U osnovi liberalne mantre koja dominira u ekonomskoj misli od kraja prošlog veka, privatizacija je predstavljena kao proces koji povećava produktivnost i razvija unutrašnje tržište kapitala. Preporučivana je za zemlje gde su privredni rast kočili nedostatak finansijskih sredstava i nerazvijena berza kao mesto za tržišnu dokapitalizaciju. Cilj, međutim, nije postignut ni u Srbiji, ni u Istočnoj Evropi. To je jedan od zaključaka istraživanja koje su o uticaju privatizacije na razvoj Beogradske berze sprovele dr Marija Obradović iz Instituta za noviju istoriju i dr Nada Novaković sa Instituta društvenih nauka.

„Tržište kapitala u Srbiji karakteriše trgovanje malog obima i dubine, sa malo likvidnih hartija, koje je pri tom skupo, sa nestabilnim cenama i visokim rizicima. Privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala odnosno Beogradske berze. Trgovanje se već gotovo dve decenije obavlja isključivo akcijama koje su u ponudi po sili ranijih zakona o privatizaciji, a preduzeća sredstva neophodna za reprodukciju ili dodatnu akumulaciju ne ostvaruju putem emitovanja akcija na tržištu, nego to čine zaduživanjem. Nije postignuta ni veća efikasnost privrede, samo je promenjena vlasnička struktura, tako da je omogućeno oligarhiji da skoro besplatno ostvari kontrolu nad najvećim delom društvenog bogatstva, pri čemu je sva akumulacija uzeta iz društvenih sredstava. Sada je bitno ko je u toj preraspodeli društvene svojine postao vlasnik, a ko je izgubio sve kao radnička klasa“, kaže u razgovoru za B&F koautorka istraživanja Marija Obradović.

Podseća da je rad berze, posle pauze tokom perioda socijalizma, obnovljen 1989. godine, u početku kao Jugoslovensko tržište kapitala koje su osnovale 34 tada najveće banke, a prvo trgovanje akcijama pokrenuli su Sintelon i Auto kuća Kikinda. Posle raspada zemlje, 1992. institucija menja ime, nastaje Beogradska berza koja je imala 50 članica uglavnom iz bankarskog sektora, a osnivač je bila Republika Srbija. Danas berza ima 21 člana, najveći je udeo NLB Komercijalne banke, 45,1%, sledi Rajfajzen sa 43,9%, dok se učešće ostalih članica kreće od 3,8% pa naniže.

Uspon i pad

„Beogradska berza se najbrže razvijala od 2000. do 2002. godine, kada se trgovalo akcijama oko hiljadu preduzeća, ali su i tada obim i promet bili jako niski. Firme su se uglavnom našle na berzi jer je državni deo njihovih akcija, prema tadašnjem zakonu, bio u Akcijskom fondu koji je imao obavezu da ih iznese na tržište kapitala. Jedino je Naftna industrija Srbije dodatno emitovala akcije, a ona se i sada nalazi na Beogradskoj berzi. Opstalo je još nekoliko preduzeća, poput Jedinstva iz Sevojna, Metalca, Hemofarma, privatizovanim po prvom zakonu iz 1989. godine, kojim su radnici mogli da otkupljuju akcije. Međutim, takvih preduzeća u odnosu na ukupan broj, jako je malo i imate čitave opštine, poput Zemuna, u kojima nijedno nije preživelo privatizaciju. Danas je promet na Beogradskoj berzi upola manji, vidan je nedostatak tržišnog materijala, pa se pretpostavlja da vlasnici štednje investiraju u inostranstvu. Više je nego prepolovljen broj firmi čijim se akcijama trguje na Belex-u, jer se od ukupno 136.490 preduzeća registrovanih u APR-u, na berzi nalazi samo 467 ili 0,34%, većina iz obaveza po ranijim privatizacionim zakonima“, kaže Obradović i dodaje da tržište kapitala u Srbiji ne vrši alokaciju kapitala i ne usmerava viškove štednje u privredu, jer je većina firmi koje se nalaze na berzi tržišno neaktivna i ne privlači pažnju investitora.

Kao jedan od razloga navodi da je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, čija je primena počela godinu dana kasnije, dodatno oslabljena motivacija za uključivanje u berzansko trgovanje, jer je omogućena prodaja i prenos kapitala zaposlenima bez naknade a ne kroz berzanske mehanizme i inicijalnu ponudu. Najzad, kad je 2014. uvedena slobodna pogodba kao metod privatizacije, prelivanje iz društvenog kapitala postaje još izrazitije, a čitav proces karakterišu sumnjivi potezi i prodavca i kupaca.

Dodaje da se na Beogradskoj berzi ne nalaze preduzeća koja pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), te nijedno veliko državno ili javno preduzeće, poput Pošte, Telekoma, EPS-a. Dodatno, u maju prošle godine srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%, a sada je udeo uglavnom jednocifreni, nekada i manji od jednog procenta.

Zlatne sedamdesete

„Nema dodatnog kapitala, sve akcije samo su derivati iz društvene svojine. Pri tom, sama Beogradska berza nije tome doprinela. Tehnički je vrlo modernizovana, povezana i sa evropskim i sa berzama na Istoku, ima posebne veze na Bečkoj berzi, a od avgusta 2021. u njenoj strukturi je Atinska berza sa udelom od 10,24%, tako da vlasnici hartija koji ovde trguju mogu kapital da ponude trgovcima u Atini i obrnuto. Prvi put je jedna inostrana berza postala vlasnik dela kapitala Beogradske berze i omogućila joj da postane vidljiva na globalnoj investicionoj mapi, da uvede nove finansijske instrumente, čime je olakšan pristup velikim međunarodnim investitorima, bankama i njihovim klijentima. Dakle, nema tehničkih ograničenja koji proizvode nizak promet, uzrok je sistemski“, ističe naša sagovornica. Ona ukazuje da je pozicija na berzi ogledalo uspešnosti preduzeća, ali i političko ekonomskog sistema u celini, pa ovakvo stanje govori da privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala, tehnološkog napretka, razvoja konkurencije, ni do povećanja produktivnosti.

Naglašava da je tehnološki napredak privrede u Srbiji na nivou 70-ih godina, slično je i u Hrvatskoj, delimično Sloveniji, dok su privrede BiH, Makedonije ili Crne Gore potpuno devastirane. Privreda Srbije, prema poslednje objavljenim podacima za 2021. godinu, sada ostvaruje tek oko 40% BDP-a po glavi stanovnika u odnosu na 1989. godinu koja se uzima kao referentna, a od bivših republika SFRJ najviše se približila Slovenija sa ostvarenih 70%. Pri tom, sve republike su pre privatizacije imale uzlazni privredni rast, da bi u poslednje tri decenije, tokom tog procesa, zabeležile realan pad BDP-a.

„Posledice privatizacije najviše su pogodile široke slojeve stanovništva, čiji se kvalitet života znatno pogoršao. Primanja radničke klase gotovo su prepolovljena ako se gledaju nadnice, a situacija postaje teža kada se u računicu uključi i raniji društveni standard, od dostupnosti školovanja, lečenja, pa do rešavanja stambenih pitanja. I penzioneri postaju sve ugroženija kategorija, jer im primanja čine svega 40% od prosečne plate i imaju još teži pristup zdravstvenoj zaštiti. To se odražava i na trend smanjenja stanovništva, čiji uzrok nije samo nizak natalitet i migracije, nego pre svega ogroman mortalitet. Pedesetih godina, kada je Srbija imala približno kao i sada oko šest do 6,5 miliona stanovnika, godišnje je u centralnoj Srbiji i Vojvodini umiralo oko 76.000 ljudi, dok je 2022. umrlo blizu 111.000. Uz uvećanu stopu smrtnosti ide i smanjenje životnog veka, što je prisutno i u celoj Istočnoj Evropi, u Rusiji čak za tri godine, dok je kod nas oko godinu i po“, kaže Obradović i dodaje da o kvalitetu života govori činjenica da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Чланак Marija Obradović, naučna saradnica u Institutu za noviju istoriju: Uticaj privatizacije na Beogradsku berzu i prodaju krompira се појављује прво на Biznis i Finansije.

U nekim gradovima, poput Bora aerozagađenje prisutno je tokom svih godišnjih doba, posebno ona koju izaziva sumpor-dioksid, povećana koncentracija suspendovanih čestica (PM10), ali i visoka koncentracija teških metala.

Kao glavni uzročnik zagađenosti navodi se topionica bakra kineske kompanije Ziđin (Zijin Bor Copper), koja rukovodi rudnikom.

Napominje se da je Ugovorom o strateškom partnerstvu sa tom fabrikom predviđena ubrzana proizvodnja bakra, pa je omogućeno i zaobilaženje domaćih propisa u zaštiti živorne sredine, dok je država kasnije ostala gluva i na upozorenja stručnjaka i građana koji su ukazivali na zagađenje.

U pomenutom ugovoru Srbija, RTB Bor i Ziđin, saglasile su se da snose sve troškove remedijacije od zagađenja koja je izazvana aktivnostima RTB-a Bor, ali je priprema predviđenog Ekološkog akcionog plana izostala.

Do sada su Ziđinu izrečene tri novčane kazne zbog kršenja odredbe Zakona o zaštiti životne sredine, ali nisu suštinski nisu promenile stanje jer nisu dovoljno velike da se skrene pažnja kompanije na otklanjanje posledica koje pravi.

Menjanje kriterijuma za ocenjivanje kvaliteta vazduha

Pored Bora aerozagađenje je takođe pristuno u Smederevu, gde radi železara, koja je takođe u vlasništvu Kineza, kompanije HBIS grupa Srbija.

Od januara do kraja decembra 2020, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, granične vrednosti zagađenosti suspendovanim česticama PM10 u Smederevu bile su prekoračene čak 71 dan.
Pored Bora i Smedereva, individualna ložišta širom Srbije, kao i termoelektrane, dodatno doprinose negativnoj slici.

Ministarstvo zaštite životne sredine, kao i lokalne samouprave koji su zakonski nadležni za kvalitet vazduha na svojoj teritoriji, do sada ni u Boru, ni u Smederevu, a ni u mnogim drugim gradovima širom Srbije nisu reagovali i sprečili zagađenje.

Čak, štaviše država je otišla i korak dalje pa je htela da nivo zagađenosti prividno „smanji“, tako što je Agencija za zaštitu životne sredine pokušala da podigne prag zagađenosti sa indeksa 40 na 55 koncentracije suspendovanih čestica (PM 2.5).

Time bi, kako se zaključuje povećanjem dozvoljene koncentracije otrovnih čestica u vazduhu problem bio „rešen“.

Pored toga neki ljudi su otpušteni iz Agencije za zaštitu životne sredine, poput Milenka Jovanovića, jer se suprotstavio odluci direktora da se bez odobrenja stručnjaka menjaju kriterijumi za ocenjivanje kvaliteta vazduha.

Nije dobro prošao ni Dejan Lekić, koji je zbog sličnog protivljenja premešten iz Agencije na nižu poziciju u Ministarstvu zaštite životne sredine.

U Boru, Smederevu, Beogradu, Nišu, Kraljevu, Užicu, Valjevu, Pančevu, Požarevcu, Apatinu i Zrenjaninu, građani su se bunili raznim akcijama i protestima.

Poslednji protest u Beogradu organizovala je neformalna grupa građana „Eko straža“ koja je objavila listu sa oko 20 zahteva, među kojima je osnovni zahtev Vladi da se poštuje Ustav Srbije koji članom 74 garantuje građanima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.

Međutim, odgovor države i ovog puta je izostao.

Lažna opredeljenja

Državu pored Ustava obavezuje i broj međunarodnih ugovora kao i usklađivanje sa Evropske unije, da se zagađenje reši.

Tu su i obaveze koje ima prema Ujedinjenim nacijama, jer se Srbija obavezala na posvećenost u ostvarivanju Agende 2030 UN čiji su ciljevi smanjenje smrtnosti i oboljenja izazvanih zagađenjem.

Zaštita vazduha je prvenstveno multisektorski izazov, pa se postavlja pitanje da li postoji dovoljno političke volje u Vladi Republike Srbije da se institucije uhvate u koštac sa ovim izuzetno skupim problemom.

Procene su i da su potrebna ulaganja od 1,5 do 2,4 milijarde evra.

Zakonom o zaštiti vazduha iz 2013. godine, Vlada Republike Srbije imala je obavezu da donese Strategiju zaštite vazduha do 1. januara 2015. godine, što se nije desilo ni šest godina kasnije.

Preporuka za rešenje problema

Napominje se da bi Vlada Srbije trebalo da pokaže političku volju da se uhvati u koštac sa ovim problemom i da ga predstavi kao jedan od prioriteta.

Praksa potpisivanja sporazuma koji zagađivače oslobađaju odgovornosti, radi finansijske dobiti, a na uštrb zdravlja građana i zdravije životne sredine, mora da prestane.

Srbija bi trebalo da počne da sprovodi politiku „zagađivač plaća“, čime bi se od zagađivača očekivalo da finansiraju investicije koje su neophodne za usklađivanje sa standardima EU.

Neophodno je i da se osnaži uloga Ministarstva zaštite životne sredine i lokalnih samouprava, rad nadležnih inspekcija, povećanje održivosti industrije i korišćenje obnovljive energije, da se poveća broj mernih stanica koje će pravovremeno informisati građane o zagađenju.

Ministarstvo zaštite životne sredine trebalo bi da pokrene javnu raspravu o Strategiji i akcionom planu koji bi unapredili kvalitet vazduha.

Kako Srbija teži da napreduje na putu ka članstvu u EU, treba skrenuti pažnju i na to kako Sud pravde Evropske unije i Evropska komisija rešavaju ovaj problem.

U decembru 2020, Evropska komisija je saopštila da je pokrenula proceduru pred Sudom pravde Evropske unije (CJEU) protiv Bugarske i Grčke zbog toga što nisu regulisale zagađenost vazduha.

U Srbiji je zagađenje bilo daleko veće negu u tim zemljama tokom perioda kada je zagađenje kod njih uočeno.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Srbija vodeća u Evropi po stopi smrtnosti koja je uzrokovana zagađenjem се појављује прво на Biznis i Finansije.

Broj preminulih od korona virusa u Srbiji je u poređenju sa ostalim evropskim zemljama nizak – mi imamo oko 3.600 žrtava, odnosno jedan odsto od broja zaraženih.

Ali je zato broj preminulih doktora nesrazmerno veliki. Primera radi, u Srbiji je do jučerašnjeg dana 72 doktora preminulo usled Kovida-19, dok je u Velikoj Britaniji, koja ima 60 miliona stanovnika, taj broj iznosio 43. U okolnim zemljama takođe ima neuporedivo manje preminulih doktora – u Sloveniji 0, a u Hrvatskoj 1.

Šta se to dešava našim medicinskim radnicima?

Euronews piše da je aktuelna situacija posledica zanemarivanja zdravstvenog sistema koji sada trpi veliku štetu zbog zamrzavanja zapošljavanja u javnom sektoru, ali i nedovoljno investicija u prethodnim godinama. Zbog svega navedenog srpski zdravstveni sistem nije bio u stanju da se adekvatno nosi sa ovakvim izazovom kakav je pandemija.

“Loša organizacija, umor i preopterećenost zaposlenih i nestašica zaštitne opreme su doprineli velikoj smrtnosti među doktorima”, kaže za ovaj medij Rade Panić, predsednik strukovnog sindikata. Dodaje da i nestručnost politički postavljenih kadrova doprinosi ovako crnoj statistici.

Tako smo došli u situaciju da dok se mnoge države utrkuju u privlačenju što više medicinskih kadrova, mi ne uspevamo ni da sačuvamo one koje već imamo.

Foto: iira116, Pixabay

Чланак Zašto tako mnogo srpskih doktora umire od Kovida? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Analiza je, naime, pokazala da se od ukupnog broja smrtnih slučajeva povezanih sa koronavirusom u 66 administrativnih oblasti u Italiji, Španiji, Francuskoj i Nemačkoj, 78 odsto njih desilo u samo pet, koje su bile najzagađenije.

Istraživanje je ispitalo nivoe azot-dioksida, zagađivača koji najviše proizvode vozila na dizel, kao i vremenske uslove koji sprečavaju da se oblaci prljavog vazduha raziđu iznad grada. Mnoge studije su povezale izloženost azot-dioksidu sa lošim zdravljem, a naročito sa bolestima pluća, zbog koje je veća verovatnoća da će ljudi umreti ako se zaraze kovidom 19, objavio je „Gardijan“.

„Rezultati pokazuju da je dugoročna izloženost ovom zagađivaču možda jedan od najvažnijih faktora koji doprinose smrtnosti uzrokovanoj Kovidom-19 u ovim regijama, a možda i širom sveta“, rekao je Jaron Ogen sa Univerziteta „Martin Luter“ u Hale-Vitenbergu u Nemačkoj, koji je sproveo istraživanje.

Trujući naše okruženje, trujemo naše telo

„Trujući naše okruženje, trujemo naše telo, a kada ono ima hronični respiratorni stres njegova sposobnost da se brani od infekcije je ograničena“, naveo je Ogen.

Analizom je, kako se navodi, ukazano na jaku korelaciju, a ne na uzročnu povezanost

„Sada je neophodno da se istraži da li je prisustvo inicijalnog inflamatornog stanja povezano sa odgovorom imunog sistema na koronavirus“, dodao je Ogen.

Druga studija objavljena 7. aprila proučavala je zagađenost finim česticama u Sjedinjenim Državama i otkrila da je čak i malo povećanje nivoa zagađenosti u godinama pre pandemije povezano sa daleko većom stopom smrtnosti od kovida 19.

Jedan drugi nedavno objavljeni rad ukazuje na to da je veliki broj umrlih na severu Italije povezan sa najvišim nivoima zagađenosti vazduha, prenosi portal „Buka“.

Ogenovo istraživanje, objavljeno u žurnalu „Science of the Total Environment“, poredi nivoe azot-dioksida u januaru i februaru u 66 administrativnih oblasti, uzimajući u obzir broj preminulih od Kovida 19 do 19. marta. Ogen je, takođe, ispitao atmosferske uslove kako bi ustanovio gde su oblaci zagađenog vazduha bili „zaglavljeni“ iznad regija.

Otkrio je da je 78 odsto od ukupno 4.443 preminulih locirano u četiri regije na severu Italije i jednoj oko Madrida u Španiji. Ovih pet oblasti imali su najgoru kombinaciju nivoa azot-dioksida i vremenskih uslova koji su sprečavali protok vazduha i razbijanje oblaka zagađenog vazduha.

Izvor:B92

Чланак Zagađenost vazduha jedan od faktora velikom broju mrtvih od koronavirusa се појављује прво на Biznis i Finansije.