Dejan Vukićević ima posao koji mu pruža priliku da se upozna sa zanimljivim društvenim fenomenima koji su malo poznati u široj javnosti. On vodi Fond stare, retke i minijaturne knjige u Narodnoj biblioteci Srbije. Njegova istraživanja su ga dovela i do teme o cenzuri u bibliotekarstvu, koju je obradio u stručnom radu i predstavio na Međunarodnom sastanku bibliotekara slavista u Sarajevu. Potom je svoja istraživanja o ovoj temi proširio i na izdavaštvo, jer su izdavačka delatnost i bibliotekarstvo blisko povezani.

Prikupivši mnoštvo materijala, Vukićević je odlučio da napiše knjigu o tome koja dela su bila zabranjivana kroz istoriju, koji autori su proganjani i zašto, ali i kakve su bile sudbine nekih od najpoznatijih cenzora. Knjiga koja se poziva na ogromnu literaturu od čak 670 bibliografskih jedinica namenjena je struci, ali i širem krugu čitalaca, jer se autor trudio da je napiše na način koji će biti razumljiv i zanimljiv i onima koji se profesionalno ne bave ovakvim temama.

„Prema reakcijama čitalaca, čini mi se da sam u tome uspeo”, kaže Vukićević i dodaje da su knjigu prvo objavile dve biblioteke, a pošto je prvi tiraž brzo rasprodat, takođe bibliotekama, drugo izdanje su štampale novosadska izdavačka kuća „Prometej“ i Narodna biblioteka „Dimitrije Tucović” iz Lazarevca. Tako je čitaocima omogućeno da “Non imprimnatur ili cenzura u bibliotekarstvu” nabave i u slobodnoj prodaji, a autor je za svoje ostvarenje dobio književnu nagradu „Dejan Medaković“.

BiF: Dok ste prikupljali materijal za knjigu, koji su istorijski primeri cenzure na Vas ostavili najveći utisak?

Dejan Vukićević: Najzanimljiviji su mi oni slučajevi gde se cenzor preobraća u cenzurisanog. Takav je slučaj pape Pija II, u profanom životu Eneje Silvija Pikolominija, koji je u mladosti pisao ljubavni roman „Pripovest o dvoje zaljubljenih“, kao i pamflete protiv papinog autoriteta. A onda, kada je i sam postao papa, zabranjivao je sopstvena dela.

Sličan je i slučaj Đirolama Savonarole. On je na firentinskom trgu spaljivao knjige i likovna dela koja su prema njegovoj oceni bila opscenog sadržaja, između ostalog Bokačov “Dekameron” i Ovidijeva dela. Potom je na tom istom trgu završio na lomači, koju je nekoliko godina ranije sam potpalio i na kojoj je sagoreo zajedno sa svojim delima.

Kod nas bi to bio Radovan Zogović, pesnik i nekadašnji šef propagande Komunističke partije, koji je veoma revnosno prijavljivao dela koja su bila u neskladu sa režimskom politikom. Međutim, 1948. godine optužen je da je staljinista i crnogorski nacionalista i izbačen iz partije. Tada je pao u nemilost vlasti, pa je Desanka Maksimović potpisivala njegove prevode da bi uopšte bili objavljeni, kako bi imao od čega da živi.

Kao što vidite, takvih primera u istoriji nije bilo malo.

BiF: Ko sve sprovodi cenzuru?

Dejan Vukićević: Za cenzuru je neophodan centar moći. Nekada je to bila Crkva, koja danas nema takvu vrstu moći, makar ne u pravoslavnim ili socijalistički orijentisanim zemljama. Zato je i u prošlosti ali i danas država bila najčešći cenzor, a sledili su je centri vojne moći, ili, pak, na nižem stepenu, urednici, direktori i slično.

Naravno, cenzura je prisutnija u totalitarnim i represivnim sistemima, ali ni takozvane visokorazvijene zemlje, bilo u tehnološkom bilo u demokratskom smislu, nisu amnestirane od te pošasti. Samo, u njima je cenzura prikrivenija, sofisticiranija, manje transparentna, na jednom višem nivou. Takva je, recimo, cenzura korporativnih koncerna, globalnih firmi koje vladaju većinom svetskog kapitala. Nekada su se cenzori hvalili svojim činom, a danas niko, bar ne zvanično, ne priznaje da je cenzor.

BiF: Ipak, kada se pomene cenzura većina građana prvo pomisli na političku cenzuru. Da li je ona odraz straha i nesigurnosti vladalaca i koliko je efikasna kao oruđe za očuvanje vlasti?

Dejan Vukićević: Moglo bi se tvrditi da jeste, ali ipak primarni uzrok cenzure nije strah, nego moć. Čine je oni koji imaju mogućnost da je čine.

Ako se efekat cenzure posmatra u kontekstu trenutka kada se stvari događaju, ona naravno ima efekta. Neko će biti osujećen u objavljivanju dela koje nije po volji vlasti, ili će takvo delo biti zauvek uništeno. Čak se dešavalo da takvu sudbinu doživi i autor dela, po principu „nema čoveka, nema problema”.

No, ako gledamo na duge staze, cenzura zapravo nikada nije odnela pobedu, cenzor je na samom kraju bio taj ko je prokažen, i to bi trebalo da znaju oni koji se cenzorskih makaza dohvataju.

BiF: Da li je za društvo pogubnija cenzura ili autocenzura?

Dejan Vukićević: Teško je objektivno utvrditi šta je od toga pogubnije, ali autocenzura je svakako perfidnija – nateraju vas da mislite ili bar da radite onako kako oni žele. Njihove „pilatovske” ruke ostanu čiste a vi ste zadovoljni što niste postradali. Tako se stvara privid da su „svi srećni, svi zadovoljni.”

No, nije lako ni utvrditi koliko je autocenzura zastupljena u jednom društvu. Ne znam da li ste čuli za slučaj Branislava Nušića, koji je svoje „Sumnjivo lice“ uzalud nudio dvojici upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu? Oni su ga uporno odbijali i govorili mu da ga više nikom ne pokazuje, jer je u pitanju bila oštra kritika tadašnjeg društva. A onda, kada je Nušić došao na čelo ovog teatra, i sam je „Sumnjivo lice“ stavio na najudaljeniju policu.

BiF: Od tada, uprkos razvoju raznovrsnih tehnologija za komunikaciju ali i mehanizama za očuvanje demokratije, cenzura nije nestala već je samo menjala svoj pojavni oblik. Kako se danas ona sprovodi?

Dejan Vukićević: Upravo tako, to je jedna od temeljnih osobina cenzure – kameleonstvo, prilagođavanje novonastaloj situaciji, izobražavanje, pretvaranje. I tako će, bojim se, ostati zanavek. Jer je u čovekovom biću da stremi ka moći, a mnoge, kada je dostignu, ta moć izobrazi, pretvori u nešto što nikada nisu očekivali da će biti.

Savremene tehnologije donele su samo tehničke promene. Istina je da je internet potisnuo značaj medija, ali mediji i dalje imaju veliku moć, a gde ima velike moći ima i pritisaka da se nešto ne objavi ili da se objavi, ali samo u interesu centra moći.

Danas je sve vidljivija i potreba da se koristi pozitivna cenzura, posebno na internetu, gde je svakom omogućeno da kaže šta god hoće o bilo kome. Nema više onih „propovednika” na gajbicama u parkovima koje niko ne sluša, sada su se svi preselili na „mrežu“ i svi imaju želju da se njihovo mišljenje čuje i uvaži.

BiF: Rekli ste da cenzura uvek dolazi iz centara moći, ali upravo ovih dana na internetu pratimo žestoku polemiku oko slobode mišljenja i izražavanja o vakcinama. Jedni se zalažu za zabranu širenja raznih informacija ali i dezinformacija o njima, a drugi za slobodu da propituju njihovu efikasnost i bezbednost. Da li i ovde uviđate cenzorske tendencije?

Dejan Vukićević: Nedavno je sproveden „eksperiment” u jednoj američkoj biblioteci: korisnicima je ponuđeno da izdvoje knjige za koje smatraju da su iz nekog razloga neprimerenog sadržaja. Kao što pretpostavljate, na polici je ostalo samo nekoliko naslova, a i njih bi, verovatno, pre ili kasnije, neko uklonio.

Hoću da kažem, ne postoji instanca koja će regulisati oblast javnog morala, ali postoji ono što bismo nazvali opštim ili pretežnim stavom o nekoj temi. Kada je u pitanju zdravlje, stvar je još delikatnija. Opšte je mišljenje da su vakcine u prošlosti spasavale svet, ali vi danas ne možete goniti nekoga da ih primi ako na to nije obavezan propisima. Dalje, antivakseri imaju i taj argument da ne možete nasilno voditi brigu o njihovom zdravlju, primenjivati silu nad njihovim telom ili proveravati podatke koji su lični.

Dakle, sve to je prilično složeno i komplikovano, posebno u situaciji kada se zdravstveni sistem suočava s relativno nepoznatom pretnjom, pa šalje kontradiktorne poruke. Čini mi se da u ovom slučaju centar moći može nekom zabraniti ulazak u neke objekte u određeno vreme, ali svakako ne bi trebalo da zadire u njegovo telo, u ono što je previše lično.

Takođe, ne možete s jedne strane neprekidno govoriti o zaštiti ličnih podataka, a da onda, s druge strane, bilo kome dozvolite da ih proverava na svakom koraku.

I da završim mišlju Džona Stjuarta Mila: „Kad bi čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka, nego što bi on, ako bi imao moć, imao prava da ućutka čovečanstvo.”

Marija Dukić

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Чланак Dejan Vukićević: U represivnim sistemima cenzuru vrše države, a u demokratskim korporacije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo nije prvi dokaz da životinje donose važne odluke “glasanjem”, pri čemu svaka od njih ima određeni stepen uticaja ali ipak pobeđuju oni koji su u većini. No, sada je dokazano i da u životinjskom svetu postoji konsenzus čiji je cilj vođenje računa i o interesima manjine.

Naime, Camponotus sanctus, mravi koji se kolokvijalno nazivaju “mravima stolarima”, su često primorani da napuste svoju “kuću” zato što je uništena ili kada postane premala za njihovu rastuću zajednicu, a ne može se proširiti. Kada se to desi oni traže smeštaj u okolini, koji biraju na osnovu više kriterijuma: veličini, zaštićenosti, blizini prethodnog gnezda, pristupu hrani isl. Svaki mrav daje se u potragu za novim stambenim objektom i kada ga nađe poziva ostale da ga vide. Ali, ponekad se dešava da mravi istovremeno nađu nekoliko potencijalnih “kuća” oko kojih nema saglasnosti koja je bolja. Naučnici sa Vajzman instituta su u eksperimentu kreirali baš ovakvu situaciju.

Mravi nas uče o opštem dobru

Najveći broj mrava je u eksperimentu bio obeležen sitnim barkodovima koji im nisu ometali funkcionisanje, a pored praćenja ovih insekata imali su i dodatnu svrhu – barkodom su se mogli otvoriti pojedini mravinjaci, kao što se u poslovnim zgradama otvaraju vrata kada na senzor prislonite karticu.

U nekoliko navrata ponuđeno im je da biraju između dva potencijalna gnezda – jednog koje je slabije zaštićeno i drugog, “luksuznijeg” i sigurnijeg. Problem je međutim bio što ostatak njihove ekipe nije mogao da uđe u bolje gnezdo, jer je ono bilo namenjeno samo mravima sa barkodom.
Mravi koji su jedini imali izbor našli su se u dilemi – da li da prisvoje bolju “kuću” po cenu raspada zajednice ili da ostanu sa svojim dojučerašnjim ukućanima u lošijem i manje sigurnom zdanju. To za njih nije bilo pitanje kvaliteta života već opstanka, jer im je u bolje zaštićenom gnezdu veća šansa preživljavanja. Ipak, ceo kolektiv je jednoglasno doneo odluku da nastani manje kvalitetnu građevinu, kako bi svi ostali zajedno.

Izvor: Haaretz

Foto: Pixabay

Чланак Da li su mravi veće demokrate od ljudi? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U milenijalce inače spadaju generacije rođene između 1981. i 1996. godine. Oni su sada u punoj radnoj snazi i predstavljaju najveću starosnu grupaciju na svetu. Prethodili su im Generacija X, rođena od 1965. do 1981. i tzv. “bejbibumeri” koji su na svet došli između 1944. i 1964. godine.

Međutim, iako to nije uobičajeno za mlade generacije, ispostavilo se da su milenijalci zapravo manje demokratični od svojih starijih sugrađana. Ovo je, kako piše Rojters, posebno uočljivo u SAD, Brazilu, Meksiku, Južnoafričkoj Republici, Francuskoj, Australiji i Ujedinjenom Kraljevstvu. Ipak, nije svuda baš tako crna slika. Zadovoljstvo demokratijom među mlađom populacijom raste u Nemačkoj, Južnoj Koreji i mnogim postkomunističkim državama u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

Glavni razlog za nezadovoljstvo funkcionisanjem demokratije je, prema autorima ove studije, velika ekonomska nejednakost među građanima, što i ne čudi ako se ima u vidu da, primera radi, u SAD milenijalci čine četvrtinu populacije a imaju samo tri odsto celokupnog bogatstva. U toj zemlji najbogatiji su bejbibumeri koji “drže” 21 odsto bogatstva.

Osim novca, na njih utiče i rastući populizam koji je vidljiv širom sveta posebno u kriznim vremenima.

Foto: Olichel, Pixabay

Чланак Milenijalci su nezadovoljni demokratijom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ništa nije idealno, pa ni demokratija. Trenutno, u zemljama sa demokratskim pedigreom vlada demokratska konfuzija oko cene pandemije koronavirusa. I dalje traju rasprave da li je broj umrlih mogao da bude manji da se na vreme krenulo sa restriktivnijim merama, ili su radikalna ograničenja u mnogim zemljama dokusurila ne samo ekonomiju nego i demokratiju koja je, ionako, već uveliko načeta navalom populista.

Konfuziju povećavaju i potpuno oprečna naučna istraživanja, od onih koja idu u prilog ideologiji da nije trebalo brzopleto uvoditi društvenu represiju jer bi se sa virusom izborio „imunitet krda“, do sasvim suprotnih upozorenja da bez privremenog karantina za ekonomiju i demokratiju ne bi bilo uspešne borbe sa nepoznatim virusom.

U situaciji kada i nauka više nagađa nego što nudi uverljive dokaze, javnost se u mišljenju uglavnom deli na osnovu panike i već formiranih političkih stavova, a ne na osnovu činjenica koje su, ruku na srce, trenutno u većem deficitu nego državni budžeti u jeku krize.

Nedovršena naučna revolucija za slanje političara u penziju

Šta bi se dogodilo da je, kojim slučajem, Cezar Hildago, naučnik sa Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT), uspeo da do sada realizuje svoju tehnološku inovaciju koja bi, prema njegovim tvrdnjama, mogla da izazove revoluciju u demokratiji? Reč je, u najkraćem, o korišćenju novih tehnologija i algoritama koji bi svakoj osobi omogućili da ima svog digitalnog avatara koji bi je zastupao u virtuelnom parlamentu.

To, doduše ne bi odmah penzionisalo političare, ali bi se postepeno išlo ka tome, zahvaljujući šansi da umesto predstavnika, svako od nas direktno učestvuje u donošenju odluka o tome kakvi bi zakoni trebalo da se donose i na koji način bi se sprovodili. Time bismo se, tvrdi Hildago, konačno približili atinskoj demokratiji, koja i dalje u zapadnom svetu slovi za zlatno doba vladavine naroda, ako se izuzmu „sitnice“ poput onih da se u taj narod nisu ubrajali ni robovi ni žene.

Pošto digitalnih avatara svakoga od nas još nema, direktna demokratija se u ovoj krizi primenjivala jedino po trgovinama i apotekama. Rezultati pokazuju da je u njoj preovlađivao ako ne imunitet, ono jednoumlje krda: panika jednih se aritmetičkom progresijom prenosila na druge.

Direktna demokratija na delu

Životinje niko ne pita generalno o njihovom mišljenju kako se ponašaju ljudi, pa ni u sadašnjoj situaciji vanrednog stanja. Ali nauka se već odavno pita kakvi politički sistemi vladaju među različitim životinjskim vrstama. Životinje, kao i ljudi, donose grupne odluke, ali kako za njih glasaju? Na osnovu čega se opredeljuje biračko telo, šta su u tom slučaju glasački listići i na koji način se oni prebrojavaju?

U životinjskom svetu, kao i u ljudskom, najvažnije odluke se odnose na preživljavanje. Dakle, nužno je u grupi uspostaviti konsenzus oko toga kako pribaviti hranu i zaštititi se od opasnosti, uključujući i najpogodnija staništa. Različite vrste, od primata pa sve do insekata, koriste i različite metode za pronalaženje zajedničkog jezika, a neke od njih su prema oceni naučnika – iznenađujuće demokratske.

Životinjski kvorum

Baveći se naučnim saznanjima o tome kako životinje glasaju u grupi, američki časopis „Njujork tajms“ navodi da je zoolog Tomas Sili, profesor američkog Univerziteta Kornel, čak napisao celu knjigu pod naslovom „Demokratija pčela”. U njoj opisuje kako se u proleće gomilaju rojevi pčela zato što je to vreme kada se dogovaraju o budućem prebivalištu. Prvo šalju nekoliko stotina izviđača da osmotre moguća nova staništa, kakvog su kvaliteta i koliko su udaljena.

Kada se izviđači vrate, nastaje rasprava koje je odredište najbolje, uključujući, kako tvrdi američki zoolog, i sukob mišljenja. Na kraju, pčele se opredeljuju za predlog onih izviđača koji uspeju da deluju najubedljivije, pa kraljica i nekoliko hiljada jedinki zajedno odlaze u novi dom.

Mravi, koji fasciniraju ljude svojim graditeljskim poduhvatima celih podzemnih gradova, pre nego što krenu u radove na novom staništu, takođe moraju da se dogovore gde će postaviti temelje. Prema nalazima naučnika sa Univerizeta u Bristolu, mravi kao i pčele imaju izviđače koji ispituju potencijalne lokacije za buduće mravlje nekretnine.

Bitno je da se prvo više izviđača složi da je određeno mesto najpogodnije, a onda se vraćaju preostalima u grupi da saopšte svoje nalaze. Neophodno je da se uspostavi kvorum, što je prilično dugotrajan i iscrpljujući proces. Naime, izviđači vode jednog po jednog člana zajednice da se sam uveri u opisane prednosti određenog mesta. Tek kada se stvori kritična masa onih koji odluče da se pridruže izviđačima na novom staništu, smatra se da je to odluka koja važi za celu zajednicu i kojoj preostali moraju da se priklone.

Dakle, kada bi mravi morali da odlučuju koje su mere najefikasnije u slučaju neke pandemije koja sa ljudi prelazi na životinje, to bi očigledno potrajalo.

Pretvarajte se da znate šta radite i grupa će vas pratiti

A kako bi se u ovu vanrednu situaciju u ljudskom svetu uklopili merkati? Reč je o vrsti mungosa koja živi u pustinji Kalahari na jugu Afrike. Hrane se pre svega insektima, a na meniju mogu biti i manji sisari, gušteri, zmije i jaja. Svako pojedničano kopa po pesku tragajući za hranom ali se, pritom, kreću u grupama i međusobno komuniciraju. Prema studiji koju su objavili švajcarski naučnici, te grupe sadrže od šest pa do dvadesetak jedinki, a jedan od zvukova koji proizvode predstavlja poziv na pokret ka mestu gde ima više hrane.

Poziv prvo upućuje pojedinac, a potom je dovoljno da za njim krenu tri odvojene grupe da bi tim putem pošli i svi ostali. Pomenuto istraživanje pokazuje da odluka kojeg će pojedinca merkati slediti ne zavisi od njegovog trenutnog položaja u grupi, već je ključno koliko deluje ubedljivo i odlučno. „Kao i kod ljudi, čak i ukoliko niste na položaju, dok god se pretvarate da znate šta radite, grupa će vas pratiti“, zaključuje se u studiji.

Za razliku od merkata, ljudi trenutno širom sveta gunđaju preko društvenih mreža protiv svojih političara, jer izgleda da dojučerašnji autoriteti za mase sada nisu u stanju ni da se uverljivo pretvaraju kako zaista znaju šta bi trebalo da rade u borbi protiv nevidljivog neprijatelja.

Kad se vođe svađaju, odaberi srednji put

Na kraju, kako zajedničke odluke donose naši najbliži rođaci, primati? Nemački naučnici su pratili grupu babuna tako što su uspeli da im prikače GPS uređaje. Proučavali su kretanje svakog babuna u brojnim situacijama, kako bi otkrili ko pokreće grupu. Rezultati su pokazali da bilo koji pojedinac može da povede grupu u novom pravcu ako uspe da ubedi većinu da ga slede. U slučaju da se u istom trenutku nametnu dvojica potencijalnih vođa koji su podjednako ubedljivi ali imaju različita mišljenja – grupa će odabrati srednji put između te dve krajnosti.

U istraživanju se ističe da grupa, kada donese odluku, uvek ostaje jedinstvena, što kod ljudi nije slučaj. Takođe, suprotno ljudima, kod babuna ne postoji jedinka koja broji glasove ili saopštava rezultat. Ishod je prirodan, kažu nemački naučnici, a tokom glasanja postoji i proces suptilnog postizanja konsenzusa.

Zorica Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

Чланак Demokratija: Kako glasaju ljudi, a kako životinje се појављује прво на Biznis i Finansije.