Uobičajena radna nedelja za Evropljane starosti od 20 do 64 godine 2022. godine bila je u proseku 37,5 sati, sa znatnim razlikama među zemljama članicama.

Najdužu radnu nedelju imali su Grci (41 sat), zatim Poljaci (40,4), Rumuni i Bugari (40,2), a najkraću radnici u Holandiji (33,2), Nemačkoj (35,3) i Danskoj (35,4).

U analizi su obračunati uobičajeni sati koje osoba radi na glavnom poslu, uključujući dodatni rad, plaćen ili neplaćen, ali ne računajući vreme putovanja između kuće i radnog mesta i pauze za obrok. Ti podaci se odnose na radnike sa punim i nepunim radnim vremenom.

Rezultati za 2022. godinu predstavljeni su za članice EU i tri zemlje EFTA (Island, Norveška i Švajcarska) i Srbiju kao državu kandidata za članstvo, prenosi Beta.

U EU, 46,8 odsto zaposlenih radilo je između 40 i 44 sati sedmično, 5,4 odsto je radilo u proseku manje od 20 sati, a 7,6 odsto više od 50 sati.

U većini zemalja EU najveći procenat ljudi je radilo od 40 do 44 sati, dok je u Danskoj, Francuskoj, Finskoj, Belgiji i Irskoj najveći procenat imalo radnu sedmicu od 35 do 39 sati.

Grčka je imala najveći procenat ljudi koji su radili više od 50 sati (13,2 odsto), dok je u Holandiji gotovo četvrtina radnika radila manje od 25 sati nedeljno.

U Srbiji je više od 10 odsto radnika imalo radnu nedelju dužu od 50 sati, a samo oko pet odsto je imalo radnu nedelju kraću od 40 sati.

Kada je u pitanju prosečna radna sedmica za radnike sa punim radnim vremenom, Srbija je na prvom mestu, sa 44 sata.

Iza nje su Švajcarska (43,4) i Island (42,8), a od zemalja EU najviše su radili Grci (42,7), a najmanje Finci (38,8).

Radnici sa nepunim radnim vremenom imali su najdužu radnu sedmicu u Švedskoj (26,4) i Rumuniji (26,2), a najkraću u Portugalu (18,6).

U izveštaju Eurostata se navodi i da su muškarci, zaposleni na puno radno vreme, u proseku radili više sati sedmično od žena u svim članicama EU, a najveća razlika je zabeležena u Irskoj i Holandiji, od četiri, odnosno 3,7 sati.

Međutim, kada su u pitanju radnici sa nepunim radnim vremenom, žene su imale dužu radnu sedmicu u većini zemalja.

Najviše sati na poslu su proveli kvalifikovani radnici u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu (u proseku 43,9 sati nedeljno).

Izvor: Beta
Foto: Pixabay

Чланак Radimo šest sati više nedeljno u odnosu na prosek u Evropskoj uniji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ti podaci objavljeni su u nedavnom izveštaju Evropske komisije o uslovima rada i budućim implikacijama, na osnovu istraživanja koje se sprovodi jednom u pet godina kroz anketiranje 70.000 radnika u 36 evropskih zemalja.
To uključuje zemlje članice EU, kao i Ujedinjeno Kraljevstvo, Norvešku, Švajcarsku, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Srbiju.

Čini se da je dugo radno vreme u Albaniji povezano sa dva faktora. Jedan je rad vikendom, a drugi, visok nivo samozaposlenih, kojih je u Albaniji ima oko 36 odsto od ukupnog broja zaposlenih, što je rekord u regionu, prenosi Kosovo online.

Prema istom izveštaju, u proseku u zemljama članicama EU muškarci su radili nešto više od 42 sata nedeljno, dok su žene radile oko 37 sati. Klasična 40-časovna nedelja ostala je standardna 2021. godine u velikoj većini zemalja, osim u Francuskoj (35 sati), Danskoj (37 sati), Norveškoj (38 sati) i Švajcarskoj (42 sata). Oko 20 odsto svih radnika (31 odsto žena i 12 odsto muškaraca) radilo je 34 sata ili manje nedeljno.

Tokom 2021. godine oko polovine muškaraca i žena radilo je između 35 i 40 sati nedeljno. Samozaposleni su u proseku na plaćenom poslu proveli 6,4 sata više (4,3 sata više za žene i 6,9 sati više za muškarce) od ostalih zaposlenih.

U izveštaju se navodi da je dugo radno vreme povezano sa zdravstvenim stanjima poput depresije, anksioznosti, poremećaja spavanja i koronarne bolesti srca i može uticati na ravnotežu između posla i drugih aspekata života.

Izvor: B92

Foto: Pixabay

Чланак U kojoj zemlji u Evropi zaposleni imaju najduže radno vreme? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema informacijama objavljenim u Službenom listu grada Beograda, ovi privredni subjekti radiće prema sledećem rasporedu:

31. decembra 2022. (uoči Nove godine, subota) – dežurni prodajni objekti nespecijalizovanih trgovinskih formata, pretežno prehrambenog asortimana (hipermarketi, supermarketi, superete, mini-marketi i dr.), moraju da rade najmanje od 9 do 18 časova;

1. januara 2023. (Nova godina, nedelja) – dežurni prodajni objekti mogu biti zatvoreni;

2. januara 2023. (drugi dan praznika, ponedeljak) – dežurni prodajni objekti moraju da rade najmanje od 9 do 12 časova;

3. januara 2023. (treći dan praznika, utorak) – dežurni prodajni objekti moraju da rade najmanje od 9 do 12 časova;

6. januara 2023. (Badnji dan, petak) – dežurni prodajni objekti nespecijalizovanih trgovinskih formata, pretežno prehrambenog asortimana (hipermarketi, supermarketi, superete, mini-marketi i dr.), moraju da rade najmanje od 9 do 18 časova;

7. januara 2023. (Božić, subota) – dežurni prodajni objekti mogu biti zatvoreni.

Na dan državnog i drugog praznika (1, 2, 3. i 7. januara 2023), nespecijalizovani trgovinski formati u kojima se obavlja trgovina na malo pretežno neprehrambenog asortimana i posebni trgovinski formati mogu biti zatvoreni.

Benzinske stanice na državnim putevima I i II reda i na opštinskim putevima na teritoriji grada Beograda rade od 00 do 24 časa, a ostale benzinske stanice u gradu najmanje od 6 do 20 časova.

Dežurni prodajni objekti, koji u vreme državnih i drugih praznika obavljaju delatnost, dužni su da raspored, početak i završetak radnog vremena istaknu na vidnom mestu objekta, najmanje tri dana pre dana državnog i drugog praznika.

Svi trgovinski i zanatski objekti u dane novogodišnjih i božićnih praznika mogu biti otvoreni i mogu da rade duže od navedenog radnog vremena, saopštavaju iz Sekretarijata za privredu Grada Beograda.

Izvor: Beoinfo

Foto: Markus Spiske, Unsplash

Чланак Praznično radno vreme trgovina u Beogradu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako prenosi Euronews Srbija, dok neki smatraju da je to revolucionarna alternativa uobičajenom ritmu od ponedeljka to petka, za druge se radna nedelja od četiri dana pokazala kao nepremostiv problem.

Praksa sa četiri radna dana nedeljno je testirana širom sveta, a neke kompanije su je čak i trajno usvojile nakon detaljnih ispitivanja, jer se pokazalo da je tako poboljšano blagostanje zaposlenih i da su srećniji, dok su zadržali isti nivo produktivnosti.

U mnogim kompanijama, ipak, četvorodnevna radna nedelja se pokazala neodrživom. U nekim industrijama je jednostavno nemoguće imati slobodan petak, dok je u onima u kojima je radnicima bio dozvoljen trodnevni vikend, slobodno vreme često dolazilo nakon iscrpljujuće radne nedelje tokom koje su zaposleni morali da rade više nego inače, kako bi nadoknadili ‘izgubljeni’ dan.

Međutim, ako četvorodnevna radna nedelja nije univerzalno rešenje kakvo se očekivalo, da li to znači da je došao kraj snovima o kraćem radnom vremenu?

Mogućnost uvođenja šestočasovnog radnog dana

Dr Mansur Sumro sa Univerziteta Tisajd u Velikoj Britaniji, rekao je za Euronews Next da bi kraći radni dan mogao za radnike biti fleksibilniji nego četvorodnevna radna nedelja.

„U pitanju je isti broj dana i uglavnom standardno vreme. Mislim da bi to bio dobar početak“, naveo je.

Osmočasovni radni dan je praksa koja traje decenijama, ali nije nužno najpametniji ili najzdraviji način rada. Datira još iz industrijske revolucije, perioda koji, koliko god uticajan bio za istoriju čovečanstva, nije baš bio blagonaklon prema interesima radnika.

U to vreme, osmočasovni radni dan je bio progresivna politika stvorena da spreči da radnici, među kojima su bila i deca, lome kičmu radeći po 16 sati dnevno. Ideja je bila sledeća: dan ima 24 sata i može se podeliti na tri dela – osam sati rada, osam sati odmora, osam sati slobodnog vremena. Uprkos tome, niko nikada nije rekao kako je osam sati rada idealno za ljude – zapravo, stvari stoje suprotno.

Nekoliko nedavnih studija je otkrilo da fokus i produktivnost radnika opadaju nakon otprilike pet sati, a britanska anketa iz 2019. godine pokazala je da se kancelarijski radnici osećaju produktivno samo oko pola dana, dok ostatak vremena provode pregledajući društvene mreže, spremajući čaj ili kafu, a neki od njih čak i traže drugi posao dok su na radnom mestu.

Psiholozi smataju da treba skratiti radno vreme

Istraživački rad sa Univerziteta Stenford u SAD iz 2014. kaže da je produktivnost radnika opala kada su radili više od 50 sati nedeljno i to do mere u kojoj su oni koji rade 70 sati nedeljno obavljali istu količinu posla kao oni koji rade 55 sati.

Ideju o skraćenju radnog dana umesto da se skrati radna nedelja, predložili su psiholozi koji veruju da bi šest umesto osam sati rada bio izvodljivija opcija za preduzeća, a da bi imao isti povoljan uticaj na zaposlene kao četvorodnevna radna nedelja.

U Evropi, Holandija je zemlja u kojoj radnici rade najmanje sati, sa prosekom od 30,3 sati nedeljno. Inače, standardni prosek prošle godine bio je 40 sati nedeljno, prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Danska je na drugom mestu sa 33,7 sati nedeljno u proseku za radnike sa punim radnim vremenom, a sledi Norveška sa 34,1 satom nedeljno.

Sve tri se svrstavaju u sam vrh zemalja u svetu sa najvišim nivoom produktivnosti.

Jedna od glavnih zabrinutosti u vezi sa skraćenjem radnog vremena je da zemlje ne bi mogle da priušte takve eksperimente u vreme kada je dobar deo svetske ekonomije u lošem stanju. Uprkos pozitivnim ekonomskim izgledima u Holandiji, Danskoj i Norveškoj, OECD je preporučio ovim zemljama da povećaju svoju produktivnost kako bi ubrzale oporavak od pandemije korona virusa, jer se suočavaju sa rastućom inflacijom i krizom troškova života.

Probe za uvođenje novih praksi kao što je šestočasovni radni dan su često skupe – a ponekad se desi i da troškovi nadmašuju korist. Na primer, postoji istraživanje iz 2016. koje je finansirala vlada u domu penzionera u Švedskoj, koje je pokazalo da su medicinske sestre kojima su smene skraćene sa osam na šest sati uz istu platu, bile 20 odsto srećnije od onih koje su zadržale uobičajenih osam sati. Međutim, pokazalo se da je ovakva inicijativa neodrživa na duže staze, jer je starački dom morao da angažuje još 17 medicinskih sestara kako bi se odgovorilo na potrebe nastale skraćenim radnim vremenom.

Veći pritisak

Drugi razlog za zabrinutost je fenomen koji se pokazao u ispitivanjima četvorodnevne radne nedelje – radnici osećaju kao da imaju veći pritisak da sve završe u kraćem vremenskom roku.

Sumro je rekao da radnici osećaju prilikom četvorodnevne rane nedelje „strah i neizvesnost“, jer su zabrinuti zbog toga da će njihovi šefovi pomisliti kako su godinama „hvatali krivine“, čim mogu da urade isti posao za manje sati.

Druga strana ovog pitanja je opterećenje poslom. Mnogi već rade prekovremeno, često neplaćeno, a novi šestočasovni obrazac bi trebalo da bude strogo regulisan kako bi se osiguralo da ljudi ne rade i dalje po osam sati kako bi završili sve što je neophodno.

Takođe, u vreme rastuće inflacije i sve većih troškova života, dok se mnogi bore da plate račune, kiriju i napune frižider, Sumro smatra da bi ljudima bilo lakše da nađu dodatni posao ako bi radna nedelja trajala četiri dana, nego ako bi radni dan trajao šest sati.

„Četvorodnevna radna nedelja pomaže mnogima da pronađu sporedne poslove. Iako je manji broj sati takođe olakšica kada je u pitanju posao, ipak im dodatni slobodan dan donosi više koristi“, rekao je Sumro.

„Dakle, šestočasovni radni dan je fleksibilan, ali mislim da bi se četvorodnevna radna nedelja bila fleksibilnija opcija. Kako god, i jedno i drugo bi dobro došli zaposlenima“, zaključio je Sumro.

Izvor: Euronews Srbija

Foto: Pixabay

Чланак Četvorodnevna radna nedelja se pokazala neodrživom, testira se šestočasovno radno vreme се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prosečno radno vreme u Srbiji je bilo 43,5 sati nedeljno i to samo na „glavnom“ poslu pošto ovi proračuni ne uzimaju u obzir eventualna angažovanja radnika nakon radnog vremena, ili kako se kod nas kaže „privatno“, prenosi masina.rs.

U izveštaju statističke agencije Evropskog parlamenta objavljenom 12. januara, radnici u Srbiji su zauzeli prvo mesto među 35 evropskih zemalja za koje su prikupljeni podaci.

Najmanje se radilo u Holandiji (31,2 sata) koju prate Norveška i Danska, dok u našem regionu radno vreme u Hrvatskoj i Sloveniji iznosi nešto manje od 40 sati nedeljno, a u Rumuniji i Bugarskoj nešto više od 40 sati.

Za 2021. godinu nisu prikupljeni podaci iz Turske i Crne Gore koje su 2020. godine bile zajedno sa Srbijom države sa najvećim brojem radnih sati, prenosi portal.

Izvor: Kamatica.com

Foto: Pixabay

Чланак Najviše se radi u Srbiji a najmanje u Holandiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

To što veliki broj zaposlenih u Srbiji radi duže od propisanih osam sati dnevno a da im se to ne računa, ili minimalno računa kao prekovremeni rad, možemo da zahvalimo novinama u Zakonu o radu. Reč je o dve famozne kategorije: pripravnosti i raspoloživosti za rad. Ove kategorije su ranije važile samo za specifične delatnosti kao što su profesije vezane za zdravstvo, bezbednost, novinarstvo i druge takozvane hitne službe, međutim od 2014. one postaju opšte primenjive, odnosno mogu da veže za sve poslove. Zahvaljujući tome, radnici u Srbiji ne moraju da strepe od masovnog uvođenja veštačke inteligencije u kompanijama, jer je poslodavcima monogo isplativije da uposle jeftinu radnu snagu na beskonačno radno vreme.

Ukoliko pravnu terminologiju prevedemo na ono što su realne životne situacije, pripravnost na rad znači da zaposleni i kada je van kancelarije ili fabrike i konačno uživa kući u ono malo slobodnog vremena, mora biti spreman kao „zapeta puška“ da dođe na posao čim ga poslodavac pozove, u bilo koje doba.

Raspoloživost je, pak, ona situacija, kada je prošlo radno vreme i vi ste završili svoj posao za taj dan, ali ste na raspolaganju poslodavcu jer nikad se ne zna da li će iskrsnuti nešto hitno. Dakle, to je ono nepisano pravilo da svi sede u kancelariji do kasnih večernjih sati iako nemaju posla, jer ko prvi ustane taj neće daleko dogurati u konkretnoj firmi.

Zakon kao umetnička sloboda

Da li treba isticati da ove kategorije, iako se prema zakonu mogu primenjivati u svim delatnostima, samim zakonom nisu baš najjasnije regulisane. Kako objašnjavaju na portalu mašina.rs, raspoloživost se čak ni ne smatra radnim vremenom, iako se od radnika traži da bude prisutan na mestu gde se posao obavlja.

Pripravnost se smatra radnim vremenom, ali usled loše regulisanosti ove kategorije poslodavac bi mogao da odredi da se ona plaća, recimo 1% od osnovne zarade. To u praksi znači da bi neki zaposleni mogao da provede ceo vikend „u pripravnosti“ i da za to bude plaćen kao za pola sata redovnog rada. U oba ova slučaja ugrožen je njegov privatan život za gotovo nepostojeću naknadu.

Dušo, opet neću stići na večeru

Dok korišćenje kategorija raspoloživosti i pripravnosti u praksi nisu česte pojave, zloupotrebe rasporeda radnog vremena jesu. U velikom broju firmi zaposleni se žale na probleme sa rasporedom radnog vremena, odnosno sa nepoštovanjem rokova za najavu rasporeda rada ili promena u rasporedu.

Prema Zakonu o radu poslodavac je dužan da pisanim putem najavi raspored radnog vremena pet dana unapred, a samo u izuzetnim slučajevima taj rok može biti 48 časova. Ipak, u praksi je to često drugačije – nekada radnici ni ne vide obaveštenja okačena na oglasnim tablama, nekada se promene rasporeda saopštavaju usmeno, nekada samo dan ranije pa čak i u toku radnog vremena. Iako je sve to nezakonito, radnici imaju malo mogućnosti da se tome suprotstave.

Prijave inspekciji rada su svakako jedna od opcija koja je radnicima na raspolaganju, ali reagovanje službi je sporo a na posao se mora možda doći već u sledećoj smeni ili sledećeg jutra. Nejasni rasporedi i kasno najavljivanje promena iziskuju od radnika da prave vratolomije kako bi uskladili radno vreme sa drugim obavezama. Ovo naročito teško pada roditeljima koji moraju da pronalaze načine da se usklade sa rasporedima dece.

Samo još par „sitnica“…

Problemi sa rasporedom radnog vremena su najčešći u proizvodnim firmama, dok su radnici koji rade u administraciji, za kompjuterima ili preko platformi češće suočeni sa problemom „kontinuiranog rada po zahtevu poslodavca“. Ukratko, reč je o situaciji kada vas poslodavac nakon radnog vremena i kada niste više u prostorijama u kojima obavljate posao „iscima“ da završite još nešto, „samo malo, jako kratko“. Naravno, to iziskuje neko novo radno vreme kao i komunikaciju sa poslodavcem i klijentima, a to radno vreme, najčešće, nije uračunato u vašu zaradu.

Neke zemlje su počele zakonski da zabranjuju poslodavcima kontaktiranje zaposlenih nakon radnog vremena, a nedavno je u javnosti odjeknuo primer zakona iz Portugala koji to reguliše, a to je ranije urađeno i u Francuskoj.
Kako tvrdi Mario Reljanović u „Alternativnom radnom zakonodavstvu“ poslodavci najčešće koriste prekovremeni rad kako bi, praktično, uveli šestodnevnu radnu nedelju.

Srbija teži ka beskonačnom radnom vremenu

Za uvođenje prekovremenog rada mora postojati neplanirano povećanje posla, međutim poslodavci lako pronalaze manjkavosti u zakonu koji loše definiše razloge za prekovremeni rad. Tako je u praksi radno vreme mnogih radnika svakodnevno produženo za sat ili dva, a neretko se dešava da rade i preko vikenda. Zakonski se radno vreme na osnovu prekovremenog rada može razvući na 12 sati dnevno, odnosno maksimalno 48 sati nedeljno.

Problem i stalna briga onih koji rade prekovremeno je i evidentiranje i adekvatno plaćanje prekovremenih sati. Iako je poslodavac dužan da vodi evidenciju prekovremenog rada, nepostojanje adekvatne kontrole u praksi često znači da će radnici biti zakinuti za prekovremene sate. U suštini, ova praksa je toliko česta da je za mnoge šestodnevna radna nedelja postala pravilo iako to ne bi smelo da bude tako.

S obzirom da poslodavcima odgovara da radnici rade duže, nije čudno da postoje tendencije, o kojima piše Reljanović, da se u radno zakonodavstvo uvede i mogućnost da poslodavac sa zaposlenim, kao navodno ravnopravnom stranom, ugovori i duže radno vreme od 40 časova nedeljno, bez obzira na prekovremeni rad. Naravno, poslodavac i pojedinačni radnik ne mogu biti jednaki, već je poslodavac taj koji je u poziciji da ucenjuje. Osim ako se radnici organizovano ne pobune, kao što je bio slučaj u Mađarskoj pre tri godine kada je predloženo takvo zakonsko rešenje.
Izvor: mašina.rs

Foto: Pixabay

Чланак Zašto poslodavci mogu da ucenjuju zaposlene u Srbiji da rade kao dragstor? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Advokati u Americi su potom pedesetih godina uveli „plaćanje po satu“ kako bi naplatili vreme provedeno sa klijentima i vrlo brzo je pristup „vreme je novac“ postao prihvaćen i u drugim industrijama.

Gotovo sve značajne promene radnog vremena i uslova rada uslovljeni su značajnim istorijskim događajima. Otpočele su od industrijske revolucije tokom XIX veka, naredni događaj kao vododelnica za radništvo bio je Drugi svetski rat, nakon čega žene otpočinju da rade i privređuju.

Poslednji značajan događaj bile su devedesete, kao početak računarske revolucije i konačno danas – pandemija COVID.

Vreme je prolazilo, radne navike se, dakle i jesu i nisu mnogo menjale, ali je pandemija učinila da se mnoge kompanije brzinom munje preorjentišu na hibridni model.

Hibridni model rada jeste organizacija poslovanja koju čini kombinacija rada u kancelariji i rada na daljinu. Zaposleni imaju mogućnost da biraju kada rade od kuće, a kada iz kancelarije. Ne postoji jedan hibridni model koji odgovara svima, već svaka kompanija razvija hibridni model zasnovan na sopstvenim potrebama i potrebama svakog zaposlenog pojedinačno.

Većina radnika smatra da hibridni način rada pogoduje njihovim potrebama i pravima. Sve je više kompanija koje razmatraju nastavak hibridnog načina rada i nakon pandemije. Samo na LinkedIn-u je broj oglasa za poslove koji uključuju rad na daljinu porastao je pet puta.

Rad na daljinu prednosti i nedostaci

Istraživanja pokazuju da su za sve koji su radili na daljinu prošle godine, prednosti bile očigledne ali i nedostaci. Pošto su svi radili od kuće, ljudi su prekinuli putovanja i poboljšali produktivnost. S druge strane, boravak u kancelariji davao je ljudima posvećeno radno okruženje (jasno odvojeno od njihovog ličnog života) i više mogućnosti za organsku interakciju sa kolegama.

Na kraju, hibridni rad predstavlja uravnotežen pristup koji zaposlenima daje veću fleksibilnost, a istovremeno omogućava posvećene dane saradnje u kancelariji.

Hibridni način rada omogućio je “decentralizaciju” radne snage odnosno to da radnici sada više ne moraju da žive u mestu gde se nalazi poslodavac, pokazalo je najnovije Majkrosoftovo istraživanje.

Kada se zaposlenima da izbor da rade od kuće ili na daljinu, postižu bolju ravnotežu između poslovnog i privatnog života. Dugo putovanje na posao automatski se smanjuje, dajući im više vremena za druge aktivnosti osim za posao.

Usvajanjem fleksibilnog modela rada, poslodavci širom otvaraju vrata zaposlenima za koje je veća verovatnoća da će izabrati kompanije sa fleksibilnim modelima rada.

Posledice

Najnovije Majkrosoftovo istraživanje koje je obuhvatio više od 31.000 osoba iz 31 zemlje i analizirao milijarde prikupljenih podataka o produktivnosti i radu kroz Microsoft 365 i LinkedIn, pokazao je da je “burnout” zaposlenih globalno široko rasprostranjen. Čak 54 odsto ispitanika je izjavilo da su pretrpani poslom, a 39 odsto da su premoreni.

Osim što su se radnici fizički udaljili, smanjena je i komunikacija unutar timova. Tačnije, krug saradnika se značajno suzio.

Izazovi radnika ipak ostaju „ispod rada“, većinom zbog izmeštanja radnih mesta. Situacija je najkritičnija za pripadnike generacije Z, kojoj pripadaju osobe stare između 18 i 25 godina, a istraživači pretpostavljaju da je razlog tome to što su oni na samom početku karijere žive sami. Osim njih, probleme prijavljuju i žene, radnici na kritičnim radnim mestima i novozaposleni.

Istraživanje je pokazalo da je vreme provedeno na online sastancima skoro duplirano, sa tendencijom rasta, da sastanci traju 10 minuta duže, dok se nedeljno čak 45 odsto više vremena troši na četovanje, od čega 42 odsto van radnog vremena. O tome koliko je celokupna komunikacija prešla u digitalne okvire govori i podatak da je tokom februara 2021. godine poslato 40 milijardi više mejlova nego u istom periodu prošle godine.

Hibridni timovi na kraju koriste virtuelne alate za saradnju, što olakšava praćenje performansi. Zaposleni sa visokim rezultatima takođe dobijaju bolju vidljivost i prepoznatljivost. U isto vreme, menadžeri mogu brzo da identifikuju zaposlene sa lošim učinkom i reše njihove probleme.

Izvor: Blica

Foto: Pixabay

Чланак Kada je uvedeno radno vreme od devet do pet? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Situacija nije mnogo drugačija ni u nekim od zemalja za koje biste to sigurno pomislili, pa se tako u Crnoj Gori radi 44,1 sati nedeljno, u Hrvatskoj 39,6, a iznenadiće vas i Grčka i Turska, u kojima građani na poslu provode 42, odnosno 45,7 sati. Čak i globalno posmatrano, oko 22 odsto radnika u celom svetu (što je više od jednog u pet) radi najmanje 48 sati nedeljno, dok značajan procenat preostalih otpada na one koji su zapravo nezaposleni.

Vreme provedeno na poslu zavisi ne samo od ekonomskog razvoja jedne države (zemlje u razvoju imaju mnogo rigidnije propise u ovoj oblasti od razvijenih), relacija između privrede i pravnog sistema, pa i kulturnih i socijalnih običaja, već i od vrste i prirode posla, pa tako najviše rade građevinci, poljoprivrednici i zaposleni u sektoru usluga.

Oni koji bi pomislili da je takvo stanje stvari posledica kapitalističkog sistema ne bi bili u pravu: uvođenje četrdesetosmočasovnog radnog vremena (budući da je radna nedelja trajala šest dana) bio je ključni zahtev radničke klase u celom svetu još u 19. veku. Njihovi zahtevi konačno su ispunjeni 1919. godine, kada je formirana Međunarodna organizacija rada.

Uvidevši važnost očuvanja zdravlja i dobrobiti zaposlenih (čija se izmorenost pokazala kao izuzetno loša po ekonomski rast), ali i činjenice da loš tretman radnika jača nelojalnu konkurenciju i da, u krajnjoj liniji, nije u skladu ni sa principima demokratije, ona je već na svom prvom zasedanju ustanovila princip osmočasovnog radnog vremena.
Standard od 40 radnih sati nedeljno potom je uveden 1935. i to pune 22 godine pre zakonskog definisanja noćnih smena i plaćenog odmora, nakon čega je redukcija broja radnih sati sa pređašnjih 48 na 40 sprovedena u velikom broju zemalja.

Zbog značaja ove promene, ograničenje radnog vremena bilo je proklamovano ne samo kao radno, već i ljudsko pravo, pa se ovaj događaj svrstava u jedno od najvećih istorijskih dostignuća u prošlom veku.
U radovima stručnjaka koji se bave ovom temom, među društvenim snagama koje imaju potencijal da najviše utiču na promenu standarda dužine radnog vremena, najčešće se navode multinacionalne kompanije i inicijative koje pozivaju na društveno odgovorno poslovanje.

Dobra vest za pomeranje standarda u pravcu fleksibilnosti i kada je u pitanju radno vreme, jeste da je ovu ulogu kod nas preuzela kompanija Mozzart, koja i inače važi za pionira privrednih, ali i društvenih inovacija, kom je briga za zajednicu jedan od najviših prioriteta poslovanja. U skladu sa kriterijumima Međunarodne organizacije rada za određivanje dužine radnog vremena, prema kojima su očuvanje zdravlja radnika i pružanje mogućnosti da usklade poslovne obaveze sa privatnim imperativ, regionalni lider u priređivanju igara na sreću uveo je radnu nedelju u trajanju od 38 sati.

Skrativši radno vreme petkom za dva sata, Mozzart je zaposlenima omogućio benefit koji sa sobom ne povlači smanjenje plata, već predstavlja dodatno unapređenje izbalansiranog radnog vremena koje zaposlenima omogućava da se posvete porodici i ostalim segmentima privatnog života.

Osim toga, zaposlenima iz dežurnih službi, kao i onima koji rade po smenama, data je mogućnost da umesto šestosatnog radnog vremena petkom, kao benefit koriste jedan slobodan dan tokom meseca u kom su petkom radili osam sati, ili da benefit radnog vremena od šest sati koriste nekim drugim danom umesto petka, zbog čega su za njih uvedene nove smene, koje do sad nisu postojale.
Imajući u vidu da se, primera radi, u Francuskoj radi 37,3 sata u proseku, skraćivanje radnog vremena na 38 sati nedeljno koje je kompanija Mozzart organizovala za više od 600 zaposlenih pod svojim okriljem, samo je još jedan od pokazatelja Mozzartovog postavljanja modernih trendova u svim segmentima poslovanja.

Чланак Podizanje standarda u oblasti balansiranog radnog vremena се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ekonomija EU će, prema predviđanjima Evropske komisije, doživeti pad od oko 7,7 odsto u 2020. godini usled pandemije koronavirusa. Tokom istog perioda, nezaposlenost u Uniji će, u proseku, biti oko 9 odsto. Grčka, iako udar epidemije nije bio izražen u ovoj zemlji, verovatno će najlošije proći. Prema predviđanjima, nezaposlenost u ovoj zemlji bi mogla da bude 19,9 odsto.

EK predviđa da će rast ekonomije biti oko 6,3 odsto u 2021. godini.

U SAD poslodavci otpuštaju radnike. Otpušteni radnici potom podnose zahtev za dobijanje naknade za nezaposlenost od države. Sa druge strane, vlade zemalja EU trenutno finansiraju plate gotovo 39 miliona onih ljudi koji rade skraćeno ili ne rade uopšte. Ovo predstavlja rekordan nivo podrške i pokazuje velike napore starog kontinenta da se izvuče iz duboke recesije izazvane pandemijom koronavirusa.

Kao nikada do sada, evropske zemlje se oslanjaju na programe koji ohrabruju pogođene kompanije da zadrže zaposlene uz skraćenje radnog vremena. U tom slučaju, država subvencioniše deo njihovih plata. U nekim zemljama ta pomoć ide čak do 80 odsto prosečne zarade.

Kako to radi Evropa

Nemački program Kurcarbajt (Kurzarbeit – skraćeno radno vreme) čuva odnos između poslodavaca i zaposlenih. Primenjivan je i tokom recesije koja je usledila nakon finansijske krize 2008. godine. “Zaposlenost u Nemačkoj je tada pala za samo 1 odsto, iako je ekonomska proizvodnja potonula za čak 7 procenata”, kaže Florijan Hense, ekonomista Berenberg banke.

Ekonomisti se slažu da nemački sistem – prema kojem vlada pokriva između 60 i 67 odsto plate za neradne sate – uglavnom služi svojoj svrsi. Aleksandar Hijzen, ekonomista za tržište radne snage u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), kaže da je u Nemačkoj možda čak svaki četvrti zaposleni na programu rada sa skraćenim radnim vremenom.

U Francuskoj i Italiji taj broj raste i obuhvata svakog trećeg ili drugog radnika. Programi poput Kurcarbajta i francuskog Šomaž parsijel (Chômage partiel – delimična nezaposlenost), dobro su prilagođeni za korona krizu, barem na kratak rok. Osmišljeni da reše kratkotrajni ekonomski šok, oni služe preduzećima i radnicima kao sredstvo da premoste težak period, dok vlade ne počnu da ukidaju restriktivne mere.

Velika Britanija je usvojila sopstvenu verziju ovakvog programa za prevazilaženje trenutne krize. Čak 6,3 miliona britanskih radnika uključeno je u ovaj tromesečni program. Ovakvi programi mogli bi da podupru oporavak Evrope i da omoguće brzo i efikasno pokretanje ekonomija, uz oporavak potražnje.

Mogu li programi izdržati dužu krizu?

Ipak, problem bi mogao da nastane ako kriza potraje duže nego što se očekivalo, jer će ogroman broj ljudi koji koriste ove programe napregnnuti državne finansije do krajnjih granica.

Privremeni programi, poput britanske varijante, mogli bi čak da dovedu do prelaska ljudi koju su na prinudnom odmoru u kategoriju nezaposlenih, ako se privredna aktivnost uskoro ne pokrene.

Nemačka vlada trenutno subvencioniše zarade oko 10,1 miliona ljudi, u odnosu na 1,4 miliona u jeku globalne finansijske krize. Kurzarbajt program koristi 99 odsto restorana, 97 procenata hotela i 94 odsto kompanija u automobilskom sektoru.

U Francuskoj, 11,3 miliona ljudi koristi program Šomaž parcijel. Programima skraćenog radnog vremena pokrivaju se takođe zarade 7,7 miliona Italijana i 3,4 miliona Španaca.

Izvor: Penzin

Foto: JESHOOTS-com, Pixabay

Чланак EU: Programi skraćenog radnog vremena се појављује прво на Biznis i Finansije.