Vesti Arhiva - Biznis i Finansije

Koliko je isplativo baviti se enigmatikom u Srbiji?

bifadmin — Fri, 24 Apr 2026 11:00:15 +0000

Enigmatiku nazivaju desetom umetnošću, kojom su se bavile i ličnosti od velikog značaja za srpsku istoriju, a ima i primera da su autori ukrštenih reči zbog svoje „slovne akrobatike“ završavali u zatvoru, kao „subverzivni elementi“. Domaće enigmate su ljudi različitih profesija, povezani strašću prema zagonetkama koja traje ceo život. Većini je to hobi, jer od ovog posla je teško živeti u Srbiji. Iako enigmatika održava um mladim i među ovdašnjim autorima ima i onih koji su uveliko prevalili devetu deceniju, naslednika među novim generacijama gotovo da nema.

Jedna greška u ukrštenici je dovoljna da njen autor ponekad završi i iza rešetaka. Zapravo, samo jedan pojam koji se Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije u nekadašnjoj FNRJ nije svideo doveo je istaknutog enigmatu pod budno oko vlasti i potom u zatvor. Bila je 1953. godina, a povod za enigmatski sadržaj smrt visokog partijskog rukovodioca Borisa Kidriča. Problem je bio u tome što se u ukrštenici odmah ispod njegovog imena nalazila reč „avanturista“.

Naizgled ništa čudno, nema veze jedno s drugim, slučajnost, ali zaduženi za bezbednost države nisu mislili tako. Enigmata je zaglavio u zatvoru jer su državni dušebrižnici to tretirali kao subverzivnu delatnost, omalovažavanje vlasti, podrivanje poretka.

„Kada je naš kolega izašao iz zatvora, nikada više nije stavljao aktuelne političare u radove, a nije dozvoljavao to ni u listu ’Enigma’, čiji je bio urednik“, prepričava decenijama kasnije ovu „intrigantnu anegdotu“ za B&F Dragan Lojanica, penzionisani programer i projektant informacionih sistema.

Svaka ukrštenica kao gol u mreži

Kolege za Lojanicu kažu da je doajen srpske enigmatike, a on za sebe skromno tvrdi da je samo do dana današnjeg beznadežno neizlečen od zagonetaštva, kako po srpski naziva enigmatiku. Još kao osnovac počeo je da rešava ukrštenice, a onda je pomislio da bi mogao i da ih sastavlja. Prvu je uspeo da objavi 1. maja 1959. u listu „Enigma“. Počeci su bili teški.

„Enigmatika je za one koji sastavljaju zagonetke pre svega hobi, a zabava za one koji ih rešavaju. Kada sastavim dobru zagonetku, osećam zadovoljstvo kao, recimo, kad fudbaler postigne gol, kad pecaroš ulovi ribu. Takav osećaj zadovoljstva imam i danas, skoro isto kao i u početničkim danima“, ističe Lojanica.

Izrada ukrštenica i ostalih zagonetki poput anagrama, rebusa i ispunjaljki je posao koji izuzetno opušta. Glavna oprema su ranije bili papir, olovka, gumica za brisanje i rečnici. Danas se mnogo lagodnije radi na kompjuteru. Papir, olovka i gumica su otišli u prošlost, a i rečnici su uglavnom digitalizovani i sada mirno skupljaju prašinu na policama, jer sve može da se nađe na Guglu.

Novac skoro da ne treba ni pominjati, dobijaju se simbolični honorari ili se ne plaća ništa. Ranije je bilo nešto bolje, međutim, danas je celokupna štampa u krizi. Ipak, kriza nije svuda ista. „Imam informaciju da za ukrštenicu koja se u ’Njujork Tajmsu’ utvrdi za najbolju u nekom periodu, a konkurs je stalno otvoren, njen autor dobije 500 dolara! Ali to je Amerika i to je ’Njujork Tajms’”, komentariše Lojanica.

U Srbiji ima više od 200 aktivnih enigmata, od kojih je polovina u članstvu Enigmatskog saveza Srbije, udruženja koje postoji 40 godina. Čine ga četiri enigmatska kluba registrovana u Agenciji za privredne registre (APR) i šest enigmatskih sekcija iz Beograda, Bora, Kikinde, Sombora, Valjeva, Loznice, Niša, Požarevca i Pećinaca. Savez se finansira iz članarine i donacija.

Većina enigmata bavi se ovim poslom kao hobijem, ali ima i profesionalaca. Različitih su zanimanja, od novinara i pravnika, do inženjera. Više od 400 enigmata i istorija ove delatnosti predstavljeni su u Leksikonu srpskih enigmata. Autori su Miroslav Lazarević i Jovan Vuković, a izdavač Enigmatski savez Srbije. Ova publikacija dobila je i nagradu Udruženja novinara Srbije.

Od Vuka Karadžića do Bore Đorđevića

Interesantno je da su se u Leksikonu našle i poznate ličnosti koje su se bavile zagonetkama, Vuk Karadžić, Dimitrije Davidović, Đorđe Natošević, a od savremenika se pominju Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić, Bora Đorđević…

Vladimir Šarić, predsednik Saveza od 2021. godine, kaže za B&F da enigmatiku nazivaju desetom umetnošću i mada je najčešće hobi zaljubljenika, pod svojim okriljem ima i profesionalce koji od ovog posla žive. Reč je, uglavnom, o urednicima enigmatskih rubrika i časopisa i sastavljača u tim izdanjima. Takvih je u Srbiji, međutim, malo.

„’Politikina’ ’Enigmatika’ i ’Razbibriga’ iz Beograda, izdanja ’Skordiska’ iz Beograda, časopisi novosadskih izdavača, ’Mala enigma’ u okviru ’Večernjih novosti’… U okviru tih redakcija pojedinci primaju plate a neki honorare, čije tačne iznose ne znam. Uglavnom rade za male honorare ili besplatno”, navodi Šarić.

On sa svojih 75 godina održava „mentalnu kondiciju“ praveći ukrštenice za „Sremske novine“ i „Pećinačke novine“, a povremeno učestvuje na sastavljačkim konkursima. Njegov mesečni honorar u „Sremskim novinama“ je više nego skroman i iznosi do 1.500 dinara, dok za drugi list supruga i on rade bez naknade.

Enigmatikom se bavi od školskih dana, a prvenac je objavio u enigmatskom časopisu „Čvor“ iz Bjelovara 1969. godine. „Enigmatika i šah su mi bili hobi ceo život, s tim što sam u šahovskoj organizaciji proveo radni vek. Od 1981. godine sam radio u Šahovskom savezu Jugoslavije, kasnije u Šahovskom savezu Srbije i Crne Gore, a u penziju sam otišao iz Šahovskog saveza Srbije 2011. godine. Sada sam 15 godina penzioner, u braku sam 45 godina sa Gordanom koja je penzionisana nastavnica ruskog jezika, inače pesnikinja, enigmatkinja i pomalo slikarka”, priča Šarić.

Ludvig na potezu

Nijedan od naših sagovornika nije upoznat sa činjenicom da je u poslednje vreme enigmatika poslužila kao inspiracija za nekoliko vrlo gledanih TV formata. Najpopularnija je svakako igrana serija „Ludvig“, u produkciji britanskog javnog servisa „BBC“. Ona prikazuje genijalnog sredovečnog enigmatu Ludviga, društveno potpuno neprilagođenog, koji se iznenada nađe u situaciji da u potrazi za nestalim bratom blizancem postane inspektor policije. Enigmata se u toj ulozi odlično snalazi, rešava slučajeve i otkriva ubice zahvaljujući svom logičkom zaključivanju.

Upitan da li je logika jača strana enigmata, Šarić odgovara da oni nisu superiorni logičari, već istraživači i ljudi koji su uporni u rešavanju zagonetki. „Postoje logičari koji rešavaju takozvane logičke zagonetke, zatim postoje oni koji rešavaju i sastavljaju sudoku i postoje kvizaši koji imaju svoju organizaciju. Većina njih nisu članovi Enigmatskog saveza Srbije“, napominje njegov predsednik.

Primetno je da je Savez na plećima iskusnih, ali već vremešnih članova. Šarić kao doajene izdvaja desetoro enigmata starijih od 80 godina. Najstariji su Radovan Urošević iz Smederevske Palanke sa 96 godina i Persida Radak iz Vršca, koja ima 94 godine.

Neizvesna budućnost

Dragan Lojanica ukazuje da se Enigmatski savez Srbije bori sa dva problema. Prvi je što nema podmlatka, jer se mladi ljudi ne zanimaju za enigmatiku. Drugi problem je što većinu zagonetki može da sačini i kompjuter, pa već postoje programi koji prave ukrštenice, anagrame, magične kvadrate i druge enigmatske formate.

„Prvi problem teško može da se reši, jer mladi se interesuju za neke drugačije stvari. Sa drugim može da se bori, jer ni kompjuter ne može sam bez enigmate, koji osmišljava algoritme za kreiranje zagonetki. Osim toga, teško je očekivati da računar može da sastavi, recimo, lepu stihovanu zagonetku“, napominje Lojanica.

Kompjuter još ne može, ali veštačka inteligencija će uskoro verovatno moći i to.

Jelena Stjepanović

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: FREEMAN83, Depositphotos

Чланак Koliko je isplativo baviti se enigmatikom u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Italija bi uskoro mogla postati najzaduženija EU zemlja

bifadmin — Fri, 24 Apr 2026 10:01:06 +0000

Ako javni dug Italije nastavi da raste ovim tempom javiće se potreba za redefinisanjem izreke “dužan kao Grčka”.

Naime, prema podacima Rojtersa, italijanski dug bi sa 137,1% BDP-a u 2025. ove godine mogao porasti na 138,6%, bar sudeći prema budžetskom planu tamošnjeg Ministarstva finansija.

S druge strane, grčki dug bi ove godine trebalo da se smanji na oko 137% njenog bruto domaćeg proizvoda. Podsećanja radi, on je u 2025. iznosio 145% BDP-a.

Kako je Grčka smanjila dug?

Počnimo prvo od pitanja kako je ova zemlja uopšte došla u stanje prezaduženosti. Tome je jednim delom doprinela i finansijska kriza iz 2008. kada je Grčka postala prva razvijena zemlja kojoj su bili potrebni ogromni međunarodni paketi pomoći kako bi izbegla bankrot.

Između 2010. i 2015. godine ona je dobila tri paketa finansijske pomoći u ukupnom iznosu od oko 280 milijardi evra od EU, Evropske centralne banke i MMF-a. Zauzvrat, morala je godinama da primenjuje bolne mere štednje, uključujući smanjenja penzija, plata i javnih usluga, što je izazvalo dugotrajnu recesiju i visoku nezaposlenost.

Pandemija korona virusa dovela je do privremenog naglog rasta duga, jer se država zaduživala kako bi podržala ekonomiju tokom zatvaranja. Međutim, od 2020. godine Grčka beleži jedan od najbržih padova odnosa duga i BDP-a u Evropi. Tome su doprineli snažan ekonomski rast i činjenica da je zemlja konstantno nadmašivala prosek evrozone po rastu BDP-a. To joj je omogućilo nekoliko povećanja kreditnog rejtinga i pojeftinjenje zaduživanja.

Za to vreme ova zemlja je napravila i strategiju za smanjenje zaduženosti u sklopu koje je počela ubrzano da otplaćuje kredite iz programa pomoći. U toku ove godine trebalo bi prevremeno da otplati sedam milijardi evra.

Šta se desilo sa Italijom?

Ekonomska situacija u toj zemlji je trenutno veoma daleko od idealne. Italija je, prema preliminarnim podacima, prošle godine zabeležila budžetski deficit od 3,1% bruto domaćeg proizvoda, a očekuje se da će on ove godine biti 2,8% BDP-a, premda su nadležni nedavno objavili da bi mogao biti i nešto veći.

Italijanske vlasti kao jedan od razloga za lošu ekonomsku situaciju navode sukob u Iranu i poskupljenje energenata ali činjenica je da tamošnja ekonomija već godinama stagnira.

Italijanska privreda duži vremenski period nije visoko produktivna, a u poslednje vreme na nju negativno utiče i pad domaće potrošnje. U situaciji kada država troši velike iznose na otplaćivanje kamata ona nije u situaciji da ulaže u razvoj i istraživanja, što dodatno koči razvoj ekonomije, pa Italija sve teže hvata korak sa konkurentnijim zemljama.

Ilustracija: ChatGPT

Чланак Italija bi uskoro mogla postati najzaduženija EU zemlja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vlada Srbije: Niže akcize na gorivo do 8. maja

bifadmin — Fri, 24 Apr 2026 09:35:25 +0000

Vlada Srbije produžila je Uredbu kojom su akcize na gorivo smanjene za 25 odsto i koja će važiti i naredne dve nedelje.

Kako je danas objavljeno u Službenom glasniku, ova Uredba je produžena do 8. maja.

Kako je ranije objavljeno, a sada produženo, iznosi akciza na derivate nafte su smanjeni za 25 odsto.

Tako akciza za benzin iznosi 54 dinara za litar, dok za dizel ona iznosi 55,53 dinara za litar.

Foto: Pixabay

Чланак Vlada Srbije: Niže akcize na gorivo do 8. maja се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Norveškoj data dozvola za samovozeće autobuse u redovnom saobraćaju bez prisustva vozača

bifadmin — Fri, 24 Apr 2026 07:45:37 +0000

Nakon deset godina pokušaja, grešaka i čekanja, put u istoriji Norveške autobus će prevoziti putnike u redovnom saobraćaju, ali za njegovim upravljačem neće biti ljudskog vozača.

„Ovo je veoma važno za nas. To je prekretnica“, izjavio je Gry Johansen, direktor Norveške uprave za javne puteve.

Od 2022. godine, samovozeći autobusi bili su uobičajen prizor u regiji Stavanger, ali je uvek za upravljačem bio vozač spreman da interveniše ako tehnologija zakaže. Međutim, to se sada menja, piše Klix.ba.

Norveška uprava za javne puteve sada je dala kompanijama Vy i Kolumbus „zeleno svetlo“ za uklanjanje sigurnosnog vozača.

Put u Norveškoj samovozeći autobus će se koristiti u redovnom saobraćaju bez prisustva čoveka za upravljačem u bilo kojoj ulozi.

„Veoma je uzbudljivo videti da se tehnologija autonomne vožnje sada podiže na viši nivo ovde u Stavangeru. Bio sam prisutan na otvaranju projekta 2022. godine, sada ćemo ukloniti sigurnosnog vozača“, rekao je ministar saobraćaja Jon Ivar Nygård.

U petak je testiran prvi pilot projekat samovozećih autobusa, a ako sve bude išlo prema planu, u maju će ova vozila biti na raspolaganju svima. Linija vožnje će se protezati od Gausela u Stavangeru, pored Univerzitetske bolnice Stavanger i do Univerziteta Stavanger. Autobus će saobraćati rutama koje su prilagođene smenama u Univerzitetskoj bolnici Stavanger.

Nije više upitno da li autobusi mogu sami da voze, već kako će funkcionisati u saobraćaju.

Kada vozač zadužen za sigurnost više ne bude prisutan u autobusu, vozilo se mora potpuno samostalno nositi s biciklistima koji prolaze sa unutrašnje strane, pešacima koji istrčavaju na kolovoz i nestrpljivim vozačima tokom saobraćajnog špica.

Izvor: 021/Klix.ba

Foto: Pixabay

Чланак U Norveškoj data dozvola za samovozeće autobuse u redovnom saobraćaju bez prisustva vozača се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ko su najveći poreski dužnici u Srbiji?

bifadmin — Fri, 24 Apr 2026 07:35:54 +0000

Poreska uprava Srbije objavila je spisak najvećih poreskih dužnika u Srbiji. Najveći dug među aktivnim preduzećima, i jedini veći od milijardu dinara (1.106.575.814 dinara), ima Mera invest, firma u vlasništvu Marka Miškovića, sina Miroslava Miškovića. Reč je o dugu na dan 28. februar ove godine.

Mera invest, inače, ima račune blokirane niz godina, a poreznici navode da se prinudna naplata sprovodi na novčanim sredstvima, iz novčanih potraživanja, da je upisana hipoteka i sekundarna poreska obaveza, piše N1.

Prema podacima Registra dužnika u prinudnoj naplati NBS, Mera invest je u poslednjih pet godina bila u blokadi ukupno 1.827 dana, za iznos od 691,5 miliona dinara, što je oko 5,9 miliona evra. Prema dostupnim podacima blokada traje i duže od pet godina.
Inače, i krajem novembra prošle godine je ista firma držala prvu poziciju na ovoj rang listi.

Na drugom mestu rang liste firmi – najvećih poreskih dužnika nalazi se OKI NP Gradnja iz Novog Pazara, sa dugom od 521,4 miliona dinara. Preduzeće je u vlasništvu Osmana Kuča, u protekloj godini poslovalo je sa dobitkom, a imalo je poslovne prihode od 1,8 miliona evra. U blokadi je poslednjih 50 dana za iznos koji je nešto malo veći od duga prema Poreskoj upravi.

a trećem mestu ove liste je novosadsko preduzeće Metal Connect, sa dugom od 313,3 miliona dinara. Preduzeće je u vlasništvu Radovana Radovanovića, a u poslednjih pet godina je u blokadi 1.827 dana za izos nešto veći od 200 miliona dinara.
Na listi i firma Luke Beograd

Lumaco, preduzeće u vlasništvu Luke Beograd, bio je u novembru 2025. godine treći najveći poreski dužnik, a sada je na petom mestu rang liste poreskih dužnika koji je objavila Poreska uprava Srbije. Dugovao je oko 277 miliona dinara, a sada 281 milion dinara.
Iznos blokade je 163,3 miliona dinara – kao i prošle godine.

Na listi aktivnih preduzeća – najvećih poreskih dužnika, nalazi se 30 firmi čiji je dug veći od 100 miliona dinara.
Na celoj objavljenoj listi je ukupno 224 preduzeća, a najniži iznos duga je – 20 miliona dinara.

Preduzetnici

Kada je reč o preduzetničkim radnjama, najveći dužnik je građevinska radnja iz Jagodine sa dugom od 368 miliona dinara, pa preduzetnik iz Horgoša, registrovan za sakupljanje otpada koji nije opasan (dug od 195 miliona dinara). Slede preduzetnici koji se bave krovnim radovima i kurirskom dostavom sa dugom od 195 miliona, odosno 172 miliona dinara.
Ukupno sedam preduzetnika ima dugove za neplaćeni porez koji su veći od 100 miliona dinara.
Na ovoj listi dužnika nalazi se ukupno 1.269 preduzetnika, a najniži iznos duga je pet miliona dinara.

Dužnici iz stečaja

Kada je reč o dužnicima u stečaju, na prvom mestu je Beogradska banka u stečaju sa dugom od čak 19,4 milijarde dinara.
Sledi Industrija mašina i komponenata IMK 14. oktobar Kruševac u stečaju, sa dugom od šest milijardi dinara, pa potom Društvo za konsalting Best Quality Management System u stečaju sa pet milijardi dinara duga.

Izvor: N1

Foto: depositphotos

Чланак Ko su najveći poreski dužnici u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako uspešno primeniti veštačku inteligenciju u kompaniji

bifadmin — Thu, 23 Apr 2026 11:00:05 +0000

Da li je veštačka inteligencija podrška u poslovanju, ili pretnja koja će mnoge radnike ostaviti bez posla? Pravi odgovor leži u razumevanju ove tehnologije, tvrdi Maja Bilić iz kompanije Gugl Klaud. Ona je na ovogodišnjem DIDS-u detaljno objasnila šta su koraci za uspešnu primenu AI u kompaniji, koji će ohrabriti zaposlene da im veštačka inteligencija nije neprijatelj već saveznik.

Ljudi širom sveta već godinama besplatno koriste različite AI alate, među kojima najveće interesovanje privlače četbotovi. Oni se zasnivaju na velikim jezičkim modelima (LLM), koji na zahtev ljudi pretražuju internet i nude im odgovore na razna pitanja.

„U suštini, to su mašine koje uče od ljudi i zato bi trebalo da veštačku inteligenciju koristimo odgovorno”, istakla je Maja Bilić na panelu „Upotreba veštačke inteligencije u svakodnevici – hajp ili realnost”. Bilić obavlja funkciju višeg produkt menadžera u kompaniji Gugl Klaud, koja se bavi razvojem programerskih alata, pre svega za upotrebu generativne veštačke inteligencije.

„Generativna veštačka inteligencija se ne koristi samo u programiranju. Upotrebljavaju je mnogi – od mog oca kada traži savet kako da skuva neko jelo, do astrofizičara kada utvrđuju oblike nebeskih tela. Koriste je i oni koji toga nisu svesni, na primer vozači kojima Gugl mape traže najbolje rute”, navodi Bilić.

Ona, međutim, ukazuje da uprkos masovnoj upotrebi veštačke inteligencije, razvoj ove tehnologije je još uvek u ranoj fazi. Otuda i strah ljudi da će ih veštačka inteligencija zameniti, iako je njena stvarna uloga da pomogne čoveku u bržem obavljanju određenih poslova. Ali, da bi ova tehnologija ispunila svoju svrhu, moramo pravilno da je koristimo.

Četbot ne može da čita misli šta korisnik želi

„Veliki jezički modeli su po svojoj prirodi nedeterministički, što znači da vam neće davati iste odgovore na isto pitanje”, objašnjava Bilić. Ona dodaje da čak neće dati ni zadovoljavajući odgovor ako pitanje nije dobro formulisano, odnosno ako četbotu nije dat dobar „prompt“. Prema njenom iskustvu, najčešći problemi u komunikaciji sa AI se javljaju jer ljudi misle da im četbotovi mogu čitati misli, što pokazuje i sledeći primer.

„Zamislite da je veštačka inteligencija vaš ljudski asistent i da želite da ga pošaljete po kafu. Možete mu reći samo to da vam donese ovaj napitak, ili precizirati da želite espreso iz konkretne kafeterije, sa vrlo malo mleka i pola kašičice šećera. U oba slučaja ćete dobiti kafu, ali u potonjem će to biti ona kafa koju ste zaista želeli“, navodi Bilić.

U slučaju AI, najbolju „kafu“ dobićete ako ispoštujete ceo postupak „promptovanja“. To znači da četbotu morate jasno da kažete šta konkretno želite od njega, dakle morate precizno formulisati svoje pitanje. Zatim mu treba objasniti kontekst, odnosno zašto ste mu postavili baš to pitanje.

Takođe, bilo bi poželjno da ga postavite u određenu ulogu, na primer da mu kažete da napiše vest kao novinar ili diplomski rad kao student ekonomije. Pored toga, bitno je da četbot zna kojoj publici se obraća, kao i u kojem formatu – u kratkom ili dugačkom tekstu, kroz teze, tabele ili neki drugi oblik.

„Kada se obraćamo Guglu, dovoljno je samo da nabacamo ključne reči, međutim AI ne radi tako, ona mora dobiti vrlo jasan zadatak”, naglašava Bilić.

Ljude odbija ono što ne razumeju

Osim da brže stignemo do mora, pomenuta tehnologija nam može pomoći i da svoje radne zadatke obavljamo pametnije, ali samo ukoliko imamo volju da je koristimo.

„To je trenutno najveći izazov u primeni veštačke inteligencije. Međutim, tako je bilo i kada su se pojavljivale druge tehnologije koje danas svakodnevno koristimo. Ljudi osećaju strah od inovacija, ali i stid jer ih ne razumeju dovoljno. Zato su im one odbojne. Ali, zaista nije teško steći osnovna znanja o veštačkoj inteligenciji, jer sve što vas zanima o funkcionisanju ove tehnologije možete da pitate i nju samu”, kaže Bilić za B&F.

Ona dodaje da nije moguće znati sve o veštačkoj inteligenciji, neke novine u razvoju AI promaknu čak i stručnjacima koji se njome bave. Zato je za uspešnu primenu u poslovanju najvažnije imati realna očekivanja. Ona se odnose i na veštačku inteligenciju i na zaposlene, kao i na sposobnost preduzeća da promeni svoju poslovnu kulturu postepeno i na način koji kod zaposlenih neće izazvati osećaj da im se AI nameće.

Bilić savetuje poslodavcima da ukoliko se odluče na takav korak, prvo odberu nekoliko zaposlenih koji su tehnološki entuzijasti, ali i osobe od poverenja u kompaniji. Njima treba omogućiti korišćenje raznih AI alata i dovoljno vremena da sa njima eksperimentišu. Nakon toga, oni mogu da izveste ostale kolege o svojim iskustvima sa upotrebom nove tehnologije.

Ljudi su spremniji da koriste ovakve alate kada im se na jednostavan način objasni koliko AI može da im skrati vreme koje inače provode na ponavljajućim i dosadnim poslovima.

„Tada treba započeti sa skaliranjem, ali neophodno je imati u vidu da zaposleni ne mogu ceo dan da se bave ispitivanjem nove tehnologije, jer moraju da obavljaju svoje redovne poslove. Dakle, u celom ovom procesu potrebno je zadržati i osobine koje nas čine ljudima, kao što je razumevanje“, ukazuje Bilić.

Da li je opravdan strah od gubitka poslova?

Pre nekoliko decenija, kada su ljudi počinjali da koriste internet, pisac Vilijam Gibson je rekao da je „budućnost već ovde, samo je neujednačeno raspoređena“. Ovo važi i danas, kada je reč o upotrebi veštačke inteligencije. Iako većina ljudi ima računare i pametne telefone, neki uporno odbijaju da koriste AI i tako sami sebe dovode u situaciju da gube konkurentnost na tržištu rada.

„Dešavalo se da čak i neke moje kolege u Guglu nisu želele da koriste AI alate. Vremenom su počele da uviđaju njihove prednosti i postepeno su ih prihvatili. Samo je bilo potrebno da veštačkoj inteligenciji pruže šansu“, komentariše Bilić.

U nekim slučajevima, zaposleni odbijaju da koriste veštačku inteligenciju jer se pribojavaju da će njihovi nadređeni pomisliti kako nisu sposobni da sami uspešno obave posao, pa čak namerno prave greške u kucanju kako bi dokazali da je dokument koji su poslali „isključivo njihovih ruku delo“, navodi neke od primera Bilić.

Ipak, najveći strah koji kod ljudi izaziva upotreba veštačke inteligencije je onaj da će ih AI ostaviti bez posla. Naša sagovornica smatra da su takve zebnje preterane. U realnosti, AI bi mogla od većine ljudi da preuzme deo radnih zadataka, ali ne i da „otme“ njihova radna mesta, odnosno njihov osnovni posao.

„Primera radi, ako ste frizer koji ima sopstveni salon, do sada ste pored šišanja i farbanja morali da se bavite i knjigovodstvom, marketingom i drugim poslovima, ili da za njih angažujete stručnjake. Međutim, danas AI može da vam smanji utrošak vremena i sredstava za ove aktivnosti i da vam ostavi više vremena za razmišljanje o razvoju vaše osnovne delatnosti“, tvrdi Bilić.

Podaci istraživačke kuće Alice Labs pokazuju da je dobar deo privrede svestan ovih mogućnosti. Prošle godine, skoro petina firmi u EU upotrebljavala je AI u svom poslovanju, što je veliki skok u odnosu na 2024. kada je veštačku inteligenciju koristilo tek nešto više od 6% preduzeća. Istraživanje je pokazalo da veću primenu veštačke inteligencije najviše koči to što zaposleni nemaju dovoljno znanja kako da je koriste.

Bilić je uverena da se ta prepreka može prevazići. „Kada sam završavala fakultet, obučavala sam najstarije građane kako da koriste kompjuter i iznenadila me je njihova radoznalost i spremnost da uče. To izdvaja ljudsku vrstu u odnosu na sva ostala bića na planeti. Verujem da ćemo zahvaljujući tim osobinama savladati i pravilno korišćenje veštačke inteligencije”, ne sumnja Bilić.

Marija Dukić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Miloš Nikodijević

Чланак Kako uspešno primeniti veštačku inteligenciju u kompaniji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Završni dan EU nedelje mogućnosti – mladi su prioritet

bifadmin — Thu, 23 Apr 2026 10:37:45 +0000

Zamenica šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji Plamena Halačeva poručila je u Novom Pazaru, četvrtog dana EU nedelje mogućnosti, da za EU mladi predstavljaju prioritet i obećanje, te da je zbog toga izgrađen čitav sistem podrške zasnovan na uverenju da mladi zaslužuju alate, mobilnost i samopouzdanje da oblikuju sopstvenu budućnost.

Poslednji dan četvorodnevne kampanje posvećen je mladima, obrazovanju i sportu, a Halačeva je ocenila da je sasvim prikladno da se programi podrške namenjeni tim oblastima predstave u regionu gde živi jedna od najmlađih i najdinamičnijih populacija u zemlji.

“Programi kao što su Erasmus+, Evropski korpus solidarnosti, Regionalna kancelarija za saradnju mladih, Program CERV, Garancija za mlade, sve su to prilike koje mogu promeniti život. Obrazovanje je temelj na kome se sve zasniva. Ulaganja EU u obrazovanje, od škola i stručnog obrazovanja do univerzitetskih razmena, zajedničkih master programa i stipendija koje nude države članice EU, odražavaju duboko uverenje da znanje nema granice i svaki mladi čovek u Srbiji, bez obzira gde živi, zaslužuje pristup najboljim mogućnostima koje EU nudi”, poručila je Halačeva.

Dodala je da EU nije samo najveći donator u Srbiji, trgovinski partner i izvor stranih investicija, već i najposvećeniji partner što, kako je rekla, EU nedelja mogućnosti i dokazuje.

“Svaki fond, svaki program i svaka inicijativa koju predstavljamo ove nedelje postoji zato što EU vidi Srbiju kao buduću članicu. Budućnost Srbije je na mladima, u vašoj radoznalosti, hrabrosti i spremnosti da se povežete sa Evropom i svetom. Vi ne samo da ste korisnici EU podrške, već i graditelji snažnije, šire i dinamičnije Evropske unije. Vaš uspeh je i naš uspeh”, istakla je zamenica šefa Delegacije EU u Srbiji.

Gradonačelnik Novog Pazara Nihat Biševac rekao je da je održavanje EU nedelje mogućnosti u ovom gradu od velikog značaja, pre svega za mlade.

“Siguran sam da će mladi iskoristiti priliku da tokom sesija i razgovora sa učesnicima dobiju informacije o projektima, kako lično da se usavršavaju i steknu iskustvo i znanje za lični napredovanje i napredak naše zajednice. Obrazovanje je najbitnije za svakog pojedinca i lokalnu zajednicu, jer je obrazovanje osnovni preduslov za kontinuirani napredak i razvoj zajednice”, kazao je Biševac.

Dodao je da je Novi Pazar prepoznat i po sportu i osvajanju medalja na brojnim takmičenjima.

Tokom četvrtog dana EU nedelje mogućnosti zainteresovani će moći da se upoznaju sa širokom ponudom programa – od mogućnosti za studente i učenike, civilno društvo, do progama podrške za sport.

Kao jednu od glavnih govornica dana učesnici su imali priliku da čuju Loru Milutinović, istoričarku umetnosti, menadžerku Obrazovnog programa u Wikimediji Srbije, koja je, kroz konkretne primere, govorila o svom razvojnom putu oblikovanom međunarodnim obrazovanjem, od studija u Finskoj do iskustva u Francuskoj.

Učesnicima će biti dostupne i networking i speed dating zone, u kojima će moći direktno da pričaju sa predstavnicima programa i da postave pitanja koja se direktno tiču njihove pojedinačne ideje ili projekta.

EU nedelja mogućnosti dokaz je više da EU podrška omogućava organizacijama iz Srbije međunarodno povezivanje, jačanje lokalnog dijaloga i stvaranje prostora u kojem građani aktivno oblikuju društvo.

Pored Novog Pazara, EU nedelja mogućnosti održana je i u Beogradu (20. april – Biznis i inovacije i 21. aprila – Kultura i civilno društvo) i Kragujevcu (22. april – Lokalni razvoj i zelena tranzicija).

EU nedelja mogućnosti po prvi put je organizovana 2023. godine, i u dosadašnja dva izdanja privukla je na hiljade građana, preduzetnika, kulturnih radnika i brojnih drugih, koji su saznali sve ono što ih zanima na putu do moguće EU podrške ili uopšteno prilika koje pružaju Unija i države članice. Evropska unija je najveći donator, trgovinski partner i izvor stranih direktnih investicija u Republici Srbiji.

Više informacija o kampanji možete pronaći OVDE.

Чланак Završni dan EU nedelje mogućnosti – mladi su prioritet се појављује прво на Biznis i Finansije.

Negativne cene struje stižu u Srbiju: Ko profitira, a ko plaća raču

bifadmin — Thu, 23 Apr 2026 09:53:59 +0000

Iza naizgled paradoksalnog koncepta krije se složena realnost savremenih energetskih tržišta – prevelika ponuda električne energije iz obnovljivih izvora u određenim satima dana stvara pritisak koji gura cene ispod nule, primoravajući proizvođače da bukvalno plaćaju za to da neko preuzme njihovu struju. Za Srbiju, koja je van Evropske unije ali snažno integrisana u njena tržišta, uvođenje ovog mehanizma nije samo tehničko prilagođavanje već korak koji menja ekonomsku logiku čitavog energetskog sektora, piđe portal BizSrbija.

„Uvođenje negativnih cena, generalno, donosi sa sobom i pobednike i gubitnike. Na strani dobitnika nalaze se pre svega oni industrijski potrošači koji mogu fleksibilno da povećaju potrošnju u trenucima kada cene padnu ispod nule i koji će, doslovno, biti plaćeni za korišćenje električne energije. Na strani gubitnika, barem kratkoročno, nalaze se proizvođači iz obnovljivih izvora koji nemaju ugovor sa Elektroprivredom Srbije i koji se mogu naći u situaciji da ne samo da ne zarađuju, nego i da plaćaju penale na balansnom tržištu. Između ta dva pola proteže se čitav niz regulatornih, fiskalnih i strateških izazova – od načina na koji se tretira PDV na negativne cene, do budućnosti CBAM mehanizma i srpskog energetskog sektora u celini“, kaže Dejan Stojčevski, tehnički direktor SEEPEX, srpske berze struje.

Šta su negativne cene i zašto su dugo čekane?

Negativne cene električne energije nisu nova pojava na globalnom tržištu. U Nemačkoj, Danskoj, Belgiji i drugim zapadnoevropskim državama one se povremeno javljaju godinama, posebno tokom sunčanih ili vetrovitih vikenda kada solarne i vetroelektrane generišu više struje nego što mreža može da apsorbuje ili prenese. Mehanizam funkcioniše jednostavno: kada ponuda drastično prevazilazi potražnju, a elektrane ne mogu brzo da smanje proizvodnju, cena pada – najpre na nulu, a zatim i ispod nje.

U Srbiji se ovaj korak dugo čekao, ali nije dolazio bez razloga za odlaganje. Regulatorni okvir morao je da bude uspostavljen pre nego što bi se negativne cene mogle legalno primeniti. Ključni izazov bio je fiskalne prirode – kako tretirati negativnu cenu sa stanovišta PDV-a?

„Odgovor koji su nadležne institucije ponudile jeste da se negativna cena ne tretira kao prodaja robe – električna energija kao roba tada ima vrednost nula – već kao usluga koja se pruža onom ko preuzima energiju. Na tu uslugu se plaća PDV, a obavezu snose isključivo srpske kompanije, dok strane firme rešavaju to pitanje u skladu sa propisima zemlje u kojoj im je sedište“, objašnjava Stojčevski.

Podatak koji daje kontekst celoj situaciji jeste struktura učesnika na srpskoj berzi: od pedesetak kompanija koje trguju, svega desetak je srpskog porekla, dok je preostalih četrdesetak strane firme. To znači da mehanizam PDV-a na negativne cene, u svom punom obliku, pogađa relativno mali broj domaćih aktera, dok strane kompanije primenjuju sopstvene nacionalne propise.

Efekti negativnih cena su već tu

Srbija nije čekala formalno uvođenje negativnih cena da bi se suočila s njihovim efektima – samo što su se ti efekti manifestovali na nešto drugačiji način. Dok je na Zapadu cena padala ispod nule, na srpskom tržištu je bila ograničena na nulu kao donju granicu. Rezultat je bio sličan pritisak, ali bez adekvatnog ventila.

„Evo, sad zadnja tri dana imamo nulte cene, negde od 11 do 4 popodne. Znači, konstantno. Dok je na zapadu negativna cena“, kaže naš sagovornik, opisujući situaciju neposredno pred uvođenje novog mehanizma.

Ovaj detalj nije beznačajan. Kada su u okolnim evropskim državama cene padala ispod nule, tamošnji akteri su pokušavali da prodaju višak energije na srpsko tržište. Srpski sistem, međutim, nije im mogao da pruži odgovarajući odgovor – cena je bila zarobljena na nuli, a sistem je primenjivao proratno smanjenje svih ponuđenih količina. Proizvođači koji nisu mogli ni da isporuče energiju po nultoj ceni, ni da je skladište, ni da je brzo isključe iz mreže, završavali su na balansnom tržištu, plaćajući penale.

„Ne mogu da prodaju, ne mogu da plasiraju robu, moraju da plate penal. To ćemo, nadam se, da izbegnemo uvođenjem negativne cene, gde će malo i da se smanji pritisak sa strane, jer ako i tamo negativna cena, i ovde nemaju potrebe, jednostavno da prebacuju tu električnu energiju kod nas“, objašnjava naš sagovornik.

Uvođenje negativnih cena, dakle, nije samo domaća regulatorna odluka – to je i odgovor na pritiske koji dolaze izvana, sa integrisanog regionalnog tržišta električne energije.

Ko dobija, ko gubi?

Za industrijske potrošače koji imaju sposobnost da fleksibilno prilagođavaju svoju potrošnju, negativne cene predstavljaju direktnu finansijsku korist. U satima kada cena padne ispod nule, takav potrošač ne samo da dobija struju besplatno, nego i prima novac za svaki potrošeni kilovat. To može biti značajno za energetski intenzivne industrije – metalopreradu, hemijsku industriju, cementare – koje mogu pomeriti deo svog opterećenja na period negativnih cena.

Međutim, ovde treba biti pažljiv. Negativne cene ne javljaju se predvidljivo – one su rezultat tržišnih fluktuacija, vremenskih uslova, sezonskih varijacija. Kompanija koja želi da iskoristi ove prilike mora imati odgovarajuće znanje, prateće sisteme praćenja tržišta i operativnu fleksibilnost da brzo reaguje.

Praktično, trebalo bi da budu trgovac strujom a to nije neka realna opcija u Srbiji, pa iz SEEPEX-a onim kompanijama koje žele da stvarno imaju manje račune za električnu energiju preporučuju nešto drugo.

Kompanije koje nemaju veze sa energetskim sektorom, a koje su na dugoročnim ugovorima, tako neće biti dotaknute negativnim cenama. Dok tržišna cena osciluje od negativnih vrednosti do više hiljada evra po megavat-satu, one plaćaju ono što piše u ugovoru – ništa više, ništa manje.

„Ko žele da ide na tržište, mora da ima adekvatno znanje i da se igra sa ovakvim cenama, kad je jeftinije, kad je skuplje. Moja preporuka je nešto drugo – određeni stepen energetske samodovoljnosti. Da kompanije jednostavno sami malo ulažu, što u panele solarne, što u baterije. Kao da imaju svoju neku malu proizvodnju, da smanje zavisnost od spoljašnjih faktora“, objašnjava Stojčevski.

Za kompanije koje nemaju takvu fleksibilnost (mada je takvih zapravo malo) a imaju predvidljive potrebe za energijom, preporuka je drugačija: dugoročni ugovori po fiksnoj ceni. Kada im cena odgovara, trebaju da zaključe ugovor na što duži period i da se ne bave volatilnošću tržišta.

Paradoks zelene energije

Najteže od svega proći će oni koji su, ironično, zaslužni za nastanak negativnih cena – proizvođači električne energije iz obnovljivih izvora (koji nastupaju samostalno na tržištu, bez ugovora sa EPS-om).

Solarni i vetroelektrani ne mogu lako da „ugase“ svoju proizvodnju kada vetrovito ili sunčano vreme generiše više energije nego što tržište može da apsorbuje. U satima negativnih cena, oni moraju ili da plate da neko preuzme njihovu struju, ili da se suočavaju s penalima na balansnom tržištu. Oba scenarija su finansijski nepovoljna. Neko ko je investirao u zelenu energiju, sa ambicijom da zarađuje od njene prodaje, može se naći u situaciji da gubitak postaje strukturni deo njegovog poslovnog modela.

„Najgore je iskreno za proizvođače električne energije iz obnovljivih izvora. Što znači, oni trebaju da daju električnu energiju, još da plate za to, što je ovako malo neobično. Ali, nažalost, to se desilo sa velikom integracijom obnovljivih izvora – ne u Srbiji, nego u Evropi“, kaže naš sagovornik.

Ovde leži suštinska protivrečnost energetske tranzicije: što više zelene energije ulazi u sistem, to su češće epizode negativnih cena, i to je teže poslovanje za same zelene energetičare koji nisu zaštićeni dugoročnim ugovorima.

EPS ima svoje adute, ali…

Elektroprivreda Srbije ima jednu prednost koju privatni proizvođači iz obnovljivih izvora nemaju – diverzifikovan proizvodni miks.

„EPS, ipak, može malo drugačije. On, ipak, može svoj proizvodni miks da miksuje, malo da smanji proizvodnju, zadrži vodu, smanji iz terma, i koriste tu električnu energiju. Tako da je to pozitivna strana“, objašnjava naš sagovornik.

Ipak, i za EPS postoje granice. U periodima izuzetno dobre hidrološke situacije – a april i maj su tradicionalno meseci viška vode i visoke hidroproizvodnje – prostor za prilagođavanje se sužava. Kada i rezervoari budu puni i solarna energija bude na svom dnevnom maksimumu, čak ni EPS ne može lako da izbegne pritisak na cene.

Tu za EPS postoji u drugo važno strateško pitanje. Industrija u Srbiji već godinama plaća cenu blisku evropskoj, s razlikom od svega par evra. Domaćinstva pak plaćaju višestruko nižu, administrativno regulisanu tarifu. Taj raskorak nije samo finansijski – on je i strateški problem, jer sprečava razvoj punokrvnog maloprodajnog tržišta, EPS-u uskraćuje sredstva za investicije, a srpskim domaćinstvima šalje pogrešan signal o stvarnoj vrednosti električne energije.

„Po mene, ako ćemo tržišnu cenu, ako hoćemo da se dovedemo u red, moramo da plaćamo punu cenu. Naravno, socijalne kategorije treba da se prepoznaju, treba da se dotiraju, da se nađe neki drugi način kako njima da se smanji cena električne energije. A po mene, svi ostali moraju da plaćaju punu cenu električne energije, ako hoćemo da elektroprivreda Srbije jednostavno se prilagodi ovim novim uslovima, i ako želimo tu zelenu tranziciju“, ističe sagovornik.

Ova reforma nije samo ekonomski neophodna – ona je preduslov za ozbiljnu energetsku tranziciju. Bez nje, EPS ostaje u finansijskom kleštima koje mu onemogućavaju izgradnju novih kapaciteta, modernizaciju starih i praćenje tempa koji zelena tranzicija zahteva.

„EPS je, objektivno, u velikom problemu. Niti imamo dovoljno para, nama je zasnovana većina proizvodnja na termoelektranama, odakle naći pare za nove elektrane, za vraćanje u funkciju postojećih, otvaranje novih, i to sve treba da završimo do 2050. godine“, naglašava sagovornik.

Rok za zatvaranje termoelektrana do 2050. godine zvuči daleko, ali u energetici nije. Izgradnja jedne hidroelektrane traje i dvadeset do trideset godina. To znači da se danas moraju donositi odluke o projektima koji će biti završeni sredinom ovog veka. A bez jasne strategije, bez finansijskih resursa i bez tržišnih signala koji bi usmeravali investicije – te odluke se ne donose.

Važnije od „cena u minusu“ – Šta ćemo sa CBAM?

Možda najvažnija strukturna promena koja je od ove godine zahvatila srpsko tržište električne energije nije vezana za negativne cene, nego za uvođenje CBAM mehanizma – Carbon Border Adjustment Mechanism, odnosno poreza na ugljenik pri uvozu iz zemalja van Evropske unije.

Do kraja prošle godine, cena električne energije u Srbiji bila je gotovo identična evropskoj – razlika je iznosila svega jedan evro po megavat-satu. Uvođenjem CBAM-a, ta razlika je naglo porasla na čak 40 evra.

Srpski izvoznici električne energije u EU sada se suočavaju sa taksom koja iznosi oko 70 evra po megavat-satu na osnovu trenutnog tehnološkog koeficijenta koji uzima u obzir celokupni ugljenični otisak srpske elektroenergetike.

„Ono što je problematično, to što taj tranzit nije rešen. Došlo je do drastičnog pada tranzita na granicama iz EU prema nama. I to je nama dovelo malo do problematične situacije čak i na Berzi, pošto nemamo dovoljnu ponudu“, ističe sagovornik.

Dobra vest jeste da se srpski koeficijent verovatno neće zadržati na sadašnjem nivou. Umesto „čistog“ ugljeničnog faktora 1.014 – koji bi značio plaćanje pune cene CO2 od oko 80 evra po megavat-satu – predviđa se primena realnog proizvodnog miksa koji Srbija ima.

„To je prepoznato u EU, pošto ipak mi nismo 100% crni, iz termoelektrana, nego će se uzeti proizvodni miks i onda je negde 0.66, što znači da ćemo plaćati negde 50–55 evra. Neće biti 80, negde 50–55 evra. Što opet, iskreno, i dalje ostaje veliki problem“, konstatuje sagovornik.

Posledice CBAM-a za srpsko tržište su višestruke. Tranzit električne energije kroz Srbiju – koji je do nedavno bio vitalna arterija regionalnog energetskog sistema – drastično je opao, jer kompanije ne žele da plaćaju taksu dvaput (pri ulasku i pri izlasku iz EU). To je direktno uticalo na likvidnost srpske berze, gde se povremeno javljaju cenovne anomalije koje odražavaju nedostatak ponude više nego stvarno stanje na tržištu.

„To nam se desilo par puta da je, recimo, cena u okolnim zemljama ide po 120 evra, kod nas se desi cena 0. Što nema rezona. Naravno, treba malo tržište i da se privikne na ove nove uslove“, navodi sagovornik.

Ako se otvori izvoz, ostajemo bez zelene struje?

CBAM je zamišljen kao mehanizam koji štiti evropski ugljenični prostor od uvoza „prljavih“ proizvoda, uključujući i struju iz zemalja koje ne primenjuju EU sistem emisijskog trgovanja. Međutim, njegova implementacija ima neočekivane posledice koje mogu delovati kontraproduktivno čak i iz perspektive klimatskih ciljeva.

Ako i kada bude precizno definisan tretman zelene energije u okviru CBAM-a – što bi srpskim solarnim i vetroelektranama omogućilo izvoz bez plaćanja ugljeničnog poreza – tržišna logika diktira da će se sva zelena energija izvesti gde su cene više.

Za Srbiju to znači da bi zelena energija bukvalno „odlazila“ iz domaćeg sistema, paradoksalno ostavljajući domaće potrošače zavisne od termoelektrana.

„Dolazi malo do paradoksalne situacije. Ako se to uvede, celokupna zelena energija, naravno koja nije sad pod ugovorom sa EPS-om, će da se izveze. Jer će da dobiju mnogo veću cenu nego što je ovde. Tako da malo taj CBAM onda gubi smisao“, upozorava sagovornik.

Ovo nije tek teorijska spekulacija – to je logična posledica tržišnih podsticaja. Rešenje ovog paradoksa ne postoji na nivou jedne zemlje; ono zahteva koordinisanu regulativu na evropskom nivou.

Volatilnost kao nova normalnost: Lekcije pet godina nereda

Niko ko prati energetsko tržište u poslednjih pet godina ne može da ostane ravnodušan pred dramatičnim cenama koje su svedočili. Pre kovid pandemije, prosečna cena električne energije u regionu kretala se oko 50–55 evra po megavat-satu, i ta vrednost je bila stabilna godinama.

Zatim je stigao kovid, zamrla je industrija, srušena je potrošnja, i cene su potonule. Potom je usledio oporavak, najavila se energetska kriza 2021–2022. godine, eskalirala je u punom intenzitetu posle ruske invazije na Ukrajinu, i cene su otišle u nebo – u pojedinim trenucima premašujući i 1.000 evra po megavat-satu na spot tržištu.

„Apsolutno ne možete ovde da se oslonite na neki duži vremenski period od neku stabilnu cenu. Recimo, tamo do pred kovid, cena je bila 50–55 evra u proseku i to 5–6 godina. I odjednom se sve to promenilo“, kaže naš sagovornik.

Ova volatilnost nije anomalija – ona je odraz strukturnih promena na globalnom energetskom tržištu. Geopolitički sukobi, klimatske promene koje menjaju obrasce padavina i vetrovitosti, ubrzana integracija obnovljivih izvora, usporavajuća potražnja za fosilnim gorivima – sve to zajedno čini predviđanje cena električne energije izuzetno teškim zadatkom.

Za preduzeća, ovo znači da strategija pasivnog čekanja i kupovine energije „kad zatreba“ nosi sve veće rizike. Dugoročni ugovori, sopstveni kapaciteti za proizvodnju energije (solarni paneli, baterijska skladišta), fleksibilnost u planiranju potrošnje – to su alati koji postaju ne luksuz, već neophodnost za ozbiljnog industrijskog igrača.

Srbija prva van EU sa negativnim cenama

U kontekstu regiona van Evropske unije, Srbija je pionir u uvođenju negativnih cena. Države Zapadnog Balkana koje aspiriraju ka evropskim integracijama moraće, pre ili kasnije, da prate isti put.

„U regionu smo prvi koji ćemo imati negativne cene. Kad govorimo o regionu, van Evropske unije. Evropska unija već ima“, napominje sagovornik.

To što Srbija prednjači nosi i odgovornost – ali i prilike. Srpska berza električne energije, kao prva u regionu sa ovim mehanizmom, može da postane referentno tržište za susedne države, privlačeći likvidnost i učesnike koji žele iskustvo s negativnim cenama pre nego što ih i njihove države matice uvedu.

Istovremeno, primena negativnih cena predstavlja i ispunjenje dela uslova za priključivanje srpskog tržišta jedinstvenom evropskom tržištu električne energije. Uniformizacija uslova – isti mehanizmi, iste procedure, isti regulatorni okviri – preduslov je za takvu integraciju.

„Ono što je veoma bitno, da bi ostale zemlje, uključujući i Srbiju, da bi se priključile tom jedinstvenom evropskom tržištu, da bi mogli da se spojimo sa drugim tržištima, mi smo dužni da primenimo takođe tu negativnu cenu, što znači mi, jednostavno, ispunjavamo da bude isti, jednostavno, uslovi“, ističe sagovornik.

Dugoročno, srpsko tržište električne energije stoji pred neizbežnom konvergencijom s evropskim. To će doneti i pozitivne i negativne efekte: veću likvidnost i bolju alokaciju resursa s jedne strane, ali i izloženost evropskim cenovnim šokovima s druge. Ključ uspeha leži u tome koliko dobro budu pripremljeni domaći akteri – kompanije, EPS, regulatori i kreatori politike.

Srbija ne može da bira da li će biti deo ovog tržišta. Može da bira jedino koliko će biti dobro pripremljena za ono što dolazi.

Izvor: BizSrbija

Foto: Pixabay

Чланак Negativne cene struje stižu u Srbiju: Ko profitira, a ko plaća raču се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prevaranti na lažnoj putarini zaradili 700.000 evra

bifadmin — Thu, 23 Apr 2026 09:00:08 +0000

Godinu i po dana vozači su plaćali lažnu putarinu na naplatnim stanicama koje su bile imitacija pravih. Iako zvuči kao nešto što je moglo da se desi u Srbiji, ova vest je zapravo iz Indije.

Naime, u saveznoj državi Gudžarat prevaranti su uspeli da zarade oko 700.000 evra naplaćujući ilegalnu putarinu. To im je pošlo za rukom zahvaljujući lažnoj infrastrukturi koja je savršeno imitirala prave naplatne stanice na pravom auto-putu.

Kako piše B92, prevara je išla dalje od “scenskih rekvizita” infrastrukture. Prevaranti su opravdavali postojanje naplatne stanice tvrdeći da će prihodi od putarine biti namenjeni izgradnji hramova u obližnjem mestu. To je bio argument koji je, u lokalnom kontekstu, dodatno pojačao verodostojnost operacije i mesecima sprečavao sumnje.

Prevara je na kraju otkrivena zato što je zvanični auto-put, udaljen samo nekoliko kilometara, zabeležio neobično nizak saobraćaj. To je, naravno, privuklo pažnju koncesionara. Vlasti su počele da istražuju ovu anomaliju i analiza satelitskih snimaka otkrila je u blizini postojanje neodobrene infrastrukture koja je preusmeravala veliki deo saobraćaja.

Pošto je ovo prijavljeno, indijska policija je uhapsila vlasnike zemljišta i upravnike ilegalne naplatne stanice. Oni su optuženi da su organizovali i vodili jednu od najvećih prevara povezanih sa saobraćajem poslednjih godina.

Izvor: B92

Foto: Tomwieden, Pixabay

Чланак Prevaranti na lažnoj putarini zaradili 700.000 evra се појављује прво на Biznis i Finansije.

Medni penušavac je vino koje se ne pravi od grožđa

bifadmin — Thu, 23 Apr 2026 08:17:44 +0000

Nemanja Milošević iz Drmna kod Požarevca je četvrta generacija u porodici koja se bavi pčelarstvom. Diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu na smeru Prehrambena tehnologija-konzervisanje i vrenje. Njegov diplomski a potom i master rad uticali su na to da svoje znanje primeni u porodičnom poslu proizvodnji vina i rakije od meda. Po mnogo čemu su jedinstveni vredni Miloševići koji su i inovatori, a oni će iduće godine proslaviti 80 godina pčelarenja i 20 godina zastupljenosti njihovog meda na tržištu.

Nakon Nemanjinog diplomiranja 2019. Miloševići su počeli sa proizvodnjom veće količine vina od meda, koje se dobija fermentacijom rastvora meda i vode i tehnologija je identična kao kod belih vina. Poseban izazov je bio proizvesti penušavo vino od meda.

„Tehnologija je veoma zahtevna i skupa, nismo znali u šta se upuštamo dok nismo krenuli sa proizvodnjom. Nažalost, skoro nijedna mašina koja se koristi u proizvodnji vina ne može se iskoristiti za proizvodnju penušavca. Radili smo klasičnu-tradicionalnu metodu gde se pritisak od 6 bara stvara prirodnim putem u bocama. Nakon dobijanja osnovnog vina od meda, kreću pravi izazovi. Posebne flaše za penušavce koje mogu izdržati pritisak i do 10 bara, napune se vinom i dodaju se kvasci kako bi se stvorio pritisak prirodnim putem, zatvaraju se krunskim čepom i nakon 9 meseci sledi otvaranje. Grlić flaše se zamrzne, oslobodimo se taloga i dodamo ekspedicijski liker kojim podesimo suvoću/slatkoću penušavca. Zatim stavljamo plutane čepove pomoću pneumatske mašine, žicu i kapice, čime je naš penušavac spreman. Posebno bih želeo da naglasim, da u vinu od meda i penušavcu od meda, nema grožđa ili vina od grožđa”, priča za Plodnu zemlju Nemanja.

Proizvodnja penušavog vina od meda

Diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i odbranio rad čija je tema bila „Proizvodnja vina od meda“. Usledio je master „Proizvodnja penušavog vina od meda“. Pitamo – Šta je ono što je Nemanja doneo svojim znanjem u taj segment proizvodnje nakon diplomiranja?

„Možda bih istakao kontrolisanu fermentaciju (izbor adekvatnih kvasaca, temperatura, kiselost) koja je zajednička za oba pića i ključna za finalni proizvod kako bi se sav šećer pretvorio u alkohol. Počeli smo sa rakijom od meda-medovačom, prvenstveno smo želeli da proširimo asortiman proizvoda, ali i da napravimo pravu medovaču koja se dobija fermentacijom i destilacijom rastvora meda i vode, koju nažalost retko možemo naći kod nas. Uglavnom je to med dodat u gotovu rakiju od jabuke, šljive a to zapravo nije prava medovača već medica, vrsta likera od meda koji ima povećan sadržaj alkohola. Zatim smo proizveli medni liker koji sadrži 26% alkohola, gde smo u rakiju od meda dodali med“.

Za sva ova pića trenutno koriste mešavinu livadskog, lipovog i šumskog meda. Za svaku vrstu međutim, potrebno je dosta više prostora za proizvodnju i skladištenje.

Kako se uparuju vina od meda sa hranom

Vino se uparuje sa belim mesom, svinjetinom, suvim voćem i naravno sirevima i preporučuje se uz glavno jelo. Rakija može se upariti sa suvim mesom, pečenjem ali se preporučuje nakon jela. Liker je sladak i preporučuje se uz dezerte. Penušavac se preporučuje kao aperitiv ili uz predjela, blage sireve, ribu.

Početkom osamdesetih godina prošlog veka Miloševići su započeli intenzivnu proizvodnju matica, za sopstvene potrebe ali i za tržište. Takođe u ponudi imaju i rojeve. Prošla godina je naročito bila loša za pčelinje zajednice i zabeleženi su veliki gubici pčelinjih zajednica u celoj državi, negde su se oni kretali i od 60% pa do 100%.

„Nažalost, svedoci smo klimatskih promena koje nepovoljno utiču na cvetanje medonosnih biljaka, nedostatak polena ali ono čega se pčelari najviše plaše i koji je neprijatelj broj jedan pčelinjim zajednicama, to je Varroa destructor, parazitsko grinje koje šteti pčelama. Postoje razni preparati za borbu protiv ovog parazita ali vremenom i ovaj parazit postaje rezistentan na pojedine preparate pa je potrebno stalno kontrolisati i uništavati ovog parazita korišćenjem različitih organskih preparata tokom cele godine.“

Pčelarska porodica Milošević ima oko 800 pčelinjih zajednica. Početkom ovoga veka Nemanjin otac se odlučuje da se preorijentiše na pčelarstvo, a ranije su imali kao i svako domaćinstvo stoku, živinu. Malo po malo, vremenom postepeno je rastao broj košnica.

„Prekretnica je bila 2007. godina kada zbog niske otkupne cene meda na veliko, počinjemo svoje proizvode da plasiramo po maloprodajnim marketima i razvijamo svoj brend, gde ćemo sledeće godine, 2027. proslaviti pored 80 godina pčelarenja i 20 godina zastupljenosti na tržištu.“

A kako je organizovan život Miloševića sa životom pčela. Počinju sa pašom uljane repice koja najviše služi da se pčelinja društva razviju i budu spremna za bagremovu pašu na koju idu u Homolje. Na lipovu pašu idu poslednjih godina pored Dunava u Đerdapsku klisuru, a na suncokret u Banat. Livadska paša opet u Homolju a ako se poklope parametri i zamedi medljika, time završavaju jednu sezonu medobranja.

„Najveći neprijatelj pčela je trenutno Varroa destructor ali i nesavesno prskanje voća, medonosnih kultura u cvetu gde dolazi do velikog pomora pčela. Za pčelara je možda najveći neprijatelj falsifikovani med, pored već navedenih neprijatelja kod pčela. Falfisikovanog meda je puno a nažalost se sve teže prepoznaje, ono što je bitno jeste da se kupuje med od lokalnog pčelara, da se promoviše lokalni med i da ljudi shvate da pravi med kristališe, pre ili kasnije. Nažalost, većina ljudi ne voli ili smatra da je ukristalisani med falsifikat, zapravo je obrnuto, pravi med kristališe i preporučuje se tako da se konzumira da bi se polako istopio u ustima i imao što bolje dejstvo na organizam.“

Inovacija – košnica sa sakupljačem cvetnog praha

Ono što je posebnost pčelarskog domaćinstva Milošević su i inovacije – košnice sa sakupljačem cvetnog praha. U čemu je razlika u poređenju sa klasičnim košnicama.

„To je inovacija mog oca Dejana, koji je Až košnicu modifikovao jer je u Istočnoj Srbiji ta košnica veoma zastupljena ali nema mogućnost sakupljanja cvetnog praha. Modifikacijom Až košnice, ona sada ima mogućnost sakupljanja cvetnog praha i postoji jos jedna razlika a to je da je medište polovina DB rama, odnosno polunastavci koji se dodaju i skidaju sa plodišnog dela koji je ostao isti kao kod Až košnice.“

I u ponudi ovo pčelarsko domaćinstvo je vrlo raznovrsno i inovativno. Osim meda, sveća, pića, propolisa i polena imaju i med sa jabukama, malinama, kakaom i jagodama. Da li se na sajmovima najbolje osluškuju kupci i tako prilagođavate ponudu?

„Da biste bili konkurentni na tržištu morate da imate veliki asortiman proizvoda, da privučete kupca, med je svakako proizvod koji se i dalje najviše prodaje ali sa ostalim proizvodima vi privučete kupca i on pored meda kupi još meku sitnicu. Gladamo da svake godine proširimo svoj asortiman proizvoda i napravimo ono što se najviše traži, kako kod nas tako i po inostranim sajmovima vidimo neku novu ideju kako po sastavu proizvoda tako i po načinu pakovanja i samoj ambalaži“, kaže za Plodnu zemlju Nemanja Milošević dok žuri da spakuje novu porudžbinu za kupce izdaleka.

Izvor: Plodnazemlja

Foto: Pixabay

Чланак Medni penušavac je vino koje se ne pravi od grožđa се појављује прво на Biznis i Finansije.