Godišnje se proizvede oko 10 miliona tona šljive u svetu, od toga u Srbiji, u proseku, malo više od pola miliona tona, u bolje rodnim srednjim godinama. Bilo je nekada i godina sa većim prinosima. Ali se beleže i manji.

Tako ima i razlika u površinama pod ovom voćkom, kada je reč o onome što prikazuju domaći istraživači, ali i u evropskim analizama. Ipak, te razlike su minimalne i zanemarljive, piše Branislav Gulan za Agrosmart.

U Srbiji se šljiva ponekad gaji i na površini do 74.000 hektara, sa prosečnom proizvodnjom od 550.000 tona godišnje. Srbija je treća u svetu po proizvodnji šljive, a po izvozu suve šljive peti smo u svetu, sad sa oko 5.500 tona na godišnjem nivou.

Ko najviše uvozi šljive

Šljiva se u Srbiji gaji od davnina, ali je svoj „procvat“ doživela u XIX. veku. Tada je filoksera napala vinovu lozu. Naime, do pojave ove bolesti, uzgajanje grožđa i proizvodnja vina imali su prioritet. Kako se broj zasađene vinove loze smanjivao, povećavao se broj parcela pod zasadom šljive. Procenjuje se da u Srbiji ima 42 miliona stabala šljive.

Najveći uvoznici šljive su Velika Britanija, Nemačka, SAD i Holandija, a ovo voće gaji se svuda u svetu, a najviše u Aziji (60 odsto) i Evropi (25 odsto). Sa povećanjem broja stabala šljive, povećava se i njen izvoz. U 2021. godine izvoz šljive (uglavnom sušene), iz Srbije u Rusku Federaciju, Sloveniju, Francusku… vredeo je 15,4 miliona evra, dok je drugo sušeno voće izvezeno za 14,4 miliona evra u Evropu, SAD i Ujedinjene Arapske Emirate, napominju u Privrednoj komori Srbije (PKS).

To je simboličnih tri odsto u odnosnu na ukupan izvoz voća i povrća iz Srbije, koji je vredan milijardu evra. U PKS ističu da proizvodnja i plasman sušenog voća i povrća zahteva znatno veća ulaganja od tradicionalnog gajenja voća i prodaje svežih plodova.

Kvalitet zadovoljavajući

Poljoprivredni stručnjaci kažu da je ovogodišnji rod šljiva nešto slabiji od prošlogodišnjeg, ali da je kvalitet zadovoljavajući, iako je bilo straha da će šljiva ostati manje zbog suše. Ističu da su i elementarne nepogode poput grada, ali i topli dani tokom proleća, kada je šljiva bila u fazi formiranja ploda, uticali da ove godine rod bude manji. Koliki će biti nema tačnih procena, jer, je najveći deo obrala nedavna oluja.

Šljiva je u Toplici rodila nešto slabije, na teritoriji Prokuplja, prema proceni poljoprivrednih stručnjaka, šljiva se nalazi na površini od preko 2.000 hektara, dok je u blačkoj opštini pod zasadom ovog voća površina od oko 5.000 hektara.

U prokupačkom kraju 70 odsto stanovništva se bavi voćarstvom, gajenjem „oblačinske“ višnje i šljive „stenlej“. Sa 2.000 hektara iz ovog kraja, godišnje se otkupi oko 2.600 vagona šljive sorte „stenlej“, dok se se rod „čačanske lepotice“, „čačanske rane“ i „čačanske rodne“ procenjuje na oko 500 vagona. U Srbiji su pored Topličkog, Mačvanski, Kolubarski i Šumadijski okrug lideri u proizvodnji šljive. Od šljive se proizvodi i najpoznatije piće u Srbiji – rakija šljivovica. Ova rakija, osim što je nadaleko čuvena, najviše se izvozi u SAD, Kanadu, Australiju i Austriju, mesta u kojima živi naša dijaspora.

U našoj zemlji proizvodnja šljiva iznosi do 700.000 tona. Najvećui deo šljia odlazi za rakiju, u više faze prerade ode samo 20 roda. U 2022. proizvedeno je oko 50 miliona litara rakije.

Prvo što je Srbija ikad izvezla u Ameriku – suve šljive

Prvi izvozni proizvod Srbije u Sjedinjene Američke Države krajem XIX veka bila je suva šljiva! Tada je u SAD izvezeno 30.000 tona suvih šljiva za 37 miliona dolara, a naš izvoz sada ne prelazi pet do šest hiljada tona.Tadašnji izvoz šljiva u SAD i oko 250.000 svinja u Austrougarsku doneo je Srbiji ukupan suficit u trgovini sa svetom.

I danas postoji spremnost Vlade Srbije i ministarstva za brigu o selu da zajedno s lokalnom samoupravom i postojećim zadrugama rade na otvaranju složene zadruge u Blacu koja će omogućiti da šljiva koja uspeva u blačkom kraju ne završi u kazanima, već da bude prerađena. Jer, šljiva predstavlja nacionalno blago Srbije! Danas šljivike Srbije karakterišu stari zasadi (sa 42 miliona stabala), bolest „šarke“ pa se zbog toga smanjuje i godišnji rod. Potrebno je obnoviti zasade novim, kvalitetnim sadnicama u budućim plantažama.

Šljiva u zadrugama

Zadruge formirane do 2017. godine mogu da računaju na iznos od najviše 15 miliona dinara podsticajnih sredstava, nove zadruge na iznos od 7,5 miliona dinara, a složene na iznos do 60 miliona dinara. U Srbiji je vraćen duh zadrugarstva. Jer, od pokretanja akcije „500 zadruga u 500 sela“ osnovano je oko 1.100 novih zadruga. Po rečima presednika Zadružnog saveza Srbije Nikole Mihailovića u zemlji šljiva danas ima više od 3.000 aktivnih zemljoradničkih zadruga.

Ministarstvo za brigu o selu u akciji „500 zadruga u 500 sela“, koja je pre nekoliko godina ispunjula taj zadatak, pomoglo je rad oko 207 starih i novih zadruga sa bespovratnim novcem od 2,2 milijarde dinara. Pomoć zadrugama, značilo je i pomoć za opstanak sela. Jer, u Srbiji je u fazi nestajanja svako četvrto selo ili njih oko 1.200! Spašavanje sela i njihov opstanak i ostanak, znači i spašavanje Srbije! Sva sela se nemogu spasiti. Od tih koja nestaju treba odabrati ona koja imaju šanse da se i dalje samoodržavaju, pa, pre svega, prvo njih pomagati!

Prednost prilikom dodele sredstava imaju najnerazvijenim krajevi, ali se uvažavaju sve grane agrara – voćarstvo, ratarstvo i stočarstvo. Među zadrugama koje su dobile bespovratnu poomoć od Ministrstva za brigu o selu bila je i Zemljoradnička zadruga Blačka Blace koja je dobila iz državnog budžeta nešto više od 12 miliona dinara za izgradnju hladnjače i nabavku mehanizacije. U zadruzi Blačka Blace kažu da su zadruge jedini spas za srpsko selo. Oni očekuju da će u njihovom regionu uskoro biti 20 zadruga, dok je 30 optimalan broj zadruga da bi to mesto moglo da funkcioniše.

Izvor: Agrosmart
Foto: Pixabay

Чланак Srbija je treća zemlja na svetu po proizvodnji šljive се појављује прво на Biznis i Finansije.

Evropski proizvođači aluminijuma upozoravaju da će rupa u prekograničnom porezu na ugljenik (CBAM) omogućiti izvoznicima koji jako zagađuju životnu sredinu, poput fabrika iz Kine, da zaobiđu pravila i preplave Evropsku uniju jeftinim teškim metalima, koji prilikom proizvodnje ispuštaju velike količine gasova staklene bašte.

Prema mehanizmu za prekogranično usklađivanje ugljenika koji je predložila EU za određene vrste robe koje se uvoze na zajedničko evropsko tržište, otpaci aluminijuma koji su pretopljeni mogu da se prodaju kao proizvod bez ugljenika čak i ako je izvorni materijal proizveden uz obilato korišćenje fosilnih goriva.

Proizvođači aluminijuma Norsk Hydro i Speira saopštili su da je CBAM podstakao njihovu konkurenciju širom sveta da generiše što je moguće više otpada, koji bi se zatim pretopio i izvozio u Evropu. „Ova rupa u zakonu omogućava široko rasprostranjeno ’zeleno pranje’ uvezenih aluminijumskih proizvoda i potkopava delotvornost CBAM u sprečavanju curenja ugljenika“, izjavili su u norveškoj kompaniji Norsk Hydro.

Nagrada ili kazna?

Lagan i izdržljiv, aluminijum je vitalan za izradu aviona i automobila i koristi se za pravljenje komponenti u industriji solarne energije. Međutim, to je energetski najintenzivniji metal u industriji, čija proizvodnja prema podacima Međunarodne agencije za energiju učestvuje sa 3% u ukupnim industrijskim emisijama u svetu. Ovaj udeo je nešto veći od zagađenja koje proizvode avioprevoznici.

Evropska unija je uvela prekogranični mehanizam za prilagođavanje ugljenika kako bi sprečila da roba koja je napravljena zahvaljujući jeftinijem ali prljavijem načinu proizvodnje, nelojalno konkuriše kompanijama u Uniji koje moraju da se pridržavaju strogih klimatskih pravila, uključujući i plaćanje naknada za zagađivanje. Zvaničnici Evropske unije ističu da uvođenjem ovakvog poreza nastoje i da podstaknu bržu dekarbonizaciju širom sveta.

Proizvođači aluminijuma u Evropskoj uniji emituju oko 6,8 kilograma ugljen-dioksida po kilogramu aluminijuma, u poređenju sa globalnim prosekom od 16,1 kilograma ugljen-dioksida po kilogramu aluminijuma. Ali sada, umesto da ih nagradi, novi mehanizam bi mogao dodatno da potkopa njihovu poziciju na tržištu, tvrde kritičari.

„Trenutna verzija ovog mehanizma, a posebno neki detalji izazivaju više zabrinutosti, nego što ukazuju na nove mogućnosti za evropske proizvođače“, ocenjuju u Speiri, velikom nemačkom proizvođaču aluminijuma, čije rukovodstvo smatra da će se propusti u CBAM negativno odraziti i na druge industrije u Evropskoj uniji.

Neće imati šta da se dekarbonizuje

Pol Vos, direktor udruženja European Aluminium upozorava da ako su mere loše osmišljene, „sektor aluminijuma će biti toliko potkopan da neće ostati ništa za dekarbonizaciju“. Vos podseća da je evropska industrija aluminijuma već toliko opustošena poledicama rata u Ukrajini, da je u međuvremenu zatvorena oko polovina kapaciteta za topljenje aluminijuma u Evropskoj uniji.

Pojedine kompanije, kao što je grčki proizvođač aluminijuma Mytilineos Energy & Metals, smatraju da je CBAM samo deo mnogo šireg problema, čija suština je u tome da „evropske firme više ne mogu da izdrže sve strožija i sve neracionalnija klimatska pravila koja stižu iz Brisela“.

Kompanije izvan EU takođe žestoko kritikuju uvođenje mehanizma za prekogranično usklađivanje ugljenika. Proizvođači van zajedničkog evropskog tržišta ocenjuju da je ovo još jedna od mera Evropske unije čiji je glavni cilj da se po svaku cenu iz igre izbaci konkurencija i siromašne zemlje učine još siromašnijim.

Чланак Evropski proizvođači aluminijuma žale se na „rupu“ u oporezivanju ugljenika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kupcu je potrebno između 140 i 160 dinara za litru mleka u prodavnicima, i to im je premnogo. Seljaku je 70 dinara koliko dobija za litar mleka nedovoljno da pokrije znatno poskupele troškove za uzgoj mlekulja.

Mlekare ističu da na preradi mleka nisu nikada manje zarađivale, a slične su tvrdnje i trgovaca koji mlekarama plaćuju do 125 dinara za litar prerađenog belog napitka, na šta treba dodati 10 odsto državi na PDV, a zarada prodavca je od 137,5 dinara do prodajne cene.

Pad i potrošnje i proizvodnje

Onaj ko bi pomislio da neko u lancu učesnika snabdevanja mlekom ne govori istinu brzo bi se uverio da greši. Potrošnja mleka godinama opada, lane je iznosila tek 182 litra po glavi stanovnika, u šta je uračunat i konzum mlečnih prerađevina. Očito, potrošaču je preskupo. Uz to, sve je manje seljaka aktivnih u mlečnom govedarstvu od kojih sve polazi.

Lane je i proizvodnja mleka u Srbiji opala za oko 100 miliona i stabilizuje se na oko 1,5 milijardi litara za 12 meseci. Da je isplativa ne bi imala uočljiv opadajući trend. Lane je i izvoz sira podbacio, u inostranstvo, najviše u Rusiju, Makedoniju i Crnu Goru, izvezli smo upola manje nego prethodne sezone.

Istina, zaradili smo oko 45 miliona dolara zahvaljujući uzletelim cenama hrane na celom kontinentu, ali smo na uvoz pretežno trajnih sireva izdvojili oko 55 miliona dolara, pošto smo, najviše iz Mađarske, Nemačke, Austrije, Poljske, Italije i Hrvatske, uvezli u vrednosti 55 miliona „zelembaća“. Razloga za zadovoljstvo nemaju ni izvoznici, dok u mlekarama ističu da su poskupeli prateći troškovi, pre svega u vezi sa ambalažom.

Dobri uslovi

Proizvodnja mleka je najsloženija rabota u primarnoj poljoprivredi. U nekadašnjoj Jugoslaviji Srbija je bila izazito suficitna ne samo u mleku, već i u prerađevinama. Sama je trošila najviše 42 odsto sopstvene proizvodnje, višak je plasirala u ostale republike bivše zajedničke države. No, desetak godina unazad uočljiv je pad stoke u oborima, sa 740.000 na otprilike 400.000 krava mlekulja, što ni znatno poboljšana stočna selekcija nije uspela da nadomesti. Umesto nekadašnjih 2.800 danas prosečna mlekulja u Srbiji proizvodi blizu 5.500, ali tek bi trebalo da se dostigne evropski standard od 7.000 litara za godinu dana.

Međutim, Srbija pored nešto slabije selekcije ima i mnogo prednosti u ovoj delatnosti. Prvenstveno je to proizvodnja kukuruza, osnovne hrane, ali i prednost u proizvodnji deteline, sena i ostalih hraniva za stoku. To nas je i decenijama činilo konkurentnim pa smo u okruženju i došli na glas kao „zemlja mleka“.

Kako sve, a pogotov vodeće agrarne države Evropske unije, subvencionišu proizvodnju mleka što direktno, još više posredno, neophodno je i da Srbija redovno i kontinuirano podstiče aktivnost koja je osnov za oko 300.000 porodica u Srbiji. Osim isplate subvencija, koje bi umesto preko mlekara trebalo da se isplaćuju direktno proizvođačima, bilo bi dobro da država podstakne i proizvodnju stročne hrane, te da, bar u ruralnim krajevima, podršku ne uslovljava ni brojem krava, ni količinom isporučenog mleka.

Jak dinar

Ukoliko Srbija želi da ostane relevantan proizvođač i izvoznik, sve ove mere bi trebalo da primeni, a logično je očekivati i da osmisli dodatne podsticaje. Pa, ipak, pitanje je da li bi i tada proizvodnja mleka bila isplativa.

U ekonomskoj politici Srbije postoji nešto što koči najvažniju poljoprivrednu branšu. To je monetarna politika kojom se, neprekidno ističući „jak dinar“, predsednik Vučić često hvališe. Ukratko, kurs dinara od cirka 117,5 dinara za evro opstaje bezmalo pet godina. Preciznije sa kote 125 dinara za evro na kojoj se nalazio sredinom 2012. godine naša valuta je prvo blago jačala, potom se stabilizovala na današnjoj vrednosti. Dinar je za deset godina spram evra ojačao 6,1 odsto. Inflacija je, međutim, u ovom periodu oko 47 odsto, što znači da su, u proseku, za toliko uvećani naši troškovi. Ako bi se računala samo potrošačka korpa, povećanje je i veće.

Kako kurs dinara spram evra nije pratio inflaciju, kupovna moć evra je praktično prepolovljena. Ako se izuzmu pojedini osnovi proizvodi, struja, grejanje, hleb, ulje, čiju visinu država administrativno održava, nema zemlje u kojoj se sa sto evra može manje kupiti nego što je Srbija.

Nerealna predstava

Ovakva monetarna politika, hvaljena je rastom zarada iskazanih u evrima. Lepo zvuči i godi građanima kada se kaže da je plata umesto nekadašnjih 380 sada 720 evra. Međutim, ako je mesečna zarada gotovo udvostručena, kupovna moć, ono što se za dvostruko veće plate može kupiti, uvećana je tek za nekih 16 odsto i to je otprilike rast standarda tokom decenije naprednjačke vladavine.

Aktuelna politika precenjenog dinara ima za posledicu nerealno prikazivanje osnovnih ekonomskih pokazatelja, od BDP-a do visine javnog duga iskazang kroz procenat BDP-a. Takođe, korist od izvoza čini manjom, dok su sa druge strane uvoznici itekako podstaknuti.

Glođanje oko uvozne dobiti

Posle kraćeg podsećanja na srpsku monetarnu politiku, vratimo se mleku. Kako je u Srbiji standard nizak, ljudi pretežno konzumiraju mleko i jeftinije prerađevine. Skuplje odlazi na jača inotržišta i odatle je stizalo gro dobiti čitave branše, neophodne kako bi se cela proizvodnja razvijala, a svi učesnici u lancu bili zadovoljni. Kako izvoz u nas pada, dobiti je sva manje, pa se oko njene preraspodele međusobno glođu seljaci, mlekare i trgovci.

Nasuprot tome, uvoz svega, i mleka, svejedno u prahu ili u tečnom stanju, veoma je profitan. Jak dinar čini uvozne cene iskazane u dinarima neobično povoljnim po kupce. Uvoznici je drže na tek za nijansu nižem nivou od domaće. Taman da privuku kupca i tako potisnu domaću ponudu.

Kupac u Srbiji litar mleka plaća otprilike 150 dinara, odnosno 1,26 evra. Ako bi kurs dinara bio za inflaciju u desetogodišjem periodu, 47 odsto, niži, dakle 175 dinara, tih 150 dinara bi vredelo tek 0,85 evra. U tom slučaju nikome se ne bi isplatilo da uvozi ono što se kod suseda prodaje za 0,9 evra, a sada je to prava berićet koja donosi ogromnu zaradu. Ćar uvoznicima na račun poljoprivrednika.

Kratko vreme

Država je poslednjih dana najavila da će podržati proizvodnju mleka uvećanjem subvencije sa 10 na 15 dinara po litru i uvećanjem nadoknade za matičenja svakog novog grla. Načelno, to bi mogli da budu dobri, štaviše odlični, podsticaji, ali samo pod uslovom da država vodi korektnu politiku nacionalne valute.

U suprotnom, pokazaće se nedovoljnim, dok će se u Srbiji produžiti pad i potrošnje i proizvodnje belog napitka. Samo kraće vreme, seljacima će veće subvencije izgledati privlačne, potom će se ponovo naći u današnjoj situaciji da im rad sa stokom „24 časa dnevno“ donosi manje nego što su troškovi.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Seljak 70 dinara dobije po litri mleka, a kupac ga plaća po 160 dinara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema podacima koje je Danas dobio od niza različitih učesnika na tržištu mleka, počevši od proizvođača pa zaključno sa trgovcima, struktura cene mleka izgleda ovako.

U proseku, prvih 70 dinara predstavlja zaradu samih proizvođača koji sirovo mleko prodaju mlekarama, uglavnom najvećim u zemlji.

Farmeri, mlekare, prodavnice, država: Ko uzima koliko novca od jedne litre mleka 2Mlekare dalje mleko prodaju trgovinskim lancima po ceni koja je opet u proseku od 90 do 125 dinara, da bi, kada stigne do potrošača litra koštala – sada prosečnih 155 dinara.

U zavisnosti od toga da li su na akciji, ali i koji je proizvođač, litar je na rafovima danas mogao da se kupi za 130 do 160 dinara. Litar ili nešto malo manje od litra svežeg mleka dva poznata domaća proizvođača je od 135 do 160 dinara.

Najveći zaradu od litre mleka imaju trgovinski lanci, tvrde proizvođači mleka, jer njihova marža za mleko i mlečne proizvode po računici jednih ide do 45 odsto, dok pojedini tvrde da trgovci uzimaju još više.

“Mi smo tražili od Ministarstva trgovine pre nekoliko meseci da se ograniči marža na mleko i mlečne proizvode, jer mi dobijamo od 50 do 85 dinara za litar mleka, zavisi kako gde u Srbiji, a cene mleka su u jednom trenutku u rafovima išle i do 200 dinara”, rekao je za Danas proizvođač mleka iz okoline Kovina Dejan Trajković.

Država mora da kontroliše

Ima mesta, kako kaže, da mleko pojeftini, ima prostora da zarade i mlekare i trgovci, ali to država mora da kontroliše jer je to proizvod koji je direktno vezan za proizvodnju.

Proizvođači mleka iz Srednjeg Banata kažu da mlekare otkupljuju mleko od njih po ceni od 50 do 60 dinara za litar. Mlekare, kako kažu, dalje mleko prodaju za nekih 90 dinara.

Zoran Kotarac iz Slankamena je proizvođač koji kaže da bez 80 dinara po litri mleka proizvođačima nema spasa.

“Cena koju za litru mleka dobijaju proizvođači u mom kraju je od 50 do 75 dinara, ali ona ne bi smelo da bude niža od 80 dinara, ako uzmemo u obzir cene svih inputa koje imamo sada”, ističe Kotarac.

On kaže da je litar dugotrajnog mleka kod njih 140 do 150 dinara i da konkretno u manjim trgovinskim radnjama marža trgovaca ide od nekih 20 do 25 odsto.

U većim marketima kažu da mleko plaćaju po 125 dinara, da sa PDV-om to izađe nekih 137 dinara, a da se mleko posle prodaje po cenama koje su u proseku 155 dinara po litri mleka.

Ono što je proizvođačima predstavljalo veliki problem je, tvrde proizvođači, to što je država dozvolila uvoz mleka mlekarama bez ograničenja, zbog čega su proteklih meseci prodavnice bile preplavljene mlekom iz država EU.

Oni kažu da ne znaju o mleku kakvog kvaliteta se radi, jer, ni nacionalna referentna laboratorija koja bi trebalo da ocenjuje kvalitet godinama u Srbiji ne radi.

Nismo mi socijalna kategorija

Proizvođači od države dobijaju premiju od 10 dinara po litri, ali većina njih smatra da nije poenta da ih država finansira.

“Ne treba nama premija, nismo mi socijalna kategorija, nama treba da mleko plate oni koji ga kupuju, onoliko koliko vredi”, ističe Kotarac.

Početkom februara iz Ministarstva poljoprivrede su obećali da će ograničiti uvoz mleka, kao i da će dozvoliti izvoz mlečnih proizvoda.

Prema tim najavama krajem ovog meseca uvoznicima mleka i mlečnih proizvoda isteći će dozvole na osnovu kojih su zbog nestašice početkom jeseni prošle godine dobili mogućnost da uvoze mleko u većim količinama nego obično.
Prema podacima Privredne komore Srbije, u našu zemlju je iz Nemačke, Italije, Poljske, Mađarske i Hrvatske tokom prošle godine uveženo 92.800 tona, u vrednosti od 203 miliona evra, a tokom 2021. taj uvoz je bio znatno manji – u Srbiju je uvezeno 67.800 tona, u vrednosti od 107,6 miliona evra.

Osim toga, iz naše zemlje je odlazilo mleka i mlečnih proizvoda u druge države, a najviše se izvozilo u Severnu Makedoniju, BiH, Albaniju, Rusiju i Crnu Goru.

Tokom prošle godine izvezli smo 68.600 tona u vrednosti od 100,8 miliona evra, a godinu dana ranije taj izvoz je bio 76.400 tona, a vrednost izvoza 85,3 miliona evra.

Izvor: Danas
Foto: Pixabay

Чланак Ko uzima koliko novca od jedne litre mleka се појављује прво на Biznis i Finansije.

“Za svega nekoliko meseci, nakon donošenja propisa, već imamo 206 domaćinstava i 27 privrednih subjekata u Srbiji koji su stekli status kupca – proizvođača električne energije, dok je 96 privrednih subjekata i 262 domaćinstva podnelo zahtev za taj status”, navodi Vera Ražnatović , savetnik u Udruženju za energetiku PKS.

Nedavno zaokružena podzakonska regulativa za sticanje statusa kupaca proizvođača, izuzetno je značajna za našu privredu, jer preduzeća dobijaju mogućnost da izgrade elektrane na OIE za sopstvene potrebe potrošnje, a višak energije predaju u mrežu, kaže Vera Ražnatović.

Elektrane za sopstvene potrebe

Investicijom u elektranu za sopstvene potrebe, firme ostvaruju dugoročnu predvidivost cene, što im obezbeđuje stabilno poslovanje, koje ne mogu ugroziti poremećaji na otvorenom tržištu električne energije. To je posebno značajno u kriznim situacijama poput energetske krize sa kraja prošle i početka ove godine.

Ražnatović naglašava da se investiranjem u obnovljive izvore energije, primenom mera za unapređenje energetske efikasnosti i uštedom energije dodatno doprinosi energetskoj stabilnosti države i celokupnog društva, smanjuje se potreba za uvozom električne energije, racionalizuju troškovi i povećava energetska efikasnost, ali doprinosi i zaštiti zivotne sredine – smanjenju emisija štetnih gasova sa efektom staklene bašte.

Slobodan Ružić, konsultant za regulatorni okvir u energetici USAID-og projekta „Better Energy“ u Srbiji, naveo je da je Srbija u februaru 2022. godine usvojila zakonsku regulativu koja se odnosi na potrošače i da će nastaviti da prilagođava svoj pravni i regulatorni režim u narednih par godina, kako bi proširila mogućnost za buduća ulaganja.

Naveo je da je Better Energy razmatrao dosadašnju implementaciju i mogućnosti za domaćinstva i preduzeća, kako bi ostvarila najveću korist od čistog izvora energije. Prema njegovim rečima, mali proizvođači obnovljive energije igraju važnu ulogu u pogledu smanjenja potražnje za takozvanom zagađujućom energijom i utiču na celokupnu energetsku bezbednost zemlje.

Ciljevi ovog projekta masovni i brzi prodor kupca-proizvođača u elektro sistem Srbije

Ružić je istakao da je jedan od najvažnijih ciljeva ovog projekta masovni i brzi prodor kupca-proizvođača u elektro sistem Srbije i ponudio podršku u pogledu primene postojećih regulativa i propisa, kao i u cilju pojednostavljenja i poboljšavanja postojeće regulative o potrošačima.

Eksperti USAID-ovog “Better Energy“ projekta u Srbiji, na radionicama u Subotici i Somboru, 21. i 22. septembra predstavili su mogućnosti za investitore, za finansiranje projekata u ovoj oblasti, zakonski okvir i ekonomsku računicu izgradnje solarnih elektrana. Učesnici radionice imali su priliku da se upoznaju sa najboljim primerima realizacije projekata.

USAID-ov projekat “Better Energy” je petogodišnji projekat koji nastoji da pobolјša energetsku efikasnost u javnim komunalnim preduzećima i stambenim zgradama, kao i da podrži male obnovljive izvore energije. Ovi napori bi trebalo da pomognu Srbiji pri smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva kroz sprovođenje pilot projekta u pogledu unapređivanja efikasnosti sistema daljinskog grejanja u celoj zemlji.

Чланак Status kupca – proizvođača električne energije stekla 27 privredna subjekta i 206 domaćinstava се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovaj koncept prihvaćen je još pre dve decenije, kada su se pojavile patike sa ličnim dizajnom i monogramima, a sada se brzo razvija i u drugim industrijama. Sa kojim se izazovima susreću kompanije koje žele da izvrše ovu transformaciju i kako najefikasnije mogu da odgovore na potrebe kupaca, objašnjava Maria Boldor iz međunarodne konsultantske kuće Horváth.

Spektar proizvoda za klijente bi trebalo da bude što širi

„Spektar proizvoda za klijente bi trebalo da bude što širi, dok bi broj različitih komponenti trebalo ograničiti. Na primer, možemo videti kako se u automobilskoj industriji prelazi sa dizajna usmerenog na proizvod, na dizajn orijentisan na njegove funkcije. To podrazumeva korišćenje slične tehnologije u različitim modelima, ali se određene karakteristike otključavaju samo za više cenovne klase. Bez obzira na varijantu koja se nudi kupcu, i tehnička izvodljivost i kvalitet proizvoda se moraju podrazumevati“, kaže Boldor.

Prema njenim rečima, pronalaženje prave ravnoteže u trouglu vreme-trošak-kvalitet ključno je u rukovođenju proizvodnjom. To nije nimalo lak zadatak, jer su očekivanja kupaca za svaki od ovih faktora na vrlo visokom nivou, dodaje ona.

„Kvalitet proizvoda ostaje najznačajniji za potrošače, koji sve više razmatraju i da li je proizvod održiv, odnosno koliko se vode i struje troši, te koji je karbonski otisak u procesu proizvodnje, kao i kakvi su uslovi rada. Uporedo s tim, pritisak za smanjenje troškova proizvodnje ostaje visok. Na kraju, kupci zahtevaju i najkraće vreme isporuke zbog „Amazon efekta“ u industriji robe široke potrošnje, gde je isporuka istog dana postala uobičajena praksa“, navodi Boldor.

Do sada je akcenat bio na velikim proizvodnim serijama, smanjenju troškova i vremena proizvodnje, kao i na standardizovanim proizvodnim procesima koji omogućavaju kvalitet proizvoda. Međutim, kako dodaje Boldor, ove metode nisu dovoljne da zadovolje nove zahteve tržišta, zbog čega je pronalaženje nove ravnoteže u pomenutom trouglu ključno za uspeh u svetu „masovne kastomizacije“.

Preispitajte tradicionalne koncepte proizvodnje

Da bi nastavila da doprinosi konkurentskoj prednosti kompanije u „novoj normalnosti“, proizvodnja mora da preispita tradicionalne koncepte proizvodnje i uvede fleksibilnije proizvodne strategije koje imaju za cilj „serije od jednog primerka“.

Personalizovana medicina i kozmetika, na primer, koriste genetske informacije da bi se optimizovala efikasnost lečenja. U automobilskoj industriji i industriji nameštaja, kupci mogu da biraju veličinu, boju, šare, materijale, tkanine i druge aspekte proizvoda. Hemijska i prehrambena industrija prilagođavaju svoje proizvode potrebama pojedinačnih kupaca. Kao rezultat toga, proizvođači traže visoko specijalizovane sirovine kako bi proizveli što više individualizovanih proizvoda.

Upravo zbog takvih izazova, važno je definisati strateške ciljeve. Boldor ističe da je potrebno razumeti zahteve u pogledu proizvodnje na osnovu korporativne i prodajne strategije i savetuje jačanje saradnje između timova i proizvodnih lokacija. Prihvatajući činjenicu da prognoze prodaje i proizvodnje nikada neće biti u potpunosti tačne, proizvodni procesi moraju biti fleksibilni i pogodni za brzu adaptaciju.

Realizujte, primenite i poboljšajte

Iz Horvátha naglašavaju važnost fokusa na budućnost i uspešno rukovođenje promenama, korak po korak.

„Poznata je izreka koja poručuje da se i slon može pojesti, ‘malo po malo’. Ne trošite mesece analizirajući status kvo, učite iz najboljih praksi i definišete nove standarde. Objasnite razlog zašto, pretvorite protivnike u zagovornike i obezbedite podršku menadžmenta. I konačno – pratite i saopštavajte rezultate, izaberite održiv tempo i komunicirajte o uspehu”, zaključuje Boldor.

Чланак Izazovi za proizvođače u 2022.godini се појављује прво на Biznis i Finansije.

Povodom uvođenja novog modela fiskalizacije čija je primena obavezna od 1. maja 2022. godine, Ministarstvo finansija još jednom pojašnjava da su od te obaveze oslobođeni poljoprivredni proizvođači koji svoje proizvode prodaju na pijačnim tezgama, ukoliko nisu registrovani kao preduzetnici kod Agencije za privredne registre.
„Za razliku od navedene kategorije poljoprivrednih proizvođača, posebno ukazujemo na to da obavezu fiskalizacije imaju lica – obveznici fiskalizacije – koji se bave preprodajom robe na pijačnim tezgama, a sa ciljem suzbijanja sive ekonomije i onemogućavanja nelojalne konkurencije koja zbog takvog načina poslovanja postoji na tržištu“, ističe ministarstvo.

Kako se navodi u saopštenju, predstavnici Ministarstva finansija su „mesecima unazad kontinuirano u kontaktu sa predstavnicima lica koja obavljaju delatnost na pijacima“.

„Deo ovih lica koja se bave preprodajom robe već je prijavio poslovni prostor koji se nalazi na pijaci, i po tom osnovu ostvario pravo na subvenciju za kupovinu novih fiskalnih uređaja“, ističe se u saopštenju.

Rok za prelazak na novi model fiskalizacije je najkasnije 30. april 2022. godine, i u ministarstvu ponavljaju da odlaganja tog roka – neće biti.

„Do sada je oko 130.000 obveznika fiskalizacije prijavilo svoje poslovne prostore za prelazak na novi model“, ističe ministarstvo najavljujući novu uredbu kojom će biti otvoren novi rok za prijavu za subvencije za e-fiskalizaciju, od 15. marta do 5. aprila ove godine.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Proizvođači ne moraju, preprodavci moraju da imaju fiskalne kase na pijaci се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vlasnici kućnih ljubimaca za svoje pse i mačke uglavnom biraju hranu koja u sebi sadrži proverene i kvalitetne sirovine, ali im je podjednako važno da proizvodi budu cenovno pristupačni. Na žalost, aktuelna kriza je dovela do toga da u ukupnoj prodaji ovakve vrste hrane trenutno većinu čine najjeftiniji proizvodi, kaže za „Biznis i finansije“ Predrag Gvozdenović, koji je pre 26 godina osnovao preduzeće za proizvodnju hrane za pse i mačke „Premil“ iz Kovina.

Prema njegovim rečima, ova kompanija se izdvaja u odnosu na konkurenciju po jedinstvenom programu, a svaki proizvod se dugo ispituje i proverava na više načina pre nego što bude pušten u prodaju.

„Upotrebljavamo samo sirovine vrhunskog kvaliteta, a hrana koju proizvodimo u našoj fabrici potpuno je prirodna. Sve više koristimo biljke koje pomažu u rešavanju problema sa alergijama i organima za varenje kod pasa, poboljšavaju laktaciju kod ženki i omogućavaju ulazak u estrus ukoliko je neredovan ili ga uopšte nema. Neki proizvodi povoljno utiču na plodnost kod mužjaka i ženki, a priroda je najbolji osnov i za adekvatan razvoj pasa od najranijeg uzrasta. U proizvodnji hrane za pse i mačke meso je primarna sirovina, jer je po našem mišljenju, veoma važno za njihov pravilan razvoj. Pored mesa, tu su razne žitarice, masti, biljna ulja, kao i mešavina određenih specijalnih biljaka. Većinu sirovina uvozimo, dok žitarice i biljne proizvode nabavljamo ovde“, objašnjava Gvozdenović.

„Premil“ hranu za pse i mačke distribuiraju specijalizovane prodavnice za kućne ljubimce, poljoprivredne apoteke, mega marketi, veterinarske apoteke i samostalne trgovinske radnje širom naše zemlje, a dospela je i na teritoriju CEFTA regiona, EU i Carinske unije. Posao dobro napreduje i u toku je izgradnja nove fabrike većeg kapaciteta ali i proizvodnog pogona u kome će se proizvoditi i vlažna hrana za pse i mačke.

Haos na tržištu zbog sirovina

Proizvodnja hrane za kućne ljubimce izuzetno je zahtevna. Ni najbolja oprema, ni vrhunske recepture ili sirovine nisu same po sebi garancija visokog kvaliteta proizvoda, već je najvažnije znanje kako sve to uklopiti na odgovarajući način.

„U fabrici imamo skoro 200 motora koji pokreću mnogobrojne mašine, a nova fabrika koja je u procesu instalacije opreme imaće ih i više. Oprema je veoma skupa a za najbitnije mašine i njihove rezervne delove ne postoji proizvođač ni u Srbiji, ni u okolnim državama. Sam proces je veoma kompleksan i svaka šarža je priča za sebe. Posle više od četvrt veka rada i, da budem iskren, grešaka na kojima smo učili, mogu slobodno da kažem da imamo veliko iskustvo i znanje o tome šta je potrebno ljubimcima u svakodnevnoj ishrani”, tvrdi Gvozdenović.

Proces proizvodnje zahteva niz različitih zanimanja, od veterinara, tehnologa, stručnjaka za spoljnu trgovinu, administrativnih radnika i komercijalista do pakera, vozača, magacionera, majstora, građevinskih radnika… U firmi je trenutno zaposleno više od 120 ljudi, a početna zarada je uglavnom usklađena sa ostalima u državi. Plata zavisi i od stručne spreme zaposlenog, ali i svaki trud je dodatno vrednovan, tako da najposvećeniji mogu da računaju na veću platu i dobre uslove za rad, ističe direktor „Premila“.

Dodaje da preduzetnici u ovoj delatnosti nisu uvek uspešni i dešava se da neko bankrotira, ali je više onih koji dugo posluju i pristojno zarađuju. Zbog pandemije korone, u humanoj industriji nije bilo potrošnje što je uzrokovalo i poremećaje u dobavljačkom lancu sirovina za proizvodnju hrane za ljubimce.
„Proizvođači se suočavaju sa nestašicom i visokim cenama sirovina i ambalaže. Doslovno je nastao haos na tržištu, gde se proizvođači otimaju za sirovine. Kultura držanja kućnih ljubimaca je na višem nivou u odnosu na prethodne godine, pretpostavka je da će tržište nastaviti da raste, ali da će i ubuduće biti problema sa kvalitetnim sirovinama“, predviđa Gvozdenović.

Bolje kvalitetna hrana, nego svaki čas kod veterinara

Firma „New instinct“ iz Beograda već deset godina je za domaće tržište generalni uvoznik i distributer francuskog brenda „Nutrivet“ i prodaje ga širom Srbije. Mirjana Tončić, vlasnica i direktorka ovog preduzeća opredelila se za taj brend upravo zbog sastojaka koji hranu čine kvalitetnom.

„Kvalitet proizvoda ne možemo odrediti ni po pakovanju, ni po ceni. Ako želimo da hrana za ljubimce bude kvalitetna, bitno je da se proizvodi savremenom tehnologijom i na niskim temperaturama, jer se na visokim temperaturama uništavaju nutritivni sastojci. Važno je i da ne sadrži sastojke iz Kine, da u sebi nema konzervans etoksikvin (E – 324), jer može biti veoma štetan za kućne ljubimce. Francuska veoma brine o ishrani ljudi i životinja, ima stroge propise i hrana koju uvozimo ne sadrži veštačke boje i konzervanse, kao ni genetski modifikovane sastojke“, objašnjava Tončić.

Pošto granule moraju da budu konzervisane, u te svrhe „Nutrivet“ koristi tokoferol, odnosno vitamin E i surutku. „Hrana koju uvozimo je zdrava, vrhunskog kvaliteta, od mesa piletine, jagnjetine, deset vrsta okeanskih riba, ćuretine, lososa. Neke vrste hrane sadrže u sebi samo meso, neke imaju i malo pirinča, a dodate su alge, lososovo ulje i biljka Juka Šidigera (Yucca Shidigera), koja je dobra u prevenciji raznih bolesti i reguliše prirodan miris maca i kuca“, naglašava Tončić, koja je ujedno i kinolog i uzgajivač pasa.

Firma dobro posluje uprkos tome što je proizvod skuplji i što je, prema njenim rečima, u našoj zemlji teško raditi uvoz bilo kakve hrane. Pošto Srbija nije članica EU, potrebno je da uz hranu bude izdat iz zemlje iz koje se izvozi sertifikat sa detaljnom veterinarskom analizom neposredno pre transporta, a analize i provere se vrše ponovo, kada granule pređu našu granicu. Roba se mora uglavom platiti unapred, za hranu nema carina ako je poreklom iz Evropske Unije, ali se plaća PDV 20 odsto odmah prilikom uvoznog carinjenja.

„New instinct“ obezbeđuje dostavu vreća hrane za kućne ljubimce kupcima kojima proizvod nije dostupan u nekoj radnji u njihovom mestu, kaže Tončić i dodaje: „Imamo tri linije proizvoda. Oni nisu jeftini, ali vreća u kojoj preovlađuje meso ni ne može biti jeftina. Mnogi kupci smatraju da je skuplja i kvalitetnija hrana ipak manji izdatak, jer omogućava da životinje duže žive, zdravije su, manje obolevaju i samim tim se manje troši za odlaske veterinaru“.

Mada prodavnice za kućne ljubimce niču na sve strane, ona smatra da se situacija godinama bitnije ne menja, jer dok jedni otvaraju, drugi zatvaraju.

„Neki baš uspešno posluju, neki nemaju posla kao ranije i smanjuju porudžbine, a ima i onih koji su dugo poslovali, ali su prinuđeni da zatvore prodavnice. Nema pravila. Loše je za posao da prodavnicu otvore oni koji nemaju bar neko predznanje o kućnim ljubimcima i ako prodavac ili vlasnik nemaju želju da nešto o tome nauče. Situacija na tržištu biće ista ili još gora sigurno još neko vreme jer je kriza svuda u svetu, ali ipak se nadam da ćemo u bliskoj budućnosti uspeti da se izborimo sa trenutnim nedaćama“, optimistična je Mirjana Tončić.

Nataša Šutuljić

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Pixabay

Чланак Proizvodnja i trgovina hranom za kućne ljubimce: Nekom zarada, nekom bankrot се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ostali su najsnažniji, pre svega konditori. I retke ovdašnje robne marke regionalno prepoznatljive upravo su iz ovog segmenta.

Krah srpske prehrambene industrije odrazio se i na primarnu poljoprivredu, isporučioca sirovina za preradu. Naš agrar je ratarstvo sveo na četiri pet osnovnih useva – pšenicu, kukuruz, suncokret, soju i šećernu repu, uzgoj useva za stočnu prehranu je više nego prepolovljen, jer nema stoke, dok se uzgoj nekada, posebno među vojvođanskim paorima veoma popularnog lekovitog bilja sveo na minimalne površine. Tek da ne nestane.

Seljačko kockanje

Umesto nekadašnjeg izvoza mesnih prerađevina na veliko tržište Rusije, ali i u Grčku, Italiju ili Austriju, danas se hvalimo time kako smo sa cirka tri miliona tona među deset najvećih izvoznika kukuruza. Ove sezone čuju se pohvale i na, posle dužeg perioda rekordno niskih, sve više cene pšenice za naših dva miliona tona viška u skladištima.

Naravno da je dobro da seljaci i trgovci više zarade na inoplasmanu, ali izvoz sirovine na duži rok nije razvio niti jednu poljoprivredu. Osloniti se na berzu liči na kockanje, nije to za seljaka. Bez jakog kupca u vidu prerađivača nema ni snažnog tržišnog podsticaja poljoprivrede. Pomoć države dobro dođe, ali samo kao dopuna dobrom funkcionisanju tržišta u lancu popularno nazvanom „od njive do trpeze“.

Ukratko, manimo se licitiranja miliona i miliona tona izvezenog žita, okrenimo se finalizaciji i dogradnji celokupnog agrokompleksa. Mnogo toga nam nedostaje, i ne samo za preradu ratarskih useva. Potrebne su nam i fabrike sokova, fabrike kompota i raznih voćnih namaza, proizvođači atraktivnih pića.

Nizak profit, ekološki pogubna

Kao međukorak neophodna nam je i obnova stočarstva, rogate stoke, baš kao i svinjogojstva. Nekada smo bili među pet vodećih evropskih izvoznikla mesa i prerađevina, danas meso znatnim delom uvozimo, podjednako goveđe i svinjsko.

I dok se u svinjogojstvu suočavamo sa vakcinisanjem kao preprekom izvozu, kod rogate stoke u pitanju je nepostojanje ekonomske računice. Tako se ovdašnji agrar sveo na nekoliko ratarskih useva, dobar uzlet uzgoja jabuka, bobičastog voća, bresaka, višanja, lešnika, obnovu kvalitetnog vinogradrstva. Od stočarstva znatno je poboljšan kvalitet mleka, na račun znatnog umanjenja obima proizvodnje.

Upravo suženi dijapazon agrarne proizvodnje je odlika ekološki pogubne i nisko profitne poljoprivrede. A od ove delatnosti, kao jedinom izvoru prihoda, u Srbiji živi čak 630.000 porodica. Još oko 150.000 familija obradom zemlje stiče dodatne prihode bez kojih ko zna kako bi preživele.

Hteli ili ne, agrarno smo društvo i kada nam je poljoprivreda jadna, siromaha će biti na svakom koraku. Posebno danas, kada su čitava sela sirotinja, a u retko kom, i od najvećih, ima više od pedesetak „dobrih gazda“.

Zainteresovanost ulagača

Razlog je upravo u sužavanju agrara na nekoliko ratarskih biljaka, nešto više vrsta voća i otaljavanje stočarstva. Jednostavno sve je usahlo, nedostaje prava tržišna potražnja jer nema prerađivača.

Poslednje godine mandata prethodne vlade činilo se da je nedostatak uočen. Doneta je i regulativa kojom se ulaganje u nove prehrambene pogone može podsticati iz državnog budžeta do 50 odsto vrednosti investicije.

Nije prošlo mnogo vremena, a već su se pojavili ulagači u nove prehrambene fabrike. Primera radi, fabriku krastavaca u Gospođincima finansirao je nemački preduzetnik, dok je čuvena fabrika čokolade iz Švajcarske započela izgradnju pogona u Novom Sadu.

Seljaci ili socijalni slučajevi

U raznim fazama pregovora je još desetak investitora. I kada se očekivalo da će nova vlada nastaviti trend podsticaja (i) prehrambene industrije, nelagodno iznenađenje.

Među baš prekobrojna 22 ministra nema nikog zaduženog za ovaj segment. Verovatno će se i dalje voditi kao deo privrede, uvek u senci fabrika koje, ali samo na prvi pogled, više zapošljavaju. Bolje rešenje bi bilo locirati je u minstarstvo za poljoprivredu i celu delatnost posmatrati zaokruženo, kao agrokompleks.

U svakom slučaju, nov tim Ane Brnabić je pred ne lakim zadatkom obnove prehrambene industrije u teško vreme, kada se ceo svet rve sa pošasti smrtonosne virusne zaraze. Ali, oko 800.000 srpskih porodica strpljivo čeka na pomoć u vidu izgradnje prehrambenih pogona, dobrog kupca i platiše njihovih proizvoda. Ukoliko pomoć izostane ili se dugo kašnjenje još oduži, to više neće biti robni proizvođači, već socijalni slučajevi prikriveni formalnim statusom seljaka

Izvor: 021.rs

Foto Pixabay

Чланак Da li će robni proizvođači postati socijalni slučajevi prikriveni formalnim statusom seljaka? се појављује прво на Biznis i Finansije.