World Cheese Awards, sada u svom 35. izdanju, okupio je stručnjake iz celog sveta kako bi okrunili ovogodišnjeg šampiona. A 2023. obeležila je rekordnu godinu za takmičenje, sa 4.502 sira, najvećim brojem ikad, koji su stigli „brodom, kamionom, vozom i avionom“ kako bi ih ocenjivala komisija stručnjaka za sireve.

Nakon dugog dana većanja, ovogodišnjeg pobednika konačno je izabrao pred publikom uživo pažljivo sastavljen „super žiri“.

– Mi smo mala farma mlečnih krava smeštena samo dva sata odavde, tako da ovo što se događa na našem domaćem terenu znači puno, a to što je sva ekipa iz mlekare ovde daje dodatnu iskru – rekla je Maren Gangstadt, generalna direktorka Gangstadt Gårdsysteri.

Sudije su imale samo lepe reči o Nidelven Blå, polučvrstom siru s plavom buđi, napravljenom od pasterizovanog kravljeg mleka.

Jedan sudija je rekao da je sir izuzetno kremast, dok ga je drugi nazvao „savršenim plavim sirom“. Treći je primetio njegovu ravnotežu i „voćne tonove, možda neke karakteristike poput vina“.

Izvor: Ekapija

Foto:Pixabay

Чланак Norveški plavi sir je postao broj 1 na svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Već nekoliko godina, Stefan Simonović, mladi školovani mlekar, najtraženiji je proizvođač sireva i mlečnih proizvoda u istočnoj Srbiji. Prestižni hoteli u Srbiji proizvode iz Stefanove mlekare nude kao tražene specijalete brojnim domaćim i stranim gostima.

Najbolja preporuka sireva, pored vrhunskog kvaliteta je njihovo apsolutno prirodno poreklo, od mleka dobijenog sa ispaša na obrnocima Homolja. Prosečna nadmorska visina Homoljskih planina je oko 900 metara, a udaljenost od industrije čini mleko s ovih prostora jedinstvenim delikatesom.

“Zapisi Homolja” pokrenuli su biznis od svojih para, uz podršku grada Bora dokazali da znaju i umeju, a onda im je bilo potrebno da prošire proizvodnju. U tome im je pomogla i Evropska unija (EU), koja je kroz EUPRO Plus program obezbedila sredstva za kupovinu nove opreme: dozatora za mleko i kiselomlečne proizvode i duplikator kapaciteta 500 litara.

EU PRO plus program podržan je sa 40 miliona evra, a realizuje ga Ministarstvo za evropske integracije, dok aktivnosti na terenu sprovodi UNOPS. I nije aktuelan samo u Homolju, već u dva regiona: Šumadije i Zapadne Srbije i regionu Južne i Istočne Srbije. Njegov je cilj da doprinese ekonomskom rastu i unapredi socijalnu infrastrukturu i koheziju u 99 jedinica lokalne samouprave.

Stefan Simonović i „Zapis Homolja“ dobro su iskoristili ono što im pruža EU. U investiciju od oko 20.000 evra, Stefan je ušao uz minimalno učešće i maksimalnu podršku.

Uskoro će u “Zapisu Homolja” zaposliti još dva radnika, a potom predstaviti i nove proizvode i nove jedinstvene ukuse traženih sireva. Sada već čuveni sir u vinu mogao bi da krene i na osvajanje inostranih tržišta, pa da se nađe i na trpezama sladokusaca u zemljama EU.

EU vam pomaže investiranjem u vaš biznis – jer dobra ideja sada može biti kvalitetan proizvod na tržištu sutra. Pronađite sve informacije na www.eumogucnosti.rs.

Pridružite se EU nedelji mogućnosti 21. do 26. juna u Beogradu, Nišu i Novom Sadu i saznajte kako da iskoristite dostupne fondove i sredstva za svoje projekte. Registracija je jednostavna i ceo program je besplatan, posetite veb sajt eumogucnosti.rs i prijavite se!

Чланак Delikates par ekselans: Homoljski sir iz crnog vina na evropskim trpezama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Krivi su ti koji su dozvolio propast sela, ali to je neka druga, porazna priča. Tek, tvrdi Bogdan, ovakva kakva nam je, sve pustija i sa ogromnim površinama zapostavljene zemlje, Srbija je Bogom dana za kozarstvo.

Svakome ko ima uslove i voljan je da radi bi preporučio da se bavi ovom vrstom stočarstva, za portal Plodna zemlja kaže Dosković

Francuska alpina koza sa dobrom genetikom

Doskovićeva farma je na 800 metara nadmorske visine, nadomak magistrale Prijepolje – Pljevlja preko Jabuke, i mnoge je sebi primamila, pogotovo u jeku korone kada se narod setio zdravlja i red pred njom otezao kao da su se kozji proizvodi delili džabe.

Bodgan drži 70-ak francuskih alpina, visokomlečne i otporne rase sa dobrom genetikom koja je sve više zastupljenija kod nas. Muze oko 50 grla, ostale su jarice i tek stasavaju za mužu. Žensku jarad ostavlja za priplod, a mušku ili kolje ili prodaje kao veoma mladu jer deseti dan od jarenja koza počinje da se muze. Poneku lošiju kozu proda za 150 evra, one bolje ceni 300-400, mada ih uglavnom ostavlja za sebe.

„Dnevno proizvedem oko 100 litara mleka, mada je sada kraj laktacije jer su se koze parile i početkom marta treba da se jare. Inače, u vreme laktacije jedna koza da tri-četiri litra mleka dnevno“, kaže za Plodnu zemlju osvajač mnogih nagrada na poljoprivrednim sajmovima i izložbama.

Oko 90 odsto hrane koze unesu brsteći, ostalo pasući

Sva priznanja na ime svoje farme pobrao je za kvalitet mleka, mlečnih proizvoda, grla, stada. Ništa drugo njegove koze ne jedu osim onoga što zateknu u prirodi.

„Koze 90 odsto hrane unesu brsteći, a ostatak pasući. Inače su veliki gurmani, kada imaju da biraju znaju šta će jesti, kada nemaju jedu šta moraju. Šta daju oni koji koze drže u zatvorenim sistemima – niti znam, niti me zanima. Moje stado konzumira raznovrsnu hranu oličenu u lekovitim biljkama – nani, žalfiji, majčinoj dušici, ivi, kantarionu, sporišu, hajdučkoj travi. U našem kraju ima ih u izobilju. Brste crni i beli hrast, grab, bukvu, jasen, trnjinu, drenjinu, glog. Takođe i kruške i jabuke koje su ostale po praznim imanjima. Žali bože koliko je pustih imanja“, nastavlja Bogdan.

Francuske alpine napasa po prostranstvima ovog dela prijepoljske opštine na nadmorskim visinama od 500 do 1.200 metara koje osim zdravog bilja odlikuju i čiste planinske vode. Doskovićevo stado isključivo se hrani onim što je poraslo iz zdrave zemlje, ničim što je prošlo kroz mašine ili imalo dodira sa hemijom. Jedini dodatak koji im položi u jasle je brdsko-planinsko seno, uglavnom u zimskom periodu kada je manje hrane u prirodi.

Koze zahtevaju 15-16 sati posvećenosti dnevno

„Na našoj farmi angažovani smo supruga, ja i jedan radnik. Koze zahtevaju 15-16 sati posvećenosti dnevno, računajući vreme u ispaši, dve muže, posao u mlekari. Kada se jare to je koji sat više. Ne vole sneg i lapavicu, ali nikakav problem nemaju da po snegu pronađu šta bi obrstile“, prenosi kozar iz Zvijezda.

Kozije mleko – lek protiv bronhitisa, alergija, jača imunitet, bolja je cirkulacija
Što hrana raznovrsnija i zdravija, kaže, to je i bolji kvalitet mleka koje se u našem narodu ne koristi samo kao namirnica, nego i lek protiv bronhitisa i drugih plućnih oboljenja, alergija, za jači imunitet i bolju cirkulaciju. Kozje mleko, iako malo jačeg ukusa, u ljudskom želucu se vari 45 minuta, dok za kravlje treba dva i po sata. Doskovići proizvode mladi i stari kozji sir, a proizvod koji im je veoma tražen je surutka od koje nema ništa bolje za prečišćavanje jetre.

Litar kozijeg mleka do 220 dinara, kilogram sira 13 evra

Litar kozjeg mleka Doskovići daju za 200-220 dinara, sir je 13 evra i prodaje se u pakovanjima od pet kilograma, a toliko je tražen da ga trenutno nema na zalihama, iako farma iz Zvijezda proizvede 30 kilograma dnevno. Mladi sir je, izračunao je kozar, četiri puta traženiji od starog koji se uglavnom koristi kao delikates.

Surtka je 130 dinara po litru, a njen višak Doskovići daju mangulicama. Ima 15 odraslih krmača i dva vepra ove vrste svinja.

„Tržište je većinom Beograd i crnogorsko primorje, a mušterije restorateri i pojedinci. Potražnja za kozjim proizvodima naročito je porala od kada se pojavila korona. Zahvalan sam Regionalnoj razvojnoj agenciji „Zlatibor“ iz Užica o čijem trošku su napravljeni putokazi ka mojoj kući. Zahvaljujući njima, ne postoji kontinent sa koga mi nisu svraćali kupci“, priča Bogdan Dosković.

Za dobar kozji sir je, pojašnjava on, potreban je teren koji obiluje belim kamenom jer je struktura takvog zemljišta drugačija.

Izvor: Plodna zemlja

Foto: Pixabay

Чланак Bogdan Dosković: „Srbija je bogom dana za kozarstvo“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Specifičnog ukusa i mirisa pravi je delikates koji krasi luksuzne trpeze i upravo zbog toga vredne meštanka planinskih sela ne odustaju od njegove proizvodnje, jer im je on dobar izvor prihoda, piše RINA.
Godišnje se u tom novovaroškom kraju proizvede više od 10.000 tona punomasnog kravljeg sira koji nosi oznaku geografskog porekla.

„To je u našoj tradiciji. Sir su pravile naše bake i majke, a nadamo se da će se ta veština i umeće u ovom kraju i dalje prenositi sa kolena, na koleno. U štali imam 15 muznih krava, a oko njih posla ima od jutra do mraka. Ipak, ne žalimo se. Zlatarski sir je izuzetno tražen, a posebnu aromu i ukus daje mu mnogo lekovitih trava koje krave pasu“, rekla je domaćica Milanka Trtović iz sela Božetići.

Zlatarski sir veliki gospodin

Potražnja za zlatarskim sirom ne jenjava godinama, jer kvalitet je ono što traže kupci iz čitavog regiona. Nekada se prodavao na pijacama i obilazile Crna Gora, Vojvodina i Bosna i Hercegovina, međutim danas u eri modernih tehnoloija sve je lakše i dostupnije, pa se tako i ovaj kravlji specijalitet može naručiti preko interneta i dobiti brzom poštom.

„Kupaca ima iz cele zemlje, ali i na svim kontinentima. Ipak, transport sira do sladokusaca širom sveta veliki je problem, pa se snalazim na razne načine. Glavni kupci zlatarskog sira ručno proizvedenog od organskog mleka, su elitni prestonički hoteli, koji ne pitaju za cenu“, kaže ova vredna domaćica.

Ona dodaje da je zlatarski sir veliki gospodin i traži veliku pažnju i higijenu. Specifičan je po mnogo čemu. Pravi se uvek ručno, gladak je na preseku i mazive je strukture, zbog čega se ne mrvi prilikom sečenja. U bogatoj ponudi drugih sireva, zlatarski sir se lako prepoznaje zbog njegovih kriški koje su pravilnog pravougaonog oblika, tanke i debljine do 1,5 centimetara i imaju izrazito belu boju, poput snega na planinskim visovima Zlatara.

Izvor: Rina

Foto: Pixabay

Чланак Zlatarski sir ima poseban ukus jer krave pasu lekovitu travu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Specifičnog ukusa i mirisa pravi je delikates koji krasi luksuzne trpeze i upravo zbog toga vredne meštanka planinskih sela ne odustaju od njegove proizvodnje, jer im je on dobar izvor prihoda, piše RINA.

Godišnje se u tom novovaroškom kraju proizvede više od 10.000 tona punomasnog kravljeg sira koji nosi oznaku geografskog porekla.

„To je u našoj tradiciji. Sir su pravile naše bake i majke, a nadamo se da će se ta veština i umeće u ovom kraju i dalje prenositi sa kolena, na koleno. U štali imam 15 muznih krava, a oko njih posla ima od jutra do mraka. Ipak, ne žalimo se. Zlatarski sir je izuzetno tražen, a posebnu aromu i ukus daje mu mnogo lekovitih trava koje krave pasu“, rekla je domaćica Milanka Trtović iz sela Božetići.

Potražnja za zlatarskim sirom ne jenjava godinama, jer kvalitet je ono što traže kupci iz čitavog regiona. Nekada se prodavao na pijacama i obilazile Crna Gora, Vojvodina i Bosna i Hercegovina, međutim danas u eri modernih tehnoloija sve je lakše i dostupnije, pa se tako i ovaj kravlji specijalitet može naručiti preko interneta i dobiti brzom poštom.

Zlatarski sir je veliki gospodin

„Kupaca ima iz cele zemlje, ali i na svim kontinentima. Ipak, transport sira do sladokusaca širom sveta veliki je problem, pa se snalazim na razne načine. Glavni kupci zlatarskog sira ručno proizvedenog od organskog mleka, su elitni prestonički hoteli, koji ne pitaju za cenu“, kaže ova vredna domaćica.

Ona dodaje da je zlatarski sir veliki gospodin i traži veliku pažnju i higijenu. Specifičan je po mnogo čemu. Pravi se uvek ručno, gladak je na preseku i mazive je strukture, zbog čega se ne mrvi prilikom sečenja. U bogatoj ponudi drugih sireva, zlatarski sir se lako prepoznaje zbog njegovih kriški koje su pravilnog pravougaonog oblika, tanke i debljine do 1,5 centimetara i imaju izrazito belu boju, poput snega na planinskim visovima Zlatara.

Izvor: Rina

Foto: Pixabay

Чланак Zlatarski sir ima posebnu aromu jer krave pasu lekovitu travu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tako će prvih 18.000 ljudi koji kupe neki drugi slatkiš umesto pomenutog dezerta, u prodavnici ili restoranu, dobiti 20 dolara, ma koliko da je taj dezert koštao.

Cilj kompanije je da, pošto već ne može da proizvede dovoljnu količinu krem sira za potrebe potrošača, omogući najvećim ljubiteljima čizkejka da uživaju u svom omiljenom kolaču tokom praznika tako što će druge odgovoriti od njega.

“Do sada neviđena potražnja za krem sirom izazvala je velike nestašice u prodavnicama. Zato će Filadelfija nagrađivati kupce koji 17. i 18. decembra umesto čizkejka kupe bilo koji drugi dezert”, piše u saopštenju ove kompanije.

Ona je takođe najavila da će investirati milione dolara u povećanje kapaciteta za proizvodnju krem sira kako bi prevenirala njegove buduće nestašice.

Foto: Pixabay

Чланак SAD: Usled nestašice sira za čizkejk, kompanija Filadelfija plaća potrošačima da kupuju druge dezerte се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sir je teško povezati sa stvaranjem pomorske sile, ali holandski istoričari vole da istaknu detalj da je upravo ova namirnica odigrala važnu ulogu u pomorskom usponu Holandije. Kada su krajem 1500. godine holandske flote zaplovile kako bi istražile Indiju, Afriku i Indoneziju, mornari su poneli sa sobom zalihe sira iz Lajdena u južnoj Holandiji. Ovaj sir se pravio od mleka krava „blaarkop“, a samo mleko i način proizvodnje obezbeđivali su siru veoma dug rok trajanja. To je, kako tvrde Holanđani, njihovim mornarima dalo nutritivnu prednost u odnosu na tadašnju konkurenciju, poput Engleske, koja je tek vek kasnije postala vodeća pomorska sila.

Posle više od 400 godina, Holandija je među najvećim proizvođačima mleka u Evropi, Roterdam je najprometnija luka na kontinentu, a usred teretnih brodova, dizalica i kontejnera usidreno je poljoprivredno gazdinstvo za proizvodnju mleka. Na brodu površine 4.800 kvadratnih metara smešteno je 35 muznih krava i uz njih mašine za proizvodnju mleka i jogurta, kao i prodavnica za potrošače.

Prolaznici sa obale mogu da vide dva od tri nivoa mlekare na moru. U natkrivenoj štali na otvorenom na poslednjem spratu žive krave, koje proizvedu dnevno 185 litara mleka. Krave imaju pogled na 50 solarnih panela, koji isporučuju gotovo polovinu električne energije za gazdinstvo. Životinje imaju i pristup maloj livadi na kopnu koja je okružena čvrstom ogradom, gde mogu da pasu i „protegnu papke“.

Srednji sprat se nalazi na nivou mora. U prostoru sa prozirnim plastičnim zidovima smeštena je mala fabrika, u kojoj troje zaposlenih proizvode i pakuju mleko i jogurt marke „Melk“ i prodaju ih u brodskoj prodavnici. Treći nivo se nalazi ispod nivoa mora i tu su smešteni sistemi za snabdevanje strujom i vodom.

Zanimljivije biti poljoprivrednik nego bankar

Plutajuću mlekaru otvorio je 2019. godine inženjer i preduzetnik Piter van Vingerden sa svojom suprugom Minke. Ideju je dobio dok je radio na projektu saniranja posledica koje je za sobom ostavio uragan Sendi kada je 2012. godine pogodio Njujork. Dok su ostali stručnjaci pre svega tražili rešenja koja bi omogućila gradu da postane otporniji na olujne udare, Vingerdena je najviše okupirala činjenica da su štete koje je uragan naneo blokirale distribuciju hrane na kopnu.

To je holandskog inženjera, koji je već imao iskustva u dizajniranju plutajućih objekata i bio izvršni direktor međunarodne kompanije za vodenu arhitekturu „Beladon“, podstaklo da se okrene proizvodnji hrane koja bi i u procesu distribucije bila što nezavisnija od ćudi prirode. Hteo je da napravi poljoprivredno imanje koje bi povezalo proizvodnju hrane sa gradskom ekonomijom, bilo otporno na klimatske promene i ujedno doprinosilo borbi protiv njihovih posledica.

Tako se rodila ideja o imanju usidrenom u roterdamsku luku. Vingerden objašnjava kako je u želji da pokaže mladima „da je mnogo zanimljivije biti poljoprivrednik nego bankar“, te da kreativna rešenja mogu da prevaziđu i najveće prepreke, odlučio da umesto jednostavnije varijante gajenja povrća, na vodi organizuje proizvodnju mleka. Dakle, da na vodu preseli i – krave.

Kada je Vingerden prvi put predložio ovu ideju, njegove kolege i sugrađani su se šalili da će krave dobiti morsku bolest. Ni gradske vlasti u početku nisu bile naročito oduševljene ovakvom inovacijom, izražavajući zabrinutost i zbog neprijatnih mirisa koje će proizvesti „gradsko stočarstvo“. Vingerden je, tada, podsetio gradske čelnike da je Roterdam već preplavljen „opojnim“ mirisima, budući da je jedna od najvećih hemijskih luka na svetu, te da u takvoj konkurenciji njegove krave nemaju nikakve šanse da se istaknu.

Uporni preduzetnik je na kraju isposlovao gradske dozvole za gradnju i napravio trospratno poljoprivredno imanje koje pluta na pontonima, pričvršćeno za morsko dno čeličnim gredama. Konstrukcija objekta omogućava da bude otporno na podizanja i spuštanja mora koja izazivaju plima i oseka, kao i na izuzetno jake udare vetra.

Hranljivi sastojci iz urina

Krave šetaju na glavnoj palubi po gumenom podu i piju kišnicu prikupljenu sa krova i desalinizovanu morsku vodu, koja se pročišćava na brodu. Automatizovani robotski sistem isporučuje im hranu, mešavinu sena, pokošene trave, ostataka hmelja i ječma iz lokalnih pivara, kao i ostataka druge hrane iz gradskih restorana, kojima se ujedno isporučuje i mleko sa imanja.

Krave nose ogrlice sa elektronskom oznakom za identifikaciju, koja pomaže i u koordinaciji muže pomoću robota. Kada krava oseti nagon za mužom, ona dobrovoljno uđe u muznicu, gde senzor u blizini njene glave očitava oznaku. Vrata u prostoriji se zatvaraju, a ispred nje se automatski servira malo hrane.

Dok krava jede, trodimenzionalna kamera prati njeno kretanje, a robotska, laserski vođena ruka prska sanitarno sredstvo nad vime i postavlja mehanizam za mužu. Posle šest do osam minuta, robotska ruka se uvlači, prednja kapija se otvara i krava odlazi.

Robot za stajsko đubrivo prati unapred zadatu rutu, čisteći čak 80 kilograma kravljeg izmeta svaka dva sata. Automatizovani sistem baca otpad u okno na palubu ispod, gde se sabija da bi se iscedila tečnost. Preostale čvrste materije koriste se kao đubrivo za gradske parkove. Drugi postupak, koji se trenutno usavršava u saradnji sa naučnicima sa Univerziteta za tehnologiju Delft, izvlači hranljive sastojke iz urina, uključujući azot i fosfor. Oni će se koristiti kao đubrivo, ostavljajući iza sebe samo vodu.

Ponude iz inostranstva

Vingerden ističe da njegova glavna poruka nije vezana za samu tehnologiju, koja podiže efikasnost proizvodnje i u mlekarama na kopnu, već da je njegov primarni cilj da pokaže kako se može razvijati kružna ekonomija u gradu. U takvoj privredi krave jedu lokalno povrće i baštenski otpad, a ljudi koriste izmet goveda u proizvodnji poljoprivrednih kultura. Ovakav sistem zaokružuje gradsku proizvodnju hrane, bez potrebe da se ona prevozi na udaljenije destinacije, skladišti i da se uklanja životinjski otpad. To smanjuje otisak ugljenika u transportu i štetne emisije azota, koje iz vazduha dospevaju u zemljište i vodu.

Pojedini akademski stručnjaci u Holandiji zameraju Vingerdenu da je previše agresivan u promociji „morskog mlekarstva“, zbog čega se u javnosti stiče utisak da su holandske mlekare na kopnu toliko zastarele da je jedina alternativa u gradnji inovativnih imanja na vodi. Kritičari podsećaju da su holandski poljoprivrednici koristili principe cirkularne ekonomije još u 15. veku, hraneći krave ostacima žitarica i koristeći njihov izmet kao đubrivo. Stoga bi, smatraju, bilo pošteno da Vingerden u svojim edukativnim naporima ne preskače ove „detalje“ kada govori o inovacijama u 21. veku.

Drugi ocenjuju da je medijska pompa koju oko sebe vešto podstiče vlasnik mlekare na moru korisna pre svega zato što može privući mlade u Holandiji, koji većinom nisu zainteresovani za poljoprivredu, da se više bave ovom delatnošću kada shvate koliko ona može biti inovativna i isplativa. Adrijan van Grisen, menadžer projekta „Hrana Roterdama“ dodaje da pored privlačenja mladih, ovakva rešenja mogu biti dobar primer za razvoj inovativnih strategija u urbanoj poljoprivredi.

„U Holandiji imamo veoma dobro razvijenu poljoprivrednu proizvodnju na kopnu i svakako nemamo potrebe da gradimo na stotine plutajućih poljoprivrednih imanja. Ali rešenje koje nudi Vingerden može biti jako korisno za države sa desetomilionskim i većim gradovima, gde je gradsko poljoprivredno zemljište retko i hrana se doprema iz udaljenih regiona“, smatra Grisen.

Njegove procene potvrđuje i vest da je Vingerden dobio i prve ponude za izgradnju plutajućih mlekara u inostranstvu, koje su pristigle iz Singapura, Kine i SAD. Korona je, kaže, usporila pregovore, „ali da ne bih gubio vreme, u međuvremenu radim na ideji novog imanja na vodi – ovog puta sa živinom“.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Pixabay

Чланак Mlekara na moru: Kada krave odu u mornare се појављује прво на Biznis i Finansije.

Koliko god zvučalo kao otrcana fraza da kada voliš ono što radiš, ma koliko to bilo teško, stižeš do cilja uz sve prepreke koje reditelj život može da postavi pred tebe. I to ne u filmu, već u stvarnosti. Onih koji potvrđuju ovo pravilo ima svuda oko nas, samo ih, zauzeti svojim životima, ne primećujemo.

Zovu je Japanka i taj školski nadimak prati je čitav život. Ponela ga je zbog kosih očiju, a sada joj odgovora i zbog toga što radi kao Japanci, bez odmora. Ljubinka Pavlović iz sela Miroč sa istoimene planine Kraljevića Marka, radi od jutra do sutra. Njeni ljubimci su krave zahvaljujući kojima, kako sama kaže, može lepo da živi, ali mora i da se radi. Njeno malo stado čini 17 krava, svaka ima svoje ime, dnevno daju između 220 i 230 litara mleka koje Ljubinka preradi u sir. I to ne bilo koji, već miročki bareni sir.

„Za kilogram sira je leti potrebno osam, a zimi šest do sedam litara mleka. Svakodnevno napravim 24 do 25 kilograma sira i sve što proizvedem se odmah proda“, kaže ova pedesetpetogodišnjakinja koja je sama odgajila dvojicu sinova, sopstvenim snagama napravila imanje, kvalitetom i poslovnošću izborila svoje mesto na tržištu i usput, u srednjim godinama, diplomi poljoprivrednog, dodala i diplomu veterinarskog tehničara.

Nema ni svetka, ni petka

Radila je u ovdašnjoj zemljoradničkoj zadruzi, međutim kada je shvatila da plata ne može da zadovolji egzistencijalne potrebe njene male porodice, rešila je da stvar uzme u svoje ruke. „Imala sam zemlju i došla sam na ideju da se aktivno bavim stočarstvom. Proizvodili smo sir na malo, a kad sam videla da su ljudi zainteresovani za miročki bareni sir krenula sam malo, po malo, mic, po mic i od jedne krave sa kojom sam počela, sada imam 17“, ispričala nam je Japanka.

Na početku svoje poljoprivredne poslovne priče, beše to 2002. godine, morala je da se osloni samo na sebe. Na subvencije države nije mogla da računa jer nije imala umatičeno stado, a za umatičenje je bilo potrebno da ima najmanje četiri krave. Start je bio „u se i u svoje kljuse“, ali je to nije nimalo pokolebalo.

Kada je umatičila krave, mogla je da konkuriše za subvencije i kredite kod Ministarstva poljoprivrede i polako da napreduje. Prvi kredit digla je 2012. godine i tada je od šest odsto kamate polovinu plaćala država. Stado se uvećavalo, za njega je napravljena nova štala, a Japanka je sve vreme radila. Glavni pomoćnici bili su joj sinovi.

„Iako su bili mali, išli su stalno uz mene i pomagali koliko su mogli, a meni je svaka pomoć bila dobrodošla. Kada sam videla da oni, iako mali, rade i imaju volju da rade, meni ništa nije padalo teško. Ovaj posao zahteva da si stalno u pokretu, nema ni svetka ni petka. Dan počinje mužom, krave idu na pašu, sledi pravljenje sira, pa pranje sudova za pripremu sira, povratak stada u štalu. I tako svaki dan, od jutra do mraka“, priča Ljubinka koja je pre nego što je doživela saobraćajnu nesreću vozila traktor, balirku i druge poljoprivredne mašine, jer za stado treba pripremiti hranu i za zimu.

Sada te poslove obavlja stariji sin Uroš, koji će po završetku Pedagoške akademije upisati master voćarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Mlađi Jovan studira veterinu i plan mu je da „otera majku u penziju“ i preuzme posao proizvodnje sira.

„Želja mi je bila da kad napunim 50 godina imam 50 krava, ali me je saobraćajka omela u tome. I pored toga zadovoljna sam onim što sam uradila u životu. Moj najveći uspeh su moji sinovi, a to što sam uspešna u onome što radim je dodatak jelima“, priča kroz smeh Japanka. „Ovaj posao koji ja radim i koji radi još puno ljudi, ako se ne voli ne može da se izdrži. Znači na prvom mestu je ljubav, a na drugom su finansije. Meni ne treba više od ovoga što imam, ovo je sasvim dovoljno za jedan dobar život”.

Sir koji se šepuri po najboljim restoranima

Prepoznala je šansu u barenom siru koji se sada šepuri i po elitnim restoranima, a uvršten je među najbolje sireve u svetu. Odvajkada se ovaj delikates od punomasnog kravljeg mleka proizvodi na Miroču i Ljubinka, koja je potomak prvih doseljenika u Miroč, kaže da je recept donet sa Kosova.

Ovaj sir je poseban, jer za razliku od klasičnih belih sireva, on može da se griluje, peče, prži, a da se ne istopi. Zbog hrskave korice i mekane, a neistopljene unutrašnjosti nakon grilovanja, mnogi vrhunski kuvari daju prednost miročkom siru, a ne kiparskom halumiju. Možda je tajna i u miročkim livadama prepunim lekovitog bilja na kojima krave pasu, a možda i u veštim rukama domaćice i prirodnim sastojcima – mleku, soli i sirilu.

Krave i bareni sir othranile su i odškolovale Uroša i Jovana, koji neće da napuste Miroč i imanje. Obojica svoju budućnost vide u poljoprivredi, stariji Uroš želi da se bavi voćarstvom, a mlađi Jovan stočarstvom i proizvodnjom barenog sira.

„Moja deca će ostati na selu i nastaviti ono što sam ja započela. Praviću sir dok to budem mogla, a onda ću posao prepustiti njima“, kaže žena koja je skoro čitavog života trčala trku sa preponama i uspela da u stočarstvu i proizvodnji sira pronađe sigurnu egzistenciju i sreću, dokazujući da od sira može da se živi. I da to prenese na svoje naslednike.

Recept za bareni sir nismo dobili, ali jesmo za pokretanje proizvodnje na porodičnom imanju i kako malo poljoprivredno gazdinstvo može da bude uspešno na tržištu i pronađe put do kupca. Recept je kratak: da voliš ono što radiš, da mnogo radiš i da budeš istrajan.

Jelena Bujdić Krečković

Biznis i finansije, broj 186, septembar 2021.

Чланак Priča o posebnoj ženi i posebnom siru: Japanka sa Miroča се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svet sira ima svoje ekscentričnosti, počev od legende da poreklo vodi – iz pustinje. Ona pripoveda da je sir nastao slučajno, kada je jedan arapski trgovac spremajući se za daleki put, spakovao zalihe mleka u torbu napravljenu od ovčijeg stomaka.
Na putu je ceo sledeći dan proveo u pustinji. Pod vrelim suncem, mleko se usirilo u torbi, a surutka se odvojila od sira. Te noći, arapski trgovac je imao obrok kao niko drugi do tada u svetu: u pustinji, pod zvezdanim nebom, večerao je sir, a surutkom je ugasio žeđ.

Sir i u moderno doba ima svoje legende, neobične predstavnike mlečnog carstava koje se jede. Tako postoji svetska lista sireva koji su najneobičniji, kao i onih koji su najskuplji. Ovu drugu predvodi Srbija, ali krenimo redom.

Obožavane „smrde“

Titulu ubedljivo najsmrdljivijeg sira na svetu nosi francuski sir Epoisses. Ovo je sir za koji Francuzi tvrde da ga je obožavao Napoleon. Napravljen je od sirovog kravljeg mleka i umočen je u posebnu vrstu rakije. Miris podseća na miris amonijaka. Zato ne čudi da je u Francuskoj zabranjeno da se ovaj sir unosi u vozila javnog saobraćaja.
Francuzi mogu da se podiče još jednim šampionom, odnosno da proizvode sir najjačeg ukusa na svetu. Zove se Vieux Lille, a komšije Britanci ga zovu od milja „stari smrdljivac“. Njegov opor miris često porede sa pokvarenim kiselim krastavcima, što očigledno brojni ljubitelji ovog sira smatraju vrhunskim gastronomskim užitkom.

Italijani imaju svog, veoma jakog kandidata u trci ko je najveći smrdljivko. Sir Casu marzu nije uspeo da osvoji prvo mesto, ali zato ima svoje obožavaoce koji ne prezaju ni pred najvećim izazovima, kao što ćete pročitati u nastavku. Sir se pravi od ovčijeg mleka i veoma je popularan na Sardiniji. U prevodu njegov naziv znači „truli sir“, ali kolokvijalno ga zovu „sir sa larvama crva“.

Kroz njega doslovno gmiže hiljade larvi, a lokalno stanovništvo tvrdi da je opasan samo kada crvi uginu. Pravi ljubitelji ovog sira larve ne uklanjaju dok jedu ovaj preskupi delikates, tvrdeći da je ukusan „prste da poližeš“ (ili bi tačnije bilo reći „larve da poližeš“).

Sir aristokrata i onaj praktični, protiv alergije

Za one koji vole da se nađu u društvu „plave krvi“, tu je aristokratski sir Zlatni stilton. Proizvode ga, ko drugi nego Britanci, konkretno kompanija Clawson Stilton Gold. Sir je napravljen od jestivog zlata – zlatnih listića i zlatnog likera. Kilogram košta 1.000 dolara, a najodaniji kupci su ipak van Velike Britanije, predvođeni naftnim šeicima i američkim muzičkim zvezdama.
Praktični Nemci imaju sir koji je najneobičniji ne samo u nacionalnoj, već i svetskoj ponudi po tome što je namenjen lečenju alergije. Sir Milbenkäse nastaje tako što se tradicionalni nemački sir kvark – nemasni krem sir koji može da se nađe i u ovdašnjim Lidlovim prodavnicama – ostavi da odleži među hiljadama grinja. Grinje pretvaraju uobičajeni nemački sir u delikates o kome sanjaju bogati gurmani širom sveta. Ukus je karakteristično gorak, a proizvođači tvrde da svi koji jedu ovaj sir prestaju da budu alergični na grinje.

Dakle, možete se i sami oprobati u spravljanju ovog sira, ako već duži period niste usisavali po kući. Osnovu imate u prodavnici, a grinje u sopstvenoj proizvodnji.

Sto magarica, „proizvođača“ iz Zasavice

Sad konačno dolazi red i na srpski doprinos carstvu sira. Uprkos brojnim vestima o tome, i dalje je teško poverovati da nasjkuplji sir na svetu, skuplji i od onog britanskog od „suvog zlata“ potiče iz Srbije. To je sir Pule, koji košta trenutno 1.324 dolara po kilogramu, a titulu najskupljeg sira na svetu potvrđuje i sertifikat World Record Academy.

Ovaj sir se spravlja od mleka koje daje oko 100 magarica iz Zasavice, specijalnog prirodnog rezervata koji se nalazi severno od Beograda. Potrebno je 25 litara mleka da se napravi samo jedan kilogram sira. Poređenja radi, za kiologram sira od kravljeg mleka potrebno je 10 litara mleka. Sir iz Zasavice je jedinstven po tome što osnažuje imunološki sistem jer ima nizak procenat masti i bogat je vitaminima i proteinima.

Sir Pule, naime, sadrži samo jedan odsto mlečne masti, a među dragocenim sastojcima je i vitamin C, čija je koncentracija 60 puta veća u magarećem nego u kravljem mleku. Magareće mleko sadrži i antialergene. Sve ove stvari čine proizvodnju ovog sira veoma skupom i zbog toga ga niko drugi ni ne pravi.

Ako je jedinstven, kako se formira cena?

Pa kako se onda određuje njegova cena na tržištu? Pored pomenutih sastojaka i načina na koji se pravi sir, osnovni parametar za formiranje ukupne cene je kako se kreću cene magaraćeg mleka na tržištu, a ona trenutno iznosi 40 evra za litar. Prema novinarima agencije Rojters, sir iz Zasavice, koji se pravi samo po porudžbini, kada bi bio plasiran na slobodnom tržištu mogao bi da dsotigne cenu od 3,4 pa čak i do 5.000 evra.

Na pitanje zašto to ne urade, upravnik Zasavice je objasnio da su se odlučili za razumniju cenu kako bi održali lokalnu poljoprivredu i promovisali zaštitu ugroženih biljnih i životinjskih vrsta.

Kraljevski sir

Ako preskočimo pomenuti sir od zlata i vratimo se carstvu mleka, drugi na listi najskupljih sireva je opet britanski, proizveden u istoj kompaniji kao i Zlatni Stilton, ali ovaj se zove White Stilton Gold. Košta 927 dolara po kilogramu. Sir koji još nazivaju i „kraljevski“, često se proizvodi sa različitim voćnim ukusima poput limuna, đumbira, kajsija i mnogih drugih kombinacija.
Treći na listi najskupljih je, takođe, poreklom iz Britanije, ali spada u tradicionalne sireve. Zove se Wyke Farms Cheddar i košta 441 dolara za kilogram. Ovaj sir je prvi put napravljen 1861. godine na imanju porodoce Wyke i bio je još tada nagrađivan. Proizvodi se na jednoj farmi u Somersetu, isključivo od britanskog mleka.

Kinez među Evropljanima

Konačno, među najskupljima je i jedan sir iz Azije. Sir Extra Old Bitto proizvodi se u Kini i košta 330 dolara po klogramu. Kina, ustvari, ima neke od najskupljih i najstarijih sireva u svetu. Ipak, pomenuti sir je nastao relativno skoro, 1997. godine, ali zato može da bude star i do deset godina.
Na petom mestu „top nasjkupljih“ nalazi se italijanski sir Caciocavallo Podolico, koji košta 112 dolara za kilogram. Ovaj sir, koji se ustvari zove „konjski sir“, veoma je popularan na jugu Italije. On, međutim, nije napravljen od konjskog mleka, već njegovo ime potiče od toga što je u prošlosti visio sa konja pri transportu, kako bi se na taj način stvrdnuo.

Foto: Pixabay

Чланак Najsmrdljiviji, najskuplji i najneobičniji sirevi се појављује прво на Biznis i Finansije.