Dečje pozorište „Boško Buha“ dobilo je ime po jednom od najmlađih boraca protiv fašizma i narodnom heroju Boški Buhi, koji je poginuo tokom Drugog svetskog rata sa samo 17 godina. Danas bi mnogi rekli da je dao svoj život uzalud, za zemlju koje više nema i za uverenja prema kojima se sada odnosimo kao da je to deo naše istorije kojeg bi trebalo da se stidimo. Ipak, Boško Buha je za svog kratkog života imao nešto što mi sve više gubimo – iskreno je verovao da je bolji svet moguć.

Pozorište za decu koje je nazvano po njemu, podarilo mu je drugi život. Nastavio je da živi kroz dečje i snove odraslih, koji su verovali da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu. U decu su verovali naš čuveni književnik Branislav Nušić i učitelj Mihailo Sretenović, kada su još 1904. osnovali „Prvo dečje pozorište“. To pozorište je bilo u pravom smislu dečje, jer su u njemu uloge igrala isključivo deca. Osnivači pozorišta su sami pisali komade, spremali decu, izrađivali dekor i kostime, bili reditelji, sufleri, dekorateri, pa čak i blagajnici i razvodnici. Nažalost, zbog finansijskih problema, ovo pozorište je trajalo samo dve godine.

Istorija koja se iznenada našla na rasprodaji

Branislav Nušić nije prestao da veruje u decu, pa je posle više od tri decenije, 1937. godine osnovano „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda“. U ovom pozorištu igrala je i ćerka Branislava Nušića, Gita Predić – Nušić. Uloge odraslih su igrali stariji glumci, a deca samo dečje role.

Posle Drugog svetskog rata, 1945 godine, otvoreno je „Pionirsko pozorište“, a sav dekor i garderoba „Rodinog pozorišta“ sačuvani za vreme okupacije, ustupljeni su ovom pozorištu kojim su rukovodili Sofija Vukadinović, Milivoj Predić i Gita Predić – Nušić. Zahvaljujući tome što je Gita Nušić, kao i njen otac, verovala u decu, 13. oktobra 1950. godine je konačno osnovana stalna dečja scena, koja će poneti ime narodnog heroja, dečaka Boška Buhe, gde nekadašnja deca danas dovode na pozorišne predstave svoje unuke.

Pozorište „Boško Buha“ je tokom 72 godine svog rada okupilo oko sebe najveća rediteljska i glumačka imena u našoj posleratnoj istoriji, jer dokazati se deci je mnogo teže nego dokazati se odraslima. Na toj sceni su sazrevali Miki Manojlović, Neda Arnerić, Boda Ninković, Goran Šušljak, Milorad Mandić Manda i mnogi drugi poznati glumci, ali i reditelji i kompozitori: Miroslav Belović, Dejan Mijač, Mila Karadžić, Jagoš Marković, Ljubomir Draškić, Bojan Stupica, Jug Radivojević, Minja Dedić, Nikita Milivojević, Aleksandar Lokner, Kornelije Kovač, Zoran Simjanović, Momčilo Bajagić Bajaga…

Predstave koje i dalje pamtimo, kao što su „Biberče“, „Kapetan Džon Piplfoks“, „Crvekapa“, „Tom Sojer“, „Čarobnjak iz Oza“, „Snežna kraljica“, „Zvezdarski vitez“ napisali su ili adaptirali poznati pisci i dramaturzi Jovan Ćirilov, Milovan Vitezović, Stevan Koprivica, Duško Radović i Ljubivoje Ršumović, koji se na čelu pozorišta nalazio dugi niz godina.

Pozorište „Boško Buha“ je gostovalo po celoj nekadašnjoj Jugoslaviji i po brojnim pozorišnim festivalima u svetu. Zahvaljujući ovom pozorištu, svet je na velika vrata dolazio do mnogih generacija naše dece, čak i devedesetih kada nas je većina sveta odbacila. Da biste to radili, morate da verujete da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu.

Sudbina ovog pozorišta je sudbina svih nas

Danas gledamo mučnu predstavu u kojoj oni, koji veruju samo u sopstveni džep, nastoje svim silama da ovo pozorište, koje je već godinama podstanar, sada i definitivno isele sa njegove matične adrese. Mnogo puta smo se žalili da od naše istorije nije ostajao ni kamen na kamenu, jer su nas večito rušili okupatori. Danas nam okupatori ne trebaju, jer imamo „svoje“ koji će razbucati i to malo što nam je ostalo.

Može delovati da Srbija u ovom trenutku ima mnogo većih problema, nego što je to pitanje gde će se odigravati predstave pozorišta „Boško Buha“. Ali sudbina ovog pozorišta je sudbina svih nas, koji pristajemo da ova institucija – koja je na papiru institucija kulture od nacionalnog značaja – postane moneta za potkusurivanje u jeftinom politikantstvu nazovi političkih stranaka.

Mi nemamo ozbiljne političke stranke, već samo one koji umesto u decu, isključivo veruju u svoj džep. Zbog takvih, koji se samo prividno smenjuju na vlasti, naša deca već decenijama odlaze što dalje od ove zemlje, a umesto njih nam za vikende dolaze turisti željni jeftinog, banalnog provoda i strani investitori željni podsticaja koji ih stavljaju iznad bilo kog zakona.

Zato je ova druga smrt Boška Buhe i prisilno iseljavanje pozorišta koje nosi njegovo ime, i to zarad nečijeg profita, mnogo gora. Ona nam poručuje da smo se umorili od snova o boljem svetu, da pristajemo na puko preživljavanje i da smo svoje nade ustupili onima za koje ne važi nijedan zakon, da sa njima trguju.

Чланак Druga smrt Boška Buhe се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vilijam Šekspir je napisao da je ceo svet pozornica, dok su manje nadahnuti autori definisali pozornicu kao scenski prostor na kojem se odigravaju predstave. Danas ovaj prostor režiserima nudi nebrojene mogućnosti, budući da se pomoću odgovarajućeg osvetljenja i mehanizma za pokretanje bine publici može predstaviti praktično svaki događaj, bilo da se radi o brodu koji se ljulja u oluji ili propadanju glumaca u zemlju.

U svetu je malo kompanija koje se bave proizvodnjom i integracijom ovakvih sistema, a u tu skupinu retkih spada i beogradska firma „Svetlost teatar“. Ona izrađuje i postavlja scensku mehaniku, scensko osvetljenje, audio/video sisteme i slično. Osim što proizvodi ormare za automatiku, konzole za upravljanje mehanikom, mašine koje pomeraju scenu i opremu, ona kreira i softvere koji upravljaju svom tom mašinerijom.

Od Rusije do Bliskog Istoka

Preduzeće je osnovano 1995. godine, u veoma teško vreme za našu kulturu ali i za celokupno društvo. S obzirom na tadašnje stanje u Srbiji, firma je vrlo brzo počela da radi na stranim tržištima, pre svega na ruskom. Njen prvi posao bilo je opremanje „Moskovske opere“, da bi potom usledio angažman za „Filijal Boljšoj teatra“, posle čega se pročulo za malu srpsku firmu sa velikim potencijalom.

Iako se poslovanje u Rusiji dobro razvijalo, „Svetlost teatar“ je posle 2002. godine odlučio da iskoristi priliv investicija u domaću kulturu i počne da oprema i naše pozornice, od „Jugoslovenskog dramskog”, preko „Pozorišta na Terazijama“, pa sve do velikih scena kakva je ona u „Štark areni“.

No, posle nekoliko godina rada na domaćem tržištu ono je već bilo prezasićeno, pa su u „Svetlost teatru“ odlučili da potraže nove angažmane u inostranstvu, ovaj put u našem regionu, ali i na Bliskom i Dalekom Istoku.

„Zanimljivo iskustvo smo imali u Kuvajtu. Tamo smo otišli znajući da se svuda u svetu više cene zapadne kompanije, za razliku od kompanija sa Balkana, na koje se gleda sa dozom opreza. Međutim, ispostavilo se da su u Kuvajtu nekada gradile firme poput ’Energoprojekta’, koje su ostavile veoma dobar utisak. Zato smo tamo naišli na izuzetno dobar prijem i veliko uvažavanje, a nadam se da smo ga svojim radom i opravdali, i da će se jednog dana neko možda setiti nas kada bude trebalo da pruži poslovnu šansu nekoj kompaniji iz Srbije“, priseća se Olivera Mitrović, vlasnica i direktorka ovog preduzeća.

Prinudna kreativnost

„Svetlost teatar“ je danas u prvih deset evropskih firmi u svojoj delatnosti. Međutim, kada su počinjali, činilo se da zbog svoje uske specijalizacije neće imati mnogo posla.

„Ipak, pokazalo se da nam je specijalizacija zapravo pomogla. Prvo, zato što klijenti poput naših imaju više poverenja u firme koje su posvećene jednoj delatnosti i veoma stručne za nju, zatim i zato što je u našoj delatnosti konkurencija veoma mala. Zahvaljujući svemu navedenom, tokom ove dve decenije smo na tenderima dobijali dobre poslove koji su nas proslavili, bar u našoj branši. Mi sada ne moramo da tražimo klijente, već nam se u velikoj meri oni sami javljaju“, kaže sagovornica B&F-a, koja misli da je lakše probiti se u evropski vrh kao specijalizovana firma, nego, na primer, kao građevinsko preduzeće koje radi sve vrste radova. Jer, građevinskih firmi ima mnogo i one jedne drugima neprestano spuštaju cene.

Od pomoći je, kaže ona, i ako ste dovoljno samouvereni da prihvatate složenije zadatke. Naime, prema rečima Olivere Mitrović, sve manje evropskih firmi prihvata poslove koji zahtevaju i instaliranje i integraciju opreme. „Ako ste samo proizvođač određene robe vaš posao se završava onda kada je isporučite. Međutim, ako uz to radite i integraciju celih sistema vi morate sačekati da se, ukoliko na primer radite na objektu u izgradnji, on prvo završi. Tada zavisite od rokova koji se često produžavaju u nedogled, posebno na manje uređenim tržištima, kakvo je bliskoistočno“, tvrdi Mitrović.

No, pošto „Svetlost teatar“ dolazi sa tržišta koje se takođe ne može pohvaliti uređenošću, preduzeće dobro „pliva“ i u takvim uslovima. „Bliskoistočnim kompanijama odgovara što smo mi, kao i većina balkanskih firmi, kreativni u smišljanju rešenja za raznovrsne probleme. Mi doduše nismo takvi zato što želimo da budemo, nego zato što moramo“, šali se naša sagovornica i dodaje da im ta čuvena kreativnost pomaže i kada je u pitanju naplata.

U situaciji kada se posao, zbog rasta cena sirovina, dogovara u jednoj vrednosti, a potom, na završetku projekta, košta znatno više, kompanije koje same finansiraju svoju proizvodnju moraju biti domišljate kako bi ostale likvidne. Kada radi projekte koje finansira država, „Svetlost teatar“ nema problem sa naplatom, ali za poslove u inostranstvu, posebno one sa privatnim kompanijama, ovo preduzeće mora da koristi akreditive.

„U našem poslu su avansi veoma mali a nekada ih ni nema. Zato mi maltene sami finansiramo proizvodnju. Nije nam problem da isfinansiramo ono što mi proizvodimo, ali često moramo da kupimo i nešto skuplju opremu, poput motora za pokretanje određenih mehanizama. U tom slučaju koristimo transferne akreditive, što znači da pomenutu opremu kupujemo retransferom novca našeg klijenta“, objašnjava sagovornica B&F-a. Prema njenim rečima, ovo je trenutno najpraktičniji način poslovanja, koji se, kao i neke druge ideje, izrodio iz moranja.

Pandemija „prizemljila“ radnu snagu

„Svetlost teatar“ manji deo svojih prihoda ostvaruje u Srbiji, iz održavanja sistema koje je već postavio. Povremeno opremaju i neke manje domove kulture, ali i veće objekte kao u slučaju „Malog pozorišta Duško Radović“, Pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju, višenamenske sale „Narodnog pozorišta“ u Subotici.

Ipak, najveći deo zarade ova kompanija stiče na velikim projektima, odnosno kulturnim objektima koji su trenutno u izgradnji na Bliskom Istoku. Međutim, danas poslovanje u inostranstvu sa sobom nosi i neke sasvim nove izazove.

Jedan od njih je, prema rečima direktorke „Svetlost teatra“, promena stava domaćih kadrova o radu u inostranstvu: „U Kuvajtu je tokom pandemije uvedena zabrana avio saobraćaja i imali smo problem da vratimo svoje zaposlene odatle. Slična situacija desila nam se i u Hong Kongu. Ljudi su tada drastično promenili mišljenje o radu van svoje zemlje. Počeli su više da cene miran i siguran život u Srbiji. Zato se sada sve teže nalaze radnici koji bi radili u inostranstvu. Iz tog razloga smo, gde god je to moguće, počeli da zapošljavamo lokalnu radnu snagu“.

Preduzeće trenutno u Srbiji zapošljava 70 ljudi, različitih struka. To su u najvećem broju inženjeri mašinstva, elektrotehnike, automatike, ali među zaposlenima ima i stručnjaka za rasvetu, audio opremu i slično. Njih za sada ima dovoljno, ali pitanje je šta budućnost nosi. „Ovo je veoma specifična delatnost i većini inženjera, ma koliko dobri stručnjaci oni bili, je potrebno vreme da steknu dodatna znanja koja su im potrebna za ovaj posao“, podseća Olivera Mitrović na problem koji sada muči gotovo sve proizvodne kompanije u Srbiji, ali i u svetu.

Šta radi inženjer u pozorištu?

Iako zvuči kao početak vica, ovo je zapravo priča o tome kako se ljudi koji rade u pozorištu osećaju u ulozi publike.

„Pravo je uživanje kada možete da doprinesete nečemu tako lepom kao što je razvoj umetnosti. Doduše, taj doprinos ima i drugu stranu. Kada odem u pozorište, često se dešava da, umesto da se opustim i uživam u predstavi, ja pratim kako rade rasveta i bina, strahujući da bi moglo biti nekih problema. Srećom, uvek sve bude kako treba“, kaže Olivera Mitrović.

Marija Dukić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Na fotografiji: Makedonski narodni teatar, projekat na kojem je radio „Svetlost teatar“

Чланак „Svetlost teatar“, proizvođač i integrator pozorišnih sistema: Pod svetlima pozornice се појављује прво на Biznis i Finansije.

To znači da će, posle tri i po meseca blokade uzrokovane pandemijom, Beogađani napokn moći da uživaju u predstavama. Beogradska pozorišta inače nisu bila ovoliko dugo zatvorena još od 1941. godine.

Korona virus postavio nove uslove

Predstave na otvorenom su trenutno najbezbedniji način za praćenje ove umetnosti, s obzirom na stroge zahteve vezane za obezbeđivanje fizičke distance između gledalaca i korišćenje klima uređaja u zatvorenim prostorima.

Grad Beograd će iz tog razoga svim pozorištima pokloniti besplatnu pozorišnu scenu i pokriti sve troškove. Sav prihod od prodaje karata biće namenjen pozorištima, odnosno umetnicima, najavio je zamenik gradonačelnika Goran Vesić.

On je dodao da će na Tašmajdanu predstave igrati i pozorišta koja nisu iz prestonice, poput Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Narodnog pozorišta iz Prištine i Vršca, ali i ona sa nezavisne pozorišne scene.

Izvor: Beoinfo

Foto: Mister No, CC BY 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=59805863

Чланак Pozorišne predstave na Tašmajdanu od 25. juna do 20. jula се појављује прво на Biznis i Finansije.

Jedan takav bioskop dobiće i naša prestonica, i to na parkiralištu na Adi Ciganliji. Tokom letnjih večeri ovaj prostor će biti pretvoren u bioskop. Gledaoci će projekcije moći da prate iz svojih automobila. U prvoj fazi, od 1. juna do 1. jula, bioskop će biti besplatan, a od prvog dana jula krenuće se sa naplatom karata. Program će obezbeđivati Kombank dvorana.

Nešto dalje od Ade, na otvorenom stadionu „Tašmajdan” u večernjim časovima će se odigravati pozorišne predstave, najavio je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić.

On je rekao za Tanjug da je, s obzirom na to da prema odluci Vlade ne rade bioskopi i pozorišta i da će ta odluka biti duže vreme na snazi, Grad Beograd želeo da omogući Beograđanima da odlaze u bioskop.

Izvor: Beoinfo

Foto: Alexas_Fotos, Pixabay

Чланак Parkiralište na Adi postaje bioskop, na stadionu „Tašmajdan“ predstave се појављује прво на Biznis i Finansije.