Cenzura ima moć da se preobražava kao kameleon i prilagođava novom vremenu, ali i različitim sistemima. U represivnim društvima je ona otvorenija, a u demokratskim prikrivenija i sofisticiranija. U totalitarnim sistemima je sprovode države, u visokorazvijenom svetu to čine globalne korporacije, koje danas vladaju većinom svetskog kapitala, kaže Dejan Vukićević, istraživač Narodne biblioteke Srbije. Sagovornik B&F-a je autor knjige „Non imprimnatur ili cenzura u bibliotekarstvu“ o istoriji cenzure književnih dela, koja se pored zabranjivanih knjiga i sudbina njihovih autora, bavi i sudbinom cenzora koji su sami sebe cenzurisali ili su to učinili drugi kada su pali u političku nemilost.
Dejan Vukićević ima posao koji mu pruža priliku da se upozna sa zanimljivim društvenim fenomenima koji su malo poznati u široj javnosti. On vodi Fond stare, retke i minijaturne knjige u Narodnoj biblioteci Srbije. Njegova istraživanja su ga dovela i do teme o cenzuri u bibliotekarstvu, koju je obradio u stručnom radu i predstavio na Međunarodnom sastanku bibliotekara slavista u Sarajevu. Potom je svoja istraživanja o ovoj temi proširio i na izdavaštvo, jer su izdavačka delatnost i bibliotekarstvo blisko povezani.
Prikupivši mnoštvo materijala, Vukićević je odlučio da napiše knjigu o tome koja dela su bila zabranjivana kroz istoriju, koji autori su proganjani i zašto, ali i kakve su bile sudbine nekih od najpoznatijih cenzora. Knjiga koja se poziva na ogromnu literaturu od čak 670 bibliografskih jedinica namenjena je struci, ali i širem krugu čitalaca, jer se autor trudio da je napiše na način koji će biti razumljiv i zanimljiv i onima koji se profesionalno ne bave ovakvim temama.
„Prema reakcijama čitalaca, čini mi se da sam u tome uspeo”, kaže Vukićević i dodaje da su knjigu prvo objavile dve biblioteke, a pošto je prvi tiraž brzo rasprodat, takođe bibliotekama, drugo izdanje su štampale novosadska izdavačka kuća „Prometej“ i Narodna biblioteka „Dimitrije Tucović” iz Lazarevca. Tako je čitaocima omogućeno da “Non imprimnatur ili cenzura u bibliotekarstvu” nabave i u slobodnoj prodaji, a autor je za svoje ostvarenje dobio književnu nagradu „Dejan Medaković“.
BiF: Dok ste prikupljali materijal za knjigu, koji su istorijski primeri cenzure na Vas ostavili najveći utisak?
Dejan Vukićević: Najzanimljiviji su mi oni slučajevi gde se cenzor preobraća u cenzurisanog. Takav je slučaj pape Pija II, u profanom životu Eneje Silvija Pikolominija, koji je u mladosti pisao ljubavni roman „Pripovest o dvoje zaljubljenih“, kao i pamflete protiv papinog autoriteta. A onda, kada je i sam postao papa, zabranjivao je sopstvena dela.
Sličan je i slučaj Đirolama Savonarole. On je na firentinskom trgu spaljivao knjige i likovna dela koja su prema njegovoj oceni bila opscenog sadržaja, između ostalog Bokačov “Dekameron” i Ovidijeva dela. Potom je na tom istom trgu završio na lomači, koju je nekoliko godina ranije sam potpalio i na kojoj je sagoreo zajedno sa svojim delima.
Kod nas bi to bio Radovan Zogović, pesnik i nekadašnji šef propagande Komunističke partije, koji je veoma revnosno prijavljivao dela koja su bila u neskladu sa režimskom politikom. Međutim, 1948. godine optužen je da je staljinista i crnogorski nacionalista i izbačen iz partije. Tada je pao u nemilost vlasti, pa je Desanka Maksimović potpisivala njegove prevode da bi uopšte bili objavljeni, kako bi imao od čega da živi.
Kao što vidite, takvih primera u istoriji nije bilo malo.
BiF: Ko sve sprovodi cenzuru?
Dejan Vukićević: Za cenzuru je neophodan centar moći. Nekada je to bila Crkva, koja danas nema takvu vrstu moći, makar ne u pravoslavnim ili socijalistički orijentisanim zemljama. Zato je i u prošlosti ali i danas država bila najčešći cenzor, a sledili su je centri vojne moći, ili, pak, na nižem stepenu, urednici, direktori i slično.
Naravno, cenzura je prisutnija u totalitarnim i represivnim sistemima, ali ni takozvane visokorazvijene zemlje, bilo u tehnološkom bilo u demokratskom smislu, nisu amnestirane od te pošasti. Samo, u njima je cenzura prikrivenija, sofisticiranija, manje transparentna, na jednom višem nivou. Takva je, recimo, cenzura korporativnih koncerna, globalnih firmi koje vladaju većinom svetskog kapitala. Nekada su se cenzori hvalili svojim činom, a danas niko, bar ne zvanično, ne priznaje da je cenzor.
BiF: Ipak, kada se pomene cenzura većina građana prvo pomisli na političku cenzuru. Da li je ona odraz straha i nesigurnosti vladalaca i koliko je efikasna kao oruđe za očuvanje vlasti?
Dejan Vukićević: Moglo bi se tvrditi da jeste, ali ipak primarni uzrok cenzure nije strah, nego moć. Čine je oni koji imaju mogućnost da je čine.
Ako se efekat cenzure posmatra u kontekstu trenutka kada se stvari događaju, ona naravno ima efekta. Neko će biti osujećen u objavljivanju dela koje nije po volji vlasti, ili će takvo delo biti zauvek uništeno. Čak se dešavalo da takvu sudbinu doživi i autor dela, po principu „nema čoveka, nema problema”.
No, ako gledamo na duge staze, cenzura zapravo nikada nije odnela pobedu, cenzor je na samom kraju bio taj ko je prokažen, i to bi trebalo da znaju oni koji se cenzorskih makaza dohvataju.
BiF: Da li je za društvo pogubnija cenzura ili autocenzura?
Dejan Vukićević: Teško je objektivno utvrditi šta je od toga pogubnije, ali autocenzura je svakako perfidnija – nateraju vas da mislite ili bar da radite onako kako oni žele. Njihove „pilatovske” ruke ostanu čiste a vi ste zadovoljni što niste postradali. Tako se stvara privid da su „svi srećni, svi zadovoljni.”
No, nije lako ni utvrditi koliko je autocenzura zastupljena u jednom društvu. Ne znam da li ste čuli za slučaj Branislava Nušića, koji je svoje „Sumnjivo lice“ uzalud nudio dvojici upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu? Oni su ga uporno odbijali i govorili mu da ga više nikom ne pokazuje, jer je u pitanju bila oštra kritika tadašnjeg društva. A onda, kada je Nušić došao na čelo ovog teatra, i sam je „Sumnjivo lice“ stavio na najudaljeniju policu.
BiF: Od tada, uprkos razvoju raznovrsnih tehnologija za komunikaciju ali i mehanizama za očuvanje demokratije, cenzura nije nestala već je samo menjala svoj pojavni oblik. Kako se danas ona sprovodi?
Dejan Vukićević: Upravo tako, to je jedna od temeljnih osobina cenzure – kameleonstvo, prilagođavanje novonastaloj situaciji, izobražavanje, pretvaranje. I tako će, bojim se, ostati zanavek. Jer je u čovekovom biću da stremi ka moći, a mnoge, kada je dostignu, ta moć izobrazi, pretvori u nešto što nikada nisu očekivali da će biti.
Savremene tehnologije donele su samo tehničke promene. Istina je da je internet potisnuo značaj medija, ali mediji i dalje imaju veliku moć, a gde ima velike moći ima i pritisaka da se nešto ne objavi ili da se objavi, ali samo u interesu centra moći.
Danas je sve vidljivija i potreba da se koristi pozitivna cenzura, posebno na internetu, gde je svakom omogućeno da kaže šta god hoće o bilo kome. Nema više onih „propovednika” na gajbicama u parkovima koje niko ne sluša, sada su se svi preselili na „mrežu“ i svi imaju želju da se njihovo mišljenje čuje i uvaži.
BiF: Rekli ste da cenzura uvek dolazi iz centara moći, ali upravo ovih dana na internetu pratimo žestoku polemiku oko slobode mišljenja i izražavanja o vakcinama. Jedni se zalažu za zabranu širenja raznih informacija ali i dezinformacija o njima, a drugi za slobodu da propituju njihovu efikasnost i bezbednost. Da li i ovde uviđate cenzorske tendencije?
Dejan Vukićević: Nedavno je sproveden „eksperiment” u jednoj američkoj biblioteci: korisnicima je ponuđeno da izdvoje knjige za koje smatraju da su iz nekog razloga neprimerenog sadržaja. Kao što pretpostavljate, na polici je ostalo samo nekoliko naslova, a i njih bi, verovatno, pre ili kasnije, neko uklonio.
Hoću da kažem, ne postoji instanca koja će regulisati oblast javnog morala, ali postoji ono što bismo nazvali opštim ili pretežnim stavom o nekoj temi. Kada je u pitanju zdravlje, stvar je još delikatnija. Opšte je mišljenje da su vakcine u prošlosti spasavale svet, ali vi danas ne možete goniti nekoga da ih primi ako na to nije obavezan propisima. Dalje, antivakseri imaju i taj argument da ne možete nasilno voditi brigu o njihovom zdravlju, primenjivati silu nad njihovim telom ili proveravati podatke koji su lični.
Dakle, sve to je prilično složeno i komplikovano, posebno u situaciji kada se zdravstveni sistem suočava s relativno nepoznatom pretnjom, pa šalje kontradiktorne poruke. Čini mi se da u ovom slučaju centar moći može nekom zabraniti ulazak u neke objekte u određeno vreme, ali svakako ne bi trebalo da zadire u njegovo telo, u ono što je previše lično.
Takođe, ne možete s jedne strane neprekidno govoriti o zaštiti ličnih podataka, a da onda, s druge strane, bilo kome dozvolite da ih proverava na svakom koraku.
I da završim mišlju Džona Stjuarta Mila: „Kad bi čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka, nego što bi on, ako bi imao moć, imao prava da ućutka čovečanstvo.”
Marija Dukić
Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.