Poslednjih nekoliko godina sve je više penzionera koji, umesto da se nakon godina rada odmaraju, dalje nastavljaju da rade. I to uglavnom na istim radnim mestima kao i ranije.

Razloga je mnogo, ali je izvesno da najveći broj penzionera koji se odluče na ovaj korak to čine kako bi dopunili kućni budžet. Istovremeno, angažman penzionera važan je za poslodavce jer dobijaju iskusne radnike određenih struka koje su deficitarne, a pri tome im se to i isplati jer su penzioneri koji rade uglavnom manje plaćeni od radnika u redovnom radnom odnosu, piše Dnevnik.rs.

Deficitarna zanimanja, ali i dodatna plata

Dakle, penzioneri najčešće rade iste ili slične poslove koje su obavljali i pre odlaska u penziju, često one za koje nedostaje radna snaga – vozači, fizičko-tehničko obezbeđenje, majstori različitih zanimanja, varioci, građevinski radnici, medicinske sestre, a na posao posle odlaska u penziju odlaze i lekari, nastavnici…

Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković ukazuje da je činjenica da veliki broj penzionera radi i da ih je sve više, ali ističe i da se slično dešava u celom svetu. Mnogi se na taj korak, ukazuje Atanacković, odlučuju i zato što nakon prestanka radnog odnosa imaju mnogo slobodnog vremena i iz materijalnih razloga – jer su penzije znatno manje od plata.
Od ukupno 1.648.000 penzionera u Srbiji, njih oko 980.000 ili 60,2 odsto ima primanja niža od prosečne penzije, koja je sada 38.807 dinara.

– Zbog situacije na tržištu rada, potreba za radom penzionera postoji i zbog njihove stručnosti, ali i nedostatka mladih kadrova koji se retko opredeljuju za zanate – kaže Atanacković.

On dodaje da se za određena zanimanja, pre svega zanatska, već dugo ne školuje dovoljno đaka.

Povoljnije i za poslodavca

– I to je razlog što se angažuju radnici koji su radili te poslove, a otišli su u penziju. U nedostatku mlađih radnika, poslodavac ne može da bira ako mu je potreban radnik – ističe Atanacković.

On ukazuje da su, prema njegovim saznanjima, penzioneri nešto manje plaćeni od onih koji su u redovnom stalnom radnom odnosu, ali ističe da su oni, uglavnom, zadovoljni.

– Angažman penzionera dobra je stvar za privredu jer je to povoljnije za poslodavca. Dobro je i za penzionere jer dopunjavaju kućni budžet, nastavljaju da privređuju, ostaju u određenoj fizičkoj aktivnosti, a iskustva pokazuju da nastavak rada posle odlaska u penziju ima pozitivan uticaj na zdravlje – kaže Atanacković.

Ponovo zaposleno 42.000 ljudi

Koliko penzionera radi teško je reći, a prema podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, a na osnovu broja zahteva za ponovno određivanje iznosa penzije po osnovu naknadno ostvarenog staža, procenjuje se da je od ukupnog broja penzionera 2,5 odsto, odnosno njih oko 42.000, angažovano po osnovu osiguranja koje se tretira kao radni odnos. Ipak, slobodno bi se moglo reći da na posao odlazi više penzionera od te brojke.

Predsednik sindikata penzionera „Nezavisnost” Miloš Grabundžija kaže da su brojni penzioneri primorani da rade i to pre svega zbog malih primanja. Po njegovim rečima, najčešće je reč o poslovima u poljoporivredi, angažuju se kao noćni čuvari, fizički radnici… ali ima i penzionera koji su bili na visokim položajima na kojima ostaju i nakon što odu u penziju. On ističe da se teško može utvrditi koliko penzionera radi jer se većina i ne evidentira.

– Od ukupno 1.648.000 penzionera u Srbiji, njih oko oko 980.000 ili 60,2 odsto ima primanja niža od preosečne penzije, koja je sada 38.807 dinara. Istovremeno, penzije tih 60,2 odsto penzionera zahvataju svega 30 odsto mesečnog budžeta za isplatu penzija i to samo po sebi potvrđuje da većina penzionera teško živi i da su mnogi primorani da rade i nakon odlaska na zaluženi odmor – kaže Grabundžija.

Za sve ima posla…

Predsednik Udruženja sindikata penzionera Srbije Milan Grujić nedavno je rekao da se procenjuje da je oko 15 odsto ukupne penzionerske populacije u radnom odnosu, koji su, uglavnom, primorani da rade, a da su penzioneri koji rade manje plaćeni od radnika u redovnom radnom odnosu. On je ukazao da se angažuju penzioneri svih zanimanja, od onih koji su, zbog svoje stručnosti, nastavili da rade u istim firmama i nakon zvaničnog odlaska u penziju, ali da je, u principu, uglavnom reč o deficitarnim i malo plaćenim zanimanjima.

Naravno, ima i mnogo penzionera koji nisu nastavili da rade i ne planiraju tako nešto. Neki od njih zato što nemaju materijalnih problema, neki što ne žele ili zato što žele da se odmaraju, opuste, uživaju, putuju…

Izvor: 24sedam

Foto: Pixabay

Чланак Sve više penzionera nastavlja da radi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prosečni radni sati sedmično u Evropi uveliko variraju, piše Euronjuz i dodaje da su zemlje sa većim brojem radnika sa skraćenim radnim vremenom posebno prijavile kraće prosečne radne nedelje.

U prošloj godini, prosečan broj stvarnih sedmičnih radnih sati, prema podacima Evrostata, na glavnom poslu u EU kretao se od 32,4 sata u Holandiji do 39,7 sati u Grčkoj i Rumuniji.

Ovo uključuje i radnike sa punim i nepotpunim radnim vremenom starosti od 20-64 godine.

Nakon Grčke i Rumunije slede Poljska 39,5 sati, Bugarska (39,2 sata) i Severna Makedonija 39 sati, preneo je portal RTCG. Sve ovo, navodi se, sugeriše da ljudi u balkanskim zemljama imaju najduže prosečno radno vreme nedeljno.

Izvor: Tanjug

Foto: Pixabay

Чланак Balkanske zemlje imaju najduže prosečno radno vreme nedeljno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na osnovu novijih istraživanja, balans između posla i privatnog života danas podrazumeva nekoliko stvari, a tu su dobra zdravstvena zaštita, fleksibilno radno vreme, dovoljno vremena za odmor, duže roditeljsko odsustvo i slično…

Važna i zdravstvena zaštita

S druge strane, lak pristup tehnologiji, nepostojanje granice između posla i ličnog vremena i strah od gubitka posla teraju zaposlene da rade prekovremeno i da ne koriste vreme godišnjeg odmora ili bolovanja, prenosi visualcapitalist.com.

Međutim, u nekim gradovima širom sveta situacija je sasvim drugačija. Na najbolje rangiranim mestima su gradovi u kojima pojedine kompanije nude priliku da održe ravnotežu između posla i privatnog života kroz dobru zdravstvenu zaštitu, dovoljno vremena za odmor, itd.

Za selekciju takvih mesta korišćen je Forbsov savetnik 2023. godine, kako bi se istakli najbolji gradovi na svetu koji podstiču ravnotežu između posla i privatnog života. Tako su korišćeni podaci iz 128 gradova kako bi se formirala ocena uravnoteženosti između posla i privatnog života, koja se označava na skali od 100.

Što je skor veći, to radnici u tom gradu imaju bolju ravnotežu između posla i privatnog života.

Na toj tabeli dvadeset od ukupno 25 gradova sa najboljom ravnotežom između posla i privatnog života nalazi se u Evropi.

Gleda se i briga o sebi…

Prvi grad na ovoj listi, sa rezultatom 70,5/100 je Kopenhagen. Visok životni standard, niska stopa nezaposlenosti, roditeljsko odsustvo u trajanju od 52 nedelje i fokus na održivost i zelene površine doprinose ovakvom rezultatu.
Takođe pomaže i činjenica što danski način života podrazumeva fokus na odvajanje vremena za brigu o sebi i opuštanje.

Zdravi stilovi života, zajedno sa izdašnim godišnjim odmorima i politikom roditeljskog odsustva, takođe su uvrstili evropske gradove Helsinki, Stokholm i Oslo među prvih pet na ovoj listi.

U stvari, prosečna radna nedelja zaposlenih u ovim gradovima je ispod 30 sati, što je, mora se priznati, izuzetno malo vremena provedenog na poslu u poređenju sa prosečnih 40 sati, koji su u većini zemalja propisani zakonskim mimimumom.

Ovo su gradovi s najbolje izbalansiranim poslom i privatnim životom:

1. Kopenhagen

2. Helsinki

3. Stokholm

4. Oslo

5. Okland

6. Geteborg

7. Rejkjavik

8. Beč

9. Edinburg

10. Belfast

11. Luksemburg

12. Amsterdam

13. Cirih

14. Prag

15. Mančester

16. Glazgov

17. Brizbejn
18. Melburn

19. Dablin

20. Roterdam

21. Madrid

22. Sidnej

23. Barselona

24. Valensija

25. Abu Dabi

Izvor: 24sedam.rs
Foto: Pixabay

Чланак Gde je najbolji balans ostvaren između privatnog života i posla се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako se do nedavno u Kini govorilo da zaposleni u privatnim tehnološkim kompanijama jedu iz „zlatnih tanjira“, a državni činovnici iz „gvozdenih posuda“, sada se percepcija menja. Većina mladih bi radije menjala veliku platu za veću sigurnost.

Američki san polako gubi popularnost među mladima u Kini, sedeći barem po interesovanju sveže diplomiranih stručnjaka za državni posao. Radna mesta u državnoj službi su poslednjih godina sve traženija, a na najnovijem konkursu za 37.100 otvorenih radnih mesta u državnoj službi prijavilo se čak 1,52 miliona kandidata. To znači da bi otprilike od 41 kandidata, tek jedan mogao da dobije posao, navodi kineska agencija Sinhua.

Sa najavom zvaničnog Pekinga da će smanjiti broj državnih službenika za pet odsto u narednih pet godina, u nastojanju da administraciju učini efikasnijom, borba za svako radno mesto u državnim institucijama će biti još oštrija. U Kini je tokom poslednje četiri decenije broj ministarstava smanjen sa 42 na 29, a broj radnih mesta je prepolovljen. Uprkos tome, kineski ekonomisti ocenjuju da je administracija i dalje preglomazna i da ima mnogo preklapanja u nadležnostima.

To postaje sve veće finansijsko opterećenje za savezni budžet, naročito u aktuelnoj krizi i imajući u vidu ekonomske posledice koje proizilaze iz sve oštrijeg sukoba između Kine i SAD.

Zlatni i gvozdeni tanjiri

U isto vreme, Kina je već pod velikim pritiskom da otvori dovoljno radnih mesta, budući da na tržište rada ove godine ulazi rekordnih 11,58 miliona tek diplomiranih, visokoobrazovanih stručnjaka. Stopa nezaposlenosti u kineskim gradovima je u februaru ove godine iznosila 5,6 odsto, što je blagi porast u odnosu na 5,5 odsto u decembru prošle godine, ali je zato stopa nezaposlenosti za starosnu populaciju od 16 do 24 godine dostigla 18,1 odsto.

Kinezi su decenijama smatrali da je posao u javnoj upravi i državnim preduzećima vrhunac stabilnosti i uspeha u karijeri. Zatim je nagli uspon preduzetništva, posebno u tehnološkom sektoru, promenio ovakvo viđenje. Usled ogromne razlike u primanjima, za zaposlene u privatnim tehnološkim kompanijama se govorilo da jedu iz „zlatnog tanjira“, nasuprot državnim činovnicima koji svoju platu mogu da „pokusaju“ samo iz „gvozdenih posuda“.

Nije zlato sve što sija

Ali posle mera koje je preduzela kineska vlada sa obrazloženjem da se mora zaustaviti sve veći rast nejednakosti u društvu i sa sve dubljim posledicama aktuelne krize, tehnološke kompanije su otpustile na desetine hiljada ljudi, a one najveće, poput Tencenta i Alibabe oko 10% zaposlenih. Iako je ovog meseca ukinuto devetomesečno zamrzavanje licenci za onlajn klađenje, tokom tog perioda zatvorilo se 14.000 firmi u ovoj industriji.

Kineske tehnološke kompanije se sada, ako uopšte zapošljavaju nove radnike, mnogo više opredeljuju za iskusnije kandidate, nego za početnike. Istovremeno, jako su zaoštrile kriterijume za prijem tek diplomiranih kadrova, pa tako Tencent zapošljava samo nekoliko najboljih od oko 50.000 mladih, koliko u proseku doktorira godišnje u takozvanim STEM naukama.

Poslednjih godina, sa tolikim nestabilnostima u privredi, interes da se zaradi redovna plata u državnoj firmi – čak i ako je znatno manja od one u privatnoj – ponovno je porastao među mladim ljudima koji pridaju veću važnost sigurnosti posla, nego bilo čemu drugom u planiranju karijere. Prednost činovničke službe mnogi vide i u tome što im ona omogućava privatni život, koji zaposleni u privatnom tehnološkom sektoru praktično više nemaju.

Чланак Rekordan broj mladih Kineza traži državni posao се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kerol Kinsi Goman, autorka knjige „The Silent Language of Leaders: How Body Language Can Help – or Hurt – How You Lead” sprovela je istraživanje u SAD, Evropi i Kanadi da bi zaključila kako se polne razlike kad je o komunikaciji reč reflektuju na posao. Muškarci i žene govorili su i o sebi, ali i o suprotnom polu, pa je iz toga proizašlo nekoliko zaključaka o tome šta su tri najveće „komunikacione snage“, a šta „komunikacione slabosti“ za oba pola.

Žene imaju sledeće prednosti: sposobnost čitanja govora tela i hvatanja neverbalnih znakova; dobri su slušaoci; umeju da pokažu empatiju. S druge strane, kao komunikacijske slabosti ističe se da su previše emotivne, da previše zaobilazno idu do cilja i da nisu dovoljno autoritativne.

Muškarci su, pak, u prednosti jer jače stavljaju do znanja svoje fizičko prisustvo, direktnije idu do cilja i efikasnije prikazuju svoju moć. Za slabosti im se pripisuje to što su previše direktni, neosetljivi na reakcije slušalaca i previše uvereni u ispravnost svog mišljenja.

Prema ovoj autorki, kolege procenjuju jedni druge (neprestano, a često i nesvesno) na osnovu dve grupe kvaliteta: na osnovu topline (empatija, dopadljivost, brižnost) i na osnovu autoriteta (moć, kredibilitet, status).

Da li postoji univerzalno dobar način komunikacije?

Stil komunikacije koji prolazi na svakom mestu i u svako vreme jednostavno ne postoji. Žene obično imaju prednost u okruženjima gde je potrebno da se sarađuje, gde je poželjno imati veštinu slušanja, inkluzivni govor tela i empatiju. Muškarci lakše preuzimaju kontrolu i smatraju se efikasnijim u okruženjima gde je potrebna odlučnost. Takođe, procenjuje se da su muškarci bolji u monologu, a žene u dijalogu.

Istraživanja su pokazala da žene pokazuju govorom tela više znakova koji ukazuju na osećaj topline i razumevanja. Primera radi, fokusiraće se na svog sagovornika tako što će prema njemu okrenuti glavu i torzo, nagnuće se napred, smeškaće se, sinhronizovaće pokrete sa sagovornikom, klimaće glavom i biće sklonije da nagnu glavu u stranu kao znak da su „pustile uvo“ ka sagovorniku.

Muškarci daju više takozvanih statusnih signala kroz dominantne pokrete i ponašanje, kao što je na primer bočno klimanje glavom, ljutnja i izrazi gađenja. Kad stoje, gledaju da se izdignu dodatno, kad sede bivaju zavaljeni i raširenih ili široko prekrštenih nogu, sa materijalima raširenim po stolu i sa rukama ispruženim na naslonu stolice.

Kako god bilo, svaka prednost pretvara se u slabost ako se pretera. Ženski pristup koji podrazumeva želju za saradnjom i empatiju može se shvatiti kao mogućnost da postane laka meta koju treba „pokoriti“, a muška potreba da budu što dikretniji i konkretniji može se shvatiti kao bezosećajnost. Muškarci ostavljaju utisak da su bahati i previše agresivni kada svojim položajem i govorom tela zauzimaju tuđi lični prostor, kada se rukuju „smrtonosnim stiskom“ i kada naglašavaju svoj status toliko da izgledaju oholo. Žene su sklonije bespotrebnom izvinjavanju, suvišnom i neprimerenom smehu, a često su skromne kad su u pitanju njihova lična dostignuća i ideje, pa ih zbog toga mogu smatrati pasivnim ili slabim.

Iskazivanje odobravanja

Aktivno slušanje – jasno stavljanje do znanja sagovorniku da nam je pažnja usmerena na ono što priča i da ga razumemo, podrazumeva i prateće pokrete odnosno adekvatan govor tela. Kod žena, dobre veštine slušanja uključuju uspostavljanje kontakta očima i reakciju pogledom. Muškarci često slušaju uz minimalan kontakt očima i gotovo bez neverbalne reakcije koja bi služila kao povratna informacija. U pomenutom istraživanju, žene su navodile kako je upravo nedostatak kontakta očima znak da ih njihov muški sagovornik na poslu ne sluša, a ako je u pitanju šef-muškarac, da ne ceni dovoljno njihov doprinos.

Klimanje glavom takođe se razlikuje kad je u pitanju odgovor: žene klimanjem glave pokazuju da razumeju sagovornika, da ga slušaju ili podstiču da nastavi. Kada muškarac klimne glavom, on nema ambiciju da pokaže empatiju, već je to samo znak da pristaje.

Muškarci su, kažu, sposobniji da zadrže izraz lica pokeraša u odsudnim trenucima poslovnih pregovora, tačnije da zadrže svoje emocije pod kontrolom, za razliku od žena koje su emocionalno izražajnije i spontanije kad je iskazivanje onoga što u tom trenutku osećaju u pitanju.

Zato što kompletnije pristupaju komunikaciji odnosno poruci koju primaju (i kroz reči i kroz govor tela), žene su sposbnije da procene reakcije, odnosno odgovor koji možda i nehotice dobijaju od sagovornika. Po principu „znam šta sam rekla tek kada čujem odgovor“, odnosno tek kada vidim ili shvatim reakciju sagovornika, one lakše uspevaju da razumeju odgovor i da se u skladu s njim prilagode nastavku razgovora. Ipak, ta sposobnost često može da bude osujećena upravo muškom sposobnošću „igrača pokera“ – da prikrije pravi izraz lica.

Ko sebi radi bolji lični PR?

Istraživanja su pokazala da tokom govora žene koriste pet, a muškarci tri tona kad je reč o visini glasa. Kad su pod stresom, žene govore piskutavije odnosno podižu ton. Dublji glas muškarca zvuči sigurnije i mnogi to često koriste kao masku, ali lako mogu da zapadnu u jednoličnost i tako zvuče monotono što kod slušalaca izaziva ravnodušnost.

Muškarci su skloniji da se šire u prostoru, čak i zauzimajući tuđ lični prostor. Žene, pak, imaju tendenciju da skupljaju telo držeći laktove sa strane, prekrštaju noge čvrsto, papire slažu u male uredne gomile i trude se da zauzmu što manje prostora. Kada izgledaju manje, one se i osećaju manje moćnima, za razliku od muškaraca koji rado izgledaju moćno (čak i ako deluju bahato) i koji takvim stavom sebi dodatno podižu samopouzdanje.

Žene gotovo prečesto imaju shvatanja „dobre učenice“, verujući da će odgovorne osobe primetiti njihov trud i pozitivne rezultate i da će tako dobiti unapređenje. Muškarci su svesniji da moraju sami da se pohvale i glasno istaknu svoje zasluge da bi napredovali.

Kada se realni svet prelije u virtuelni

Zanimljivo je i da tokom donošenja odluka žene vole da glasno razmatraju mogućnosti i da „elaboriraju“ put do donošenja odluka, dok muškarci ceo taj proces obave ćuteći i „isporuče“ gotovo rešenje. Takođe, muškarci gotovo po pravilu za svaku dilemu traže rešenje, dok su žene svesne da je ljudima često potrebno samo da budu saslušani. Kažu da se razlog može tražiti u činjenici da je muškarcima nelagodno da se suočavaju sa emocijama, pa biraju lakši put.

Još je od praistorije poznato da će muškarci koji su se tek upoznali držati veću distancu između sebe dok razgovaraju, za razliku od žena. Ali ono što je primećeno u novije vreme je da se isto dešava i u onlajn zajednicama koje koriste avatare, gde se mnoga nesvesna pravila koja upravljaju ličnim prostorom u fizičkom svetu preslikavaju i u virtuelni.

Najzad, ako dođe do konfliktne situacije muškarci su skloniji da iznose direktne optužbe, dok žene gledaju da izbegnu „frontalni“ sukob već će radije da pribegnu indirektnim optužbama.

Naravno, sve ovo treba uzeti sa određenom rezervom jer je ljudsko ponašanje takvo da se može izvući nešto što je uobičajeno, ali se ne može nikako odnositi na svaku osobu. Svakako je korisno znati kada svoj stil komunikacije možemo da iskoristimo kao prednost, a kada nam može napraviti problem. Najefikasniji komunikatori usavršili su veštine komunikacije tako da u isto vreme mogu da ostavljaju utisak i da su samouvereni i da su brižni i uspešno balansiraju signale moći i empatije, a među njima ima i muškaraca i žena.

Lela Saković

Izvor: Sve o novcu

Foto: geralt, Pixabay

Чланак Specifičnosti žena i muškaraca u poslovnoj komunikaciji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema njegovim rečima, glavni razlozi za to su deficit radne snage kod nas budući da naši radnici odlaze u Evropu, ali i rast privredne aktivnosti u zemlji kao i smanjeno interesovanje za pohađanje zanatskih škola, što opet dovodi do deficita nekih struka.

Poslodavcima znači svaki zaposleni

„Građevinarstvo je, na primer, takav sektor koji zahteva veliku multidisciplinarnost, tu su potrebni manje više svi ti zanatski profili – električari, vodoinstalateri i tako dalje, ali i sami građevinci“, rekao je Atanacković za Tanjug.

Kad je u pitanju građevinarstvo, najveći broj radnika dolazi iz Turske, a kada je reč o niskogradnji i putevima, radnici dolaze iz Azerbejdžana i drugih zemalja, objasnio je on.

„Veliki broj radnika ovde pomaže u popunjavanju tih nedostataka radne snage vezano sa kineskim investicijima. Tu ne bih mogao da kažem tačno, niti je to poznato koliki je broj kineskih radnika angažovan što se tiče Bora, Majdanpeka…. Mi to kao poslodavci posmatramo kao jednu neminovnu pojavu koja je stara. Uvek je dolazilo do tog pomeranja naroda ka onim delovima zemlje koji su im pružali više mogućnosti“, istakao je Atanacković.

On je objasnio da postoje određena razmimoilaženja kod poslodavaca i stranih radnika zbog različitih uslova i načina vaspitavanja ljudi, kao i načina života, posebno onih, kako je rekao, koji dolaze iz Azije.

„Ipak, jednostavno, u nedostatku domaće radne snage poslodavcu je dobrodošao svaki zaposlen, koji će moći da pomogne da on ne smanjuje svoju aktivnost, već da nastavi sa svojim razvojem ili bar ostane na istom nivou svoje produktuvnosti“, kaže Atanacković.

Nova šansa za srpske poslodavce

Sporazum koji postoji u okviru balkanskog zajedničkog tržišta će, dodaje on, pomoći u tom smislu – poslodavci će dobiti mogućnost da lakše angažuju radnike iz Severne Makedonije i Albanije koji su, smatra Atanacković, nama bliži po mentalitetu.

„Ukoliko naši privrednici budu uspeli da obezbede dovoljno kvalitetnu cenu rada, možemo dobiti ljude koji su bliži nekim našim navikavama, jer ipak se radi o Balkanu. Koliko će to da uspe i da li će, još ćemo da vidimo“, ocenio je Atanacković.

Izvor: B92

Foto: Peggy_Marco, Pixabay

Чланак Broj stranih radnika u Srbiji se konstantno povećava се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ideju da otvori palačinkarnicu dao mu je drugar koji je čuo da su ovakvi ugostiteljski objekti hit u Beogradu. “Kada sam završio Ekonomski fakultet, smer menadžment, bila je 2014. godina. Kriza. Državni podsticaj za pokretanje posla je bio 1.600 kuna (250 eura). Ja sam imao 25 godina i želeo da napravim nešto svoje. I što ću, od porodice i svoje ušteđevine uložim 12.000, 13.000 tisuća eura u prvi lokal – palačinkarnicu”, priča Milković.

Njegov fokus tada je bio na kvalitetu sirovina, ali i na velikim porcijama po prihvatljivim cenama. Takođe, prema Milkovićevim rečima, uveli su i neke inovacije na ovo tržište: “Meni se nije dalo unositi u kasu neke kombinacije pa da imamo isti meni. Neka svako sam napravi svoju palačinku, to je bila moja filozofija. Da gost bira”.

Od ideje iz Beograda do lokala u Beogradu

Prvi lokal koji je otvorio u Zagrebu uredio je sam. Nameštaj je bio od drvenih paleta. Čak mu je inspekcija u početku rušila enterijer jer nisu razumeli ideju da gosti gledaju kuhinju gde se palačinke spremaju.

Kada je lokal konačno sređen i otvoren, Milković i kolege pokušavali su na sve načine da privuku pažnju mušterija. “Osim kvalitetom palačinki, to sam činio i lepljenjem balona na okolno drveće, a kupovao sam i party strobere i stavljao ih u prozore da prolaznicima skrenem pogled, da vide da se tu nešto dešava. Brzo su nas primetili. Postali smo hit. Nekada je u 28 kvadrata bilo 40 ljudi. Onda sam odlučio otvoriti drugi lokal”, priseća se on. Tako je Milky već stekao ime u Hrvatskoj, a onda je, kada se brendirao, započeo i svoju regionalnu priču izdajući franšize. Prvi franšizni lokal otvoren je u Sarajevu, a zatim je poslovna priča krenula da se razvija širom Balkana, da bi došla i do Beograda.

Sada kada ima već poznato poslovno ime Ivan Milković kaže da radi manje nego na početku i da mu to ostavlja više vremena za porodični život. U planu mu je i proširivanje Milky palačinkarnica na druge kontinente, ali trenutno prati razvoj geopolitičke situacije.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Biznis u regionu.

Foto: Lična arhiva / Milky

Чланак Kako su Milky palačinkarnice osvojile region? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ova mera ekonomske politike bi, prema rečimaNenada Jevtovića, direktora tog instituta, podrazumevala da se iz budžeta izdvoji do 321 milion evra godišnje, za oko 40.000 do 47.000 korisnica ove subvencije.

Ovom predlogu, pridružio se i Institut za edukaciju „Pre svega ja“, u čije je ime Anja Stanišć razgovarala sa brojnim majkama o svim izazovima sa kojima su se suočile na radnom mestu:

– Ako bismo sva iskustva koja smo čuli opisali jednom rečenicom, to bi bilo – kažnjene su zato što su postale majke – kaže ona.

I Nenad Jevtović i Anja Stanišić kažu da od nove mere korist ne bi imale samo zaposlene majke i preduzetnice, već i poslodavci, ali i nezaposlene žene koje bi zbog ovakvog subvencionisanja zarada bile konkurentne i tražene na tržištu rada.

Subvencionisati doprinose

Jevtović ističe da su od Ministarstva za brigu o porodici i demografiju već dobili podršku, dok se pregovori sa Ministarstvom finansija, kao krajnjom instancom – tek očekuju.

– Naš institut je predložio meru ekonomske politike, još preciznije meru fiskalne politike, koja podrazumeva da se budućim majkama, nakon što se vrate sa odsustva na posao, u periodu od 3 godine subvencionišu obavezni socijalni doprinosi. U prvoj godini od povratka na posao subvencionisali bi se doprinosi u iznosu od 65 odsto, u drugoj 60 odsto, a u trećoj godini 50 odsto. Ovo su subvencije i na deo doprinosa koje snosi zaposlena i na deo koji snosi poslodavac – kaže Nenad Jevtović.

Kada se sve sumira, dodaje on, ukupan trošak plate žene koja se vrati sa porodiljskog odsustva značajno će biti manji i doprineti tome da je ona bolje pozicionirana na tržištu rada i ima bolji tretman kod poslodavca.

– A, i poslodavcu su to značajne uštede i pomoć – ističe Jevtović.

Kazna za roditeljstvo

Na osnovu razgovora sa mnogim majkama Anja Stanišić ističe da se sva iskustva mogu najkraće opisati rečenicom da su te zaposle žene kažnjene jer su postale majke.

– Najveći broj njih, što se posebno odnosi na one koje su bile prijavljene na određeno, kao i na privremeno -povremenim poslovima, po završetku porodiljskog odsustva zapravo i nisu imale posao na koji mogu da se vrate, jer im je uglavnom, i to svega dan ili dva pre nego što treba da počnu, javljeno da im ugovor neće biti produžen. Tako, u trenutku kada kod kuće imaju bebu, suočavaju se sa pukom borbom za egzistenciju, jer im se ukida izvor prihoda – navodi naša sagovornica.

Sad si početnica

Majke koje su, dodaje ona, svesne šta ih čeka, pa su krenule u potragu za poslom pre isteka porodiljskog, suočavaju se sa posebnim izazovima – gotovo da niko ne želi da ih zaposli, jer ih vide kao „teret“. Poslodavci predviđaju da će malo dete biti često bolesno i da će, naravno, majka uzimati bolovanje i odsustvovati sa posla.

– Takođe, ma koliko iskustva da imaju, u tom trenutku svi ih gledaju i cene kao početnice, jer su godinu dana bile van tržišta rada i računaju da, ako su ikada i znale nešto da rade, sada su sigurno zaboravile. Nažalost, ovakvog tretmana gotovo da niko nije pošteđen. Imali smo i mnogo primera majki koje su bile zaposlene za stalno, neke čak i na visokim menadžerskim pozicijama, da bi im po povratku sa porodiljskog bilo saopšteno da je njihovo radno mesto ukinuto, te su degradirane i za nekoliko pozicija, smanjene su im plate, ukinute sve beneficije. Ovo što je način na koji ti poslodavci između redova saopštavaju da si nepoželjan i da ti je bolje da odeš sam, jer ono što te kasnije čeka neće sigurno biti ništa bolje – navodi Anja Stanišić.

To, ističe, nisu izolovani slučajevi.

– Ovo se dešava toliko često da zaista možemo da nazovemo to svojevrsnom ‘kaznom za roditeljstvo’ – sa jedne strane krive se žene za nizak natalitet, jer ‘kasno rađaju i ostaju često na jednom detetu’, a sa druge strane ovo ih sačeka kada žele da se vrate na posao – ukazuje ona.

Trošak za državnu kasu

Kada je reč o novcu neophodnom za sprovođenje nove mere subvencionisanja doprinosa, Institut za razvoj i inovacije, prema rečima Nenada Jevtovića, procenjuje da se u zavisnosti od scenarija troškovi kreću od 298 do oko 321 milion evra godišnje.

Jevtović ističe da godišnje u Srbiji oko 61.000 žena postanu majke, pa je to potencijalan broj korisnica subvencije.

– Naravno, nisu sve žena zaposlene, ali smo meru i osmislili tako da oko 22.000 žena koje su nezaposlene ili neaktivne na tržištu rada podstaknemo da se zaposle i da budu tražene na tržištu rada od strane poslodavaca. Ukoliko mera da efekta da se pored zaposlenih žena i deo nezaposlenih i neaktivnih uključi na tržište rada, godišnje će prema našim procenama biti između 40.000 i 47.000 korisnica ove subvencije – navodi Jevtović.

Šta kažu ministarstva

Predlog Instituta za razvoj i inovacije najpre je, kaže naš sagovornik, predstavljen javnosti i ključnim predstavnicima vladinog i nevladinog sektora koji su ga podržali.

– Od Ministarstva za brigu o porodici i demografiju smo dobili jasnu podršku tokom izrade predloga mere, dok se pregovori sa Ministarstvom finansija tek očekuju s obzirom da je Vlada Srbije u tehničkom mandatu, ali i da je Ministarstvo finansija krajnja instanca sa kojom će se pregovarati o ovoj meri. Sa izborom nove Vlade, očekujemo spremnost Ministarstva finansija da sasluša i razmotri predlog – ističe Nenad Jevtović.

A šta je sa preduzetnicama

Ovaj predlog, pojašnjava Jevtović, na potpuno jednak način tretira buduće majke preduzetnice, kao i sve ostale žene na tržištu rada.

– Prilikom izrade predloga posebno smo obratili pažnju da ne dođe do propusta i stavljanja u nejednak položaj preduzetnica, kako se to nekim prethodnim rešenjima činilo. Tako da se nadamo da je predlog inkluzivan, da je sa strane donosilaca odluka razuman i da će se novac za njegovo sprovođenje pronaći -navodi on.

Otkaz i premeštaj na nižu poziciju

Anja Stanišić ističe da je tokom rada na ovom projektu razgovarano sa hiljadama žena i da, naravno, ima i onih koje rade kod odgovornih poslodavaca i koje nisu imale nikakav problem po povratku sa porodiljskog. – Štaviše – poslodavci su im davali priliku i da odaberu koliko sati u početku žele da rade, da bi se privikle i majka i beba na novonastalu situaciju, davali ženama da postave uslove pod kojima žele da rade, neki čak i nudili finansijsku pomoć oko angažovanja bebisiterke za dete – navodi ona.

Podržati žene i kada su nezaposlene

Jasmina Mihnjak, urednica roditeljskog portala Bebac, ističe da podržavaju mere kojima se stimulišu i poslodavci.

– Jesmo za to da se i poslodavci stimulišu – pitanje je jedino da li za to ima sredstava u budžetu – kaže Mihnjak, dodajući da treba razmisliti i o dodatnim merama.

Država bi, prema njenim rečima, trebalo da razmišlja i šta se dešava kada žene koje imaju dete ostaju bez posla.

– Jer, žene mogu da ostanu bez posla iz milion različitih razloga – jer se firma zatvorila, jer poslodavac nema realnih mogućnosti da je isplati, ili zato što je počela da radi pa se ispostavilo da ne može da odgovori zahtevima posla. Ima tu hiljadu razloga i važno je da žena ima podršku, da ne ostaje po svaku cenu na poslu zato što ima dete, već da joj se omogući podrška u slučaju i kada je nezaposlena, i u slučaju da ostane bez posla – ocenjuje Mihnjak.

Ona pojašnjava da, zapravo, moramo dobro da razdvojimo socijalne mere i one koje se tiču pronatalitetne politike, kao i neke druge mere.

– Čini mi se da su one sada prilično isprepletene, i da često ne znamo šta je za šta. Mi bismo, na primer, voleli da i tate dobiju neku stimulaciju i da mogu više da učestvuju u porodici. Onda bi i žena mogla više da se posveti samom poslu – navodi ona.

Sve, kaže, zavisi od situacije, i sve treba dobro „premeriti“ – podržavamo podsticanje poslodavaca da ne samo zadržavaju, već i primaju mlade mame.

– I to ne samo mame, već i mlade roditelje. Jer, smatramo da kada roditelji dobiju dete mogu mnogo da budu produktivniji na poslu. To se i u praksi često dešava – roditeljstvo nas tome nauči – da se bolje fokusiramo na posao, da ne gubimo vreme na neke stvari, nauči nas multitaskingu – zaključuje Jasmina Mihnjak.

Izvor: Infostud/Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Predlog da se uvedu olakšice za zaposlene žene nakon porođaja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Turistička vanpansionska potrošnja u Evropi iznosi 13 milijardi evra godišnje u više od 25.000 kampova koji čine do 25% ukupnog prometa u turizmu, navedeno je na sajtu Privredne komore srbije. Zato ne bi bilo loše da deo potrošnje inostranih i domaćih kampera ostane i u našoj zemlji. Ali kako osnovati kamp odmaralište?

Izbor lokacije

Prvo je potrebno odrediti lokaciju adekvatnu za stvaranje prostora za odmor gostiju koji vole kamping smeštaj. To može biti zemljište čija je površina ravna ili pod nagibom (minimum od 20 do 30 ari).

– Najbitnije je da parcela bude ocedita, odnosno, da se na terenu voda ne zadržava – objašnjava Vladimir Đumić, predsednik Kamping asocijacije Srbije (KAS). Prema njegovima rečima, idealno je da bude rastinja na terenu ili da jednim delom bude oivičen drvećem, šumom, a drugim otvoren ka proplanku, jezeru, reci.

Minimum tehničkih uslova

Lokacija treba da zadovolji Minimalne tehničke uslove (MTU) koje propisuje Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija – struja, voda, ograđivanje (obezbeđivanje) terena, sanitarni uslovi (minimum dva tuša i dva toaleta za 20 kamping parcela).

Registracija

Ukoliko je reč o poljoprivrednom zemljištu, potrebna je registracija poljoprivrednog gazdinstva za bavljenje seoskim turizmom. Nadležna je Uprava za trezor u opštini u kojoj vlasnik stanuje (popunjava se obrazac 1a – izdaje Ministarstvo poljoprivrede).

Reč je o Zahtevu za upis porodičnog poljoprivrednog gazdinstva u Registar poljoprivrednih gazdinstava, za fizičko lice – poljoprivrednika. U rubrici 11 – radna aktivnost, potrebno je zaokružiti br. 5 – “bavi se seoskim turizmom”.

Početak rada

Otvaranjem posebnog “agro računa” u banci može se krenuti sa radom.

Preporuka

Preporuka je da se po registraciji gazdinstva vlasnik javi lokalnoj Turističkoj organizaciji za savet i dogovor oko budućeg načina naplate usluga. Na raspolaganju je i portal e-Turista.

Investicija

Strukturu troškova čini, pre svega, osnovna infrastruktura – priključci na elektro mrežu, vodovod, kanalizaciju (sopstveni izvor vode, bunar – septička jama), troškovi uređenja terena i postavljanje objekata za potrebe kampera.

Investicija je do 60.000 evra, u zavisnosti koliki su troškovi obezbeđivanja osnovne infrastrukture.

Ukoliko domaćinstvo već ima svu neophodnu infrastrukturu, zatim, kuhinju, trpezariju, mesta za roštilj, druženje – troškovi su značajno manji.

Povrat uloženog

Zavisi od toga gde se nalazi i koliko je dostupan kamp, koliko se ulaže u promociju, da li kamp privlači domaće goste, tranzitne kampere. Najprofitabilniji kampovi nalaze se blizu većih turističkih centara.

Subvencije

Ukoliko postoji ženska osoba u seoskom domaćinstvu/poljoprivrednom gazdinstvu, preporuka je, kako se navodi, da ona bude registrovana kao vlasnik jer postoje subvencionisana sredstva za mlade žene, preduzetnice.

Izvor: Plodna zemlja

Foto: Pixabay

Чланак Kako osnovati kamp odmaralište? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Budući da je pandemija korona virusa u silaznoj putanji, sve više kompanija u Sjedinjenim Američkim Državama pokušava da vrati svoje zaposlene u kancelarije. To im međutim ne polazi uvek za rukom, o čemu svedoči i podatak Kastlovog Barometra o povratku na posao (Back to Work Barometer) da je popunjenost kancelarija u poslednjih mesec dana bila 43 odsto.

Mnogi zaposleni bi da nastave da rade od kuće jer im se, kako kažu, to više isplati. Prema poslednjem izveštaju Deloitte-a oko 40 odsto milenijalaca i trećina predstavnika Generazcije Z uspelo je da uštedi zahvaljujući radu iz svog doma.

Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji

Različite analize izvode različite zaključke o isplativosti rada od kuće, ali jedno je sigurno – na nekim stvarima, kao što je prevoz do posla, se sigurno uštedi. Međutim, kako piše Fortune, prilikom rada od kuće koriste se sopstveni internet i sopstvena električna energija čija cena konstantno raste. U SAD je, primera radi, samo u aprilu ona porasla za 11 odsto. Tu je i grejanje ili rashlađivanje čije troškove zaposleni sam plaća kod kuće, a kada je u kancelariji to čini poslodavac.

Sve ovo vidi se na računima koje građani dobijaju na kraju meseca. Naime, tokom prva četiri meseca ove godine, Amerikanci su u proseku potrošili 23 dolara više za struju i gas nego u istom periodu 2019. godine, saznaje Fortune. A treba imati u vidu da im tek predstoje topli meseci tokom kojih bi potrošnja električne energije mogla dodatno da skoči.

No, ovi podaci mogu se sagledati i iz drugog ugla – da je trošak građana veći zato što su porasle cene energenata. To međutim nije sasvim tačno, jer merenja pokazuju da se tokom rada od kuće zaista mnogo više troši. Tako je na primer tokom leta 2020. kada je veliki broj zaposlenih radio od kuće, potrošnja domaćinstava bila za 7,9 odsto veća nego u istom periodu 2019. To je bio najbrži godišnji rast potrošnje struje u toj deceniji.

Poskupljuje i prevoz do posla

Istini za volju, i cena goriva raste, pa se povećavaju i troškovi onih koji se svojim vozilima prevoze do kancelarija. Primera radi, ovog maja je cena gasa za vozila kojima se pet dana nedeljno ide na posao na mesečnom nivou iznosila 140 dolara, dok je u maju 2019. bila 90 dolara. Očekuje se da će u narednom periodu porasti i cene javnog prevoza, iz istog razloga.

Zbog svega navedenog rad od kuće možda još uvek deluje kao nešto isplativija opcija, posebno ako poslodavac plaća deo računa, što doduše u Americi čini nešto više od tri odsto kompanija. Međutim, s obzirom na trenutnu inflaciju, teško da će zaposleni ove godine uspeti nešto da uštede, bilo da rade od kuće ili iz poslovne zgrade.

Izvor: Fortune

Foto: Pixabay

Чланак Da li rad od kuće zaista štedi novac? се појављује прво на Biznis i Finansije.