Učenici državnih škola u Japanu su obavezni da nose đačke uniforme. Ovakvo pravilo nije samo stvar školske discipline, već i želje da se poruči javnosti kako se među učenicima ne prave razlike na osnovu njihovog ekonomskog statusa. U japanskim školama je propisano i da deca obavezno ručaju zajedno sa učiteljima i nastavnicima. Ali kada dođe školski raspust, siromaštvo nevidljivo ispod đačkih uniformi, postaje više nego stvarno za učenike kojima je to jedini obrok u toku dana.

Prema podacima Ministarstvo zdravlja, rada i socijalnog staranja, u Japanu je siromašno preko 16% dece, što je najveći procenat u poslednjoj deceniji. Statistika o stopi siromaštva među ovom starosnom populacijom uključuje mlađe od 18 godina, koji žive u domaćinstvima sa godišnjim prihodom ispod polovine nacionalnog proseka.

To znači da jedno od šestoro dece u Japanu živi u siromaštvu, pri čemu se ne misli na apsolutno siromaštvo koje preti životnom opstanku, već na relativno siromaštvo u kome deca preživljavaju ispod minimalnog životnog standarda koji se u društvu podrazumeva.

Pomenuta definicija malo znači deci kojoj se dešava da pojedu tek jednu bananu tokom celog dana. Razlog nije samo u materijalnoj oskudici, već pre svega u tome što ogroman broj dece iz siromašnijih porodica odrasta bez roditeljskog staranja. Izvan škole, ona su uglavnom sama jer roditelji u borbi za egzistenciju provode po ceo dan na poslu, nekada radeći i na više radnih mesta, što je najizraženije u porodicama gde decu odgajaju samohrani roditelji.

Nažalost, kako pokazuju podaci japanskih službi za socijalnu zaštitu, siromašna deca trpe i veće teškoće od gladi i usamljenosti, jer su mnoga od njih izložena i nasilju u porodici, što sve zajedno utiče na porast depresije i drugih mentalnih bolesti već u ranom uzrastu.

Usamljenost bolnija od praznog stomaka

Utočište za decu gladnu hrane ali i pažnje, druženja i normalnog odrastanja, predstavljaju takozvane dečije kafeterije, koje se u Japanu zovu „Kodomo Šjokudo“. Ove neformalne socijalne ustanove, koje siromašnoj i deci izolovanoj od porodice i društva praktično zamenjuju roditelje, a često i prijatelje koje nemaju, pokrenula je 2012. godine pedesetosmogodišnja ugostiteljka Hiroko Kondo. Kada je čula od jednog učitelja da sam priprema i nosi obroke učenicima koji kod kuće nemaju šta da jedu, otvorila je prvu kafeteriju za siromašnu decu u jednoj stambenoj četvrti u Tokiju.

Kafeterija je za njih u početku obezbeđivala izuzetno jeftine, a kvalitetne obroke, ali se ubrzo pokazalo da je glad tek „vrh ledenog brega“ kada je reč o problemima sa kojima se ova deca suočavaju. Mnogima od praznog stomaka teže pada usamljenost, jer pored nedostatka komunikacije sa roditeljima, imaju probleme i u odnosima sa vršnjacima. Zbog loše porodične situacije, ova deca se teško uklapaju u društvo i često su izložena vršnjačkom preziru, podsmehu i maltretiranju. Tako je prvobitna ideja sa kojom je krenula Hiroko Kondo – da se pristojno nahrani dete koje nema šta da jede kod kuće, malo po malo prerasla u podršku za dodatno obrazovanje, vaspitavanje i socijalizaciju ugrožene dece.

Plemeniti gest japanske ugostiteljke, podstakao je nevladine organizacije i brojne volontere da se uključe u ovakav vid pomoći, pa je sve veći broj dečijih kafeterija počeo da niče i u bogatijim gradskim četvrtima u Japanu. Siromašna i deca prepuštena sama sebi su tako postala mnogo vidljivija, a „Kodomo Šjokudo“ su slale dvojaku poruku zajednici – da je ovo društveni problem koji mora i može bolje da se reši, što je s druge strane bio i šamar zvaničnim institucijama da nisu preduzele dovoljno truda.

Stoga je japanska vlada rešila da subvencioniše lokalne samouprave širom zemlje da podrže otvaranje dečijih kafeterija. One su postale toliko popularne, da je u celom Japanu 2019. bilo preko 3.700 ovakvih kafeterija, za 62% više u odnosu na prethodnu godinu.

Za vreme pandemije, kada su mnogi roditelji ostali bez posla, broj se povećao na skoro 5.000, ali i pored donacija banaka hrane i pomoći lokalne zajednice, ovogodišnje istraživanje koje je sproveo Nacionalni centar za dečije kafeterije sa sedištem u Tokiju je pokazalo da jedan broj njihovih vlasnika i dalje plaća troškove iz sopstvenog džepa. Takođe, i pored brzog širenja ovih ustanova, u proseku samo jedna kafeterija pokriva sve škole u čak šest opština, pri čemu ih u planinskim oblastima Japana i dalje ima najmanje.

Pomoć deci da ne odustanu od života

Dečijim kafeterijama upravljaju različite grupe ili pojedinci koje odredi zajednica, uključujući nevladine organizacije. Obroci u kafeteriji se pripremaju u javnim objektima, privatnim kućama, restoranima ili praznim prodavnicama i koštaju od 100 do najviše 300 jena. Poređenja radi, najjeftiniji obrok van kuće za jednu osobu košta preko 900 jena.

Gulaš od piletine, paradajza i korenastog povrća, salata od tunjevine i algi sa specifičnim japanskim rezancima, zeleno povrće pripremano na pari sa sosom od kikirikija, miso supa od repe i pirinča, tek su deo jelovnika u dečijim kafeterijama, koji ima za cilj ne samo da kvalitetno nahrani gladnu decu, već i da ih od malena uči zdravoj i izbalansiranoj ishrani. Deca uporedo i sama uče da kuvaju, zajedno sa odraslima i vršnjacima kroz igru.

„Ne mogu da učim decu kako da uče u školi, ali mogu da kuvam i jedem zajedno sa njima. Ovde dolazi mnogo nesrećne dece sa različitim problemima. Mi kuvamo i jedemo sa takvom decom, i zamolimo ih da nam pomognu da bismo ustvari tako mi pomogli njima da se osećaju kao deo porodice. Hteli smo da iskoristimo hranu kao način da ova deca iskuse nešto drugačije, kako može izgledati sreća i toplina porodičnog doma“, kaže Čieko Jamada, profesionalni kuvar u jednoj od dečijih kafeterija u Tokiju, koga sva deca zovu „deda Jamada“.

„Kodomo Šjokudo“ su otvorene za sve ljude dobre volje, ovde dolaze i studenti da pomažu deci oko školskih zadataka, jer kako kažu, i oni kući provode često vreme sami, a u dečijim kafeterijama se osećaju korisno i pronalaze društvo. Sada se sve češće događa da pored školske, roditelji dovode i decu predškolskog uzrasta, a neki od njih se i sami pridružuju aktivnostima u kafeteriji.

Ljudi koji vode dečije kafeterije ističu da oni ne pružaju podršku samo socijalno ugroženoj deci, već svakom detetu kome nedostaje roditeljska briga ili je zlostavljano. „Deca imaju slab glas i ne mogu sama da traže pomoć. Zato mi pokušavamo da u rešavanje njihovih problema uključimo što širu zajednicu. Dolaze različita deca i različiti odrasli. Ovde nema predrasuda. Ovo je mesto gde deca mogu da se osećaju kao kod kuće, znajući da imaju prijatelje kojima mogu verovati“, objašnjava Kazuma Kuribaši, vlasnik dečije kafeterije u Osaki.

Hirojuki Moruči, direktor Nacionalnog centra za dečije kafeterije ističe da je pandemija možda nabolje pokazala koliko su ljudi spremni da pomognu da ovakve ustanove opstanu i da ih bude još više. „Svakome u društvu je potrebno mesto na kome će biti. U dečijim kafeterijama deca mogu da budu – deca, a mi im pomažemo da ne odustanu od života zato što su na samom njegovom početku imala manje sreće od drugih“, poručuje Moruči.

Jovana Bajić

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Foto: Alexander Schimmeck, Unsplash

Чланак Dečije kafeterije u Japanu: Mesto gde ugrožena deca mogu da budu deca се појављује прво на Biznis i Finansije.

Predrag Starčević, omiljeni učitelj u Pančevu, svoj prvi susret sa školom pamti i danas, ali po dubokoj nepravdi. Kao dete osećao je da je njegova učiteljica delila učenike prema imovinskom statusu njihovih roditelja. Pokazivala je mnogo više strpljenja i naklonosti za decu komunističkih funkcionera, nego za onu koja su, kao i Starčević, poticala iz radničkih porodica. „Prva ocena mi je bila trojka, koja i dalje stoji u mojoj đačkoj knjižici umrljana suzama, kao podsetnik koliko je učitelj važna ličnost u razvoju deteta. Baš ta trojka je utabala moj profesionalni put”, priseća se Starčević kako ga je ovo iskustvo motivisalo da postane učitelj koji će prema svoj deci biti podjednako brižan.

BiF: Šta bi po Vašem mišljenju, osim gradiva, trebalo da učimo u školi?

Predrag Starčević: Korisno bi bilo da se deci na razumljiv način objasni zašto je važno pridržavati se osnovnih društvenih vrednosti poput pravde, ljubavi prema ljudima i prirodi, ali i tolerancije.

Ja to činim kroz „Jezik saosećanja“. Učim decu da prihvataju druge ljude sa svim manama i vrlinama. Ponašam se prema njima onako kako želim da se oni ponašaju prema drugima – sa poštovanjem i razumevanjem. U nekim slučajevima, kada to nije dovoljno, odnosno kada je neki učenik veoma agresivan u prvom razredu, podstičem decu iz odeljenja da otvoreno govore o onome što vole kod njega. Deca su po prirodi plemenita i u svakome vide nešto dobro i lepo. Kasnije se ta agresivnost polako izgubi. Doduše, ni odrasli nisu po prirodi loši, već ponekad ispoljavanjem negativnih osobina prave štit oko sebe, koji im služi kao odbrambeni mehanizam. Ali, kada im pristupite s ljubavlju, taj štit nestaje.

BiF: Takav odnos prema ljudima je nekim osobama prirodan, te ga primenjuju instiktivno. Ali šta treba da se desi da bi se on sistematizovao u jedan poseban pedagoški pristup?

Predrag Starčević: U mom slučaju – seminar za nastavnike koji je pre više od 20 godina držala psihološkinja Nada Ignjatović Savić. Tema seminara bio je upravo „Jezik saosećanja“. Tada sam shvatio ono što sam duboko u sebi znao – da je ljubav osnovna potreba svih živih bića.

Ta potreba da vole i da budu voljeni je najizraženija kod ljudi, ali paradoksalno baš oni, zaokupljeni svakodnevnim aktivnostima, zaboravljaju na ljubav, pa im je potreban neko ko će ih „preusmeriti“ ka cilju. Ja im u tome pomažem svojim radionicama za odrasle i decu, ali i kroz rad sa decom sa posebnim potrebama, sa autističnom, bolesnom, hiperaktivnom i nadarenom decom. Taj rad me je doveo do jedne univerzalne istine: iako je različitim ljudima potreban različit pristup, on je uvek zasnovan na istim principima – saosećanju i ljubavi.

BiF: Osim ovih znanja, Vi svojim učenicima redovno prenosite i nastavno gradivo. Koliko Vam u tome pomažu nesvakidašnje nastavne metode koje koristite?

Predrag Starčević: Nije to ništa novo, samo sam trenutnim okolnostima prilagodio tehnike koje i drugi pedagozi koriste. Na primer, dok učenici rade kontrolne zadatke, zadatke iz matematike ili pišu sastave, puštam im klasičnu muziku kako bi se oslobodili treme. Kada treba da kazuju neku pesmu, obično im pored recitacije zadam i neki glumački zadatak. Onda oni uporedo sa izgovaranjem stihova prave određene pokrete poput otvaranja kišobrana po nevremenu, zvezde ili stava na šakama, pravljenja pice i slično. Tako zaborave na strah od javnog nastupa, a često ispolje i veliku kreativnost, predlažući sami glumačke zadatke.

BiF: U razgovoru sa Vama stiče se utisak da je učiteljski posao jedan od najlepših na svetu. Ali, ni on nije uvek bajkovit. Šta je bio Vaš najteži zadatak u dosadašnjoj karijeri?

Predrag Starčević: To je bio rad sa decom koja su devedesetih godina prošlog veka zbog rata u Bosni i Hercegovini izmeštena u Grčku. Tamo su živela u grčkim porodicama, ali su pohađala nastavu na srpskom jeziku. Vodio sam jedno odeljenje od 24 učenika, koji su nosili traume iz rata. Dešavalo se da predajem o nečemu naizgled bezazlenom, a onda se neko dete seti nekog događaja iz rata vezanog za tu temu i počne da plače, a za njim celo odeljenje brizne u plač. To je bio slučaj i van škole. Zato sam maltene svako popodne i veče provodio u posetama grčkim porodicama u kojima su deca bila smeštena i razgovarao sa njima.

Sećam se da su se stalno igrali igre koju su zvala „Beogradska železnička stanica“. Jedna grupa dece je glumila sebe, odnosno mališane koji se vraćaju iz Grčke u Srbiju, a druga roditelje ili staratelje koji ih čekaju. Kroz igru su se unapred pripremali i iščekivali stvarni povratak.

A kada je došao taj dan, zbog privrženosti dece ljudima kod kojih su boravila, grčke vlasti su zakupile dodatni autobus za njihove grčke porodice. Izašavši u Beogradu iz autobusa, pojedina deca su bila toliko zbunjena da nisu znala da li da potrče ka svojim pravim roditeljima ili ka starateljima iz Grčke. Taj fenomen se još više ispoljio u porodicama koje su ugostile grčke staratelje.

Od tada je prošlo mnogo vremena, a ja sam i dalje u kontaktu sa njima. To su sada odrasli porodični ljudi, raseljeni po celom svetu. Često pričamo o tome kako bi bilo lepo da se okupimo, ali nijednom do sada nismo organizovali viđanje jer mislim da bi ono svima bilo veoma bolno.

BiF: Kroz celu karijeru pratile su Vas, kao i sve nas uostalom, razne krizne situacije. Sada se nalazimo u još jednoj, koja je paralizovala ceo svet. Kako ste se Vi prilagodili uslovima koje je nametnula pandemija?

Predrag Starčević: U trenucima kada smo svi bili zatvoreni u kućama, kao pedagog osetio sam potrebu da pomognem i roditeljima i deci da ostvare makar privid normalnosti. Sa roditeljima sam se dogovorio da deci preko aplikacije „Zum“ organizujem časove.

Prvo sam motivisao decu da prave kreativne igre i spotove sa svojim roditeljima, a onda smo i mi nastavnici i ostali zaposleni u školi napravili jedan emotivan video upućen deci, poručujući im da nam naši đaci nedostaju i da jedva čekamo dan kada će krenuti u učionice i kada ćemo moći da ih zagrlimo.

Posle par sedmica počeo sam, takođe preko „Zuma“, da im organizujem časove na kojima su učestvovale poznate ličnosti naše kulturne i javne scene. Prva gošća je bila Jasminka Petrović, naša poznata spisateljica za decu i mlade. Đaci su imali toliko pitanja da je čas trajao preko dva i po sata, a spisateljica je na kraju obećala novi susret. Potom nam je došla glumica Sofija Juričan, koja govori i u crtanim filmovima, a zatim sam na čas likovnog pozvao slikara Bojana Savića. Za fizičko sam kontaktirao Dušana Ducu Borkovića, koji je dvostruki šampion Evrope u automobilizmu. A onda je tek krenulo… Na ovim časovima bilo je preko 40 uglednih javnih ličnosti iz Srbije i inostranstva. Zanimljivo je da su se svi oni rado odazvali na moj poziv i da je svima prijao razgovor sa decom.

Deca su u jednom trenutku poželela da upoznaju i neke svoje vršnjake, pa smo imali časove sa decom iz Grčke, Slovenije, Hrvatske i Švajcarske. U to vreme je Italija bila „zaključana“. Održao sam čas i sa jednom školom iz Napulja. Prisustvovali su mu i roditelji i svi nastavnici i njihov direktor. Deca su razmenjivala svoja iskustva i svoje misli o ovoj situaciji. Na kraju smo u znak podrške Italijanima pustili pesmu „O bella ciao“, što je izazvalo mnogo suza kod svih nas odraslih, ali i pokazalo koliko empatije imaju deca.

Zbog ovih i drugih aktivnosti u vreme pandemije dobio sam nagradu za najboljeg edukatora. Novac od te nagrade sam potrošio na projekat koji je uključio preko 500 dece iz regiona. Organizovali smo onlajn časove sa đacima iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije na temu: „Kako bi izgledala planeta kada bi svetom vladala ljubav?“ Tako je nastala knjiga „Mostovi prijateljstva“, koja se prevodi na engleski jezik i koristiće se u nekim zemljama kao nastavno sredstvo.

BiF: Pored svih ovih aktivnosti, Vi se već decenijama bavite humanitarnim radom, počev od posećivanja mališana u bolnicama, do prikupljanja sredstava za siromašne. Koja je poslednja takva akcija koju ste realizovali?

Predrag Starčević: „Moj slatki edukativni raspust“. Sa gostima sam držao časove na daljinu tokom zimskog raspusta deci Srbije sa ciljem da pored sticanja znanja uradimo i nešto humano. Otvorili smo humanitarni račun i tako sakupljali donacije za decu izbeglice iz rata u Etiopiji. Roditelji su uplaćivali onoliko koliko su bili u mogućnosti. Prikupljeni novac smo prosledili humanitarnoj organizaciji „Ethiopian Center for Development“, a posle nekog vremena dobili smo studiozan izveštaj na šta je otišao taj novac i fotografije dece dok im daju novu odeću i hranu njihovim porodicama.

Ovaj projekat sam teško emocionalno podneo, pa sam na kratko poželeo da prestanem sa aktivnostima za Afriku, međutim u jednom delu Etiopije je ponovo buknuo rat, inflacija ubrzano raste, hrana je sve skuplja, a gladnih sve više. Zato, sada pravim mrežu škola u Srbiji u kojima ćemo organizovati još ovakvih akcija za decu izbeglu iz rata u Etiopiji.

Marija Dukić

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Pixabay

Чланак Predrag Starčević, učitelj i jedan od najboljih edukatora u Srbiji 2020.: Deca su najplemenitiji ljudi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovogodišnji učesnici su oni koji su svoje ideje i snove pretvorili u realnost. Oni su pokrenuli preduzeća koja uspešno posluju kako bi pomogli osobe iz različitih društveno osetljivih kategorija, i preduzeća koja su istovremeno posvećena ekologiji i održivosti – radi zdravije i lepše budućnosti. Upoznajte i ako budete u prilici podržite Andramolje, Chrono, EkoBag, Reciklaža igre, Zvuci srca.

Andramolje su preduzeće koje se bavi izradom ekoloških, održivih igračaka za podsticanje kreativnosti i razvoja kod dece. Iza ove priče stoji mali ženski tim koji čine mame, pedagozi, dizajneri i dugogodišnji praktičari u predškolstvu, uz saradnju sa društveno odgovornim proizvođačima i uz učešće osoba sa invaliditetom u izradi pakovanja. Uzimajući u obzir kako savremeno društvo oblikuje načine na koje se deca igraju, razvijaju i uče, ideja je bila ponuditi drugačiju igračku koja će pružiti slobodnu igru, potrebu za istraživanjem, eksperimentisanjem, kombinovanjem i maštom. Osim toga, ove dame vodile su računa da materijali za izradu igračaka budu prirodni i tako bezbedni za decu, ali i okolinu. U prethodnim godinama Andramolje su se usresredile na uspostavljanje i optimizaciju proizvodnog procesa, kao i postavljanje biznis strategije, dok u narednim koracima žele da steknu prepoznatljivost i umreže se sa svima koji dele iste vrednosti.

Chrono je lokalna inicijativa socijalnog preduzetništva, osnovana sa namerom da u skladu sa savremenim uslovima života, zajednici obezbedi proizvod za jednostavnu pripremu zdravog i ukusnog domaćeg testa korišćenjem pažljivo biranih mešavina i začina. Ideja potiče od činjenice da na isti način na koji hrana može negativno da utiče na stanje organizma, može da se dogodi i suprotno, odnosno da se pravilnom ishranom mogu regulisati ili izlečiti različite bolesti. Kao jedna od osnovih namirnica na trpezi, hleb je postao glavni akter priče i tako okupio tim koji većinski uključuje osobe sa invaliditetom, čime Chrono postaje preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju, koje podstiče zdravu ishranu populacije, ali podržava i male proizvođače sirovina iz ruralnih zajednica Srbije. U narednom periodu preduzeće planira da se direktno poveže sa poljoprivrednim gazdinstvima koja se bave uzgojem žitarica ili sa beračima zdravog i začinskog bilja i tako dodatno doprinese njihovom razvoju, ali i pokretanju proizvodnje mešavine dijetetskog bezglutenskog programa.

EkoBag se izdvaja kao prvo ekološko socijalno preduzeće u Srbiji, sa ciljem zapošljavanja žena preko 45 godina, koje su pogođene tranzicijom, što je razlog otežanog pronalaženja zaposlenja i uključivanja u normalno društveno funkcionisanje. U fokusu proizvodnje je reciklaža PVC folije za bilborde, kojoj je potrebno i do 1.500 godina da se razgradi u prirodi, a misija preduzeća jeste promocija društveno odgovornog poslovanja kroz upravljanje specifičnim otpadom i pronalaženje njegove nove svrhe. EkoBag tim po porudžbini ručno izrađuje ekološke unikatne torbe, fascikle, futrole i novčanike, trudeći se da svaki proizvod ima priču iza sebe. Na ovaj način, kompanijama čije su marketinške OOH kampanje realizovane, omogućeno je da materijal korišćen za iste iskoriste kao sirovinu za poklone za zaposlene, saradnike, ili drugi vid promo aktivnosti.

Projekat Reciklaža igre nastao je na temeljima umetnosti Ivana Kocića sa željom da se podigne svest o reciklaži upotrebom starih igračaka kao materijala za umetnička dela – prvenstveno ženske portrete. Inspiracija proizilazi iz savremenog društva u kome populacija ima tendenciju da kupuje stvari koje nisu neophodne i kasnije iste baci. Ivana su posebno zainteresovale igračke, kao predmeti za koje smo se kao deca vezivali, a kasnije zaboravili na njih, ali i na napore roditelja da nam iste priušte ili želju da nas obraduju. Igračkama je Ivan nastojao da u ceo proces reciklaže uključi i decu kao nosioce budućnosti sa idejom predstavljanja reciklaže kao jednostavnog, zabavnog i kreativanog procesa. Kombinacija portret i figura, napravila je novi vid umetničkog izraza, koji iza sebe ima jasnu ekološku poruku, dok je igra kao proces kroz koji odrastamo i sazrevamo u samostalne i svesne pojedince, činioce društva, upravo prikazana u portretima koji su fizički prikazi ličnosti.

Humanitarna organizacija Dečje srce postoji već 19 godina sa idejom da pruži pomoć i podršku osobama sa smetnjama u razvoju, uz podsticanje njihovog ravnopravnog učešća u životu lokalne zajednice. Kao jedan od projekata iz ove priče sa srcem, nastao je kafe Zvuci srca (Čuburska 12, Beograd), koji podrazumeva kreativnu radionicu i prodavnicu „Srcotvornica“ u kojoj se prodaju proizvodi čiji su tvorci osobe sa mentalnim smetnjama u razvoju, koje su ujedno i zaposleni u kafiću. Ovaj tim broji 15 članova, koji rade 8 sati dnevno na poziciji šankera, konobara ili prodavca. Takođe, u saradnji sa radnim asistentima oni prave razne proizvode i učestvuju shodno svojim mogućnostima u izradi dekupaža, štampanja majica, šolja, šivenja cegera, torbica, rančića i sl. Misija organizacije jeste da ni jedna osoba ne ostane usamljena i zaboravljena od strane lokalne zajednice kroz pružanje profesionalne podrške osobama sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama na teritoriji Srbije, kao i eliminisanje predrasuda i socijalnih inkluzija.

Sve informacije o ovogodišnjim herojima nalaze se na Generator sajtu kao i na društvenim mrežama OTP banke.

Чланак Andramolje, Chrono, EkoBag, Reciklaža igre, Zvuci srca – oni generišu dobra dela! се појављује прво на Biznis i Finansije.

U virtuelnom svetu postoji jedno mesto na kojem možete pazariti sve što poželite: polovne mašine za veš, motorna vozila, brendirane haljine i ženske tašne, suvenire sa putovanja, nakit. Tu možete naći nove i polovne knjige, društvene igre, usluge u kozmetičkim salonima, recepte za zdrava jela i kolače, pa i već umešene domaće kiflice.

Ako vam kiflice nisu dovoljne da „začinite“ svoj brak, u ponudi su i kostimi zgodnih policajki. Ukoliko vam je baš stalo da se izdvojite iz mase, u prilici ste da kupite i personalizovane video snimke uniformisanih stjuardesa koje ljudima čestitaju rođendan „po narudžbini“, pa čak i da izlicitirate odlazak na kafu sa poznatim ličnostima.

Šta povezuje ove naizgled potpuno nepovezive stvari? Humanost. Sve pobrojano možete naći na fejsbuk stranici „Budi human – Humanitarne licitacije“, za koju s razlogom tvrde da nudi sve, „od igle do lokomotive“. Na njoj ljudi objavljuju fotografije predmeta ili usluga koje žele da prodaju, ali novac se ne uplaćuje prodavcima, već humanitarnim fondacijama.

Na istoj stranici možete da zatražite i nešto što vam treba, a trenutno nije u ponudi. Zato nemojte da se iznenadite ako naletite na objave poput ove: „Moramo u kupovinu zaštitne ogradice za dečiji krevet, ali volim prvo da pitam ovde ako neko nudi“.

Zna se čemu služi, a uz to i radi

Ovu fejsbuk grupu osnovala je u maju ove godine dvadesetdevetogodišnja Branka Zarić iz Sremske Rače, nazaposlena vaspitačica i majka dvoje dece. Broj članova u grupi koju je osnovala brzo je rastao, da bi sedam meseci kasnije dostigao 289.000 ljudi. Nekima od njih ovaj princip kupovine je već poznat, jer su i ranije sarađivali sa Brankom na sličnim akcijama. Ona je to isto radila na svom fejsbuk profilu tokom prethodne tri godine, ali je interesovanje za njen profil toliko poraslo da nije mogla da isprati tako veliki broj licitacija.

Zato je osnovala fesjbuk grupu. Branki Zarić sada u praćenju licitacija i komunikaciji sa velikim brojem pratilaca pomažu i drugi ljudi – njen tim je narastao na skoro stotinu administratora i moderatora, koji kao i ona, rade volonterski.

Princip funkcionisanja grupe je prilično jednostavan. Neko okači fotografije određenog predmeta ili usluge koju želi da proda, označi vreme trajanja licitacije, početnu cenu i korisnika humanitarne pomoći na čiji račun će biti prosleđena uplata.

„Nakon isteka licitacije mi proglašavamo pobednika. On je u obavezi da u roku od 48 sati uplati dogovoreni iznos, te da objavi dokaz o uplati, odnosno uplatnicu. Sledeći korak je dogovor o primopredaji robe. Poštarinu plaća primalac, sem ako pošiljalac ne naglasi drugačije“, pojašnjava Zarić. Dodaje da se novac prikupljen na ovakav način prosleđuje dvema humanitarnim organizacijama: „Budi Human” i „Podrži život“. Ove organizacije su izabrane zbog toga što se preko njih leči najveći broj dece i odraslih kojima naš zdravstveni sistem ne može da pruži odgovarajuću pomoć. Regularnost cele procedure se obezbeđuje tako što sve uplate idu direktno na račune korisnika.

Pašteta od 5.000 evra

Prema rečima sagovornice B&F-a, na licitacijama uglavnom učestvuju fizička lica, ali povremeno se uključuju i kompanije i tada su uplate uglavnom veće. Tako su krajem novembra, dve devojke stavile na licitaciju jednu paštetu od 50 grama. Objasnile su da su se, kao i mnogi naši sugrađani, istrošile tokom meseca pa su „ostale na pašteti do prvog“, te zato stavljaju nju na aukciju. Početna cena je bila 20 dinara. Objava je privukla veliku pažnju pa su tri osobe uplatile po 50.000 dinara, dok je Industrija mesa Matijević, koja je i proizvođač pomenute paštete, donirala još 500.000 dinara. Tako je jedna mala pašteta dostigla vrednost od čak 650.000 dinara.

Pored Matijevića, i Grand kafa se uključila u licitacije kada je ova fejsbuk grupa organizovala humanitarnu akciju pod nazivom „Kafa za život“. Prva nagrada bio je odlazak na kafu sa nekom poznatom ličnošću koja učestvuje u ovoj akciji. Tokom premijernog onlajn „kafenisanja“ sa glumcem Gordanom Kičićem, Grand kafa je uplatila trostruki iznos izlicitirane sume.

Emotivne licitacije

Roba za koju se licitira je zaista raznovrsna, kaže Zarić, a njene cene variraju. Nešto se proda jeftinije nego što vredi, a nešto dosegne neverovatne iznose. „Uspeh licitacije uglavnom zavisi od toga koliko je zanimljivo sročena inicijalna objava i da li ima neku posebnu priču, ali dobre rezultate postižemo i sa javnim ličnostima“, objašnjava sagovornica BiF-a.

Tako je kapicu vaterpolo kapitena reprezentacije Srbije, Filipa Filipovića, kupac platio 53.000 dinara, a sama licitacija je podstakla i pet drugih učesnika da uplate još po 12.000 dinara. Na kraju je kapica prikupila 113.000 dinara.

O humanosti učesnika licitacija najbolje govori primer žene koja je stavila na prodaju knjige koje su pripadale njenom pokojnom suprugu. U opisu je navela da su mu te knjige veoma značile, te da su zato i njoj važne, ali da ona ipak želi da učini dobro delo, odnosno da pomogne nekome ko prikuplja novac za lečenje. Zarić kaže da je to jedna od najemotivnijih licitacija koju su do sada imali na svojoj fejsbuk stranici, posebno zbog načina na koji se završila. Naime, tokom licitacije knjige su prodate za 30.000 dinara, novac je otišao na račun osobe kojoj je bilo potrebno lečenje, ali su se kupci knjiga dogovorili da ih poklone upravo ženi koja ih je oglasila, kako bi zadržala uspomenu na svog muža.

Ima više dobrih ljudi nego što primećujemo

Branka priznaje da je i dalje začuđena ovakvim razvojem situacije: „Zaista nisam očekivala da će nam se pridružiti ovoliko ljudi i da ćemo uspeti da prikupimo toliko novca. Iznenađuje me i koliko ljudi mi pomaže u administriranju grupe, kao i njeno funkcionisanje. Nismo uspostavili nikakvu hijerarhiju, a opet svi funkcionišemo kao savršeno uigran tim, iako se mnogi od nas ni ne poznaju“.

Kada je grupa imala manje članova i uplata, uspevali su da prate koliko se novca prikuplja na dnevnom nivou. Sa sve bržim rastom broja ljudi u grupi i uplaćenih iznosa, sve je teže voditi evidenciju po danu, kaže Zarić i navodi najnoviji primer: „Poslednji put kada smo računali proseke, pre nekoliko nedelja, ta brojka je iznosila 25.000 evra na dnevnom nivou. Prvo smo mislili da smo pogrešili, pa smo računali više puta i ispostavilo se da zaista uspevamo toliko da prikupimo“.

Ističe da joj je je taj podatak ulio nadu u bolje sutra, jer pokazuje koliko ima dobrih ljudi oko nas, a da mi to na prvi pogled ne vidimo. „Imamo mnogo članova koji ne kupuju po radnjama već prvo dođu u grupu, pa ako tamo ne uspeju da nađu ono što im treba, tek onda se vraćaju klasičnim načinima nabavke. To je postao način života“, zaključuje Branka Zarić.

Marija Dukić

Broj 180/181, decembar 2020/januar 2021

Foto: Pixabay

Чланак Humanitarne licitacije na Fejsbuku: Bolje lice Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pitanje koje se postavlja da li je kompanija nastala 1891. godine kao ispostava istoimene nemačke firme u Novom svetu i koju je tokom Prvog svetskog rata američka država nacionalizovala, proizvođač farmaceutike ili, pak, berzanski mešetar.

Pred otkrićem

Podsetimo, pre pet, odnosno tri godine „Merc“ je u dva navrata uložio zbirno 50 miliona dolara u „Modernu“, netom osnovanu biotehnološku firmu sa ciljem da najnovija naučna saznanja primeni u proizvodnji novih lekova, pre svega za lečenje najtežih bolesti. Za desetak godina postojanja „Moderna“ je više puta bila pred otkrićem lekova koje svi doktori na svetu priželjkuju.

Ipak, konačan rezultat je uvek izostajao u poslednjem trenutku. U stručnim krugovima stekla je solidan renome, pa američka država redovno sufinansira istraživanja ove naučno-medicinske kuće.

Naravno, ulažu i osnivači. Kako je firma listirana na berzi njene akcije mogu kupiti i berzanski igrači. Uprkos rezultatima manjim od očekivanih, vrednost akcija je lagano rasla; tako je 5. januara jedna akcija vredela 19,48 dolara.

I tada se pojavljuje koronavirus; iskusnijim ulagačima nije bilo teško shvatiti da će se „Moderna“ usmeriti na pronalazak vakcine i leka. Investitori su počeli kupovati akcije nove farmaceutske nade. Cena akcije je sve ubrzanije uvećavana i 3. decembra dostiže 149,53 dolara, sedam i po puta više nego pre jedanaest meseci.

Samo koji dan ranije stigla je i radosna vest da je u laboratorijama mlade kompanije proizvedena vakcina protiv kovid 19, zaraze koja se očas proširila celim globusom i za koju do ovih dana nije bilo ni preciznog leka, ni efikasne zaštite.

Mogućost da što više profitiraju

„Merc“ je izuzetno oplodio nekadašnji ulog i red je da zaradi na osnovu dobre procene da investira, moglo bi se reći, u startap preduzeće. Međutim, javnost od „Merca“ i ostalih vodećih farmaceutskih kompanija očekuje nove lekove, pomagala, ne da zarađuje na berzi.

Sve bi prošlo sa manje povike da SAD i ostale najbogatije države na svetu nisu u privatne kompanije bespovratno uložile milijarde dolara javnog novca, i „Fajzeru““ i „Moderni“, koji se, na osnovu rasta cena akcija, praktično transferisao u privatne džepove akcionara.

Na slučaj može da se gleda i šire. Jeste da su sve značajnije farmaceutske kuće uložile maksimalno stručnosti i rada svojih najboljih istraživača kako bi došle do spasonosne zaštite. Svakako da plemenita želja pronalaska leka ili vakcine jeste važan, reklo bi se i bazični motiv silnog angažmana zaposlenih. No, sve je vidljivije da kompanije do sada neviđenu potragu za zaštitom od virusa doživljavaju prvenstveno kao mogućost da što više profitiraju.

Zabranjeno neprofitirati

Čini se da je slučaj takozvane Oksfordske vakcine bio preloman. Među pet, šest kompanija koje razvijaju svaka svoju vakcinu dugo se činilo da je najbliža cilju upravo ona koju razvijaju britanski naučnici, a za čiju kasniju proizvodnju i distribuciju je investirala švedska kompanija AstraZeneka.

Kada je dvojac javno obelidanio nameru da dok se pandemija ne suzbije na prodaji vakcine ne zarađuje i stoga dozu kane prodavati za samo četiri dolara, navukao je bes konkurenata. Našli su način da dovedu u pitanje bezbednost oksfordskig izuma, tačnije da u javnosti poljuljaju poverenje u britansko-švedsku verziju.

Prethodno su dosta lako dobar deo zapadnog sveta, odavno nespremnog da prihvati inovacije iz Rusije, nahuškali protiv ruske vakcine „Sputnjik 5“, mada je i ova vakcina, slično kao i izum kineskog „Sinofarma“, zabeležila sasvim pristojan rezultat na testiranjima, sličan kao što imaju „Fajzerova“ ili „Modernina“.

Ogromno tržište

Nije teško dokučiti razlog. Vakcine su segment tržišta na kojima farmaceutske kompanije sigurno i najviše zarađuju. Jednostano, velika većina zaraznih oboljenja se periodično obnavlja, pa je potreba za vakcinama velika i stalna. Kako je reč o masivnim oboljenjama, neophodne su i velike količine. Otuda i velika zarada.

Pogledajmo o kolikom tržištu je reč. Švajcarska banka „Kredi-svis“ je procenila da bi u slučaju da se protiv kovid 19 vakcinišu samo oni koji se na isti način štite od gripa, za američko tržište, gde se od gripa redovno štiti oko 90 miliona osoba, bilo potrebno, s obzirom da se u razmaku od nekoliko dana svakom daju dve, oko 180 miliona doza nove vakcine. „Fajzer“ je sa državom SAD sklopio ugovor po kome je cena bočice 19,5 dolara, što znači da je vrednost ovako minimalističkog tržišta oko 3,6 milijardi. I tako svake godine.

Ako bi bilo potrebno zaštiti dve trećine od oko 330 miliona Amerikanaca, potreban broj bočica se povećava na 440 milona, a vrednost tržišta na 8,6 milijardi. Pri tome, državni trošak bi bio znatno veći s obzirom da treba organizovati distribuciju doza, tim složeniju što se „Fajzerova“ vakcina, kako ne bi izgubila efikasnost, mora čuvati na čak minus 70 stepeni Celzijusa.

Nepoželjni skrajnuti

Što se tiče „Modernine“ vakcine, ona je skuplja, između 60 i 70 dolara za dve doze. Istina, distribucija na potrebnih samo minus 20 stepeni je poprilično lakša. Reč je o ogromnim novcima, time i ogromnim zaradama. Jedva da se može zamisliti o kolikom je tržištu reč ako se uzmu i potrebe država Evropske unije, Kanade, Japana, Kine, Indije, Rusije, Australije…

I zbog svega navedenog jedna „AstraZeneka“ sa predlogom da prilikom suzbijanja pandemije izostane profit baš smeta. Velik je novac u pitanju, treba malo skrajnuti onoga ko dovodi u pitanje zgrtanje „zelenbaća“.

Slično je prošao i ruski Institut „Gamaleja“ zbog sličnog predloga, baš kao i kineska kompanija „Sinofarma“. Profit je u današnjem svetu dominantan cilj, oni koji ga pokušaju osporiti ili zaobići bivaju potisnuti ma koliko bili ugledni ili poznati.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Vakcine: Profit i(li) humanost се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da budemo jasni odmah na početku, u ovom tekstu govorimo isključivo o donacijama datim u dobrima, novčane donacije ovog puta ostavljamo po strani. Naime, prema važećem Zakonu o porezu na dodatu vrednost, sa prometom dobara uz naknadu izjednačava se i svaki drugi promet dobara bez naknade. Praktično, ovo znači da će se „svakim drugim prometom bez naknade“ smatrati i donacija nekog dobra (npr. hrane, medicinske opreme, školskog pribora, itd.) data u humanitarne svrhe, te će takvo postupanje rezultovati obavezom obračunavanja PDV.

Naravno, stvari uvek možemo gledati sa pozitivne strane te reći da je u tom slučaju naše dobročinstvo kao eventualnog davaoca donacije dvostruko: primalac donacije imaće koristi od našeg dobročinstva, ali će određenu korist neminovno imati i budžet Republike Srbije u koji će se istovremeno uplatiti određena svota novca na ime obračunatog PDV.

Međutim, moramo istaći da bi nepravedno bilo ovu poresku situaciju ceniti samo iz jednog ugla. Naime, da bismo zaista razumeli ono što se na prvi pogled može učiniti „nepravednim nametom“ za nekoga ko naprosto želi da učini kakvo dobročinstvo i dali sud objektivnog karaktera, moramo celovito sagledati prirodu PDV kao poreza. Govorim o onome što mi poreski konsultanti kolokvijalno nazivamo „ulazna strana“, a da pri tome mislimo na pravo poreskog obveznika da iznos PDV obračunatog u prethodnoj fazi prometa (tj. pri nabavci određenog dobra ili usluge) odbije od PDV koji duguje budžetu Republike Srbije (naravno, pod uslovom da su ispoštovani i zadovoljeni svi Zakonom propisani uslovi).

Samim tim, gledano iz perspektive budžeta Republike Srbije, bilo bi ekonomski neopravdano i zakonski neprihvatljivo dozvoliti da poreski obveznik ne mora obračunati PDV pri doniranju određenog dobra, a da je pri tome koristio pravo na odbitak PDV obračunatog od strane dobavljača pri nabavci istog dobra ili nekog drugog (uključujući i usluge), pomoću kojih je stvoreno dobro koje sada se predaje kao donacija.

Do sličnog zaključka dolazimo i ukoliko analiziramo logiku na kojoj počiva ovaj poreski oblik, tačnije, težnju ka poreskoj neutralnosti. Drugim rečima, cilj je da se ekonomski trošak poreza prebaci na krajnjeg potrošača, što je u ovom konkretnom slučaju davalac donacije. Samim tim, doniranjem nekog dobra, to se dobro (u poreskom smislu) konzumira (umesto da se, kako bi slučaj redovno bio, koristi za svrhu obavljanja oporezive delatnosti tog poreskog obveznika).

Gde je pravilo, tu je izuzetak

Naravno, gde je pravilo tu je i izuzetak, odnosno primeri kada se odstupa od ovog „redovnog“ načela. Pa tako i sam Zakon propisuje opseg primene nulte PDV stope (drugim rečima, situacije kada poreski obveznik nema obavezu da na određeni promet obračuna PDV, a da pri tome nije negirano njegovo pravo da odbije prethodni porez plaćen pri nabavci određenog dobra/usluge).

Čini se, gledajući u vrlo tehničkom smislu, da je Zakon donekle „pravedan“ propisujući i da u situacijama kada nam nije omogućeno korišćenje prethodnog PDV, nemamo ni obavezu obračuna PDV u prometu ovih dobara, odnosno usluga. Međutim, ekonomski gledano, ovakvom odredbom se rešava pitanje potencijalnog dvostrukog oporezivanja, ali ne i troška PDV (bilo kroz nemogućnost korišćenja prethodnog ili obavezu obračuna PDV obaveze).

Primer dobre lokalne prakse svakako jeste odredba Uredbe o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti Kovid-19, kojom je propisano da se na promet dobara, odnosno usluga koji bez naknade izvrši obveznik PDV Ministarstvu zdravlja, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, odnosno zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini PDV se ne obračunava i ne plaća, a obveznik PDV ima pravo na odbitak prethodnog poreza po osnovu tog prometa. Međutim, ova odredba važila je samo u periodu od dana uvođenja do dana prestanka vanrednog stanja u Republici Srbiji i bila je ograničena na određene primaoce donacije.

Međutim, još uvek nema sličnog rešenja koje bi važilo i u periodu nakon vanrednog stanja, odnosno koje bi dalo mogućnost da se PDV ne plaća na davanja, na primer, humanitarnim i socijalnim ustanovama i organizacijama, udruženjima, fondacijama, itd. To zasigurno ima negativan uticaj kako na broj potencijalnih donatora, tako i obim davanja. Donatora svakako ima i danas, ali činjenica je da ova poreska obaveza predstavlja za njih dodatno i nemalo opterećenje koje ih odvraća od inicijalne namere da učine dobročinstvo.

Time se dolazi i do donekle apsurdne situacije da je poreskim obveznicima ponekad ekonomski racionalnije uništiti dobra, nego ista donirati onima kojima bi takva pomoć veoma značila. Dobar primer jeste upravo hrana i životne namirnice pre isteka roka.

Šarenolika iskustva drugih

A kako to funkcioniše u drugim zemljama? Pa, možda je najbolje reći: šarenoliko. Na primer, čini se da je jedinstven cilj i napor Evropske unije da spoji lepo i korisno, tj. da podstakne doniranje hrane onima kojima je neophodna, te time postigne dva cilja: bolju distribuciju pomoći onima kojima je ona najneophodnija, ali i smanjenje zagađenja životne sredine, prouzrokovanog ogromnim količinama upotrebljive hrane koja, umesto na tanjiru, završi na smetlištu.

Ovaj jedinstveni cilj se u različitim zemljama postiže na različite načine. Pa tako, kada govorimo o PDV, imamo zemlje kakva je, na primer, Mađarska, gde su donacije (ne samo hrane) date humanitarnim organizacijama (uz ispunjenje striktnih uslova) oslobođene PDV. Slično je u Bugarskoj, Nemačkoj i Hrvatskoj, gde se PDV ne obračunava na donaciju hrane koja je data različitim organizacijama registrovanim za doniranje i distribuciju hrane onima kojima je pomoć neophodna (naravno, uz prethodno ispunjenje različitih, često dosta striktnih uslova).

Tehnika koju je zakonodavac u ovim zemljama iskoristio kako bi implementirao ovo PDV „oslobođenje“ je takođe raznolika. Pa tako, u Nemačkoj se donacija hrane smatra prometom dobara koja nemaju vrednost (pa je samim tim poreska osnovica jednaka nuli). U Hrvatskoj se donacija hrane smatra poresko priznatim manjkom dobara, a u Bugarskoj se isto davanje ne smatra prometom dobara i time je izuzeto iz oporezivanja.

A šta nas sprečava da budemo deo ove tzv. „win-win“ situacije, možda će se neko zapitati. To je pitanje na koje u ovom trenutku nama nije poznat odgovor. Svakako, bilo je inicijativa od strane različitih humanitarnih organizacija, udruženja i privrednih subjekata, a stiče se utisak da je ovih inicijativa još više u poslednje vreme, odnosno kako nas je zadesila takozvana „nova realnost“ izazvana pandemijom.

Takođe, treba pomenuti i inicijativu da se donese Zakon o viškovima hrane, koji bi imao za cilj da sistemski uredi doniranje i kontrolu u ovoj oblasti i ukine porez na donacije ovog tipa dobara. Za sada, barem prema nama dostupnim informacijama, sa pomenutim inicijativama se nije daleko odmaklo. Naravno, nekad je čak i dobre izmene potrebno i poželjno donositi i sprovoditi polako i odmereno, pre svega s ciljem da se predvidi i omogući odgovarajuća primena svih neophodnih kontrolnih mehanizama koji bi sprečili ili u najvećoj mogućoj meri umanjili prostor za bilo kakve zloupotrebe.

Na kraju, kao neko kome je PDV uža specijalnost, ali ujedno i kao neko ko smatra da treba stimulisati sve one koji imaju mogućnost i želju da na bilo koji način pomognu onima kojima je pomoć neophodna, smatram da treba razmisliti, između ostalog, i kako PDV pravila u tome mogu da pomognu, ili barem da ne odmognu.

Ljubisav Stojiljković, viši konsultant u Odeljenju za poresko savetovanje, PwC Srbija

broj 178, oktobar 2020. 

Foto: Pixabay

Чланак PDV tretman donacija u dobrima: Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje се појављује прво на Biznis i Finansije.