Jovan Kulinčević svaki dan započinje obilaženjem svojih pčelinjaka, ali ovaj vitalni devedesetpetogodišnjak ne proizvodi med. Njegovo preduzeće „Apicentar“ na svojim policama nema nijednu teglu meda, već se bavi selekcijom i reprodukcijom pčelinjih matica.

Ali zašto baš matica? Svako pčelinje društvo ima jednu maticu, čiji zadatak nije samo da iznedri nove generacije pčela, nego i da održava društvo na okupu. U prirodi se matice pare sa više trutova, a zatim polažu jaja iz kojih se izvode pčele radilice, trutovi i matice od kojih kasnije nastaju nova društva.

Međutim, među ovako nastalim maticama ima i onih koje nisu sposobne da zadovolje potrebe pčelara i donesu željene prinose. Imajući u vidu da pčelarenje zahteva velika ulaganja u proizvodnju, pčelari često žele da smanje ovakve poslovne rizike, te koriste usluge selekcionara pčelinjih matica, objašnjava Kulinčević u razgovoru za B&F.

Zarada ne može biti važnija od dobrobiti pčela

Kulinčević je zbog ljubavi prema pčelama, koju je nasledio od oca, završio Poljoprivredni fakultet u Beogradu i potom doktorirao genetiku pčela u Bonu. Tokom svoje karijere, predavao je na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, a zatim i na Državnom univerzitetu u Ohaju. Američki pristup pčelarstvu mu se nije dopao, jer kako kaže, „tamo je to industrija, kojoj je prioritet zarada a ne dobrobit pčela, pa se one svake sezone zamenjuju i kupuju se nove, mlađe i produktivnije”.

Uveren da se u ovoj delatnosti može uspešno poslovati i sa humanijim odnosom prema pčelama, po povratku u Jugoslaviju osamdesetih godina prošlog veka osnovao je preduzeće za selekciju i reprodukciju pčelinjih matica zajedno sa Institutom „Agroekonomik“. Kada je ovaj institut propao usled loše privatizacije, otkupio je drugu polovinu preduzeća i tako je 1995. zvanično nastao „Apicentar“, čiji je Kulinčević sada stopostotni vlasnik.

Preduzeće je od samog početka radilo po principima selekcije otvorenog tipa, u kojoj je deo proizvodnje matica prepuštan prirodi, a deo pomažu i nadziru naučnici. Kulinčević se trudio da posebnom selekcijom kreira onakve pčele kakve su potrebne privredi. To podrazumeva i da se izbegava ukrštanje pčela u bliskom krvnom srodstvu. Zato je „Apicentar“ uspostavio saradnju sa tri kooperanta za proizvodnju matica lociranih u Vojvodini, Centralnoj i Istočnoj Srbiji, koji su dovoljno udaljeni jedni od drugih da bi se izbeglo mešanje istog genetskog materijala.

Kako se vrši izbor majki matica?

Glavni pčelinjaci i selekcioni centar ovog preduzeća nalaze se u blizini Beograda, u kojima se tri osobe staraju o 300 pčelinjih društava i nekoliko stotina oplodnjaka. „U selekcionom pčelinjaku se odgajaju majke. Tu pratimo ponašanje odabranih majki matica. Kada na osnovu dvogodišnjih statističkih analiza utvrdimo koje od njih poseduju osobine neophodne pčelarima – a to su visoka medna produktivnost, miroljubivost i otpornost na učestale pčelinje bolesti – svakome od kooperanata šaljemo po jednu majku, od kojih oni zatim proizvode nove matice. Potom nam vraćaju oplođene matice i mi ih ustupamo pčelarima”, objašnjava Kulinčević.

Gaje samo Kranjsku rasu, jer je jedino njen uzgoj dozvoljen zakonom. Sa njom se, u poređenju s drugim rasama, relativno lako radi jer uz malo dima nije sklona ubadanju. Ona dobro podnosi kontinentalnu klimu, uspešno prezimljava uz skromnu potrošnju hrane, a kada sve procveta postaje veoma produktivna. Jedna od njenih većih mana je što je sklona rojenju.

Međutim, vlasnik i glavni genetičar „Apicentra“ je radio na suzbijanju ovakvog ponašanja, pa se potomci njegovih matica uglavnom ne roje. Takođe, uspeo je da proizvede i dugovečnije pčele od onih koje se proizvode u SAD, uveren da su one „pre svega živa bića, a ne sredstvo za ubiranje zarade”.

Izbegavati neregistrovane proizvođače

Na pitanje zašto pčelari sami ne proizvode matice kada već poseduju biološki materijal, Kulinčević odgovara da neki od njih to i čine, a pojedini ih čak prodaju „na crno“, ali da njihovi rezultati nisu uvek zadovoljavajući. „Te pčele često nisu dovoljno otporne na bolesti i nemaju velike prinose. Takođe, povremeno se dešava da njihova naredna legla imaju određene genetske anomalije. Zato treba biti oprezan prilikom nabavke pčela od neregistrovanih proizvođača“, upozorava naš sagovornik, „jer ovo što mi radimo je nauka, i teško se takvi rezultati mogu dobiti slučajnim odabiranjem”. To dokazuju i podaci da pčele iz „Apicentra“ imaju veći prinos meda u proseku između 25 i 30 odsto u odnosu na neselekcionisane, pošto je i produktivnost nasledna osobina.

Ovakvi rezultati su proizvod višedecenijskog vrednog rada i finansijskih ulaganja, jer onaj ko želi da se bavi proizvodnjom matica mora imati osnovni kapital u vidu pčela, košnica i druge opreme. Kulinčević dodaje da su, pored toga, da bi se odgajila kvalitetna majka matica potrebni veliko znanje, iskustvo, posvećenost, sistematski kontrolni pregledi i stalno prisustvo.

I pčele putuju avionom

Navedene aktivnosti nisu mali posao, imajući u vidu da se tokom sezone na odgajivačkim pčelinjacima i sparivalištima „Apicentra“ i kooperanata proizvede nekoliko hiljada sparenih matica. Ove matice završavaju uglavnom kod domaćih kupaca, a jedan deo njih i u inostranstvu, najčešće na Bliskom Istoku. Do nedavno su njihove pčele kupovali i ruski pčelari, ali je ova saradnja prekinuta zbog problema u kojima su se našli ruski uvoznici usled nestabilnog kursa rublje i uvoznih ograničenja.

Međutim, kupaca ne nedostaje, uprkos prekidu izvoza na rusko tržište i odluci našeg sagovornika da ne ulaže u marketing, „jer se u pčelarskom svetu zna ko kako radi, tako da se kupci sami javljaju“.

„Apicentar“ godišnje obezbeđuje matice za oko 800 pčelara. Ove godine su prodali nešto manje matica, pre svega zbog lošije sezone i nezavidne situacije u kojoj se nalazi pčelarstvo u Srbiji, usled niskih subvencija za selekcione centre koje se nisu menjale godinama i nelojalne konkurencije na tržištu meda. „Ipak, imamo dovoljno kupaca da bismo poslovali održivo“, ističe Kulinčević.

To znači da je „Apicentar“ svoje kupce snabdeo sa dovoljno kaveza u kojima su se nalazile oplođene matice za proizvodnju nove generacije pčela. U svakom od tih kaveza nalaze se po jedna matica, hrana u vidu šećernog testa, i još nekoliko pčela pratilja koje će tokom puta hraniti maticu. Kada su ovako upakovane, one mogu da izdrže i dve-tri nedelje u transportu.

Ovaj podatak potvrdio nam je i jedan jordanski pčelar koji redovno otkupljuje matice od „Apicentra“. One do njega stignu brzo, za 24 do 48 sati avionom, ali pošto ih ponekad transportuje dalje, veoma mu je važno da mogu duže da opstanu u kavezima.

„Srpske pčele su izuzetno kvalitetne, a posebno one iz ’Apicentra’. Ja ih kupujem već 30 godina, i za sebe i za distribuciju po Bliskom Istoku. Ako ih ‘Apicentar’ nema dovoljno, prvo ih uzmem za sebe, pa tek ono što preostane prodajem u Libanu, Siriji, Iraku… Ovo radim zato što su se pokazale bolje od pčela iz drugih zemalja iz kojih uvozim, a to su SAD i Australija”, kaže za B&F Muhammad Eid Rousan. Kao najveći kvalitet srpskih matica ističe miroljubivost i prinose koje one daju, a njihov med je, tvrdi, najlepši na svetu zahvaljujući posebnoj paši za pčele specifičnoj za vegetaciju doline reke Jordan, koju čine limuni, pomorandže i lokalno endemsko bilje.

Marija Dukić

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Чланак Uspešni pčelari koji ne proizvode med се појављује прво на Biznis i Finansije.

S obzirom na povoljne uslove za cvetanje bagrema, proizvodnja meda je ove godine možda čak i rekordna. Bilo je mnogo meda svih vrsta, ne samo bagremovog i lipovog, nego i livadskog i suncokretvog.

Što se tiče bagremovog meda, on je najtraženiji, a pčelari očekuju da cena ostane ista, bez obzira da li će biti dobra ili loša paša.

Kada je reč o korekciji cene meda, Stefanović ne može pouzdano da trvdi da će se cena menjati.

Kilogram meda u maloprodaji košta od 1.000 do 1.500 dinara. U Beogradu cena za kilogram ide i do 2.000.

U 2021. godini prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je raspolagala sa 976.000 košnica. Pčelarska privreda procenjuje da će broj košnica u 2022. godini ostati na približno istom nivou.

Proizvodnja meda u 2021. godini je iznosila je 7.438 tona. Ukupan izvoz meda u 2021. godini, iznosio je 2.175 tona u vrednosti od 13.1 miliona evra i na istom je nivou kao i prethodne godine.

Med se najviše izvozio za Italiju, Norvešku i Nemačku. Uvoz meda za razliku od prethodnih godina intenzivno je rastao i u 2021. godini. Uvezeno je 548 tona meda, što je gotovo dvostruko više nego prethodne godine. Najviše meda se uvozilo iz Moldavije, Ruske Federacije, Ukrajine i sa Novog Zelanda.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Bagremov med najtraženiji, cena i do 2.000 dinara za kilogram се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zahtevi se podnose elektronskim putem i preporučenom poštom na adresu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Upravi za agrarna plaćanja.

Pčelari koji imaju registrovan elektronski potpis, ceo proces će obaviti unošenjem traženih podataka u aplikaciju i elektronskim podnošenjem zahteva. Oni koji nemaju registrovan elektronski potpis, ističe se na sajtu Ministarstva, moći će da nakon unošenja traženih podataka, generišu obrazac za podnošenje zahteva koji će na sebi imati bar kod, koji je neophodno odštampati, svojeručno potpisati, ili overiti, a potom ga poslati preporučenom poštom.

Pravno lice, preduzetnik i fizičko lice koje je nosilac komercijalnog porodičnog poljoprivrednog gazdinstva može da ostvari pravo na podsticaje u stočarstvu po košnici pčela za najmanje 20, a najviše 1.000 košnica pčela.

To u praksi znači da svi pčelari koji imaju manje od 20 obeleženih i registrovanih košnica pčela ne ispunjavaju uslov za ostvarivanje prava na podsticaj po košnici pčela, dok oni koji imaju preko 1.000 košnica i podnose zahtev za ostvarivanje prava na ovaj podsticaj, neće po automatizmu biti odbijeni zbog prekoračenja propisanog broja košnica, već će im se priznati podsticaji za 1.000 košnica pčela.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Pčelari od danas mogu da se prijave za subvenciju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najtraženijih vrsta meda dakle neće biti dovoljno na tržištu, osim suncokretovog čiji prinos ove godine nije smanjen ali ga potrošači nerado kupuju, iako je podjednako kvalitetan kao i bagremov.

Međutim i ono što naši pčelari uspeju da proizvodu u velikoj meri će se prodavati na inostranom tržištu, uglavnom u EU koja je najveći potrošač, a, kako kažu pčelari, i kineski trgovci su iskazivali interesovanje da ga uvoze u Kinu.

Srbija je inače prošle godine ostvarila do sada najveći devizni priliv od izvoza meda, od 15,1 milion dolara, prodajom 2.701 tone meda.

Nestašica pogoduje falsifikatorima

Ove godine u našoj zemlji je uhapšen i prvi falsifikator meda, a prijavljeno je više desetina sumnjivih proizvođača koji su brojni naročito u vreme nestašice tog proizvoda. Procenjuje se da su, osim što su potrošačima ponudili nekvalitetan proizvod, oni i utajili porez u iznosu od oko 500.000 evra.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Zbog niskog prinosa, med skuplji za 100 odsto се појављује прво на Biznis i Finansije.

Med iz Jemena je jedan od najkvalitetnijih na svetu i često ga porede sa novozelandskim Manuka medom, koji se smatra izuzetno zdravim zahvaljujući svojim antibakterijskim svojstvima. Ona ga takođe čine i veoma skupim. Slična je situacija i sa jemenskim medom, s tim što on ne stiže do većeg dela sveta, te se o njemu malo zna. Ovom medu visok kvalitet garantuje njegova čistoća i sastav, budući da se tamošnje pčele hrane isključivo cvetovima drveta sidra. I ova biljka ima značajna antibakterijska svojstva te se na Bliskom Istoku koristi u medicini.

Tečno zlato

Rat koji se u ovoj zemlji vodi od 2015. izazvao je pravu humanitarnu katastrofu – od 28,5 miliona stanovnika humanitarna pomoć potrebna je za čak 24 miliona njih. Dve trećine stanovništva je na korak od teške gladi.

Više je razloga uzrokovalo takvu situaciju a jedan od njih je i činjenica da je rat mnogima onemogućio normalan rad, ali i putovanje kroz zemlju. Onemogućio je takođe i dostavu hrane ili lekova. Zapravo, u Jemenu ništa ne funkcioniše normalno, osim pčelarstva.

Naime, jedni od retkih ljudi koji mogu slobodno putovati ovom zemljom, bez obzira na to da li ulaze na teritoriju pobunjenika ili provladinih trupa su – pčelari. Oni se kreću kao i ranije, uglavnom tamo gde ima cveća čijim polenom se hrane njihove pčele. Međutim, to ne znači da se ne izlažu opasnosti od mina ili na primer nekog zalutalog metka. Ali to je rizik na koji su odveć navikli.

Kako prenosi Gardijan, u Jemenu ima oko 100.000 malih pčelarskih domaćinstava koja na godišnjem nivou proizvedu samo 1.580 tona meda. Od toga se izveze oko 840 tona, a ostatak se koristi unutar zemlje. Taj med se najčešće prodaje okolnim zalivskim zemljama po ceni od 500 dolara po kilogramu. Zato ga nazivaju tečnim zlatom.

Sve više stanovnika ove zemlje, razorene nemaštinom i glađu, svoju egzistencijalnu šansu vidi u medu, te rado ulazi u ovaj posao. Stariji pčelari im prenose svoja znanja, ali bez mnogo oduševljenja. Svesni su da bi rast broja pčela mogao da napravi problem, jer nema dovoljno cveća za njihovu prehranu. Posledica toga mogao bi biti pad kvaliteta jemenskog meda. A opet, ako med pomaže ljudima da nahrane gladnu decu, ko bi im mogao zameriti ovaj preduzetnički podvig…

Foto: Pixabay

Чланак Pčelarstvo, jedna od retkih pozitivnih priča iz Jemena се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija je prošle godine, uprkos nepovoljnim klimatskim uslovima, na tržište Evropske unije izvezla 2.700 tona meda u vrednosti od oko 13 miliona evra.

Predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije Rodoljub Živadinović izjavio je FoNetu da Srbija prosečno godišnje izveze do 3.000 tona meda u vrednosti od osam do 12 miliona evra.

„Prošle godine bagremova paša je bila veoma loša, a prinos bagremovog meda, koji je izvozni brend Srbije, bio je manji za čitavih 90 odsto. Uprkos tome, realizovan je izvoz na nivou višegodišnjeg proseka, a i devizni prihod je u tim granicama“, rekao je Živadinović.
On je istakao da je zbog smanjene ponude proizvođačka cena meda dostigla neverovatnih 6,71 evro po kilogramu.

Najveći kupci meda iz Srbije su Italija, Austrija, Nemačka, Francuska i Belgija. Naš med je veoma cenjen i tražen u tim zemljama i s obzirom na potencijal tih tržišta, izvoz bi mogao biti znatno veći, dodao je Živadinović.

Koja je realna cena meda?

U Srbiji ima 15.000 pčelara sa 1,3 miliona košnica registrovanih kod Uprave za veterinu Ministarstva za poljoprivredu. Prosečni godišnji prinosi kreću se između šest do 12.000 tona meda.

„Srbija je apsolutni rekorder po broju košnica po glavi stanovnika, međutim prinosi nisu veliki, pre svega zbog meteoroloških neprilika, poput prošlogodišnjih, kada je zbog lošeg vremena propala celokupna bagremova paša“, kazao je Živadinović.

On je rekao da je novootvoreni pogon za otkup „Naš med“ u Rači kod Kragujevca, u koji je investirano više od milion evra, već ostvario prvi cilj – uspostavljanje tržišne cene meda i momentalna isplata.

„Obezbedili smo sigurnost cene i sigurnost plaćanja. Prvi put ove godine u potpunosti smo ispratili rast cene meda na evropskom tržištu, a pored toga svaki med koji se otkupi za izvoz plaća se pčelaru pre preuzimanja“, istakao je Živadinović i upozorio da u prodaji i dalje postoje falsifikati čija je cena od 500 do 600 dinara.

Takve cene su jasno upozorenje da se radi o falsifikatu, jer ako je proizvođačka cena 800 dinara kako neko može med da prodaje za 500 ili 600 dinara.

„Realna cena meda sa porezima, trgovačkom, maržom i transportom je između 1.500 i 1.800 dinara“, rekao je Živadinović.

Izvor: 021

Foto: Hans, Pixabay

Чланак Pčelari: Pravi med ne može da košta 500 dinara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na sajtu Saveza stoji da se obmanjujuća poslovna praksa tiče načina reklamiranja ovog proizvoda, koji LIDL stavlja u povlašćeni položaj.

“Naime, pozitivnim propisima RS je zabranjeno reklamiranje meda sintagmom ‘100% prirodni med’, iz prostog razloga što med može biti isključivo prirodan, a ako nije prirodan, onda se u smislu zakona ne može nazvati medom. Znači, pčelarima je zabranjeno da to napišu, a LIDL to uveliko primenjuje. Ovo nije predmet rada veterinarske inspekcije, jer nema veze sa kvalitetom meda, niti to piše na etiketi proizvoda. Ovo je posao za tržišnu inspekciju”, stoji u saopštenju SPOS-a, koji dodaje i da je LIDL obavešten o ovom problemu ali da nije bilo povratne reakcije.

SPOS navodi i da je već imao nekoliko neprijatnih iskustava sa tržišnom inspekcijom koja je povremeno tvrdila da to nije u njenoj nadležnosti jer je u pitanju hrana, i izražava nadu da će ovaj put nadležni imati više sluha za problem pčelara. Upozorava i da će tržišne inspektore koji se oglase kao nenadležni za ovo pitanje prijavljivati “vrhu države i svim medijima u Srbiji”.

Zašto je važno propisno označavanje meda?

Pčelari smatraju da se ovakvom reklamom potrošači dovode u zabludu da je samo LIDL-ov med 100% prirodan, dok ostali, na kojima to ne piše, to nisu. Tako će, uvereni su, kupci misliti da je LIDL-ov med kvalitetniji od njihovog, što ovu kompaniju, protivno zakonu, stavlja u povlašćeni položaj na tržištu.

Izvor: SPOS

Foto: Foto: mel_gama, Pixabay

Чланак Sukob pčelara i LIDL-a oko reklamiranja meda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Metoda prikupljanja meda iz košnica se od nastanka pčelarstva nije mnogo menjala. To je bio lepljiv i prilično komplikovan posao, jedan od onih za koje važilo pravilo „nemoj da izmišljaš toplu vodu“. Sve dok se neko nije oglušio o „pčelarsku bibliju“ i podigao revoluciju. Ona se danas prodaje na tržištu pod poularnim nazivom: „košnica sa slavinom“.

Revolucija nije stigla iz redova veštačke, već poljoprivredne inteligencije. Tačnije sa imanja porodice Anderson iz Novog Južnog Velsa u Australiji. Otac i sin pčelari, Stjuart i Sedar Andreson izumeli su pre nekoliko godina mehanizam „Flow Hive“. On omogućava točenje meda na slavinu direktno iz košnice, bez povređivanja pčela. Njihov izum se reklamira kao ostvarenje sna svakog pčelara. Sada tokom prikupljanja meda nema više potrebe za oblačenjem zaštitnih mreža, uznemiravanjem pčela zbog vađenja panela sa saćem, za dimljenjem košnice… Jednostavno, odvrnete česmu kada se saće napuni medom i natočite ga direktno u teglice.

Veštačko saće na rasklapanje

Stjuart Anderson, koji pripada trećoj generaciji pčelara u svojoj porodici, godinama je razmišljao kako bi prikupljanje meda moglo da se pojednostavi. Onda mu je, konačno, jednog jutra „svanulo“: zašto ne bi napravio veštačko rasklopivo saće? Osnovna ideja je bila da se saće deli vertikalno kako bi med mogao da teče nadole u cev koja bi ga sprovela do slavine.

Narednih deset godina, Stjuart i njegov sin Sedar su razvijali ovu ideju i testirali mnoštvo prototipova. Napokon su bili zadovoljni kako košnica sa slavinom funkcioniše. Oni su, praktično, „hakovali“ košnicu – uneli su izmene u savršeni red koje su pčele osmislile kao ćelijsku strukturu na osmougaonoj osnovi. Ovaj sistem je idealno odgovarao interesima pčela, ali ne i pčelarima koji iz te strukture treba da prikupe med.

Andersonovi su, zato, napravili sistem sa poluformiranim saćem, poludovršenim osmougaonim ćelijama u providnom ramu. Pčele dovrše zidove ćelija voskom, umesto da same prave cele ćelije, zatim popune ćelije medom i zatvore ih. Kada dođe vreme za prikupljanje meda, pčelar posebnim alatom odvoji panele tako da se saće otvori na mestima na kojima su pčele doradile zidove voskom. Potom med iscuri do česme.

Na iznenađenje izumitelja, pčele su prihvatile veštačko saće. Veći izazov ipak je predstavljalo dizajniranje mehanizma koji bi zaista učinio da med teče nesmetano kada se odvrne slavina. Na kraju su pronašli odgovarajući dizajn koji se, pritom, sasvim uklapao u standardne dimenzije košnice. Dakle, proizvodnja „Flow Hive“ košnica je mogla da počne. Veštačko rasklopivo saće proizvodi se od BPA i BPS plastike koja je bezbedna za prehrambene proizvode, a sam mehanizam ne povređuje pčele prilikom izvlačenja meda.

Milioneri među pčelarima

Tradicionalna metoda ubiranja meda zahteva da pčelar prvo razdvoji panele, nadimi pčele kako bi ih omamio, pa pristupi vađenju panela. Zatim se skidaju voštane kapice sa saća i izvlači se med. To je dug i mukotrpan posao, da ne pominjemo i povremene ubode. Zato ne čudi oduševljenje koje je nastalo među pčelarima kada su Anderesonovi pre tiri godine promovisali svoj proizvod na sajtu „IndieGoGo“, koji je specijalizovan za finansiranje izuma i unikatnih proizvoda.

Pčelari inovatori su za samo pet minuta prikupili 70.000 dolara. Pokazalo se da oduševljenje dele i investitori koji se ne bakću oko košnica, pa je ovaj projekat do sada „akumulirao“ više od 13 miliona dolara! Novopečeni milioneri među pčelarima do sada su prodali 75.000 košnica u preko 130 zemalja. U međuvremenu su usavršili organizaciju oko logistike tako da se porudžbine realizuju u roku od 24 sata. Zato su očekivali da će prava ekspanzija „pčelarskog sna“ krenuti upravo ove godine.

Iako je košnica sa slavinom zaista inovacija u pčelarstvu, to je u osnovi i dalje obična košnica, ističe Sedar Anderson. „Pčelari i dalje moraju da vode računa o njoj i o pčelama. Razlika je jedino u tome“, napominje“, „što je samo ubiranje meda postalo znatno jednostavnije. Ramovi više ne moraju da se vade napolje svaki put, ali pčelar i dalje mora da pazi na zdravlje svojih pčela“.

Mehanizam „Flow Hive“ je omogućio da pčelarstvo više ne predstavlja bauk početnicima. Međutim i početnici, kao i iskusni pčelari, i dalje moraju da uče sve što se i ranije moralo znati o pčelama za uspešno bavljenje ovim poslom, opominju Andersonovi. Oni su, inače, jako aktivni i kao borci za „prava pčela“. Uvereni su da je najveći doprinos njihove košnice sa slavinom upravo to što će olakšati širenje pčelarstva u vreme kada prirodna staništa pčela sve više nestaju, a sa njima, upozoravaju inovatori iz Australije, „i naša budućnost“.

I san ima svojih mana

Ipak, ima i onih koji tvrde da ovaj pčelarski san itekako ima rupa. Odnosno, da novi mehanizam, uprkos tome što u mnogome olakšava pčelarski posao, nije bez mana. Neki čak idu toliko daleko da apeluju kako bi ovaj izum trebalo „zobilaziti u širokom luku“. Kritičari navode više razloga zašto primena veštačkog saća nije tako dobra ideja kao što to na prvi pogled izgleda.

Prvo, nema saća, a užitak koji zbog toga izostaje za one koji vole da jedu med direktno odatle je najmanji problem. Mnogo veći je taj što saće za pčele predstavlja nešto više od puke posude za med. Pčele proizvode vosak iz svog stomaka i koriste ga za odlaganje meda. U suštini tako pčele pripremaju i odlažu svoju zimnicu. Vosak svojim karakteristikama utiče na temperaturu košnice i kvalitet meda.
Plastika nije dobar materijal za ovaj posao, a ni pčele je preterano ne vole. Naučnici tvrde da plastika, osim što menja strukturu meda, u košnici remeti hormone kod pčela, tako da se ne može sa sigurnošću tvrditi da ovaj mehanizam ne uznemirava pčele. „To što pčele ne izgledaju kao da su pod stresom, ne znači da su zadovoljne“, konstatuju kritičari.

Postavlja se i pitanje evolucije pčela. Šta će se dogoditi za nekoliko stotina godina ovakve prakse? Da li će pčele u potpunosti zaboraviti kako da prave saće? Da li ovakav mehanizam može ustvari naneti štetu nemerljivih razmera ako bi pčele izgubile svoju genijalnu „inženjersku“ veštinu? Može li se tek tako dovesti u opasnost nešto što je proizvod hiljada godina evolucije?

Lošiji kvalitet meda?

Protivnici košnice sa slavinom tvrde i da je med koji se odatle toči lošijeg kvaliteta, i to iz nekoliko razloga. Jedan je taj što se med čuva u plastičnim ćelijama, umesto u prirodnom vosku. Drugi razlog je veći rizik da dođe do previranja meda zbog toga što je smešten u nehomogenim ćelijama. Činjenica da pčele samo zapušavaju zidove voskom, otvara mogućnost da se vazduh ipak uvuče u saće i da se izazove vrenje. U tradicionalnoj košnici, med je zapečaćen u vosku sa svih strana. U „Flow Hive“ košnicama to nije obavezno slučaj.

Osim toga, pošto nema voska koji bi održavao temperaturu meda prirodnim putem, u hladnijim krajevima dolazi do kristalizacije meda u ovakvim košnicama. Odnosno, do njihovog zapušavanja i potrebe za dodatnim zagrevanjem, koje uništava lekovita svojstva meda.

Ipak, čini se da kritike, barem za sada, ne utiču na smanjivanje popularnosti košnica sa slavinom, a još manje na poslovni uspeh njenih tvoraca. Naprotiv, poljoprivredna startap firma iz Australije nedavno je predstavila novi proizvod – kuću za oprašivanje koja se smešta u obolelim pčelinjim staništima i već je prodato osamsto komada u Australiji i Sjedinjenim Državama.

Zorica Žarković

broj 171, mart 2020.

Чланак Košnica sa slavinom: Pčelari „hakeri“ се појављује прво на Biznis i Finansije.