U Srbiji ne postoji zvaničan podatak o tome koliko se godišnje nakupi farmaceutskog otpada, a procene variraju od 1.500 do čak 2.100 tona. Samo se pretpostavlja da farmaceutska industrija generiše 500 do 600 tona, zdravstvene ustanove između 600 i 800, a stanovništvo 400 do preko 500 tona.

Kod nas je desetak firmi registrovano za prikupljanje, skladištenje, transport i izvoz farmaceutskog otpada. Međutim, samo jedna od njih, zrenjaninski Remondis Medison, inače deo istoimene multinacionalne kompanije, ima dozvole i sopstveno postrojenje za tretman lekova i preparata kojima je istekao rok trajanja. I pored toga, najveći deo farmaceutskog otpada se izvozi i usluga se plaća spalionicama u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj ili Poljskoj. Domaće preduzeće sa kapacitetom od 1.300 tona, obradi tek oko 200 tona godišnje.

Direktor kompanije Remondis Medison za Srbiju Bojan Sudarev kaže za B&F da je to apsurd, ali i da je posledica toga što je čitavo tržište zbrinjavanja ove vrste otpada, i pored zakona koji je donet 2016. još uvek neuređeno, posebno kada je reč o procedurama predviđenim za kućne zalihe lekova.

„Farmaceutska industrija i bolnice godišnje proizvedu određenu količinu te vrste otpada, i u tom delu propisane procedure funkcionišu. Bolnice se drže pravila o zbrinjavanju i zajedno sa ostalim medicinskim, infektivnim i organskim otpadom predaju ga operaterima, dok farmaceutska industrija, inače visoko profitabilna, kao i uvoznici, sigurno ne žele da rizikuju i redovno isporučuju količine kojima je istekao rok ili su pakovanja oštećena. Te kompanije plaćaju državi i neku vrstu eko takse, namenjenu za zbrinjavanje otpada koji se proizvede. Ipak, proces nije sproveden do kraja, tu se negde stalo, jer i pored izdvojenih sredstava, troškove operatera i daljeg postupanja podnose oni koji su otpad predali“, navodi Sudarev.

Od kontejnera do pijace

Najveći problem je, ipak, otpad koji se nalazi u kućnim apotekama, jer u proseku, jedno domaćinstvo godišnje sakupi 200 do 300 grama lekova kojima je oštećeno pakovanje ili istekao rok.

„Zakon iz 2016. je odredio da lek kome je istekao rok građani mogu da predaju prvoj apoteci. One bi trebalo da to zbrinjavaju na način kojim postupaju sa sopstvenim farmaceutskim otpadom, s tom razlikom što građanina zavode kao generatora. Taj otpad moraju da sortiraju i odlože u crvene kese i crvene kante, koje jasno označavaju da je to lek sa isteklim rokom i da ga u periodu od najduže 36 meseci predaju nekoj od kompanija koje su registrovane za zbrinjavanje. Ali, kako je to značajan trošak za apoteke, malo koja će prihvatiti stare lekove. S druge strane, firme registrovane za prikupljanje farmaceutskog otpada nemaju pravni osnov za poslovanje sa privatnim licima, tako da građani praktično nemaju gde da odlože to što im se nakupilo u fiokama“, objašnjava naš sagovornik i dodaje da bi država morala finansijski da se uključi u sakupljanje te kategorije otpada.

Prema njegovim rečima, najveći deo kućnog farmaceutskog otpada, čiji je obim a posebno istorijske naslage nemoguće ni ugrubo proceniti, završava u kontejnerima i potom na komunalnim deponijama, potpuno neobrađen i nezaštićen.

„Kiše i ostali vremenski uslovi utiču da se pakovanje dezintegriše, lek se rastvori, ide u zemlju, zagađuje nadzemne i podzemne vode i tada je onemogućen svaki tretman. Te hemikalije vraćaju nam se kroz lanac ishrane. Otuda i slučajevi kontaminirane hrane, vraćanje izvoznih isporuka sa granice jer sadrže nedozvoljene količine nekih supstanci. To je dokaz koliko kao građani nismo svesni da neke sekundarne stvari utiču na kvalitet hrane i vode kod nas“, konstatuje Sudarev.

On napominje da postoji i druga opasnost: „Kontejneri su neobezbeđeni i laka su meta nelegalnih sakupljača, deponije takođe, pa nije retkost da se ti odbačeni lekovi nađu u nekim ’ćoškovima’ gradskih pijaca ili na drugi način dođu do kupaca, obično neukih ili ugroženih ljudi. Niko ne razmišlja o tome. Koliko je nebriga rasprostranjena govori i jedan slučaj za koji sam nedavno saznao, da jedan od operatera, koji je greškom dobio dozvolu za to, kompostira farmaceutski otpad bez prethodnog tretmana. Jednostavno ga meša sa zemljom i vraća u lanac ishrane. To je mimo svih standarda i zakona u Evropi. To je ozbiljno, alarmantno ugrožavanje životne sredine. Mi smo kao privatna kompanija ukazali na to, ali nismo ovlašćeni da drugačije reagujemo. A zakon jasno definiše da se farmaceutski otpad, bio opasan ili neopasan, zbrinjava kao opasan“.

Različiti modeli, ali ništa bez države

Sudarev naglašava da je Remondis u Srbiji potpuno opremljen kapacitetom, tehnički i tehnološki, da preuzme i zbrine na najbezbedniji i najbolji način sve količine farmaceutskog otpada, onako kako kompanija sa svojih 800 postrojenja i pet spalionica radi u 38 zemalja Evrope i sveta. Kaže da su modeli sakupljanja različiti, ali je najčešće država uključena u to, bilo direktno ili kroz refundaciju troškova ukoliko je proces prenet na lokalne vlasti.

„U Nemačkoj, na primer, država nadoknađuje troškove gradovima i opštinama, a one raspisuju godišnji tender i biraju firmu koja ima mogućnosti da preuzme taj otpad. Onda se objavi lokacija, datum i vreme kada građani to mogu da predaju firmi opremljenoj specijalnim kamionima. Sličan model je i u Bugarskoj i Rumuniji, Hrvatska tu vrstu otpada prikuplja preko reciklažnih dvorišta, dok je u BiH, kao kod nas, uspostavljen sistem koji uključuje apoteke. I to bi takođe moglo dobro da funkcioniše, ukoliko bi država preuzela troškove“, ocenjuje Sudarev.

Zakon je, kaže, donet, samo ga treba primeniti na način kako se to radi sa reciklerima elektronike i otpadnih guma. Njima se finansira zbrinjavanje, dobijaju više milijardi dinara godišnje. Svaka tri meseca stiže im novac za količine koje su tretirali, iako u poređenju sa farmaceutskim otpadom, ta kategorija manje zagađuju sredinu, sporije se razlaže i vidljiva je. Pri tom, tog otpada ima u hiljadama tona, dok bi državu neuporedivo manje koštalo da izdvoji za prikupljanje, izvoz ili tretman lekova sa isteklim rokom, koji su znatno veći rizik za životnu sredinu jer kada uđu u tlo ili vode, šteta je nepopravljiva.

Taj nejednaki položaj u procesu zbrinjavanja jedan je od razloga zašto se više kompanija ne bavi tretiranjem farmaceutskog otpada, tvrdi naš sagovornik. Ali, nije jedini.

„Zakon u Srbiji zabranjuje uvoz ove vrste otpada, mi možemo da zbrinjavamo i tretiramo samo to što nastaje u našoj zemlji, pa je veličina tržišta ograničavajući faktor. Takođe, finansijski smo sada u nepovoljnijoj poziciji i u nekim slučajevima nam je isplativije da otpad izvezemo, nego da ga mi tretiramo. Zakon nije na našoj strani, bez obzira na to što smo investirali, zaposlili radnike, što smo na tržištu. Nemamo nikakve prednosti u odnosu na nekoga ko je iznajmio skladište, nije ništa uložio, uzima lekove i izvozi ih preko, pa bude jeftiniji od nas. Ipak, neki od operatera rade i kod nas konačan tretman, iako to ponekad nije najjeftinija opcija. Više elemenata utiče na cenu, ali najviše energenti koji su poslednjih godina jako nestabilni. Nafta je kod nas trenutno najskuplja u regionu, pa mi upravo razmatramo mogućnost da postrojenja prebacimo na gas“, najavljuje Sudarev.

Naš sagovornik dodaje da taj deo poslovanja ne učestvuje u dobiti koju firma ostvaruje. No, uprkos neisplativosti, na investiciju vrednu više od tri miliona evra odlučili su se pre tri godine, kako bi proširili usluge u zbrinjavanju infektivnog medicinskog otpada iz bolnica, što im je primarni posao.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Чланак Remondis Medison, jedini prerađivač farmaceutskog otpada u Srbiji: Kad lekovi truju, umesto da leče се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tokom 2022. godine u Republici Srbiji sektori: poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo; rudarstvo; prerađivačka industrija; snabdevanje električnom energijom, gasom i parom; snabdevanje vodom i upravljanje otpadnim vodama; građevinarstvo i sektori uslužnih delatnosti stvorili su 174,7 miliona tona otpada što predstavlja povećanje od 149,4% u odnosu na prethodnu godinu, navodi se na sajtu RZS.

Rudarstvo je odgovorno za 94,4% ukupnog otpada, sledi snabdevanje električnom energijom, gasom i parom (3,7%).

Kad je reč o stvorenim količinama otpada, sektor poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo je u 2022. zabeležio rast od 3% u odnosu na 2021. godinu, rudarstvo – rast od 177,1%, prerađivačka industrija – pad od 28,8%.

Snabdevanje električnom energijom, gasom i parom zabeležilo je pad od 10%, snabdevanje vodom i upravljanje otpadnim vodama – rast od 40,8%, građevinarstvo – rast od 11,9% i sektori uslužnih delatnosti – rast od 8,4%.

Izvor: Cirkularnaekonomija.org/Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Srpska privreda stvorila skoro 150% više otpada nego 2021. godine се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ubrzo su iz njene kuhinje počeli da izlaze specijaliteti – ajvar, ljutenica, pinđur, slatka i džemovi. Međutim, Jeleni to nije bilo dovoljno. Ostvarila je saradnju sa socijalnom franšizom BIO IDEA.

– Ja u svojoj proizvodnji imam lufta, pravljenje zimnice je sezonski posao, pa sam tražila šta mogu da radim u zimskom periodu. Sa profesorom sa Fakulteta za opštu i fizičku hemiju Stevanom Blagojevićem, došli smo do ideje da se ostaci od paprike ne bacaju, da se ne proizvodi bio otpad, već da mi to sušimo i da ubacujemo kao aktivnu komponentu u sapune, kao i da od toga pravimo maske za lice – objašnjava Jelena za Telegraf Biznis.

Ovu ideju poržale su i Ujedinjene nacije kroz UNDP program.

– Napravili smo jednu seriju, držali smo i radionice za zainteresovane, a uskoro krećemo u ozbiljnu proizvodnju. Meni je najvažnije to što smo organizovale radionice i obuke za žene, da svaka od njih može da se samozaposli. Važno je raditi na buđenju svesti vezane za upravljanje otpadom – kaže naša sagovornica koja se trudi da daje podršku ženama iz socijalno ugroženih grupa.

Sapuni od otpadnog ulja

Ona objašnjava da su na jednoj od tih radionica pravili sapune od otpadnog ulja.

– Od ulja koje je ostalo nakon prženja pomfrita, pravili smo kozmetičke proizvode. Ipak, mi smo se odlučili za maske od onoga što ostaje nakon što se paprika ispeče i oguli za potrebe pravljenja ajvara – kaže ona.
Jelena objašnjava kako izgleda taj proces.

– Ostatak od paprike koja ide u ajvar se osuši, pa se samelje i taj prah je glavna komponenta u koju se ubacuju još dve komponente i to bude maska. Kod sapuna se samleveni prah ubacuje u smesu za sapun. Moj sin je tinejdžer i ova maska mu je pomogla sa problemom sa kanama, a u planu nam je da pravimo sapun od paprike za umorne noge – kaže naša sagovornica.

Ona kaže da se ništa se radi proizvoljno i da je sve naučno utemeljeno.

– Prošle godine sam, recimo, sušila sve ostatke. Iz moje radionice nije izašao gram otpada. Sušeni paradajz stoji mi spakovan i čekamo da nam klikne šta da radimo a njim. Svi imamo problem sa odnošenjem otpada i dobro je da svako od nas uradi šta je do nas da probamo da ga smanjimo. Evo, ovde u Medveđi svaka kuća pravi ajvar i sve žene su mi rekle da im objasnim kako se to suši, da i one to rade. Buđenje svesti je jako važno – kaže ona.

Jelena je, inače, jedna od 100 najuspešnijih poslovnih žena iz ruralnih područja, koje su dobitnice ovogodišnjeg konkursa Pošta Srbije, kojim ovo javno preduzeće podržava žensko preduzetništvo i daje svoj doprinos unapređenju položaja žena na tržištu rada.

Izvor:Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак Kako se pravi ajvar uz nula otpada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je reč o opasnom medicinskom otpadu, postoje samo procene da je reč o godišnjoj količini od 5.000 tona. Preciznijih podataka nema, jer je tek svaka peta zdravstvena ustanova u Srbiji – od ukupno 6.969 registrovanih – nadležnima dostavila podatke o proizvedenoj količini infektivnog medicinskog otpada tokom 2021. godini. Čak i kod dostupnih informacija je upitna njihova tačnost, pošto različite institucije daju različite podatke o opasnom otpadu, a to je samo deo nalaza koje je utvrdila Državna revizorska institucija u reviziji svrsishodnosti poslovanja “Upravljanje opasnim otpadom”.

Nepravilnost po pitanju upravljanja opasnim otpadom u Srbij

„Utvrdili smo niz nepravilnosti po pitanju upravljanja opasnim otpadom u Srbiji“, rekao je Duško Pejović, predsednik DRI.

On je ukazao na značajan problem uklanjanja i skladištenja takvog otpada i nedovoljno precizne propise.
„Nije uređeno pitanje skladištenja, ili spaljivanja otpada, niti bilo kakvo drugo pitanje koje je regulisano u drugim zemljama koje imaju veći napredak u toj oblasti“, rekao je Pejović.

Revizori su utvrdili da u Srbiji nemamo redovan sistem sakupljanja opasnog otpada. Nema ni dovoljno informacija o sakupljanju nekih tokova opasnog otpada – kiseline, hemijskog otpada, otpada kontaminiranog uljem, mulja i dr. Nemamo ni dovoljno kapaciteta za njegovo skladištenje, a ni nacionalno postrojenje za tretman opasnog industrijskog otpada, kao ni centralna regionalna skladišta opasnog otpada, iako je plansko rešenje dato u Prostornom planu Republike Srbije još 2010. godine.

„Nema dovoljno kapaciteta za skladištenje opasnog otpada. U takvim okolnostima, proizvođači opasnog otpada privremeno skladište opasni otpad na svojim lokacijama u privremenim skladištima“, navodi se u izveštaju.

DRI podseća da nedostaju kapaciteti za spaljivanje organskog industrijskog i medicinskog otpada.

„Ne postoji poseban propis o odvojenom sakupljanju i upravljanju opasnim otpadom iz domaćinstava u Srbiji. Određeni opasni otpad iz domaćinstava, poput otpada od električne i elektronske opreme i baterija, sakuplja se pod upravom opština i u kontekstu posebnih tokova otpada. Za drugi opasni otpad iz domaćinstava, npr. otpadno ulje, farmaceutski otpad i hemijski otpad, do sada u Republici Srbiji nije uspostavljen redovan sistem sakupljanja“, ukazuje DRI.

Neadekvatno upravljanje opasnim medicinskim otpadom čije se količine procenjuju na 5.000 tona godišnje predstavlja veliki problem, zbog toga što se opasan otpad ne razdvaja u zdravstvenim ustanovama, navodi se u izveštaju.

Čiji je podatak tačan

Državni revizor Nikola Stefanović ukazao je da je tokom revizije ustanovljeno da postoje razlike između podataka o količini proizvedenog opasnog otpada Agencije za zaštitu životne sredine i Republičkog zavoda za statistiku.

Tako je količina nastalog opasnog otpada u 2020. godini po Republičkom zavodu za statistiku 70.444 tona, po Agenciji za zaštitu životne sredine 67.872 tona, dok je očekivana količina nastalog otpada čak – 218.635 tona.

„Takođe, postoji razlika između stanja zaliha opasnog otpada na privremenom skladištu u izveštajnoj godini na dan 31. decembar i stanja na dan 1. januar u narednoj godini. A ta dva stanja treba da budu – ista“, pojašnjava ovaj revizor.

Tako je poslednjeg dana 2019. godine stanje zaliha opasnog otpada zabeleženo u količini od 3.874 tona, dok je prvog narednog dana – 1. januara 2020. godine stanje tih istih zaliha u privremenom skladištu čak 8.368 tona.

„Zbog nedostataka u propisanim obrascima izveštavanja, podaci o postupcima i metodama odlaganja i ponovnog iskorišćenja opasnog otpada nisu u potpunosti pouzdani“, istakao je revizor.

Pokazavši o čemu je reč na konkretnom primeru, Stefanović je naveo da su zdravstvene ustanove isti opasan infektivni medicinski otpad označile trima različitim oznakama.

„I sve tri su – pogrešne – i R5, i R7 ili R11. To su, naime, oznake za otpad koji se – reciklira“, navodi on.

Ovaj infektivni otpad, inače, trebalo je da bude označen oznakom D9, pošto je reč o otpadu koji nikako ne sme da se – reciklira.

Koliko ima opasnog otpada

U izveštaju DRI se ukazuje da Republički zavod za statistiku objavljuje podatke o proizvedenoj količini opasnog otpada i redovno šalje podatke Evropskom statističkom zavodu (Evrostat), svakih 18 meseci prema njenim zahtevima.

Prema tim podacima u Srbiji je u 2020. godini nastao otpad iz delatnosti rudarstva u količini od 45,7 miliona tona, od kojih je 25 odsto, odnosno 11,2 miliona tona deklarisano kao opasan otpad. Godinu kasnije, tokom 2021, proizvedeno je 59,5 miliona tona otpada iz delatnosti rudarstva, a kao opasno je označeno 24 odsto, odnosno nešto više od 14 miliona tona.

Ko ima dozvolu

Nikola Stefanović ističe da dozvolu za upravljanje rudarskim otpadom u Srbiji ima jedino – privredno društvo Ziđin Majning Bor, za upravljanje rudarskim otpadom u rudniku bakra i zlata Čukaru Peki.

„Operateri upravljanja otpadom bili su dužni da do 1. januara 2022. godine poseduju dozvolu za upravljanje otpadom. U Republici Srbiji samo jedan operater odlaže i upravlja rudarskim otpadom na osnovu dozvole za rudarski otpad i plana upravljanja rudarskim otpadom. Ministarstvo, odnosno nadležni pokrajinski organ, nisu preduzimali mere koje bi dovele do toga da svi operateri odlaganje i upravljanje rudarskim otpadom vrše na osnovu dozvole za upravljanje rudarskim otpadom. Najmanje 20 operatera odlaže i upravlja potencijalno opasnim rudarskim otpadom (flotacijskom jalovinom) bez izdate dozvole za upravljanje otpadom“, naveo je Stefanović.

Kada je reč o medicinskom otpadu, većina zdravstvenih ustanova nema saglasnosti na planove za upravljanje medicinskim otpadom. Evidencija proizvođača ovog otpada nije sveobuhvatna, a postojeća infrastruktura za tretman medicinskog otpada, kako ističu revizori – nije u potpunosti funkcionalna.

35 odsto drobilica nije u upotrebi

„Tretman infektivnog otpada i oštrih predmeta vrši se metodama dezinfekcije i sterilizacije u autoklavima mlevenjem, odnosno drobljenjem u drobilicama, kojima se postiže uklanjanje opasnih svojstava, smanjenje zapremine i neprepoznatljivost otpada. Postojeća infrastruktura za tretman medicinskog otpada nije u potpunosti funkcionalna – 35 odsto drobilica nije u upotrebi zbog zastarelosti opreme, čestih kvarova, preopterećenosti uređaja i problema sa servisiranjem, kao i zbog nedostatka finansijskih sredstava, zbog čega se ne vrši potpuni tretman proizvedenog infektivnog medicinskog otpada“, navodi državni Stefanović.

Državna revizorska institucija je u postupku ove kontrole dali preporuke nadležnim institucijama: Ministarstvu zaštite životne sredine, Ministarstvu zdravlja, Pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam i zaštitu životne sredine, Ministarstvu rudarstva i energetike, Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj i Agenciji za zaštitu životne sredine.

Rok za postupanje po preporukama DRI je – godinu dana.

Izvor: N1

Foto: Bing

Чланак Srbija nema dovoljno kapaciteta za skladištenje opasnog otpada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija godišnje proizvede 12 miliona tona otpada, a u javnosti se već godinama upozorava da ako ovako nastavimo, ugušićemo se u divljim deponijama. Kako je onda moguće da našoj zemlji nedostaju određene vrste otpada? Tako što se od pomenutih 12 miliona tona, čak 10 miliona ne reciklira i ne vraća u proizvodnju, nego završava zagađujući životnu sredinu. S druge strane, iz Srbije se značajno izvozi metalni otpad, koji je preko potreban domaćoj metaloprerađivačkoj industriji, dok je uvoz dugotrajan i komplikovan proces. Zato je Privredna komora Srbije (PKS) pre nekoliko meseci podnela inicijativu republičkoj vladi da se pojednostavi uvoz ove vrste otpada.

„Inicijativa ima za cilj da se uprosti procedura i podnošenje nepotrebne i obimne dokumentacije za dobijanje dozvola za uvoz metalnog otpada koji se nalazi na zelenoj listi. Dakle, radi se o neopasnom otpadu koji je neophodan domaćoj metaloprerađivačkoj industriji. Vidljivih rezultata još nema, uprkos razumevanju koje je ispoljeno na sastanku predstavnika nadležnog Ministarstva za zaštitu životne sredine, PKS i korisnika sirovina“, kaže za B&F Vasa Žigić, komercijalni direktor kompanije „Metalfer Steel Mill“ iz Sremske Mitrovice, koja koristi isključivo čelični otpad kao sirovinu. Pomenuto preduzeće je najveći potrošač i recikler čeličnog otpada u Srbiji i na Balkanu, čije potrebe za ovom sirovinom premašuju 500.000 tona godišnje.

Žigić ističe da bi metaloprerađivačkoj industriji najviše odgovaralo da nema uvoznih dozvola, ili da se dokumentacija za njeno izdavanje svede na minimum. „Našim stranim partnerima nije lako objasniti koju sve dokumentaciju treba da dostave i zašto ona mora biti u originalu, te da će procedura dobijanja dozvola potrajati najmanje 30 do 45 dana. Za to vreme, oni tu sirovinu mogu da prodaju drugim korisnicima i uglavnom se odlučuju za tu opciju. Čak i kada se dobije dozvola za uvoz ona ima ograničen rok od jedne godine, pa je nakon isteka potrebno ponoviti ceo postupak, iako kod korisnika nije došlo do bilo kakve promene u načinu proizvodnje i prerade sirovina“, navodi naš sagovornik probleme sa kojima se suočavaju u praksi.

Značaj metalske industrije za celu privredu

Zato se u ovoj kompaniji nadaju da će ova inicijativa u najkraćem roku biti prihvaćena u potpunosti, kako bi kao i fabrike iz ostalih zemalja imali ravnopravan pristup potrebnim sirovinama. Uvoz je neophodan, dodaje Žigić, jer zbog ekonomskih teškoća koje su u proteklim decenijama dovele do opadanja industrijske proizvodnje, znatno su smanjene i raspoložive količine kvalitetnog metalnog otpada koje su te fabrike generisale u prethodnom periodu. „Bez jake metalske industrije nema stabilnog izvora metalnog otpada, bez obzira da li se radi o čeličnom otpadu ili otpadu od obojenih metala, a ovde pre svega mislimo na bakar i aluminijum”, pojašnjava komercijalni direktor kompanije „Metalfer“.

Upravo je kod ovih metala prisutna izrazita spoljnotrgovinska neravnoteža. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prošle godine je uvezeno 10.721 tona otpada od aluminijuma a izvezeno 20.135 tona, uvezeno je 7.998 tona otpada od bakra a izvezeno 9.856 tona, dok je čeličnog otpada uvezeno 5.320 tona a izvezeno čak 225.381 tona.

„Bitno je da znamo da mogu da se uvezu i prerade znatno veće količine otpada od obojenih metala i čelika. Većina naših fabrika ima stalne potrebe za kvalitetnim sirovinama i ima održive dugoročne planove poslovanja i razvoja. Pandemija jeste unela globalne poremećaje u trgovini i transportu, ali i pored toga privredni tokovi nisu stali. Pokazalo se da u takvim situacijama još više treba obratiti pažnju na potrebe metalske industrije i omogućiti slobodan uvoz sirovina, kako bi proizvodnja mogla da se nastavi neometano“; naglašava Žigić.

On podseća da su svi prerađivači metalnog otpada važni i veliki sistemi, „od čije proizvodnje zavise druge fabrike i veliki infrastrukturni i drugi projekti u zemlji. Pored toga, mnogi korisnici metalnog otpada su i veliki izvoznici gotovih proizvoda, što je i te kako značajno za privredu u celini”.

Kada je reč o zalihama, u ovoj kompaniji objašnjavaju da nije isplativo držati prevelike količine sirovina na zalihama. To često nije ni fizički lako izvodljivo, što dodatno opterećuje novčane tokove, poskupljuje proizvodnju, a naročito može da bude opasno kod berzanskih sirovina, gde se cene menjaju na dnevnoj bazi. Zato je neophodno da priliv sirovina bude stabilan i u redovnoj dinamici prema potrebama prerađivača.

S druge strane, „Metalfer“ kao najveći recikler čeličnog otpada na Balkanu bi sa većom dostupnošću sirovina mogao da uveća kapacitete za preradu i tako još više doprinese razvoju cirkularne ekonomije u Srbiji. U prilog tome, naš sagovornik navodi rezultate najnovije analize proizvođača i reciklera iz Nemačke, koji pokazuju da svaka tona čeličnog otpada koja se koristi u proizvodnji čelika štedi 1,67 tona ugljen dioksida. „Insistira se na tome da otpad nije samo otpad, već proizvod za zaštitu klime i životne sredine“, podvlači Žigić.

Otpad bi trebalo prerađivati u Srbiji

Preduzeće iz Sremske Mitrovice, koje je i nosilac respektabilnog priznanja „Čuvarkuća“, u svojoj modernoj čeličani proizvodi betonski čelik: rebraste armature u šipkama, rebraste armature u koturu i čelične žice u koturu, prema najsavremenijim svetskim standardima. Svi proizvodi su atestirani po kriterijumima država EU, kaže Žigić, koji navodi da se ovi proizvodi uglavnom koriste za armiranje betona i ugrađuju u betonske i druge konstrukcije. „Metalfer“ svoje proizvode plasira i na tržište EU, kao i u zemlje bivše Jugoslavije.

„U sve značajnije objekte, mostove i puteve u Srbiji ugrađeni su proizvodi iz naše čeličane. Pored toga, naši proizvodi se smatraju ekološki prihvatljivim, jer se mogu reciklirati kao otpad“, naglašava Žigić.

Prema mišljenju našeg sagovornika, velikim lanjskim izvozom čeličnog otpada je naneta ogromna šteta domaćim prerađivačima, građevinskoj industriji i kompletnoj privredi Srbije.

„Smatramo da je neophodno da se čelični otpad koristi isključivo u domaćim preradnim kapacitetima, što je u potpunosti u skladu sa Akcionim planom EU, Programom upravljanja otpadom i Zakonom o upravljanju otpadom“.

Akcioni plan o cirkularnoj ekonomiji – za čistiju i konkurentniju Evropu iz 2020. godine, jasno daje do znanja državama članicama, ali i državama kandidatima za članstvo u EU, da prerada otpada treba da se radi u državi gde je nastao, odnosno što bliže mestu nastanka i da su države obavezne da prilagođavaju svoju ekonomiju ovim načelima. Dalji koraci u promeni ovih smernica su usmereni na unapređivanje reciklaže u zemlji nastanka i izbegavanje prekograničnog kretanja otpada, navodi Žigić i zaključuje:

„Razvoj cirkularne ekonomije, povećanje BDP-a Srbije, povećani prilivi u budžet i veća zaposlenost, direktno zavise od toga da li će se čelični otpad, koji je u suštini resurs Srbije, prerađivati u zemlji ili će se, protivno svim navedenim zakonima, programima i smernicama, izvoziti kao sirovina“.

Inspekcijski nadzor

Jedna od stavki inicijative koju je pred Vladom Srbije pokrenula PKS je i pooštravanje inspekcijskog nadzora nad prikupljanjem i trgovinom metalnim otpadom. Vasa Žigić kaže da bi budući zahtevi za izvozne dozvole trebalo da se razmatraju isključivo u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom i Pravilnikom o sadržini dokumentacije koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada.

„Ovo praktično znači, da se prilikom razmatranja svakog zahteva moraju uzeti u obzir preradni kapaciteti u Srbiji, kao i da se eventualno odobrene ili nove izvozne dozvole izdaju samo za prikupljene količine otpada”, pojašnjava sagovornik B&F-a.

Daniela Ilić

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022. 

Foto: Hans Ripa, Unsplash

Чланак Metalska industrija traži jednostavniji uvoz metalnog otpada: Preko potrebne sirovine се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zakon o upravljanju otpadom, naime, propisuje da sve apoteke, državne i privatne, moraju da prikupljaju stare lekove od građana, a troškove uništavanja bi trebalo da snose proizvođači lekova. Međutim, retko koja apoteka ispunjava ovu obavezu zbog čega opasni i rizični po zdravlje i životnu sredinu lekovi, oni isteklog roka trajanja ili oni koji više nisu potrebni, umesto u specijalnim kontejnerima najčešće završe na gomili sa kućnim otpadom.

Statistički podaci pokazuju da svako domaćinstvo u Srbiji od četiri člana ima pola kilograma lekova kojima je istekao rok. U celoj zemlji godišnje se sakupi oko 50.000 tona farmaceutskog otpada. Kako je pokazalo istraživanje koje su sproveli studenti Politehnike, građani Srbije najčešće lekove bacaju u kanalizaciju ili smeće. Tako postupa 77,3 odsto stanovništva, dok 15,2 odsto lekove čuva kod kuće.

Farmaceutski otpad

Reporteri „Blica“ odlučili su da provere da li se u poslednje vreme nešto promenilo. Obišli smo nekoliko privatnih i nekoliko državnih apoteka. Pokazalo se da su naši sugrađani mahom neupućeni u ceo proces vraćanja lekova kojima je istekao rok, ali da je još mnogo veći problem što većina apoteka ne prihvata da preuzme te medikamente.

– Kod nas u apoteci nije moguće ostaviti lekove kojima je istekao rok trajanja, ali koliko sam upućena svaka državna bi trebalo da ih prima. Pre jedno četiri godine sam radila u državnoj apoteci i nama su ljudi redovno donosili lekove kojima je istekao rok. Naravno, bilo je i onih koji donesu lekove kojima rok još važi, ali im više nisu potrebni. To je bio poprilično naporan posao, jer kažem vam, morali smo da odvajamo lekove koji su za uništavanje od onih kojima je rok trajanja važeći. Dobijali smo plastične kante u koje smo skupljali lekove, a kada bi se popunili zvali smo vozača koji je to nosio. Iskreno da vam kažem, ne znam šta se dalje radi sa njima. Znate, uništavanje lekova je višestruko skuplje od same proizvodnje pa onda nastaje problem prilikom plaćanja, odnosno dogovora ko to treba da plati – ispričala nam je apotekarka u jednoj privatnoj apoteci.

Svega stotinak metara uz istu ulicu nalazila se još jedna apoteka, ali ova je u vlasništvu države. U njoj radnica nije bila zainteresovana za razgovor, što je bio slučaj i u većini državnih apoteka.

Nastavili smo da obilazimo apoteke i shvatili smo da ni jedna od apoteka koje smo obišli nisu primale lekove kojima je istekao rok. Objašnjenje je uvek bilo da „uredba nije doneta“.

Pravilnik o upravljanju otpada

U stvari, problem je u tome što nije precizno definisano kako odabrati operatera koji ovaj otpad preuzima iz apoteka, kao ni ko će i kako finansirati obaveza učesnika u ovim aktivnostima. Pravilnikom o upravljanju farmaceutskim otpadom trebalo bi da se reši način konačnog zbrinjavanja ovog otpada.

I tako, dok se zakonski sve ne usaglasi, savesnom građaninu koji želi da lekove kojima je prošao rok pravilno ukloni, verovatno će prekipeti posle bezuspešnog obilaska nekoliko apoteka, te će lekove odložiti na sledeće logično mesto – kantu za đubre ili kontejner, upravo ono što nikako ne bi trebalo da uradi.

Izvor: Blic.rs

Foto: Pixabay

Чланак Zakonom je zabranjeno da se lekovi bacaju u kantu za đubre, a gde ih onda odložiti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nazivom projekta “Hoćemo novu šansu – recikliraj” organizatori šalju poruku da otpad može da bude značajan resurs, te da pravilnim odlaganjem i recikliranjem dajemo šansu PET plastici i aluminijumskim limenkama da ponovo završe na rafovima prodavnica. Na ovaj način, smanjuje se količina otpada na deponijama, štede materijali neophodni za proizvodnju ambalaže, čime se dalje štede energija, voda, kao i drugi prirodni resursi, koji su nam danas veoma važni.

„Opština Kučevo je bogata prirodnim lepotama i drugim znamenitostima od važnosti za razvoj turizma i ruralni razvoj. Dolaskom kompanije kao što je Coca-Cola HBC i uz podršku Sekopaka, ostvarićemo dugogodišnju težnju svih građana da odgovorno upravljamo otpadom. Zahvalni smo što su ove dve kompanije prepoznale našu opštinu, a mi ćemo se u daljem radu truditi da opravdamo njihovo poverenje i obezbedimo bolje i kvalitetnije mesto za život naših građana“, rekao je Nenad Mikić, zamenik predsednika opštine Kučevo.

Kontejneri za PET plastiku i limenke postavljeni su širom opštine Kučevo, i to u selima Rabrovo, Kaona, Ševička Neresnica, Neresnica, Gložana, Duboka i Popovac.

„Kao operateru ambalažnog otpada, važno nam je da građani širom Srbije stvore ekološke navike i počnu da odvajaju ambalažni otpad u svojim domaćinstvima. Zbog toga je naše zadovoljstvo što smo zajedno sa partnerima napravili ovaj projekat, koji ima za cilj da zajedničkim snagama uspostavimo dobar sistem za primarnu selekciju ambalažnog otpada i time očuvamo prirodna bogatstva Kučeva”, saopštila je Violeta Belanović Kokir, generalna direktorka Sekopaka.

U okviru projekta sprovodi se i edukacija građana o primarnoj selekciji, koja je ključna kako bi sistem funkcionisao.
„Otvaranjem punionice gazirane vode Rosa Homolje, Kučevo i ovaj region su postali još jedan dom naše kompanije u Srbiji. Kao i svuda gde poslujemo, zajedno sa lokalnom zajednicom i partnerima želimo da doprinesemo rešenju važnih izazova, a otpad je svakako jedan od njih. Kroz ovaj projekat činimo jedan korak, obezbeđujući građanima neophodnu infrastrukturu za selektivno odlaganje otpada, uz nadu da će čuti našu poruku i dati šansu reciklaži“, kazala je Tisa Čaušević, menadžerka za javne i regulatorne poslove u kompaniji Coca-Cola HBC Srbija.

Pored projekta „Hoćemo novu šansu – recikliraj“, kompanija Coca-Cola HBC Srbija zajedno sa kompanijom Bambi, nedavno je organizovala volontersku akciju u Kučevu, u okviru koje su volonteri očistili otpad u priobalju reke Pek, postavili kućice za ptice i ofarbali ogradu u dvorištu osnovne škole.

Чланак Selektivno odlaganje otpada u Kučevu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo je najavila gradska sekretarka za zaštitu životne sredine Ivana Vilotijević nabrajajući projekte gradske vlasti u oblasti za koju je nadležna.

„Od svog otpada koji se nalazi na teritoriji grada Beograda, a to je negde oko 540 hiljada tona godišnje, 340 do 370 hiljada će biti iskorišćeno za pravljenje toplotne odnosno električne energije. To znači da će grad Beograd od otpada koji je prethodnih četrdeset godina završavao na nesanitarnoj deponiji dobijati pet odsto električne i osam odsto toplotne energije. Na taj način smo napravili jedan krug gde otpad na kraju postaje resurs“, dodala je ona.

Prethodno je u našim medijima objavljeno da će pomenuta energana grejati oko 25.400 stanova, koji su deo toplane „Konjarnik“. Tada je najavljeno da bi ovo postrojenje trebalo da bude spremno za rad u novembru 2022.

Izvor: Beoinfo

Foto: Pixabay

Чланак Beograđani će se od naredne godine grejati i na – otpad се појављује прво на Biznis i Finansije.

U dokumentu pod imenom “Globalna analiza medicinskog otpada u kontekstu Kovida-19” objavljeno je da je samo u sklopu zajedničke inicijative UN za hitnu podršku državama između marta 2020. i novembra 2021. nabavljeno i širom sveta isporučeno 87.000 tona lične zaštitne opreme (PPE). Ovo je naravno samo deo opreme koja je utrošena na globalnom nivou, a zabrinjava podatak da se njen veliki procenat ne odlaže po propisima nego često završava na ulicama, u rekama isl.

Takođe, posredstvom programa UN državama je poslato više od 140 miliona kompleta za testiranje, sa potencijalom da proizvede 2.600 tona neinfektivnog otpada, uglavnom plastičnog, kao i 731.000 litara hemijskog otpada.

Pored toga, do sada je na planeti ubrizgano više od osam milijardi doza vakcina, što je proizvelo 144.000 tona dodatnog otpada – špriceva, igala i sigurnosnih kutija.

Da li je na vidiku rešenje za ovaj problem?

U analizi SZO ukazano je da 30 odsto zdravstvenih ustanova u svetu, od toga 60 odsto u najmanje razvijenim zemljama, nije opremljeno za rukovanje postojećim otpadom, a kamoli dodatnim opterećenjem usled gomilanja kovid otpada.

Analitičari SZO objavili su niz preporuka za integrisanje boljih, bezbednijih i ekološki održivijih praksi odlaganja otpada koje uključuju upotrebu ekološki prihvatljive ambalaže i isporuke, sigurnih i višekratnih sredstava za ličnu zaštitu, recikliranih ili biorazgradivih materijala.

Sugerisano je i ulaganje u tehnologije za preradu otpada bez sagorevanja i druge načine kako bi se kroz reciklažu osiguralo da materijali, poput plastike, mogu da imaju „drugi život“.

Izvor: 021, UN

Foto: Pixabay

Чланак Pandemija stvorila ogromne količine medicinskog otpada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da li ste znali da je staklo materijal koji se može beskonačno reciklirati, dok mu je na deponijama potrebno i do 5.000 godina da se razgradi? Ili da reciklažom jedne tone stakla može da se uštedi 40 odsto energije i 50 odsto količine vode koja je potrebna za proizvodnju nove staklene ambalaže, dok se zagađenje vazduha smanjuje 20 odsto?

Ovu i još mnoštvo korisnih informacija možete naći na sajtu Sekopaka koji je učestvovao u potpisivanju Memoranduma o međusobnom razumevanju između Grada Beograda, Nemačke razvojne saradnje (GIZ) i NALED-a na projektu „Upravljanje staklenom ambalažom na Zapadnom Balkanu”.

Ovaj projekat sada će omogućiti i stanovnicima dve prestoničke opštine, Starog grada i Savskog venca, da dobiju zvona za sakupljanje staklenog otpada. Takva zvona već postoje u u Nišu, Kragujevcu, Somboru i Varvarinu, gde je procenat sakupljene staklene ambalaže porastao u proseku 85 odsto za prvih šest meseci sprovođenja projekta.

Staklo je inače četvrti najčešće otpadni materijal u Srbiji, posle papira, kartona i plastike. Na našem tržištu se godišnje plasira 87.000 tona stakla, od čega na reciklaži završi nepunih 50 odsto.

Izvor: Sekopak

Foto: Pixabay

Чланак Beograd postavlja 150 zvona za sakupljanje i reciklažu staklene ambalaže се појављује прво на Biznis i Finansije.