Od 1970. godine je nestala čak trećina močvarnih područja, što automatski povećava broj ljudi koji nemaju pristup pijaćoj vodi.

Godišnja ekonomska vrednost vode i slatkovodnih ekosistema procenjena je na 58 biliona američkih dolara, što je ekvivalent 60 posto globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP), pokazao je novi izveštaj Svetske organizacije za zaštitu prirode – WWF.

Izveštaj “Visoka cena jeftine vode”, objavljen na Svetski dan hrane, pokazao je i da se globalni slatkovodni sistemi nalaze na silaznoj putanji.

Od 1970, dodaje se, populacije slatkovodnih životinja su, u proseku, smanjene za čak 83 posto. Taj poražavajući trend je doprineo povećanju broja ljudi koji se suočavaju sa nedostatkom vode i nesigurnošću u vezi sa hranom.

Stoga se, u pomenutom Izveštaju, naglašava potreba za boljom adaptacijom na sve lošije uticaje klimatskih promena: od razornih suša i ekstremnih poplava do rasta nivoa mora.

Iz WWF kažu da je „poslednji trenutak“ da vlade, firme i finansijske institucije ulože sredstva u zaštitu i obnovu naših slatkovodnih ekosistema. Naravno, očigledne su i ekonomske koristi, poput potrošnje vode za domaćinstva ili navodnjavanja poljoprivrede i industrije, koje bi godišnje iznosile minimalno 7,5 biliona dolara.

Dodatno, nevidljive koristi poput pročišćavanja vode, poboljšanja zdravlja tla, skladištenja ugljenika i zaštite zajednica od ekstremnih poplava i suša – veće su i do sedam puta, i iznose oko 50 biliona dolara.

Do 2050. godine, oko 46 posto globalnog BDP-a moglo bi da dolazi iz područja koja se suočavaju s krizom vode, sa današnjih 10 posto, a ključ rešenja je u zaustavljanju neprestanog gubitka slatkovodnih ekosistema.

Izvor: Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак Da li ćemo vodu plaćati kao suvo zlato u budućnosti? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na praktične, regulatorne, infrastrukturne i izazove finansiranja i tehnologija u kontekstu razvoja domaćeg energetskog tržišta pokušali su da nađu odgovore predstavnici UK Export Finance for the Western Balkans (Duško Krsmanović), Department for Business and Trade in Serbia (Nikola Milivojević), LDK Consultants – člana Udruženja Obnovljivi izvori energije Srbije (Nenad Jovanović), kompanije Continental Wind Partners (Maja Turković) i advokatske kancelarije AKT Todorovic (Ivan Todorović), zajedno sa Aleksandrom Ranđelovićem, ekspertom za zeleno finansiranje za MSP, koji je održao uvodno predavanje, i moderatorom, Rosom Lairdom iz Grayling kancelarije u Velikoj Britaniji.

Prelazak sa fosilih goriva, koja trenutno apsolutno dominiraju u energetskoj potrošnji srpskih domaćinstava i privrede, postavlja se kao preduslov daljeg razvoja i usklađivanja sa globalnim trendovima. Cilj je da Srbija do 2040. godine dostigne učešće obnovljivih izvora energije od 40%. Međutim, šta to može značiti za pojedinačne kompanije i građane i da li su opasnosti od rasta troškova veće od prilika koje se mogu ostvariti?

Prilika Srbije da profitira

Prema oceni panelista, s obzirom na geografsku poziciju Srbije, naša država ima dobru priliku da profitira od dodatnog razvoja energetskih kapaciteta i regionalnog povezivanja, ali je za to neophodna još brža i odlučnija regulatorna podrška, koja će biti prilagođena lokalnim okolnostima i mogućnostima. Kompanije iz Velike Britanije su u određenoj meri već prisutne na domaćem tržištu električne energije, a mogućnosti za unapređenja saradnje postoje, pre svega kroz razmenu znanja i iskustava, i finansijsku podršku.

Aktuelna geo-politička situacija investicije čini skupim, te glavni kriterijum za donošenje odluke o investiranju jeste mogućnost povrata investicije u zadovoljavajućem roku. Zbog toga je važno svim učesnicima na tržištu energije omogućiti uslove u kojima je poslovanje isplativo, ne oslanjajući se na bankarske kredite ili pozajmice.

Ono što praksa u oblasti proizvodnje električne energije u ovom trenutku pokazuje, i to ne samo za srpsko, već i druga tržišta regiona, jeste da veći problem leži u mogućnostima povezivanja na električnu mrežu, nego u samoj raspoloživosti kapitala. Upravo zbog toga, učesnici vebinara pozitivno su ocenili trenutne projekte razvoja infrastrukture, kako za električnu energiju, tako i za prirodni gas i naftu.

Sledeći koraci, bi zatim trebalo da podrazumevaju i razvoj infrastrukture i tržišta za skladištenje električne energije, dok se u oblasti proizvodnje sve više gleda u pravcu zelenog hidrogena.

Svetlo na kraju tunela

Ono što je veoma važno za privredu, počev od malih i srednjih preduzeća, pa do velikih kompanija, jeste činjenica da prelazak na obnovljive izvore energije i generalna dekarbonizacija poslovanja mogu direktno uticati na njihovu konkurentnost i poziciju u lancu proizvodnje. Upravo zato, važno je da se, pored stanovništva, i sektori industrije i transporta, što pre uključe u proces unapređenja efikasnosti potrošnje energije i izbor obnovljivih resursa za poslovanje.

Iako nije za očekivati da će ugalj u Srbiji u kratkom vremenskom roku postati prošlost, učesnici vebinara složni su u činjenici da se vidi svetlo na kraju tunela. Energija dobijena iz vode, zajedno sa energijom iz sunca, uz već planirani razvoj infrastrukture i odgovarajuća regulatorna rešenja mogu unaprediti poziciju Srbije i rezultovati u povećanju obima izvoza električne energije, ali i konkurentnosti domaće privrede.

Чланак Energija dobijena iz vode i iz sunca, mogu unaprediti poziciju Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Spremni smo da stvaranjem lanca vrednosti značajno utičemo na dalji privredni rast Republike Srbije kao pokazartelja društvenog i ekonomskog razvoja naše države, uz sve mere predostoržnosti zaštite prirode i naših prirodnih bogatstava“, rekla je Đedović.

Ona je kazala da je u sektoru rudarstva 2021. bilo je zaposleno više od 27.000 ljudi, a u rudnicima ljudi 8.500 radnika, sa tendencijom daljeg povećanja.

„Trenutno se u Srbiji obavljaju geološka istraživnaja na 178 istražnih polja, od čega su 120 istražnih polja metaličnih sirovina, između ostalog, bakra, zlata, olova, cinka, srebra, dva istražna polja energetskih sirovina, i 56 polja na kojima se istražuju nemetalične sirovine“, rekla je ministarka na konferenciji „Mineralni resursi Srbije, održivi rast kroz odgovorno rudarstvo“, u organizaciji Delfi ekonomskog foruma.

Đedović je podsetila da rudarstvo u našoj zemlji ima dugu tradiciju, jer je prvi zakon o rudarstvu u Srbiji donet 1412. godine i da je prvi zvanično otvoreno rudnik u Evropi Rudna Glava kod Majdanpeka

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Đedović: Srbija će biti važan izvor retkih minerala u svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

To znači i da će se mnoge investicije u otkrivanju i eksploataciji „belog metala“ pokazati promašenim i pre nego što se izvadi prvi grumen rude.

Elektromobili su hit današnjice, a biće i narednih godina. Funkcionišu na osnovu litijum-jonske baterije, na koju odlazi skoro 45 odsto troškova izrade vozila. Ključna komponenta je litijum, laki metal bele boje iz grupe takozvanih retkih. Nije baš da ga na globusu ima malo, ali se donedavno nije samostalno proizvodio, već samo u sklopu vađenja ruda i proizvodnje drugih metala.

Grube posledice

Sa električnim vozilima i baterijama došlo je do temeljitog zaokreta i počela je prava potraga za laganim elementom. Oko 75 odsto ukupne količine ovog metala upotrebljava se za baterije, 15 odsto pri proizvodnji stakla i keramike, 4,5 odsto za pojedina maziva i cena mu je pre dve godine dostigla pik, 95.000 dolara za tonu koncetrovanog litijuma. Od tada je pala na 71.000, ali i na ovom nivou prodavcu je obezbeđena izuzetna zarada.

Problem je u ekološki neprihvatljivim posledicama eksploatacije elementa, pri vađenju, još više pri koncetraciji kada se upotrebljava i sumporna kiselina. Za proizvodnju kilograma litijuma zagadi se i do 500 litara vode, a zagađuju se i vazduh i zemljište ne samo u blizini mesta eksploatacije.

Kako bi se produkcija elektromobila intenzivirala, moćni su zažmurili i proizvodnju neophodne sirovine skoncetrisali u Kini, nekoliko siromašnih država sa Andskog područja Južne Amerike i u Australiji, kontinentu daleko najređe naseljenim na kome se ekologiji ne poklanja dovoljna pažnja.

Veliki resursi

Trenutno najveća nalazišta su ili na slanim ležištima Čilea, Argentine, Bolivije ili u čvrstom stanju u Australiji. Tehnike pridobijanja čistog litijuma iz dve forme ležišta su dijametralno različite, ali u oba slučaja sa krupnim posledicama.

Koncetracija litijuma se retko kada radi u zemlji u kojoj se vadi, bezmalo svi litijum šalju u Kinu, gde se, na veliko nezadovoljstvo pojedinih regiona, obavlja obogaćivanje, najprljaviji segment dobijanja laganog belog metala. Evropa nema ni proizvodnju litijuma, a sasvim je skromna i proizvodnja litijum-jonskih baterija. I pre pandemijskih nevolja sa transportom komponenti, u Briselu su se pripremali da smanje zavisnost od dalekih dobavljača, što bi značilo da se na Starom kontinentu obezbedi ceo lanac elekroautombilske proizvodnje.

Pokazalo se da rezervi, mada manje nego u Južnoj Americi, ima u Španiji, Češkoj, Portugaliji, Srbiji, a najviše u Nemačkoj, gde osim rudnih nalazišta na severu i uz granicu sa Češkom, resursa ima i u pojedinim zonama termalnih voda. Tako na dubini od tri do pet kilometara vode u basenu Gornje Rajne, dužine 300, a širine 30-40 kilometara, sadrže od 200 do 400 miligrama litijuma na litar vode.

Kako je temperatura ovih voda između 120 i 200 stepeni Celzijusa, na području su odavno podignute brojne termoenergane. Nakon što se na pogon tople vode okrenu turbine i proizvede struja, voda ohlađena na 60-80 stepeni se vraća u zemlju.

Savršena tehnologija

Tehnološka novina najavljena iz Karlsruea, nemačkog sedišta za istraživanja belog metala, gotovo je neverovatna – filtriranjem otpadne vode dobija se početna količina litijumske soli. Razvijena je i nova tehnologija koncetracije metala do 99,9 odsto čistote. Nema rudarenja, niti zagađenja vode, vazduha ili zemljišta, pri radu se ne koriste ni sumporna kiselina, ni fosilna goriva… Nakon filtriranja, voda se vraća u zemlju.

Praktično, litijum se dobija kao nusproizvod u već ekološki prihvatljivoj proizvodnji struje. Uza sve, prve procene govore da bi proizvodnja bila uočljivo jeftinija nego što je u Čileu ili Argentini, gde se prva faza izdvajanja litijuma takođe radi iz podzemnih voda. Posebna vrednost novog tehnološkog postupka je odsustvo emisije ugljendioksida, čega, inače, ima u danas primenjivanim tehnologijama.

Izlazak na berzu

Kompanija „Vulkan“, u okviru koje se razvija nov izum, komercijalnu proizvodnju najavljuje već za početak 2024. godine i do tada će imati pet fabrika, svaka pri drugoj termoenergani, koje bi zbirno godišnje proizvodile oko 40.000 tona litijuma, što je dovoljno za otprilike 1,2 miliona elektroautomobila. Već su potpisali ugovore sa najvećim svetskim trgovcem baterija, kao i sa francuskim „Renoom“. Razgovori se vode i sa „Stelantisom“, matičnom kompanijom „Opela“, kao i sa „Drajmerom“.

Za izdvajanje jona metala koristi se posebno jonsko sito, sve dok se litijum ne dobije u obliku soli. Za kasniju koncentraciju je osmišljena posebna tehnologija za koju u Nemačkoj tvrde da je „zlatni biser“ domaće nauke i tehnologije.

Da bi se sve realizovalo potrebno je da kompanija „Vulkan“ uloži ne mali novac, oko 1,7 milijardi evra, a iz firme su već obavestili javnost da će inicijalnom prodajom akcija na Frankfurtskoj berzi prikupiti dve trećine potrebnog novca, dok će ostatak biti iz kredita jedne od najstarijih banaka na Starom kontinentu.

Poslovni izazov

Reč je o još jednom snažnom tehnološkom iskoraku kojim se postiže jeftinija i, što je naročito značajno, ekološki prihvatljiva, gotovo savršena, proizvodnja litijuma, a potom i baterije elektroautomobila. Inovator je iz zemlje u kojoj je autoindustrija kamen temeljac privrednog razvoja, pa će u narednom periodu svi današnji i budući proizvođači litijuma, baterija i automobila morati itekako da povećaju efikasnost, ali i da eliminišu ekološke manjkavosti kako bi uopšte opstali na tržištu.

Izvor: 021.rs, Živan Lazić, autor

Foto: Pixabay

Чланак Litijum – u iščekivanju nemačkog čuda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Jedna od retkih zemalja koja sebe još uvek, barem formalno, deklariše kao komunističku, saopštila je javno svoju nameru da u doglednoj budućnosti počne da eksploatiše Svemir. Kada je zvanični Peking objavio početkom novembra ove godine svoj plan da do 2050. godine uspostavi svemirsku ekonomsku zonu Zemlja-Mesec, svetski mediji su gotovo jednoglasno ocenili da je Kina ovoga puta prevazašila čak i samu sebe, te da je ovaj svemirski projekat za jačanje jedne nacionalne ekonomije „ambiciozniji od svega do sada viđenog na Zemlji“.

Očekuje se da će uspostavljanje ekonomske zone koja bi trebalo da pokriva područja u blizini Zemlje i Meseca, kao i između njih, Kini doneti oko 10 biliona (10 hiljada milijardi) dolara godišnje. Analitičari ističu i kako Kina namerava ne samo da postane prva zemaljska privreda koja je ekonomski osvojila Svemir, već da ujedno nametne pravila ponašanja drugima sa istim ambicijama.

Bao Veimin, direktor državne komisije za nauku i tehnologiju u Kineskoj vazduhoplovnoj naučno-tehnološkoj korporaciji (CAST) je istakao da će realizacija ovog projekta biti usmerana na tri ključna polja: međuprostorni transport, otkrivanje svemirskih resursa i svemirsku infrastrukturu. Prema njegovim rečima, u izveštaju koji je uradila ova institucija, analizirani su ekonomski potencijali projekta i načini da se oni provere, preciznije utvrde troškovi i kako bi se odvijao transport između Zemlje i Meseca.

Plan je da Kina do 2030. završi osnovna istraživanja u ovim oblastima, potom da napravi proboj u ključnim tehnologijama i obezbedi pouzdan, efikasan a jeftin sistem svemirskog transporta do 2040. godine, te da do 2050. uspostavi ekonomsku zonu i započne sa eksploatacijom.

Koliko naučnika, toliko mišljenja

Kada se, međutim, prvobitna euforija oko otvaranja prvih filijala nadomak Meseca malo prizemlji, postaje vidljivo da oko ove zamisli koju nastoje da jednog dana ostvare i najveći kineski konkurenti, i dalje ima više pitanja nego odgovora. Prvo, kada je reč o isplativosti eksploatacije svemirskih resursa, naučnici i ekonomisti u svetu iznose samo grube procene, ponekad i protivurečne. Navodi se da su na površini Meseca posebno atraktivni resursi torijuma (koji je sigurniji kao materijal od tradicionalnog uranijuma), potom magnezijuma, platine, titanijuma, silicijuma, leda, aluminijuma i gvožđa, vrednih na desetine biliona dolara. Potom, da osvajanje svemirske sirovinske baze, koja pored Meseca obuhvata i „obližnje“ asteroide, može povećati obim međunarodnog tržišta u sferi svemirskih radova i usluga na tri triliona dolara.

S druge strane, iznose se tvrdnje da sa gledišta ekonomske isplativosti transporta, sa Meseca ima smisla nabavljati samo hemijski element helijum-3. On je veliki izvor energije, odnosno 20 do 30 tona ovog elementa je dovoljno da zadovolji, na primer, sve energetske potrebe Zemlje za godinu dana. Sve ostale resurse, kao što su solarna energija, voda, gasovi i retki elementi, trebalo bi koristiti neposredno u svemiru za rad lunarnih baza i orbitalnih laboratorija.

Poznati američki astrofizičar Nil de Gras Tajson, pak favorizuje eksploataciju asteroida kao finansijski i tehnički manje zahtevnu i isplativiju opciju, tvrdeći da ko prvi to uspe da realizuje – biće i prvi svetski bilioner. Takvo mišljenje dele i stručnjaci kalifornijskog tehnološkog instituta „Caltech“, koji su već izračunali da bi gradnja rudarskih sondi mogla koštati nekoliko desetina miliona dolara, a svemirskog broda za „hvatanje asteroida“ oko 2,6 milijardi dolara. Do sada, NASA je unutar 45 miliona kilometara od naše planete identifikovala oko 12.000 asteroida, za koje geolozi navode da su izvor čelika, nikla i plemenitih metala u mnogo većim koncentracijama od onih na Zemlji.

Mada interes za prekopavanje asteroida najviše pokazuju privatne kompanije, ima i država koje su „uskočile“ u igru, pre svih mala evropska zemlja Luksemburg, koja je pokrenula „Inicijativu za svemirske resurse“. Naučnici okupljeni oko ovog programa, procenjuju da bi rude iskopane na asteroidu malih dimenzija, prečnika oko 200 metara, mogle da vrede i do 30 milijardi dolara, a za asteroid UV158, koji se 2015. godine nalazio na 2,4 miliona kilometara od Zemlje, izneli su pretpostavku da sadrži količine platine u vrednosti od 5.000 milijardi dolara.

Čiji je Mesec?

Slično zamisli o rudarenju po Svemiru, šturo saopštenje direktora Kineske vazduhoplovne naučno-tehnološke korporacije takođe pobuđuje više pitanje nego što daje odgovora o tome koliko je Kina zaista sposobna da ostvari plan koji je najavila. Pre svega, na osnovu čega su pravljene kalkulacije o očekivanoj dobiti, odnosno koliko Kina planira da uloži u ovaj projekat, koliki bi morali da budu prihodi da bi značajnije nadmašili troškove koji sigurno moraju biti ogromi i to još na dugi rok i na kraju, kako namerava da takvu zaradu ostvari? Dalje, u prvim reakcijama se ističe i da nije jasno koji su to resursi u svemirskoj ekonomskoj zoni za Kinu prioritet, kao ni to kakvoj trgovini stremi. Ako je njen cilj da osigura kontrolu nad lunarnim resursima radi dalje preprodaje na Zemlji, onda takav monopol zahteva ogromno angažovanje ne samo da bi se uspostavio, već i da bi se odbranio od konkurencije.

Osim ekonomskih, tu su i tehničke nedoumice. Da li najava kako Kina namerava da napravi tehnološki proboj pre 2030. godine znači da istražuje mogućnosti potpuno drugačijih transportnih tehnologija, koje ne funcionišu na hemijski ili nuklerani pogon? Naime, pomenute tehnologije, iako sofisticirane, i dalje su nesigurne, pa i rizične jer mogu izazvati eksploziju prilikom uzletanja, a uz to nisu ni pogodne za prevoz većeg tereta. Upravo zbog toga, već su se pojavili komentari da je Kina svojom najavom o uspostavljanju ekonomske zone Zemlja-Mesec, praktično priznala da razvija „tajni svemirski program“, odnosno alternativne vidove pogona za svemirske letove, „jer teško da bi pragmatični Kinezi tek tako odlučili da potroše ko zna koliko milijardi dolara na uspostavljanje ekonomske zone Zemlja-Mesec, oslanjajući se na rakete na hemijski pogon“. Zastupnici takve teze podsećaju i da je pre nekoliko godina Kina uradila uspešan test takozvanog elektromagnetnog ili mikrotalasnog pogona.

Kina je već započela ulaganje u svemirsku solarnu energiju (SBSP), tehnologiju koju planira da koristi za napajanje lunarne baze, pri čemu će prvi satelit biti postavljen u orbiti niske Zemlje do 2025. godine. Drugi važni koraci na putu Pekinga ka uspostavljanju ekonomske zone Zemlja-Mesec su studija o izvodljivosti 3D štampanja i proizvodnje raketa i sondi, kao i planovi o novim lansiranjima lunarnih sondi i postavljanju satelita koji će obezbediti komunikacijski most između dva nebeska tela.

Na kraju, postavlja se pitanje i po kom osnovu će se regulisati potencijalno vlasništvo nad nebeskim telima, o čemu se raspravlja još od kada su svemirska istraživanja počela tokom Hladnog rata. U vreme kada je NASA planirala da prvi put pošalje ljude na lunarnu misiju, Ujedinjene nacije su sastavile Sporazum o svemiru, koji su 1967. godine potpisale SAD, Sovjetski savez i Velika Britanija. U sporazumu se navodi da Svemir, uključujući Mesec i ostala nebeska tela, ne podležu nacionalom prisvajanju na osnovu prava suvereniteta, korišćenja, okupacije ili u bilo koje druge svrhe.

Ujedinjene nacije su 1979. donele Sporazum o upravljanju aktivnostima država na Mesecu i drugim nebeskim telima, poznat i kao Sporazum o Mesecu. Prema ovom dokumentu, nebeska tela mogu se koristiti samo u mirnodopske svrhe, a Ujedinjene nacije moraju biti obaveštene ko, gde i zašto planira da sagradi stanicu. Problem sa Sporazumom je taj što ga je ratifikovalo samo dvanaest država, ali ne i najveći igrači u svemiru poput Sjedinjenih Država, Kine i Rusije.

Vladimir Adonov
Tekst je prvobitno objavljen u decembarskom broju časopisa „Biznis & Finansije“

Чланак Kineski plan za eksploataciju Svemira: Komunistički rudnici na nebu се појављује прво на Biznis i Finansije.