Home TekstoviB&F PlusAnalize Kineski plan za eksploataciju Svemira: Komunistički rudnici na nebu

Kineski plan za eksploataciju Svemira: Komunistički rudnici na nebu

by bifadmin

Iako je od zvaničnog saopštenja Pekinga da će uspostaviti ekonomsku zonu Zemlja-Mesec do 2050. godine prošlo tek nešto više od mesec dana, mogućnost da Kina zaista prva prigrabi kontrolu nad „rudnicima na nebu“ i samim tim nametne pravila ponašanja drugima sa istim ambicijama izazvala je mnogo reakcija i još više spekulacija.

Jedna od retkih zemalja koja sebe još uvek, barem formalno, deklariše kao komunističku, saopštila je javno svoju nameru da u doglednoj budućnosti počne da eksploatiše Svemir. Kada je zvanični Peking objavio početkom novembra ove godine svoj plan da do 2050. godine uspostavi svemirsku ekonomsku zonu Zemlja-Mesec, svetski mediji su gotovo jednoglasno ocenili da je Kina ovoga puta prevazašila čak i samu sebe, te da je ovaj svemirski projekat za jačanje jedne nacionalne ekonomije „ambiciozniji od svega do sada viđenog na Zemlji“.

Očekuje se da će uspostavljanje ekonomske zone koja bi trebalo da pokriva područja u blizini Zemlje i Meseca, kao i između njih, Kini doneti oko 10 biliona (10 hiljada milijardi) dolara godišnje. Analitičari ističu i kako Kina namerava ne samo da postane prva zemaljska privreda koja je ekonomski osvojila Svemir, već da ujedno nametne pravila ponašanja drugima sa istim ambicijama.

Bao Veimin, direktor državne komisije za nauku i tehnologiju u Kineskoj vazduhoplovnoj naučno-tehnološkoj korporaciji (CAST) je istakao da će realizacija ovog projekta biti usmerana na tri ključna polja: međuprostorni transport, otkrivanje svemirskih resursa i svemirsku infrastrukturu. Prema njegovim rečima, u izveštaju koji je uradila ova institucija, analizirani su ekonomski potencijali projekta i načini da se oni provere, preciznije utvrde troškovi i kako bi se odvijao transport između Zemlje i Meseca.

Plan je da Kina do 2030. završi osnovna istraživanja u ovim oblastima, potom da napravi proboj u ključnim tehnologijama i obezbedi pouzdan, efikasan a jeftin sistem svemirskog transporta do 2040. godine, te da do 2050. uspostavi ekonomsku zonu i započne sa eksploatacijom.

Koliko naučnika, toliko mišljenja

Kada se, međutim, prvobitna euforija oko otvaranja prvih filijala nadomak Meseca malo prizemlji, postaje vidljivo da oko ove zamisli koju nastoje da jednog dana ostvare i najveći kineski konkurenti, i dalje ima više pitanja nego odgovora. Prvo, kada je reč o isplativosti eksploatacije svemirskih resursa, naučnici i ekonomisti u svetu iznose samo grube procene, ponekad i protivurečne. Navodi se da su na površini Meseca posebno atraktivni resursi torijuma (koji je sigurniji kao materijal od tradicionalnog uranijuma), potom magnezijuma, platine, titanijuma, silicijuma, leda, aluminijuma i gvožđa, vrednih na desetine biliona dolara. Potom, da osvajanje svemirske sirovinske baze, koja pored Meseca obuhvata i „obližnje“ asteroide, može povećati obim međunarodnog tržišta u sferi svemirskih radova i usluga na tri triliona dolara.

S druge strane, iznose se tvrdnje da sa gledišta ekonomske isplativosti transporta, sa Meseca ima smisla nabavljati samo hemijski element helijum-3. On je veliki izvor energije, odnosno 20 do 30 tona ovog elementa je dovoljno da zadovolji, na primer, sve energetske potrebe Zemlje za godinu dana. Sve ostale resurse, kao što su solarna energija, voda, gasovi i retki elementi, trebalo bi koristiti neposredno u svemiru za rad lunarnih baza i orbitalnih laboratorija.

Poznati američki astrofizičar Nil de Gras Tajson, pak favorizuje eksploataciju asteroida kao finansijski i tehnički manje zahtevnu i isplativiju opciju, tvrdeći da ko prvi to uspe da realizuje – biće i prvi svetski bilioner. Takvo mišljenje dele i stručnjaci kalifornijskog tehnološkog instituta „Caltech“, koji su već izračunali da bi gradnja rudarskih sondi mogla koštati nekoliko desetina miliona dolara, a svemirskog broda za „hvatanje asteroida“ oko 2,6 milijardi dolara. Do sada, NASA je unutar 45 miliona kilometara od naše planete identifikovala oko 12.000 asteroida, za koje geolozi navode da su izvor čelika, nikla i plemenitih metala u mnogo većim koncentracijama od onih na Zemlji.

Mada interes za prekopavanje asteroida najviše pokazuju privatne kompanije, ima i država koje su „uskočile“ u igru, pre svih mala evropska zemlja Luksemburg, koja je pokrenula „Inicijativu za svemirske resurse“. Naučnici okupljeni oko ovog programa, procenjuju da bi rude iskopane na asteroidu malih dimenzija, prečnika oko 200 metara, mogle da vrede i do 30 milijardi dolara, a za asteroid UV158, koji se 2015. godine nalazio na 2,4 miliona kilometara od Zemlje, izneli su pretpostavku da sadrži količine platine u vrednosti od 5.000 milijardi dolara.

Čiji je Mesec?

Slično zamisli o rudarenju po Svemiru, šturo saopštenje direktora Kineske vazduhoplovne naučno-tehnološke korporacije takođe pobuđuje više pitanje nego što daje odgovora o tome koliko je Kina zaista sposobna da ostvari plan koji je najavila. Pre svega, na osnovu čega su pravljene kalkulacije o očekivanoj dobiti, odnosno koliko Kina planira da uloži u ovaj projekat, koliki bi morali da budu prihodi da bi značajnije nadmašili troškove koji sigurno moraju biti ogromi i to još na dugi rok i na kraju, kako namerava da takvu zaradu ostvari? Dalje, u prvim reakcijama se ističe i da nije jasno koji su to resursi u svemirskoj ekonomskoj zoni za Kinu prioritet, kao ni to kakvoj trgovini stremi. Ako je njen cilj da osigura kontrolu nad lunarnim resursima radi dalje preprodaje na Zemlji, onda takav monopol zahteva ogromno angažovanje ne samo da bi se uspostavio, već i da bi se odbranio od konkurencije.

Osim ekonomskih, tu su i tehničke nedoumice. Da li najava kako Kina namerava da napravi tehnološki proboj pre 2030. godine znači da istražuje mogućnosti potpuno drugačijih transportnih tehnologija, koje ne funcionišu na hemijski ili nuklerani pogon? Naime, pomenute tehnologije, iako sofisticirane, i dalje su nesigurne, pa i rizične jer mogu izazvati eksploziju prilikom uzletanja, a uz to nisu ni pogodne za prevoz većeg tereta. Upravo zbog toga, već su se pojavili komentari da je Kina svojom najavom o uspostavljanju ekonomske zone Zemlja-Mesec, praktično priznala da razvija „tajni svemirski program“, odnosno alternativne vidove pogona za svemirske letove, „jer teško da bi pragmatični Kinezi tek tako odlučili da potroše ko zna koliko milijardi dolara na uspostavljanje ekonomske zone Zemlja-Mesec, oslanjajući se na rakete na hemijski pogon“. Zastupnici takve teze podsećaju i da je pre nekoliko godina Kina uradila uspešan test takozvanog elektromagnetnog ili mikrotalasnog pogona.

Kina je već započela ulaganje u svemirsku solarnu energiju (SBSP), tehnologiju koju planira da koristi za napajanje lunarne baze, pri čemu će prvi satelit biti postavljen u orbiti niske Zemlje do 2025. godine. Drugi važni koraci na putu Pekinga ka uspostavljanju ekonomske zone Zemlja-Mesec su studija o izvodljivosti 3D štampanja i proizvodnje raketa i sondi, kao i planovi o novim lansiranjima lunarnih sondi i postavljanju satelita koji će obezbediti komunikacijski most između dva nebeska tela.

Na kraju, postavlja se pitanje i po kom osnovu će se regulisati potencijalno vlasništvo nad nebeskim telima, o čemu se raspravlja još od kada su svemirska istraživanja počela tokom Hladnog rata. U vreme kada je NASA planirala da prvi put pošalje ljude na lunarnu misiju, Ujedinjene nacije su sastavile Sporazum o svemiru, koji su 1967. godine potpisale SAD, Sovjetski savez i Velika Britanija. U sporazumu se navodi da Svemir, uključujući Mesec i ostala nebeska tela, ne podležu nacionalom prisvajanju na osnovu prava suvereniteta, korišćenja, okupacije ili u bilo koje druge svrhe.

Ujedinjene nacije su 1979. donele Sporazum o upravljanju aktivnostima država na Mesecu i drugim nebeskim telima, poznat i kao Sporazum o Mesecu. Prema ovom dokumentu, nebeska tela mogu se koristiti samo u mirnodopske svrhe, a Ujedinjene nacije moraju biti obaveštene ko, gde i zašto planira da sagradi stanicu. Problem sa Sporazumom je taj što ga je ratifikovalo samo dvanaest država, ali ne i najveći igrači u svemiru poput Sjedinjenih Država, Kine i Rusije.

Vladimir Adonov
Tekst je prvobitno objavljen u decembarskom broju časopisa “Biznis & Finansije”

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar