Periskop

6. UTRKA ZA BIJELOM NAFTOM: Litijumska groznica kruži Evropom
Budućnost je u električnim automobilima a benzinski i dizel motori trče počasni krug, najavljuju i političari i proizvođači automobila. Umesto točenja benzina u rezervoare, kod električnih automobila struja se „toči“ u litijumske baterije i tu počinju problemi. Litijuma je malo, potražnja raste, pa se novi rudnici litijuma planiraju i u Srbiji, BiH, Portugalu, Austriji.

10. MOLDAVIJA U POTRAZI ZA IDENTITETOM: Razapeta između tuđih interesa
O Moldaviji, prvoj zemlji u Evropi koja je dobila vakcine iz programa Covax, u medijima se mogu uglavnom pročitati samo tri stvari. Jedna je da ima nadaleko čuveno vino, koje čini gotovo polovinu izvoza ove zemlje. Druga je da ovo vrhunsko vino potiče iz najsiromašnije zemlje u Evropi. Treća je da je u tom siromaštvu ponikao jedan od najozloglašenijih tajkuna, povezan sa „krađom veka“ koja je Moldaviju koštala milijardu dolara, ili osminu njenog BDP-a. To je premalo da opiše sudbinu zemlje koja već tri decenije traga za sopstvenim identitetom, razapeta između tuđih interesa.

12. ŠTA SVE UTIČE NA CENE ZAČINA: Korona, nuklearno naoružanje i klimatske promene u istom sosu
Prinudno zaključani, ljudi su ponovo otkrili čari kuvanja kod kuće, pa je potražnja za začinima tokom pandemije značajno porasla širom sveta. Pored kulinarskih navika potrošača, vrednost ovog tržišta ubuduće će određivati i geopolitički sukobi. To je već slučaj sa šafranom, koji se ilegalno izvozi iz Irana zbog sankcija koje su SAD uvele ovoj zemlji. Na cene začina će uticati i klimatske promene, koje otežavaju uzgoj aromatičnih biljaka, poput vanile. Konsultanska kuća Grand view research predviđa da će zbog navedenih razloga, svetsko tržište začina koje je 2019. godine vredelo 11,5 milijardi dolara, porasti na 14,5 milijardi do 2025. godine.

Biznis

16. NAUČNO TEHNOLOŠKI PARK BEOGRAD – AKCELERATORSKI PROGRAM „RAISING STARTS“: Nove zvezde u Zvezdarskoj šumi
Na prvi javni poziv za novi, akceleratorski program koji je pokrenuo Naučnotehnološki park Beograd, stiglo je više od 180 prijava. Razlog za ovako veliko interesovanje je mogućnost da početnici u tehnološkom preduzetništvu, zahvaljujući podršci Vlade Švajcarske, dobiju već dokazano uspešnu stručnu, ali sada i finansijsku pomoć i to bez učešća u vlasništvu.

20. DOMAĆE TRŽIŠTE TELEKOMUNIKACIJA I SVETSKI TRENDOVI: Digitalna svetlost na kraju optičkog vlakna
Fokus tržišta telekomunikacija je, nažalost, na potpuno pogrešnom mestu. Kao što su nekada vodeće kompanije Nokia i Blackberry izgubile bitku na tržištu mobilnih telefona jer su previdele trendove koji će postati budućnost, isto će se desiti i tradicionalnim telekom operaterima ako se ne prilagode promenama koje donose novi igrači na tržištu i ne zaborave na kvazi monopole.

22. ZAŠTO JYSK ULAŽE U ODRŽIVI RAZVOJ: Sve više kupaca je svesno da nam je Zemlja jedini dom
Proizvod koji kupac poruči preko interneta kod danskog proizvođača nameštaja JYSK, stići će mu u kartonskoj kutiji koja je prilagođena veličini porudžbine. Pored smanjenja otpada i uštede električne energije, ova danska kompanija sada intenzivno radi i na razvoju ambalaže koja je biorazgradiva i na sistemu nabavke samo onih sirovina čija proizvodnja nije naštetila planeti. Zašto se JYSK odlučio na ovakva ulaganja u jednoj od najtežih godina za poslovanje, za B&F objašnjava Sem Harington, menadžer za održivi razvoj u ovoj kompaniji.

24. KAKO SE KRIZA ODRAŽAVA NA POJEDINAČNE INDUSTRIJE: Neravnomerni oporavak
Pored činjenice da pandemija nije jednako pogodila sve industrije, na porast nejednakosti među sektorima utiče i neravnomerni oporavak onih delatnosti koje su najveći gubitnici krize, poput proizvodnje metala, autoindustrije i transporta. Iznenađujući napredak globalne autoindustrije podstaknut je privrednim oporavkom Kine, gde se beleži i rast metalske industrije, pre svega zahvaljujući javnim ulaganjima u infrastrukturu. Transport je i dalje pod velikim pritiskom, s tim što su i u ovom sektoru vidne razlike u oporavku pojedinih vrsta prevoza.

Finansije

26. STEČAJ PREDUZETNIKA: Nova poslovna šansa ili propast?
Nasuprot većini zemalja u regionu, Srbija kasni sa uvođenjem stečaja preduzetnika. Iskustva u okruženju pokazuju da je najvažnije uspostaviti jednostavan i balansiran sistem stečaja preduzetnika a zatim i potrošača, kako bi se dužnici i poverioci podstakli da koriste takve mogućnosti.

28. FINANSIJSKA PODRŠKA EBRD SISTEMU NAVODNJAVANJA U SRBIJI: Krediti za „imunizaciju“ protiv klimatskih promena
Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je izdvojila 30 miliona evra kredita za izgradnju infrastrukture za navodnjavanje u Negotinu, Svilajncu i u okolini akumulacionih jezera Pavlovci i Borkovac u Vojvodini. Kreditna podrška je deo zajedničkog programa za borbu protiv klimatskih promena, koji se sprovodi u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede i Organizacijom za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO). U ovoj finansijskoj instituciji najavljuju za B&F da planiraju nove kredite za efikasnije navodnjavanje useva, jer je ono presudno za održivu proizvodnju hrane.

30. EFEKTI FINANSIRANJA JAVNOG PREVOZA U SRBIJI: Neki ne mogu da trče za atobusom jer ga nema
Godišnje se autobusima gradskog i prigradskog saobraćaja preveze u proseku više od milijarde putnika u našoj zemlji. Trećina građana Srbije nije zadovoljna javnim prevozom, a oko milion njih ne može ni da se žali, jer u 40% gradova i opština javni prevoz ne postoji. Tamo gde je ova usluga od opšteg interesa obezbeđena, sredstva koja se opredeljuju iz lokalnog budžeta za finansiranje javnog prevoza uglavnom nisu efikasno upotrebljena.

Temat – Subvencije: U kom grmu leži zec

35. ŠTA SUBVENCIONIŠU DRŽAVE U REGIONU: Gašenje pandemijskog požara
Dok su prošlogodišnji, „pandemijski“ paketi pomoći u svim zemljama Zapadnog Balkana uglavnom imali isti cilj – da spreče masovna bankrotstva firmi i otpuštanja radnika, ove godine prioriteti se donekle razlikuju. Tako je, na primer, Severna Makedonija izdvojila veliki deo budžetskih sredstava za pomoć najsiromašnijima, a Albanija za subvencije poljoprivredi. Ono što međutim povezuje države u regionu su brojne domaće i međunarodne kritike o svrsishodnosti pojedinih subvencija, pre svega kada je reč o budžetskim davanjima za javna preduzeća i subvencijama za proizvodnju energije iz uglja i malih hidroelektrana.

38. KOLIKO JE REALAN PLAN O SMANJIVANJU SUBVENCIJA JAVNIM PREDUZEĆIMA U SRBIJI: Previše ako, premalo kako
Fiskalna strategija predviđa smanjenje subvencija na 1,9% BDP-a do kraja 2023. godine, što je za skoro 40% manje u odnosu na iznos državne pomoći u pretkriznoj 2019. Imajući u vidu da su subvencije za poljoprivredu, železničku infrastrukturu, životnu sredinu i nauku strateški važne, proizilazi da bi znatno morala da se umanji budžetska pomoć javnim preduzećima. I tu cela računica pada u vodu, ocenjuju u Fiskalnom savetu.

40. NOVČANA POMOĆ PRIVREDI NA LOKALU: Veća dara nego mera
Subvencije privredi u većini opština i gradova svode se na pomoć javnim preduzećima koja loše posluju, zbog čega se već godinama upozorava da one predstavljaju daleko veću štetu nego korist. Iskustva na terenu pokazuju da svega desetak opština u Srbiji upravlja svojim finansijama na način koji ih je pretvorio u efikasne servise za razvoj privatnog poslovanja.

42. KAKVU DRŽAVNU PODRŠKU PRIŽELJKUJU DOMAĆI PROIZVOĐAČI: Smanjenje nameta je najbolja subvencija
Proizvodne firme u Srbiji rado bi uzele subvencije države koje bi im pomogle da nabave opremu, mašine ili plate obuku radnika, ali bi im više od toga odgovaralo da se konačno „prečiste“ svi nameti koje plaćaju i napravi podsticajan poreski sistem. Stručnjaci skreću pažnju da bi subvencije trebalo da budu ciljane, odnosno da se konačno utvrdi koji su to sektori zaista prioritetni za privredni razvoj, a ne da to jedne godine bude turizam, druge poljoprivreda a treće IT industrija.

44. BUDŽETSKA PODRŠKA POLJOPRIVREDI: Zdrav sektor i u pandemiji
Podsticaji u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2021. godini čine 72,6 odsto ukupnog budžeta u Ministarstvu poljoprivrede, a najviši ukupni iznos podsticaja koji korisnik može da ostvari je 800.000 dinara. Kontrole načina korišćenja subvencija pokazuju da većina poljoprivrednih proizvođača poštuje svoje obaveze. Stručnjaci smatraju da bi budžetska izdvajanja za modernizaciju poljoprivrede trebalo da budu i veća, jer se pokazalo da je ova delatnost ostala zdrava i u pandemiji.

46. SUBVENCIJE U OBLASTI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE: Nova energija i stari problemi
Dok se u sektoru energetike pripremaju novi propisi koji će temeljno promeniti sistem subvencionisanja proizvodnje struje iz obnovljivih izvora energije, reciklažna industrija već beleži devetu godišnjicu „nerazumevanja“ sa državom kada je reč o isplati podsticaja za prikupljanje i tretman otpada. Građani, za sada, mogu da se nadaju samo posrednoj podršci za „ozelenjavanje“ svog svakodnevnog života.

48. SUBVENCIONISANI KREDITI: Mogu li „povlastice“ biti efikasnije?
Finansiranje malih i srednjih preduzeća (MSP) predstavlja jednu od ključnih tačaka na kojoj se lomi postojanost privrednog rasta. Ulogu u ostvarenju ovog cilja imaju i subvencionisani krediti, no ostaje veliko pitanje koliko ovaj instrument finansiranja može biti efikasniji u procesu stvaranja konkurentne privrede.

50. PORESKI TRETMAN SUBVENCIJA: Kratkoročno rasterećenje obaveza nekad može biti najveća pomoć
Svim subvencijama u Srbiji je zajedničko to da moraju posebno da se evidentiraju u poslovnim knjigama i vrate u punom iznosu, ako korisnik izgubi pravo na subvenciju. Zakonodavac je uveo ovaj uslov kako bi se sprečile zloupotrebe. Ali sada preduzeća mogu doći u situaciju da više nisu u stanju da ispune uslove koji su im postavljeni prilikom odobravanja subvencija, zbog poremećaja u poslovanju izazvanih pandemijom. Možda je, zato, svrsishodno razmisliti o mogućnosti da korišćenje subvencija miruje određeni period pre nego što poslodavac izgubi pravo na njih.

Intervju

52. ALEKSANDAR ČABRILO, OSNIVAČ I IZVRŠNI DIREKTOR KOMPANIJE HTEC GROUP: U dobrim vremenima se gradi poslovanje, a u lošim reputacija
“Znam da nije lako čuti ’ne’, ali svako ko želi da uspe u preduzetništvu mora da se pripremi da će ga, bar u početku, čuti nebrojeno mnogo puta. Ali bez obzira na to kako se u tom trenutku osećate, morate da nastavite dalje. Mi smo bili jako uporni, ponekad čak i naporni. Ja sam razmišljao ovako – ako mi se od sto vrata na koja sam pokucao otvore jedna, onda odmah krećem da tražim novih sto, kako bi mi se opet otvorila još jedna“, objašnjava Aleksandar Čabrilo, osnivač i izvršni direktor HTEC Group-a, kako je na globalnom tržištu uspela ova kompanija koja je osnovana usred svetske finansijske krize, a tokom pandemije je udvostručila svoje poslovanje.

Skener

56. DA LI SU FRILENSERI RADNICI ILI PREDUZETNICI: Dvolična sloboda
Zvanični Brisel upozorava kako su koncepti „radnika“ i „samozaposlenog“ na današnjim tržištima rada postali toliko zamagljeni, da su zbog toga mnogi prinuđeni, a ne „slobodni“, da prihvate ugovor kao samozaposleni. Pitanje da li su prema važećim propisima u Srbiji, frilenseri radnici ili preduzetnici je i te kako važno, jer odgovor na njega može imati dalekosežne posledice po armiju mladih ljudi, koja se iz dana u dan uvećava.

58. DA LI ĆE TEHNOLOŠKE KOMPANIJE PREOTETI TRŽIŠTE AUTOMOBILA: Ćeraćemo se još
Zaokret ka električnim automobilima kao vozilima budućnosti nije samo pitanje ekološke, već i tržišne revolucije sa neizvesnim ishodom kome će od proizvođača ona biti majka, a kome maćeha. Prognoze da će tehnološki giganti zavladati i automobilskom industrijom ne deluju verovatno u bližoj budućnosti. Ali to ne umanjuje njihove ambicije i izglede da dugoročnije zaista preraspodele karte u svoju korist na tržištu automobila. I time uvećaju svoju dominaciju, za koju mnogi misle da je već sada – prevelika.

60. PROIZVODNJA DRŽAVNIH SIMBOLA: Posao s vremena na vreme
Cene državnih zastava su vrlo šarolike, i osim od dimenzije, zavise i od materijala od kog su šivene. Među najjeftinijima su one od poliestera mrežastog tkanja, dok su najskuplje one šivene od satena. U nekim firmama kažu da prodaja državne zastave iznosi svega dva procenta od njihovog celokupnog prometa. Naše istraživanje je pokazalo da se proizvodnjom ordenja ne bavi mnogo firmi u Srbiji i da nerado govore o cenama.

62. UTICAJ STILOVA RUKOVOĐENJA NA RAZVOJ PREDUZEĆA: Najgori su direktori koji se ne mešaju u svoj posao
Direktor, onakav kakvog traže kompanije u svojim konkursima, u životu – ne postoji. Nijedan pojedinac, ma koliko sposoban, nije u stanju da bez dobrog tima podjednako uspešno obavlja sve ključne zadatke od kojih zavisi razvoj preduzeća. Ali od direktora „niko kao ja“ u različitim varijantama, još je gori onaj koji „hvata krivine“. Beskorisni direktor koji ne radi ništa samo da bi opstao je najpogubniji po firmu, saglasni su i stručnjaci i zaposleni.

Nove tehnologije

64. KAKO JE SKROMNI TURSKI PROFESOR OMOGUĆIO RAZVOJ 5G TEHNOLOGIJE: Učenik koji je prevazišao sve učitelje
Razvoj 5G tehnologije je zasnovan na otkriću polarizovanih kodova iz oblasti fundamentalnih nauka, do koga je došao turski profesor Erdal Arikan. Svi su ga ubeđivali da „batali“ rešavanje problema od koga su odustali i „najveći američki umovi“, a kasnije su njegovo otkriće ignorisale i najprestižnije američke kompanije. Nasuprot njima, kineska kompanija Huavej je odmah prepoznala vrednost Arikanovog dostignuća i na njemu razvila inovativnu 5G tehnologiju, uručivši mu i zvanično priznanje za njegov rad. Zahvaljujući tome, danas Huavej poseduje dve trećine svetskih patenata vezanih za polarizovane kodove – deset puta više od najjače konkurencije.

Nauka

66. POTRAGA ZA NAJVEĆIM NEGATIVCIMA U SVEMIRU: Uhvati me ako možeš
Nakon što su uspeli da prvi put snime crnu rupu, a potom i da otkriju onu najbližu Zemlji, naučnici su uz pomoć najnovijih računarskih modela došli do zaključka da u okolini ovih „ubica galaksija“ postoji mnoštvo planeta. Na nekima od njih je moguć i život, ali uz verovatnoću da tamo vreme drugačije protiče nego na Zemlji.

Koktel

68. GOLUBARSTVO U SRBIJI: Na krilima prošlosti
Kada slušate sa kojim nadahnućem golubari pričaju o svom hobiju, učiniće vam se da golubarstvo sasvim sigurno čeka svetla budućnost. Istina je, međutim, potpuno drugačija – sve je manje mladih koji imaju volje, vremena ili sredstava da gaje golubove i da ih treniraju za takmičenja. A zamiranje ove discipline bi predstavljalo nenadoknadivu štetu ne samo za Srbiju već za celu planetu, kažu golubari, jer mi imamo autohtonu vrstu goluba koji u visokom letu pravi najbolje rezultate na svetu.

72. ŽENSKE RIBOLOVAČKE PRIČE: Riba jede pare
Žena je i dalje manje u sportskom ribolovu, ali one kojima je pecanje strast kažu da su ravnopravne, a nekada i bolje od muškaraca. No, bez obzira na pol, ovaj sport nije isplativ kod nas. Naprotiv, riba „jede“ mnogo novca zato što je oprema skupa a mora često da se obnavlja. Na takmičenjima u inostranstvu, naši takmičari uglavnom sve sami finansiraju, dok konkurencija iz drugih zemalja često ima sponzore, pa to izgleda „kao kad na trkama automobila mi vozimo fiću, a oni mercedesa“.

74. GROCKA – TURIZAM U SOPSTVENOM GRADU: Šetnja duga šest hiljada godina
Beograd među voćnjacima i vinogradima s pogledom na Dunav. Ovako bi mogao da glasi neki od turističkih putokaza za Grocku, jednu od sedamnaest beogradskih opština. Ako živite u nekom drugom delu prestonice, u Grockoj možete da se osećate kao turista u sopstvenom gradu. Što kolima, što peške, u prilici ste da se prošetate kroz šest hiljada godina istorije. I da razmislite o ponudi da uložite u voćnjake.

Komunikacije

76. ZABLUDA KOJA SE PRENOSI S KOLENA NA KOLENO: Kako su zeleni falsifikovali svog „Če Gevaru“
Govor koji je pre dva veka održao indijanski poglavica Sijetl kada je morao da preda zemlju belim doseljenicima, pravi je primer kako istorijske događaje prekrajaju oni koji ih prenose i oni koji ih koriste za svoje potrebe. Njegov govor su menjali decenijama, sve dok neko nije umetnuo upozorenje da će pohlepa belog čoveka uništiti planetu, koje ga je učinilo „Če Gevarom“ ekološkog pokreta. Kult indijanskog „proroka“ traje i danas, iako je u međuvremenu dokazano da su stvarni događaji bili potpuno obrnuti.

Reprint

78. „SONI“ OSTVARIO NAJVEĆU ZARADU U ISTORIJI: Povratak iz „kliničke smrti“
„Soni“ će nakon godina tavorenja imati najveći profit u istoriji – i to ne zahvaljujući elektronici.

Vremeplov

80. IŠČEZLO DRŽAVNO ZANIMANJE: Objavi i nazad dojavi
Dobošari su nekada bili glavni izvor vesti šta država „daje na znanje“ narodu – od objave rata, preko imena dužnika kojima će biti zaplenjena imovina jer nisu platili porez, pa do proglasa da je zabranjeno lenčarenje po kafanama. Podrazumevalo se i da dobošar dojavi vlastima kakvo je „raspoloženje naroda“, ali i da stranke na vlasti koriste ove državne službenike za političku propagandu protiv opozicije. No, kako su bili slabo plaćeni, dobošari su se snalazili za dodatnu zaradu ulazeći u „javno-privatna“ partnerstva. Pored državnih objava, vikali su „čujte i počujte“ i da bi okupljenom narodu čitali oglase privatnika.

Чланак Biznis i finansije 183: Subvencije – U kom grmu leži zec се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kompanije od Njujorka do Tokija uveliko osjećaju posljedice pandemije a čitavi sektori, poput turizma i transporta, nalaze se na rubu kolapsa, mada ni ostatak ekonomije nije u puno boljoj situaciji. Tako je ekonomska kriza uzela svoj danak, pa su i globalne kompanije poput rentakar giganta Hertz Global Holding, američkog trgovinskog lanca J.C. Penney ili Neiman Marcus Group, lanca trgovina luksuznom robom, završile u bankrotu.

Bankrot je sastavni dio tržišne utakmice gdje, barem u teoriji, uvijek neko dobija a neko gubi, a gubitnicima sleduje crveni karton i izlazak sa terena. Rezultat takvog izlaska sa tržišta je da radnici ostaju bez posla a dioničari bez para, iako ni jedni ni drugi nisu imali efektivnu kontrolu nad firmom i donosili poslovne odluke koje su i dovele do bankrota, jer je stvarna moć u rukama menadžera. Teoretski, i menadžeri bi dijelili sudbinu zaposlenih i dioničara, ostajući i bez posla i bez para, odnosno bonusa.

To je teorija, ali je praksa modernog kapitalizma malo drugačija. I u praksi radnici ostaju bez posla a dioničari bez para, ali zato menadžeri, bez obzira na bankrot, uredno naplaćuju milionske bonuse, gledajući sa optimizmom u svjetliju budućnost.
Analize su pokazale da od 42 velike kompanije u SAD koje su zvanično proglasile bankrot između 11. marta i 15. jula ove godine, njih 34 su isplatile bonuse svojim menadžerima u roku od šest mjeseci prije zvaničnog proglašenja bankrota, pri čemu je polovina firmi bonuse isplatila tokom dva mjeseca prije zvaničnog bankrota.

Bonus ujutro, bankrot popodne

Formalno, po američkim zakonima firma koja je u procesu stečaja ili likvidacije ne može isplaćivati bonuse za prethodni period direktorima, pri čemu zabrana važi od momenta kada firma zvanično pokrene proces stečaja ili likvidacije. Ovo je sasvim logično i normalno i tu nema ništa sporno, ali formalno zakon isto tako nigdje ne kaže da je zabranjeno isplatiti bonuse prije zvaničnog otvaranja postupka, pri čemu ovo „prije“ može biti bukvalno dan ranije.

Ovaj „previd“ zakonodavaca tako omogućava da se potpuno legalno napune direktorski džepovi gotovinom, prije nego što vrijednost firme i zvanično padne na nulu. Malo je teže naći objašnjenje za ovaj „previd“, jer firme ne propadaju preko noći, niti se za mjesec ili dva, stabilna, uspješna i prosperitetna firma tek tako pretvara u ruinu. A direktori su ti koji najbolje znaju kakva je stvarna situacija, pa tako oni jedini imaju priliku da u posljednji tren strpaju u džepove ono što je preostalo od gotovine.

Tako su američke kompanije Hertz Global Holdings i J.C. Penney, pet dana prije zvaničnog bankrota isplatile skromne bonuse zaslužnim direktorima koji su nesebičnim radom i zalaganjem doveli kompanije do bankrota. Direktori kompanije Hertz zasluženo su inkasirali po 1,5 miliona dolara, 72 sata prije službenog bankrota dok je firma istovremeno otpustila 14.000 radnika.

U slučaju kompanije J.C. Penney, koja zadnjih deset godina nije vidjela profita i koja je od početka epidemije zatvorila 846 prodavnica, približno polovinu od ukupnog broja i na čekanje poslala 78.000 od 85.000 ukupno zaposlenih, za bonuse direktorima izdvojeno je deset miliona dolara. Više od polovine ove sume, 6,2 miliona dolara, inkasirala je generalna direktorka, Jill Soltau. U zlatno doba, ova kompanija je inače imala oko 200.000 zaposlenih. Samo 48 sati nakon isplate višemilionskog bonusa direktorki, kompanija J.C. Penney je zvanično bankrotirala.

Očigledno niko, niti direktorka niti upravni odbor koji je odobrio isplatu bonusa, nije mogao ni sanjati da bi kompanija u narednih 48 sati potpuno neočekivano mogla bankrotirati, što je sigurno šokiralo i direktora i članove upravnog odbora. U suprotnom, sasvim sigurno je da ne bi brutalno izigrali povjerenje vlasnika i nagradili direktoricu sa milionima dolara za uništenje firme.

Sličnu velikodušnost prema svojim direktorima pokazala je i avio kompanija Avianca Holdings, koja pokriva uglavnom Južnu Ameriku. Početkom maja, generalni direktor i finansijski direktor dobili su bonuse u iznosu od 3,7 i 2,6 miliona dolara. Pet dana kasnije firma je zvanično proglasila bankrot.

Praksa višemilionskih bonusa za menadžere koji su doveli kompanije do bankrota ima dugu i svijetlu tradiciju. Među uzorima su svakako direktori najvećih svjetskih banaka koji su 2008. godine, nakon što su zbog vlastite pohlepe doveli do kolapsa globalnog finansijskog sistema, panično trčali premijerima i ministrima finansija ultimativno zahtjevajući svježe pare iz budžeta, kako bi se spriječila globalna kataklizma, kraj svijeta i vasione.

Kako se kapital banaka istopio, porezni obveznici su nadoknadili izgubljeno i prva stvar koju su bankari uradili sa svježim kapitalom bila je da sebi isplate astronomske bonuse za „ostvarene rezultate u prethodnim godinama“.

Vlasnici su prolazni, a direktori vječiti

Isti primjer slijedili su i direktori kompanija, pa je i prije početka pandemije isplata bonusa neposredno prije bankrota postala standardna praksa. U zadnjih pet godina, desetine firmi koje su završile u bankrotu neposredno prije ovog svečanog čina direktorima su isplatili milionske bonuse, tako da pandemija i nema puno veze sa ovom praksom.

Kako se ova praksa opravdava druga je priča. U teoriji korporativnog upravljanja, vlasnici, tj. dioničari su ti koji biraju upravni odbor koji kontroliše menadžment i štiti interese firme i vlasnika. Upravni odbor, potom, unajmljuje direktore da vode svakodnevno poslovanje. To je teorija i bajke za djecu na Zapadu i odrasle u „tranzicijskim državama”. Praksa je, kao što se vidi, sasvim drugačija.

Paradoksalno je da zagovornici ove prakse sve opravdavaju potrebom da se „zadrže talenti“ među menadžerima, što je prilično nebulozan argument. „Talenat“ koji je i doveo firmu do propasti a vlasnike oslobodio viška para, teško da je rješenje za dizanje firme iz mrtvih i još manje je vjerovatno da za takvim „talentima“ vlada neviđena potražnja na tržištu.

Identičan argument navodile su i banke 2008. pravdajući direktorske bonuse „strahom“ da bi „talenti“ iz američkih i evropskih banaka mogli „otići kod konkurencije“. Čudno, ni onda kao ni sada, niko se nije upitao a kod koje bi to konkurencije ovi giganti mogli otići? Kina? Zimbabve? Papua Nova Gvineja? I važnije od svega, kakav je to „talenat“ kome je najveći poslovni uspjeh dovesti do bankrota globalnu banku ili kompaniju.

Na žalost, logika je odavno odbačena kao višak i nepotrebna smetnja, pa se logična pitanja više ne postavljaju, a još manje se može očekivati da se na njih dobije suvisao odgovor. Realnost je da plate i bonusi menadžera nemaju više praktično nikakve veze sa rezultatima poslovanja kompanije ili banaka. Profit ili gubitak, rast ili pad tržišnog udjela, nemaju puno uticaja na milionske bonuse menadžera velikih firmi koji praktično više ne odgovaraju nikome, ni upravnom odboru a pogotovu ne dioničarima.

Podjednako je nebitno i šta će na kraju biti sa kompanijom, jer ako im firma i završi u bankrotu čeka ih direktorska pozicija u nekoj drugoj firmi, takođe sa milionskim bonusima, jer potražnja za takvim „talentima“ ne opada.

U međuvremenu, zaposleni u ovim kompanijama nemaju tu sreću da ih uprava smatra talentima, već jednostavno potrošnom robom. Kad ništa drugo ne pomaže, masovna otpuštanja su uvijek popularan potez kako bi se pokazalo da su direktori ozbiljni u smanjenju troškova, sve dok na kraju svi zaposleni ne završe na ulici, a firma u bankrotu i bez kapitala.

Dražen Simić

broj 178, oktobar 2020. 

Foto: Pixabay

Чланак Bonusi kao nagrada direktorima za bankrot: „Talenat“ koji je doveo firmu do propasti се појављује прво на Biznis i Finansije.

U vreme kad se na turbulencije usled Bregzita nadovezuje privredni kolaps izazvan pandemijom, britanski premijer Boris Džonson poverio je resor finansija 40-to godišnjem Riši Sunaku. Za sada je on jedan od najbolje ocenjenih ministara, a Džonson je na dobitku i zato što je imenovanjem prvog ministra finansija indijskog porekla utišao one koji ga optužuju da je na vlast došao na talasu ksenofobije.

Doduše, cena se može pokazati previsokom, jer se čini da harizmatični Sunak gaji i veće ambicije. Vreme će pokazati da li će Riši biti britanski Obama, ali je i dosadašnji politički domet momka poreklom iz nekadašnje kolonije događaj čiji značaj prevazilazi ostrvsku sredinu.

Riši Sunak je još jedan iz plejade „Goldman Saksovih“ kadrova, a verovatno nije nebitno ni što je oženjen ćerkom milijardera Narajana Murtia, jednog od suosnivača indijskog i svetskog IT giganta „Infosys“. Ako su zapanjujuće razmere kadriranja banke „Goldman Saks“ u svetskim finansijama i politici priča za sebe, podjednako je zanimljiv globalni uspon indijskih menadžera. Počelo je stidljivim prisustvom u srednjem i višem menadžmentu IT kompanija krajem prošlog veka, a nastavilo se sve pretižnijim funkcijama u različitim poslovnim oblastima.

Tako su Sundar Pičai, Satia Narajanu Nadela, Šantan Narajena i Arvinda Krišnu čelnici Gugla, Majkrosofta, Adoba i IBM-a, ali ista funkcija pripada i Punitu Renjeni u Dilojtu, Vantski Narasimhanu u Novartisu, a Ajaipal Singh Bangi u Masterkardu. Spisak ekonomskih kolosa kojima upravljaju indijski menadžeri je mnogo duži, a kako na tom nivou to nikad i nigde ne ide bez upliva vrhunske politike, lebdi pitanje da li je Riši Sunak izdvojeni slučaj ili nešto što ćemo u budućnosti gledati sve češće?

Indusi i spasavanje „američkog sna“

Zanimljiv je i vremenski kontekst u kojem američki zvaničnici istovremeno šire sumnju u špijunske namere najznačajnijih kineskih kompanija, ali indirektno i svakog Kineza koji studira, usvršava se ili gradi karijeru na Zapadu. Američkim društvom kola i antiimigrantski sentiment, povampiruju se rasne podele, a opet kao da je dovođenje indijskog menadžmenta stvar prestiža u tamošnjem krupnom biznisu. Cinici bi rekli da je onima koji dolaze iz Indije ( „najveće svetske demokratije“), dodeljena uloga spasavanja mita o „američkom snu“.

Ovo je svakako preterivanje, jer su SAD epicentar svetskog preduzetništva u koji se i dalje slivaju reke ambicioznih pridošlica sa svih strana, pa su prva ili druga generacija imigranata poreklom sa neindijskih prostora i biznismeni kalibra Stiva Džobsa, Džefa Bezosa i Ilona Maska. Zato neki veliku zastupljenost ljudi indijskih korena na vrhunskim menadžerskim pozicijama objašnjavaju brojnošću njihove dijaspore. Pominje se i prirodna predisponiranost za matematiku, inženjerske i IT veštine, kao rezultat religijske tradicije prožete složenim apstrakcijama.

Prizemniji ističu uticaj drakonske selekcije darovitih u nadmetanju više od 1,3 milijarde Indijaca za pristup ograničenim kapacitetima najkvalitetnijih obrazovnih institucija, gde uspeh, osim znanja i truda, zahteva i veštinu predviđanja postupaka konkurenata i munjevito razvijanje alternativnih scenarija.

Uvažavajući ove argumente, teško je prenebreći činjenicu da su takve okolnosti postojale oduvek, ili barem već dugo, a da je ovde reč o pojavi skorijeg datuma, na koju je uticao napredak indijskog obrazovnog sistema i masovnije useljavanje u SAD. A poseban zamajac dolazi od strelovitog savremenog uspona indijske privrede, koja je iznenadila i obogatila svet sopstvenim, originalnim modelom razvoja. Kako se danas peta, a do 2025. godine verovatno treća najveća svetska ekonomija sve više uključuje u tokove globalizacije, tako i njene kompanije i njihovi čelnici sve samouverenije stupaju na svetsku scenu, prevazilazeći pređašnju pretežnu posvećenost ogromnom unutrašnjem tržištu.

Najobrazovanija useljenička zajednica u SAD

Od sticanja nezavisnosti 1947. godine, Indija je fokusirana na unapređenje obrazovnog sistema širenjem obuhvata osnovnog školovanja, ali i izgradnjom mreže državnih i privatnih institucija koje pružaju više nivoe obrazovanja. Teškoća je bezbroj, od veličine teritorije i neujednačene infrastrukture, do brojnosti i heterogenosti stanovnštva. To ilustruje podatak da je zvanično u upotrebi 22, a nezvanično skoro 800 jezika.

Zato je Indija ponosna što sa 78 miliona svršenih studenata godišnje danas prednjači u svetu, kao i na činjenicu da je od toga 2,6 miliona diplomaca iz neke od STEM oblasti (Science, Technology, Engineering, and Mathematics) koje su ključne za modernu privredu. U tome doduše i dalje zaostaju za 4,6 miliona STEM diplomaca Kine, ali je njihovo dostignuće skoro pet puta veće od ostvarenja američkih ili ruskih univerziteta. Masovnost ne ide na uštrb kvaliteta obrazovanja, barem kada je reč o najpoznatijim indijskim institucijama koje uživaju veliku međunarodnu reputaciju.

U inostranstvu živi preko 17 miliona Indijaca, a dijaspora u SAD je počela da se ubrzano uvećava nakon 1965. godine, kada su izmenama američkog Zakona o imigraciji i državljanstvu ukinute diskriminatorske useljeničke kvote. Njihova brojnost u SAD se trenutno procenjuje na oko četiri miliona, a gotovo je nestvaran podatak da uz odlično znanje engleskog jezika, više od tri četvrtine pojedinca poseduje više ili visoko obrazovanje, najčešće iz oblasti tehničkih nauka.

Smatraju se najobrazovanijom useljeničkom zajednicom, koja daleko odskače i od domicilnog stanovništva SAD. Na kraju, za njihovu adaptibilnost u novoj sredini nije nevažno ni to što neki među njima napuštaju Indiju ne želeći da se nose sa stegama kastinskog sistema. Ovaj sistem, uprkos zakonskoj zabrani, u vidu običajnog nasleđa značajno ograničava slobodu čitavih društvenih grupa u izboru životnog saputnika, profesije ili karijernih dometa.

Svetska fabrika usluga

Dok se iz razvijenih zemalja u Kinu selila proizvodnja, u Indiju se masovno sele usluge. Od najprostijih kao što su kol centri ili unos i obrada podataka, do sofisticiranih usluga konsaltinga, izrade softvera, razvoja mašinskog učenja i veštačke inteligencije. Ne potcenjujući njihove gigante iz tradicionalnih industrija, svet je ipak najviše bio zadivljen pionirskim dometima u digitalizaciji i širinom delatnosti koje su u stanju da pokriju tehnološke kompanije, poput Tata Consultancy Services (TCS), Infosys, HCL Technologies, Tech Mahindra, Mindtree, Mphasis, Wipro, Quess Corp i druge.

Kompetentnost koja se nudi po neuporedivo nižim cenama, vodila je ne samo virtuelnom autsorsingu, nego i fizičkom preseljenju ogromnih segmenata poslovanja digitalnih džinova kao što su Oracle, IBM i drugi. Sa ulaganjem od 10 milijardi dolara, njima se ovih dana pridružuje i Gugl. Da ovi procesi teku i dalje pokazuje što na sve strane po Indiji niču visokotehnološki startapovi i grade se industrijski parkovi za život i rad stotina hiljada ljudi. Kretanja ima i u drugom smeru, pa se osnažene IT kompanije iz Indije, koje često upošljavaju nekoliko stotina hiljada radnika, i same šire diljem sveta.

Zato je internacionalni uspon indijskih menadžera iznenađenje samo još za najneupućenije, a pravo pitanje je gde su bili do sada? Možda i ono sa početka ovog teksta – do kada će njihov lični, kao i ekonomski uspon zemlje iz koje potiču ostati u raskoraku sa onim što veruju da na međunarodnoj političkoj sceni pripada Indiji?

Vladan Žarković

broj 177, septembar 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Fenomen globalnog uspona indijskih menadžera се појављује прво на Biznis i Finansije.

Direktor jedne banke u Sloveniji je pre nekoliko godina morao da plati odštetu od 2,5 miliona evra kao naknadu štete banci jer je dozvolio da se odobri kredit bez odgovarajućih sredstava obezbeđenja. Sud je obrazložio svoju odluku da je presuda doneta zbog povrede dužnosti pažnje. Ova presuda je i dalje presedan u našem regionu, uključujući i Srbiju.

Ali pomenuta odgovornost direktora je normirana i u našem zakonodavstvu, a to što i dalje nema razvijene sudske prakse, pa time ni primera koliki rizik za direktore može predstavljati povreda dužnosti pažnje – samo uvećava tu opasnost, rečeno je na konferenciji „Rizici novog doba: uticaj na poslovanje i imovinu“.

Šta menadžeri moraju znati

Na skupu održanom u Beogradu u organizaciji portala www.sveonovcu.rs i www.sveoosiguranju.rs. govorilo se i o tome kojim su sve rizicima izloženi menadžeri, za šta mogu da ih tuže akcionari, i koliko je važno da poseduju polisu osiguranja od menadžerske odgovornosti kako bi zaštitili kapital vlasnika i zainteresovanih lica.

Naime, za razliku od opšte odgovornosti koja se odnosi na materijalne štete kao što su fizičke povrede ili oštećenja imovine, profesionalna i menadžerska odgovornost su vezane isključivo za finansijsku štetu. Profesionalna odgovornost podrazumeva štetu koja je napravljena zbog propusta u obavljanju nekog stručnog posla, recimo u radu lekara ili advokata. Menadžerska odgovornost, pak, nije usko vezana za industriju u kojoj direktor radi, već za pitanje kome je odgovoran za eventulane propuste u obavljanju svoje funkcije.

Odgovornost direktora je u Srbiji regulisana Zakonom o privrednim društvima i pored dužnosti kao što su prijava ličnog interesa, izbegavanje sukoba interesa, čuvanje poslovne tajne, odgovornost za izjave neistinitog sadržaja i poštovanje zabarane konkurencije, obuhvata i dužnost pažnje. Prema slovu zakona to znači da je direktor dužan da postupa savesno, u najboljem inetersu privrednog društva u kojem obavlja svoju funkciju, odnosno sa stepenom pažnje sa kojom bi postupalo lice sa istim znanjima, veštinama i iskustvom.

Slabosti domaće regulative

Ova vrsta odgovornosti je novost u zakonskom normiranju i ujedno naosetljivija za utvrđivanje u praksi, objašnjava stručnjak za međunarodno pravo Ljubica Tomić, iz Advokatske kancelarije „Tomić Sinđelić Groza“ (TGS). Međutim, može se očekivati da će zbog posledica aktuelne pandemije, upravo dužnost pažnje postati mnogo prisutnija u sudskoj praksi širom sveta, odnosno utvrđivanje da li je došlo do štete u poslovanju zbog propusta u radu samog direktora.

Pri tome se ne misli na direktno kršenje mera koje su zbog suzbijanja zaraze donete na nivou države. Reč je o preventivnim merama koje je direktor trebalo da preduzme na osnovu informacija o mogućim rizicima, kako bi sprečio situacije poput one u Nemačkoj, da se u jednom danu zarazi preko hiljadu radnika u pogonu. Prema koroprativnom pravu, zaposleni ne mogu da tuže direktora zbog toga što su se zarazili, ali može da ga tuži kompanija ili akcionari zbog nastale finanijske štete usled zatvaranja pogona.

Procesuiranje ovakvih i drugih slučajeva direktno vezanih za posledice pandemije predstavlja nepoznanicu i za zakonski najuređenije države. Kada je reč o Srbiji, osim što nema sudske prakse ni za manje komplikovane povrede direktorskih dužnosti, i sam zakon – iako je usklađen sa regulativom EU – ima dve ključne manjkavosti. Jedna je, prema rečima Ljubice Tomić, odgovornost direktora za nepokretanje stečaja, „koja je zamrznuta tokom korona krize i na Zapadu, ali se u regularnim okolnostima veoma ozbiljno tretira. Naš zakon to ne poznaje, što je veliki rizik i za tržište i za poverioce“.

Rok za podnošenje tužbe

Duga bitna manjkavost je kratak subjektivni rok za podnošenje tužbe. „Objektivni rok je dug – tužba se može podneti i pet godina nakon što je tuženi prestao da obavlja funkciju direktora u preduzeću, ali subjektivni rok se računa od dana kada je akcionar saznao za štetnu radnju i on traje šest meseci. Problem je što u poslovanju posledice nekog propusta mogu da se pokažu tek za godinu dana pa i duže. To je ogromna slabost zakona na koju ukazuju i slučajevi u praksi“, upozorava Tomić.

Različita pokrića u polisi od zemlje do zemlje

Ukoliko protiv direktora bude podneta tužba zbog propusta koje je napravio nesavesnim ponašanjem u vanrednim pandemijskim okolnostima, da li igde u svetu postoji polisa osiguranja koja bi pokrila takvu vrstu odgovornosti? „Iskreno rečeno, ne verujem“, kaže Sanja Jovanović, direktorka sektora za korporativna osiguranja Wiener Städtische osiguranja.

„Ali to ne mora ništa da znači“, dodaje. „Mi smo skoro imali slučaj u Francuskoj gde su se ugostitelji žalili da im njihova polisa osigaranja od prekida poslovanja nije pokrila gubitke nastale zbog toga što su morali da prestanu sa radom tokom trajanja karantinskih mera. Tako da ako me pitate da li D&O polisa pokriva konkretan slučaj koji se desio u Nemačkoj, rekla bih da ne pokriva, ali možda će zakonodavstvo neke zemlje reći suprotno“.

D&O polisa (Directors’ & Officers’ Liability Policy) je polisa osiguranja koja štiti direktore i druge osobe koje imaju menadžerske odgovornosti, a mogu postati lično odgovorni za plaćanje štete i troškova usled pokretanja sudskog spora. Polisa postoji već više od tri decenije na tržištu, tokom kojih su se pokrića menjala i razlikuju se u različitim zemljama i zakonodavstvima.

Standardna polisa bi danas pokrila odgovornost menadžera u pogledu nekih odštetnih zahteva koje su pre svega uputili akcionari, ali i ceo niz troškova u procesu utvrđivanja odgovornosti, „koje direktor mora da plati iz svog džepa ili iz bilansa društva ako ono stane iza njega“, ističe Jovanović. To su: troškovi advokata, predistražnog i istražnog postupka, troškovi za potrebe očuvanja reputacije, troškovi izručenja. Ako dođe do zaplene imovine direktora, polisa u tom slučaju pokriva neke osnovne životne troškove kao što su troškovi rente, školovanja, komunalni troškovi.

Najčešći limit u Srbiji oko pet miliona evra

Osim što se razlikuju u pogledu pokrića, ni limiti ovih polisa nisu jednaki. U Evriopskoj uniji oni su na nivou od nekoliko desetina miliona evra, u Sjedinjenim Državama dostižu i više stotina miliona evra, dok u Srbiji taj limit najčešće iznosi oko pet miliona evra. Premda je u našoj zemlji osiguranje od menadžerske odgovornosti značajno manje zastupljeno nego na razvijenim tržištima, zahtevi za ovom vrstom polisa su sve učestaliji.

„U poslednje dve godine, ove polise se najviše ugovaraju u stranim kompanijama koje posluju kod nas, a primetno je i da kada direktori prelaze u drugu kompaniju sve je češći slučaj da neće da zaključe ugovor bez polise osiguranja od odogovornosti sa određenim limitima“, kaže Jovanović.

Razlog za to je što i kod nas menadžeri sve više prepoznaju ovu vrstu rizika ne samo dok su na funkciji, već i da za nastalu štetu mogu biti tuženi i kada odu sa menadžerske pozicije, pa čak i u penziju. To se najčešće dešava prilikom akvizicija, kada se poslovanje preipspituje veoma detaljno.

Govoreći o tome kako teče postupak isplate štete, Jovanović napominje da ona može početi od prvog dana kada se direktoru uruči tužba, pre nego što ona dospe na sud, te da naplata naknada iz osiguranja sukcesivno prati troškove. Na pitanje da li bi sudske kazne mogle da se plate iz polise osiguranja, Jovanović navodi primer Hrvatske. „Naše kolege koje rade na hrvatskom tržištu kažu da ne mogu ni da prodaju D&O polisu ako ne sadrži plaćanje prekršajnih, odnosno administrativnih kazni do nekog limita. To je obavezno sastavni deo njihove polise, da bi ona uopšte bila utrživa“.

Zorica Žarković

Broj 175/176, jul/avgust 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Osiguranje od menadžerske odgovornosti се појављује прво на Biznis i Finansije.