoliko su dostupni odgovarajući telemetrijski podaci, što često nije slučaj.

Zloupotreba važećih korisničkih naloga – 34,5% Umesto da koriste malver, napadači se prijavljuju pomoću ukradenih ili kompromitovanih akreditiva i stapaju se sa uobičajenim korisničkim aktivnostima. To značajno otežava detekciju, jer sam pristup deluje legitimno. Visoka stopa potvrđivanja pokazuje zašto kompromitovani akreditivi i dalje predstavljaju jedan od najopasnijih vektora napada.

Manipulacija korisničkim nalozima – 32% Napadači menjaju postojeće korisničke naloge kako bi učvrstili pristup sistemu, na primer aktiviranjem deaktiviranih naloga, izmenom članstva u grupama ili povećanjem privilegija. Ovakvo ponašanje potvrđuje širi obrazac delovanja — umesto uvođenja novih alata, napadači produbljuju kontrolu koristeći resurse koji već postoje u okruženju.

Otkrivanje mrežnih servisa – 31,2% Pre nego što se dublje infiltriraju u mrežu, napadači obično pretražuju dostupne servise i sisteme kojima mogu da pristupe. Ovaj korak izviđanja često je pouzdan pokazatelj narednih aktivnosti, poput lateralnog kretanja kroz mrežu i daljeg iskorišćavanja ranjivosti. Njegovo rano otkrivanje bezbednosnim timovima pruža dragoceno vreme za reagovanje i sprečavanje daljeg napredovanja napada.

Foto: sdecoret, Depositphotos

Чланак Zloupotreba lozinki – najefikasnija tehnika sajberkriminalaca се појављује прво на Biznis i Finansije.

Istina, Vitezi se bavio onim što je Mađarska radila na svojoj teritoriji ali to je bio povod za rekapitulaciju našeg vođenja ovog projekta koju je sproveo Forbes Srbija. Prema njoj, na prvi pogled izgleda da je Srbija bolje vodila ovaj projekat, ali svi njeni rezultati padaju u vodu ako se ima u vidu da je rezultat tog vođenja na kraju bila smrt 16 putnika koji su koristili pomenutu prugu. Ali, krenimo od početka.

Izbor projekta i trase

Forbes Srbija podseća da je ovaj projekat započet pre više od 10 godina kada su ga tri strane (Kina, Mađarska i Srbija) dogovorile u okviru inicijative Pojas i put. Cilj je bio modernizacija železničkog koridora koji grčke luke Pirej i Solun povezuje sa Budimpeštom i dalje Evropskom unijom.

Međutim, perspektive partnera su se blago razlikovale. Za Mađarsku, a još više za Kinu, to je bio više kargo nego putnički pravac. Odnosno, prednost je data razvoju deonice za transport robe. S druge strane, Srbiji su primat bili građani. Logika dva strana partnera bila je ta da je prevoz robe taj koji donosi novac železnici dok putnici nose gubitak.

Zato i ne čudi odabir trasa kroz dve zemlje, koji posebno u Mađarskoj i danas izaziva polemike. Srbija se odlučila da prugu „ne dira“ kada je reč o putanji već da samo doda još jedan kolosek i da tako ubrza prevoz putnika između najvećih gradova – Beograda i Novog Sada, kao i do Subotice i svih većih usputnih mesta (Vrbas i Bačka Topola).

Pruga kroz sela

Mađari su takođe odlučili da ne menjaju trasu, ali su se odlučili za pogrešan kolosek. Naime, od Budimpešte ka Srbiji idu dve paralelne trase. Kraća ide direktno ka Srbiji, a duža preko Kečkemeta do Segedina. Odabirom prve, ciljalo se na uštedu i izbegavanje komplikacija sa rekonstrukcijom pruge u većim gradovima. Iako bi putovanje brzim vozom do Budimpešte preko Segedina bilo neznatno duže i verovatno ne bi previše povećalo cenu rekonstrukcije. Prema pisanju mađarskih medija, kineska strana bila je ta koja je želela kraće i jednostavnije rešenje. A, uprkos sugestijama struke, mađarske vlasti su pristale.

Zato je postavljano pitanje šta Mađarska uopšte dobija rekonstrukcijom. Jer, pruga ide kroz slabije naseljene delove zemlje (najveće mesto na trasi ima 27.000 stanovnika). Takođe, trgovina sa Srbijom nije ni približno velika kao sa okolnim članicama EU (mađarski sajt Indeks pisao je da od puštanja pruge u upotrebu u februaru 2026. ka Srbiji u proseku ide šest kargo vozova dnevno dok ih je bilo samo 14 tokom najprometnijeg dana). U mađarskoj javnosti procenjivalo se da će tim tempom njihova zemlja povratiti investiciju za nekoliko hiljada godina. I Vitezi je ukazao da mogu očekivati minimalni kargo i putnički saobraćaj na duži rok. S druge strane, zbog dolaska kineskih investicija u Segedin, mađarska vlada morala je da uloži dodatna sredstva i u modernizaciju te trase.

Odabir partnera

Srbija je po svemu sudeći bolje prošla i u odabiru kineskih kompanija koje su bile izvođači. Prema oceni sagovornika Forbes Srbija koji je upućen u projekat, oba glavna izvođača u dve zemlje potiču iz iste kineske grupacije zadužene za gradnju železnica, ali je Srbija dobila „značajnijeg“.

Mađarski konzorcijum činili su China Tiejiuju Engineering & Construction (poznat i kao China Railway No. 9 Bureau Group) i China Railway Electrification Engineering Group. Sa naše strane granice izgradnju su vodili China Railway International Corporationa (CRIC) i China Communications Construction Company (CCCC).

Razlika je bila u tome da su „naši Kinezi“ vodili glavnu reč. „Mađarski Kinezi“ bili su partner u konzorcijumu dok je drugu polovinu činila kompanija najpoznatijeg mađarskog biznismena Lerinca Mesaroša.

Srbija je tako bila „oslobođena“ učešća velikih tajkuna povezanih sa vlašću. Ali je pitanje da li se to može računati kao prednost, imajući u vidu ko su bili pojedini podizvođači.

Kada je reč o „snazi“ kineskih izvođača, dostupne informacije pokazuju da je CRIC bolje pozicioniran od kineskog Devetog biroa. Kako se može videti među raspoloživim informacijama, Deveti biro je ipak klasični izvođač radova dok je CRIC neko ko izvozi kinesku tehnologiju brzih železnica. Imaju i veći politički autoritet što se može naslutiti i iz sastanaka sa državnim vrhom Srbije, pa i predsednikom. Dodatno, imaju i veću mogućnost rešavanja zastoja, političkih ili građevinskih, kroz direktnu komunikaciju s Pekingom. Sve to se odrazilo i na efikasnost u usklađivanju deonica pruge sa evropskim standardima (European train control system – ETCS) gde su „naši Kinezi“ bili daleko uspešniji. Srpska deonica te standarde zadovoljava dok je mađarska još u procesu sertifikacije.

Cena radova

Ko je bolje prošao po pitanju cene teško je odrediti jer podaci o mađarskom delu posla još nisu u potpunosti poznati zbog tajnosti ugovora. Za Srbiju je poznato da je modernizacija trase od Beograda do mađarske granice koštala oko 2,3 milijarde dolara. Barem za sada, jer nije poznata sudbina svih planiranih aneksa ugovora.

S druge strane, prvobitna mađarska procena vrednosti posla za njihovu deonicu bila je 2,1 milijardu dolara. Međutim, u mađarskim medijima mogu se naći i više brojke. Tako je u jednom od tekstova navedeno da je posao vredeo 2,4 milijarde, u drugom 2,8 milijardi, a u jednom ovogodišnjem izveštaju pominje se i 3,03 milijarde dolara.

Čak i da uzmemo početnu brojku, treba imati u vidu da je srpska trasa duža za oko 20 kilometara. Mađarski mediji tvrde da je cena po kilometru značajno veća kod njih nego kod nas. Neki navode i za – trećinu. S druge strane, u našim medijima se ocenjivalo da smo mi lošije prošli.

Osim toga, brži radovi u Srbiji omogućili su našoj strani da ranije počne da ostvaruje prihode dok Mađarska tek od ove godine ima prve benefite od puštanja u saobraćaj kargo transporta.

Kada novac izgubi svaki smisao…

Dakle, brojke i podaci ukazuju da je Srbija u načelu verovatno bolje upravljala ovim projektom. Ranije je počela i rekonstrukciju (2017-2018. naspram Mađarske koja je krenula 2021.). Srbija ju je ranije i završila 2024. godine, dok su radovi u Mađarskoj okončani početkom ove godine. Iako je Mađarska kraće radila, treba imati u vidu da je Srbija imala dva zahtevna momenta – tunel i vijadukt Čortanovci kao veliki objekti.

S druge strane, insistiranje Srbije na ubrzavanju radova možda je donelo i najveću moguću cenu. Nemar i neodgovornost u realizaciji doveli su do užasne tragedije u Novom Sadu kada se 1. novembra 2024. srušila nadstrešnica i ubila 16 osoba.

Sve ovo danas najverovatnije ne bismo ni znali i verovali bismo da smo uspešnija strana u ovom projektu, da narod sam nije počeo da traži pravdu. Naime, posle pada nadstrešnice srpske vlasti su tvrdile da ona ni nije bila rekonstruisana ali su posle pojave fotografija (na kojima se vidi da su ipak vršeni građevinski radovi na njoj) priznale rekonstrukciju i započeta je istraga koja do dan danas nije završena.

Zašto je pala nadstrešnica?

Budući da uzrok pada nadstrešnice još nije zvanično istražen i saopšten, stručnjaci iz različitih oblasti, počev od građevinarstva pa sve do prava, oformili su Anketnu komisiju za ispitivanje odgovornosti u ovom slučaju. Ona je otkrila da pad nadstrešnice nije bio posledica jednog tehničkog propusta, već „sloma sistema“, odnosno da je do tragedije doveo niz odluka i propusta u projektovanju, izvođenju radova, nadzoru i kontroli.

Rekonstrukcija je, prema njihovoj oceni, sprovođena uz ozbiljne nedostatke u dokumentaciji i procedurama. Članovi Komisije tvrdili su da deo ključne dokumentacije nije bio javno dostupan i da postoje indicije o nepravilnostima u vođenju projekta.

Na osnovu dostupne prepiske i dokumenata, zaključili su i da je postojao politički pritisak da se projekat završi pre planiranih rokova, što je, po njihovoj oceni, moglo negativno uticati na kvalitet i bezbednost.

Izvor: Forbes Srbija, Bif

Foto: pixifant, Pixabay

Чланак Kako su prugu Beograd-Budimpešta rekonstruisale Srbija i Mađarska се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo je samo jedan od zaključaka studije koju je sprovela arhitektica Milena Ristić u dva novobeogradska bloka i u naselju Zemun Polje.

U svom tekstu za portal Klima101 ona navodi da je poslednjih decenija u našoj prestonici postalo uočljivo da se određeni delovi grada noću hlade sporije nego ranije. Stanovnici to često osećaju intuitivno: vazduh ostaje topao i posle zalaska sunca, a temperaturni stres traje do kasnih večernjih sati. Ta pojava predstavlja manifestaciju efekta urbanog toplotnog ostrva.

Ali šta se za poslednje četiri decenije promenilo u analiziranim blokovima? „Pod uticajem tržišno orijentisanog urbanog razvoja oni su prošli kroz značajne tzv. morfološke promene: novu gradnju, pretvaranje zelenih površina u parkinge i ulice i slično“, pojašnjava autorka studije i dodaje da je to doprinelo pogoršanju lokalnih mikroklimatskih uslova.

Koji su blokovi odabrani i kako su analizirani?

U okviru njenog istraživanja sprovedena je simulacija mikroklimatskih uslova u tri reprezentativna stambena bloka u Beogradu, koji su tokom poslednjih decenija prošli kroz značajne morfološke transformacije.

Za analizu su odabrani Blok 61, Blok 11c i deo Zemunskog Polja, kao primeri blokova različitih morfoloških tipova i gustina građenja. Ovakav izbor omogućio je uporednu analizu uticaja različitih tipova urbanih struktura na intenzitet urbanog toplotnog ostrva i na termalni komfor stanovnika.

Dva novobeogradska bloka izabrana su kao reprezentativni primeri višeporodičnog stanovanja u delu grada koji prolazi kroz intenzivne transformacije, dok je deo Zemun polja, sa objektima niže spratnosti i slobodnostojećim kućama, posmatran kao reprezent prigradske morfologije.

Za sve blokove, modelovana su dva scenaria – scenario iz 1985. pre transformacije bloka i scenario iz 2024. nakon tranformacije bloka, dok su podaci o klimatskim karakteristikama korišćeni za najtopliji dan 2024. godine, 16. jul.

Simulacije su sprovedene u ENVI-met modelu. Parametri su posmatrani u pet karakterističnih vremenskih tačaka (02h, 06h, 12h, 16h i 22h), kako bi se obuhvatili periodi minimalnog i maksimalnog termičkog opterećenja, a analizirano je tri različita parametra: potencijalna temperatura vazduha, termalni komfor (tzv. UTCI indeks) i temperatura površina.

Temperature vazduha

Analiza je pokazala da su u posmatranim blokovima temperature porasle u odnosu na početni scenario, ali najviše zabrinjavaju rezultati pokazani u večenjim časovima. Onda kada očekujemo da su se površine „ohladile”, omotač emituje prethodno akumuliranu toplotu, što ukazuje na loš stepen termičkog oporavka prostora.

Pokazalo se da se Blok 61, koji se manje izgradio nego Blok 11c, najbrže rashlađuje zahvaljujući većem udelu slobodnih površina, otvorenoj strukturi i nezasrtom zelenilu. Blok 11c je pak imao smanjenu cirkulaciju vazduha i slabije noćno hlađenje u poređenju sa otvorenim Blokom 61 što direktno utiče na subjektivni osećaj termalnog stresa.

Zemun Polje je pak pokazalo najniže vrednosti temperature, a ujedno i najstabilniji termalni profil u toku dana, zbog količine prirodnog tla i male gustine izgrađenosti. Intervencije poput asfaltiranja dela puta i izgradnje prizemnih pomoćnih objekata nisu u značajnoj meri uticale na njegovu mikroklimu.

Toplotni stres

Senka, prisustvo zelenih površina i dobra provetrenost unutar bloka u velikoj meri utiču na toplotni komfor korisnika prostora.

Istraživanje je pokazalo da u Bloku 61 u šest sati ujutru, toplotni stres u osenčenim delovima pada na oko 24 °C, dok se na otvorenim asfaltiranim površinama kreće i do oko 30 °C, što predstavlja kategoriju „umerenog toplotnog stresa”, zabeleženu čak i u najranijim jutarnjim časovima.

Ovaj kontrast potvrđuje presudnu ulogu zelene infrastrukture, ali i orijentacije objekata u odnosu na sever, jer upravo ti elementi određuju gde će se toplota zadržavati, a gde prostor efikasnije hladiti.

Zbog toga je najbolje rezultate pokazao otvoreni gradski blok (Blok 61) gde je položaj novih objekata najmanje narušio prirodnu cirkulaciju vazduha, pa je toplotni komfor u unutrašnjosti bloka ostao povoljniji u odnosu na blokove sa većom gustinom izgrađenosti.

Temperature površina

Nova gradnja, naravno, sa sobom nosi i nove senke. Istraživanje jeste pokazalo da u pojedinim satnicama temperatura vazduha u scenarijima iz 2024. godine bila nešto niža zbog prisustva senki koju stvaraju novi objekti.

Međutim, detaljniji podaci otkrivaju suprotan trend.

Ključne razlike javljaju se u temperaturi površina, nižim slojevima atmosfere i UTCI indeksu, koji najjasnije pokazuju posledice zamene prirodnih površina veštačkim materijalima.

Određene satnice pokazuju da je povećanje udela asfaltnih i betonskih površina dovelo do porasta temperatura površina i do oko 5 °C u odnosu na scenario iz 1985. godine.

Takve površine usporavaju hlađenje i nastavljaju da emituju toplotu tokom noći, povećavajući termalni stres i utičući direktno na kvalitet sna i regeneraciju organizma.

Šta sve utiče na porast temperatura?

Leta danas nisu samo subjektivno toplija već su klimatske promene dovele do realnog porasta temperatura u odnosu na period od pre nekoliko decenija.

Međutim, način na koji oblikujemo grad u velikoj meri određuje koliko se taj porast „oseća“ u našem okruženju, piše Ristić.

Rezultati studije potvrđuju da zbijena gradnja, manjak zelenila i velike betonske površine dodatno pojačavaju toplotu koja je već izvesna usled posledica klimatskih promena.

Istovremeno, oni jasno pokazuju da se mikroklimatski uslovi unutar gradskih blokova ne mogu posmatrati odvojeno od načina na koji se ti prostori planiraju i grade.

Ako urbanistička praksa u Beogradu želi da odgovori na izazove klimatskih promena, neophodno je da se odmakne od dominantne logike maksimalnog iskorišćenja parcele i vrati pažnju na vrednosti koje neposredno utiču na blagostanje stanovnika.

U tom svetlu, mikroklimatske analize treba da postanu sastavni deo dokumentacije urbanističkih planova, kako bi se omogućila predikcija posledica planiranih intervencija unutar gradskog bloka i njegovog delovanja na neposredno okruženje, zaključuje ona.

Ceo tekst sa grafičkim prikazima možete pronaći na Klima101

Foto: red__koral__ph, Pixabay

Чланак Kako gradnja i gubitak zelenila menjaju mikroklimu u beogradskim blokovima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Prosečna cena obradivog zemljišta u Srbiji u 2025. godini iznosila 9.583 evra po hektaru се појављује прво на Biznis i Finansije.